Lektire.me - sastavi je internet stranica koja sadrži primere sastava, pismenih zadataka i eseja za osnovnu i srednju školu. Cilj sajta je da pomogne srednjoškolcima da što bolje i kvalitetnije napišu sastav na određenu temu.


Milan Milenković - Valhala je u onom pravcu...

Milan Milenković - Valhala je u onom pravcu...

Milan Milenković - Valhala je u onom pravcu...

 

Kad naiđu periodi istorije kad jednom narodu dobro ide, a to se čak i Srbima povremeno desi, svi su rodoljubi i pobednici. I poslednja baraba, koja obaljuje gajbe piva dok drugi ratuju, ima udeo u pobedi i plenu; i on je pobednik.

 

Kad kola krenu niz stranu, pa zaređaju porazi, svi se sklanjaju. Više nije lagodno biti Srbin, bolje je sakriti se iza građanštine, ili ideologije, lakše je biti Evropljanin i kosmopolita. Sa porazima neka se, kako to umeju i znaju, nose drugi.

 

Za više od pola veka koliko gamižem ovom zemljom, video sam i pobede, i poraze našeg roda. Istina, više poraza i poniženja, više bede i krvi, nego pobeda, više sramote koju smo sebi naneli, nego što su nam to drugi uradili.

 

Ipak, kad se dublje kopa, možemo mirno da kažemo da se, iza nas, nalazi vek, možda i vek i po poraza – ne vojnih, tu smo nekako i isplivavali – ali nacionalnih, kulturnih, ideoloških, može se reći da smo prošli kroz rasrbljivanje, a da smo sad već u fazi razljuđivanja i da baš te pojave – ludo li je vreme u kome živimo – zovemo progresom.

 

Ispovedam ovo pred vama, sad već ne kao pred slušaocima, već kao prijateljima: u svim ovim našim porazima i katastrofama, nikad se lagodnije nisam osećao Srbinom, nego danas. Ko ne ume da, na svojim leđima, nosi poraze svoje zemlje i svog naroda, kome je taj jaram težak, neka se ispiše i nek ćuti. U dobru je lako dobar biti. Osećam se privilegovano što mogu i što hoću da nosim ono što nam je epoha odredila da ponesemo. Mislim da ste i vi ljudi tog kova. Ne možeš majku voleti samo kad je zdrava i mlada, nego i kad je zakači Alchajmer, pa te se i ne seća više. Tako je i sa otadžbinom, za koju često, zaneseni obiljem šareniša i gluposti, zaboravimo šta znači, a znači da je to zemlja naših otaca i zemlja naših sinova, da je pozajmica predaka za potomke, koji se nisu još ni rodili.

 

Nisu na našim leđima vučići, nikolići i ostala sitna boranija – to dođe i prođe kao elementarna nepogoda, ali naša leđa moraju da nose struju krvi, krvi naših predaka, koja se proteže do iskona. Mi na svojim leđima moramo da nosimo i onu, u otmenog čoveka, prirodnu, samorazumljivu brigu za zajednicu, za celinu, a ne samo za sebe i svoje najbliže. Tu je sva razlika između ćifte i plemenitaša; ćifta vidi deset metara u krug i deset dana, plemenit čovek nema vremenska i prostorna ograničenja, iako nužno u njima mora da deluje. Mi treba da nosimo na svojim leđima i Drinu, i sve tri Morave, i Savu, da prihvatimo, a ne da odbijemo teret predaka, u ime utvarnih građanskih prava i sloboda. Zato treba, danas, u ovom porazu da se uzvisimo i da se ne sakrivamo, nego da se pokažemo da naša snaga i njega, taj poraz, može da nosi.

 

Postali smo, kako se to kod mene u kraju kaže, potrebiti. Stalno nam nešto treba, nikad nam ništa nije dovoljno. Naravno, u stvarnom svetu postoji samo razmena dobara, poklon je izuzetak, ne pravilo. Treba ti dozvola da sagradiš svinjac, može, ali će ti sekretar mesne zajednice dozvolu usloviti učlanjenjem u njegovu partiju. Treba ti na brzinu građevinska za kuću. Može. Ali, tvoje dupe postaje vlasništvo opštinara. Hteo bi malo da dođeš do para, da drpiš neki dinar, da se provedeš ali, eto, napipa te policija. Ne moraš u zatvor, dosije u fioku, guzica njima na raspolaganje. Štipkao bi devojčicu od 12 godina. Može da se sredi. Budi poslušan, viči „živeo" i „dole" kad ti se kaže i provući ćeš se. Svima nešto treba i svi razmenjuju, samo brkaju nivoe stvarnosti: razmenjuju ono što imaju samo jednom – obraz, čast i porodično ime, za jednu situaciju. A neke stvari ne možeš da izgubiš sto puta.

 

Zaboravili smo nauk naših predaka, onaj topli, seljački nauk: smanji želje. Ne žudi. Više vrede tri groba oko tvoje kuće, nego zgrada Vlade Srbije – u one tri rake leži sve što ti jesi, a ovo drugo je azil za prevarante. Sasvim je prosto: nemoj da kradeš, ne žudi, ne prodaj se, uzdrži se kad vidiš lepu ženu, nemoj da ti ruka bude brža od pameti, jer ćeš sve guzicom platiti. Ako ti nije važno, plati. Pola Srbije danas radi protiv nje, jer imaju sitni, lični interes u tome, interes kome nisu mogli da se odupru. Druga polovina Srbije pije i šika se bensedinima da ne bi postala kao ona prva polovina. To smo danas mi.

 

Tvoje dete nema original najke i ti trčiš da razmeniš negde guzicu za sto evra, da dete ne trpi komplekse, da ga deca lopova i prevaranata ne podvrgnu podsmehu. Ne može mimo druge dece, tešiš se. Takvo je vreme. Nije takvo vreme, to je naš odabir i sa tim treba da se suočimo. Moj sin, koga više ni lekari ne mogu, od ujutro do uveče, da izbace iz moje sobe u bolnici, nikad nije dobio od mene original najke. Da nije bilo braće Kineza, bos bi išao. Ali, eto ga tu, pored mene, povazdan. Pitam se gde su deca onih sa original najkama? Svako ko je mislio da će svoje nerešene unutrašnje konflikte i nedovoljnosti rešiti kupovinom, opasno se prevario.

 

Dakle, budimo zadovoljni u onom što jesmo i gde jesmo. Uzdržimo se od želja koje čak i nisu naše, nego su nam umetnute u prinudnom braku sa Zapadom i vratimo se filosofiji i naucima predaka. Da bi se to dogodilo, onaj primitivni sloj u našem narodu, a ima ga u svakom narodu, mora da se isključi iz lanca odlučivanja i vrednovanja, jer onaj kome su oči veće od obraza ne sme da oblikuje sudbinu nacije. Ako mi ne isključimo iz odluka njih, isključiće oni nas i tu kompromisa nema.

 

Nama, ovoj generaciji Srba, palo je da nosimo ovu epohu i teret kojim nam je ona osamarila. Neki drugi Srbi su nosili druge terete, u prošlosti. Lepo je bilo ljubiti se na vrhu osvojenog Kajmakčalana, ali se trebalo na njega popeti. Svako je svoj krst nosio, samo nama teško. Ako može istorija da se zaustavi, da mi malo poživimo, a posle nek se nastavi, pa nek deca i unuci vide šta će dalje. To me podseća na one bljutave narodnjake iz sedamdesetih – „Samo jednom se živi". Ne. Živi se uvek, samo ne živimo uvek mi. Ali, ako postojanje jednog roda, jedne nacije, dovedemo do individualističkog apsurda, možda su narodnjaci u pravu. Živi se dok ja živim. Ako mene izda potencija, seks postaje besmislen za ceo svet – to je filosofija modernog doba. Tamo gde mene nema, kao centra Univerzuma, nema nikavog značaja.

 

Parložimo groblja i njive, prodajemo dedovinu za auto, nemamo pojma ni gde su nam, ni šta rade naša deca u original najkama. Ako i nismo stigli da odemo na zadušnice starima, opet se u kući zateklo malo farbe za kosu, da gospođa ne ide za izraskom, malo para da se plate kablovska i internet, da nam rodoljublje ne oslabi usled manjka telekomunikacionih sredstava. Danas deca imaju više telefona po džepovima, nego što svojih predaka mogu da nabroje. A mi, mrtvi-'ladni. Nadmoćni nad situacijom. Više tona dlaka Srbi i Srpkinje danas sa sebe depiluju, nego što tona industrijske robe proizvedemo. Nema veze, mora se u korak s vremenom. Šta će Evropa misliti o nama čupavima?

 

Davno, sredinom Osamdesetih, išao sam na preglede za vojnu školu. EKG, starinski, na vakuum gumice, neće na balkanske čupave grudi, pa nas sestre obriju da nakače sokoćalo. Dođem kući, deda vidi obrijane grudi i ode u kupatilo. Čujem – prvi put u životu – moj Milan, tvrd k'o stena, ukće. Misli da je negde sa mnom pogrešio, kad brijem grudi. Jedva mu nekako objasnih. Duh epohe mu nije ni na pamet pao.

 

Sa teretom koji nosimo, a mali nije, moraju da se bore i boriće se samo najbolji. Narod kaže: šiba se konj koji vuče. Taj konj, naravno, vuče i za onog drugog. Nema tu pravde, ali samo tako kola idu. Vi, koji osećate, ne rodoljublje, ne ovaj moderni, kužni srpski patriotizam, zasnovan na slikama i predstavama koje se nikad i nigde nisu dogodile, već osećate dodir božje ruke, ono što narod kaže – poslanje, koji ste tu ne zato što želite, već zato što jeste, na vama je sve. Od poslanja ne treba bežati, ono je dato da se koristi. Karađorđe i Miloš su imali poslanje, a ne glavne odbore i partijske programe.

 

Ipak, ako osećate dodir sudbine, ako vam krv nije spora, borite se za to poslanje, za taj poziv sudbine. Budimo ili heroji, ili mučenici. Između toga ne počiva nirvana, niti neki duševni mir, nego prosečnost. Kome prosečnost treba, neka je traži. Lična žrtva i lični rizik se podrazumevaju, jer ljudi ne slede ideale, nego druge ljude. Ako se nekom od vas posreći, pa uradi nešto za Srbe i Srbiju, znajte i ovo: uvlačiće vam se u dupe, kumovaće s vama, u usta će vas ljubiti. Ako krene naopako, svi porazi će biti samo vaši, a nije nemoguće da će vas i nekim novim Turcima dati da vas seku, jer će kroz vas mrzeti i sva svoja poniženja koja su doživeli da bi vajdili. Ali, i to spada u poslanje. Ko ima poslanje, taj na Cveti okreće magare prema Jerusalimu, a ne kontra. Ko poslanje ne oseća, koga božja ruka nije dodirnula, taj i magaretu na noge najke stavlja.

 

Gledam, od duga vremena, neku seriju, Vikinzi se zove. Onako, osrednja, sa simpatičnim momentima. U nekom trenutku, Vikinzi pokolebani beže sa zidina Pariza, a njihov vođa, Bjorn, stoji i mačem im pokazuju na zidine i kaže: „Valhala (mesto gde hrabri žive večno) je u onom pravcu".

Život nas je, na Srbe mislim, ne više na Vikinge, doveo do ove tačke gde smo sada. Imamo dve mogućnosti (sve ostale su pronalasci teoretičara), a to su pobeda, ili poraz, a u paketu s porazom ide i rđava beskonačnost. Što bi rekao veliki Marko Antonije, talentovani rimski general, kad ne znaš šta da radiš u bici, kad ne znaš ni šta se u stvari dešava – pređi u napad. To je i duh srpskog naroda. Još kao deca, svi hoćemo da budemo centarfori, dok fudbal igramo.

 

Srbiji danas treba jedna žrtva, jedna istinski posvećena priroda, heroj ili mučenik, da preokrene sve. Mi smo siti partijskih lupetanja, palanačke politike, koja skriva primitivni nagon za pljačkom, siti smo medija, ali nemamo uzor. Željni smo biologije, alfa primeraka, plemenskih, a ne partijskih vođa. Mi čeznemo za velikom sudbinom, za pobedom, mi imamo, duboko ispod svog ovog bola koji trpimo, rasne nagone za slavom i junačkom smrću. Ali, i te pobede, i te nagone u nama ne mogu da izazovu nikogovići koji ni svećicu na autu ne bi znali da promene. To mogu samo istinske, rasne osobe, bez slugeranjskih poriva u sebi. Ako i mogu da zamislim Miloša kako kleči pred sultanom, ne mogu da zamislim da od srca to radi, zato što mu je duša ropska. Ove danas mogu, ide mi od ruke da ih tako zamišljam.

 

Prema tome, hajde da volimo otadžbinu i u porazu i da taj poraz primimo na sebe, lagodno i bez teskobe. Sad je možda i najbolji trenutak za danas žive Srbe, bar one dobre među njima, da zablistaju i da preokrenu sudbinu.

 

Milan Milenković - Apokalipsa u četiri tačke

Milan Milenković - Avet okupacije i prikaza kolaboracije 

Milan Milenković - Bogomoljci ponovo jašu

Milan Milenković - Cigla

Milan Milenković - Četvrti stalež

Milan Milenković - Cvrkutani

Milan Milenković - Dan kao i svaki drugi

Milan Milenković - Dogodiće se juče

Milan Milenković - Dogodilo se sutra

Milan Milenković - Državotvornost na srpski način

Milan Milenković - Duševne osnove izdaje

Milan Milenković - Dvoidentitetskoj braći

Milan Milenković - Etno samoposluga

Milan Milenković - General

Milan Milenković - IPA narodne kuhinje

Milan Milenković - Između rulje i elite

Milan Milenković - Medijski mesija

Milan Milenković - Mit o Vizantiji

Milan Milenković - Mračnjak

Milan Milenković - Na budalu uvek možeš da se osloniš

Milan Milenković - Na glavi cilindar na nogama opanci

Milan Milenković - Najveći sin naroda svog, bio nam otac, majka i Bog...

Milan Milenković - O kerovima i ljudima

Milan Milenković - Obzorje diktature

Milan Milenković - Oskarovci

Milan Milenković - Pad 

Milan Milenković - Podele

Milan Milenković - Prljave ruke

Milan Milenković - Prosvetni bluz

Milan Milenković - Skaska o ruskoj snazi

Milan Milenković - Sobni starešina

Milan Milenković - Sokrat nije znao

Milan Milenković - Srbi i Bobi

Milan Milenković - Srpska priča

Milan Milenković - Sveti zakonik Dušana cara

Milan Milenković - Svetli put

Milan Milenković - Trampa

Milan Milenković - Trampologija

Milan Milenković - Trči Prle

Milan Milenković - Tunel ideološke strave

Milan Milenković - Uskliknimo s ljubavlju... ujedinjenju

Milan Milenković - Varošarije, varošarije

Milan Milenković - Žana

Milan Milenković - Zapisi iz bolnice

Milan Milenković - Zapisi iz zemlje Šarlatanije

loading...
3 glasova
Koristio vam je ovaj sastav? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovaj sastav na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Milan Milenković - Valhala je u onom pravcu...

Najbolji citati

Najpopularniji sastavi

Moja škola

Moja škola   Škola, to je ustanova čiji je osnovni zadatak prenositi znanje na mlade ljude. To su zgrade u čijim se prostorijama odvija nastava.… >

Moja soba

Moja soba   Razmišljajući o svojoj sobi, ne želim ju opisati kakva je ona materijalno jer se bitno i ne razlikuje od soba mojih vršnjaka. Svaka soba… >

Moji snovi

Moji snovi   Ne postoji čovjek koji ne sanjari ili barem mašta. Snovi mogu biti različiti; počev od snova o uspjehu, preko ljubavnih snova pa do… >

Iskreno o sebi

Iskreno o sebi   Iskreno o sebi. Ne znam što ne mogu da napišem par rečenica o sebi, a uvek brzo donosim zaključke o drugima. Ostavljam olovku,… >

Sloboda

Sloboda   O lijepa, o draga , o slatka slobodo... rekao je davno naš poznati pjesnik Ivan Gundulić. Zaista, sloboda jeste lijepa, draga i slatka no… >

Sastavi na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u