Milan Milenković - General - sastav

Milan Milenković - General

Milan Milenković - General

Pre tri-četiri godine, ne pouzdavam se više u svoje pamćenje, sedeo sam u hotelu Bristol sa svojim prijateljem, vojnim licem, koji je, usled nerešenog stambenog pitanja, živeo u tom hotelu. Sedeli smo u baru, koji je i u po bela dana mračan, što zbog teških draperija, što zbog oskudnog osvetljenja. Za naš sto je prišao, s mojim drugarom se pozdravio i odmah potom seo, general Trifunović. Jedva sam ga poznao: kao što rekoh, osvetljenje je bilo očajno, a general je, u to vreme, bio u nekoj vrsti medijske zavetrine, tako da sam mu lik pomalo i zaboravio.

Kao što razvedena žena, gde god s nekim sedne, iako je niko ništa ne pita, odmah cvrkuće kako se "srećno razvela", tako i general odmah, iako ga niko ne pita, počinje priču o predaji Varaždinskog korpusa.

Pošto sam i sam, u mladosti, bio deo vojne mašine, odmah sam, onako insajderski, u generalu prepoznao ono što sam, za sebe i u sebi, zvao "Tipom B" oficira JNA. To su oni momci koji su u vojne škole otišli da bi iz sirotinje prešli u srednju klasu, a – ako se ukaže prilika – i u visoku. Takvi su, od potporučnika, uvek podoboni, na strani starešina, aktivni u partiji itd. Karijeru planiraju vešto: nesposobni za trupu, još kao kapetani zaglave neku upravu i tamo smrdljaju i prave karijeru.

Postoji pogrešno uverenje da su to komunjarski oficiri; ne, ono su, prosto, oportunisti. Posle su postali "dosovski", a danas su "naprednjački" oficiri.

Nasuprot njima, stoji "Tip A", oni koji su vojni poziv doživeli kao pitanje časti i koji su, iako komunisti, pre svega služili narodu, a ne ideologijama. Nemojte nikad da zaboravite da su i major Tepić i mnogi drugi heroji iz ratova devedestih takođe bili komunisti, pa ih to nije zadržalo da budu odlični branioci svog naroda.

Priča general Trifunović svoju tužnu priču, dok meni i mom drugu (ratnom heroju, koji je dva puta s lopate utekao i koji ima više šavova nego Miki Rurk u Gradu greha) pada zavesa. Mučno je slušati te priče. Glavne tačke njegove odbrane su ne netačne, nego nevažne:

– Sedeo je u nekoj upravi, dugo nije bio u trupi, a onda su ga bacili u vatru...

Mogao je da odbije. Privilegija gnerala, kao vojno-političkog lica, jeste pravo da da ostavku na komandovanje. Ali, u pozadini se smeje vila na Košutnjaku, pa je teško odbiti.

– Žena i deca su mu, od Hrvata, bili uhvaćeni kao taoci...

To je njegov problem sa razumevanjem bratstva-jedinstva, a ne problem korpusa. On je ostavio porodicu u Zagrebu i dokazao da uopšte nije razumeo s kim ima posla. Osim toga, to bi mogao biti izgovor za svakog srpskog oficira u ratu od 1915-1918-te: svi su ostavili porodice u Srbiji i borili se na Solunskom fontu. I, šta sad? Trebalo je da svi predaju jedinice, da bi spasli svoju familiju?

– Generalštab je dao skraćenje klasi i on je ostao bez vojnika...

Vlada Trifunović nije bio poručnik, nego general. Mogao je da obustavi skraćenja, ali petlja je tanka kad treba da se priča sa „drugovima odozgo". Sam je kriv što je sebe doveo u poziciju da nema više vojnika. Uzgred, major Tepić je imao dvadeset puta manje vojnika, nego general Trifunović, a komandant 3. raketnog diviziona, Zoltan Dani je zapretio da će aktivirati rakete "Volokov" na zemlji i Karlovac učiniti neupotrebljivim za život jedno stotinak godina. General Perišić je bio načelnik Artiljerijskog školskog centra u Zadru i, na traženje Hrvata da se preda, odgovorio je tako što je raspalio po Zadru iz topova. Malo je falilo da se Hrvati predaju njemu. Nije imao više ljudi nego Trifunović.

– Spasavao je živote mladićima na odsluženju vojnog roka...

Vojska nije institucija zadužena za spasavanje života, već za njihovo trošenje i to je Vlada Trifunović morao da zna. Tako je od kad je sveta i veka, a ko ima slabe živce i nije spreman i da ubije, i da pogine, ne treba da ide u vojne škole, nego u bogoslovije. Prvo što ti kažu na Vojnoj akademiji je da onaj ko nije spreman da ubije, treba odmah da se ispiše. Vrlo je nezgodno kad se moralna dilema pojavi dvadeset godina kasnije, baš kad ne treba.

– On je pregovarao sa Ujkicama i time postigao da se vojnici vrate živi kućama...

Ne znam na osnovu čega je pregvarao. Postoji Pravilo službe i Pravilo o borbenoj upotrebi i nigde se, u njima, ne spominju pregovori. Sa 280 vojnika je mogao i te kako da zagorči Hrvatima, ali petlja je u junaka popustila. Tek kad petlja popusti, otvara se ogromno polje razloga. Tepić je imao jedno osećanje, Trifunović hiljadu razloga.

Više nisam imao živaca da slušam pravdanja, te mu rekoh:

– Generale, sve vas razumem, samo mi jedna stvar nije jasna: kako to da vi, živi i zdravi, sedite s nama ovde? Što se niste ubili posle predaje korpusa?

Gledao me belo. Tačno sam znao, a znao je i on, da se nikad nije radilo o sirotim mladićima, čiji su životi kobajagi spasavani. Radilo se samo o sopstvenoj guzici i ni o čemu više.

Milan Milenković - Apokalipsa u četiri tačke

Milan Milenković - Avet okupacije i prikaza kolaboracije

Milan Milenković - Bogomoljci ponovo jašu

Milan Milenković - Cigla

Milan Milenković - Četvrti stalež

Milan Milenković - Cvrkutani

Milan Milenković - Dan kao i svaki drugi

Milan Milenković - Dogodiće se juče

Milan Milenković - Dogodilo se sutra

Milan Milenković - Državotvornost na srpski način

Milan Milenković - Duševne osnove izdaje

Milan Milenković - Dvoidentitetskoj braći