Lektire.me - sastavi je internet stranica koja sadrži primere sastava, pismenih zadataka i eseja za osnovnu i srednju školu. Cilj sajta je da pomogne srednjoškolcima da što bolje i kvalitetnije napišu sastav na određenu temu.


Milan Milenković - Cvrkutani

Milan Milenković - Cvrkutani

Milan Milenković - Cvrkutani

 

Gubim trpilo: godinama, mahom u programu, trpim i slušam sve.


Ima tu svačega, ali dve grupe su posebno dosadne i iscrpljujuće, a to su histerični desničari i njihovi duhovni epigoni – novopravoslavšćujući. Kao lečeni alkoholičari – niko ih ništa ne pita, a oni stalno o svom problemu. Mnogo im je dobro od kad su nacionalisti i vernici. Svakome imaju potrebu da to kažu, sa svakim da podele.

 

Ove prve sam često pominjao, ove druge kad – kad. Danas mi prekipe. Opet na mom profilu "blagodet božja", "crkvenost", "liturgijski život", "ima i dobrih sveštenika", 'metanoja", "sabornost"... rođeni dedovi ih ne bi razumeli kad o veri zabalave. Vidi se da negde neku muku, neku nečistu savest umiruju, jer što bi, aman, tako dosadni bili? Nosi tu veru kako znaš, i pod Turcima se nosila s manje roptanja i dosađivanja. Opšti poklik: mi smo narod Hristov!

 

Dobro, novorođeni, ko vas je ovlastio da vi čitav narod kvalifikujete po meri vašeg odnosa prema tome? Pa juče ste se krstili, pokvarenjaci, a već svima govore držite? Imate li stida? Šta sutra, ako opet otpadnete, kao vaši roditelji što su otpali, neće biti Srbin ko ne otpadne s vama? Gde ste vi danas, tu je srpstvo odvajkada, je li tako, vucibatine?

 

Rasprava je, zapravo, počela tako što sam preneo tekst sa nekog od bezbrojnih kvazipravoslavnih sajtova, koji meni svi zvuče kao da se zovu "Pravoslavni kreten", u kome autor objašnjava kako se pravilno slavi Božić. Ja se pitam, u komentaru: kome treba objašnjenje kako se slavi Božić, osim novopravoslavcima? Mi staroverci smo to znali i bez ovih koji nas sada uče.

 

E, tek sad počinje teološka rasprava. Mi smo narod Hristov i taj rad. Ja ih podsetim da smo mi narod kome je hrišćanstvo natureno, odnosno da smo narod koji je pokršten, a ne teološki obrađen. Ili, možda, oni zamišljaju kako su Nemanjići, od kuće do kuće, slali diplomirane bogoslove da nepismenim seljacima tumače Sveto pismo? Onda je narod, istinom gospodnjom kao gromom pogođen, batalio Svaroga, Svetovida i Peruna i odlučio da bude Hristov.

 

U svakoj baci se krije zrno hohštapleraja, pa i u ovoj. Srbija je pokrštena silom, jer je Nemanjićima bila potrebna državna crkva. U redu, možda nisu svi silom primili hrišćanstvo, možda su neki podmićeni, ali teološki ubeđenih sumnjam da je bilo mnogo. Trebalo je, u glavama i srcima naših predaka, primiti od strašnih slovenskih bogova kaznu za preveru. Unesimo se, makar za tren, u duše tih naših starih. U redu: namazani su kaluđeri uvek bili, pričali su im bajke tipa: samo vi prihvatite Hrista, a sve ostalo terajte po starom. Kad prihvatite, mislili su u sebi, vinklovaćemo vas dalje.

 

Ne, za novopravoslavšćujuće, pokrštavanje je bajka. Idila. A gde je to, ikada, pokrštavanje naroda bila idila i gde nije radio mač? Pravoslavci to ne rade? A šta bi s Bogumilima? Platili su glavom ne što nisu hteli veru, nego što nisu hteli kler.

 

Dakle, ovako, novopravoslavšćujući: prva generacija hrišćana u Srba jednaka je prvoj generaciji Srba koji su, nekoliko vekova kasnije, prešli u katoličanstvo. Mi smo preverili, a na druge prstom pokazujemo. Sreća u nesreći, te sačuvasmo nekako plemenske kultove, tako da sve što je lepo, toplo i ljudsko u našoj veri, baštinimo od pre hrišćanstva, od običaja, do rituala, od badnjaka, do crvenih jaja. Hladni žar hrišćanstva, vera bez emocije, stvorena na teologiji, uzrocima i posledicama – vera koju nameću metanoičari, juče kršteni, potpuno je strana biću srpskog naroda. Ta vera je postala samo vaša privatna stvar, ne davite nas više, ako za Boga znate. Dosadni ste kao dijareja. Pustite nas da verujemo kak su naši stari verovali i ne namećite nam vaše koncepte. Da ste čemu valjali, ne biste jedni drugima objašnjavali božićne običaje. Ne proganjajte ono malo topline, onu prisnost sa precima, koju imamo kroz običaje, kroz plemenske kultove i toteme. Ako ste vi ukočeni i bez emocije, ne terajte druge da to budu.

 

Malo je što je ovaj nesrećni narod morao da brani ovu svoju veru, ovu jedinstvenu, samo srpsku i ničiju više, mešavinu plemenske i hrišćanske vere i od Turaka, i od svakog ološa koji je harao Balkanom, nego sad mora i od vaših naasrtaja da je brani, novoverni. Od deset vas koje poznajem, devetoro je iz ateističkih kuća i baš iz tih kuća. najveći i najgrlatiji pravoslavci dođoše!? Kakva je šansa da se to dogodi kao duhovni proces? Kao politički-da, jer ste skoro svi negde angažovani, po nekim patriotskim organizacijama i partijama, ali to sa duhovnim stvarima veze nema i prestanite da glumatate pravoslave i da ga tumačite. Nije ono vaš posed, ono je posed onih čiji se stari nisu pokolebali. Vi se potomci onih koji su popustili, a to znači da ćete i vi, kad-tad. Neće iver daleko od klade.

 

Gledao sam vas, ne jednom, mnogo sam se među vama kretao, kako diskutujete između sebe, pa i tokom molitve, kako se šta pravilno radi. To može samo onaj ko je veru doživeo kao tablicu množenja. U običaju nema greške, samo u onome ko običaj uči napamet, jer ga nije učio odrastanjem. Gledao sam vas kad gnjavite popove da vam običaje tumače. Teško onom ko se od popa veri uči, a ne od svog oca i dede. Doduše, kakvi su nam ovi novi popovi, mogli bi komotno kod mene da dođu, da ih ja učim šta su običaji. Gledao sam vas, novoverni, kako u dane posta, jedete zajedno, pokazujete jedni drugima kako ste verni. Kad je mrsno, svako za sebe. Novopravoslavni egzibicionizam.

 

Da li vi stvarno verujete u bajke koje pričate? Srbi – ovo je iznenađenje za vas – nikad nisu bili naročito „crkveni", kao što vi kažete. Na deset žena, o praznicima, u crkvi ste mogli da vidite jednog, ili dva muškarca. Na liturgije se išlo retko. Kad su crkvene slave, narod je dolazio, ali najviše zato što te slave idu uz neki ručak i neko saborovanje. I tu se nikad o veri nije popovalo. Ljudi su živeli s verom, a ne žvalavili o njoj, kao vi. Vi imate potrebu da verska pitanja stalno vokalizujete, jer morate, na dnevnoj bazi da smirujete sakrivenog ateistu u sebi. Verujete iz glave i jezika, a ne iz srca. A Srbi su Boga i psovali, i molili mu se, ama diskusije o njemu nisu vodili povazdan.

 

Vi, dakle, za svoje potrebe, izmišljate čitavu jednu versku i duhovnu istoriju pa, stavivši svoj somnabulni odnos prema veri kao etalon, sad taj odnos širite na vremenskoj skali. Kako vi danas, tako i Srbin u 18. veku! E, budalčine moje, nemate vi pojma kako to danas radi seljak na Kopaoniku, tu, pored vas, a ne kako je radio u 18. veku. Taj seljak, koji je sve na svojim leđima izneo, koji je za veru i naciju krvario hiljadu godina, dan-danas upisuje zapis u lipu i hrast, on za vaše učeno pravoslavlje ne zna i hvala Bogu da je tako. Zgadili biste mu predačku veru.

 

Za sve vreme, koliko srećem novoverce, a ima tome, bogami, i više od dvadeset godina, upoznao sam samo dvojicu za koju ja mislim da su zaista proosećali veru i da su prevladali novoverstvo. To je moj drugar Mića Kamerman, koji veoma oštro sledi versku praksu, oštro na granici askeze, ali nikada o tome ne priča i nikada druge ne davi time. Posti tri dana, ni vodu ne pije, ali mene čak i ne pita da li postim. Dakle, u sebi nalazi razloge za veru, a druge pušta da se snalaze kako umeju i znaju. To je duh.

 

Drugi je moj prijatelj Danilo, koji je, u vreme kad smo se upoznali, često bio u nekim verskim debatama, ali je postigao ono što malo kome uspeva – pobedio je sve loše u sebi i postao je ono što čovek i Srbin treba da bude – a to je usvajanje osnovne verske ideje: vera je besmislena, ako si ti sam rđav čovek. Nikakvo teološko opravdanje za funjaru „ne radi". Kako je Danilo postajao tradicionalniji, običajniji, kako je više pobeda nad sobom odnosio, tako su se smanjivale verske diskusije i sada, kad se istinski uklopio u veru predaka, više ih uopšte i nema. Ne stidim se da kažem da mislim da je bolji hrišćanin od mene, iako je krenuo sa tridesetak godina zaostatka.

 

Znam, da se ne ogrešim, više vrlo dobrih ljudi, novoveraca, koji očajnički traže put, ali ga ne nalaze, jer su zarobljeni u pojmovnom svetu. Prosto, moderni su i hoće da kroz literaturu ovladaju verskim pitanjima. Takvi ljudi bi, jer nisu bez vrednosti, brzo upili veru kada bi proveli šest meseci na selu. Odmah bi shvatili šta im ovde, u gradu, promiče. Isto tako, koristilo bi im da propuste nedeljnu liturgiju, ali da odu na večernje, u neki kišni utorak, ili četvrtak, u neku crkvu na periferiji. Mogu i da ne idu u crkvu: preterano druženje s popovima kvari ljude, slabi veru.

 

Oni, potpuno odvratni argumenti novoveraca, kojim brane opačine koje se u crkvi dešavaju, a koji glase „ima grešaka, ali ima i dobrih sveštenika" su, zapravo, argumenti protiv crkve, samo što to ovi, u svom slepilu, ne vide. Znači, tako kod vas pravoslavlje radi: ima čak i dobrih sveštenika? A da li biste vi, novoverci, branili veru da nema, recimo, sveštenika i klera uopšte? Da li je to vaša vera, ili je posed crkve? Kažete: svi smo mi crkva, i kler, i laici, odnosno verujući narod. Onda, ako ste svi crkva, što ne ganjate one rđave sveštenike i vladike, što im se ne ispominjete roditeljke kad izlaze iz Bembara i Audija? Miropomazani su? Pala Božja blagodet na njih, pa vam sad truba da im prigovarate? Vi mislite da vera tako radi? Rukopolože te, pa sad možeš da kradeš, varaš, šta god? Nije tako, novovoverci, nije tako. To je vaša slika politike prenesena na crkvu. Uđeš u komitet, ili u glavni odbor, pa si nedodirljiv. Hajde, kad ste već takvi borci za veru, umesto što ganjate odavno nestale komuniste po Beogradu, poterajte malo vladike iz dvorova, tu su vam, živi su. Lako je Tita goniti, odavno juri fazane po zagorskim Večnim lovištima, nego šta ćemo s vladikama koje žive kao Tito, a tu su vam, ispred nosa? Vama ne smetaju, hrišćani moji, lopovluk i licemerje dok su među vama, samo tuđi vam smetaju. Jer, i tu ste u pravu, gde ćete vi bez crkve, gde ćete da budete „crkveni"? Kako da verujete u planini, sami, bez lokalnog sveštenika? Vama vera slabi sa kvadratom rastojanja od crkve.

 

Da dodam i ovo: novoverci su, uglavnom, natprosečno obrazovani i relativno dobro situirani. Malo ih je sa sela, gradski su ljudi. Oni, najdosadniji među njima, a na tom polju konkurencija je oštra, često su bivši narkomani i alkoholičari, koji su jednu strast zamenili drugom. Empatični su vrlo retko: od njih možete da dobijete pouku kako treba živeti, ali konkretnu pomoć gotovo nikada. Ako vam, ne dao Bog, zatreba kilo leba, dvesta grama krvi, ili 2o evra, idite kod lokalnog pijanca, kod Cige na pijac, ili kod komšije kockara, dobićete. Od novoveraca ne tražite, odbiće vas, uz obaveznu moralnu butadu. Grešnici pomažu grešnike i mučenike, ljudi vrline bogu tamjana ne daju. Više ljudkse čestitosti više saosećanja, više osećanja za pravdu ćete danas naći u bilo kojoj kockarnici, nego na nedeljnoj liturgiji, na koju su nahrupili novoverci.

 

Sve je to jedan šminkeraj, zabava za snobiće, socijalni egzibicionizam palanačkih vukovaca i manekena srpstva i pravoslavlja. Nema tu ni od vere, ni od nacije, ništa. Znam ljude: za dvosoban stan bi na islam prešli. I opet bi nas onda peglali: nema slađe vere od islamske.

 

Ova ekipa, kao i svaka druga, ima socijalno-ekonomsku osnovu. Mahom su u pitanju potomci gradskih zanatlija i sitnih službenika, malo je među njima ljudi iz viših slojeva. Viši slojevi su shvatili, još ranih osamdesetih, da je sa socijalizmom i SFRJ svršeno i da se karijere dece komunizma moraju okrenuti u pravcu buduće tranzicije i zauzimanja mesta u kapitalističkom lancu ishrane. Ovi dole to nisu mogli da znaju i, pošto ih je propast komunizma iznenadila, primitivno i naglo su počeli da se vraćaju veri i naciji. Pri tom, velegradski ljudi su jednu ili dve generacije ranije prerađeni od običnog sveta, od seljaka, a ovi provincijalni građaneri su, u većini, i sami u mladosti ovce čuvali. Ta palanačka građanština je zlo za sebe i po sebi.

 

No, problem se pojavio u punoj snazi, a to je ono o čemu stalno pričam: navučeni na malograđanštinu, na taj ničim stvoreni osećaj nadmoći nad običnim svetom, nad seljacima i radnicima, palanački građaneri, sa svojom nekrštenom dečicom, požurili su da se naguraju u crkve i da se vrate naciji, ali ne kao pokajane sluge, nego kao goniči stada. Na brzinu kršteni studenti, nikako nisu mogli da se snađu u novoj veri i naciji, a da je prethodno ne udese po svojim merilima, po merilima građanštine. Prepakivanje je krenulo nametanjem verske literature kao srži verovanja. Naravno, pred onim ko ni to nije čitao, ovi su izgledali kao akademici, ali se uvek radilo, a i danas se radi o vrlo plitkom duhovnom , i po obimu, i po zahvatu. Onda je došlo guranje u crkve, gde je verski snobizam doživeo kreščendo. Upadali su kao partijski komesari i nagonili žene i ljude da se razdvajaju, jer je to stari srpski običaj. Otkud znate, pitam ih, kad vas ranije nisam viđao? Tako piše, kažu. Njih ništa ne da zbuniti. Sve negde piše.

 

Svi u odelcima, nadodoljeni, teatralni, krste se u amplitudama od dva metra. Nestvarno. Kad vide popa, preko ulice se zaleću, pod kola padaju, ruku ljube ko vakuum-gumu da prislanjaju. Bljutavo, veštački, kao u seoskom pozorištu. Uništili su onaj duh mira, tišine, onaj nemi šum koji odaje sama građevina. Preuredili su veru, crkvu, redefinisali naciju, samo da bi tu za njih bilo mesta, jer u onom prethodnom, organskom, u onom što je pružalo otpor modernim vremenima, za njih nije bilo mesta. Fensići vere i nacije, rđavo obučeni starmali palanački vukovci, opasno ambiciozni, srećom i dovoljno plitki da ambiciju iskažu, počeli su da proganjaju one koji su mesta u crkvama čuvali dok su ovi vandali, skupa sa roditeljima, gradili karijere.

 

Šta da radimo mi, koji nismo imali sreću da veru učimo iz knjiga i od popova, nego kod oca? Kud mi da se denemo? Ja ću, od sad, ovako, a za vas ne znam: pošto mi je pun kufer neoortodoksa, pošto osećam obavezu da branim veru predaka od njih, pošto više živaca nemam da slušam folirante, gde god ih sretnem, reći ću im šta mislim o njima, bez uvijanja. Dosta su mi cvrkutali.

 

Milan Milenković - Apokalipsa u četiri tačke

Milan Milenković - Avet okupacije i prikaza kolaboracije 

Milan Milenković - Bogomoljci ponovo jašu

Milan Milenković - Cigla

Milan Milenković - Četvrti stalež

Milan Milenković - Dan kao i svaki drugi

Milan Milenković - Dogodiće se juče

Milan Milenković - Dogodilo se sutra

Milan Milenković - Državotvornost na srpski način

Milan Milenković - Duševne osnove izdaje

Milan Milenković - Dvoidentitetskoj braći

Milan Milenković - Etno samoposluga

Milan Milenković - General

Milan Milenković - IPA narodne kuhinje

Milan Milenković - Između rulje i elite

Milan Milenković - Medijski mesija

Milan Milenković - Mit o Vizantiji

Milan Milenković - Mračnjak

Milan Milenković - Na budalu uvek možeš da se osloniš

Milan Milenković - Na glavi cilindar na nogama opanci

Milan Milenković - Najveći sin naroda svog, bio nam otac, majka i Bog...

Milan Milenković - O kerovima i ljudima

Milan Milenković - Obzorje diktature

Milan Milenković - Oskarovci

Milan Milenković - Pad 

Milan Milenković - Podele

Milan Milenković - Prljave ruke

Milan Milenković - Prosvetni bluz

Milan Milenković - Skaska o ruskoj snazi

Milan Milenković - Sobni starešina

Milan Milenković - Sokrat nije znao

Milan Milenković - Srbi i Bobi

Milan Milenković - Srpska priča

Milan Milenković - Sveti zakonik Dušana cara

Milan Milenković - Svetli put

Milan Milenković - Trampa

Milan Milenković - Trampologija

Milan Milenković - Trči Prle

Milan Milenković - Tunel ideološke strave

Milan Milenković - Uskliknimo s ljubavlju... ujedinjenju

Milan Milenković - Valhala je u onom pravcu...

Milan Milenković - Varošarije, varošarije

Milan Milenković - Žana

Milan Milenković - Zapisi iz bolnice

Milan Milenković - Zapisi iz zemlje Šarlatanije

loading...
2 glasova
Koristio vam je ovaj sastav? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovaj sastav na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Milan Milenković - Cvrkutani

Najbolji citati

Najpopularniji sastavi

Moja škola

Moja škola   Škola, to je ustanova čiji je osnovni zadatak prenositi znanje na mlade ljude. To su zgrade u čijim se prostorijama odvija nastava.… >

Moja soba

Moja soba   Razmišljajući o svojoj sobi, ne želim ju opisati kakva je ona materijalno jer se bitno i ne razlikuje od soba mojih vršnjaka. Svaka soba… >

Moji snovi

Moji snovi   Ne postoji čovjek koji ne sanjari ili barem mašta. Snovi mogu biti različiti; počev od snova o uspjehu, preko ljubavnih snova pa do… >

Iskreno o sebi

Iskreno o sebi   Iskreno o sebi. Ne znam što ne mogu da napišem par rečenica o sebi, a uvek brzo donosim zaključke o drugima. Ostavljam olovku,… >

Sloboda

Sloboda   O lijepa, o draga , o slatka slobodo... rekao je davno naš poznati pjesnik Ivan Gundulić. Zaista, sloboda jeste lijepa, draga i slatka no… >

Sastavi na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u