Lektire.me - sastavi je internet stranica koja sadrži primere sastava, pismenih zadataka i eseja za osnovnu i srednju školu. Cilj sajta je da pomogne srednjoškolcima da što bolje i kvalitetnije napišu sastav na određenu temu.


Milan Milenković - Na budalu uvek možeš da se osloniš

Milan Milenković - Na budalu uvek možeš da se osloniš

Milan Milenković - Na budalu uvek možeš da se osloniš

 

Sve što smo mogli, mi smo pobrkali. Nije za Srbina škola, jer ako je uči malo, ostane polupismen, sa uverenjem da nešto i zna, te da se sva velika pitanja mogu beskrajno pojednostavljivati, do mere razumevanja svake neznalice. Opet, ko preuči, ko se veće škole dočepa, i on meru gubi, pa se sasvim izmešta u, od stvarnog života otuđenu, apstrakciju, tako da gubi dodir i sa ljudima i sa problemima. Tek nepismeni imaju šansu da spasu dušu i pamet. Tako smo mi sazdani.

 

Svako znanje, svaku struku, koja ne može trenutno da se ovaploti u novcu, preziremo. Astrofizičar je budala, ali autimehaničar je momak kome su roditelji pažljivo planirali budućnost. Advokat je muljaš koji nam treba, lekar je seoski vrač, a dirigent je kreten koji maše. Građevinski inžinjer je parazit, znam ja i bez njega kuću da napravim, i deda moj je pravio.

 

Ako sam ja danas otkrio neku temu, kod frizera sam jutros, dok sam čekao na red da se ošišam, napipao ribolovačku reviju, uveče svi u kafani moraju da slušaju o mojoj novootkrivenoj strasti prema pecanju. To što nikad štap neću kupiti, niti udicu zabaciti, nema veze. Imao sam svoj trenutak slave u kafani.

 

Jutros sam, posle kafe, očajnički, jer me poteralo, gledao koju knjigu u klonju da ponesem, da skratim vreme. Pade ruka na Bibliju. Već sa šolje, po sata kasnije, ustajem kao religiozni fanatik. Mesec dana kasnije, već sam pročitao svu religioznu literaturu koju ću ikad pročitati (da se nešto trajno može unapređivati, nama napamet ne pada) i ostaje mi samo da idem ulicom i da davim ljude k'o Jehovin svedok, pričajući im o lepotama i vrlinama naše vere pravoslavne. Normalno, ljudi te ne shvataju zaozbiljno, misle da si preležao meningitis, ali ti daviš upornije, pa gde se nađete. Već ti se i rečnik promenio, korak te deli da starogrčki progovoriš.

 

Naš otpor dubljoj misli je epski; sve je na površini, sve je pred očima, sve je uprošćeno do neprepoznatljivosti. Sva značajna, kao što rekoh, životna pitanja svedemo na trivije, a onda namoravamo druge da te trivije priznaju za nešto ozbiljno i smrtno se uvredimo ako oni to odbiju. Durimo se, umesto da dokazujemo jedni drugima. Slepi za tuđe, plitki u svojim argumentima, svaki razgovor, koji bi trebalo da bude ozbiljan, svodimo na razmenu adrenalina i pitanje časti. Činjenice nas ne uznemiravaju ni malo, ali dogme i ideologije nas, sa temperaturom 40 iz kreveta dižu.

 

Da se ispod naših površnih misli mogu nalaziti misli starije od dve hiljade godina, da je o onome, o čemu mi jutros mislimo uz kafu nekada mislio i neki veći um, sasvim je daleko od nas. Originalost u mišljenju se ovde više ceni od tačnosti. Da postoje pravila mišljenja i zaključivanja, da postoji čitava jedna metodologija mišljenja, koja ima za cilj da izvede korisne zaključke, a ne da afirmiše mislioca, Srbin ne opaža. Pozivanje na autoritete, poput Platona, ili Aristotela, diskusiju ne skraćuje, već onoga ko se poziva diskvalifikuje jer, eto, nije u stanju da sam smisli, treba mu duhovni šprajc. Jebo te Aristotel!

 

Juče napipam na mreži neki tekst, jedan od onih koji optiraju za ćirilicu ali, kao i toliki drugi, beskrajno je plitak, pamfletski, pretenciozan, samoreklamirajući za autora, da mi se smučio već posle dve rečenice. Inače je i sam naziv pretenciozan: „Nema srbstva bez pisma ćirilskoga". Ne ćiriličnog, ne Ćirilovog, ne čak ni ćirilice. Bez pisma ćirilskoga. Normalno, dokazuje da su srpstvo i ćirilica jedno isto, te da, ako propišemo latinicom, ode njegovo milo srBstvo u tandariju, ni pra' od njega ostat' neće.

 

Pred sobom tačno vidim lobanju koja nikad nije mislila, a mnogo je vremena provela da izgleda kao da misli; vidim jednog od onih modernih, postkomunističkih Srba koji, od svega što srpstvo jeste, vide samo forme: krvna zrnca, pravoslavlje i ćirilicu. Da iza toga postoji nešto, što je starije i važnije, pojma nemaju.

 

Jezik je, a ne pismo, tekovina srpskog naroda. On je stvorio jezik, jedan od najsavršenijih jezika koji se na planeti govori, a pisma sastavljaju ljudi, pojedinci. Ovakva, ili onakva. Šta bismo da ne bi Ćirila, ne bismo bili Srbi? Ili nismo ni bili, dok smo bili nepismeni? Tek pismen Srbin, koji piše ćirilicu, je Srbin? Naši čukundedovi su bili nepismeni, ali se ne bih kladio da su bili manje Srbi od ovakvih kukavnih potomaka. Autor pamfleta, međutim, nikad nije mislio o jeziku kao starijem od pisma. Nije dotle stigao, ali o pismu već disertaciju piše.

 

Korak unazad: način govora. Jedan jezik ni svi pripadnici naroda ne govore isto. Jednima je on sredstvo komunikacije, drugima saopštajno sredstvo. Jedan ga govori koliko da ume da potraži leba i čorbe, drugi ga govori na samoj visini tog jezika. Crnjanski damara u Kosmosu, a na istom jeziku piljar prodaje viršle i kobasice.

 

Još jedan korak unazad: jezik koji je prerastao u gest, koji je neposredan, koji je još samo pogled, ili slutnja. Onaj fini, jedva uhvatljiv pogled između majke i ćerke, ili između dvojice ratnika, koji menja, u deliću sekunde, stotine reči. Jezik kao izražajno sredstvo, jezik kao neizgovoreni simbol.

Šta borac „pisma ćirilskoga" o tome zna?

 

Od sebe, Avalu ne vidi. Nepismen na ma kom pismu. Koja je svrha pisati nepismeno ćirilicom? Ja ne kapiram, priznajem. Da „uteramo" Hrvatima? Neću, valjda, da pišem ćirilicu njima za inat?

 

Jeste pravoslavlje ovde ostavilo traga, ali se stalno brka vera i konfesija. Mene niko ne ubedi da postoji bolja i gora konfesija, jer ne vidim koji bi kriterijumi o tome odlučivali, a da nisu strogo kvantitativni. Ko meri duhovnost, na kom kantaru meri? Na kraju, svaka priča o konfesijama se završi prebrojavanjem leševa u ime te konfesije.

 

Korak unazad: ne, dakle, pravoslavlje, već metafizički kapacitet jednog naroda. Srpska varijanta pravoslavlja je, u odnosu na rusku, recimo, beskrajno plitka i bez istorije. Bez žara, bez prave jereze, bez mučenika unutar vere. Jedan topli, prisni panteizam, koji je morao da snosi tuđe i strane religiozne forme, jer pravoslavlje nije nastalo na slovenskom etnosu i na slovenskoj mitologiji, već grubim pokrštavanjem i namoravanjem jednog čitavog naroda da odbaci pagansko nasleđe, u ime državne politike Nemanjića koje – i to treba reći – ništa nije sprečavalo da budu verski kolebljivi. To što postoje dogme, rituali, što postoji jedna teologija koja je dosadna do plača, ne znači ništa. To je forma. Nije hrišćanstvo oblikovalo Srbe, nego su oni oblikovali hrišćanstvo. Sve osobine hrišćanske smo mi imali i pre hrišćanstva, ili neko možda misli da smo ljude jeli dok se nismo pokrstili? Razlika između hrišćana i varvara je samo u razlozima za pljačku i ubijanje, a ne u izostanku pljačke i ubijanja.

 

Još jedan korak unazad: pravoslavlje ima kosmopolitskog boga u središtu, tako da danas, kad je ono bitno teološko, odnosno odvojeno od plemenskih bogova i nasleđa, odvojeno od načina života koji ga je oblikovao, ono bitno razara biće nacije, jer je tera da, kao i njen bog, bude kosmopolit, građanin sveta i Vaseljene. Ono, pravoslavlje, danas radi protiv životnih interesa srpskog naroda, jer ih podređuje velikim principima, a ne opstanku. „Bolje da nas ne bude, nego da budemo neljudi". Ja mislim ovako: bolje da nas bude, pa neka smo i neljudi. Ko misli da je bolje da ga ne bude, nego da ne bude čovek, neka se obesi, ja mu ruku zadržavati neću, ali neka ne opterećuje naciju svojim apstraktnim budalaštinama i neka je ne poziva da se samoubije, da bi sačuvala vrlinu.

 

Plemenski bogovi, koliko do pre sto godina daleko pretežniji nego hrišćanski kultovi, držali su naciju u tonusu, u duhu pobede. Kroz Peruna i Svetovida mi poštujemo one svoje osobine koje su nadmoćne u odnosu na druge narode. Hrišćanstvo odriče nadmoć kao koncept. Da su naši stari ikad razmišljali koliko dečjih suzica treba da se prolije da se oslobodi Kosovo, ne bi nikad ni krenuli u oslobađanje.

 

Još jedan mali korak unazad: beskrvni, kilavi danas pričaju o veri. Čak i ovo, kosmopolitsko pravoslavlje, ovaj šminkeraj palanačkih ljotićevaca i nedićevaca bi imalo neku šansu da na veru liči, da ga vode istinski snažni duhovi, gospoodstvene prirode, plemenitaši, jer bi oni, ispod forme, opet težili moći i snazi, kao istorijskoj prednosti. Ali, kilaveri ne vode nikud. Rad'te usta, tek da niste pusta.

 

Prebrojavanje krvnih zrnaca je tek budalaština. To je izraz nesigurnosti u kulturni obrazac, koji oblikuje čoveka. Dajte mi Kineza od tri godine i napraviću ga Srbinom. Obrnuto, dajte nekome srpsko dete, ako je sam ispao iz kulturnog obrasca, napraviće Čedu Jovanovića, sa 100% srpske krvi.

 

Korak unazad: srpstvo je zasnovano na kulturnom modelu, a ne na krvnim zrncima. Krvna zrnca ima i vepar. Oblikovna moć kulture je ono što nas čini pripadnicima i baš zato mnogi narodi, čija je krv čistija od naše, ne uspevaju da se kao narodi konstituišu, jer nemaju tu čudovišnu snagu koju ima srpska kultura. Kakve su to naivne i idiotske predstave o čistoti krvi?

 

Zla kob ovih i ovakvih lupetanja u javnom prostoru nije toliko u netačnosti, koja je očigledna, ali ne kobna. Kobno je što su naši načini da pronađemo ili stabilizujemo sopstveni poljuljani identitet, ona ista sredstva i načini koje koriste narodi, poput Hrvata, ili Bošnjaka, koji identitet, u smislu u kome smo ga mi imali, nisu imali nikad. Pa zar da mi, posle svega što smo kroz istoriju prošli, posle Kosova i posle ustanaka, posle tolikih kulturnih tekovina, tako plitko vezujemo naciju za oblik pisma, ili konfesiju? Pa to oni rade, aman. Oni su Hrvati zato što pišu latinicom i zato što su katolici. I zato što imaju heruvatsko-gotska krvna zrnca. Dok ne pronađu neka druga. Mi smo iznad toga, naš je identitet stvaran, nije u formi isrpljen. Mi imamo kulturni model, oblikovnu moć kulture; mi možemo da budemo Srbi i kad smo ateisti, i kad pišemo latinicom, i kad nam je deda Cincar, ili Jevrejin. Zašto opadamo do kriterijuma veštačkih naroda, kad to nismo? Zašto pokazujemo toliko nesamopouzdanja, nesamopoštovanja? Zaboravili smo da je jezik srž pisma, da je običaj srž vere, da je kultura iznad krvnih zrnaca i sad moramo, u tuđem ključu, da dokazujemo ko smo i šta smo.

 

Lično, nikad neću pristati da na taj način dokazujem bilo šta. Pišem, od kad znam za sebe, ćirilicom i to nikom za inat, već što sam uobičajio. Počeo sam u kući, dok još nisam ni znao da sam Srbin. Na predškolskom uzrastu.

 

Pravoslavan sam, jer sledim pretke, a ne dogmu. Da su moji bili muslimani, ja bih, priznajem, bio musliman, jer se više klanjam nasleđu, nego teološkoj ispravnosti konfesije. Meni je moj deda, a ne Isus, postavio zadatak. Uostalom, ni kućnog sveca nisam nasledio od Isusa, nego od dede, a slava je Jarovid, prevedeno kao sv. Đorđe.

 

Sticajem okolnosti, brđanin sam, a tamo, po kopaoničkim brdima, nema nesrpskog elementa, tako da su mi i krvna zrnca verovatno „srpskija", nego što je to prosek, ali me nije to načinilo Srbinom. Zar je jedan Srbin, sa odličnim krvnim zrncima, danas Hrvat?

 

Posebno mi je odvratno što, ako i veštački narodi, nismo zadovoljni svojom veoma bogatom istorijom, nego još moramo da je kitimo i izmišljamo. Ako Hrvati imaju 77 kraljeva, mi moramo da se izmaknemo još jedno 2000 godina unazad, da adoptiramo i Asurbanipala, da bismo bili stariji i bolji od drugih. Kakva je to idiotska trka? Dokazujemo taze narodima da smo stariji od njih, pa kad oni lažu, da i mi dosolimo s naše strane. Sakrili nam Germani, ukrali nam istoriju, zabranili je? Kako? Kako jednom narodu možeš da zabraniš sećanje? Što nam nisu zabranili i epiku, pa da se ne mučimo? Ukrali nam knjige starostavne? Ako već verujete u ove budalaštine, zamislite sebe kao kradljivca tuđe istorije: kako bi ste to uradili? Koji je mehanizam krađe? Pa nije to krađa banke, uđeš, izađeš i gotovo. I to ukradeš istoriju narodu u kome je svaki čobanin, kroz predanje i pesmu zna. Kako su krali istoriju? Po kućama? Kao u filmu „Ljudi u crnom" – bljesne lampa i ti sve zaboraviš? Kakve su to stupidarije, šta se time dokazuje? Kakvu utehu u ovakvim idiotijama nalazimo i čega nas je to život lišio da nam ovakve utehe budu potrebne? Ko beži od stvarnosti? Uvek onaj ko trpi od nje, a to smo, danas, mi – Srbi.

 

Ali, bekstvo od stvarnosti je put u ništa.

 

Molim da se ovo ne shvati kao patetika, nego kao primer: bolestan sam ozbiljno i ne zavaravam sebe da imam kijavicu. Ne pravim planove za letovanje, čak i ne počinjem da čitam feljtone. Gledam smrti u oči i ne izmičem pogled, ne zato što sam hrabar, nego zato što znam da mi samo to daje šansu. Ako počnem da lažem sebe, ako počnem da gatam i da bajem, da bežim od stvarnosti, ja sam bitku izgubio. To važi i za narode. Ako sebe lažemo, ako mislimo da ćemo život prevariti gatkama, pravilnim pisanjem, ili učenim pravoslavljem, zelen smo bostan obrali. Provešćemo se kao Englezi na Somi, koji su, uljuljkani u art-pripremu, mislili da živog Nemca u rovovima više nema, pa su krenuli u šetnju po ničijoj zemlji i to, do večeri, platili sa 30 000 leševa.

 

Samo hrabar pogled, poštovanje činjenica, mogu da nas održe u igri. Žrtve zabluda su uvek veće od žrtava koje padnu u borbi. Ko ne razume: Jasenovac je poprište zablude, na bojnim poljanama tih žrtava nema. U Jasenovcu se umiralo od iluzije da biti Srbin nije krivično delo i da ne možeš samo zato glavu da izgubiš. Onaj, ko je na bojnom polju istorije, te zablude nema, on zna zašto je tu i šta rizikuje. Na bojnom polju umiru Pera, Laza i Mika, ali biološka masa ostaje; u Jasenovcima se iskopavaju čitavi rodovi, čitave krvne linije. Zablude su najskuplja stvar.

 

Umesto da identitetska pitanja branimo u životu, u stvarnosti, kroz način življenja, mi ih branimo budalaštinama i još se nadamo da naplata za budalaštine neće doći. Teško nama, kao narodu, ako nas, kad za to dođe vreme, od kama i bombi budu branili ćiriličari „pisma ćirilskoga", apstraktni pravoslavci i ovi sa čistim krvnim zrncima, jer svi zajedno, i svako od njih pojedinačno, nemaju testosterona koliko ga miš ima. Beskrvna banda, koja bi, na dva šamara, prodala majku rođenu.

 

Ta i takva, kukavička i bajalačka raspoloženja, moraju se žigosati i mora im se reći da zamuknu, jer sudbinu naroda opterećuju svojim mislenim utvarama. Oni, ti fićfirići i ta rozekošuljaška patriotska mladež, svoj narod, koji brane, viđaju samo još na pijaci, i to ako ih majka povede. Za njih je selo samo još turizam, a priroda mesto gde se dobijaju alergije. Ni u deset modernih patriota nećete naći jednog koji može da pretrči kilometar, ali su mnogo pametni. Od pedeset, jedan je video kafansku tuču, a da vide klanje pileta, nosili bi doživotne traume. To treba da vodi srpski narod, to da ga uči identitetu? O, Bože, baš nam se rugaš!

 

Mi, Srbi, danas, ako nas Bog opet pogleda, čekamo vožda, nekog klinca, koji danas šeta po Srbiji, po nekoj vukojebini, i koji oseća u sebi pozvanje i čežnju za velikom sudbinom, a ne kilavce i mamine ruzmarine, koji će dam objasne nešto. Mi čeznemo, ako još krvi u sebi imamo, za pobedom, za tim da drugi drhte pred nama, da osetimo moć i snagu istorije, a nemoć i snagu zakržljalih hrišćanskih principa i apstraktnih vrednosti. Moć u carstvu zemaljskom nam treba. Onaj, svakom rasnom čoveku, sam po sebi razumljiv osećaj i nagon da se otme onome ko ima, da se pobedi, pa da se na temelju pobede gradi svoja pravda i istina, a ne obrnuto – da se ostvare pravda i istina, pa ćemo za pobedu lako. To je budizam, to nismo mi. To je podla izdaja predaka, kulture i istorije, a pod plaštom brige da se baš sve to očuva.

 

Milan Milenković - Apokalipsa u četiri tačke

Milan Milenković - Avet okupacije i prikaza kolaboracije 

Milan Milenković - Bogomoljci ponovo jašu

Milan Milenković - Cigla

Milan Milenković - Četvrti stalež

Milan Milenković - Cvrkutani

Milan Milenković - Dan kao i svaki drugi

Milan Milenković - Dogodiće se juče

Milan Milenković - Dogodilo se sutra

Milan Milenković - Državotvornost na srpski način

Milan Milenković - Duševne osnove izdaje

Milan Milenković - Dvoidentitetskoj braći

Milan Milenković - Etno samoposluga

Milan Milenković - General

Milan Milenković - IPA narodne kuhinje

Milan Milenković - Između rulje i elite

Milan Milenković - Medijski mesija

Milan Milenković - Mit o Vizantiji

Milan Milenković - Mračnjak

Milan Milenković - Na glavi cilindar na nogama opanci

Milan Milenković - Najveći sin naroda svog, bio nam otac, majka i Bog...

Milan Milenković - O kerovima i ljudima

Milan Milenković - Obzorje diktature

Milan Milenković - Oskarovci

Milan Milenković - Pad 

Milan Milenković - Podele

Milan Milenković - Prljave ruke

Milan Milenković - Prosvetni bluz

Milan Milenković - Skaska o ruskoj snazi

Milan Milenković - Sobni starešina

Milan Milenković - Sokrat nije znao

Milan Milenković - Srbi i Bobi

Milan Milenković - Srpska priča

Milan Milenković - Sveti zakonik Dušana cara

Milan Milenković - Svetli put

Milan Milenković - Trampa

Milan Milenković - Trampologija

Milan Milenković - Trči Prle

Milan Milenković - Tunel ideološke strave

Milan Milenković - Uskliknimo s ljubavlju... ujedinjenju

Milan Milenković - Valhala je u onom pravcu...

Milan Milenković - Varošarije, varošarije

Milan Milenković - Žana

Milan Milenković - Zapisi iz bolnice

Milan Milenković - Zapisi iz zemlje Šarlatanije

loading...
3 glasova
Koristio vam je ovaj sastav? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovaj sastav na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Milan Milenković - Na budalu uvek možeš da se osloniš

Najbolji citati

Najpopularniji sastavi

Moja škola

Moja škola   Škola, to je ustanova čiji je osnovni zadatak prenositi znanje na mlade ljude. To su zgrade u čijim se prostorijama odvija nastava.… >

Moja soba

Moja soba   Razmišljajući o svojoj sobi, ne želim ju opisati kakva je ona materijalno jer se bitno i ne razlikuje od soba mojih vršnjaka. Svaka soba… >

Moji snovi

Moji snovi   Ne postoji čovjek koji ne sanjari ili barem mašta. Snovi mogu biti različiti; počev od snova o uspjehu, preko ljubavnih snova pa do… >

Iskreno o sebi

Iskreno o sebi   Iskreno o sebi. Ne znam što ne mogu da napišem par rečenica o sebi, a uvek brzo donosim zaključke o drugima. Ostavljam olovku,… >

Sloboda

Sloboda   O lijepa, o draga , o slatka slobodo... rekao je davno naš poznati pjesnik Ivan Gundulić. Zaista, sloboda jeste lijepa, draga i slatka no… >

Sastavi na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u