Vasko Popa - Manasija

Kao što smo već rekli, svaka pesma Vaska Pope se može doživeti na puno različitih načina, zato nećemo ništa da vam sugerišemo, već će se naša analiza odnositi na uopštene karakteristike ove pesme.

Pa da prvo pomenemo reči koje vam možda i nisu toliko poznate. Pesma Manasija pominje zografa, to jest srednjevekovnog slikara, koji je mahom oslikavao crkve. Uz to, pominje se i muslimanski to jest turski ratni poklič "Alah il Ilalah".

A sada da bi naša analiza bila što bolje urađena i da biste je što bolje razumeli, važno je da znate o čemu to peva Vasko Popa. Među najznačajnije spomenike srednjevekovne kulture u Srbiji spada i manastir Manasija, poznat i kao Resava. Ktitor manastira Manasija je bio despot Stefan Lazarević. Manastir koji se nalazi u blizini današnjeg grada Despotovca je podignut početkom 15. veka, tačnije u periodu između 1407. i 1418. godine. Glavna crkva ovog manastira je posvećena Sveoj Trojici, a manastir Manasija je ostao upamćen po svojevrsnoj i jedinstvenoj školi u to doba, takozvanoj Resavskoj školi u kojoj su se prepisivala mnoga dela toga doba.

U sklopu manastirskog kompleksa nalaze se brojne građevine, a pored crkve posvećene Svetoj Trojici, tu su i trpezarija, konak, te tvrđava koju čini 11 kula, od kojih je najveća ona koju nazivaju i Despotova kula.

Prema postojećim istorijskim podacima Manasija je puno puta rušena i pljačkana od strane turskih osvajača. Koliko je poznato, stradao je veći deo manastirskih fresaka, a prema nekim proračunima čak dve trećine.

Sad može da počne analiza...

Na samom početku pesme Vasko Popa poredi plavo i zlatno. Plavo kao simbol neba, slobode, prostranstva i vedrine, a zlatno kao simbol sunca, retkosti i sjaja. Na taj način, analiza ove pesničke slike ukazuje na početak stvaranja jedne slike:

Plavo i zlatno
Poslednji prsten vidika
Poslednja jabuka sunca

Prsten simboliše zaokruženost i veru, dok jabuka sunca simboliše sam život, to jest sunce simbolično može da se tumači kao oreol svetaca. Na taj način se duhovnost jednog sveca poistovećuje sa samim suncem.

Potom se obraća slikaru, to jest zografu, koji je predstavljen u umetničkom zanosu. Pa ga pesnik pita dokle li dopire njegov pogled. Inače je poznato da su srednjevekovni srpski slikari, odnosno zografi bili u nekoj vrsti transa, to jest zanosa kada bi oslikavali neku crkvu. I upravo o tome i govori pesma Manasija.

Sledi pitanje da li se boji da će njegovo delo biti ipak uništeno, jer dolazi " konjica noći ", te opisuje zografovo stvaranje:

Kičica tvoja ne drhti
Boje se tvoje ne plaše

Dolazi "konjica noći", uz ratni poklič, čime je Vasko Popa zapravo predstavio tursku vojsku, koja je puno puta rušila srpske svetinje. Ali, iako se približava turska vojska, slikar nastavlja da stvara, jer ne vidi ništa osim svog dela.

Pesma Manasija se završava stihovima:

Zlatno i plavo
Poslednja zvezda u duši
Poslednji beskraj u oku

Analiza jasno pokazuje da slikar završava svoje delo i umire, a svetlost je sada u njegovoj duši, pretočena u njegovo delo koje je "poslednji beskraj u oku", jer će večno trajati.

Pesma Manasija se sastoji od svega 16 stihova, pa vam za njeno čitanje treba bukvalno tri minuta. A pored toga što je pesma izuzetno kratka, jednostavno nemoguće je prepričati je.

__________________________________

Vasko Popa - Manasija

Pesma Manasija za predmet pevanja ima zografa (fresko i ikonopisca: onoga koji ukrašava rukopisane knjige). Zašto je pesnik za predmet svoga pevanja uzeo baš manastir Manasiju, odnosno uprizorenje vezano za ovaj manastir? Zbog toga što je ovaj manastir u 15. veku bio središte srpske pismenosti (Resavska škola), Intuitivna percepcija odvodi pesnika u vreme nastajanja čudesnih ikona, fresaka i raskošno opremljenih knjiga. Pesnički subjekat, kao hodočasnik, prenosi se u trenutak i čin stvaranja nepoznatog zografa. Dok čitamo pesmu, imamo utisak da ga hodočasnik gleda, da oseća njegovu bliskost, kao da živi njegovu dramu stvaranja i deli sa njim tragizam koji je na pomolu.

Delo ima prstenastu kompoziciju: počinje i završava tercinama koje zatvaraju pet distiha. Ono što određuje ovakvu kompoziciju jeste i ponavljanje istih motiva na početku i kraju pesme - plava i zlatna boja:

Plavo i zlatno
Poslednji prsten vidika
Poslednja jabuka sunca

Plavo i zlatno jesu osnovne boje resavskog fresko - pisanja. Za njih se, kao simbole uzvišenosti i čiste duhovnosti, vezuje sva drama stvaranja zografa u resavskom manastiru. U mraku u kome traje i stvara, on zna samo za te dve boje, on pred očima ima samo vidik od boja ("prsten vidika") - vidik koji ima svoju nevidljivu dubinu i suženi opseg prostornog rasprostiranja. U te boje i taj vidik, koje nijednog trenutka ne gubi iz vida, zograf unosi sebe bez ostatka. Dok radi na slici, njime vlada groznica stvaranja, strah da li će uspeti da privede kraju svoju viziju pre nego što - pred najezdom osvajača i udarom sablje - ne potone u potpuni mrak. A "poslednja jabuka sunca" može biti samo onaj zlatnožuti krug svetlosti (zlatokrug) za koji vezuje svoj poslednji pokret kičicom i poslednji treptaj duše dok se nad njim nadnosi pretnja. Zlatna boja ili zlatokrug je njegovo poslednje sunce koje gleda, ona svetlosna jabuka koja ga još mami. Neki tumači su metafore "poslednji prsten vidika" i "poslednja jabuka sunca" pročitali kao slutnju životnog kraja, kada se život svodi na prsten, a sunce, pre nego što će se ugasiti, liči na jabuku.
U drugom distihu:

Zografe
Dokle tvoj pogled dopire 

... blizina hodočasnika i zografa se jasno pokazuje. Hodočasnik kao da iz neposredne blizine, sa zagledanošću znatiželjnika, prati ovaploćenje umetnikove vizije i, fasciniran time, pita kuda on to svojim okom stremi, koja je to dubina (transcendencija) do koje može njegov pogled (unutrašnje, duhovno, vizija) stići. To je vrlo važno jer samo dubina i krajnji domet vizije mogu dati vrednost delu i snagu njegovom trajanju, i samo odslikana svetlost može biti nrkos mraku i nadmoć razornoj sili što pristiže iz daljine. Zato što veruje u tu nadmoć duhovnog (sakralno i transcendentno), on i utapa sebe u plavo i zlatno. I dok osmišljava to duhovno u onome što radi, čuje se odjek zastrašujuće stvarnosti:

Čuješ li konjicu noći
Alah il Ilalah

Drama u noći se bliži; pretnja noći da sve potopi je skoro izvesna. A ono što je u pesmi intenzivira i čini zastrašujućom je zvukovni efekat iz mnoštva grla: "Alah il ilalah". U toj akustičkoj slici prepoznajemo vreme, rušitelja svetlosti i vere, inoverne. Međutim, ma koliko to bilo glasno i preteće, u svom naletu apokaliptično, uho zografa ništa od toga ne registruje: ni topot konja, ni alalakanje inovernika. Biće zografa je usredsređeno na živopis, na lepotu čija se punoća privodi kraju i koja treba da bude iznad istorijskog i svakog fizičkog stvora. Umesto panike i straha, samo postojanost i mirnoća u držanju, i boje koje se sklapaju u neslućeni sklad, u otelotvorenu lepotu:

Kičica tvoja ne drhti
Boje se tvoje ne plaše

I tek u ovim stihovima sve biva jasno: pažnja, imaginacija i intuitivna nercepcija zografa usredsređeni su na predmetnost iz prve strofe, na "plavo pa zlatno", na "poslednji prsten vidika", na "poslednju jabuku sunca".

U trećoj strofi je pitanje, ali i opomena: "Čuješ li konjicu noći", a u petoj konstatacija i novo skretanje pažnje na opasnost čije se prisustvo intenzivira:

Bliži se konjica noći
Alah il Ilalah

Katastrofa je na pomolu, ali bez dejstva na onoga koji grozničavo uobličava sliku, više zabrinut za njenu lepotu boja negoli za svoju sudbinu, koju je podredio delu i zauvek vezao za njega. U narednom distihu, hodočasnik u ulozi svedoka drame koja narasta iznutra, ali i one druge drame koja kao plima nadolazi spolja, postavlja novo pitanje:

Zografe
Šta li vidiš na dnu noći

U ovom pitanju je i odgovor na ono prvo pitanje, a on glasi: pogled zografa dopire do dna mogućeg u stvaranju i sagledavanju vlastite sudbine, s tim što je postavljeno i jedno i drugo pitanje od strane čitaoca: Šta je oko askete i poklonika duhovnog videlo? Odgovor na njega, verovatno, sadrži se u završnoj tercini koja zatvara krug ili prsten pesme:

Zlatno i plavo
Poslednja zvezda u duši
Poslednji beskraj u oku

Zlatno i plavo - svejedno je. Boje su se toliko približile da više nije ni važno koja je na kom mestu (one su i promenile mesta u odnosu na situaciju iz pr- vog stiha). One se sada preobražavaju u zvezdu, u krunisanu svetlost što ispunjava dušu. Ideal je time, čini se, dosegnut, pa, stoga, beskraj u oku ili tama u koju će biće zaći kao da više i nema značaja. Ruka stvaraoca, realizovana umet- nikova vizija u materijalu i boji, duhovna lepota kojoj zograf služi i sam stvaralački princip uzdigli su se iznad istorijske destrukcije i ratničke trošnosti.

Analiza pesme Manasija pokazuje da je u njoj - kao i u drugim Popinim pesmama - malo pesničkih predmeta i malo predmetnih aspekata koji nastanjuju pesmu. U prvom njenom delu to je zograf, gluh i nem za sve što ga u samotničkom trajanju okružuje, do kraja predan onome što je u središtu njegove otvorene vizije, sav u borbi sa sobom, sa vremenom i sa vizijom koja traži jasnu konkretizaciju. Druga predmetnost, antinomična u odnosu na ovu prvu, jeste "konjica noći", njen apokaliptični topot i ratničko, rušilačko "Alah il ilalah". Mir, unutrašnji mir, posvećenost zografa, i duhovna ozvezdanost (sadržani u plavom i zlatnom), našli su se u sukobu sa tamnom stranom stvarnosti (mač, krv, rušenje). Ta dva pesnička predmeta čine okosnicu pesme, sve ostale su metafizičke pojedinosti koje se, u prvom redu, vezuju za "plavo i zlatno", treću predmetnost u pesmi.

U pesmi Manasija Popa u prvi plan istura zografa, dok je delo sada u drugom planu. U ovoj pesmi su date naznake vremena i okolnosti u kojima umetničko delo nastaje sa namerom da se pokaže da je duhovnost primarna strana našeg bitka i da se jedino ona - preko jezika knjiga, fresaka (slika) i muzike - može probiti kroz tamu vekova i nadživeti sve istorijske katastrofe. Zograf to dobro zna i zato tako opsesivno nastupa u naporu da završi delo pre nego što rušitelji (ništitelji) pristignu.

Zato predlažem da ukoliko vam treba analiza ovog dela ili, pak imate za domaći sastav na temu pesme Manasija svakako je prvo pročitajte.

__________________________________

Vasko Popa - Manasija

Plavo i zlatno
Poslednji prsten vidika
Poslednja jabuka sunca

Zografe
Dokle tvoj pogled dopire

Čuješ li konjicu noći
Alah il Ilalah

Kičica tvoja ne drhti
Boje se tvoje ne plaše

Bliži se konjica noći
Alah il Ilalah

Zografe
Šta li vidiš na dnu noći

Zlatno i plavo
Poslednja zvezda u duši
Poslednji beskraj u oku

__________________________________

Vasko Popa (1922-1991) je učinio oštar zaokret u savremenoj srpskoj poeziji ranih pedesetih godina. To se dogodilo 1953. godine kada se pojavila Popina zbirka pjesama Kora, pjesnička knjiga neobične sintakse, sadržine i forme. U literarnoj atmosfeni socrealističkog pjevanja i pripovijedanja koji su bili dirigovani dnevnim potrebama aktuelne politike i ideologije, pojava Kore djelovala je kao radosno pjesničko otkrovenje, ali još više kao šok. Radovala je one koji su stremili modernom pjesničkom izrazu i njegovom oslobođenju od dogmi i recepata; porazila je one čiji horizont očekivanja ova knjiga nije zadovoljila: za njih je ova poezija bila nerazumljiva i besmislena jer njihov lijeni duh nije bio spreman da zađe dublje od prvog nivoa razumijevanja i tamo pronađe prava značenja i smislove. Tipovi poezije su se neumitno kretali ka modernom izrazu i jednom zaorana brazda nije se mogla zatrpati i poništiti. Poezija Vaska Pope, najavljena knjigom Kora stalno je išla uzlaznom linijom dalje razvijajući pjesnički program iz Kore. Tako je Popa postao preteča ne samo moderne srpske poezije, nego i vodeća ličnost savremene srpske poezije, koja je obilježila epohu i odredila pravac daljeg razvoja poezije.

Popa ima pozitivan odnos prema tradiciji koja je mogla da bude podsticajna i plodotvorna, na prvom mjestu je poezija Momčila Nastasijevića, drugi izvor podsticaja bilo je nadrealističko iskustvo: odbacio je bahatost izraza i forme ali je prihvatio iracionalno i humor. Treći inspirativni izvor bio je folklor,fantastično i grosteksnog sagledavanja svijeta, predmetnosti i ljudske egzistencije.

Tjeskoban i monoton život savremenog čovjeka je predočen u poeziji Vaska Pope. Svijet nije ništa nego Nepočin polje - arena sveopštih suprotnosti i sukoba. Odatle obilje apokaliptičkih, kosmoloških i metafizičkih vizija, koje će ovu poeziju učiniti filozofskom i metafizičkom.

Inovativnost poezije Vaska Pope najviše je ostvarena na jezičkom planu. Jezik je jednostavan, kolokvijalan, pun prozaizama i idiomatskih izraza. Izraz je eliptičan, jezgrovit, aforističan i gnomičan. Davno je rečeno da riječima treba da bude tijesno, a mislima prostrano. Kod Pope nema obilja riječi ali ima bogatstva i svježine riječi. Međutim, te riječi su stegnute sintaksičkim redukcijama, a iz tog proističe bogata misaonost i asocijativnost. To je bio novi kvalitet koji je ušao u našu poeziju.

Vasko Popa je vrlo plodan pjesnik - objavio je osam knjiga pjesama: Kora (1953), Nepočin - polje (1956), Sporedno nebo (1968), Uspravna zemlja (1972), Kuća na sred druma (1975), Živo meso (1975), Vučja so (1975), Rez (1981). Objavio je tri antologije: Od zlata jabuka -antologija narodnih umotvorina, Urnebesnik - antologija poetskog humora, Ponoćno sunce - antologija pjesničkih snoviđenja.

Vasko Popa - Belutak 

Vasko Popa - Ciklus igre

Vasko Popa - Daleko u nama

Vasko Popa - Kalenić

Vasko Popa - Konj

Vasko Popa - Kora

Vasko Popa - Kosovo polje

Vasko Popa - Kost kostiju

Vasko Popa - Očiju tvojih da nije

Vasko Popa - Patka

Vasko Popa - Velegradska pesma

Vasko Popa - Venconosac na Kosovu polju