Milan Milenković - Dogodiće se juče - sastav

Milan Milenković - Dogodiće se juče

Milan Milenković - Dogodiće se juče

Sa velikim žaljenjem moram da konstatujem da i braća Rusi, odnosno njihovi istoričari i politički analitičari, ne mogu da batale moralisanje u politici i da istorjska zbivanja gledaju sa funkcionalnog stanovišta. Jedan naslov, zapravao tekst Nikite Bondareva, privukao mi je pažnju, a možete ga pogledati ovde.

Prvo, srpsku istoriju nikakva saznanja neće promeniti, već se može samo promeniti odnos prema istorijskom zbivanju. Drugim rečima, teško da postoje nova saznanja zbog kojih će Draža pobediti Tita 1944-te. Ta nemogućnost, tipično slovenska, da se razdvoji stvarno zbivanje od moralne dimenzije zbivanja, onemogućava zasnivanje iole ozbiljnog razumevanja politike i daje Zapadu kapitalnu prednost. Naime, na Zapadu se slavi svaki pljačkaš koji je državi priskrbio neku dobit, od Erika Crvenog do ovih današnjih globalnih razbojnika, koji prže zemlje i narode, otimajući sve što oko vidi i niko ne čeprka po njihovim moralnim šupljinama. Engleska je, za više od jednog veka, imala državne gusare, koji su gusarili morima i pljačkali u ime i za račun krune, pa im niko nije stavio moralni upitnik iznad glave, već su dobijali i titule, poput sera Frensisa Drejka.

Ovo se Srbima, a očigledno ni Rusima, moralnim popravljačima sveta, ne može dovoljno puta ponoviti: politika nema veze sa moralom i makar se ispostavilo da je Draža bio najmoralniji čovek u srpskoj istoriji, one je rat izgubio i to je početak i kraj svake ozbiljne analize. Ono slovensko "zašto je izgubio" spada ne u istoriju, već u literaturu.

Ona dirljiva, a puna ih je epika naša, priča "Ni po babu, ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga", ili ono "Jao mene, do boga miloga, de pogubih od sebe boljega" su literatura. U stvarnosti, onaj na kome je ostalo carstvo, po knjigama Starostavnim, je carstvo razbucao ko' pijan plot. A čik pogodite ko leži mrtav, posle Markove jadkovke o tome ko je bolji junak? Pa Musa. Da je poginuo Marko, bili bismo uskraćeni za divne stihove, ali je uginuo Musa i, em je mrtav, em Marko ne propušta priliku da odmah, nad lešom, pazari za sebe i oreol moralnog pobednika. Večita priča – ko pobedi, taj je i moralan. Ako parafraziramo misao lorda Atertona, simpatičnog engleskog licemera u politici, koji kaže da izdaja nikad ne uspeva, a ako uspe, niko ne sme da je nazove izdajom, tako i ovde važi postulat da je pobednik uvek pravedan i moralan, a ko izjavi suprotno, biće smaknut.

Dakle, nema novih činjenica o Draži koje mogu da iznesu sveznajući Rusi, a koje mogu da promene tok Drugog dvetskog rata. Iako ni malo ne sumnjam da Rusi već imaju vremeplov, ostajem pri tvrdnji da su Ravnogorci izgubili rat. To je, za pametnog, početak i kraj političke priče o bratoubilačkom ratu kod nas. Ostale priče, tačne ili netačne, više ne spadaju u politiku, već u etiku, psihologiju, literaturu... Koga je briga da li se Miloš veselio, ili je kosu čupao, kad je dobio odsečenu Karađorđevu glavu? Glava je bila u vreći i to je činjenica, a ostalo su priče.

Kad je masa stigla pred dvor Luja Kapea, on je pitao Lafajeta, maršala dvora, šta će se desiti ako gomila uđe u dvor – Lafajet je odgovorio mirno, kao svaki čovek činjenica, a ne istina: "Onda ćemo umreti". To je svet kakav jeste, naspram sveta kakav bi trebalo da bude.

pawel-kuczynskiiSloveni, za razliku od zapadnjaka, uvek imaju, kao dekor za zbivanja, kao neku vrstu scenografije, moral i istine. Nikada ni jednom zapadnjaku nije palo napamet da funkcionalnost žrtvuje moralu i zato nas tako uspešno jašu vekovima. Mali primer: u Drugom svetskom ratu je poginulo oko 300 000 Britanaca, ako u Britance računamo i Indijce u njihovoj službi, kao i ostale kolonijalne narode. Više je Srba poginulo služeći engleskoj politici, nego Britanaca. Da li je to nemoralno? Naravno. Da li je funkcionalno sa britanskog stanovišta? Apsolutno. I, umesto da vešamo svakoga ko zastupa britanske interese ovde, mi pišemo studije o engleskom nevaljalstvu. To je za nas politika: potkazati narodu nevaljalca. Jadno, da jadnije ne može biti. Kad kuća gori, mi se za kofu ne hvatamo, nego raspravljamo ko je požar izazvao. Zapadnjak bi orahovom ljudskom požar gasio, a rasprave bi ostavio za posle gašenja.

Ni jedna činjenica nikada, od kad je sveta i veka, nije oborena nekom istinom, pa ni ova nova, ruska saznanja o Draži, verovali ili ne, neće izmeniti tok Drugog svetskog rata, ma koliko se Bondarev bude upinjao. Međutim, ono što je kobno u ovakvom načinu razmišljanja, pa još kad se sve to uvije u oblande gopolitike i geostrategije i dodatno nafiluje mistikom i ruskom nepogrešivošću, jeste to što se naše bitke izmeštaju iz „sada i ovde", dakle iz realiteta, u neku virtuelnu stvarno0st, koja može biti juče", može i „sutra", a sasvim izuzetno, u krajnjoj nuždi, može i „danas". Slovensko vreme je bezobalno, polje delanja nema ni vremensku, ni prostornu dimenziju, dok se fokus gubi čim zamiriše tamjan i poškropi nas sveta vodica. Sumnjam da Amerika ima geopolitičara i geostrage kao Srbija, a Rusija ih ima više nego ostatak sveta na gomilu i svaki Rus, koji se geostrategijom i geopolitikom bavi, ima potrebu da piše za srpske portale. Pri tom, mi smo, uz sve gopolitičke genije koji gajimo u Srbiji, okupirani, a Rusi okruženi. Slabo pratim kakvi se sve geniji za politiku odgajaju u Češkoj, Poljskoj, Slovačkoj, ili Ukrajini, ali slutim da se i tamo, ispred svake prodavnice, odgajaju geopolitičari svetskog ranga.

Smisao za praktičnu politiku, međutim, ostaje posed Zapada, ma kako mi tu okolnost ocenjivali. Slovenska zbrka vere, kukavičkog optimizma, somnabulnih ideja o politici kao poprištu gde moralni nose šnjur, Zapad ne obavezuje. Njihova politika se vodi samo sa stanovišta uspeha i dobiti, pobede i plena, a ako mi mislimo da tome suprotstavimo litije i bdenija, gadno ćemo nadrljati.

Podela izgleda ovako: na vlasti, u Srbiji (a biće i u Rusiji) sede praktični političari, koji ne brkaju politiku i moral, ali odavno nemaju predstavu o politici kao javnoj delatnosti, već je više vide kao privatni plen. U opoziciji sede isti takvi karakteri, koji pucaju od muke zato što oni ne mogu da dođu u pozicju da pune džepove, a čitav taj politički cirkus sa distance posmatraju geopolitičari, koji morališu i, već samim tim, dokazuju da s politikom ni daleke veze nemaju. Onaj prefiks "geo" im je daleko pretežniji od "politika". Kod "geo" možeš daleko manje da pogrešiš.

Dakle, vest za Bondareva, a naročito za srpske ravnogorske geopolitičare, sa kašnjenjem od 70 godina, je ova: Draža je izgubio rat i ne postoje nikakva naknadna saznanja koja će tu činjenicu promeniti. O tome ko su bili dobri, a ko loši momci, može se voditi rasprava, ali takva rasprava više ne bi imala politički karakter. Prave, istorijske pobede, odnose ne kao u stripovima dobri momci, poput Zagora, Fantoma, ili Komandanta Marka, već drskiji, samosvesniji, često pokvareniji i beskrupulozniji, a kome se to ne sviđa, neka suzice roni i neka izliva jad na hartiju, pa ako istorija hoće njegovu tugovanku da primi na znanje, neka primi, ali nešto sumnjam da će se to dogoditi. Ovo ne važi samo za partizane i za četnike, to je sitna istorijska igra u globalnom tetaru, već važi uvek i svuda i – što je najvažnije – važi neizostavno. Pravda i istina su oružje nemoćnih, dok moćni imaju flote, agresivnu diplomatiju, konclogore i zatvore, a sa njima i pravdu i istinu, jer su istina jačeg i pravda pobednika obavezni za sve.

U optici kilavih i beskrvnih popravljača sveta, pravda i istina bi trebalo da, šematski prikazano, izgledaju ovako: Tito dobije rat. a onda ode na Radio Beograd i da izjavu ovakve sadržine: "Ja sam đubre hrvatsko koje vas je okupiralo, a moji borci su zlikovci i dinaroidi, koji su pobili sto hiljada Srba. Četnici si bili divni momci („Kud pogubih od sebe boljega"), a Draža mi je, intimno, moralni uzor. Četnici su se borili za pravdu i istinu, a mi za vlast. Zato, svim zarobljenim Ravnogorcima dajem kadrovsko odsustvo od tri meseca, a potom ih šaljem u zasluženu penziju".

Ako je ikad u istoriji neki pobednik dao ovakvu izjavu, neka mi neko javi, da znam.

Stalno brkamo proklamacije sa stvarnošću, a stvarnost sa pričom i pesmom. U Povelji Hilandaru, Stefan Nemanja piše da je " premilostivi Bog dao Grcima da imaju careve, Mađarima kraljeve, a Srbima velike župane". U ovoj jednostavnoj formulaciji ogleda se uverenje u bogomdani svetski poredak koji je utemeljen po nahođenju Svevišnjeg koji „stvori nebo i zemlju i ljude na njoj".

Sve bi ovo bilo veoma simpatično, čak i kao versko štivo, da već sin Stefana Nemanje nije postao kralj i time se, u praktično-političkom pogledu, pokakio na poredak sveta koji je njegov otac tako lepo objasnio.

U povelji cara Stefana Dušana manastiru Svetih Arhanđela kod Prizrena (1347/1348), srpski vladar veli da njegovi „omrznuše sve zemaljsko, sve staranje svoje usredsrediše na duhovno saznanje i strah Božji, i zameniše zemaljsko carstvo za nebesko življenje i slavu beskonačnu".

Vrlo simpatično, ako se zaboravi da je, prezrevši sve zemaljsko, do svoje smrti, sedam godina docnije, jednako gazio koga je stigao.

Kilavi popravljači sveta vide samo ono prvo, rasni ljudi, ljudi stvarnosti, vide samo ovo drugo. I Nemanja, i njegovi potomci su imali volju za moć, hteli su pobedu i uspeh, a religioznost je bila samo forma u koju se sve uvijalo. Sanjalica i budala vide samo proklamacije, ozbiljni ljudi se pitaju: šta leži iza proklamacija, čemu one služe?

Prema tome, pusti Bondarev, kao i ovoliki naši analitičari, geopolitičari, geostretezi, a uskoro, biće, i arhistratezi, potpuno previđaju krupne, odsudne stvari, poput pobede i poraza, ali savršeno, poput seizmografa, uočavaju mikrotalasanja, poput nekog pomaka od sto-dvesta metara u Donbasu, ili neku poluizjavu Trampa ili Putina. To ume da ode u sitna crevca, da čovek više uopšte ne može da utvrdi o čemu pričaju. Ipak, ideja da će nova saznanja o Draži promeniti srpsku istoriju je veoma, veoma sveža i neobična. Pleni kreativnošću i optimizmom. Lično, jedva čekam da JVuO konačno pobedi partizane, pa da svi proslavimo i odmorimo se od bratoubilačkog rata.

Milan Milenković - Apokalipsa u četiri tačke

Milan Milenković - Avet okupacije i prikaza kolaboracije

Milan Milenković - Bogomoljci ponovo jašu

Milan Milenković - Cigla

Milan Milenković - Četvrti stalež

Milan Milenković - Cvrkutani

Milan Milenković - Dan kao i svaki drugi

Milan Milenković - Dogodilo se sutra

Milan Milenković - Državotvornost na srpski način

Milan Milenković - Duševne osnove izdaje

Milan Milenković - Dvoidentitetskoj braći

Milan Milenković - Etno samoposluga