Lektire.me - sastavi je internet stranica koja sadrži primere sastava, pismenih zadataka i eseja za osnovnu i srednju školu. Cilj sajta je da pomogne srednjoškolcima da što bolje i kvalitetnije napišu sastav na određenu temu.


Milan Milenković - Duševne osnove izdaje

Milan Milenković - Duševne osnove izdaje

Milan Milenković - Duševne osnove izdaje

 

Komesarski duh je gradski duh i namoravanje drugih da slede njegovu ideološku matricu je, po seoskim merilima, neuljudno i nevaspitano. Da vera u Boga može da bude tiha i nenametljiva – to je sasvim daleko od mozga građanina. Baš zato, on, u određenim vremenskim odsecima, od dvadeset do pedeset godina, otkriva nove istine i nove ideologije, dok je naš mučeni narod hiljade godina sasvim uspešno živeo u i sa zajednicom, bez ikakve ideologije. Duševna osnova izdaje počiva na promeni načina života, odnosno na pretvaranju, kod nas široko zastupljenog seljaštva, u gradsko stanovništvo.

 

Kada bi, nekim čudom, oživeo Jovan Dučić, verovatno bi pevao: Izdaja će preći sve puteve naše i oglednuti se u dnu sviju reka... Vara se svako onaj ko misli da je izdaja danas stvar duševnog raspoloženja uskog kruga političara i njihovih slugu, a da je narod izvan toga; bolest je zahvatila duboko i široko. Da nije tako, izdaja političara ne bi uspela. Šta se to dogodilo sa nama, Srbima, da imamo ovako visok prag tolerancije kada je u pitanju prodaja vitalnih nacionalnih interesa i suvereniteta? Koji je onaj faktor koji je presudan? Šta je to što mi imamo kao duševna raspoloženja, a naši preci nisu imali? Gde je tačka sloma i promene?

 

U politikologiji i filosofiji je davno utvrđeno da način života određuje način mišljenja, iako većina ljudi nije svesna toga, pogotovu u vreme kad se čak i najbednijem lumpenproleteru čini da je svaka mena stvar napora volje i svesti. Međutim, biće i bitak unutrašnje gospodare namaju. Seljak, po prirodi svog načina života, nije sposoban za izdaju većih razmera, niti je u stanju da sebe izdvoji iz zajednice. Selom gospodari jedno tiho, ali snažno "mi", nasuprot gradskom glasnom i protiv zajednice okrenuto "ja". Potpuno je svejedno da li su i seljak i građanin svesni svog životnog stava, on je tu. Možda je 5% građana sposobnoi za "mi", a isti toliki procenat seljaka sposoban za "ja", no to ne remeti opštu sliku. Prema tome, duševna osnova izdaje počiva na promeni načina života, odnosno na pretvaranju, kod nas široko zastupljenog seljaštva, u gradsko stanovništvo.

 

Postoji jedna naivna zabluda da se mogu promeniti stanište i način života, a da se u duši ne zbude nikakva druga promena. Takva misao je, sama po sebi, budalasta, ali rasprostranjena. Vera, moral, tradicija, običaj, sve ono što nas drži čvrsto ukorenjenima, ne mogu da menjaju mesto svog postanka i razvoja; prelaskom u grad, sve se to menja, jer se menja nosilac tradicije, običaja i morala. Seljak ne može preko granica predačkih zapovesti; građanin se, načelno, odriče kulta predaka i analizira njihovo ponašanje ne po načelima morala i običaja, vere i tradicije, nego po načelima razuma. Sve što se ne može opravdati pred razumom, za njega gubi smisao. Seljak smisao Kosovske bitke, Lazareve i Miloševe žrtve, Sinđelićeve i Tepićeve junačke smrti i ne traži, on taj smisao nosi u krvi i debatu ne potrebuje; građanin još samo očajnički čeprka po razumu, da nađe ono što mu je iz krvi iščilelo. No, život je tako sazdan: što nemamo u sebi, napolju ne nalazimo.

 

Seljak svoju veru u Boga nosi lako; ona kao leptirić lebdi na njegovom ramenu. Njegov rođak iz grada, iz koga je sva metafizika iščezla, jer se kamenom i betonom odvojio od žive prirode, čak i kad misli da je veran, veru nosi kao nakovanj i ide po slavama i liturgijama, po kafanama i proslavama i davi ljude svojom religioznošću, koja se temelji na saznatoj, a ne na proosećanoj religioznosti i još se ljuti kad ga neko sikteriše i odbija da veruje na njegov način. Seljak ne misionari, verni građanin ništa drugo i ne radi.

 

Pogledajte samo seoske i gradske kultove i videćete svu razliku: za seljake je sv. Sava narodni svetac, ali je Svetosavlje za njih savršena nepoznanica. Za 800 godina, kult njegov nije, među seljacima, dostiga kult Lazara, ili sv. Nikole, pa čak ni drevni kult sv. Đorđa. Za građanina, to je ravno blasfemiji, jer on operiše Svetosavljem, a ne kultovima dedova, sa kojima više nikakve veze i nema. Isto važi i za kult Nikolaja Velimirovića: za seljake on je jedva poznat, za građane je on nepresušni izvor verskog učenja. Neka uče od Nikolaja, kad nisu od dedova i pradedova.

 

Najdublja tajna svake vere je u tome da se metafizika ne objašnjava, a gradskom čoveku to u glavu ne ide, on bi stalno objašnjavao neobjašnjivo. Čak i kada neki gradski fićfirić drži seljacima vakelu o Nikolaju (svojim sam očima gledao), seljaci ga, zato što su uljudni i vaspitani, saslušaju, nahrane ga i napoje i isprate, sa čvrstim uverenjem da pred sobom imaju budalu. On odlazi sa čvrstim uverenjem da im je nešto objasnio i da ih je ubedio; njih, koje, za hiljadu godina, niko ni u šta nije ubedio, a pogotovu da Bog nije neki prasrbin. Izdati pretke, svoje seljačke i opančarske pretke, da bi se služilo principima i apstraktnoj veri, učiti se običajima i tradiciji od popova, a ne od svojih starih, onako kako se učilo od iskona, služiti ideologijama, umesto zajednici, jeste prava duševna osnova izdaje.

 

To što je gradski čovek uveren da baš na taj način služi zajednici, osim što je budalaština, posledica je i toga što je prepakovao pojam zajednice, pa to, u njegovoj optici, više nije organska zajednica, nastala u dodiru s prirodom i zasnovana na običaju i tradiciji, kultovima i plemenskim totemima, već je to sada niz anorganskih zajednica, zasnovanih na "sabornosti", na "pravoverju" (koje svi tumače, baš zato što ga više ne osećaju; ono što je u duši, ne potrebuje reči), "ideološkoj bliskosti", na jeziku, na pismu i na stotinu drugih gluposti. Do pre sto godina, bili smo nepismeni, a sad nam je ćirilica srž patriotizma. Preživesmo vekove i milenijume bez pisma, a sad bi da nam ono vrati što smo u sebi izgubili-patriotizam. Nema od te rabote ništa. Građanin je, dakle, kako Niče kaže, "unutrašnje napusti sebe", odnosno odrekao se nasleđa i iskorenio se. Sto i više godina, naš građanin je plen ideologija, teologija i racionalizma. Sve mu se u glavi pobrkalo i pomutilo, no to ga ne sprečava da gnjavi sve oko sebe i da popuje i kad nije pitan.

 

Posebna priča, u dane našeg života, su kriptokomunisti, odnosno deca iz komunističkih porodica, koja su tek u poznim godinama, otkrila veru, naciju i običaje. Na nesreću, to se sisa sa majčinim mlekom, a ne uči se iz knjiga. Ništa se duboko u njima nije zbilo, samo se dijalektički materijalzam pretvorio u Boga, kao što se, par generacija ranije, proces zbio u obrnutom pravcu. I tako može više puta. naravno, socijalizam i komunizam su samo varijante građanskog društva uopšte i nema ih pre razvoja gradova, što promiče mnogim genijima za politiku. Gradski čovek je, po prirodi stvari i bitka, prirodni plen ideologija i služi im čak i kada je uveren da je slobodan od njih. Upravo stoga, taj čovek, akulturan i usamljen, sve doživljava kao ideologiju: i veru, i tradiciju, i običaj, i kultove, i plemenske toteme i tabue. On više i nije u stanju da razmišlja neideološki i baš zato lako i neosetno prelazi iz vernika u ateistu i obrnuto. Suštinski, to je kao prelazak iz stranke u stranku.

 

Svaki građanin i stanovnik grada, po prirodi stvari je utilitarista i njegov kompas pokazuje korist (privatnu, ili kolektivnu), ali samo kroz prizmu njegove ideologije. Komesarski duh je gradski duh i namoravanje drugih da slede njegovu ideološku matricu je, po seoskim merilima, neuljudno i nevaspitano. Grad je, u svojim soliterima i u sarkofazima od čelika i betona, odgajio novog pračoveka, biće ideologije, stvora koji se okrenuo protiv predaka i svega što su mu preci preneli, a i kad se na nasleđe poziva, poziva se samo ako ga je već prethodno propustio kroz svoju ideološku matricu. Da vera u Boga može da bude tiha i nenametljiva – to je sasvim daleko od mozga građanina. Baš zato, on, u određenim vremenskim odsecima, od dvadeset do pedeset godina, otkriva nove istine i nove ideologije, dok je naš mučeni narod hiljade godina sasvim uspešno živeo u i sa zajednicom, bez ikakve ideologije. Novi pračovek deli, a ne sabira, čak i kada je čvrsto uveren u karakter svoje sabornosti. Sabornost za istomišljenike, a za neistomišljenike-misionarenje. Kad je neki seljak misionario? Smatrali bi ga za seosku ludu. Odrekavši se, dakle, predaka i nasleđa i to ne odbacivanjem, već prepakivanjem, iskliznuli smo iz sistema vrednosti naših starih – iz sistema koji ih je održao u milenarnim borbama za opstanak i koji je izdaju efikasno onemogućavao kao duševnu pojavu, a ne krivično – pravno. Kad izdamo pretke, samo je pitanje vremena kad ćemo i otadžbinu. Vučić i Dačić, Toma i Koštunica, nisu uzroci, već posledice onoga što se zbilo u nama, pa je sad došlo na naplatu.

 

Lično sam, ako je to uopšte važno, dočekao da me patriotizmu uče oni koji su bili komunisti u vreme kad sam ja direktno odbio da to budem, iako sam pobornik socijalne pravde i to ne kao funkcije kapitalističke države, već kao socijalizma kao državnog uređenja. To sam bio onda, to sam i danas i računam da ću, ako me neka velika muka ne stigne, to biti i kad budem umirao. Odrastao sam u svešeničkoj porodici, kršten sam sa petnaest dana, a danas me veri uče oni koji su se krstili pre deset godina. Razlog leži baš u tome što se vera, nacija i moral vide isključivo u ideološkoj optici; da nije tako, novoverni i novodesničari bi barem ćutali. Verujem da je niz predaka, mojih, a i ostale braće, ipak bolje znao šta je zajednica, šta je vera i šta je patriotizam, nego ja sam. Glupo mi je, a i nepristojno je, da ja otkrivam sve novo i drugačije, da se klanjam novim svecima i novim ideologijama, jer bih time ponizio one koji su me stvorili. Jedanaest godina sam živeo na selu i bio poljoprivrednik, istina ne mnogo umešan, i tu sam naučio da nasleđe ili uzmeš, ili odbaciš, a nikako prepakuješ. Ko ga prepakuje, taj ga je već odbacio; ko ga reformiše, već ga se odrekao, znao to, ili ne znao.

 

Mi smo, dakle, prepakivanjem nasleđa, što će reći racionalističkim, uzročno-posledičnim silovanjem običaja, tradicije i vere, stvorili uslove za izdaju. Tamo gde se više ne može ustanoviti pojam zajednice, ne može se ustanoviti ni pojam izdaje. Homo novus, novi čovek, da idem do kraja, ne može da ne bude izdajnik otadžbine, jer je već postao izdajnik predaka i nasleđa. Stalno redefinisanje vere i običaja, otadžbine i zajednice, jeste prirodna podloga izdaje, najpre sebe, pa onda i naroda i države. Običaj je običaj baš zato što nije propisan i definisan; kad ga zarobimo u definicije, on to više nije; kad mu damo racionalno objašnjenje, on to više nije.

 

Kad veru učimo iz knjiga, ona to više nije, ona tada opada do golog znanja i saznanja; ontološka dimenzija nadjačava metafiziku i sve odlazi u neku vrstu pravoslavne reformacije, a svaka reformacija jeste odricanje od predaka, u korist pojmova.

 

Kad jedan narod dužnost prema sebi zameni pojmom dužnosti uopšte, apstraktne dužnosti prema Bogu, crkvi ili velikim principima Pravde, Istine i sličnih andrmolja, koje nisu nastale u životu, već neprestanim čeprkanjem po sopstvenom mozgu, on je već digao ruke od organske zajednice i za njega postoji još samo zajednica duha, zajednica istomišljenika, jednovernika i ostalih partijskih drugova. Istorija takvima ne daje za pravo i osuđuje ih, zajedno sa njihovim apstraktnim tvorevinama, na odbacivanje. Sve što je anorgansko, mora propasti – to je prvi zakon življenja. Moral se sastoji u tome da se takvima pomogne da propadnu brže.

 

Mi smo, manje-više neprimetno, malo po malo, menjali običaje, tradiciju, način verovanja, doživljaj onostranog i kurvinski smo se nadali da Đavo neće doći po svoje, da ćemo zabušiti prirodi i istoriji.Mi smo izdali dedove, posrali smo se na njihove vrednosti, na njihovu metafiziku, na njihovo tako bogato, tako toplo paganstvo, na njihovu muškost, a sada zameramo vlastodršcima što su izdali dedove, ali i narod i državu. Oni su samo korak ispred nas, ništa više. I mi ćemo kao oni, deli nas samo jedna generacija. Može li se situacija preokrenuti? Može, ali teško.

 

Jedini siguran put je povratak na selo, jer se tamo, u dodiru sa prirodom i gledanjem u zvezde, umara i malaksava potreba da se sve, od vere do oblika društva, razumski zasnuje. Tamo je sve tiho, organsko, svima razumljivo. Seljacima vladaju osećanja, a ne kauzalistika. Tako se odgaja pojam zajednice "u srcu", bez definicije. Njihov, seoski patriotizam, do te mere je spontan i do te mere se sisa s majčinim mlekom, da ga seljaci uopšte nisu svesni. Nema seljaka koji će glasno kreketati da je patriota i nema onoga koji ne bi poginuo za zajednicu. On nije izdao dedove revizijom običaja, vere i tradicije.

 

Drugi, teži način, jeste da odbacimo reviziju i prihvatimo se nasleđa onakvog kakvo jeste. Priznajem: ne mogu da zamislim novoverce i novodesničare da to urade. Oni su se izgradili, kao ličnosti, na reviziji i bez nje bi bili nesposobni za samoidentifikaciju. Napravili smo opasan, skup i poguban diskontinuitet sa precima i najbolji način da se s njima opet uhvatimo u korak, jeste da živimo njihovim načinom života, pa će nam se sve samo kasti.

 

Milan Milenković - Apokalipsa u četiri tačke

Milan Milenković - Avet okupacije i prikaza kolaboracije 

Milan Milenković - Bogomoljci ponovo jašu

Milan Milenković - Cigla

Milan Milenković - Četvrti stalež

Milan Milenković - Cvrkutani

Milan Milenković - Dan kao i svaki drugi

Milan Milenković - Dogodiće se juče

Milan Milenković - Dogodilo se sutra

Milan Milenković - Državotvornost na srpski način

Milan Milenković - Dvoidentitetskoj braći

Milan Milenković - Etno samoposluga

Milan Milenković - General

Milan Milenković - IPA narodne kuhinje

Milan Milenković - Između rulje i elite

Milan Milenković - Medijski mesija

Milan Milenković - Mit o Vizantiji

Milan Milenković - Mračnjak

Milan Milenković - Na budalu uvek možeš da se osloniš

Milan Milenković - Na glavi cilindar na nogama opanci

Milan Milenković - Najveći sin naroda svog, bio nam otac, majka i Bog...

Milan Milenković - O kerovima i ljudima

Milan Milenković - Obzorje diktature

Milan Milenković - Oskarovci

Milan Milenković - Pad 

Milan Milenković - Podele

Milan Milenković - Prljave ruke

Milan Milenković - Prosvetni bluz

Milan Milenković - Skaska o ruskoj snazi

Milan Milenković - Sobni starešina

Milan Milenković - Sokrat nije znao

Milan Milenković - Srbi i Bobi

Milan Milenković - Srpska priča

Milan Milenković - Sveti zakonik Dušana cara

Milan Milenković - Svetli put

Milan Milenković - Trampa

Milan Milenković - Trampologija

Milan Milenković - Trči Prle

Milan Milenković - Tunel ideološke strave

Milan Milenković - Uskliknimo s ljubavlju... ujedinjenju

Milan Milenković - Valhala je u onom pravcu...

Milan Milenković - Varošarije, varošarije

Milan Milenković - Žana

Milan Milenković - Zapisi iz bolnice

Milan Milenković - Zapisi iz zemlje Šarlatanije

loading...
1 glasova
Koristio vam je ovaj sastav? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovaj sastav na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Milan Milenković - Duševne osnove izdaje

Najbolji citati

Najpopularniji sastavi

Moja soba

Moja soba   Razmišljajući o svojoj sobi, ne želim ju opisati kakva je ona materijalno jer se bitno i ne razlikuje od soba mojih vršnjaka. Svaka soba… >

Moja škola

Moja škola   Škola, to je ustanova čiji je osnovni zadatak prenositi znanje na mlade ljude. To su zgrade u čijim se prostorijama odvija nastava.… >

Moji snovi

Moji snovi   Ne postoji čovjek koji ne sanjari ili barem mašta. Snovi mogu biti različiti; počev od snova o uspjehu, preko ljubavnih snova pa do… >

Iskreno o sebi

Iskreno o sebi   Iskreno o sebi. Ne znam što ne mogu da napišem par rečenica o sebi, a uvek brzo donosim zaključke o drugima. Ostavljam olovku,… >

Sloboda

Sloboda   O lijepa, o draga , o slatka slobodo... rekao je davno naš poznati pjesnik Ivan Gundulić. Zaista, sloboda jeste lijepa, draga i slatka no… >

Sastavi na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u