Lektire.me - sastavi je internet stranica koja sadrži primere sastava, pismenih zadataka i eseja za osnovnu i srednju školu. Cilj sajta je da pomogne srednjoškolcima da što bolje i kvalitetnije napišu sastav na određenu temu.


Milan Milenković - Srpska priča

Milan Milenković - Srpska priča

Milan Milenković - Srpska priča

 

Često pijem kafu sa jednim mojim prijateljem, Crmničaninom, bistreći mutne srpske vode, jednim okom gledajući na Crnu Goru, drugim na vlašću opustošenu Srbiju.

 

"Znaš", kaže mi on jednom, "Mi smo na Srbiju gledali kao na Jerusalim; mislili smo da je u njoj sve Karađorđe do Karađorđa, pa smo se, kad smo u nju došli, malo razočarali, videvši realnost. Onda smo prema njoj počeli da se ponašamo kao da je tuđa."

 

Razumem ga potpuno. Kažem: "I mi smo mislili da je Crna Gora naša Sparta, pa smo se malo iznenadili da nam potomci Vuka Mandušića naplaćuju upotrebu bojlera."

 

No, sa jednim narodom je kao sa porodicom: takva je kakva je. Jedni od drugih ne možemo pobeći, jer smo naši, sa svim vrlinama i manama. Nesreća mnogih Srba iz Crne Gore, pa i onih koji sebe zovu Crnogorcima, je što su Srbiju uglavnom upoznali kroz Beograd, koji je srpski malo više nego Zagreb.

 

Ili, da bude jasnije: Cetinje nije slika Crne Gore, a nije to ni Podgorica.

 

Ono što vredi u srpskom narodu i što je uvek vredelo, nalazi se između gradova, po našim gudurama i gorama. Biće da je jedna od srpskih nesreća što dobrota, poštenje i osećaj srpstva opadaju sa nadmorskom visinom. I sam sam brđanin, Kopaoničanin, i mnogo sam puta video u šta se pretvaraju čestiti planinci, kad siđu u gradove.

 

Popisivači Mila Đukanovića kažu da u Crnoj Gori ima tridesetak procenata Srba, što se, među pseudopatriotskim krugovima u Beogradu, tumači kao malo fali, pa izdaja srpstva. Smeo bih opkladu da bacim da u Beogradu, istom tom Beogradu, koji se lažno predstavlja kao bastion srpstva, nema 30% tvrdih Srba, onih koji su spremni da zbog svoje pripadnosti ostanu bez posla, posebno u državnoj upravi, i koji su spremni da se zbog srpstva izlože šikaniranju od strane režima. Beograd strogo sudi drugima, sebi nikada.

 

Često, u svojim emisijama, trpim napade slušalaca na „dinaroide", Ličane, Hercegovce i Crnogorce, koji su, je li, okupirali Srbiju i koji u njoj drže najunosnije poslove i kombinacije. Kažem im da njima, Beograđanima, niko nije kriv što su pili pivo po kafanama i zezali se po diskotekama, dok su se "dinaroidi" međusobno povezivali. Niko im nije branio da se i oni umreže, umesto da kukaju. Uostalom, u čitavom svetu je uobičajeno da brđanska vitalnost nadjača gradsku mlitavost i tu prigovora nema. I Škoti su, u Britaniji, najvitalniji element, a i kod nas, na Balkanu, je takav slučaj: Hercegovci gospodare Hrvatskom, a Sandžaklije Federacijom BiH.

 

Više treba da nas brine šta će se sa srpstvom desiti kad gorštaka nestane i kad nam se krv uspori, nego što brinemo što su oni umreženi.

 

Kao brđanin, usuđujem se da potvrdim jedan stereotip koji vlada: planinci su polarizovani, srednji tip gotovo da ne postoji. Strogi moralni kriterijumi, koji postoje u izolovanim, planinskim zajednicama, dovode do toga da se i mali prekršaji morala gledaju pod mikroskopom i onaj, ko jednom dođe pod stigmu zajednice i bude oglašen za nitkova, nema više motiv da se ispravi i popravi, pa se miri sa sopstvenim nitkovlukom.

 

Trenutak nečijeg posrnuća mi prestrogo sudimo i ne dajemo mu šansu da se među čestite vrati, pa čak ni nekim junačkim gestom. Možda bi trebalo da razmislimo nije li naš sud nepravedan? Kod mene, na Kopaoniku, kada se neka porodica oglasi za rđavu, po tri-četiri generacije niko ne govori sa njima, a kad slučajno, i ne znajući ko je, sedneš sa nekim takvim u kafanu, iznenadiš se da nije rogat, nego da je čovek kao i ti.

 

Ko zna, uostalom, možda ovo vreme u kome živimo i nije tako loše: pročistiće se ono što je u srpstvu tvrdo i postojano, a otpašće ono što je „plaho i lakomo", kako Njegoš kaže. Teška vremena su uvek bila i neka vrsta filtera. Lično sam uveren da od srpstva nije otpao, ma kako se deklarisao, onaj ko slavi krsnu slavu, onaj ko nije odbacio srpski jezik i, ponajviše, onaj kome još svetle Miloš i Lazar; za ostale – neka im je Bog na pomoći.

 

Ovo „pozapadnjačavanje", koje nas je zahvatilo, ni za mrvu nije bolje od turčenja. U tom smislu, za „Drugu Srbiju" ovde i za Montenegrine kod vas, spasa nema, dok za moderniste ovde i Crnogorce kod vas, mislim da nisu suštinski otpali od srpstva, nego da su samo pokolebani, a da je to kolebanje izazvalo jednovekovno slabljenje Srbije kao Pijemnonta srpstva.

 

Na kraju, želeo bih da izjavim divljenje ovim momcima koji vode portal IN4S, jer se, u teška vremena i pod teškim uslovima, hrabro bore za pradedovsko nasleđe. Gušći je zapadnjački mrak od turskog i to treba svima da bude jasno, a NATO mrak je još i ponajgušći, jer se njemu mora žrtvovati i Rusija, poslednja uzdanica naša u ovom kasnom, tuđem i bolesnom svetu. Svaka iskra, koja još svetli u ovoj NATO pomračini, a IN4S jeste ta iskra, u datom trenutku može da postane luča za srpski narod.

 

Teško je, ma kako čovek pametan bio, naći orijentaciju u današnjem svetu. Možda je, ipak, najbolje, kad te život pritisne i kad ne znaš gde bi, slediti pradedovski pravac, jer je on nastao ne na temelju ideologija i prolaznih vrednosti, nego na temelju bezbrojnih pokušaja i pogrešaka, kroz mnogo vekova. Ili, što bi rekao Brana Crnčević: "Svi mi sebe dugujemo nerođenoj deci, budimo potomci, da bi bili preci".

_________________

 

Moja prababa, Ružica Kojić, rođena Nikolin, rođena je na srpsku Novu godinu, 1901-e, onog dana kad je za nas počeo možda i najteži vek u istoriji srpskog naroda, a ja sam uveliko prebacio tridesetu, kad je ispustila svoju istinski plemenitu dušu. Rođena je u Austrougarskoj, na današnjoj rumunskoj granici i pričala mi je da ju je, kao devojčicu od dvanaest godina, njen otac, a moj čukundeda Stevan, vodio da sa Fruške gore gledaju Beograd, „naš Jerusalim", kako je govorila. Slobodnu srpsku zemlju.

 

Pričala mi je kako su, pored pruge Srbi plakali, gledajući mađarske vozove, kako voze vojsku ka Srbiji. "Mi plačemo", govorila je, "jer znamo da je Srbija siromašna i gladna, da je šaka jada, a Madžari pevaju "Čekaj, čekaj, kučko Srbijo, nije tvoja Hercegovina". Nekoliko meseci kasnije, vozovi se vraćaju puni ranjenika, Mađarska je na kolenima, a mi stojimo pored pruge i pevamo".

 

Njen brat, Milorad, bio je rudar u Americi i prvim brodom je stigao na Solunski front, kao dobrovoljac. Iz malog Radojeva, sela na rumunskoj granici, šest Srba je poginulo na Solunskom frontu, a obogaljenih je bilo još i više.

 

Zašto ovo pričam? Mi, gorštaci, često potcenjujemo mentalitet Srba iz Vojvodine, misleći da je mlak i da je podređen jelu i piću. Zaboravljamo da su oni potomci velikih srpskih vojnika, koji su, pod Čarnojevićem, otišli u tuđu zemlju, da krvlju plaćaju kiriju i da krvlju čuvaju veru i posed. Ko je dokon, neka pročita memoare Simeona Piščevića, jednog od tih velikih srpskih vojnika, koji je pola života proveo u austrijskoj, a pola u ruskoj službi i koji je dočekao da bude jedan od šezdesetak Srba, koji su postali generali u ruskoj vojsci. U prvi rat je otišao kad mu je bilo trinaest godina, a u sedamnaestoj je bio poručnik. Skupa je bila kirija u Austriji.

 

Ipak, uz svu vojničku muku, Srbi su bili imućni, jer su imali svoj posed, svoje parče zemlje, usred feudalnog carstva, u kome drugi podanici nisu imali zemlje ni koliko najsiromašniji Crnogorac. Za taj posed i za tu slobodu (lično mislim da je bes Hrvata prema nama nikao baš na toj imovinskoj, a ne verskoj zavisti), iz svakog domaćinstva je jedan član morao da ide u ratove, od Rusije, do Francuske, i da ne pita ni za koga, ni za šta gine.

 

Mi, brđani, vazda više gladni, nego siti, takođe smo branili svoju sirotinju, ali smo, valjda baš zbog tog endemskog siromaštva, postali lomljivi na privilegije i novac, na ordenje i tuđ imetak. Nekad je, čak, i krađa bila jedini način da se preživi u lošim godinama. Srbi iz Vojvodine nisu morali da trpe naše muke, a pomireni da kao pravoslavci ne mogu, u Austriji, da zauzmu visoke položaje, nisu razvili političke ambicije. Nemaju ih ni danas. Nepodmitljivi su, jer su uvek bili siti; vredni su, jer su imali na čemu da rade (kod mene, na Kopaoniku, bolje se razvilo trpljenje, nego rad, jer je zemlje bilo malo, a čeljadi puno); nisu razvili međusobna trvenja, jer su bili u tuđoj zemlji; drže do običaja i među njima je ateista malo; nisu poleteli na komunizam, niti na ma koju drugu ideologiju, jer nisu naučili da žive od ideologije, nego od rada; kriminalaca i prevaranata jedva da imaju, jer nemaština ova zla rađa, a oni su, kako je moja baba govrila, uvek jeli, i za vreme ratova, beli hleb, dok su moji Kopaoničani pšenicu prodavali, da uzmu neki dinar, a jeli su proju.

 

Davno je Jovan Cvijić primetio da je vojvođanski mentalitet kod Srba najpostojaniji. Nemaju epske junake, ali ni prevrtljivce i otpadnike. Tamo se niko nije turčio, iako je paša sedeo u Budimu vek i po.

 

Ovo sve pričam zbog jedne važne, a slabo primećene stvari: čuvajmo posed, imanja dedova (ne mislim na novac; on danas jeste, sutra nije), čuvajmo tle, jer ono nije samo izvor dobara, već i izvor mentaliteta. Posed oblikuje ljudski karakter. Sirotinja je često hrabra, još češće se povija pred novcem i privilegijama; bogataši su ljudi bez otadžbine i psihologije. Tek onaj srednji sloj, koji nema toliko da se pokondiri, a opet nikad nije gladan, ima razvijen osećaj za naciju i veru. Imao je kad i imao je čime da ga razvije. Mi, montanjari, često hranimo deset gladnih dedova u stomaku, a Srbi iz Vojvodine ni ne znaju šta je gladan deda. I, na kraju: prečanski Srbi znaju duboku tajnu življenja-vera, nacija, običaji i tradicija se ne brane samo u ratovima i bunama, već svakog dana u životu. Jeste epsko i jeste veliko junaštvo naših dedova i jeste se srpstvo više podiglo na maču, nego na plugu, ali život ima mnogo običnih, malih dana, kada se ne stiče slava i kada se ne seku turske glave ali, ako se u svakom od tih malih dana poklonimo senima predaka i ako se svakog dosadnog i beznačajnog dana setimo da smo Srbi i braća, imaćemo budućnost. Ako to zaboravimo, pregaziće nas oni narodi koji poštuju sebe i svoju zajednicu. I to neće biti nepravo.

 

Milan Milenković - Apokalipsa u četiri tačke

Milan Milenković - Avet okupacije i prikaza kolaboracije 

Milan Milenković - Bogomoljci ponovo jašu

Milan Milenković - Cigla

Milan Milenković - Četvrti stalež

Milan Milenković - Cvrkutani

Milan Milenković - Dan kao i svaki drugi

Milan Milenković - Dogodiće se juče

Milan Milenković - Dogodilo se sutra

Milan Milenković - Državotvornost na srpski način

Milan Milenković - Duševne osnove izdaje

Milan Milenković - Dvoidentitetskoj braći

Milan Milenković - Etno samoposluga

Milan Milenković - General

Milan Milenković - IPA narodne kuhinje

Milan Milenković - Između rulje i elite

Milan Milenković - Medijski mesija

Milan Milenković - Mit o Vizantiji

Milan Milenković - Mračnjak

Milan Milenković - Na budalu uvek možeš da se osloniš

Milan Milenković - Na glavi cilindar na nogama opanci

Milan Milenković - Najveći sin naroda svog, bio nam otac, majka i Bog...

Milan Milenković - O kerovima i ljudima

Milan Milenković - Obzorje diktature

Milan Milenković - Oskarovci

Milan Milenković - Pad 

Milan Milenković - Podele

Milan Milenković - Prljave ruke

Milan Milenković - Prosvetni bluz

Milan Milenković - Skaska o ruskoj snazi

Milan Milenković - Sobni starešina

Milan Milenković - Sokrat nije znao

Milan Milenković - Srbi i Bobi

Milan Milenković - Sveti zakonik Dušana cara

Milan Milenković - Svetli put

Milan Milenković - Trampa

Milan Milenković - Trampologija

Milan Milenković - Trči Prle

Milan Milenković - Tunel ideološke strave

Milan Milenković - Uskliknimo s ljubavlju... ujedinjenju

Milan Milenković - Valhala je u onom pravcu...

Milan Milenković - Varošarije, varošarije

Milan Milenković - Žana

Milan Milenković - Zapisi iz bolnice

Milan Milenković - Zapisi iz zemlje Šarlatanije

loading...
3 glasova
Koristio vam je ovaj sastav? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovaj sastav na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Milan Milenković - Srpska priča

Najbolji citati

Najpopularniji sastavi

Moja soba

Moja soba   Razmišljajući o svojoj sobi, ne želim ju opisati kakva je ona materijalno jer se bitno i ne razlikuje od soba mojih vršnjaka. Svaka soba… >

Moja škola

Moja škola   Škola, to je ustanova čiji je osnovni zadatak prenositi znanje na mlade ljude. To su zgrade u čijim se prostorijama odvija nastava.… >

Moji snovi

Moji snovi   Ne postoji čovjek koji ne sanjari ili barem mašta. Snovi mogu biti različiti; počev od snova o uspjehu, preko ljubavnih snova pa do… >

Iskreno o sebi

Iskreno o sebi   Iskreno o sebi. Ne znam što ne mogu da napišem par rečenica o sebi, a uvek brzo donosim zaključke o drugima. Ostavljam olovku,… >

Sloboda

Sloboda   O lijepa, o draga , o slatka slobodo... rekao je davno naš poznati pjesnik Ivan Gundulić. Zaista, sloboda jeste lijepa, draga i slatka no… >

Sastavi na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u