Milan Milenković - Na glavi cilindar na nogama opanci - sastav

Milan Milenković - Na glavi cilindar na nogama opanci

Milan Milenković - Na glavi cilindar na nogama opanci

Jednom u svakom veku pametni zaćute, budale
progovore, a fukara se obogati
(Ivo Andrić)

Šiptar proda deset kila kokaina, i ni jedan gram ne šmrkne; Srbin proda gram, dva sabije u pluća. Makedonac, kad zaradi deset hiljada evra, kupi auto od dve hiljade; Srbin, kad zaradi dve hiljade, pozajmi još tri, da kupi auto od pet hiljada.

Švaba, kad ode kod kurve, radi to jer je svestan da mu nedostaje ljubavnički talenat; Srbin, kad u pare uđe, veruje da sponzoruše zaista cene njegovo švalersko umeće. Sve mi krenulo, pa i švaleracija! Dok nas je komunizam držao pod pritiskom egalitarizma i solidarnosti, ove naše etnopsihološke crte nisu bile izražene. Onda smo se, je li, oslobodili, i neki među nama su pokazali zlu ćud. Bogatstvo, naime, pa i ono na brzinu stečeno, nije razlog za bahatost; ona je posledica lošeg vaspitanja, obično i u više generacija, koje se stiče u onome što obično nazivamo: „loša kuća".

Za poslednjih dvadesetak godina sam, uglavnom nevoljno, upoznao mnogo tajkuna i tajkunčića, na brzinu obogaćenih zavičajaca i njihovih mladih naslednika, koji hrapavo dišu, jer im je zlatna kašika zabijena duboko u ždrelo.

Iako je na ivici utvarnog i mutnog govora mržnje, reći ću, mirne duše, i ovo: U tim susretima sam uvek imao utisak da stojim pred genetskim i biološkim škartom. Za neke sam siguran da, od Kosovske bitke naovamo, nisu imali zdravog pretka, za neke da „nisu dobri" na morfološkom nivou, da svaka njihova ćelija ima kvar. Bilo ih je i koji su bili manje-više normalni, obični, gotovo čovekoliki, ali ni jednog nisam sreo koji je mogao da se pohvali da je iz „dobre kuće", ili od dobre loze.

Ovo kažem zato što sam im upoznavao i očeve, majke, nekima čak i dedove. Mahom seoska sirotinja i gradski ološ. Kome je deda, pre trista godina, krao ovce, taj danas krade kompjutere. Od krvi se ne može pobeći, ona je sud nad nama.

Ponekad, ali samo ponekad, kad sede sa nekim ko od njih ništa ne očekuje, pa im se i ne ulizuje, umeju da pokažu nešto nalik na uljudnost, onako kako je oni vide i razumeju.Opet, a to iz bilogije dolazi, zaziru od genetski boljih pripadnika vrste.

Mrze zdravlje i poštenje. O nekakvom zajedničkom dobru ni zamisao nemaju. Došlo je njihovih pet minuta, dosta su oni i njihovi stari služili druge u pocepanim opancima.Da se ne mora biti poltron u odnosu sa bogatijim i moćnijim od sebe, niti bahat sa onima koji su na ekonomskoj lestvici niže od njih, nikad im nije prošlo ni kroz kičmu, kamo li kroz mozak. Dobar sluga je uvek loš gospodar.

Naivno i budalasto, u stanju su da se pohvale, misleći da je ovo, njihovo vreme večito, podvizima svoji predaka. Kad neko, u društvu priča o svom dedi na Solunskom frontu, oni ispričaju skasku o svom dedi, koji je dezertirao i misle da svi, samo zato što ćute, prednost daju njihovom pretku. Prosto, mrze svaku vrlinu, jer ih ona potkazuje kao nikogoviće. Strasno mrze svaku školu i svako znanje, patološki muče baš one svoje službenike koji su školovaniji i obrazovaniji ali-gle čuda-trče da svojoj deci „pribave diplomu", što je eufemizam ѕa kupovinu iste.

Pošto ženi i deci ne mogu da prodaju svoje priče (porodica zna i odakle je i ko mu je deda), traže stalno nove prijatelje, koji im ne znaju biografiju i koje mogu da lažu (mada i njih samo neko vreme; kad budu pročitani, prelaze na nove žrtve).

Obično su kukavice i taj kukavičluk kompenzuju hrabrim nastupom pred radnicima, ljudima koji žive ne od plate, već od milostinje koju im tajkun daje kad pokrije svoje ogromne lične troškove; nesrećni radnici ćute, znaju da ih laže, ali zavise od njegove dobro volje, pa nemaju izbora. Ono, što s danas popularno zove mobingom, što Srbi zovuiživljavanjem, a psiholozi lečenjem socijalnih kompleksa, uobičajen je način komunikacije sa podređenima. Radno pravo razume i poštuje samo kad njemu ide u korist. Svaku odredbu ugovora o radu, koja od njega nešto traži, lobuje pogledom i teško onom ko se na nju pozove.

Voli i ceni lopovsku državu, jer se u njoj oseća udobno i kao svoj na svome.Iako se kune u poštenje (kao i svi koji se srodnim poslovima bave), suštinski ne veruje da ono postoji; ispitao je svoju dušu i u njoj našao gramzivca i lopova. Ni napamet mu ne pada da se drugačija duša može imati.

Iako često i s veseljem popuje o radu i njegovim vrednostima, teško ustaje pre podneva. Rad je nešto što pripada drugima. Nesreća je što su drugi, po mišljenju guzonjinog sina, lenji i trapavi, pa on, čim otkrmelja i doručkuje, mora da ode da im drži pridike o radu.

Prilično sam siguran da im osoran i grub odnos prema radnicima dobro utiče na potenciju, koja bi, kad ne bi od novca i socijalnih momenata zavisila, bila prilično slaba. Ne bi me čudilo da dobar deo njih erekciju dobija upravo dok se na nekog dere, ili mu daje otkaz. Nesoj je nesoj u svemu.

Na koncu, jednog se dana probudi i shvati da nema prijatelje, osim onih koje je na piće i klopu skupio, da nema ni seks koji nije kupio, da nema ništa i nikog pred kim može da bude neko i nešto, osim svojih radnika. Ipak, on oseća da ga i oni preziru, da nisu iskreni kad ga hvale, a da jesu kad ga mrze. Najradije bi ih sve otpustio, ali ne ume da radi sam, ume samo da popuje. I zaista, on pare nije stekao poslovnim talentom, ili umećem, već onako kako se u Srbiji i stiče – o t i m a nj e m. Uglavnom od radnika, ali nije gadljiv ni na potkradanje države i poslovnih partnera. Zapad uspeva da se održi sa prosečnom profitnom stopom od 13%, a ovaj naš, koji namorava radnike da u njemu gledaju najmanje Bilija Gejtsa, propada ako mazne manje od 50%, jer su mu lični troškovi ogromni. A ogromni su jer je mnogo kompleksa koje treba lečiti potrošnjom.

Ono što ti nesrećnici ne vide je da ih pristojan svet smatra fukarom, da su im šanse da se seksaju bez otvaranja šlajpika beznačajne, da su lepi i pametni samo pred onima kojima platu daju. Ali, najgore je ovo: Ne vide da su, u prvoj većoj društvenoj krizi, u prvoj revoluciji, prirodne žrtve. Njihova će se glava tražiti.

Lepo Dučić kaže - Gospodin lako dadne zlatnu paru, kao što lako dadne i lijepu reč. Fukara sve plaća marijašima i uvek misli da je preplatila.

Milan Milenković - Apokalipsa u četiri tačke

Milan Milenković - Avet okupacije i prikaza kolaboracije

Milan Milenković - Bogomoljci ponovo jašu

Milan Milenković - Cigla

Milan Milenković - Četvrti stalež

Milan Milenković - Cvrkutani

Milan Milenković - Dan kao i svaki drugi

Milan Milenković - Dogodiće se juče

Milan Milenković - Dogodilo se sutra

Milan Milenković - Državotvornost na srpski način

Milan Milenković - Duševne osnove izdaje