Lektire.me - sastavi je internet stranica koja sadrži primere sastava, pismenih zadataka i eseja za osnovnu i srednju školu. Cilj sajta je da pomogne srednjoškolcima da što bolje i kvalitetnije napišu sastav na određenu temu.


Milan Milenković - Avet okupacije i prikaza kolaboracije

Milan Milenković - Avet okupacije i prikaza kolaboracije

Milan Milenković - Avet okupacije i prikaza kolaboracije

 

Kažu ljudi, a valjda i ne greše, da se često od drveta šuma ne vidi. Ne znam čija je ovo poslovica, ali za Srbe vredi kao da su je oni sami smislili, jer je kod nas kratak pogled nacionalni sport. Izađite na mreže i samo čitajte postove političkih genija i maminih promašenih vukovaca i videćete kako je naivna i kako je fragmentirana defektaža stanja u kome se Srbija nalazi. Jedan najveći problem vidi u masonima, u cionističkoj zaveri i banksterima; drugi se ne slaže: veli da su Hazari krivi za sve. Treći kaže da je glavni problem ekonomija, kad bi se ona sredila, sve bi bilo drugačije.[1] Onda se javi neka budala koja priča da je ovo naše stanje kazna zbog otpadanja od vere, sledeći moron to više vidi kao kaznu, jer smo zaboravili na Jasenovac i tako bez kraja i konca.

 

Srbija, onako kako ja vidim, ima samo dva ozbiljna i krupna problema, ili bar dva problema koja treba rešavati brzo. Ostali problemi, a ima ih možda i na stotine, moraće da čekaju, jer onaj ko hoće da sredi sve od jednom, neće srediti ništa.

 

Problem svih problema je okupacija, jer se njome oduzela mogućnost Srbiji da vodi kakvu-takvu makar ekonomsko-socijalnu politiku, kamo li odbrambenu, recimo. Problemi okupacije, ma gde i ma kada, uvek su umreženi sa najgorim ljudskim materijalom, jer okupatoru nije potreban krem okupirane nacije, nego njen šljam i on, naravno, taj šljam instalira. Šljamu, naravno, treba novac, odnosno novac mu je u centru političkog angažmana, pa se cela operacija „Okupacija" umrežava sa operacijom „Pljačka".[2]

 

Prema tome, fokus svake srpske politike, koja hoće da bude iole ozbiljna, mora da počne od pitanja: kako olabaviti okupaciju? Sve one priče neukih opozicionara, kobajagim patriotskih likova i sledbenika Ljotića i Nedića (a na „patriotskoj" i „desnoj" strani drugih više i nema) potpuno preskaču pitanje okupacije[3] i odmah prelaze na tehnička pitanja: kakva nam porodica treba, kakav domaćin, koliko smemo da se udaljimo od popa i slično.

 

Naravno, primitivni i neuki opozicionari primećuju dve stvari: prvo, da narodu ne smeta okupacija, pa i oni za nju optiraju, samo što bi, koliko da sve ne bude isto, ta okupacija trebalo da bude ruska. Okupacija je okupacija, a bratska je još i teža. No, neznanje, korumpiranost i neukost naše opozicije ima epske razmere i, kad Zapad jednog dana odluči da zameni Vučića nekim novim bivšim patriotama, provešćemo se kao bosi po trnju.

 

Da li se okupacija može olabaviti? Lično mislim da može. Prvo, reći da postoji, odnosno ne nazivati okupatora prijateljem, jeste lekovito za naciju. Drugo, okupator, ma kakav bio, ne dopire baš do u svaki kutak društvenog života. Što kaže moj drugar Igor Antišić, okupatoru je svejedno da li će neki naš lopov, ili sluga okupatora, kakva je bila precizna komunistička definicija ovoga što danas vlada Srbijom, da drpi 30 miliona dolara, ili će da podigne bolnicu. To što ovaj drpi, umesto da uloži u državu, okupator, prirodno, ne smatra svojim, nego našim problemom.

 

Drugi problem, koji je možda i teže rešiv od okupacije je naša etnopsihološka osobina da se, bez obzira na sposobnost, čuva pozicija. Drugim rečima, da sutra okupator ode, budimo se opet sa ološem koji hoće da vlada, a da nikad nije bio sposobna da jednu čestitu trafiku vodi. Ne samo da hoće da vlada, već hoće i uspeva da od vlasti, po svaku cenu, odgura svakoga ko nešto ume i zna. Pristojne ljude, pogotovu one sa čašću i profesionalnim integritetom, više ni puškom u partiju neku uvesti ne možete. Kad vidim nekog ko je profesionalno ostvaren i materijalno obezbeđen, a da je ušao u neku partiju i da u njoj čokoladira polupismenog vođu i nedotupavnu ideologiju, tačno znam da mu nešto treba i da je zbog toga tu. Zašto bi, inače, neko ko ima što mu treba i još, pride, profesionalnu čast, klicao poluinteligentima i secikesama iz partije? Zato što stvarno veruje da je Vučić vizionar? Ili neki drugi partijski vođa? Uvek se radi samo o koristi i to onoj najbukvalnijoj, tako da su partije, sve zajedno, postale samo hijenske organizacije, koje više nemaju ni daleku vezu sa ideologijama, ili makar nekim zakržljalim vidom patroitizma.

 

Zla kob umreženja okupacije i ološa će nas dugo pratiti, jer se gomila nedićevsko-ljotićevskih obožavalaca jednako kao i obožavaoci današnje okupacije, nesigurno osećaju pred sopstvenim narodom i veliko je pitanje da li bi uopšte znali da vode državu da to, umesto njih, ne rade stranci. Lenja partijska, samozaljubljena i neznalačka bagra će trajno težiti okupaciji, jer i ona zna da je nespososobna da vlada samostalno i da joj je potreban patron. Priča će se i dalje odvijati po istoj matrici: mi smo mali i slabi i nama treba veliki zaštitnik, koji će nas voditi kroz istoriju. Pri tome, ostaje da visi pitanje: ako ste mali i slabi, političari srpski, ako ste nesposobni da vodite zemlju samostalno, zašto hoćete da se bavite baš politikom? Pustite nekog ko bi znao ono što vi ne znate, umesto što kinjite ovaj narod svojim lupetanjima i mučite ga svojim neznanjem.

 

To su, dakle, mislim na okupaciju i kolaborante, dva problema s kojima ćemo morti da se nosimo na prvom mestu. Ima, kao što rekoh, stotine problema, ali prvi problemi, kaže poslovica, idu prvi. Ako se ovo ne reši prvo, do trećeg i četvrtog problema nećemo nikad stići.

 

Problem okupacije, na žalost, svoje korene ima duboko u 19. veku i vezan je za kompleks manje vrednosti, koji je prva srpska inteligencija, školovana na Zapadu (ili u kasnobaroknoj Rusiji) uvezla u opančarsku i blatnjavu Srbiju. Sve tuđe je bilo bolje, lepše, čistije, civilizovanije i kulturnije. To je sindrom Čedomilja Mijatovića, docnije i Skrelića, ali i hiljada onih manje uočljivih skorojevića, koji su, radi bržeg razvoja, bili spremni da strancima širom otvore Srbiju, ne razumevajući vikinšku i pljačkašku prirodu Zapada.

 

Povremeno, posebno u krizama i ratovima, snažno je izbijalo duboko, iskonsko samopouzdanje srpskog naroda, i tada bi se on vraćao sebi i svojim korenima. Čim, međutim, neposredna opasnost prođe, opet se tonulo u zapadnjaštvo i pseudomorfozu. Poslednji put, kada smo se u većim razmerama i u širem vremenskom okviru vratili sebi, bilo je doba socijalističke, ili komunističke revolucije, kada je naša prirodna odvratnost prema pacifikaciji, okupaciji i robovanju našla svoj izraz u borbi protiv Rajha. Za našu nesreću, vek pozapadnjačavanja pre toga, doneo je sa Zapada i pogubne ideologije, potpuno strane našem narodnom biću, tako da se ova tako srpska pobuna protiv tuđina, umesto u korist nacije, obavljala u korist radničke klase, koje gotovo da nije ni bilo u još seljačkoj Srbiji. Ipak, komunizam je oživeo, za dvadesetak, možda i nešto više godina, jedan zdrav militarizam, težnju ka nezavisnosti (onoliko koliko mali narodi mogu da to budu), slavio se slobodarski duh i kult rada.

 

No, već prva generacija dece revolucionara je podlegla Zapadu; veliki broj pripadnika dedinjskog podmlatka je dobio Fulbrajtove stipendije, školovao se na Zapadu i počeli su da nam se vraćaju crvenkasti Čedomilji Mijatovići, koji u ideologiji očeva nisu nalazili ništa više od lukrativnih momenata. Od početka Sedamdesetih, komunizam je počeo da biva prazna ljuštura, ispunjena parolama, ispražnjena od sadržaja. Zapad je još jednom trijumfovao i to na najjeftinijoj, potrošačkoj matrici. Od tada, pa do danas, smenjuju se samo garniture koje su prozapadno orijentisane, samo je pitanje u kojoj meri. Čak i ovo što se naziva rusofilima u Srbiji su, suštinski, ljubitelji neoliberalne, prozapadne putinovske Rusije. Vrednosno i moralno smo se potpuno predali neprijateljima i otud je duh kolaboracije saasvim prihvatljiv za veliku većinu Srba i to do te mere da uopšte i ne primećuju da ga poseduju, toliko je postao sastavni deo sklopa naših ličnosti.

 

Zato sam, na početku teksta, rekao da je okupacija problem svih naših problema. Jedan dobar rat, dobra pobuna, ima šansu da otera stranca, ali ko će oterati kolaboranta u nama? Kakvu svrhu ima pobeda, ako za pet godina opet prizivamo civilizatore da nam rešavaju naše probleme i rasvetle naš balkanski mrak? Okupiran je naš duh, pa tek onda naša zemlja, samo što mi to slabo opažamo. To će se videti dobro na mladim, svežim narodima, koji odu na Zapad, pa žive po svome: jedu u svojim restoranima, slušaju svoju muziku, govore svojim jezikom, nose svoju odeću... Mi, usred naše zemlje, slušamo tuđu muziku, nosimo odeću okupatora, govorimo njegovim jezikom, trpamo se u Mek Donald... Kad odemo na Zapad, prvo decu odučimo od srpskog jezika, da nas ne brukaju pred milim tuđinima.

 

To je okupacija s kojom ćemo imati da se nosimo i da se borimo – taj pogled na svet iz žablje perspektive, u kome mi imamo sporednu ulogu doživotnih maloletnika u sopstvenoj državi. Zato u srpskoj politici danas ima svega, sem pravog suverenizma i borbe za distancu u odnosu na tuđine. Meni, lično, čak i najgušći balkanski mrak izgleda kao prolećni zrak sunca u jesenjim danima zapadne civilizacije koja, stičući veštine kasnih naroda, trgovaca, bankara i diplomata, gubi poslednju vezu sa svojim humanističkim nasleđem. Kakve veze ima Vol Strit s Mikelanđelom, ili Merkelova sa Geteom? Mi danas čak ni nemamo veze sa onim Zapadom koji je gledao Čedomilj Mijatović, sa Zapadom koji je i tada već prešao zenit, ali nije još sasvim pao; ovo, sa čim se mi danas nosimo i što sebi za sajbiju prizivamo, je zla, dekadentna, vampirska civilizacija, koja dnevno zavisi od ispijanja krvi čitavih kontinenata.

 

Dakle, novu snagu na političkoj sceni Srbije, ako se uopše takva pojavi, poznaćete po tome što će imati nultu toleranciju prema kolaboraciji i okupaciji. Neće biti ljubitelji i poštovaoci ni Ljotića i Nedića, ni Vučića i rusomana. Takva politička organizacija, naravno, neće uspeti, bar ne u mirna vremena, jer je duh kolaboracije osvojio veliki deo nacije, ali će pritisak takve grupe, ako se oformi, roditi makar funkcionalne kolaborante, a ne sitne lopove, kakve danas imamo na sceni. Kad kažem „funkcionalne kolaborante" mislim na državnike tipa Miloša Obrenovića, čija je kolaboracija koristila državi i narodu. To, naravno, čak i nije kolaboracija u današnjem smislu, ali jeste jedan vid saradnje sa okupatorom, jer bi i danas nagli prekid saradnje stvorio trenutno opasnu situaciju, na samoj ivici i građnskog rata, i ulaska, recimo NATO pakta, koji bi zaštitio krhku demokratiju u Srbiji.

 

Ako bih tražio razliku između građanske, dakle nedićevsko-dosovske i Miloševe kolaboracije, rekao bih da je vidim u ovome:

 

- Sarađuje jedan čovek, a ne ceo državni aparat
- Okupatoru daje samo mir i red, a ne čitave oblasti države, sa pripadajućim pravom da ih pljačka.
- Umesto da okupator podmićuje njega, on podmićuje okupatora, što Šiptari i danas efikasno rade u svojoj politici. Ljudska priroda je večita, i stranac na radu u Srbiji voli lovu.
- Novac koji se otima od naroda se otima da bi se stavio u funkciju moći i rasta, a ne u funkciju bogaćenja jednog čoveka, ili klike. Izvesno bogaćenje se podrazumeva samo po sebi, ali nije cilj politike.
- Nikad Miloš ne bi, kao Nedić, spasavao Srbe iz, recimo, turskih oblasti, a u Topčideru držao logor, u kome neke druge Srbe ubija, da bi ugodio Turcima, niti bi se time hvalio kao svojim dostignućem.

 

Dakle, Miloš se, četvrt veka, vukao ivicom žileta i za to vreme su i on, i država samo napredovali, a Turska je potiskivana. Ova, moderna kolaboracija je dovela dotle da mi danas imamo bezobrazno obogaćenu elitu, opljačkanu zemlju, odljuđene Srbe i nesposobne političare.

 

Često se čuje i ovakvo pitanje: na koga se osloniti, u kome zaštitu naći, kad jednom odlučimo da raskinemo ljubav sa Zapadom? Prvi redlog je, naravno, car Putin, koji će zaštiti Srbe, ali samo pod uslovom da se oni sami reše da zbace okupatore, u vidu prozapadne neoliberalne elite. Ne naginjem ovakvom stavu, najpre zbog toga što ne vidim da je car takvu elitu u Rusiji ukinuo. Drugo, uveren sam da Rusija, ni danas, ni sutra, neće ozbiljno potegnuti za Srbiju, a do granice konfrontacije sa Zapadom neće nikada. Naše iluzije su, u tom pogledu, duboke i ne prate život. Petnaest godina se ovde priča priča o dolasku Rusa i caru Putinu i nismo tome ništa bliži nego 2001.

 

Opet, obratiti se Briselu, ili bilo kojoj nadnacionalnoj strukturi, jednako je bezizgledno. No, ni Miloš nije išao prvo kod sultana, nego je korumpirao paše po Srbiji, pa se se te paše onda zauzimale kod sultana. Mora se, dakle, raditi sa onim što se ima, a ne zamišljati i sanjati kako se, na čelu ruskih trupa, sa migovima koji nadleću, oslobađa Srbija, dok popovi nose litije i čitaju molitve. Šiptari su, u to sam uveren, korumpirali, i to po dubini, ne samo činovništvo NATO-a i UN, već i EU. Ne bi me iznenadilo da i neke današnje baronice i portparoli, koji vode pregovore u Briselu na našu štetu, imaju debeli keš u nekoj banci na Kajmanskim ostrvima. Naši pregovarači, naravno, radije biraju da keš ostane njima, a Kosovo Šiptarima, ali je to naš problem, a ne evropski.

 

Strategija izvlačenja iz okupacije, a ne direktna konfrontacija sa okupatorom je verovatno zdravija i manje opasna, samo što se, kao što rekoh, ne vidi ni ta pamet u Srbiji koja bi to izvela, niti se oseća duh koji bi to želeo. Nama je okupacija, kao fenomen, sasvim prihvatljiva, samo je pitanje čija. Naši dedovi nisu tako razmišljali. Kome, kako i zašto podvesti otadžbinu, majku ili ćerku, filosofija je fukshaltera, odnosno makroa, a ne slobodnog čoveka.

 

[1] Ta priča o ekonomiji mi je uvek bila najsimpatičnija, odmah posle priče o pravnoj državi. Kao što pravnici misle da život izvire iz zakona, što je savršeno okretanje uzroka i posledice, tako i ekonomisti misle da postoje univerzalna ekonomska rešenja, koja su primenjiva bez obzira na politički sistem. Ovakva bi gledišta još i bila podnošljiva, da ne maltretiraju naciju, odnosno onaj njen poluobrazovani deo, koji veruje da mi imamo neke naročite eksperte, samo im vlast, je li, ne da da procvetaju i pokažu šta znaju. Kvakva 22 je u ovome: da znaju, znali bi da ne mogu da propevaju u ovom političkom sistemu, jer on nije kreiran da Srbima bude dobro, već da budu opljačkani. Osim toga, kad bi se, nekim čudom desilo, da sa neba dolari padaju, pljačkaška srpska vlast bi mrežu iznad Srbije podigla, da jedan dolar ne padne narodu. Ko to ne kapira, džaba priča poučitelne priče.

 

[2] To je slučaj i sa Nedićevom Srbijom, iako je sam državni aparat malo učestovovao u pljačci. To su na sebe preuzeli Nemci, koji su otimali efikasnije i ažurnije, međutim ne treba imati nikakve iluzije – da pljačka nije bila direktno u rukama Nemaca, krala bi okupaciona vlast, iz prostog razloga što je to u logici sistema: da ima makar minimalnu predstavu o moralu, ne bi bila okupaciona i kolaboracionistička.

 

[3] Uz kilavu vlast, ide i kilava opozicija, to je još od antičkih vremena opaženo kao fenomen. Drugim rečima, kolaboracionistička vlast proizvodi kolaboracionističku opoziciju, kojoj ne smeta okupacija, nego bi da nešto malo, ako se može, i zavajdi dok ne dođu Bog, Rusi, ili se ne desi nego dobro čudo.

 

Milan Milenković - Apokalipsa u četiri tačke 

Milan Milenković - Bogomoljci ponovo jašu

Milan Milenković - Cigla

Milan Milenković - Četvrti stalež

Milan Milenković - Cvrkutani

Milan Milenković - Dan kao i svaki drugi

Milan Milenković - Dogodiće se juče

Milan Milenković - Dogodilo se sutra

Milan Milenković - Državotvornost na srpski način

Milan Milenković - Duševne osnove izdaje

Milan Milenković - Dvoidentitetskoj braći

Milan Milenković - Etno samoposluga

Milan Milenković - General

Milan Milenković - IPA narodne kuhinje

Milan Milenković - Između rulje i elite

Milan Milenković - Medijski mesija

Milan Milenković - Mit o Vizantiji

Milan Milenković - Mračnjak

Milan Milenković - Na budalu uvek možeš da se osloniš

Milan Milenković - Na glavi cilindar na nogama opanci

Milan Milenković - Najveći sin naroda svog, bio nam otac, majka i Bog...

Milan Milenković - O kerovima i ljudima

Milan Milenković - Obzorje diktature

Milan Milenković - Oskarovci

Milan Milenković - Pad 

Milan Milenković - Podele

Milan Milenković - Prljave ruke

Milan Milenković - Prosvetni bluz

Milan Milenković - Skaska o ruskoj snazi

Milan Milenković - Sobni starešina

Milan Milenković - Sokrat nije znao

Milan Milenković - Srbi i Bobi

Milan Milenković - Srpska priča

Milan Milenković - Sveti zakonik Dušana cara

Milan Milenković - Svetli put

Milan Milenković - Trampa

Milan Milenković - Trampologija

Milan Milenković - Trči Prle

Milan Milenković - Tunel ideološke strave

Milan Milenković - Uskliknimo s ljubavlju... ujedinjenju

Milan Milenković - Valhala je u onom pravcu...

Milan Milenković - Varošarije, varošarije

Milan Milenković - Žana

Milan Milenković - Zapisi iz bolnice

Milan Milenković - Zapisi iz zemlje Šarlatanije

loading...
2 glasova
Koristio vam je ovaj sastav? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovaj sastav na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Milan Milenković - Avet okupacije i prikaza kolaboracije

Najbolji citati

Najpopularniji sastavi

Moja soba

Moja soba   Razmišljajući o svojoj sobi, ne želim ju opisati kakva je ona materijalno jer se bitno i ne razlikuje od soba mojih vršnjaka. Svaka soba… >

Moja škola

Moja škola   Škola, to je ustanova čiji je osnovni zadatak prenositi znanje na mlade ljude. To su zgrade u čijim se prostorijama odvija nastava.… >

Moji snovi

Moji snovi   Ne postoji čovjek koji ne sanjari ili barem mašta. Snovi mogu biti različiti; počev od snova o uspjehu, preko ljubavnih snova pa do… >

Iskreno o sebi

Iskreno o sebi   Iskreno o sebi. Ne znam što ne mogu da napišem par rečenica o sebi, a uvek brzo donosim zaključke o drugima. Ostavljam olovku,… >

Sloboda

Sloboda   O lijepa, o draga , o slatka slobodo... rekao je davno naš poznati pjesnik Ivan Gundulić. Zaista, sloboda jeste lijepa, draga i slatka no… >

Sastavi na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u