Milan Milenković - Apokalipsa u četiri tačke - sastav

Milan Milenković - Apokalipsa u četiri tačke

Milan Milenković - Apokalipsa u četiri tačke

Mere Aleksandra Vučića za oporavak srpske privrede biće mere koje će uništiti ostatke onoga što je nekad bila privreda. Na prvom mestu, zato što je ovaj „genijalni" plan isti sa planom MMF-a.

Odavno sam savetovao svojim slušaocima da, kada čitaju ili slušaju izjave srpskih politikanata, obavezno izjave tumače obrnuto od onoga što je izrečeno. Neće biti sto posto tačno, ali će biti daleko, daleko bliže istini, od doslovnog tumačenja.

Mere, sa kojima je izašao pre neki dan Aleksandar Vučić, a koje su najavljene kao mere za ozdravljenje srpske ekonoije i privrede, biće-nudim opkladu svakome ko veruje u Vučićev plan-mere koje će uništiti ostatke ostataka onoga što je nekad bila privreda. Na prvom mestu, u oči pada da je ovaj genijalni plan u dlaku isti sa planom MMF-a i svakome, ko i malo soli u glavi ima, jasno je da je Vučićev plan (ingeniozan, kao i svaki njegov plan), samo odjek naredbi stranih gospodara i da u njemu ničeg originalnog nema. Jedna tačka, ona prva, koja se tiče kreditiranja privrede, je nagrada za izvršioca radova i naloga.

Evo o čemu se radi: banke će davati, kao i do sad (setimo se Agrobanke, Razvojne banke, Metals i Univerzal banke, setimo se Razvojnog fonda i Nacionalnog investicionog plana), kredite nekakvim privrednicima i ti krediti će biti subvencionisani iz budžeta Srbije. Teško mi je da zamislim da će strane banke u Srbiji zagristi mamac i da će poverovati u ovako genijalan plan, jer bankari nisu vrane i, za razliku od Srba, slabo veruju političarima, a i ne traže posao od Vučića, da bi mu se ulagivali. Koji će normalni strani bankar dati pare privredi čija država već dvanaest godina nema završni račun? Lično verujem da će se osnovati neka, recimo, nova razvojna banka, koja će, po starom obrascu, dodeljivati kredite tajkunima koji su povezani sa političarima i ti se krediti, po običaju, neće vraćati. Šema je ovakva: sirotinja puni budžet, država te pare, u vidu kredita, pretače tajkunima, a ovi deo plena preručuju političkim partijama i političarima, što bi trebalo da bude dovoljna garancija da kredite ne moraju da vrate. Uprošćeno: pare iz budžeta se prelivaju u privatne džepove.

Mogao bih ovde da izvedem složenu računicu zašto je, u današnjoj Srbiji, nemoguće podići bilo kakav biznis iz kredita, sve i da je najpoštenija igra u pitanju, ali reći ću samo ovo: ovaj politički sistem je ograničenje za svaku privrednu aktivnost i nesvrhovito je, u uslovima postojanja pljačkaške elite, osnivati ma kakve banke i fondove, jer će postati predmet pljačke. O razvojnim fondovima vredi razmišljati tek kad se promeni politički sistem.

Sledeća ingeniozna mera je eliminisanje sive ekonomije, koja je, sa stanovišta barem četvrtine stanovnika u Srbiji, jedini način da se koliko-toliko preživi, ali politička pseudoelita u sivoj ekonomiji vidi samo deo kolača koji ona ne može da pojede. Prosto: siva ekonomija je danas čak i poželjna: isplaćuje plate, kojima se kupuje hrana i ostala roba, pa tako, jednim delom, opet pare ulaze u budžet. No, ta ekonomija ne puni one ogromne fondove (zdravstveni i penzioni), koji su predmet stalnog napada svih pljačkaša od zanata. Ukoliko se izvede napad na sivu ekonomiju, po receptu Aleksandra Vučića, izvešće se, u stvari, napad na agregatnu tražnju i povećaće se broj nezaposlenih. Radi se pre o stotinama, nego o desetinama hiljada novih radnika najveće srpske firme: Nacionalne službe za (ne)zapošljavanje. Poslodavci, koji i u sivoj zoni rade na granici rentabilnosti, masovno će zatvoriti firme, jer ne mogu da se nose sa dažbinama koje treba davati sve gladnijem državnom aparatu. S druge strane, ona radnička masa koja izgubi posao u sivoj zoni, ostaće bez prihoda, ali (što je manje očigledno) i bez rashoda, što će reći da će kupovna moć društva opasti, a sa kupovnom moći će opasti i proizvodnja.

Treća mera je više humoristička: radi se o agresivnom zapošljavanju. Setite se početka teksta: tumačite obrnuto, dakle, nadajte se agresivnim otpuštanjima. Nudim opkladu da će Srbija Deda Mraza dočekati sa manje radnih mesta, nego danas. To će se pravdati onom neobičnom i egzotičnom floskulom, da mora da nam bude gore, da bi nam bilo bolje, dok je meni očigledno da će nam biti bolje tek kada odu ovi koji barataju ovako mudrim floskulama. Rezultat ovih ingenioznih mera, kojih se niko nije setio pre Vučića (osim Dinkića, Đelića, MMF-a, Svetske banke...) će biti sledeći: opašće privredna aktivnost, opašće proizvodnja, otpuštanja će biti masovna, budžetski deficit će rasti (finansijski podgenije Krstić, sa eksternom pameću, je već omašio visinu deficita više nego što bi omašio osrednji ponavljač srednje ekonomske škole), glad će postati endemska, smanjivaće se prihodi i kupovna moć, do sada podmićeni slojevi stanovništva (javni službenici i penzioneri) će početi da se ljute na onoga kome su dali glas da ostanu podmićeni, a sirotinja će početi da se okuplja u čopore, a ne u partije. Konačna konsekvenca ovog ingenioznog plana je eskalacija građanskog rata između pseudoelite i naroda, rata koji se i sada vodi, ali prikriveno i podmuklo.

Onog časa kad politika opadne na biološka pitanja moći i plena, a za druga politička pitanja naši vlastodršci nisu ni sposobni, država se raspada.

Poslednja mera je čak smešnija od pretposlednje: smanjivanje privilegija državnim funkcionerima. Da li neko zaista misli da svi ti funkcioneri kliču Vučiću da bi, od njega, dobili privilegiju da na posao dolazile gradskim prevozom? To zna i Vučić. Ako želi da mu kliču, a želi, moraće da im privilegije drži na najmanje dosadašnjem nivou. Te privilegije, nemojte se zavaravati, daleko premašuju iznose plata državnih funkcionera i mere se stotinama miliona evra godišnje. Radi se o desetinama hiljada ljudi koji svakodnevno putuju službenim automobilima, imaju kabinete, vozače i zgodnjikave multipraktik sekretarice, putuju po svetu, imaju seminare i savetovanja, troše na telefone veće sume nego što im je plata, imaju kartice i reprezentaciju, skupa obezbeđenja, a neko od njih još na putovanja vode, o trošku naroda, i širu familiju, stiliste, a moguće i zlatne ribice iz akvarijuma.

Gruba računica: ako je fond plata, za prvih deset hiljada javnih službenika (sa doprinosima) 2.000 evra po glavi mesečno, to je 20 miliona mesečno, ili 240 miliona godišnje. Radi se, naravno, o konzervativnoj proceni, odnosno o plati koja je negde oko 120 000 dinara mesečno; u praksi, radi se o većim sumama. Kada dodate sve ove privilegije, cifra raste najmanje trostruko. A radi se samo o prvih deset hiljada. Ostalih 770 000 nije ušlo u obračun.

Milan Milenković - Avet okupacije i prikaza kolaboracije

Milan Milenković - Bogomoljci ponovo jašu

Milan Milenković - Cigla

Milan Milenković - Četvrti stalež

Milan Milenković - Cvrkutani

Milan Milenković - Dan kao i svaki drugi

Milan Milenković - Dogodiće se juče

Milan Milenković - Dogodilo se sutra

Milan Milenković - Državotvornost na srpski način

Milan Milenković - Duševne osnove izdaje

Milan Milenković - Dvoidentitetskoj braći

Milan Milenković - Etno samoposluga