Lektire.me - sastavi je internet stranica koja sadrži primere sastava, pismenih zadataka i eseja za osnovnu i srednju školu. Cilj sajta je da pomogne srednjoškolcima da što bolje i kvalitetnije napišu sastav na određenu temu.


Milan Milenković - Etno samoposluga

Milan Milenković - Etno samoposluga

Milan Milenković - Etno samoposluga

 

Od jutros (Božić je) piče virtuelne čestitke po društvenim mrežama. Nema tu nikakve mašta: sve obiluje trivijalnim obrascima, možda ih dvadesetak ima, od kojih neki više liče na znak upozorenja ("Ne slavi Novu godinu, nego Božić!"), a neka liče na gramatičko i stilsko zezanje. Ipak, jedna budalaština se izdvaja, a ona glasi: "Srećan Božić, rode pravoslavni"!

 

Pravoslavni rod. Šta neko mora da ima u dandari, da ovako shvati rod? Koliko nekom treba da nisu podešene nišanske sprave, da pobrka krvnu liniju sa konfesijom? Onda se opsetim da je u pitanju neki novonacionalista i novopravoslavac i, da, tako je. Od kad se on među nas upisao, rod je postao pravoslavan.

 

Kakvo je to jadno i tužno svođenje srpstva na jednu, ili dve dimenzije. Ko nije pravoslavan, ili nema odgovarajuća krvna zrnca, Srbin nije. Ako piše latinicu, iz srpstva se ispisao. Koliko malo treba da nas bude, da prekinemo sa deobama? Opet, možda je ispravnije pitanje, ukoliko se ovako postavi: dokle će svaki kreten da nameće svoje kriterijume ko je i šta je Srbin i šta treba da radi, misli, veruje i kako da piše, da bi mu kreten poverovao da je Srbin?

 

Čitam juče, neki akademik dukljanski je blagoizvoleo upoznati nas da Crnogorci, u smislu etnogeneze, nisu Srbi, već mahom starosedelačko stanovništvo. Akademiku promiče sitnica: ne postoji danas narod u Evropi koji je, u etnogenetskom smislu, monolitan. Krv struji. Ima, svako od nas, dvoje roditelja, četvoro baba i deda, osmoro prapredaka, šesnaestoro čukun... to je aritmetička progresija i, kad vratite film do, recimo, Nemanjića, imate iza sebe 32 pokoljenja, što je 2 na 33 stepen, a taj broj je toliki da vam je svaki Evropljanin, a moguće i mnogi Azijat rod, odnosno da nije držao zakopčane gaće pred vašom etnogenezom. Ako, pak, insistirate na čistoj krvnoj liniji, onda primenite obrnutu progresiju i videćete da vas je, u tom slučaju, u srednjem veku bilo između pet i deset (prepolovljujte broj današnjih Crnogoraca na svakih pedeset godina unazad), to znači da bi se, u tom slučaju, sama rasa degenerisala, zbog zarobljavanja malog broja gena. Ovo je, dakle, matematika, nema veze s tim ko je ko i nadam se da prigovora na matematiku nema ni kod najostrašćenijih.

 

Rasno određenje nacije je nemoguće. Možemo, ako nam baš nešto valja za politički projekat, ali budalaština ostaje budalaština. Srbi postoje, ali ne srpska rasa. Isto tako, ne postoji ni montenegrinska rasa. Postoje dobermani, šarplaninci i slično, ali narodi ipak to nisu, jer nisu plod takve vrste selekcije. Ja znam da bi montenegrini voleli da su direktni potomci rimskih legionara iz doba Cezara, ali je nešto veća verovatnoća da su potomci legionara iz doba Musolinija.

 

No, ajde'da se manemo montenegrina, nego da se upitamo: šta je, uopšte, nacija? Svođenje na etnogenezu je vulgarno pojednostavljenje i pitanja, i odgovora. Jedna nacija je, pre svega, tvorevina kulture, dakle posledica oblikovne moći jedne kulture, a ne krvnih zrnaca. Koliko plitak treba da bude zahvat teme, da bi se udovoljilo političkim potrebama? Inače, po načinu kako taj dukljanski akademik govori i piše, vidim da je obrazovan, pismen i pametan, što znači da ovakvu priču može samo iz rđavih motiva da priča. On zna, u to sam siguran, da je etnogeneza nešto što u oblikovanju nacije, ulazi sa 20%, a možda ni toliko.

 

Ovde samo mala digresija: u mojim tekstovima se nalazi malo improvizacije. Uglavnom, pišem na osnovu znanja koje sam stekao, a navodnice i odrednice ne stavljam na kraju tekstova, jer ovo nisu disertacije i seminarski radovi, već novinski tekstovi. Tako je i sa ovim o čemu sad pišem: da je nacija tvorevina kulture, a naročito da se nacije rađaju sa rađanjem mitova, nije moja misao, o tome vlada prilično saglasje u sociološkoj literaturi. Postoje oni, poput Gurviča, koji kažu da ono što nema nacionalni mit, nije nacija. Lično sam sklon da stanem na takvo stanovište, jer je očigledno. S druge strane definicije o naciji kao skupu krvnih zrnaca su bile odbačene kao mrtvorođene, još u 19. veku. Što su one, docnije, kroz nacionalsocijalizam, politički oživljavane i upotrebljavane, nije ih činilo tačnijim.

 

Ovde, u Srbiji, imate visoke planince iz mog kraja, a imate i niske i kratkonoge stanovnike Juga i Istoka Srbije. Govori se od jednog do sedam padeža. Šta je Srbin? Tegoba da se na pravi način postavi pitanje je presuda i nad odgovorom. Glupo pitanje ne može da ima pametan odgovor, a za pametno pitanje je potreban i pametan, ali i nezlobiv čovek, jer nezlobiv ne postavlja pitanje zato što već ima pretpostavljen odgovor, već traga za činjenicom. Onaj dukljanski akademik je pametan, ali zlobiv: on je odgovor znao pre pitanja, pa je pitanje tako oblikovao, da afirmiše odgovor.

 

Veliki Osvald Špengler (sad navodim i autore, jer vidim da počinju da mi se na kičmu kače kritičari koji nisu iz politikološke struke, pa bi da polemišu sa mnom; sad im dajem da polemišu sa Špenglerom, jer onda moraju da pročitaju više od dve šlajfne) kaže da veliki događaji proizvode nacije i nacionalne mitove. Pun je svet mnogoljudnih plemena i etničkih grupa, koje nikad nisu postale nacije, jer se nije zbio događaj koji bi ih „pogurao". Naknadna obrada događaja, davanje etičkog, ili kulturološkog smisla tom događaju, jeste mit. Ne „zavet", kako se ovde često pogrešno naziva mit. Zavet je nešto drugo.

 

No, kako mi znamo da smo Srbi? Po veri? Onda to Meša Selimović nikad ne bi bio, a bio je i to kad su mnogi pravoslavci od srpstva bežali. I nije Meša bio jedini. Po krvnim zrncima? Onda srpstvu nikad ne bi pripadao Nušić, niti Pavle Jurišić, niti mnogi drugi, koji nisu imali kap srpske krvi, ali su je točili za srpstvo. Jezik? Onako kako ga Piroćanac govori, jedva da je još srpski, pa opet, i on se klao s Bugarima, nije manje Srbin bio zato što je manje padeža imao. Pismo? Tek je to budalaština. Teško narodu koji sebe kroz to definiše, mnogo mu je uska osnova.

 

Možda ateista ne može da bude Srbin? A što? Vi neki događaj iz istorije možete da tumačite u nekoliko ključeva: Sinđelić će, za kaluđere i zilote, biti samoubica, koji je pogrešio što je digao ruku na sebe, mesto da sačeka zamašćen kolac i da se vozdigne stradalnički u Carstvo Nebesko. Za junaka, Sinđelić je div. Za pijanca je verovatno kolega koji je trgnuo neku više. Ja mislim da onu mušku, junačku dimenziju takvog gesta, može da razume i ateista sa malo testosterona, kao što može da shvati i nacionalnu ideju odvojenu od konfesije.

 

Nazad na sociologiju i to odmah u centar: Kososvska bitka je proizvela srpski narod. Pre nje, postoji samo staleško društvo, u kome je plemić jedan, sebar drugi svet. Nikakva etnička srodnost tu se ne oseća, jedan je velmoža, drugi smrdljivko. Posle bitke, sebar počinje, od plemstva, da se oseća kao sunarodnik. Ko ume da čita, a ne samo da preleće slovca očima, primetiće etičku, ali i etničku razliku između Pretkosovskog i Pokosovskog ciklusa. Osim toga, menja se intitulacija vladara, pa posle Kosova nisu vladari oblasti, koje nabrajaju, već su "despoti Serbljem". Tu se, na Gazimestanu, rodio srpski narod, a ne po čitankama i udžbenicima. Tek posle velikog događaja, istorija počinje ne samo da teče, jer teče svakako, i za Bušmanina, nego počinje da dobija smisao. Postupanje jednog naroda, njegov pogled na svet, etička pitanja, počinju da se mere u odnosu na nešto, haos i slučaj su odstupili u stranu. Kakva krvna zrnca, kakva konfesija, kakvi bakrači. Nije Lazar izašao u polje da brani pravoslavlje, to su mogli i kaluđeri, nego je izašao kao muškarac i junak, da brani slobodu na ovom svetu. To je ono što mnogi Srbi, posebno ovi moderni, skoro posrbljeni i popravoslavčeni, nisu razumeli: Lazovo Nebesko carstvo nije bio prvi izbor – prvi izbor je bila zemaljska pobeda i sloboda. On je pokušao da pobedi na ovom svetu. Carstvo nebesko je lak cilj, pobegao mu niko nije, nego je na ovom svetu teško tući se, jer je sudbina malog naroda, kao što je srpski, da te nikad ne napada San Marino, ili Lihtenštajn, nego veliki i silni.

 

Koliko je oblikovna snaga mita snažna, govori i to što su Crnogorci, bez obzira na etnogenetska pitanja, bili najveći nosioci tog mita iako, bar po sadašnjim saznanjima, nisu neke mnoge trupe na Gazimestan dobacili. Dakle, Srbi su postali jer ih je usisala oblikovna snaga mita i kulture.

 

Preterano hagiografsko tumačenje Kosovskog mita, koji je crkva, kao prva i najjača propagandna organizacija svakog naroda, pa i srpskog, uzela na sebe, predimenzioniralo je religioznu dimenziju, a umanjilo junačku i epsku. Ispade, u tumačenju crkve, da su srpski vitezovi jedva čekali da izgube i poginu. To ne spada u viteško shvatanje sveta. Srećom, narod je to korigovao, našao je pravu meru stvarima.

 

Muški, herojski gestovi, nemaju veze sa konfesijama. Imaju sa religioznošću uopšte, jer je odnos prema bogu, ili bogovima, uvek u pozadini velikog zbivanja, ali Leonida, na Termopilima, kao i heroji Masade, nisu bili pravoslavci. Zato je i Kosovski mit, na prvom mestu, mit o strani mača, o velikim muževima, o herojima, pa tek onda priča o kefaloforosima i svecima. Jezik junaka je kao jezik muzike: razume ga svako ko ima sluha, bio Kinez, ili Šved. Obrnuto: ko sluha nema, džabe mu pevaš.

 

To je, dakle, ono što etnogenetičari razumeju, ali im ne ide u prilog da pričaju. Crnogorci su Srbi, jer su u orbiti srpske kulture. Uveren sam da ni ovde, u Srbiji, nema čistog etničkog elementa, jer svaki element mora da trpi promene kroz vekove, ali kultura drži sve to na okupu. Obrnuto, kad padne kreativna i oblikovna moć kulture, pada i srpsko osećanje sveta. Građanska kultura potiskuje srpsku, građanin potiskuje Srbina. Često se taj proces dešava unutar pojedinca, a da ga nije ni svestan.

 

Srbi su zamislivi bez mnogo čega: bez ćirilice, bez učenog pravoslavlja, bez krvnih zrnaca, ali bez pogrebnih i svadbenih običaja, bez Božića i slave, a naročito bez Kosovskog mita, nisu. To su kohezivni faktori u srpskom narodu i, dok je njih, trajaćemo. Posvađani, zavidni, ljuti jedni na druge-ali, trajaćemo. Ako to ne očuvamo, možemo i u usta da se ljubimo, to više nećemo raditi kao Srbi.

 

Ovi, što su do podne Srbi, a od podne Crnogorci, pa se svađaju sa ovima koji su do podne Crnogorci, a od podne Srbi, mogli bi da popiju nešto za obaranje testosterona i adrenalina u krvi i da se podsete da slave iste slave, da prelivaju grobove na isti način, da pucaju u jabuku, kao što se i u Zrenjaninu radi, da unose badnjak, da imaju sveću i kolač i da su, ipak, bez obzira na vremena u kojima živimo, Lazar i Miloš, a ne Milo i Alek.

 

P.S. Ovaj tekst pišem licem na Božić, ali će biti objavljen dan-dva kasnije. Ipak, čestitam vam veliki praznik i podsećam vas da ste, osim Mojkovca, i Istragu poturica sproveli u božićne dane. I kod mene u kraju je običaj da se Božić provodi radno. Kažu – valja se tako.

 

Milan Milenković - Apokalipsa u četiri tačke

Milan Milenković - Avet okupacije i prikaza kolaboracije 

Milan Milenković - Bogomoljci ponovo jašu

Milan Milenković - Cigla

Milan Milenković - Četvrti stalež

Milan Milenković - Cvrkutani

Milan Milenković - Dan kao i svaki drugi

Milan Milenković - Dogodiće se juče

Milan Milenković - Dogodilo se sutra

Milan Milenković - Državotvornost na srpski način

Milan Milenković - Duševne osnove izdaje

Milan Milenković - Dvoidentitetskoj braći

Milan Milenković - General

Milan Milenković - IPA narodne kuhinje

Milan Milenković - Između rulje i elite

Milan Milenković - Medijski mesija

Milan Milenković - Mit o Vizantiji

Milan Milenković - Mračnjak

Milan Milenković - Na budalu uvek možeš da se osloniš

Milan Milenković - Na glavi cilindar na nogama opanci

Milan Milenković - Najveći sin naroda svog, bio nam otac, majka i Bog...

Milan Milenković - O kerovima i ljudima

Milan Milenković - Obzorje diktature

Milan Milenković - Oskarovci

Milan Milenković - Pad 

Milan Milenković - Podele

Milan Milenković - Prljave ruke

Milan Milenković - Prosvetni bluz

Milan Milenković - Skaska o ruskoj snazi

Milan Milenković - Sobni starešina

Milan Milenković - Sokrat nije znao

Milan Milenković - Srbi i Bobi

Milan Milenković - Srpska priča

Milan Milenković - Sveti zakonik Dušana cara

Milan Milenković - Svetli put

Milan Milenković - Trampa

Milan Milenković - Trampologija

Milan Milenković - Trči Prle

Milan Milenković - Tunel ideološke strave

Milan Milenković - Uskliknimo s ljubavlju... ujedinjenju

Milan Milenković - Valhala je u onom pravcu...

Milan Milenković - Varošarije, varošarije

Milan Milenković - Žana

Milan Milenković - Zapisi iz bolnice

Milan Milenković - Zapisi iz zemlje Šarlatanije

loading...
2 glasova
Koristio vam je ovaj sastav? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovaj sastav na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Milan Milenković - Etno samoposluga

Najbolji citati

Najpopularniji sastavi

Moja soba

Moja soba   Razmišljajući o svojoj sobi, ne želim ju opisati kakva je ona materijalno jer se bitno i ne razlikuje od soba mojih vršnjaka. Svaka soba… >

Moja škola

Moja škola   Škola, to je ustanova čiji je osnovni zadatak prenositi znanje na mlade ljude. To su zgrade u čijim se prostorijama odvija nastava.… >

Moji snovi

Moji snovi   Ne postoji čovjek koji ne sanjari ili barem mašta. Snovi mogu biti različiti; počev od snova o uspjehu, preko ljubavnih snova pa do… >

Iskreno o sebi

Iskreno o sebi   Iskreno o sebi. Ne znam što ne mogu da napišem par rečenica o sebi, a uvek brzo donosim zaključke o drugima. Ostavljam olovku,… >

Sloboda

Sloboda   O lijepa, o draga , o slatka slobodo... rekao je davno naš poznati pjesnik Ivan Gundulić. Zaista, sloboda jeste lijepa, draga i slatka no… >

Sastavi na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u