Lektire.me - sastavi je internet stranica koja sadrži primere sastava, pismenih zadataka i eseja za osnovnu i srednju školu. Cilj sajta je da pomogne srednjoškolcima da što bolje i kvalitetnije napišu sastav na određenu temu.


Milan Milenković - Zapisi iz zemlje Šarlatanije

Milan Milenković - Zapisi iz zemlje Šarlatanije

Milan Milenković - Zapisi iz zemlje Šarlatanije

 

Ko ima razlog da beži od stvarnosti? Onaj ko trpi od nje.
(Fridrih Niče, Antihrist)

 

Oni, koji su dovoljno stari da se sećaju Devedesetih, dobro pamte kockarnice na svakom ćošku, striptiz barove, porniće u rano popodne, zatim proroka, proročica, iscelitelja i svog ostalog šljama, koji je nužni pratilac svake društvene krize. Do tih, sada već kvarat veka udaljenih Devedesetih, imali smo relativno stabilan sistem, društvo sa neznatnim potresima i, iznad svega, ličnu i imovinsku sigurnost. U samo nekoliko meseci, Diznilend je zatvoren, a sigurnost i relativnu materijalnu dovoljnost su zamenili strepnja, neizvesnost, siromaštvo i ratna psihoza. Jedan broj ljudi se trenutno slomio[1] i pobegao u piće i Bensedine, u kocku i buran noćni život. Dok su jedni Srbi ginuli na samo 150 kilometara od prestonice, u njoj se veselilo i šenlučilo više nego u mirna vremena. Bekstvo (na srBskom: beGstvo) od stvarnosti, počelo je da odnosi danak: proroci i kocakrnice su radili u tri smene, piramidalne banke[2] su nagonile ljude da prodaju stanove i stave pare na štednju, a prva prava, moderna, bubnjarska vatra medija se obrušila na nas.

 

Još Osamdeseti slabo primećene teorije o Srbima, kao narodu najstarijem, naglo su se razbuktale i zadobile interesovanje javnosti, kojoj uveliko nije bilo do stvarnosti. Kad se nisu tražili dokazi od proročica, što bi od istoričara? Naglo se razgorevao, poput otkrovenja, antikomunizam, koji nas je učio da su rat i raspad SFRJ posledica komunističkog sistema vladavine, a ne direktnog uplitanja Zapada.[3]

 

Uopšte uzev, prvi su poklekli (baš zbog nedostatka smisla za apstraktno mišljenje, odnosno nedostatka smisla za humor) oni na dnu društvene lestvice – slabo obrazovani i siromašni. Pošto ovo nije naučni rad, dozvoliću sebi da kažem da su Kleopatra ili Vidovita Zorka, imali daleko više smisla za humor, nego konzumenti njihovih usluga. Savršeno su se zabavljali i još trpali šušku u džepove. Sa ove vremenske udaljenosti, očigledno je da su se i Vuk Drašković, kao i njegov kum Šešelj, privatno smejuckali, dok su gledali kako njihove pristalice odlaze u smrt, ili u tuču s policijom, dok su oni kupovali stanove i punili račune u bankama, naravno, ne onim piramidalnim.

 

Posle nesrećnog Petog oktobra, narod, dobrano ugnječen decenijom rata i sankcija, a još bolje anesteziran lažima čelnika DOS-a, glasa od sebe nije dao kad su mu rasprodali imovinu, kad su ga razbojnički opljačkali i kad su mu instalirali okupacioni aparat. Dozlaboga naivna priča o tome da je srpsko pitanje demokratsko pitanje, te da će nova epoha doneti jednake šanse za sve, najbolje se primila opet u onom delu društva koje je bilo nisko u lancu ishrane i koje nije kapiralo da je tu zbog svojih nedovoljnosti, a ne zbog sistema.[4] Taj sloj, slabo obrazovan, sa veoma površnim interesovanjima, u rasponu od Cece Ražnatović do Male Neveste, veoma je spor u razmišljanju, ali veoma brz na biralištima, pa i danas rado glasa za svoje upropastitelje, a, kako stvari stoje, nastaviće i dalje da se vlada po istom obrascu.

 

Usled muka, zapravo dve i po decenije muka, stopila su se dva društven sloja-srednja i niža klasa i vrednosti tih društvenih grupa su se izmešale. Mali broj srećnika, koji su iz najnižeg staleža, preskočivši srednju klasu, zahvatili vile po Dedinju, baveći se trange-frange ekonomijom i kriminalom, još je dodatno depresirao prethodne društvene vrednosti, predstavljajući sebe kao heroje Novog doba. Ni Zapad nije lenjstvovao: preko naše političke nomenklature, koju on dovodi putem naših izbora na vlast, krenuo je da nas civilizuje i izvlači iz varvarstva, prevrednujući sve naše vrednosti. U savršenoj konfuziji, u potpuno sluđenoj naciji, pojavila su se razna ezoterična učenja, s one strane zdravog razuma. I – široko su prihvaćena od pauperizovanih slojeva stanovništva. Bogati se i dalje cinično smejuckaju, ne verujući da krdo i dalje gura priče koje oni pričaju, a da sami, naravno, u njih ne veruju.

 

Pojavio se čitav novi biznis: prodaja magle. Danas Srbijom – i ne samo Srbijom, već i po rasejanju – šestare opskurni likovi, koji im prodaju priče o svetskoj zaveri, iluminatima, Bilderberg grupi, Srbima-narodu najstarijem i sličnim glupostima. Poražena nacija lako guta sve, a tvorci bajki gomilaju lovu na računima. Još je narodu malo što guta papazjaniju, nego i vapi: "Zovite nam (tog i tog šarlatana) da nam objasni (to i to)". Ne shvataju da samo traže nekog ko će da potvrdi sve njihove već stečene stavove i predrasude. Ako neko i ustane protiv šarlatana, odmah se vozdignu glasovi: "Ko ste vi da osporavate gospodina akademika (tog i tog)"!?

 

Kao što rekoh, poražena nacija se samo još za maglu drži. I to nije – da se razumemo – apstraktum, jer poražena nacija je, zapravo, skup poraženih pojedinaca, koji su se, usled okolnosti, odali alkoholu, navukli na bensedine, koji nisu uspeli da zasnuju porodice, koji su usamljeni i ostavljeni od zajednice. Sve su u životu promašili, samo naciju nisu mogli. Ona je njihovo poslednje pribežište i uteha. To nije delatni, aktivistički nacionalizam, već je depresivan, bajkovit i bitno pasivan. Oni hoće bajku, a ne zbilju, što je idealna podloga za razvoj raznih deretićoida i ostalih parazita. Što je slava njihovog naroda veća – makar ta slava bila i umišljena – to su i oni veći, dok sede, tužni, ispred monitora i guraju magnum krimen našeg doba – Veliku laž. Budući slabo obrazovani, nenaučeni na kritičko razumevanje, bez ikakvih znanja o metodologiji društveni nauka[5], oni laž ištu i ona im se daje. Što bi rekao Niče – trpe od stvarnosti, pa beže od nje.

 

Posebno su karikaturalni neopravoslavci, pseudoreligiozni tipovi, koji se za pravoslavlje drže mnogo čvršće nego što je to potrebno, Ono ih, na neki način, šprajcuje, to jest, više vera drži njih, nego što oni drže do nje. Srećom, sve to se rešava osrednjim sumama novca, koje ih vraćaju u njihovo prirodno stanište – ateizam.

 

Danas je već prilično očigledno da se, usled gnječenja onog što je u čoveku metafzičko, od strane onog što je materijalno, kao i zahvaljujući krajnje diletantskom odgovoru na pitanja epohe od strane tradicionalnih verskih zajednica, kroz ezoteriju i pseudoistorijska lupetanja, rađa jedna nova, drugačija religioznost – religioznost očaja i jada, koja više i ne traži odgovore, već utehu. Više ne traži ni nadu, nego samo tajnu. I čudo.[6]

 

Jedan deo nacionalnog korpusa, ti nacional-romantičari slabog obrazovanja i bez prihoda, usamljeni i prepušteni sebi, lumpen-nacionalisti, su, bar se ja bojim, trajno izgubljeni za srpstvo. Oni su sposobni da čuju još samo laž i obmanu i baš od njih žive. Njihove reakcije na otrežnjenje veoma liče na grozničava stanja u koja upadaju nervni bolesnici po naglom prekidu terapije. Najbolji primer su antikomunisti: vreme je pokazalo da je socijalizam, bar u nekim aspektima života, bio El Dorado za ovo što sada živimo, što će reći da je vreme obesmislilo njihove priče. Nemoćni da se, u duševnom smislu, odmaknu od opsene na kojoj su se podigli, mogu još jedino da pojačavaju gas, odnosno da na pad antikomunističkih raspoloženja, odgovore novim i novim talasima antikomunizma. To je kao kad bi se u Crvenkapu, kao novi lik, uveo i drugi vuk. Time bajka ne bi bila manje bajka, ali bi, svakako, bila daleko budalastija.

 

Svako ima pravo na svoju iracionalnost, ali se na njenim temeljima ne da ništa graditi. Srbiju, od Turaka, nisu oslobađali guslari, nego ljudi činjenica i istorije: Miloš i Karađorđe. Istorijske okolnosti, kakve god bile, traže racionalan odgovor i traže činjenice, a ne istine.[7] Naći, ne istinu i pravdu, već činjenice pomoću kojih možemo oboriti tuđe činjenice, najvažniji je – ne i izvesni – politički zadatak za današnju generaciju Srba. Istina i pravda, ma koliko "lepljivo" delovale na naše umove, neće obustaviti okupaciju Srbije, kao ni primenu Briselskog sporazuma. Istina i pravda ištu čudo, Boga i Ruse, a racionalan pristup zahteva razmišljanje, rad i pregnuće svake vrste. Možda i žrtvu.
Trenutno smo sasvim daleko od razumevanja a, kako stvari stoje, nismo toliko daleko od delanja bez razumevanja, što će nas odvesti u reprizu Petog oktobra, ako se brzo ne formira nedogmatska i neideološka elita, koja operiše činjenicama i koja je spremna da, bez velikih, rodoljubnih fraza, podmetne grbaču za naciju. Pitanja "ko je kriv za ovo", "zašto se krije istina o poreklu Srba", "zašto se ćuti o Jasenovcu" nikada neće dovesti do pozitivnog pomaka. To su pitanja i razmišljanja koja konzerviraju agoniju. Isto tako, već pomalo bolesni fokus na Vučića, umesto na okupaciju, ne da ne doprinosi, nego ozbiljno šteti svakom naporu da se iz čabra izađe.

 

Ovo su pitanja koja će, za dugi niz godina, odrediti našu budućnost:

 

Kako se osloboditi okupacije, kao zajedničkog imenitelja svih naših problema?

Ko može da izvede ovu operaciju i kako?

Sa čim računamo u toj borbi, a koga otpisujemo kao balast?

Sva ostala pitanja su danas bespredmetna i nikakvu težinu nemaju, osim za debatu koja kraja nema.

________________


[1] Vojin Dimitrijević, u svojoj knjizi „Strahovlada", navodi rezultate istraživanja koji su vršeni nad zarobljenicima u ratu u Vijetnamu i ti rezultati pokazuju da se najpre urušavaju ljudi koji nemaju smisla za humor i introverti. Kao svedok epohe, mogu samo da iznesem svoj lični utisak da su rezultati tih istraživanja podudarni sa onim što se kod nas desilo početkom Devedesetih.

 

[2] One, iako su operisale ciframa, zapravo jesu iracionalna tvorevina koja se nije obraćala racionalnoj preduzetničkoj strani ličnosti, već onoj halapljivoj, koja odbija da uzme digitron u ruke. Moj drugar Sale D. i ja smo, na salveti, u kafani, sračunali da na svetu nema toliko novca, koliko bi neka piramidalna banka trebalo da isplaćuje klijentima posle deset godina. Ako biste, recimo, pod ondašnjom kamatom od 15% mesečno, stavili samo 1000 maraka na štednju i obnavljali ugovor svake godine, desete godine biste dobili 245 000 maraka. U najboljem slučaju bi se moglo reći da je takav vid štednje bio kocka, koja se bazirala na trci sa vremenom: hoćete li pre povući novac, ili će banka pre bankrotirati.

 

[3] Antikomunizam je jedanko iracionalan kao i Dafiment banka, ili Njena Svetlost Kleopatra, vodeća proročica Devedesetih. Kad kuća gori – to bi bio racionalan odgovor – čeljad ne raspravlja o tome ko je kriv za paljevinu, nego hvata kofe. Kad se kuća ugasi, nađe se krivac i stvar se okonča. To što antikomunizam nikako ne umire, 34 godine posle Titove smrti, samo pokazuje iracionalnost tvoraca priče. Servantesu bi pošla voda na usta da može da vidi ove gorde borce protiv vetrenjača.

 

[4] U, inače, inertnom socijalizmu, postojala je društvena prohodnost, ali i hijerarhijska struktura, u kojoj je bilo nezamislivo da neko ko nije bio u stanju da završi srednju školu, može da vodi fabriku, ili preduzeće. Slabo obrazovani su, oduvek, nosili frustraciju zbog manjka znanja i grdno su se obradovali sistemu koji će, navodno, favorizovati sposobnost, a ne znanje. To će biti njihova slatka osveta svim pametnjakovićima i štreberima, koji su im solili pamet godinama! Siromasi nisu razumeli (a i danas ne razumeju) da ih je samo socijalizam čuvao od toga da ostanu bez posla i nastave karijeru ispijanjem piva pred prodavnicama. Kapitalizam im je tu karijeru omogućio, lažući ih, onako lakoverne i nezainteresovane da se udube u ma šta, da u kapitalizmu postoje samo kapitalisti i oni koji e to tek biti. I – progutali su priču. Naravno, opet će im kriv biti neko drugi (Vučić, Bog, ili makar Siniša Mali), ali sebe i svoju iracionalnost nikad optužiti neće. Takva je priroda lumpenproleterijata i na nju prigovora nema.

 

[5] Čak i bez znanja da tako nešto uopšte postoji

 

[6] Ima nečeg duboko religioznog, čak dirljivog, u tome što neko sedi pored praznog tanjira, i sluša bajku o tome da je Aleksandar Makedonski Srbin. I baš to saznanje mu zamenjuje hleb.

 

[7] "Istine" su samo tumačenje činjenica i ni malo ne utiču na njih. Gravitacija postoji bez obzira kako je tumačili, pa čak i ako odustaljnemo od bilo kakvih tumačenja. Taoci, od činjenica oslobođenih istine i pravde, veoma su neupotrebljivi za politički život, ma šta oni o sebi mislili.

 

Milan Milenković - Apokalipsa u četiri tačke

Milan Milenković - Avet okupacije i prikaza kolaboracije 

Milan Milenković - Bogomoljci ponovo jašu

Milan Milenković - Cigla

Milan Milenković - Četvrti stalež

Milan Milenković - Cvrkutani

Milan Milenković - Dan kao i svaki drugi

Milan Milenković - Dogodiće se juče

Milan Milenković - Dogodilo se sutra

Milan Milenković - Državotvornost na srpski način

Milan Milenković - Duševne osnove izdaje

Milan Milenković - Dvoidentitetskoj braći

Milan Milenković - Etno samoposluga

Milan Milenković - General

Milan Milenković - IPA narodne kuhinje

Milan Milenković - Između rulje i elite

Milan Milenković - Medijski mesija

Milan Milenković - Mit o Vizantiji

Milan Milenković - Mračnjak

Milan Milenković - Na budalu uvek možeš da se osloniš

Milan Milenković - Na glavi cilindar na nogama opanci

Milan Milenković - Najveći sin naroda svog, bio nam otac, majka i Bog...

Milan Milenković - O kerovima i ljudima

Milan Milenković - Obzorje diktature

Milan Milenković - Oskarovci

Milan Milenković - Pad 

Milan Milenković - Podele

Milan Milenković - Prljave ruke

Milan Milenković - Prosvetni bluz

Milan Milenković - Skaska o ruskoj snazi

Milan Milenković - Sobni starešina

Milan Milenković - Sokrat nije znao

Milan Milenković - Srbi i Bobi

Milan Milenković - Srpska priča

Milan Milenković - Sveti zakonik Dušana cara

Milan Milenković - Svetli put

Milan Milenković - Trampa

Milan Milenković - Trampologija

Milan Milenković - Trči Prle

Milan Milenković - Tunel ideološke strave

Milan Milenković - Uskliknimo s ljubavlju... ujedinjenju

Milan Milenković - Valhala je u onom pravcu...

Milan Milenković - Varošarije, varošarije

Milan Milenković - Žana

Milan Milenković - Zapisi iz bolnice

loading...
3 glasova
Koristio vam je ovaj sastav? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovaj sastav na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Milan Milenković - Zapisi iz zemlje Šarlatanije

Najbolji citati

Najpopularniji sastavi

Moja soba

Moja soba   Razmišljajući o svojoj sobi, ne želim ju opisati kakva je ona materijalno jer se bitno i ne razlikuje od soba mojih vršnjaka. Svaka soba… >

Moja škola

Moja škola   Škola, to je ustanova čiji je osnovni zadatak prenositi znanje na mlade ljude. To su zgrade u čijim se prostorijama odvija nastava.… >

Moji snovi

Moji snovi   Ne postoji čovjek koji ne sanjari ili barem mašta. Snovi mogu biti različiti; počev od snova o uspjehu, preko ljubavnih snova pa do… >

Iskreno o sebi

Iskreno o sebi   Iskreno o sebi. Ne znam što ne mogu da napišem par rečenica o sebi, a uvek brzo donosim zaključke o drugima. Ostavljam olovku,… >

Sloboda

Sloboda   O lijepa, o draga , o slatka slobodo... rekao je davno naš poznati pjesnik Ivan Gundulić. Zaista, sloboda jeste lijepa, draga i slatka no… >

Sastavi na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u