Milan Milenković - Prljave ruke - sastav

Milan Milenković - Prljave ruke

Milan Milenković - Prljave ruke

Trideset i šest je godina kako se Tito preselio u Večna lovišta, a kvarat je veka kako ne postoji socijalizam, a još manje komunizam u Srbiji kao društveno-ekonomska formacija. Ne postoje čak ni znatnije levičarske stranke i političke grupacije. Borba protiv komunizma, međutim, još uvek traje. To nije zato što se još ima šta pobeđivati, nego zato što se može pobeđivati bez prave borbe.

Dok se protiv crvendaća moglo boriti, današnji antikomunisti su kolekcionisali stanove, kredite, razne fondove, značke „primeran vojnik", a kad se ispostavilo da je sve to presušilo, onda su se okrenuli i svima počeli da pominju nanu komunističku. Sem sebi. Oni su uvek bili protiv, ali nisu hteli da kažu, jer tada nije imalo šansu da uspe. Ako tad borba protiv komunizma nije imala šansu da uspe, kakvu šansu ima danas, kad se bore protiv magle? Odličnu, uspeva. Isto kao što u karateu najbolje uspevaju kate, jer biješ zamišljenog protivnika. Tu još niko palac uganuo nije, kamo li nešto drugo. To je priča o srpskim antikomunistima: kad su imali protiv koga da se bore, nisu smeli, sad smeju, ali nemaju protiv koga. Žalostan ljudski materijal.

To, međutim, i nije toliko strašno, niti važno. Svi su postali desniačri, svi su pročitali "Knjigu o Milutinu" i još par popularnih pamfleta (koje su, od reda) pisali bivši oberkomunisti, šatro pokajnici i navukli se na priču o komunizmu kao najvećem zlu koje je naišlo na srpski narod i koje ga je, je li, satrlo. Toliko plitke misli, koliko je plitka ova anttikomunistička, nikad u našem narodu nije bilo. Parole, floskule, milion puta ponovljene trivijalnosti...

Da komunizam ima uzrok, da nije na ledini nikao, da se crvendaćima nije samo posrećilo, to su antikomunisti sasvim prevideli. Da je neko prethodno zlo rodilo komunizam, pre nego što je on rodio svoje zlo, misao je koja je prošla kroz glavu veoma, veoma malom broju antikomunista i to je onaj najbolji deo među njima. Gotovo niko nije pokušao da dopre do uzroka, do korena pojave, već se ona, da bi se zadovoljili ideološki obrasci antikomunizma, izmestila u vremenu na period od dolaska komunista na vlast. Opet se, kao što se to Srbima uvek zbiva, ideologija nadgornjila životu.

Ovde su, iz korena, zamenjeni uzrok i posledica, odnosno dijagnoza, koja se tiče pojave komunizma, nije pravilno postavljena i svi kasniji lekovi su samo simptomatski. U našem slučaju, uobičajeni, jer se društvenim pitanjima višeg ranga ionako bave budalčine, koje samo ponavljaju fraze iz novina i još veruju da su ih one same smislile.

Srbima se, jer su otrovani ideologijama, stalno mora iznova ponavljati, da bi im u tvrde glave ušlo: nema komunizma pre građanskog društva. Procesi građanizacije Srba, otvoreni sredinom 19. veka, od prvih ustava, stvorili su hranljivu podlogu za razvoj svih građanskih ideologija i samo je bilo pitanje vremena kad će se, među njima, pojaviti i komunizam. Ni jedan narod, koji je pošao tim putem, nije izbegao komunističke ideologije. Nisu svi imali komunizam kao sistem, istina, ali nema zemlje koja ga nije imala kao ideologiju. U Nemačkoj je komunistička revolucija izvedena, neuspešno, dve decenije pre nego u Srbiji, a u Francuskoj čak više još i mnogo ranije.

Naše somnabulne predstave o tome kako se pojavila grupica nevaljalih kalfica na ruskim tenkovima i preuzela vlast je tako plitak zahvat problema, da prema njemu i dubina klozetske šolje izgleda kao Maršalska raselina u Tihom okeanu.

Ono što, meni lično, najviše smrdi kod antikomunista i što ocenjujem kao njihov neprocenjiv doprinos budućem razbijanju srpskog nacionalnog korpusa, je to što hoće da, proganjajući komunizam, sačuvaju njegovu najveću tekovinu – raspadajuće građansko društvo. Oni su danas, ti antikomunisti i desničari, znali ili ne znali, zapravo najveći promoteri komunističkih vrednosti: voluntarizma, plitkog, ideološkog mišljenja, isključivosti i dalje građanizacije. Ogromnu štetu proizvode i još misle da nas tako spasavaju.

Komunistički procesi u jednom društvu će postojati sve dok je ono građansko, bilo komunista, ili ne, kao organizovane političke snage. Pošto plitkim antikomunistima ovo u glavu ne ulazi, ući će im na neki drugi otvor, kad za to dođe vreme. Za sad, u guzicu im se ušunjao neoliberalizam, za koji su optirali bežeći od komunizma, a sad, kukavički, kao što su radili i pod komunistima, odriču svoju odgovornost za to. Nisu oni hteli „ovakav" kapitalizam, nego neki drugi, bolji. Konji jedni, nema drugog kapitalizma! Taj drugi, bolji, postojao je samo u vašim glavama i u vašim jeftinim pamfletima. Ovo je onaj koji je bio na ponudi, budale neopevane. Ni to niste videli. I opet ste najpametniji. Opet sve znate. Gde god ste mogli da pogrešite, pogrešili ste i opet bi da nešto objasnite. Bežeći od komunističke građanštine, optirali ste za zapadnjačku građanštinu, a sad, kad ste videli da su komunisti male mace za NATO i EU, sad bi ste neki srpski kapitalizam, nacionalni, neki naš topli, smrdljivi kapitalizam, sa nacijom u središtu. Nema, idioti, kapitalizma sa nacijom u središtu, nego sa profitom. Bukvar u šake, ignoranti, naučite nešto, pa tek onda pričajte.

Teško vam je da priznate da prema Klintonu i Havijeru Solani, da ostale ne pominjem, Tito izgleda kao sušti humanista, jer sve što je pobio za 35 godina, neće doseći petinu žrtava osiromašenog uranijuma. A vi ste nas, u svojoj aroganciji i ideološkom slepilu, ka zapadnim demokratijama gurali. Imajte makar malo digniteta, makar malo časti, da priznate to i da se izvinite ovom jadnom narodu. I zaćutite, kad ne znate.

Borba, koja se nikad nije desila, a koja bi jedina imala smisla, je borba između Srbina i građanina, a ona je zadocnela, jer bi, danas, morala da se vodi unutrašnje-psihološki, unutar svakoga od nas. Poprište više nije političko, već psihološko. Mi kasnimo mnogo i kobno.

Juče jedan dokazuje, na Fejsbuku da je Jugoslavija bila zlo za srpski narod. Ono što je Mišić video 1918., srpska budala vidi 2016. Vek prođe dok idiotu bude jasno ono što je bilo jasno pametnom pre sto godina. Tako se kroz istoriju ne može. I Englezu, ako je budala, a ja verujem da ih tamo ima koliko i ovde, sve kasni i svi procesi su mu kao usporen snimak, ali on ima elitu koja kapira i koja ga vodi, a ne pita ga ništa jer, kad bi ga pitala, propala bi Engleska pre petsto godina. Naša rak-rana je to što svaka budalčina može da zauzme mesto u javnom prostoru i da priča svoju priču. Idiotu u politici ne sme da bude mesta, taman koliko idiotu ne biste dali da povezuje električne kablove, da ne pogine, kad ne zna.

Komunizam je, dakle, posledica, a ne uzrok. On je, naravno, proizvodio svoje posledice, kad se jednom ustoličio, ali te posledice su već na izmaku. Ono što je preneo u budućnost nije vladavina radničke klase, istorijski i dijalektički materijalizam, pa čak ni ikonu svoju, društveno vlasništvo, već je preneo samo svoj uzrok – građanizaciju, jer uzrok deluje i dalje, a najviše zato što ga nismo ni primetili, vođeni pojavnostima. Prebrojavaju se, trideset godina, žrtve komunizma, kao krunski dokaz da su crveni bili nevaljali momci. Spočitava im se – a to je tek glupost – ateizam. Ateizam nije sistem, to je lična odluka svakoga od nas i nemojmo to da pripisujemo sistemu. Ateista je uvek samo jedan čovek, ne postoji ateistički narod. Kreteni ni to nisu primetili. Našim antikomunsitima je promaklo, a to je toliko krupno da je zaista teško da ti promakne, da ne ubijaju komunisti, nego istorija, od kad je sveta i veka. Nema beskonfliktnih društava. Nema Diznilenda u stvarnosti.

Najopasnija pojava u Kosmosu je kad glup počne da misli, jer su onda svi zaključci brzi, jednostrani i svi su poduprti neopisivom bukom, jer glupak misli da je galama argument. Što je jutros smislio, odmah na zvučnike od hiljadu vati pušta. Ne sumnja u svoje istine, koje nisu ni plod razmišljanja, već glupačkog otkrovenja. Zato u svim ideolozima, budalama i duševnim bolesnicima ima nečeg mesijanskog, a nikada suvog, razumnog i činjeničnog.

Dalje: častan čovek juri neprijatelje, funjara samo mrtve neprijatelje. Par onih opskurnih posthumnih suđenja Titu, ili pokušaji da se izbaci iz Kuće cveća, nisu izvedeni od strane njegovih, Titovih žrtava, Golootočana ili drugih mučenika, već od strane bivših Titivih pionira, razočaranih komitetlija i grupice klovnova, koja puni javni život.

Pacov, kažu, trećinu života provede u čišćenju krzna; Srbin toliko provede razgovarajući o politici, s tim što pacov radi bar nešto korisno. Od deset Srba, koji balave o politici kao koza na slan tučak, devetorica ne bi umela da kažu šta je građansko društvo, iako ga ištu; ne poznaju razliku između ustanove i institucija, na primer, ali ištu nezavisnost institucija; nemaju pojma da komunizam spada u korpus ideologija građanskog društva, baš kao i njihov nacionalizam. Ne znaju oni da nacionalizam, kao ideologija, može da bude samo građanski, što će reći – autodestruktivan kada se primenjuje na svoju naciju. Ali – umesto da se potroše na literaturu, da odvoje vreme da nauče, pa da onda seruckaju – lakše im je da bacaju parole i buče.

Antikomunizam je opterećen tolikim protivurečnostima i manjkavostima, da je, pre svega, neefikasan, netačan i nepotreban. Ratuje protiv leša, optužuje leš za amoralnost, ne uviđajući da je i sopstvena pozicija – pozicija borca koji ništa ne rizikuje, jednako amoralna, odriče komunizmu uzroke, i to zato što uzroci komunizma dopiru baš u ono doba i one okolnosti koje antikomunisti proglašavaju za zlatno doba Srba i Srbije, pa tako, odricanjem uzroka štite svoju ideološku potku na račun činjenica i istine. Znaju i oni to.

Da sam u mogućnosti, kao što nisam, voleo bih da antikomunstima u Srbiji i svim srpskim desničarima od zanata, čak i onom njihovom drugom ešalonu, onim pijandurama i lumpennacionalistima, koji misle da je istetovirati grb i okačiti krstaču oko vrata isto što biti Srbin i pravoslavac, ponudim kućice po Dedinju, direktorska mesta, unosne honorare za izradu plavičaste magle i tananih niti, pa da vidim da li se ne bi ponašali isto kao komunisti? Pa njihovi roditelji nisu umeli da od komunista odbiju daleko manje darove. Za proširenje su vam, za stipendije, desničari moji, roditelji slave prestajali da slave. Ne lažite ovaj narod da su vas komunisti zastrašivali, već priznajte: korumpirali su vas. Zastrašili su desetine hiljada, ali su milione vas kupili.

Moj lični bilans, kao i bilans moje porodice s komunistima je ovakav: i po očevoj, i po majčinoj strani, mi smo s brda sišli davno pre Drugog svetskog rata, tako da im ne dugujemo urbanizaciju porodice. Ne znam šta je i kako je majčina porodica štetovala pod crvenima, ali u očevoj je čist kal jedan hotel, sa kućom. Danas je, na tom mestu, podignut prvi parking u Brusu. Otac i ja smo odlučili da ne podnesemo zahtev za restituciju, jer se jedna nepravda ne može rešiti drugom nepravdom, odnosno danas bi neko, ko je ni kriv, ni dužan, morao da plati ceh otimačine koju nije počinio. Odrastali smo na svojoj imovini, odnosno imovini predaka i jedino što smo vajdili je besplatno školovanje i, naravno, uživali smo besplatno zdravstveno osiguranje. Na more nikad nisam otišao preko škole, ni užinu nisam džabe dobio nikad. Mi smo, nekako, živeli pored komunizma, a ne za ili protiv njega. Ni otac, ni majka nisu bili "članovi", a ja sam se, s teškom mukom izvlačio i izvukao da ni u vojnoj školi ne budem "drug član".

SPS i danas poseduje arhiv SKJ. Svakom antikomunisti nudim sledeće: odemo do arhiva, naoružani novčanicom od sto evra i pročeprkamo po biografijama predaka, pa i po svojim. Svu lovu nosi onaj koga u arhivu ne nađemo. Pošteno. Možemo – još postoje i ti arhivi – da pregledamo razne Titove fondove, stipendije, podeljene stanove, naročito one kadrovske... Vaša nečista savest se još nalazi u papirima.

Srpski narod, zahvaljujući tome što sluša šarlatane u javnom prostoru, vidovnjake, teoretičare zavere, apokaliptičare, antikomuniste, pseudoistoričare i trećeokaše, ne može čak ni da identifikuje početak svog pada, ni dotle još nismo došli, a kamoli do ideje kako da se spasavamo.

Milan Milenković - Apokalipsa u četiri tačke

Milan Milenković - Avet okupacije i prikaza kolaboracije

Milan Milenković - Bogomoljci ponovo jašu

Milan Milenković - Cigla

Milan Milenković - Četvrti stalež

Milan Milenković - Cvrkutani

Milan Milenković - Dan kao i svaki drugi

Milan Milenković - Dogodiće se juče

Milan Milenković - Dogodilo se sutra

Milan Milenković - Državotvornost na srpski način

Milan Milenković - Duševne osnove izdaje

Milan Milenković - Dvoidentitetskoj braći