Lektire.me - sastavi je internet stranica koja sadrži primere sastava, pismenih zadataka i eseja za osnovnu i srednju školu. Cilj sajta je da pomogne srednjoškolcima da što bolje i kvalitetnije napišu sastav na određenu temu.


Milan Milenković - Tunel ideološke strave

Milan Milenković - Tunel ideološke strave

Milan Milenković - Tunel ideološke strave

 

Kada je Daniel Bel, početkom Šezdesetih, proglasio kraj ideologija[1], smetnuo je s uma da su one nužan oblik kroz koji se artikulišu ideje u građanskom društvu, te da će ideologije trajati u dlaku onoliko koliko bude trajalo i društvo koje misli u ideološkim kategorijama.

 

Sama tipologija ideologija, koja ih deli na one koje pripadaju društvenim grupama (nacija, birokratija, tehnokratija), društvenim klasama (vladajuća i potčinjena), profesijama (političari, menadžeri, pravnici, umetnici), zatim stranačke ideologije i, na kraju, individualističke (ideologije neorganizovanih pojedinaca, poput usamljenih naučnika, ili umetnika), pokazuje da su sve grupe, koje su obuhvaćene tipologijom, nastale sa građanskim društvom. Ideologija plemstva, ili seljaštva, sasvim je nemoguća.[2]

 

Ono što je promaklo Danielu Belu[3] je da su ideologije opale, a da nisu nestale. U odnosu na velike ideološke sisteme 19. veka, moderne ideologije su plitke i uprošćene, tako da, u očima učenog sveta, više izgledaju kao parole, nego kao nešto što je proisteklo iz ideja. Poslednji veliki filosofski sistemi[4], poput Marksovog, ili Hegelovog, stari su vek i po; novih nema i neće ih ni biti, jer su i okvir i domet zapadne filosofije postavljeni sa racionalizmom, prosvetiteljstvom i empirizmom[5], tako da će se, do implozije zapadne civilizacije, premetati jedna ista misaona sadržina, koja neće premetanjem postajati dublja, već samo dosadnija i plića.

 

Kako je, dakle, opadala civilizacija, Tako su opadale i ideologije, te se Danielu Belu učinilo da ih više i nema. I, zaista, savremene ideologije su do te mere površne i simplifikovane, da bi i vepar, kad bi umeo da govori, mogao da ih interpretira, jer su svedene na socijalu i vulgarni hedonizam ili, kako bi Srbi rekli, „u se, na se i poda se". No, to ne znači da su nestale, već samo da su poživotinjene i baš zato opasnije nego one pre njih.[6] U najširem značenju, ideologije su, danas, savršeno destruktivne i imaju zadatak da razore društva, porodice, pa čak i nepoživotinjenog pojedinca. One su tu da odgoje novog, urbanog pračoveka, prema kome onaj stari, predkulturni pračovek, izgleda kao dobri Samarićanin.

 

Postoji mnogo definicija ideologije i većina njih je sasvim korektna[7], te im se nema šta dodati. Ono što ideologiju razlikuje od filosofije[8] jeste to da je ideologija prelogički i prekognitivni konstrukt, odnosno ne svet i život kakvi jesu, već kakvi treba da budu. Budući da su svi ideolozi zaraženi racionalizmom i progresivizmom[9], njihov svet je svet koji (još) nije, što ih, u umovanjima, transponuje u budućnost, koja je pravo poprište ideološke borbe. Sva ideološka trabunjanja, zapravo, počivaju na ideji da se istorija, pa i samo ljudsko postojanje, uključujući i oblike organizovanja društva, mogu usmeravati svesnom ljudskom akcijom, zasnovanom na „tačnosti" određene ideologije.[10] U tom smislu, Heraklit i Lajbnic, recimo, nisu ideolozi, ali Platon i Marks jesu; prva dvojica opisuju svet i život, druga dvojica hoće da ih potčine svojim idejama. Pre racionalizma, filosofija je bila tu da rešava metafizička ili (kroz svoje derivate-matematiku i tehniku)praktična pitanja čoveka koji „jeste", a ne čoveka koji će doći; ideologija je sva okrenuta ovom drugom čoveku, onom koji će doći, dok je hronično nezadovoljna onim koji je već tu.

 

Ideja da se svet i život mogu uobličiti po meri razuma i, sledstveno tome, ideologije, bila bi sasvim sumanuta za čoveka renesanse, a za seljaka i plemića bi tako nešto bilo upravo dokaz odsustva razuma.[11]

 

Svaka ideologija, između ostalog, počiva na pretpostavci da su ideolog, a s njim i njegove pristalice, avangardni, odnosno da su prethodnica društva, oni najosvešćeniji i najmudriji, čiji je poglednajdalje odmakao u budućnost. Baš ta pretpostavka nije dokazana, jer se odvija na nivou proklamacije, a ne nekog delovanja, ili rezultata. S druge strane, za praktično ostvarenje ideologije potrebna je politička partija, koja se pokazuje kao sila kojom se ideologija nameće te, po dolasku na vlast, korišćenje državne sile da se „ostatku" objasni sva divota ideologije. Tome obično služe gulazi, goli otoci i slično, čime se svaka ideologija svodi na ono što ona, ispod velikih fraza, u suštini i jeste, a to je teranje batinom u Raj. Raj traje neko vreme, pola veka, ili vek, i onda se opet pojavi neki pametnjaković, koji uviđa da postoji i bolji Raj, samo ga niko pre njega nije otkrio i – aj'mo Jovo nanovo!

 

Racionalističko-prosvetiteljski koren ideologije se ogleda u tome što se veruje da se svet, a s njim i ljudsko postojanje, mogu staviti u sistem, te da se istorijsko kretanje mož kontrolisati i da se njime može upravljati. Prema tome, svaki sistem i svaka ideologiju su volja da se ubije ono što je živo, što je ostalo izvan čeličnog lanca kauzalistike i progresa.[12] Upravo zato je svaka ideologija naoštrena na religioznost[13] i na metafiziku, jer ih oseća kao neprijatelje razuma, odnosno kauzalistike. Iz sličnog razloga, ideolozi su podozrivi prema osećanjima i hoće da ih kontrolišu, propisujući njihov način ispoljavanja, ali o tome docnije.[14]

 

Isključiti haos, sprečiti slučaj, zauzdati istoriju, najvažniji je zadatak svake ideologije. Ali, život ide svojim tokom i ne haje za ideologije, tako da je ne jedan ideolog morao suzama da natapa hartiju i da izlije žuč na život zato što ovaj odbija da na znanje primi njegove ideje i preporuke. Obrnuto, ako ideolog uspe da, preko političke partije, u praksi uspostavi ideološki sistem, istog trenutka odbacuje spise i dobre namere, te se grabi za novac i moć, odnosno radi baš isto ono što je prethodnicima zamerao.

 

[1] Daniel Bell The End of Ideology: On the Exhaustion of Political Ideas in the Fifties, 1960

 

[2] Osim kroz stranačko organizovanje, a to već pripada građanskom društvu.

 

[3] Uzimamo zdravo za gotovo da se Bel prevario bona fide, odnosnoda njegovo delo nije programski dokument nekog nevidljivog centra moći koji hoće da ubedi masu da ideologije više ne postoje, ili da, u krajnjoj liniji, više nisu važne.

 

[4] A sa njima i ideloški sistemi

 

[5] Svi docniji filosofski sistemi i ideologije, od idelaizma, do pozitivizma i, danas, neoliberalizma, imaju prakoren u racionalizmu, s tim da je to vidljivo samo „posvećenima", odnosno onima kojima su filosofija i sociologija struka.

 

[6] Čak i u najrigidnijim, najreprepresivnijim ideologijama, poput nacizma, ili boljševizma, kao „neprijatelji" su označavani pojedinci, ili određene društvene grupe (Jevreji, nearijevci, liberali, antikomunisti, trockisti itd.), dok su neprijatelji modernih ideologija čovek i čovečanstvo, odnosno svak ko obije da se poživotinji i da porekne drevne simbole, poput slobode, pravde, solidarnosti itd.Sve što nije utilitarno i hedonističko mora se odstraniti iz društva, dok je nihilizam dozvoljen, pa i poželjan.

 

[7] https://sr.wikipedia.org/sr/Ideologija

 

[8] Iako se ona na filosofiju neprestano poziva

 

[9] Iz čega nužno proizilazi stav da „sadašnji svet" nije dobar, te da ga valja menjati, odnosnousavršavati

 

[10] Upkos ovom „objektivnom" stavu ideologa, ideologije večno ostaju tačne za pristalice i netačne za oponente.

 

[11] „Ragu istoriju gonismo...", kaže Majakovski, što je centralni momenat svake ideologije. Misao koja je najdalja od svakog ideologa je da je on, zapravo, proizvod epohe, a ne njen gonič.

 

[12] Zato se protivnik ma koje ideologije, ma gde, uveka naziva „retrogradnim", ili „kočničarem", jer on, u poretku stvari, vuče unazad pa, sledstveno tome, ideologija vuče unapred.

 

[13] Ne na određenu konfesiju, ili crkvu-sa njima se nekakav dogovor uvek nađe.

 

[14] Ideologije su, same po sebi, prirodni neprijatelji tradicije i običaja, jer ih ne kontrolišu, a budući građanske po duhu, veoma su netrpeljive prema svemu što nije novo. Otud čudna i donekle bolesna potreba svih ideologa da zasnivaju novu tradiciju i nove običaje, što je, osim što ne uspeva, ordinarna budalaština. S tim je skopčan i smešan vremenski okvir u kome se ideologije kreću, dok istovremeno pokušavaju da sebe predstave kao večne: sportski turnir, ili umetnička manifestacija, postaju „tradicionalne" posle pet, ili deset godina, a nestaju promenom ideologije, za pedesetak godina. U frazi „homo novus", naglasak je na „novus".

__________________________________

 

Ideologija i osećajnost

 

Iako su ideologije, dakle, tvorevina, pa i posledica racionalizma, odnosno uverenja da se svet i život mogu zasnovati na principima razuma[1], te da istoriji treba pomoći svesnom ljudskom intervencijom, na kraju se redovno ispostavi da je ideološka pripadnost, kako se to obično kaže, uzrokovana – sasvim paradoksalno – emocijama.

 

Sam ideolog je poput onog pevca, koji misli da sunce izlazi zato što on kukuriče, odnosno da će se, pomoću njegovog umovanja, usmeriti istorijski procesi u određenom pravcu.[2] Baš pravac, međutim, u kome neki ideolog umuje je posledica ne razuma i kauzalistike, već prethodnog nastrojenja. Primerice: nikada Platon nije sebi postavio prethodno pitanje da li je grčki polis dobar model organizacije društva, već samo kakav polis treba da bude. Isto tako, ni Marks, ni Talkot Parsons, ni „Čikaški momci" nisu sebi prethodno postavili pitanje da li je bolji komunizam, ili kapitalizam, već su se opredelili na osnovu prethodnog nastrojenja, a svo pametovanje se svodilo samo na to zašto je ovaj ili onaj oblik državne i društvene organizacije bolji. Ovo je potvrda teze iz prvog dela da su ideologije prelogičke i prekognitivne kategorije, odnosno da je opredeljenje za neku od njih nastalo pre njenog formulisanja. Racionalizam "radi" tek od trenutka opredeljenja za neku od njih, dok je sama odluka stvar prethodnog nastrojenja.

 

Sa pristalicama neke ideologije stvar je još gora: ogromna većina njih nije u stanju da razume ni elementarne postavke neke ideologije[3], nito to uopšte pokušava. Oni ideologije "vole" ili "ne vole", svog lidera obožavaju, a protivničkog preziru, oni čitav ideološki svet pretvaraju u emocinalni, čime se ideologija, koja se kreirana da se razume i da ubedi, svela na to da se voli ili ne voli.[4]

 

Uostalom, kada bi neka ideologija bila činjenično ubedljiva i tačna, bilo bi nemoguće postojanje drugih, paralelnih ideologija. Obrnuto, kada pristalice poveruju da je baš njihova ideologija "tačna", po prirodi stvari moraju ostale ideologije da označe kao "netačne". Logika tu zaista počinje da deluje u jednom zakržljalom vidu:

 

Ako je naša ideologija tačna, ona je i progresivna i korisna za društvo, dakle:

Ostale ideologije su, dakle, netačne, samim tim i štetne, dakle:

Štetočine se moraju odstraniti iz društva.

 

Na taj način se, sa visina razuma i prosvetiteljstva, lako surva do gulaga i konc-logora i to baš zato što se tačnost ideologije ne utvrđuje (niti se može utvrditi, uostalom), već se pretpostavlja i to na osnovu emocija, predrasuda i predubeđenja.[5]

 

Siguran sam da bi se Marks šokirao kada bi čuo interpretaciju svog učenja iz usta nekog jedva pismenog partijskog komesara, neke 1944-te, recimo. Ništa manje ne bi bio zblanut Talkot Parsons da čuje tumačenje pozitivizma od strane naših Drugosrbijanaca, a Veberu bi se otkačila donja vilica kad bi čuo Vučićevu konferenciju za medije, na kojoj se ovaj bavi protestantskom etikom. Baš u tome se krije poslednja tajna svake ideologije, a to je da je ona neprimenjiva, bar ne na način koji je ideolog imao u vidu.[6]

 

Svaka ideologija je, jednim delom, i utopija, odnosno način na koji današnji svet, kroz um ideologa, posmatra svet sutrašnjice, sa idejom da taj svet „popravi". U svakoj se ideologiji krije neki Šangri La, Diznilend, El Dorado, ili Hiperboreja. Svaki ideolog hoće da svet, društvo, privredu, ili sam život, utegne tako što će ih vezati gvozdenim lancem kauzalistike, tako da sve ovo skupa niti mrda, niti diše, već se pokorava šemama razuma. Ali, prokletstvo koje leži nad svim ideologijama jeste to što i svet, i društvo, i život, hoće da mrdaju i dišu, što ne trpe stege uzročno-posledičnih veza. Na koncu, posle napora dve-tri generacije, život (neku) ideologiju ne odbaci kao tačnu ili netačnu, već je obesmisli. Ono što mrda i diše beži iz lanaca razuma.

 

Osećajnost, kao jedna od najvažnijih komponenti usvajanja ideologije, tu se pojavljuje u obrnutom vidu: ako se, na početku ideološkog štelovanja društva i čoveka, pojavljivao osećaj zadovoljstva zbog usrećivanja društva, na koncu se taj osećaj završava frustracijom zbog toga što je život prevladao ideologiju. Ta frustracija stvara one postkomunističke priče[7] o tome kako je ideologija savršena, samo što ljudska svest nije na nivou na kome može da je prihvati. Razočarenje usled neuspeha ideološkog koncepta odvodi ili do prelaska na novu ideologiju[8], ili do bežanja u kontemplaciju, a nekada i do veoma radikalnih rešenja.[9]

 

Kada bi se, dakle, ideologija doživljavala sasvim razumski, ne bi dolazilo do emotivnih lomova kad joj kraj dođe, već bi se njen slom doživljavao stoički.

 

Drugo snažno osećanje koje proizvode ideologije jeste mržnja. Pošto se ni jedna ideologija ne može zamisliti usamljena, već postoji samo među drugim ideologijama, prirodno mora imati netrpeljiv odnos prema njima. Čitava društva ozbiljno pate od ideoloških sukoba, koji im zaustavljaju svaki napredak, nekad i za više decenija.[10] Međutim, i tamo gde se jedna ideologija nametne, stalno se pronalazi, odnosno simulira ideološki neprijatelj, da bi se povećala homogenost pristalica.[11] Pri tom, sasvim je svejedno da li je neprijatelj stvaran ili umišljen, jedina razlika je što onaj umišljen ima šansu da preživi duže.

 

Naravno, u modernim društvima, koja imaju, u planetarnim uslovima, manje-više istu ideologiju – ideologiju metropole – ideološki sukobi i mržnja se simuliraju pred masom, koja mora, ili bar treba da veruje da se između pristalica ove ili one ideologije nalazi neko ozbiljno pitanje, a da su ideološki protivnici, i jedni i drugi, ozbiljni ljudi.[12]

 

Ideologije su opale, od nekada ozbiljnih političkih pitanja, na čisto biološka pitanja moći i plena, tako da se i sukobi samo dotle dopiru.

 

[1] Koji samo što nisu otkriveni; svaka ideologija je, u stvari, samo popravka prethodne.

 

[2] Veliki Platon je, da bi se proverilo kako njegova idealna država radi u praksi, na upravu dobio Sirakuzu. Posle pola godine je morao bekstvom da se spasava od usrećenih građana Sirakuze.

 

[3] Ideje može da razume vrlo mali broj ljudi, dok ideologije, kao relativno uprošćene ideje, razume nešto širi krug, a ubedljiva većina se za ideologije odlučuje samo na osnovu parola, bez i najmanjeg pokušaja da pronikne u dubinu ideologija.

 

[4] Sasvim je apsurdna pomisao da su pristalice KPJ, tokom rata i neposredno posle njega, razumele (ili čak samo pokušale da razumeju) svu beskrajno dosadnu i složenu marksističku ideologiju, koja je pretpostavljala ozbiljno predznanje; od sve te priče, oni su se poveli za nebuloznim parolama podgrejane Francuske buržoaske revolucije, poput one besmislene „Bratstvo-jedinstvo", ili „Gradimo fabrike", ili „Industrijalizacija plus elektrifikacija jednako socijalizam". Koliko su Ličani i Krajišnici 1945. razumeli marksizam, toliko danas drugosrbijanci razumeju liberalizam. Demokratska, sasvim građanska pretpostavka, da svi mogu da razumeju sve, pa kad razumeju treba samo da se opredele na osnovu razumevanja, idiotskija je od predstave da je zemlja ravna ploča.

 

[5] Sami ideolozi postaju drugorazredne ličnosti ideologije, odnosno sva tumačenja ideologije prelaze na praktične političare koji, da bi se vlasti domogli ili se na njoj zadržali, ideološki Raj pretvaraju u Pakao za neistomišljenike; sa ubeđivanja po bibliotekama, školama i čitaonicama, prelazi se na ubeđivanje pendrekom. Kada se Lenjin dočepao marksizma, pet miliona Rusa se rastalo od života.

 

[6] Ideologiju uglavnom ne primenjuju njeni tvorci, koji su mahom apstraktni popravljači sveta, već praktični političari, koji je oblikuju za praktično-političke ciljeve, što govori da je svaka ideologija sva u tumačenjima, te da je samo pitanje ko je i u čijem intereu tumači.

 

[7] A stvaraće i postkapitalističke, ili postgrađanske.

 

[8] Ko se nauči da jednom misli u ideološkim okvirima, taj teško prelazi na neideološki pogled na svet. To se najbolje opaža na deci komunista koja, posle sloma roditeljskog ideološkog koncepta, prelaze na novi, od ekstremno građanskog, do klerikalnog, u kome se vera posmatra kao ideologija, a crkva kao politička partija.

 

[9] Sa slomom komunizma, došlo je do epidemije samoubistava razočaranih komunista, mahom onih koji su bili pravi vernici komunizma i nisu vukli benefite od sistema. Oni koji su te benefite vukli, umrli su prirodnom smrću, obično u poznim godinama. Oni prvi su od ideologije očekivali sreću za čovečanstvo, ovi drugi sreću za sebe. Ne znam pouzdano, ali pretpostavljam da na Dedinju nije bilo razočaranih komunista, već samo budućih kapitalista.

 

[10] To izbegavaju samo društva poput britanskog, ili američkog, u kojima se bogatstvo ideologija simulira. U novije vreme, to važi i za kolonije, poput Srbije, u kojima se svi, ispod površine zbivanja, pripadnici jedne jedine ideologije – liberalne. Upravo zato se ideološki sukobi nikad ne vode oko pitanja svojine, a kapitalizam je bezupitan za sve. Istina, ieološkim saglasjem sa metropolom, kolonije ne napreduju, jer su predmet stalne pljačke.

 

[11] Tako se dešava da predsednik Vlade, Aleksandar Vučić, u trenutku kada se u Srbiji ukida 800km pruga, zamišljene neprijatelje optužuje da hoće da Srbiju „vrate nazad". Apsurdnost optužbi ni malo ne uznemirava pristalice koje, u krajnjoj liniji, imaju vajdu od sleđenja ideologije, tako da umišljenog neprijatelja vide kao nekog ko bi mogao da im ukine stvarne privilegije. U strahu su velike oči!

 

[12] Sukobi izbijaju, ali samo oko materijalnih dobara, statusnih pitanja i, eventualno, oko nadležnosti nad estradom i kurvama.

___________________________________

 

Ideologija i utilitarnost

 

Već sam, na početku, rekao da ideologije počinju sa građanskim društvom, odnosno sa racionalizmom i prosvetiteljstvom. Pre toga se sva politička pitanja rešavaju onako kako dolaze, bez ideje da je potrebno praviti šeme za budućnost.[1]

 

Jedna od važnijih, ako ne i najvažnija tekovina građanskog društva je političko izjednačavanje svih podanika jedne države, ukidanje aristokratskih privilegija i uspostavljanje demokratije kao političkog oblika diktature novca. Tamo gde su svi jednaki, život gubi rang, a simboli gube smisao. I danas, više od dva vek od prvih ustava, pomisao da život nije tu samo da bi se živeo, već da ima rang, da treba da izražava neku simboliku, draži mozak građanina na oštro protivljenje.[2] Poravnavanjem onoga što se ne može organski poravnati, odnosno svođenjem na isto popa, viteza, buržuja i sluge, gubi se i višedimenzionalnost čoveka i uvodi se najmanji zajednički sadržalac – novac.[3]Građanin niti hoće, niti može da razume bilo kakvu drštvenu, ili ličnu akciju, koja se ne može opravdati korišću. Ako u nečemu nema koristi, besmisleno je ma šta u tom pravcu preduzimati. Najviši izraz koristi, njeno glavno sredstvo je novac, te se zato on nalazi u epicentru svih vrednosti svakog građanskog društva, a ideologije su tu da bi opravdale, ili prikrile ovu činjenicu, ali nikako da bi je izmenile.[4]

 

Dok su ideologije samo mentalna onanija nekog popravljača sveta, zapisana na papiru, niko za njih i ne haje naročito, ali kad ih se dočepa neka politička partija i ubaci ih u praktičnu politiku, sama privrženost ideologiji počinje da donosi korist. To je naročito vidljivo od pojave komunizma, ali ne zato što su to komunsti smislili, nego zato što su pojavu ogoleli. I – istina – dok se na vlast ne dođe, još se koliko-toliko poštuju neki ideološki principi, ali se oni odbacuju prvog dana po ulasku u skupštinu, ili vladu.[5] Od tog časa, ideologija gubi izvorni smisao i postaje predmet tumačenja od strane partijskih mogula. Sredstvima partijsko-političke propagande ideologija se nameće čitavom društvu a, zavisno od trenutka i geografske tačke, dozvoljavaju se (ili se ne dozvoljavaju) izvesne ideološke razlike, ali samo one koje građanski koncept ne dovode u pitanje. Ukoliko se pojave negrađanske političkke ideje i, s njima, partije, prelazi se na diktaturu.[6] Tu se pojavljuje (prividni) paradoks diktature: propagandni ili policijski pritisak na narod, u ime nekakve ideologije, dovodi do toga da narod reaguje plebiscitarnom podrškom diktatoru, a pošto je legitimitet vlasti u demokratiji usko skopčan sa procentom pristalica, ispada da su diktatorski sistemi ostvarili najviši stepen demokratije.

 

Pripadnost određenoj ideologiji, dakle, dovodi do sticanja lične koristi.[7] Tu se pojavljuje još jedan paradoks: nerazumevanje, a s njim i plitko usvajanje ideologije nagrađuje pristalicu. To ja, lično, zovem „sindromom Golog otoka", što bi, otprilike, značilo da su vezivanje za ideologiju i njeno usvajanje potencijalno opasni, te da je bolje vezati se za tumača ideologije (partiju), nego za nju samu. Tek kad ideologija, u doživljaju pristalice, postane čisto utilitarna stvar, stvar koristi, dakle, otvara se polje bezbednosti i sticanja dobara, privilegija i položaja. Nema tog partijskog vođe koji voli da bude držan za reč, odnosno da bude uskraćen za novo i drugačije tumačenje ideologije. Tako se, na koncu, ispostavlja da je savršen sledbenik ideologije onaj ko je od nje, zapravo, odustao.[8] 

 

Ovim se, konačno, otkriva odnos ideologija i ljudske prirode. Ideologija, koja redovno pretenduje da je večna, bezvremenska, te da je, u suštini svojoj, korektiv utilitarne i grabljive ljudske prirode, na kraju joj se pokorava time što joj udovoljava, da bi sačuvala fond pristalica. Svaki put kad se pristalice nagrade za angažman, okrnji se deo ideologije, tako da, na kraju, od ideologije ne ostane ništa, osim neke vrste preduzeća.[9]

 

Na koncu se otkriva i sam smisao ideologije kao fenomena: ona je tu da konzervira građansko društvo i to je njen prvi i poslednji smisao, znali to ideolozi, ili ne znali. One su, sve skupa, samo varijacije na temu, a ne tema po sebi. Padom komunizma, ideologije su dodatno sužene i simplifikovane. Kapitalizam je postao neupitan i obavezan, a svaka partija, čak i ona koja se izdaje za nacionalnu i patriotsku, postala je građanska do karikature i u ideološkom smislu, i po duhu, i po vođstvu. Napori više generacija da, kroz ideologiju, poprave društvo, potpuno su savladani i krug se zatvorio. Bezmalo dva i po veka od Francuske buržoaske revolucije, vratili smo se na prvobitnu dilemu: da li treba da vlada sitan, ili krupan kapital i to je sve što je ostalo od bogatstva ideologija. Sve ideologije danas su ideologije kapitala i, samim tim, Novog svetskog poretka, čiji je kapitalizam osnovno oružje. Boriti se protiv Novog svetskog poretka i globalizacije, a zastupati kapitalizam, izraz je najvećeg slepila za politiku. I baš tu se, još jednom, pojavljuje utilitarnost ideologija kao njihov završni oblik: za antikapitalističku borbu ne postoje fondovi, a bez fondova nema politike.

 

[1] I pisanje prvih ustava pada u to vreme. Pre građanskog društva nikom ne pada na pamet da bi još nerođene generacije mogao da veže pravnim dokumentom trajnijeg karaktera. Posledica toga je da je svaki ustav napisan u Evropi i SAD, obavezno građanski i, naravno, demokratski. Tu spadaju i svi komunistički ustavi, koji barataju, sasvim u duhu građanštine, narodom kao političkom količinom.

 

[2] Da se život odvija i na simboličkom, a ne samo na egzistencijalnom nivou – misao je veoma daleko od pravog građanina.

 

[3] Valja zapaziti da je novac jedini utekao koncepciji jednakosti. U demokratiji ste, barem načelno, jednaki po mnogim osnovama, od boje kože do pola, ali nikada i nikako po količini novca koju posedujete – tu su sve razlike dozvoljene, iako je i idiotu jasno da bez imovinske i socijalne jednakosti nema nikakve druge jednakosti. To važi i za socijalističke sisteme, koji su prividno egalitarni, ali uz uslov političke lojalnosti – za neprijatelje radničke klase i socijalizma, nema hleba.

 

[4] Sva ideološka pitanja se svode na to ko kontroliše i distribuira novac: pojedinac, preduzetnik, korporacija, država, banka, berza, ili radnička klasa, preko svoje avangarde, komunističke partije.

 

[5] Čerčil mudro kaže: svaka vlada je konzervativna, jer vlada.

 

[6] Svaka građanska ideologija (a sve su građanske) ima diktaturu kao najviši ideološki cilj. Kod Robespjera je to „diktatura slobode protiv tiranije", kod Lenjina je to diktatura radničke klase, a u naše dane je u opticaju diktatura tržišta, iza koje se kriju korporacije i banke. Kako bilo, diktatura je punonadežna činjenica svakog građanskog društva.

 

[7] Da sad neko na muke stavi pripadnike SNS-a, ili ma koje moderne srpske političke partije, da objasni koja im je ideologija, ne bi znali da je formulišu, osim u najglupljim frazama „da živimo bolje", „da imamo veća prava", „da se vratimo tradiciji" itd. Prema modernim pristalicama ideologije, polupismeni pripanik 6. Ličke divizije iz 1944. izgleda kao ideološki gigant.

 

[8] Svaka ideologija počinje kao utopija, a završava se kao antiutopija. Od Diznilenda do Velikog brata put nije tako dug kao što izgleda naivnima.

 

[9] I ideolog, i političar, shvataju da bez pristalica ne mogu da proguraju ideologiju, ili partiju. Ali, to brzo shvate i pristalice, te se otvara neka vrsta trampe između njih.  

__________________________________

 

Ideologija i obrazovni sistem


Obrazovni sistem, u modernom društvu, neizostavno formira kod mladih ideološku svest. Da se može misliti neideološki, van doktrinarnih šema, sasvim je tuđe svakome ko je završio makar osnovnu školu. Ko je završio srednju, već razmišlja u kategorijama parlamentarizma, izbora, demokratije, ljudskih prava i slobodnog tržišta, a da nije ni svestan kako je ukalupljen u takav sistem mišljenja.[1]

 

Mi stalno zaboravljamo da je cilj školskog sistema (osim obrazovanja i vaspitanja) proizvodnja adaptibilnog pojedinca, individue koja se uklapa u postojeći politički sistem.[2] Prema tome, čovek se, na vrlo ranom uzrastu, uči da rešenja za sve traži unutar već postavljenih pravila igre, a nikako izvan njih. Zato je Srbija puna onih koji traže da se poboljša sudstvo, recimo, ili zdravstveni sistem, pa čak i obrazovni sistem, ne shvatajući da su baš takvo sudstvo, ili prosveta, ili zdravstveni sistem pripadajući (baš) tom političkom sistemu. Iz ovoga proizilazi da je jedna od nuspojava obrazovanja i fragmentirana svest, koja sprečava jedinku da vidi „veliku" sliku, već se cela veka bavi efemernostima.[3]

 

Pošto svaka građanska ideologija, kako god da sebe deklariše, neizostavno polazi od individue i njene svesti kao osnove društva, ona hoće (a to kroz obrazovni sistem i radi) da kontroliše način povezivanja pojedinaca u grupe i da baš taj način zove društvom.

 

Moderne ideologije, koje danas determinišu politički sistem u Srbiji, su funkcionalističke i pozitivističke[4], što znači, uprošćeno, da ne postoji sistem vrednosti zasnovan na tradiciji i običaju, već da se on formira u odnosu na ono što je većinsko ponašanje ili vrednovanje. Ova postavka stvari je najrazornija kada su adolescenti u pitanju, jer oni, po prirodi stvari, teže da budu prihvaćeni i da, na osnovu prihvaćenosti, izgrade identitet i integritet.

 

Obrazovni i vaspitni sistem ih teraju da prihvate, dakle, vrednosti vladajuće ideologije, a ne one vrednosti koje su im prenete od roditelja i predaka uopšte, a pogotovu ne one koje se mogu označiti kao neke nacionalne vrednosti.[5]   

 

Pozitivistički pogled na svet podrazumeva da čovek vrši neku funkciju u društvu i da je, ukoliko ne prihvati diktat većine, samim tim postao disfunkcionalna jedinka, prema kojoj su dozvoljene razne represivne mere.[6] Isto tako, individua se, u takvom sistemu vrednosti, označava kao isključivi krivac za sopstveno siromaštvo, neuspešnost, pa čak i za gubitak zdravlja.[7] Ta se ideološka postavka prenosi na školski sistem, te onda deca uče da su empatija i solidarnost suvišni. To, na mikro-planu dovodi do pojave koja je svima poznata: kada neko ostane bez zdravlja, ili posla, od okoline ne dobija lek, niti posao, već mudar savet kako živeti zdravo, ili na koji način pisati si-vi.

 

Dalje: ideologizovan školski sistem, bez obzira da li se radi o onom socijalističkom, ili ovom modernom, evropskom, ubeđuje decu da su moral, sistem vrednosti i način života roditelja uveliko prevaziđeni, te da su baš roditelji, sa svim utvarnim vrednostima nacije, običaja i tradicije, kočničari vlastite dece u hodu ka Vrlom, novom svetu.

 

Posebna podvala je tzv. „multikulturalnost", odnosno pretpostavka[8] da se kulture mogu mešati u beskrajnom broju kombinacija i isto tolikom broju srazmera. Ideja da se to može je sasvim primitivnog porekla i nastala je na brkanju kulture sa afektivnim i fiziološkim procesima. Pošto svi, dakle, plaču kad ih nešto boli, ili svi hoće da jedu, piju i vesele se, to znači da su im kulture manje-više približne, te se mogu miksovati.[9] Pristajanje na multikulturalnost u praksi snači samo jedno: dobrovoljni pristanak jedne nacije na kulturni i moralni imperijalizam nadmoćnije nacije.

 

Važno je razumeti da se osnovna postavka nikada ne ispituje, niti vrednuje, već da se uzima zdravo za gotovo.[10] Prema tome, škola nije tu da predstavi mladom čoveku bogatstvo ideja i da mu omogući da sagleda alternative, već obrnuto-da ga učini jednodimenzionalnim i da mu politički sistem, sa svim njegovim utvarama, predstavi bezalternativnim. Kada dođe do promene političkog sistema, promene se samo osnovne ideološke postavke, ali školski sistem ne menja namenu: proizvodnju adaptibilnog pojedinca.[11]

 

Proverite sve ove tvrdnje; tražite od nekog mladog čoveka da vam objasni društvene pojave, ili da definiše demokratiju, ljudska prava, tržište, evropske vrednosti i iz njega će pokuljati gotove matrice, koje nikad nisu prošle kroz kriički um. U krajnjoj liniji, debata će moći da se otvori oko pitanja da li demokratija skandinavskog, ili američkog tipa, da li slobodno tržište, ili ono u kome država povremeno inerveniše, ali nikada da li se demokratija i slobodno tržište mogu substituisati. Margine su postavljene školskim sistemom i izvan njih nema ni sveta, ni pojava, ni rešenja-ostaje samo večito premetanje iste misaone sadržine.

 

Profesori, i sami ideologizovani, ne pokušavaju (mahom ne bi ni umeli) da nešto promene.[12] Šansu da pogleda u budućnost ima samo mali broj ljudi koji se kritički odnose prema školskom sistemu i oni koji koz školski sistem nisu ni prošli.

 

Šema, koja je često nametnuta od prethodne geenracije, koja je prošla kroz školski sistem (školovanje-doploma-stranka-posao)[13] je veoma čvrsta i to je tačka u kojoj se sreću škola i roditelji.

 

Možda bi bio interesantan eksperiment sa stvaranjm jedne škole koja bi bila dezideologizovana i u kojoj bi deca bila terana na razmišljanje, umesto na usvajanje. No, za takav eksperiment bi se teško našla sredstva i bio bi tretiran, od strane sistema, kao subverzivna delatnost.

 

[1] Klopka je u ovome: pojedinac može da se, načelno, bori protiv svega ovoga, ali dokle god se bori, ostaje u istoj pojmovnoj sferi. Fizičari bi rekli: isti pravac, različit smer. U praksi, velika većina se ili miri sa šablonom, ili se bori za popravku šablona, što je sasvim bezizgledno. Snažni duhovi današnjice se bore, primerice, za popravku demokratije, a ne bacaju pogled iza horizonta, odnosno ne pokušavaju da sagledaju postdemokratsku epohu i mogućnosti koje ona nudi. Takvim angažmanom se samo iscrpljuju, ali baš to pokazuje koliko su školske stege snažne. Popraviti demokratiju je isto kao verovati da će šminkanje oživeti mrtvaca.

 

[2] Pa time i u socijalni, ekonomski, privredni itd. Stalno se zaboravlja, a tu zabludu šire ekonomisti, privrednici i ostali popravljači sveta, da je politički sistem okvir za sve druge sisteme u društvu. Ko ne kontroliše politički sistem, ne kontroliše ni jedan podsistem.

 

[3] Naročitu ulogu tu ima fakultet, koji gura čoveka u „struku", odsecajući ga od opšte kulture. Formira se strukovna svest, tako da vojnik vidi društvo kao regrutni potencijal, pop kao pastvu, ekonomista kao tržište i proizvodnu snagu, psiholog kao mrežu interpersonalnih odnosa itd.

 

[4] Sa podvarijantama, koje više prikrivaju, nego što tumače.

 

[5] Pri tom, decu nije teško slagati da je neki sistem vrednosti „većinski", odnosno da je prihvaćen od većine, pa oni treba samo da ga prihvate. Normalno, svi drugi sistemi vrednosti e označavaju kao retrogradni i istorijski prevaziđeni, a mlad čovek svakako ne želi da bude van mode i savremenih tokova.

 

[6] U jednom trenutku se, Dvadesetih godina prošlog veka, u Americi, smatralo da onaj ko neće da radi, nije normalan, pa treba da postane psihijatrijski slučaj. Lenčarenje nije dolazilo u obzir ne zato što je bolest, već zato što nije većinsko raspoloženje i tek se tu logika izvrće: ono što nije većinsko, nije normalno. Hiljade lobotomija je izvršeno nad ljudima samo zato što nisu imali stereotipno ponašanje, iako im se nikakva duševna bolest, u konvencionalnom smislu, nije mogla prišiti.

 

[7] Zanimljivo je da obrnuta logika ne važi-uspeh pojedinca je samo ograničeno njegov, dok suštinski predstavlja dokaz uspešnosti političkog sistema i sistema vrednosti. Gubitak zdravlja je posledica poročnog života i neredovnih kontrola, tako da je pojedinac direktno odgovoran za bolest.

 

[8] Nikad i ničim dokazana i suštinski nedokaziva.

 

[9] Pitanje za razmatranje je da li su tvorci ove budalaštine zaista uvereni da je ovakav bućkuriš moguć, ili je budalaština tendenciozna i ima za cilj razbijanje nacionalnih kultura. Za idiotizovanog konzumenta ove gluposti, nikakve razlike nema.

 

[10] Pre tridesetak godina, u školi je bilo opasno po uspeh, dovoditi u pitanje teoriju evolucije, ili vlast radničke klase nad sredstvima za proizvodnju; danas je jednako nezdravo dovoditi u pitanje, ili makar tražiti dokaze da je slobodno tržište najbolji oblik razmene roba i radne snage (pa čak da li ono uopšte i postoji), opasno je dovoditi u pitanje ljudska prava, a nije bezopasno ni osporavati multikulturalnost. Pitanja i traženje dokaza ne odvode u debatu, nego u diskriminaciju i diskfalifikaciju.

 

[11] Zato je moguće, na primer, da neki Miroljub Labus (ili ma koji drugi profesor) jednog dana predaje socijalističku političku ekonomiju, a bukvalno sutra, liberalno-kapitalističku, svaki put objašnjavajući studentima da je „baš ta" najbolja. Ispod površine, sasvim je svejedno koja je „bolja", već kojoj treba saobraziti omladinu.

 

[12] I sami su, modernim rečnikom govoreći, deo tržišta prosvetnih usluga, što će reći da bi njihova neadaptibilnost na ideologizovano obrazovanje značila njihovu tržišnu zamenu nekim profesorom koji je adaptibilan.

 

[13] U novije vreme može i škola-stranka-posao-diploma.

 

Milan Milenković - Apokalipsa u četiri tačke

Milan Milenković - Avet okupacije i prikaza kolaboracije 

Milan Milenković - Bogomoljci ponovo jašu

Milan Milenković - Cigla

Milan Milenković - Četvrti stalež

Milan Milenković - Cvrkutani

Milan Milenković - Dan kao i svaki drugi

Milan Milenković - Dogodiće se juče

Milan Milenković - Dogodilo se sutra

Milan Milenković - Državotvornost na srpski način

Milan Milenković - Duševne osnove izdaje

Milan Milenković - Dvoidentitetskoj braći

Milan Milenković - Etno samoposluga

Milan Milenković - General

Milan Milenković - IPA narodne kuhinje

Milan Milenković - Između rulje i elite

Milan Milenković - Medijski mesija

Milan Milenković - Mit o Vizantiji

Milan Milenković - Mračnjak

Milan Milenković - Na budalu uvek možeš da se osloniš

Milan Milenković - Na glavi cilindar na nogama opanci

Milan Milenković - Najveći sin naroda svog, bio nam otac, majka i Bog...

Milan Milenković - O kerovima i ljudima

Milan Milenković - Obzorje diktature

Milan Milenković - Oskarovci

Milan Milenković - Pad 

Milan Milenković - Podele

Milan Milenković - Prljave ruke

Milan Milenković - Prosvetni bluz

Milan Milenković - Skaska o ruskoj snazi

Milan Milenković - Sobni starešina

Milan Milenković - Sokrat nije znao

Milan Milenković - Srbi i Bobi

Milan Milenković - Srpska priča

Milan Milenković - Sveti zakonik Dušana cara

Milan Milenković - Svetli put

Milan Milenković - Trampa

Milan Milenković - Trampologija

Milan Milenković - Trči Prle

Milan Milenković - Uskliknimo s ljubavlju... ujedinjenju

Milan Milenković - Valhala je u onom pravcu...

Milan Milenković - Varošarije, varošarije

Milan Milenković - Žana

Milan Milenković - Zapisi iz bolnice

Milan Milenković - Zapisi iz zemlje Šarlatanije

loading...
7 glasova
Koristio vam je ovaj sastav? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovaj sastav na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Milan Milenković - Tunel ideološke strave

Najbolji citati

Najpopularniji sastavi

Moja soba

Moja soba   Razmišljajući o svojoj sobi, ne želim ju opisati kakva je ona materijalno jer se bitno i ne razlikuje od soba mojih vršnjaka. Svaka soba… >

Moja škola

Moja škola   Škola, to je ustanova čiji je osnovni zadatak prenositi znanje na mlade ljude. To su zgrade u čijim se prostorijama odvija nastava.… >

Moji snovi

Moji snovi   Ne postoji čovjek koji ne sanjari ili barem mašta. Snovi mogu biti različiti; počev od snova o uspjehu, preko ljubavnih snova pa do… >

Iskreno o sebi

Iskreno o sebi   Iskreno o sebi. Ne znam što ne mogu da napišem par rečenica o sebi, a uvek brzo donosim zaključke o drugima. Ostavljam olovku,… >

Sloboda

Sloboda   O lijepa, o draga , o slatka slobodo... rekao je davno naš poznati pjesnik Ivan Gundulić. Zaista, sloboda jeste lijepa, draga i slatka no… >

Sastavi na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u