Milan Milenković - Dvoidentitetskoj braći - Budite Srbi i kad se ne dele kolajne i medalje

Uvek sam, pišući na stranicama IN4S-a, danas najdoslednijeg i najbeskompromisnijeg srpskog medija za koji ja znam, vodio računa da ne vređam ničija osećanja, niti da osporavam neki "uži identitet" onih koji bi do podne da budu Crnogorci, a od podne – Srbi; one, dakle, kojima je za crnorčenje manje-više sve potaman, a za srbovanje im uvek treba još nešto malo, neki sitan uslov koji srpstvo treba da ispuni, da bi mu oni pripadali.

Danas, međutim, suočen sa mogućnošću da neke mnoge tekstove i neću više napisati, možda sam "dvoidentiteskoj" braći, dužan i neku grku reč, koliko da znaju da nismo ni svi ovde, u Srbiji, ovce. Mnogi od mojih najboljih prijatelja i kumova su poreklom iz Crne Gore i uglavnom su to dobri i čestiti ljudi. Naslušao sam se njihovih priča o tome kako su oni, eto, počastvovali nas, Srbijance, tako što su sišli sa svojih planina, popravili nam rasu mešanjem, naučili nas kako se vodi politika, društvo, privreda, a mi smo, ovako nezahvalni, na sve to uzvratili samo davanjem stanova, para i privilegija, kakve nemamo ni mi sami. Nikad ni jednom mom prijatelju, osim Gojku Raičeviću, na pamet nije palo zašto bi trebalo popravljati rasu koja se oslobodila od Turaka, koja je imala topolivnicu u vreme kad je Crna Gora i kubure uvozila, rasu koja je dva puta bacila Švabe u Drinu, koja se popela na Kajmakčalan i probila do Trsta i Temišvara. Biće da ta i takva rasa i nije bila toliko loša, kad je sve to mogla, pre nego što se izmiksovala s majstorima? Jeste Gvozdeni puk bio taj miks, ali nije on dobio rat, nego 60 srpskih pukova i sve su zastave bile krvave.

Kao u svakoj priči o nepokrenutom pokretaču, tako se i u ovoj, u stvari, radi o sledećem: dok ste rešavali naša identitetska pitanja, svoja ste batalili, pa ih, na kraju, još i razmenili za poslovnu kombinaciju, kafić na promenadi i direktorsko mesto. Sad, kad ste nam ovu našu, grbavu i tunjavu srbijansku rasu popravili, kad ste je obogatili svojim genima, više ni po julskom danu, kao na teferiču, ne bismo bili u stanju da peške na Kajmakčalan izađemo.

Čujte i ovo: dok postoji srpstvo, dok poslednji Srbin diše, Šumadija će biti matica srpskog naroda i u njoj će se Srbi rojiti. Ne zato što smo mi ovde neka nadrasa, daleko od toga, već zato što su ovde identitetska pitanja rešena. Naši stari su se klali na Drini zato što su već bili Srbi, a ne da bi naknadno odlučili šta će biti, ako ponuda bude dovoljno dobra. Oni, koja svoja identitetska pitanja ne mogu da reše, neka se u tuđa ne guraju.

Lično, ne želim za brata nikoga ko naše bratstvo uslovljava ideološkim, rasnim, ili nekim trećim pitanjima. Budi mi brat, ili nemoj, ali ne traži od mene da budem dronja, genetski škart, ili niža rasa, da bi me svojim bratstvom počastvovao. Ima među nama ovde, kao i među vama tamo, svakakvih, pa mi je mučno i u Srbiji sa svakim Srbinom brat biti, ali dokle ćemo, braćo Crnogorci, porediti samo naše najgore sa vašim najboljim, da bi vam to davalo prednost? Vi na našeg Marjana Rističevića puštate Njegoša, da bi ste dokazali superiornost? A da poredimo Milankovića, ili Hajduk Veljka, Sinđelića i Crnjanskog, sa nekim vašim dronjavcem, pa da vidimo kako to izgleda? Vaše najbolje i naše najgore zbilja gadno izgleda, ali ni obrnuto ne bi izgledalo bolje. To što je vaša budalčina dva prsta viša od naše budalčine i nije neka važna razlika.

Budite, dakle, Srbi i u porazu nacije, i u teška vremena, kad se ne dele kolajne i medalje, ili nemojte da budete, meni je svejedno, samo ne uslovljavajte. Nikad se, kao u svim porazima svoje nacije, nisam lagodnije osećao kao Srbin. Pobedu zna da nosi svako, poraz samo jaka leđa nose. Teško vam je biti Srbima? Prosto: ispis. Niko vas ne tera, samo ne uslovljavajte. Neću da budem brat dok sam mlad, zdrav i jak, a kad klonem, onda sam škart i govance srbijansko.

Uočite proces koji se odvija u pozadini dnevnih zbivanja: Srbi su, za poslednjih kvarat veka, poterani iz svih oblasti u kojima su živeli u SFRJ i, gle čuda, evo ih u matici, a ne u Crnoj Gori, kolevci srpstva. Došli su svi, i Krajišnici, i Ličani, i Slavonci, a ni vi niste manjkali, iako vas niko puškom nije terao, kao njih, i svi su došli sa različitim identitetima, još žive po svojim getima, urlaju „Garu", plaču za zavičajem, svi imaju taj neki, mutan, a nekad i podmukao osećaj da su superiorniji od nas, ovde, Gedžovana; oni su svi rasa ratnika koji su junački pobegli, a mi rasa kukavaca koja stoji na Moravi hiljadu i po godina, da se nikad ne pomeri.

Mi ćemo, na Moravi i Drini, stajati i kad na Menhetnu ovce budu pasle, a gde će biti naša dvoidentitetska braća, stvarno ne znam. U pozadini, kao što rekoh, a to rađa ozbiljan optimizam za budućnost, dešava se sledeće: prva generacija, recimo Krajišnika, koja se rodila u Srbiji, izlazi iz geta. Još jedna generacija, Šumadija će ponovo pretopiti sve srpske razlike, od koji ni jedna u njoj nije nastala. Ona sabira što drugi rasipaju. Za sto godina od danas, možda i za manje, srpski narod će se opet pretopiti u jedinstvenu celinu-između Ličanina i Šumadinca razlika će biti nevidljiva.

Gde će biti tada Crna Gora, stvarno ne znam. Iscrpljujući se u svojim ekskluzivitetima, u svojim bajkovitim predstavama o samoj sebi, u svom stalnom i hronično uzaludnom pokušaju da bude i srpska, a lukrativna, montenegrinska, a širokogruda, zalutaće sigurno. Biti Srbin, a da to bude besplatno, čak i unosno – ne biva. Nije nama tako pisano.

Vaše pogrešne predstave o stvarima i zbivanjima, predstave koje postoje i kod mene, u užem zavičaju, su daleko od stvarnosti. Ono što je kod vas na viskoj ceni su spoljne manifestacije, a ne ono što je ispod njih. Stotinu puta sam slušao o lepoti crnogorskoj, o mrkim, visokim i tankim junacima, pod brčinama i oružjem, o momcima koji su „spremni", jer iz teretane ne izbijaju, ali vidim da, u zemlji tako lepih i hrabrih ljudi, pendrek najbolje podnosi Gojko, koji, kao i ja, ima jedno 30 kila viška, a čak ni brkove nema. Pogledajte sliku Dragutina Gavrilovića: sa trideset godina je imao mnogo kila viška, ali je, i bez crnogorske lepote, umeo da bude heroj. Vuk Karadžić piše o Sinđeliću kao punačkom tipu, šalcu i veseljaku. Tu, u pravoj areni, gde se one prave bitke biju, ne odlučuje vizuelna predstava, nego drugačija jedna biologija, drugačija prednost, nastala na višegeneracijskom odgoju, koji počinje surovim selektiranjem bračnih parova po biološkim, a ne estetskim krietrijumima i na etičkom, a ne na likovnom vaspitanju.

Da kažem i ovo: uvek su mi bili odvratni oni koji za svoje srpstvo traže razloge i uslove; još su mi odvratniji oni koji misle da su dobri samo zato što su Srbi. Čim je Srbin, odmah je bolji od svakog Hrvata, ili Turčina. Ne biva tako. Od drugoga si bolji samo ako si Srbin i ako si bolji. Ako nisi, ne sakrivaj se iza srpstva. To može i onaj što cela veka pije pivo ispred prodavnice, to su lake pobede.

Da ne mislite da vas ružim više nego što je potrebno, podeliću bratski sa vama i svoje slabosti, da vidite da ovo nije moralistička pridika odozgo. Stotinu sam puta imao priliku da primim prljav novac. Svaki novinar to može, čak i kad nije zverka. I nikad nisam primio, ama ni dinara, iako je bilo teških dana. Slagao bih vas kad bih rekao da sam nagonski pošten čovek, koji nije puštao kroz glavu filmove šta bi sve moga tim novcem sebi i dei da kupi. Ne. Nisam primao iz najveće ljudske slabosti: iz sujete. Vi bar znate šta to znači. Nisam hteo da glas o meni ide, pa sam izabrao relativno siromaštvo. Motiv mi nije bio čist, ali ruke i danas jesu. Zato vam, onako, bratski i rođački kažem: broji se samo ono poslednje. Šta ti vredi ako si nagonski pošten, a jednom popustiš? Hiljadu si godina Srbin, a onda se samo jednom slomiš i sad si nešto drugo? Vi ste sujetni i tako i treba da bude, pa zato koristite sujetu ne da se turčite iz inata, nego da se ne turčite. I za to treba i snage, i inata, i sujete. Nije sujeta samo za preveru. Šta bi to danas mogao da vam kaže Mustaj-kadija, a da vam to isto ne govore već Milo i Duško? Ispisali se iz srpstva iz inata? Sumnjam. Ne znam nikog ko se ispisao, a da je iz ispisa siromašniji izašao. U tom ispisivanju je, i u tursko vreme, bilo nekog keša, samo je to lepše zvati inatom, nego davanjem dupeta u kiriju.

Prema tome, zauzmite stanovište. Ne držite srpstvo kao taoca vaših beskonačnih odlučivanja. Ne mogu Srbija i Srbi da čekaju da vide da li će i kome od vas Milo i kada ponuditi kombinaciju, pa da odlučite i, kad odlučite, da još teret vaše odluke na nas prebacite. Mi, nevaljali Srbijanci smo krivi što vi ne možete, eto, da budete Srbi. U redu. Meni ne smeta. Samo, recite odmah, danas, pa probajte sreću s Milom posle toga. Ako odlučite da budete Srbi, od Mila ćete dobiti šipak. Ako odlučite da budete Crnogorci, pre nego što išta dobijete, što bi vam pa i davao? Zato vi i otežete: čekate ponudu, da vidite da li se srpstvo može razmeniti u pravom trenutku. I kad razmenite – onda se vadite na srbijansku, a ne svoju etnopsihologiju. To više nije ni cinizam, to je etički grob.

__________________

Stižu mi, ovih dana, komentari na moj tekst o "Dvoidentitetskoj braći" i – neka razume ko kako hoće – nikad glavu nisam okrenuo na pljuvače, niti na svađalice. Ima ljudi, takva im je priroda, misle da se ličnost, ponos i čast najbolje iskazuju u protivstavu. Može i tako.

Stigne mi, međuti, čitav jedan esej; čovek je pismen, ne vređa, ali mi osporava tačnost onoga što sam napisao. Veli: vi poznajete pet stotina Crnogoraca i donosite olake sudove na osnovu tog broja. Možda je u pravu, ali u Srbiji se validnim statističkim uzorkom smatra hiljadu učesnika ankete, a petsto Crnogoraca, bogami, može i izbore da odluči.

Ja mu kažem, naravno, da ne znam 5petsto Crnogoraca, znam ih mnogo manje a, osim toga, nisam pisao naučnu disertaciju, već novinski tekst, bez odrednica, bez grafikona, bez tematskih celina. Prosto, izneo sam jedno mišljenje, a ne naučnu činjenicu i ne mislim da ga branim pred komisijom.

Dođosmo i do reči „rasa" koju sam upotrebio u tekstu par puta. I tu mi se otvori šta on, u stvari, ne razume, a i zašto ne razume.

Prvo, razne rasne teorije, ponjapre ona Spenserova, a docnije i one germanske, sasvim su naivne i niko ih nikada, da nisu imali Vermaht kao instrument, ne bi ozbiljno uzimao. Ta vrsta rase, uzeta u smislu naroda kao rase, potpuno je budalasta. Shvatim, dakle, da sam ja promašio termin, a moj kritičar pošao za mojom greškom.

U svakom narodu, u svakom plemenu, u svakoj kući, vi imate isti etnički element, ali golim okom vidite da vam ni sva deca nisu ista, da u nekima damara jača, u nekima slabija krv. Dakle, unutar svake skupine, vi imate rasne, ili manje rasne primerke. Vi biste rekli: soj. I, to svi znaju, koji se sa mnom druže, uveren sam da planine daju veći procenat zdravih, snažnih i sposobnih za apstraktno mišljenje, te nemam, u tom smislu, dilemu da Crna Gora ima početnu prednost nad Pomoravljem. Ali, kad bi čitav život bio samo biološka superiornost...

Kod vas se desio specifičan fenomen, koji će, za ne mnogo vremena od danas, razoriti sve na čemu stojite, a to je da se nesoj politički organizovao. To, na prvi pogled, nije vidljivo: visok Milo, lep, nisu ni ovi oko njega patuljci, a glupi nisu ni malo. To je, bar za mene, ozbiljan dokaz da soj, ako u sebe ne uključuje etičku i kulturnu dimenziju, više nije soj, ma kako lepo izgledao.

Opet, organizovan je politički, pa već ima i svoju ideologiju nesoja, neku vrstu "nesojizma", u čijem je koordinatnom sistemu sve dozvoljeno i ništa stidno.

Ali, kako se to desilo? Gde su koreni? Kako se u maloj sredini, gde svako svakoga zna, razvila takva duševna patologija? Nije se mogla ne desiti pred vašim očima, jer su cepanja išla, često, unutar porodica i familija.

Komunizam? Svakako je pomogao, sa svojim vulgarnim materijalizmom, da bolest nabuja, ali nisam siguran da i pre komunizma nije bilo problema. Komunisti su, što se, na žalost, vrlo slabo vidi od svađa, najveću glupost i štetu napravili ne batinama i proizvođenjima nacija, već građanizacijom (pre svega Srba, ali nisam siguran ni da je Slovenac danas Slovenac u smislu u kome mu je to pradeda bio), odnosno postavljnjem društva tako da građanin (ne stanovnik grada, već kao formalno-pravni pojam) nadraste pripadnika naroda.

Kontraproces – stvaranje nacija iz vazduha, nije poništio ovu činjenicu. Montenegrin nije privilegovan zato što nosi neku drugačiju krv od Srbina, već zato što pripada naciji građana i, iako je ovaj pojam trapav, uzmite ga za ozbiljno: ja bih ga definisao kao etnos iz koga je izvučen etos. Mi kažemo: koruba. Ljuštura. Ameri kažu: zombi.

E, sad: vekovima sebi pričate priče i pričice, lažuckate se, a često i istinu govorite, nekad preterate, nekad zadivite. Takav je život. Ja se zezam sa mojim drugarima Crnogorcima, koji su, pogađate i sami, svi morali da dođu u Srbiju, jer je neki njihov deda ubio Turčina. Tu priču sam čuo milion puta, pa se pitam je li igde Turaka više ubijeno, nego u zemlji u koju turska noga nikad nije kročila? Pa gde ste ih jurili da ih ubijete? Po Carigradu i Jedrenima? Otkud džamije? Otkud poturice? Desantirali se Turci?

Tek je skoro Usein Bolt oborio rekord crnogorske vojske koja je napredovala u suprotnom pravcu od Omer-paše Latasa.

Naravno, u tom preterivanju ima nečeg što bodri, što vaspitava pokoljenja i hiperbole su snažna mesta, koja ističu etički momenat svake borbe. I ovde su konji po tri koplja u visinu skakali. To tako mora.

U stvarnosti: čovek se snalazi – Crnogorac ili Papuanac – sa okolnostima onakvim kakve jesu. Nekad se preživi mačem, nekad kolaboracijom, nekad kompromisom. Nema istorije koja blista kao suvo zlato. Njegoš ubedljio svedoči, samo što se to u Gorskom vijencu slabije vidi, o dilemama, strahu da se sve baci na jednu kartu, o rođaštvima s neprijateljem. Život, kad ga očistite od filosofije, i jeste jedan veliki balans, dnevno podesiva pojava, koja traži dnevno podesiv odgovor. Ko ima odgovore, prethodne i isključivo etičke na sva pitanja, ko je spreman da naciju podredi principima, taj će ući u čitanke i udžbenike etike, ali njegove nacije više neće biti – podleći će onoj naciji koja ima više talenta za praktična pitanja i praktična delovanja. Jeretička misao: nije problem, u funkcionalnom smislu, što su Milo i Vučić kolaboracionisti, nego što kolaboracijom nisu uspeli da makar zaustave razaranje nacije i države. Nisu se trampili, nego su dali.

Nekad se, dakle, preživljava pomoću Obilića, nekad pomoću Brankovića i istorija tu samo svodi bilans: knjižiš li, dugoročno, plus, ili minus. To je sve.

Prokletstvo male sredine, rođačka i kumovska premreženost, kod vas je dovela do otvaranja procesa koji nije mogao na dobro da izađe. Dozvolili ste, da koga ne uvredite, da i poslednja bagra učestvuje u vašim pobedama, taman da nikad na poprištu nije bila. Vaše pobede su postale pobede ne onih koji su ih izvojevali, već pobede čitavog crnogorskog naroda. Prostije: propustili ste priliku da, kad vam je krenulo, kažete bagri, koja se skrivala i muljala, da je bagra i da ne može da baštini pobede sojnih, jer u soj ne spada. Ako je neko govance od čoveka, a ti mu obraz čuvaš, da mu rane ne otvaraš, onda si ti neozbiljan i probudićeš se umazan. Lopov mora da zna da je lopov, nesoj mora da zna da je nesoj, ali nama je neprijatno da im to kažemo. Mi smo, valjda, gospodsveni, iznad smo situacije.

Vama se to desilo kod oslobađanja: sve velike pobede knjaza Nikole, docnije kralja, jednog tipa sa neverovatnim talentom za vladanje, iskorišćene su da se gotovo svi najugledniji ljudi zamene elastičnim karakterima. Ne znam, kad je Nikola ostario, da li je igde još mogao da sretne one div-junake, koji su mu stvorili kraljevstvo, ali je ulizice gajio kao muškatle. Od tad – eto obrasca po kome se odvija politički život u Crnoj Gori. Moglo bi se slobodno reći da je to proces koji se odvija već šest generacija, a to je dovoljno da se od dobermana napravi čivava, samo teba da znaš kako da miksuješ. Niste bagru učinili istorijski neefikasnom, a bagra vas hoće, ona na vaše predstave o čojstvu pet para ne daje.

Ispod vidljivog dela političke borbe kod vas, odvija se, zapravo, borba između soja i nesoja. I svi to, negde, u sebi znate, samo dozvoljavate sebi da vas vara ukus epohe, pa političku borbu vodite u onim formama koje vam nesoj nameće. Znaju oni da u fer tuči nemaju šansu.

Ovde smo, u Srbiji, upoznali Crnogorce bolje nego što se sami poznajete. U tuđoj sredini se čovek opusti, nema onu socijalnu kontrolu kao u zavičaju, pa mu se pojačaju i dobre, i rđave strane. K'o devojka, koja je u svom selu poštena, ali u susednom, zavisi samo koliko će se raspričati. Obrnuto – ko je sojan, taj to i u Njujork nosi, jer je svestan da ga ne gleda Njujork, nego neki đed Pero, prema kome ima obavezu koja je nevezana za mesto i vreme.

Dakle, imam drugara, Dragana Babovića, Durmitorca sa dušom deteta i snagom lava. Radi neki svoj posao sa radijatorima i nosi ih kao perca. Uvek je s osmehom, nikad nervozan, a brižnijeg oca i muža, nikad nisam video. Voleo bih da sam ja s čeljadima znao kao on. Već i to što ga je život doterao dotle da radi opipljiv posao, umesto da mulja negde po Beogradu, pregradilo ga od lezilebovićke filosofije zemljaka; kad ga pitam: "Što ti kažu u Crnu Goru što tegliš radijatore", nasmeje se: Kažu: "Najgori čovek".

E, taj Dragan Babović, div sa Durmitora, je sam, na moje oči, bez ostale braće, razbacao par opasnih novobeogradskih baraba, koje su imale pištolje (neki od njih su bili kriminalci prvog ranga devedesetih), a Babović je imao samo ruke i srce. Nije zvao ni rođenog brata da mu pomogne. U njemu snažna krv damara, ne treba mu pomoć "ostale braće". Prvo sam se za njega zabrinuo, a kad sam video kako ih slaže, počeo sam da se brinem za njih.

Opet, ne znam koliko sam puta video zavičajne čopore Crnogoraca kako špartaju Beogradom i traže usamljenu žrvu. I sam sam, jednom prilikom, umalo postao žrtva na onu foru „A što, jadan, gledaš u mene? Poznajemo li se"? Jedva se, nekako, kola dočepah i kretoh da junački bežim, ko ono Crnogorci pred Omerom, kad jednog od njih Đavo natera, te pruži ruku kroz prozor da me dohvati. I dohvati me, ali ja zatvorih prozor, priklještih mu ruku, dadoh gas i – da ne dužim – iako su mi ostala braća kidala antene i razbijala farove, ovaj je dobio svoj Kamel trofi – trčao je pored mog auta od Blokova, do Sava centra. Tu sam ga odrobio, kupio mu piće i ispostavilo se da je dečko čak veoma dobar, ama navučen na neke dripačke tripove. Došao u tuđe. Bruka.

No, dalje od mojih sećanja.

Dugoročni procesi, vezani za Crnu Goru, su sledeći: za sto godina od danas, sve što je ovde došlo, u Srbiju, postaće Srbinom. Zaboraviće se neposredno poreklo. Pamtiće se, ali će srpski identitet ostati nesumnjiv. Već danas imate potomke Crnogoraca koji su došli pre sto godina i ne razlikuju se ništa od domicilnog stanovništva. Čak su naučili i da rade. U blizini Kopaonika, u Toplici, mnogo je poljoprivrednika Pavlovića, Perovića, Đokovića...Više ih ima u Toplici, nego u celoj Crnoj Gori. Kod mene, na Kopaonik, nisu se doseljavali, jer su naša sela malo poviše i pšenica je takva da vrabac mora da klekne, da je kljucne. Nema tu mnogo leba.

Danas već ima momaka koji su poreklom Crnogorci, a nisu više samo pravnici i lekari; nije ih sramota da upišu Šumarski, ili Geologiju. Ona generacija, koja je „upravljala" polako odlazi. Potiskuje je vitalniji element – Krajišnici i Ličani, a ni ovi iz RS nisu za potcenjivanje. No, i to će se poravnati. Mi mislimo u okvirima jednog života, a istorija malo drugačije. Biološka prednost brđana će se topiti – u novoj sredini će ih kositi alergije, bolesti krvnih sudova, hedonizam. Ipak, čežnjivi nagon montanjara za velikom sudbinom neće nestati. Ne u svima. Samo, i montanjari će saznati da velika sudbina nije samo zgrnuti pare i ubiti Turčina, da je mnogo načina da se sudbina učini velikom. Evo, već znam Crnogorce koji ne nose usisivač u kolima i koji slobodno tresu cigaru u pikslu automobila. Opustili su se, pobegli od uskih etnopsiholoških matrica i oslobodili se za veća dela i veći zamah.

Opet, ono što ne dođe ovde, što se bude održalo u Crnoj Gori, nema veselu budućnost. Ja ne verujem u one priče da je zemlja nečija samo dotle dok on tamo živi. Da je tako, Engleska bi bila stena u moru, jer Engleza nigde drugde i nema, a pola su sveta držali. Zemlja pripada jakima, pripada pobednicima. Nema veze da li baš ovog časa žive tu.

Neko će reći da sam cinik (i neće pogrešiti), ali sam uvek savetovao Krajišnike, Ličane i sve ostale, do ovih danas mučenih Srba na Kosovu, koje silimo da žive u konc-logoru, da bismo rekli da još imamo narod dole, da beže kad postane neizdržljivo. Glupo je, potpuno besmisleno, puniti jame, da bi se zakitio pričom da je to dokaz tvog trajanja. Dokaz trajanja je trajanje, a ne smrt. Pojedinac može, ako ima visok etos, ili takav resantiman, da skoči s mosta, ali narod ne može. I ne treba. Narod mora da preživi. Česta su bila naša bežanja, čak do Ukrajine, do Slovačke, do Trsta. Izložiti se besmislenom teroru nije pametno.

Prema tome, braćo Srbi, ako zagusti, ako više ne možete da se održite u Crnoj, dođite ovamo. Borite se dok ima smisla, dok ima izgleda za pobedu. Ako izgledi opadnu – ovamo. Skupićemo se za toliko. Nema ni vas pet miliona, nego dvesta hiljada. Pola Zemuna. Ako za vas ovde nema hleba, ako nema krova nad glavom, onda smo mi ništa – ljudi. Ne izlažite decu i žene dugoročnom aparthejdu, da vam deca ne bi bili kelneri po montenegrinskim kafanama, koliko da koru leba oderu. Dajte im mogućnost. Ovo, što se sada zbiva kod vas, jeste socijalno prepakivanje za više generacija; rasa gospodara, Montenegrina i rasa prolova, dakle, Srba. Nemojte da pristanete na to.

To nije bežanje, nego čuvanje biološke mase, a s njom i etosa, jer nema etosa bez fizičkih nosilaca njegovih.

Ja, naravno, ne mogu da zovem u ime države, pogotovu što je ova Srbija srpska država, taman koliko i Ruanda, ali znam narod ovde: kad god su se neke mase Srba pokrenule i došle, prvo je bilo roptanja, svađe i šmercovanja, pa i to prođe i integrišemo se svi fino. Lažu ljudi kad kažu da su Srbi skloni samo dezintegraciji, ima kod nas i mnogo empatije, bratstva i razmevanja za nevoljnike.

Ono što ostane posle vas, ako budete morali da se sklonite, poješće samo sebe, jer ne počiva ni na čemu. Tek bez vas, videće se koliko su oni ništa. Neće biti sposobni ni poštanski saobraćaj da održe.

Opet, ako i krene nizbrdo, ako ne budete mogli da se održite, kao što rekoh – dođite ovamo. Ostavite Montenegrine i dualce da se nose sami sa sobom, da sebi pričaju svoje laži i bajke, da vidim koliko će im te priče, bez vas, potrajati. A, najposle, neće Crna Gora nigde, nema točkiće. Biće ona tu i kad Montenegrina ne bude, kao što će Dečani stajati na Kosovu, taman da ih Šiptari i spale. Ne stoji to sve zato što je pred očima, nego što je od duha sazdano. Ostalo je samo kamen. Što čovek u sebi nosi, svuda nalazi; što iz njega ispadne, oko sebe više ne nalazi.

Milan Milenković - Apokalipsa u četiri tačke

Milan Milenković - Avet okupacije i prikaza kolaboracije 

Milan Milenković - Bogomoljci ponovo jašu

Milan Milenković - Cigla

Milan Milenković - Četvrti stalež

Milan Milenković - Cvrkutani

Milan Milenković - Dan kao i svaki drugi

Milan Milenković - Dogodiće se juče

Milan Milenković - Dogodilo se sutra

Milan Milenković - Državotvornost na srpski način

Milan Milenković - Duševne osnove izdaje

Milan Milenković - Etno samoposluga

Milan Milenković - General

Milan Milenković - IPA narodne kuhinje

Milan Milenković - Između rulje i elite

Milan Milenković - Medijski mesija

Milan Milenković - Mit o Vizantiji

Milan Milenković - Mračnjak

Milan Milenković - Na budalu uvek možeš da se osloniš

Milan Milenković - Na glavi cilindar na nogama opanci

Milan Milenković - Najveći sin naroda svog, bio nam otac, majka i Bog...

Milan Milenković - O kerovima i ljudima

Milan Milenković - Obzorje diktature

Milan Milenković - Oskarovci

Milan Milenković - Pad 

Milan Milenković - Podele

Milan Milenković - Prljave ruke

Milan Milenković - Prosvetni bluz

Milan Milenković - Skaska o ruskoj snazi

Milan Milenković - Sobni starešina

Milan Milenković - Sokrat nije znao

Milan Milenković - Srbi i Bobi

Milan Milenković - Srpska priča

Milan Milenković - Sveti zakonik Dušana cara

Milan Milenković - Svetli put

Milan Milenković - Trampa

Milan Milenković - Trampologija

Milan Milenković - Trči Prle

Milan Milenković - Tunel ideološke strave

Milan Milenković - Uskliknimo s ljubavlju... ujedinjenju

Milan Milenković - Valhala je u onom pravcu...

Milan Milenković - Varošarije, varošarije

Milan Milenković - Žana

Milan Milenković - Zapisi iz bolnice

Milan Milenković - Zapisi iz zemlje Šarlatanije