Milan Milenković - Svetli put - sastav

Milan Milenković - Svetli put

Milan Milenković - Svetli put - Sendero luminoso

Postoji već čitava literatura koja ubedljivo, sa matematičkom preciznošću, objašnjava pogubnost našeg evropskog puta i tome se nema šta dodati. Ko razume, razumeo je, ko ne razume i neće. Srbi, po pravilu, kada hoće da o nekom problemu razmisle, kao uporišnu tačku, ili kao radnu hipotezu, uzimaju svoja predubeđenja i uverenja. Ko je ljubitelj Evrope i njenih vrednosti (za koje svi tvrde da su dobre, ali niko ne zna da ih nabroji), taj se zalaže za nastavak trnovitog puta, tražeći samo da na putu bude manje trnja. Njegova uporišna tačka, njegova startna pozicija u razmišljanju je da Evropa nema alternativu. Da bi se moglo i ne ići u nju, nikad mu nije palo napamet.

Šta hoću da kažem? Nama, Srbima, je najteže da pogledamo problem „izvan sebe", odnosno da mislimo hladne glave. Uverenja su ovde pitanje časti, a s pameću dođavola! Monarhista, kao nulu u svom koordinatnom sistemu, vidi kralja, republikanac vidi višestranačje i parlamentarizam, komunista Staljina i Tita, antikomunista Dražu i Ljotića, a desničar Nikolaja i svetog Savu. Podvrći sopstvena uverenja kritici, suočiti ih sa činjenicama i misliti „izvan" uverenja (što ne znači napustiti ih), ovde se smatra nepristojnim. Istina, iako se uverenja smatraju oznakom časti, nisam primetio mnogu braću da su spremna da stave za njih glavu na panj. Kad zagusti, a svako malo zagusti, glavu na panj stavljaju samo obični, mali rodoljubi, koji nemaju rafinirana uverenja i politička ubeđenja.

Elementarni problem, koji se tiče našeg puta u EU, nalazi se u neekonomskoj i nepolitičkoj, već u ontološkoj sferi. Ovde ne govorim, da ne bude zabune, o EU, već o putu ka njoj, koji je postao sama suština našeg življenja. Put je sve, stizanje na cilj je ništa. Sve, dakle, i da nas na krajku puta čeka sam Diznilend, a ne precvala i umorna, kasna i bolesna Evropa, samo putovanje je opterećeno takvim i tolikim ontološkim izazovima, da je bolje od njega odustati.

Radi se o ovome: do sada je, ne samo na Balkanu i ne samo u Srbiji, postojanje bilo istoznačno sa životom. Evropski put je izmestio život iza postojanja, u neku, prosto, transcedentalnu sferu, koja poništava smisao življenja. Čak je i jeftina utilitaristička, a s njom i hedonistička filosofija Zapada, u čijem je središtu življenje radi življenja, odnosno poživotinjena filosofija poslednjeg doba, daleko zdravija i razumnija, nego filosofija „svetlog" evropskog puta, koja nema razumevanja za život pre EU. Veber, u redakciji Aleksandra Vučića, marionetskog filosofa-amatera, kaže da je život, dakle, iza postojanja; da se ne može živeti i postojati istovremeno, odnosno da život počinje tamo gde prestaje postojanje Srba i Srbije.

Nikakvo čudo nije što takav ljudski materijal operiše takvom filosofijom. Mnogo je složenije pitanje zašto mi, kao kolektivitet, pristajemo na to? Moj odgovor na to je banalan: u svakom od nas živi jedan mali Srbin i jedan mali građanin. Tokom jednog veka, onaj građanin, u nama, nagrizao je onog svog kolegu Srbina i preuzeo vlast, ali ne toliko i ne tako dovoljno da nas liši paranoje, odnosno pocepanosti. Da je vlast preuzeo, da je ovladao sasvim našim dušama, ne bismo ni videli problem. Onaj mali Srbin, iako poražen, još uvek nas snabdeva dilemama, kao i ostacima tradicije, običaja i morala. Zahvaljujući Srbinu u sebi, vidimo ludilo našeg puta; zahvaljujući građaninu, nismo u stanju da ludilo prekinemo.

Građanin (iako čvrsto veruje u suprotno; opet ta uverenja) ne pripada i ne može da pripada sebi. On je samo objekt za subjekt, on mora da bude „trošen" i potreban mu je neko da ga troši, a to je, danas, dozlaboga vulgarni tumač Vebera. „Što razboleva, dobro je; što leči, što obnavlja, zlo je"-to je moto ljudi poslednjih vremena, kakav je Aleksandar Vučić, a s njim i ostala ekipa, koja je, u sebi izgubila onog malog Srbina, pa sad namorava i ostale da ga iz sebe izbace i to ne zato što je to dobro, ili makar korisno, već samo zato što se rđav ljudski materijal dobro oseća samo ako je okružen istim takvim materijalom. U pitanju je drevna pizma bolesnih na zdrave. Sve što je ponosno, zdravo i srčano, vređa im uši, oči i mozak i tera ih na protivljenje. Pošto se na bolesti i njoj imanentnoj slici sveta, ne može razviti nikakva kauzalistika, nikakav razumski odgovor na životne izazove, pa čak ni pragma, to ono što je bolesno mora sebi dati božanske atribute, mora sebi pripisati posed svetih tajni i tek tako, preko jedne uvrnute metafizike, dati sebi legitimitet da vlada. Tako se rđav političar, čovek bez smisla za činjenice i kauzalistiku, pretvara u rđavog teologa Novog svetskog poretka. „Nesloboda radi laži" njegova je nužnost, a ne njegov izbor. Narod mora biti lišen, dakle, i poslednjeg sećanja na slobodu i istoriju, da bi mogao neograničeno da bude lagan.

Dolazimo do poente: takav političar i takva politika, mogu da opstanu samo trošenjem zdravih životnih oblika. Takav poredak stvari, u kome se uništava sve zdravo, sve samosvesno i ponosno, političar naziva „evropskim vrednostima", ili „božijim poretkom", pri čemu reč „bog" valja razumeti kao „osovina Brisel-Vašington". Zato se i prošlost mora prepakovati po meri takvih političara: slavna razdoblja naše istorije, poput onog, kada smo se hrabro i uspešno suprotstavili NATO agresiji, u redakciji političara, postaju razdoblja muka i opadanja, a današnji naš život kao kazna za naše grehe iz tog doba.

Već sam, u jednom ranijem članku, pokušao da objasnim da je naš evropski put u najvećoj meri religiozne prirode, ponajviše stoga što je slep za činjenice. Sam „svetli put", pošto ne može da se opravda razumom, korisnošću, niti budi ikakva osećanja, sem odvratnosti, mora da razvije posebnu teologiju, kao apologiju za sebe. Otuda domaći evrofundamentalisti uvek imaju malo povišenu temperaturu i uvek su grozničavi kad činodejstvuju u korist evropskog puta. Kao i svi sveštenici, vladaju posebnim jezikom, jezikom „posvećenih", koji je razumljiv samo njima (eksplanativni skrining, monitoring...); činodejstvuju u odelima od par hiljada evra, koja su mantija evropske plutokratije; imaju propisanu citatologiju, odnosno navođenje „svetih spisa" Evropske unije; imaju „Veliki indeks", spisak zabranjenih učenja i autora (Index librorum prohibitorum), odnosno evroskeptika, čija se „učenja" odbacuju ne kao netačna, već kao maloverna. Oni imaju svoje prvosveštenike (File, Kacin), i svoje jeretike, odnosno otpadnike od vere.

Kao i svaka teologija, i ova najbolje cveta tamo gde sloboda prestaje, odnosno u uslovima potpunog zatvaranja prostora za suprotna mišljenja. Inkvizicija u rukama evrofundamentalista, jesu mediji, koji ne dozvoljavaju nikome da izrazi drugačiji stav, ili mišljenje. Apokrifni spisi su oduvek bili najveći neprijatelj svake vere, pogotovu oni gnostičkog porekla i zato mediji moraju do kraja, dakle stopostotno biti zatvoreni za njih. Bogatstvo gledišta nikad nije interesovalo ni jednu religiju, pa neće ni evropsku. Onog trenutka kad ne bude mogla da medijski kontroliše jeres, u vidu evroskepticizma, nihilistička proevropska elita će, shvatite ovo sasvim bukvalno, preći na otvoren, policijski progon neistomišljenika. Neće, istina, biti oglašeni kao jeretici, već kao ekstremisti, ili teroristi, s malom zvrčkom: kvalifikaciju ko je ekstremista neće davati sudovi, već upravo žreci, odnosno političari. Sud će biti tu samo da ispuni njihovu „božju" volju, sasvim u skladu sa pravilima svake inkvizicije. Divinizacija političara, posebno Aleksandra Vučića, već je počela, samo što nije javno objavljena i tu se ne treba zavaravati.

Prirodna brana za ovakvu bezumnost je sam život, koji se odvija s one strane svake teologije. „Sumrak bogova" (Götterdämmerung) je stalan pratilac ljudske istorije i tu religiozni momenti ne pomažu. Svako, pa čak i naši evrotalibanski bogovi, mora pre. ili kasnije, da se suoči sa svojom ljudskom dimenzijom i da se obračuna sa bogovima vrednosti.

Milan Milenković - Apokalipsa u četiri tačke

Milan Milenković - Avet okupacije i prikaza kolaboracije

Milan Milenković - Bogomoljci ponovo jašu

Milan Milenković - Cigla

Milan Milenković - Četvrti stalež

Milan Milenković - Cvrkutani

Milan Milenković - Dan kao i svaki drugi

Milan Milenković - Dogodiće se juče

Milan Milenković - Dogodilo se sutra

Milan Milenković - Državotvornost na srpski način

Milan Milenković - Duševne osnove izdaje

Milan Milenković - Dvoidentitetskoj braći