Lektire.me - sastavi je internet stranica koja sadrži primere sastava, pismenih zadataka i eseja za osnovnu i srednju školu. Cilj sajta je da pomogne srednjoškolcima da što bolje i kvalitetnije napišu sastav na određenu temu.


Milan Milenković - Između rulje i elite

Milan Milenković - Između rulje i elite

Milan Milenković - Između rulje i elite

 

Primećujem, na društvenim mrežama, da opada raspoloženje za izlazak na izbore. Isti oni ljudi, koji su prošle godine, frktali na mene zato što sam govorio da su izbori besmisleni, a da je biračko pravo najjeftinije pravo koje čovek može da ima, danas i sami zagovaraju neizlaženje na izbore, bez obzira da li će oni biti samo predsednički, ili i parlamentarni.

 

Istovremeno, posebno među mladim ljudima, sazreva svest da ovo što se dešava nisu privremene teškoće u koje je demokratija zapala, nego da je ona, kao oblik vladavine, zapala u terminalnu fazu, iz koje joj povratka nema. Starija generacija to još ne vidi, još veruje da će mrtav konj opet trčati na hipodromu.

 

Naravno, ne radi se ovde o nekom organizovanom bojkotu, jer bi takav bojkot podrazumevo političku organizaciju koja na njega poziva, a sve naše političke organizacije su šibicarske i šićardžijske, samo gledaju kako da se, preko izbora, na neki budžet prikopčaju, tako da na bojkot neće zvati ni jedna. Najveći problem svih stranaka u Srbiji, izuzev SNS-a, jeste što se ni jedna ne bori za vlast, već samo za participaciju, a takav pristup određuje i metode delovanja. Pošto se, dakle, ne bore za vlast, ostaje cenzus, kao utešna nagrada za one koji znaju da žele da žive od politike, ali nisu sposobni da se izbore za pravo da je vode.

 

Smrt demokratije, od antičkog doba do danas, uvek počinje Ciceronovim rečima da pristojan svet više ne izlazi na izbore. Kod nas, za dve-tri godine, na izbore neće izlaziti niko ko nije odgledao bar pet sezona „Male neveste" i po dve sezone „Parova" i „Farme". Društveni talog će biti jedini sloj koji još glasa. Naravno, režim će, bar dok ga vodi Vučić, izlaznost uvek prikazivati iznad 50%, jer izlaznost od, recimo, 40%, izgleda kao vruća šamarčina i za vlast, i za opoziciju.

 

Najveća posledica svake kasne demokratije jeste nestanak političkih partija, odnosno povratak jednostranačju. Postoji još samo građanska partija, odnosno partija kapitala. Čak i partije koje su, makar na rečima, nacionalističke, jesu građanske i to do karikature, a po duhu i vođstvu su još i malograđanske. Antikapitalističke partije ne postoje, jer su sve u službi novca i kapitala.

 

U parlament, ili na položaj se dolazi nagodbama, dok su izbori tu samo da zamažu oči. Ko bolje pamti, setiće se čestitke koju je Toma Nikolić dobio 2012-te, tri sata pred zatvaranje birališta. Isto tako, na poslednjim izborima je morao da interveniše i američki ambasador, da bi se jedna koalicija ugurala u skupštinu. Dakle, izbori su samo predstava, odnosno samo način da se politička moć preraspodeli, a da to izgleda zakonito.

 

Postoji, prema tome, samo jedna partija u ovom modernom jednopartizmu: partija kapitala i političkih gramzivaca. To je očigledno već na vizuelnom planu: kako se ko dočepa makar i mrvice vlasti, počinje i po odevanju, i po stilu uopšte, da liči na one koje, kobajagim, grdi. Na kraju, dolazi do konvergencije ideologija po fazama: prvo se odbija ideja, recimo, o ulasku u EU, da bi se, u sledećoj fazi, priča relativizovala (na primer: ideja o ulasku u EU nije dobra, ali treba težiti evropskim vrednostima), da bi se, na kraju, došlo do zaključka da evropski put nema alternativu.

 

Dokaz za ovo je to što u Vučićevom čoporu, danas, ima više viših evroskeptika, nego evrooptimista, uključujući i njega samog. Odgovor na pitanje: zašto među stanovništvom ima oko 40% evroskeptika, a u skupštini oko 7-8% leži ne u nedostacima izbornog sistema, već u prevrtljivosti partija. Vi glasate, recimo, za Dveri, jer ste siti Čede, Borisa, Pajtića i ostalih jahača tranzicione Apokalipse, a onda ih, pošto su zdipili vaš glas, vidite na bini sa Čedom, Borisom i Pajtićem, kako se ljube u bela lica, a za junačko zdravlje se pitaju sa ambasadorom Skotom. Vi, dakle, date glas za jednu politiku, a dobijete drugu. To nema veze sa izbornim sistemom, nego sa ljudskim materijalom koji se šunja po politici.

 

Mnogo puta rekoh, ali da kažem još jednom: vreme demokratije je za nama i u tome se ne treba varati. Proces nekroze demokratije je nepovratan, ali će, za još nekoliko decenija, pojmovnik demokratije vladati ne samo umovima profesora, intelektualaca i knjiških moljaca uopšte, već i umovima uličnih politikanata. Za ove druge nije čudo, ali obrazovani ljudi, bar oni koji su prošli kroz tzv. humanističke nauke, vrlo dobro znaju da je proces entropije demokratije opisan pre dva i po milenijuma, a da su nadmoćni umovi naše epohe propast njenu opisali još početkom 20-og veka. Neverovatno je koliko čovek ne može da odvoji objektivna kretanja i činjenice od svojih ubeđenja i htenja, čak i kada je. lično, veoma uman i obrazovan. Posmatrati danas svet kroz prizmu demokratskih pojmova, poput parlamentarizma, prava čoveka i građanina, ili izbornih prava, sasvim je besmisleno, jer je očigledno da su svi pojmovi izgubili sadržaj i da se nalaze, kad se na praksu svedu, pod diktaturom novca. Rekapitalizacija Srbije (a i drugih zemalja Istočne Evrope, nije počela privatizacijom fabrika, već okupacijom političkog sistema od strane novca. To je bila pretpostavka za tranziciju. Šema „demokratizacije" izgleda ovako: kupi se nekoliko partija i medija, organizuje se neka narandžasta revolucija i dovede se grupa kvislinga na vlast. Politički sistem pada u ruke stranaca i domaćih izdajnika i tek tada raprodaja postaje moguća. Ko vlada političkim sistemom, vlada i ekonomijom, a ne obrnuto, kako misle doktrinari. I, umesto da uvide da je proces okupacije i pljačke Srbije nužan, odnosno da je posledica opadajuće demokratije u svetskim razmerama, srpski intelektualci hoće da poprave demokratiju, a to uglavnom čine tako što Americi prognoziraju skoru propast, Rusiji vozdizanje, a demokratiji voskrs. Nema od ta posla ništa. To su samo lične želje, projektovane na politička zbivanja koja, pak, lične želje ne uzimaju u obzir.

 

Mi smo čak i u pogledu Aleksandra Vučića pobrkali uzrok i posledicu: nije Vučić izazvao kvarenje političkog sistema, već je kvarenje poltičkog sistema dovelo do pojave ljudi kao što je Vučić. U neka bolja vremena, i to ne mnogo bolja, domet ljudi kao što je Vučić je bio veoma ograničen. Osim toga, Evropa je puna raznih vučića, što pokazuje da je u pitanju proces, a ne slučajna pojava. Široka javnost procese ni ne uočava, a manjina, ona obrazovanija, uočava, ali ih tumači potpuno pogrešno, što zbog, kao što rekoh, ličnih nastrojenja, što zbog toga što je vlastodržac plaća da širi zabunu.

 

Naivno bi bilo misliti da je politički sistem odgajio sve same šampione patriotizma, samo je, je li, Vučić, sa grupom inkompetenata i ignoranata, uspeo da se domogne vlasti. Politički sistem je odgajio, i to će se tek videti, iste tipove kao što je Vučić, samo što su manje kompetentni. Kvarenje političkog sistema će dovesti do pojave političara, posle Vučića, prema kojima će ovaj izgledati kao vanbračno dete Gandija i Majke Tereze. Iako Vučić bukvalno razvaljuje Srbiju, bojim se da će, posle njega, na vlast doći neko ko će to raditi mnogo uspešnije. Ideja da će se, posle Vučića, demokratija popraviti, pa će na vlast doći srpski De Gol, ili tako neko, je do te mere naivna, da se samo sanjalice mogu zanosti njome. Naprotiv: sistem će se kvariti i obezbeđivaće da na vlast dolaze crnji i gori od Vučića, a nekoliko takvih već zapažam na političkoj sceni. S druge strane, ne primećuje se niko ko iole vredi, ili ima talenta za politiku.

 

Kao i svaki politički sistem, demokratija ima rok trajanja. Otprilike, 200 godina, od toga se polovinu vremena uzdiže, polovinu opada. Mi danas živimo u vreme njenog punog opadanja, u kome novac, skupa sa političkim sistemom, bije svoje poslednje i najveće bitke. U jednoj stvari se ne treba varati: moć novca, koja pokreće demokratiju, neće se slomiti novim i boljim ideologijama, niti dolaskom poštenjačina na vlast (takvi otpadaju već na nivou mesnih odbora političkih partija), a još manje će tu moć slomiti „misleći ljudi", „intelektualna promišljanja", ili divlja horda lumpengrađana, koju mi još uvek, po navici, zovemo javnošću. Silu, u istoriji, može da obori samo druga sila, a ne princip. Ta druga sila su ljudi cezarskog kova, koji u sebi nose drevnu volju za moć, stariju od novca i apstraktne jednakosti i pravičnosti. Pre Cezara, u Rimu su svi drhtali od Krasa i ostalih bogataša, posle Rubikona, svi bogataši su drhtali od njega. Već u vreme Avgusta, glave bogataša su u džakovima donosile na Forum, a njihova imovina je bila konfiskovana, kad god bi državna kasa upala u krizu.

 

Problemi novog, savremenog cezarizma, od koga nas ne deli mnogo decenija, su isti kao problemi onog rimskog: on ne donosi nikakvu trajnu organizaciju društva, već samo golu silu, koja se primenjuje često i neumereno. Plebs je, u Cezarovo vreme, a naročito u doba Avgusta, dovršio svoj preobražaj u populus, što je, otprilike, razlika između kmeta i otroka u srednjevekovnoj Srbiji, ili između radničke klase u socijalizmu i lumpenrpleterijata, odnosno kao između građanstva i mase, četvrtog staleža. Pošto populus, a u slučaju naših unuka, četvrti stalež, masa, ili rulja, ako vam je tako draže, ne nosi u sebi više nikakvu simboliku, pa čak ni protivsimboliku, ona se može umiriti samo na dva načina: batinom i hranom. U Rimu je, od vremena Avgusta, svaki stanovnik grada imao svoju dnevnu porciju brašna i to samo zato što je građanin Rima. S druge strane, ako bi masa krenula da se buni, više nije bilo para, ili poučnih govora na Forumu, kojom bi je političari smirivali, već je pretorijanska garda puštana da rulju kolje po ulicama do te mere da je, kako Svetonije piše, krv bukvalno tekla ulicama. Ko malo mozga ima i ume da poveže zbivanja, primetiće da se i u Evropi, i u Srbiji, obrazuje četvrti stalež, rulja, koji je osetljiv još samo na nagradu i kaznu. Lično, sve češće, i u životu, a naročito na mrežama, srećem taj tip ljudi, tip gluv na svaki argument, koji još ima samo emocije i stavove. Oni vole i mrze, žele i pate kad nešto nemaju, ne teže stvaranju potomstva, savršeno su beskorisni, ali vrlo lepo reaguju na nagradu i kaznu. Njihov glas košta 20e, ili karton ulja, a na dva šamara bi prodali sva svoja načela.

 

Ako imate dilemu oko ovoga što pišem, pomislite na ovo: iako Hitler nije bio Cezar, već samo replika Napoleona, pre samo 75 godina, imao je ko da mu se suprotstavi. Danas bi se Vermaht, onaj Vermaht, prošetao kroz obezljuđenu Evropu. Rulja više ne brani ništa, ona čak nema ni zamisao o zajednici, otadžbini, pa ni o porodici. Potrebna je samo jedna ozbiljna ekonmska kriza, jedan mesec gladovanja, da se sve raspadne. Dogovor, nepisani, ali veoma jasni, između rulje i političke elite je ovakav: dobijaćete minimum egzistencijalnih potreba, ako budete mirni. Ako trampite slobodu i budućnost potomaka za parče hleba, nećemo vas udaviti odmah, nego postepeno. Taj dogovor, taj novi društveni ugovor, ima svoj prirodni kraj u tome što političari, na kraju, toliko kradu, da za populus ne ostaje ni hleb. Priivlegija velikih, poput Amerike, ili Britanije je da, kad god zagusti, odu pa opljačkaju nekog i stabilzuju unutrašnju situaciju, ili odštampaju nešto para, pa daju populusu. Male zemlje, poput Srbije, nemaju te mogućnosti. One su meta pljačke, a ne pljačkaši i one su žrtve tuđe monetarne politike, a ne kreatori svoje. Upravo zato, populus u Srbiji propada brže, nego na Zapadu. Naša politička elita, za razliku od američke ili engleske, nema koga da opljačka, sem svoje stanovništvo, a pljačka je, morate priznati, veoma oštra. Ipak, populus još nije ljut: malo hleba i tanak premaz rđave paštete, uz dosta „Farme" i „Parova", drži ga mirnim. Nije na bolje ni naučio, niti ima neke velike zahteve od života.

 

Često se čuju naivni zahtevi da narod uzme stvar u svoje ruke, pobije bandu i... E, iza toga „i" se ne nalazi ništa. Moramo da se suočimo sa činjenicom, koju uporno odbijamo, da narod, u smislu onoga što su Srbi bili pre sto godina, više ne postoji. Raslojio se na rulju, na lažne patriote i lažne evrofundamentaliste. Onaj ostatak, koji nije pristao uz neke od ovih hohštaplera, više ne predstavlja političku količinu. Očigledno je, ko hoće da vidi, da je dogovor rulje i foliranata, ako je i moguć, moguć samo na štetu nacionalnih interesa, te da samo talentovani pojedinac može da ovlada situacijom i to trošeći rulju za svoje ciljeve (ona i jeste tu da bude trošena) i zauzdavajući lažne patriote i lažne evrofundamentaliste.

 

Srbija, ako ne bude imala na vreme svog Cezara, imaće tuđeg. Obe mogućnosti su na ponudi. Do sada smo, u istoriji, imali sreću da teška vremena izrode Karađorđa, Mišića, ili Đurđa Brankovića, ali i nesreću da se, među nama, uvek nađu i lopovi i secikese koji ovladavaju situacijom posle pobeda. Opasno je, za jednu naciju, da se oslanja na pojavu talentovanih pojedinaca i daleko je sigurnije i bolje da odgaja političku elitu. Neka je ona i prosečna, ali obezbeđuje mirniji hod kroz istoriju i isključuje pojavu raznih Vučuća, Tadića i ostalih apolitičnih tipova. To što neko živi od politike, ne čini ga političnim, jer se politika mora voditi, a ne sprovoditi tuđa.

 

U sledećem nastavku ću povezati priču o izborima i stvaranju političke elite, što je zadatak, vrlo ozbiljan zadatak za budućnost. Taj zadatak nije nemoguć, čak je izvestan, ukoliko postoji razumevanje jednog dela onog ostatka među Srbima, koji nije postao hijena, ili rulja.

____________________________

 

Milan Milenković - Između rulje i elite - drugi deo

 

Kao što rekoh u prvom delu teksta, pojmovi demokratije će, ispražnjeni od svakog sadržaja, još dugo vladati prosečnim i ispodprosečnim umovima, a ni mnogi snažni duhovi neće moći da se odupru potrebi da popravljaju demokratiju, kao „najbolji i najsavršeniji sistem". Naravno, ideja da je demokratija najsavršeniji sistem je izrasla ne iz uvida u stvarnost, već iz školskog sistema, kroz koji smo prošli i koji je, u osnovi, progresivistički, odnosno uliva nam u glavu ideju da je istorijsko kretanje uvek kretanje na bolje, iako ne postoji nikakav dokaz da je čovek današnjice, osim u vladanju tehnologijom, po ma kom kriterijumu, bolji od čoveka Renesanse, na primer. Zapravo smo potpuno pobrkali tehnološki sa humanističkim progresom, te pretpostavljamo da je napredak tehnologije za sobom povukao i politički sistem. Za to nikakvih dokaza nema, ali za zablude dokazi i nisu od nekog značaja.

 

Rulja voli demokratiju zbog iluzije da se nešto pita. Radi se o sloju ljudi koje ni rođeni ukućani ništa ne pitaju ali se država, eto, jednom u dve-tri godine, reši da ih pita šta misle o nečemu što uopšte ne razumeju. Postaviti potrošaču rialitija pitanje ko treba da vlada Srbijom je isto kao da ste mu postavili pitanje šta misli o Hajzenbergovoj teoriji o neuređenosti (neuredljivosti) sistema. I jedno, i drugo pitanje jednako razume.

 

Prema tome, onaj ko misli da vlada u narednim dekadama, bezuslovno će morati da ima u vidu raspoloženje i rulje, koja ništa ne zna, i intelektualaca, koji maštaju o vaskresenju mrtve demokratske telesine. U praksi, to bi značilo da se vladajuća elita služi demokratskim pojmovima, ali da to nikako ne shvata ozbiljno, odnosno da ne upadne u zamku da zaista počne da veruje da je obnova demokratije moguća. U prvom slučaju, u slučaju rulje, jasno je da se ne može biti izvršilac volje gomile koja danas hoće jedno, sutra drugo, a u drugom slučaju, u slučaju apstraktnih popravljača demokratije, mora im se dati iluzija da se i oni nešto pitaju.

 

Tu dolazimo do ključnog pitanja: koja bi bila politička elita koja bi mogla jednako da kontroliše rulju i barbarointelektualce, a da, pri tom, još i uspe da ovlada polugama moći, koje u Srbiji niko ne kontroliše još od vremena relativno mladog Tita?

Elita, posebno politička se odgaja, a ne čeka se da se sama prijavi na izborima. Zapravo, prava politička elita je u pozadini i nikada na izbore ne izlazi, već ima svoje korisne idiote, koji se kandiduju u njeno ime i kao izvršioci njene volje i, dok slušaju, dok su upotrebljivi, glume premijere i ministre, a kad počnu da veruju da su zaista sposobni da vladaju, budu zamenjeni novijim, poslušnijim modelima.

 

Srbi nemaju istorijsku praksu da tvore političku elitu i zapravo je nikada nisu ni imali. Svaki srpski vladar je, čak, dobro motrio da se oko njega ne stvori neka elita, koja bi mogla da ga ugrozi i težio je da se okruži mediokritetima i podrepašima. Biti veliki državnik znači stvoriti tradiciju, kao matricu po kojoj vladaju sledeće generacije državnika. To, ovde, u Srbiji, niko nikad nije postigao.

 

Jedina elita, koja je ovde kvalitetno i postojano odgajana, jeste vojna elita i to iz gole potrebe da se opstane. Poslednja elita, koju je stvorio srpski narod, jeste obrenovićevski oficirski kor, koji je stvaran pola veka i koji je, na žalost, satrven u suludom projektu stvaranja Jugoslavije.

 

(Nedostatak političke elite ume da bude tragičan čak i u uslovima postojanja izvanredne vojne elite; piše Simeon Piščević, Srbin, oficir u Austrijskoj vojsci iz sredine 18. veka, da su srpske trupe činile 58% austrijske vojke, a da je rest, onih 42%, bilo sastavljeno od veoma raznorodnog etničkog elementa. Da su Srbi tada, na austrijskom tlu, imali i političku elitu, sa 58% vojske bi preuzeli Austriju kao od zezanja, a oni su joj služili i za nju krv prolivali do Holandije i Francuske).

 

Može li se stvoriti politička elita? Naravno da može, ali naša etnopsihologija se snažno odupire takvoj ideji. Egalitarizam naš, koji ima za pretpostavku da svako može da bude sve, ometa stvaranje čak i strukovnih elita, kamo li nečega tako ozbiljnog kao što je politička elita.

Elementarna pretpostavka za stvaranje elite, one političke, je da se moraju selektirati deca, prevashodno muška, na uzrastu od dvanaestak, eventualno do 14 godina, jer se odgoj ne počinje u zrelom dobu. Tad je već kasno.

 

Naravno, da bi se selektirala deca, potrebna je škola i to obavezno internatskog tipa. Ta škola bi, bar kako sada stvari stoje, morala da bude privatna, sa dvostrukim programom – onim koji propisuje država, ali i sa sistemom vaspitanja koji je propisan ugovorom između roditelja dece i škole. Jasno je da bi takva škola bila privatna samo na papiru, dok bi troškove školovanja snosili sponzori, a ne deca i njihovi roditelji, jer samo takav način finansiranja omogućava školi da vrši selekciju.

 

Lično mislim da su deca sa sela daleko pogodnija za politički dril od gradske dece, koja rano postaju cinična, lenja i ideologizovana. Važno je da se, u prvom koraku, deca dezideologizuju, odnosno da im se iz glave izbije svaka slika ideologije i savršenog sistema, a da im se ugradi funkcionalno razmišljanje i volja za uspehom u politici. Priča, ona stara srpska priča o moralnim pobednicima, u koje se preobraćaju oni koji su gubitnici u stvarnim zbivanjima, mora da ostane daleko iza ovakve dece. Oni bi, na ovu decu mislim, svakako morali da jednog dana, kad na vlast dođu, operišu nekom ideologijom, odnosno da se služe savremenim političkim sredstvima, radi kontrolisanja mase, ali nikada ne smeju da poveruju u vrednost ideologije, osim kao instrumentalne vrednosti. Rulja je tu da se troši, a ne da joj se podilazi.

 

Vrlo važno je decu odgajati u pravcu da prihvate zajednicu kao korisnika njihove delatnosti, da bi se izbegao sadašnji koncept politike kao privatne delatnosti i načina bogaćenja. Isto tako, ne manje važno, deci treba odgojem usaditi ideju da neprijatelj nije onaj ko je pametan i sposoban, nego da je mediokritet i poltron onaj ko ugrožava svaki uspeh.

 

Uslovi života u takvim internatima bi morali biti veoma skromni, čak asketski, jer onaj ko ne ume da otrpi zimu i glad ne zaslužuje da vodi ni stado ovaca, kamo li državu. Zapt, vojnička disciplina, puna odgovornost i bratstvo, osećaj elitizma u odnosu na spoljni svet i na decu iz običnih škola, obaveni su za uspeh.

 

Za sledećih desetak godina, uz pravilan odabir dece i dobar vaspitni sistem (obrazovni je manje važan), stvorila bi se ekipa mladih ljudi koji na politiku gledaju potpuno funkcionalno, činjenično i deluju kao ekipa, a ne kao usamljeni pojedinci. Silom novca, u korumpirani demokratski sistem, ti mladi ljudi bi se lako ugurali u državnu upravu i, odatle, kao ekipa, lako vukli jedan drugog, sa velikim izgledima da za desetak godina, dakle do svojih ranih tridesetih, ovladaju sistemom. Znam da, za večito izbrzane Srbe, dvadesetak godina nekog sistematičnog posla izgleda kao nemoguća misija i potpuno ludilo, ali ništa veliko i dobro se ne da stvoriti za godinu-dve. Evo vam DOS-a koji, u različitim varijantama, vlada već 17 godina, pa vi vidite šta je bolje: trošiti vreme na stvaranje elite, ili trošiti vreme na čekanje da se problem reši čudom, litijama, ili uz pomoć Rusa?

 

Finansijski teret ovakve škole bi bio priličan: za samo tridesetak polaznika godišnje, trošak ne bi bio manji od 100 000 evra godišnje. Milion po generaciji za deset godina. To i jeste najveći problem. Opet, na kakve smo gluposti pare rasipali, cifra i nije neka nedostižna, posebno ne za srpske iseljenike.

 

Naravno, škola bi morala biti ne samo privatna, nego i što je duže moguće sakrivena od njuškanja vlasti i posebno stranaca, koji su duboku gurnuli nos u naš školski sistem. Škola se ne može sakriti, ali konačna namera može.

 

Načela za uspostavljanje jedne ovakve škole su jednostavna – svaka vojna škola je formirana na ovakvom principu i zato proizvodi daleko bolji kadar od civilnih škola. Prvo i najvažnije – odabir pitomaca sprovodi škola po svojim potrebama i kriterijumima, a ne samo po uspehu u prethodnom školovanju, ili teritorijalnom principu; drugo – vaspitna komponenta je nedovoljno ostvarljiva u neinternatskom tipu škola, a i interpersonalne veze su snažnije tamo gde deca provode mnogo vremena zajedno. Treće – i najvažnije – stvara se osećaj bratstva i elitizma u odnosu na ostale vršnjake. Mlad čovek, adolescent, mora da veruje da je dobar, nadmoćan i elitan, da bi to zaista i bio. Adolescentske krize i dugo traženje identiteta i integriteta se, u ovakvim školama, skraćuju na podnošljivu meru.

 

Ne postoji drugi put za proizvodnju elite ili, ako postoji, ja za njega ne znam. Da biste dobili jednog dobrog pukovnika, ili generala, treba da prođe 30 godina što školovanja, što službe. Nema prekog puta. Na žalost, naši duhovi su, zahvaljjući medijima u službi debilizacije javnosti, stvorili sliku da se sve može, u stilu premijera, ad hok akcijama, dan-dva muljaš nešto i trećeg dana istorijski uspeh! Nema od toga ništa. Uporan, sistematičan rad je nezamenjiv.

 

Prema tome, elita može da se stvori, politička jednako kao i svaka druga. Pogledajte kako se stvara naučna, posebno tehnička, ili medicinska elita: ne na izborima, gde rulja bira većeg lažova, nego stalnim doškolavanjem i praksom. Kad bismo inžinjere i građevince birali na izborima, mostovi i zgrade bi padali kao kiša. Dakle, politička elita se stvara kao i svaka druga, s tim što nosi veću odgovornost, jer rđav građevinac može samo jedan most, ili jednu zgradu da upropasti, a rđav političar može da nanese ogromnu štetu državi i naciji.

 

Naivna je ideja da neko može da postane političar od formata samo zato što je pobedio na izborima, a još je naivnija ideja da političar, da bi bio dobar, mora da bude školovan, a po mogućstvu još i doktor nauka. Dobar političar je, pre svega, poznavalac ljudi i okolnosti, on je delom intuitivan i ima instinkte, a znanje mu, istina, ne škodi, ali nije na prvom mestu. Posmatrajte Cigančiće koji prose po kafanama i na ulici: ne traže od svakog – već na uzrastu od desetak godina, oni su poznavaoci ljudi i jednim pogledom shvataju gde ima hasne, a gde ne. Sa dvadeset godina, tu veštinu više ne bi umeli da savladaju. Isto tako, onaj ko je odrastao u očevoj, ili dedinoj stolarskoj radionici, od detinjstva poznaje svojstva drveta, i to pre nego što se dočepa bilo kakve literature, dok školovani stolar, ali bez prethodnog odrastanja u stolarskoj radionici, mora mnogo da se školuje i veliko je pitanje da li će ikad imati intuitivno znanje kao onaj ko je u radionici odrastao. Svakome, kad se o ovoj temi radi, preporučujem drugi deo antologijskog filma „Rubljov", koji nosi podnaslov „Zvono", u kome je genijalni Tarkovski savršeno objasnio to intuitivno znanje, koje se stiče odrastanjem, a ne knjiškim učenjem. Zato se elita mora „pecati" na ranom uzrastu. Pomenuti Simeon Piščević, srpski oficir u austrijskoj službi, je u prvi rat pošao kad je imao trinaest godina.

 

Najveći problem, da još jednom kažem, nije neznanje kako se elita stvara, već srpska etnopsihološka mana, koju ja zovem „srpski san". Ako je američki san san o ekonomskom uspehu, srpki san je san o pet minuta vlasti, za koju je, je li, svako sposoban. Od sto Srba, devedeset je uvereno da samo sticajem nesrećnih okolnosti nisu postali ministri. Trener seljačkog fudbalskog kluba iz, recimo, Siriga, samo kosmičkom nepravdom nije trener Barselone i ministar sporta. Uz taj srpski san idu još dve dremke, da ih tako nazovem: ometanje boljih i sposobnijih od sebe i laka prodaja nacionalnih interesa za malo lične koristi, što je potpuno apolitično. Politika je, pre svega i iznad svega, briga o zajednici, o celini društva, a ne o ličnim interesima. Tu su, kad se politika odigrava na visinama istorije, ideologije nevažne, kao i politički sistemi; oni su, svi skupa, samo instrument vladavine i predstava za masu, a ne ubeđenja političara, jer pravi političar nema ubeđenja, već samo uspeh kao zadatak i to uspeh po svaku cenu. Dobar političar rado gomila pare radi moći i uticaja, a nikada ne gomila moć radi sticanja para, kao što to rade politikanti.

Političke elite su, istorijski gledano, proizilazile iz ratničkih elita. Građansko društvo, koje je, zapravo, pobuna protiv života koji ima rang, pobuna protiv plemstva i sveštenstva, u ime apstraktne jednakosti i trijumfa novca nad krvlju, zbrisala je, sem u Engleskoj, plemstvo i uvela dunsteraj u politiku. Političku elitu danas, u Evropi, nema niko, sem Britanije.

 

Šansa da Srbija stvori političku elitu je veoma mala i ja sam toga svestan. Ona postoji, kao i tolike velike stvari koje smo stvorili u istoriji, samo na entuzijastičkom planu, a nasuprot sistemu, jer je sve što je ovde uspelo tako nastalo. Imali smo mi Teslu i Milankovića, ali nikada naučnike kao kastu, nikada veliku srpsku nauku; imali smo Paju Jovanovića, Uroša Predića, ali nikada veliko srpsko slikarstvo. Elita jeste konzistentna grupa elitnih pojedinaca, povezana grupa, sa punom svešću o istorijskoj misiji, a ne neformalan skup talentovanih pojedninaca. Naše su sujete grandiozne i gde postoje trojica elitnih pojedinaca, već dvojica strasno mrze onog trećeg, a potajno i onog drugog. I to ometa stvaranje bilo kakve elite kao konzistentne grupe. Naše su sujete veće od pameti. Osim toga, svaki, ili gotovo svaki elitni pojedinac, čak i svaki školovan čovek, ne misli da treba da bude u službi naroda i države, već da država i narod treba da budu u njegovoj službi, tako da mi danas imamo, uglavnom, intelektualce Srbije, a ne srpske intelektualce. Danas imamo školovanog sveta na stotine hiljada, možda i više od miliona, ali ne bismo, ni silom, nakupili 1300 kaplara. Naša elita više nije spremna da primi prvi udar na sebe, umesto na narod, a to jeste pravi smisao postojanja elite. Na početku 1940. godine, studenti Kembridža i Oksforda su izdali jednu vrstu deklaracije, u kojoj je pisalo da neće učestvovati u imperijalističkom ratu i da im ne pada na pamet da izginu za nterese bogataša. Iste godine su posedali u avione i otpočeli rat za Britaniju, jer prava elita može da piše deklaracije kakve hoće, ali tačno zna šta mora da radi kad nesreća dođe pred vrata. Srbija nema Kembridž i Oksford.

 

Imala je, a više ni to nema, nešto vojnih škola i ta elita, kao konzistentna grupa, nikad nije izdala. Jesu pojedinci, ali nikada oficirski kor kao grupa. Gubici srpskih oficira u ratovima Devedestih su bili duplo, pa i trostruko veći od onih koji su prihvatljivi po NATO standardima. Dve-tri generacije pre toga, na Mačkovom kamenu, u dvodnevnoj bici, iz stroja je izbačeno 200 oficira, što je odgovarlo tadašnjoj jednoj klasi vojne akademije. To je elita. I u njoj ima lične zavisti, omraze, i među oficirima ima i cicja, i lažova, i zavidljivaca, ali je svest o zajedništvu i zajednici iznad ličnih nedostataka. To daje samo odgoj, a ne obrazovanje.

 

Kako stvari stoje i kakvo je stanje duhova, sva je prilika da ćemo se osloniti, umesto na stvaranje elite, na pojavu slučajnih pojedinaca, nekada nesposobnih, nekada talentovanih. Više, naravno, nesposobnih. Čak i oni talentovani za vladanje, poput Miloša, ili Milana Obrenovića, a u naše vreme i Tita i Miloševića, gledali su da od sebe odstrane svakoga ko valja, okružujući se poltronima i mediokritetima, tako da su im se državne tvorevine uglavnom raspadale brzo, jer iza njih nije ostajala elita koja će ih čuvati, već hijenska ekipa parolaša i gramzivaca.

 

Stvoriti elitu, da time i završim, znači isključiti slučaj. Visoka prosečnost je sigurnija od čekanja neizvesne pojave talentovanog pojedinca. Elita baš to daje: visoku prosečnost. Ni genijalni Mišić, niti Putnik, ne bi ništa uradili da nisu imali, unutar nižeg starešinstva u vojsci, visoku prosečnost oficira. Nije svako od njih bio kandidat za novog Mišića, ali je vladao dovoljnom veštinama i bio odlično motivisan i to ne platom, nego čašću i pozvanjem. To je ono što elitu odvaja od drugih društvenih grupa.

 

Milan Milenković - Apokalipsa u četiri tačke

Milan Milenković - Avet okupacije i prikaza kolaboracije 

Milan Milenković - Bogomoljci ponovo jašu

Milan Milenković - Cigla

Milan Milenković - Četvrti stalež

Milan Milenković - Cvrkutani

Milan Milenković - Dan kao i svaki drugi

Milan Milenković - Dogodiće se juče

Milan Milenković - Dogodilo se sutra

Milan Milenković - Državotvornost na srpski način

Milan Milenković - Duševne osnove izdaje

Milan Milenković - Dvoidentitetskoj braći

Milan Milenković - Etno samoposluga

Milan Milenković - General

Milan Milenković - IPA narodne kuhinje

Milan Milenković - Medijski mesija

Milan Milenković - Mit o Vizantiji

Milan Milenković - Mračnjak

Milan Milenković - Na budalu uvek možeš da se osloniš

Milan Milenković - Na glavi cilindar na nogama opanci

Milan Milenković - Najveći sin naroda svog, bio nam otac, majka i Bog...

Milan Milenković - O kerovima i ljudima

Milan Milenković - Obzorje diktature

Milan Milenković - Oskarovci

Milan Milenković - Pad 

Milan Milenković - Podele

Milan Milenković - Prljave ruke

Milan Milenković - Prosvetni bluz

Milan Milenković - Skaska o ruskoj snazi

Milan Milenković - Sobni starešina

Milan Milenković - Sokrat nije znao

Milan Milenković - Srbi i Bobi

Milan Milenković - Srpska priča

Milan Milenković - Sveti zakonik Dušana cara

Milan Milenković - Svetli put

Milan Milenković - Trampa

Milan Milenković - Trampologija

Milan Milenković - Trči Prle

Milan Milenković - Tunel ideološke strave

Milan Milenković - Uskliknimo s ljubavlju... ujedinjenju

Milan Milenković - Valhala je u onom pravcu...

Milan Milenković - Varošarije, varošarije

Milan Milenković - Žana

Milan Milenković - Zapisi iz bolnice

Milan Milenković - Zapisi iz zemlje Šarlatanije

loading...
2 glasova
Koristio vam je ovaj sastav? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovaj sastav na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Milan Milenković - Između rulje i elite

Najbolji citati

Najpopularniji sastavi

Moja soba

Moja soba   Razmišljajući o svojoj sobi, ne želim ju opisati kakva je ona materijalno jer se bitno i ne razlikuje od soba mojih vršnjaka. Svaka soba… >

Moja škola

Moja škola   Škola, to je ustanova čiji je osnovni zadatak prenositi znanje na mlade ljude. To su zgrade u čijim se prostorijama odvija nastava.… >

Moji snovi

Moji snovi   Ne postoji čovjek koji ne sanjari ili barem mašta. Snovi mogu biti različiti; počev od snova o uspjehu, preko ljubavnih snova pa do… >

Iskreno o sebi

Iskreno o sebi   Iskreno o sebi. Ne znam što ne mogu da napišem par rečenica o sebi, a uvek brzo donosim zaključke o drugima. Ostavljam olovku,… >

Sloboda

Sloboda   O lijepa, o draga , o slatka slobodo... rekao je davno naš poznati pjesnik Ivan Gundulić. Zaista, sloboda jeste lijepa, draga i slatka no… >

Sastavi na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u