Vasko Popa - Kora

Kora je zbirka pesama koja je prva pokazala svu pesničku modernost u jeziku slikama, motivima i melodiji stiha, što je bio jedan od razloga da se misli kako je ona svojom pojavom obavezala čitaoca da počne na nov način da razmišlja o poeziji. Knjiga se sastoji iz četiri ciklusa: Opsednuta vedrina, Predeli, Spisak, Daleko u nama.

Osnovna tema prvog ciklusa Opsednuta vedrina je ugroženost čoveka i prostora koji ga okružuje, a koji nije nimalo gostoljubiv, već je zastanjen situacijama koje ugrožavaju čoveka. Prostor koji okružuje čoveka je jedna ogromna zver sa razjapljenim čeljustima koje stravično zvone udarima zuba o zube. Ali nije samo prostor sila mraka koja ugrožava čoveka. U ovom ciklusu te sile se nalaze i u samom čoveku, i u njegovoj tragičnoj podvojenosti između sopstvenih sila zla i dobra. Te sile su u čoveku, u damarima krvi, i u neminovnosti umiranja. U ovim pesmama smrt je sveprisutna, ona je zver i neman predstavljena kao voćka koja rađa gvozdene jabuke i duboko korenje pušta u meki kamenjar čoveka.

Ciklus Predeli ima dve vrste pesama: jedni su konkretni predmeti, a drugi imaju metaforično značenje. Ovaj ciklus čine predmeti kojim je određen naš svakodnevni život a to su: pepeljara, pikavac, sto, čiviluk, zid, dlan, ali se tu nalaze i vizije kao što su: uzdah, jauk, zaborav, osmeh.

Pepeljara pripada grupi predela iz urbane sredine. Pepeljara je na stolu, u njoj je opušak u kome se žar lagano gasi, nagorelo palidrvce, pepeo od popušene cigarete, a kraj tako neobičnog predela "ogromna ruka sa žarkim okom nasred dlana vreba na vidiku." Pepeljara podseća na bojište koje ima svoje učesnike i žrtve jer se iznad njih pojavljuje ogromna ruka, kao nešto zastrašujuće, kao da pristiže iz dalekih visina, gledano iz pozicije sićušnih detalja u pepeljari.

Cilus pesama Spisak ima petnaest nejneobičnijih naslova: Patka, Konj, Magarac, Svinja, Kokoška, Maslačak, Kesten, Puzavica, Mahovina, Kaktus, Krompir, Stolica, Tanjir, Hartija i Belutak.

U pesmi Patka simpatična patka se nespretno gega prašnjavim drumom, i nikad neće naučiti da hoda, jer je voda njena prava životna sredina. Na prvi pogled ovo je pesma za decu, ali metaforički sloj pesme upućuje na dominantnije značenje. Dva metaforička izraza kazuju prostor u kome se patka kreće i nije ugrožena. Patka ume "ogledala da ore", odnosno ona grudima talase razbija dok plovi; a u bokovima nosi "nemir voda". Međutim, ona je osućena da živi u prostoru koji je vešestruko ugrožava. Njena tragična sudbina se ogleda u tome što će je tako nespretnu na kraju stići "trska koja misli".

U pesmi Konj tragičnost ove plemenite životinje je u tome što se od njega traži i veći nego što može, da ima osam nogu, da se kreće drumom bez kraja i da za sobom vuče celu zemlju:

U očima lepim
tuga mu se zatvorila
u krug
jer drum kraja nema
a celu zemlju treba
za sobom vući.

I patka i konj imaju tragične sudbine, ali iako su izjednačene u konačnom kraju, među njima ipak ima neke razlike, što ciklusu kao celini daje konačan smisao. Patka se pomirila sa svojom sudbinom, a konj je pokušao da se pobuni. Naravno, od te pobune je ostala samo raskrvavljena gubica i trajna neizbrisana tuga u lepim očima, ali ostaje činjenica da se konj pobunio. Slične sudbine prate magarca, svinju i kokošku.

U pesmi Maslačak ovaj cvet živi u prostoru koji ga ugrožava. On je izložen stravičnom dejstvu zlih sila, živi na opasnoj ivici između dva sveta, dve sile od kojih ga jedna stalno sabija u zemlju, odnosno u asfalt ispod koga je proklijao, da raste u visinu. U toj svojoj tragičnosti on je još izvrgnut ruglu. Jedinu radost mu pružaju "beskućni pogledi šetača."

Dignuta pseća noga
ruga mu se
prokuvanim pljuskom

Obraduje ga jedino
beskućni pogled šetača
koji mu u kruni
prenoći

U ovoj pesmi Popa je upotrebio dve metafore za maslačak. Maslačak je žuto oko samoće, ali je on i pikavac. Obe ove metafore su izabrane po sličnosti. Maslačak je okrugao cvet i po tome je sličan oku; maslačak je žut, i po boji je sličan žaru cigarete koja dogoreva.

Sa jedne strane maslačak je oličenje samoće, a sa druge on je oličenje odbačenosti, suvišnosti i iskorišćenosti. Jer pikavac je odbačen, suvišan, neupotrebljivi deo cigarete.

Prostor, kao sila zla u pesmi Maslačak je socijalizovan, čak i urbanizovan, dat je u karakteristikama velegrada u kome je čovekova samoća uvek akutan socijalni i medicinski problem. Grad dočaravaju izrazi pločnik, slepa stopala, šetači, pseća noga, dogoreli pikavac.

Osećanje višestruke čovekove tegobe u takvoj urbanoj sredini javljaju se u višestrukom konfliktu. Sama priroda čovekova tera ga među svet, u prostor, u vlastito egzistencijalno okruženje. Ali to okruženje je za njega, "crnica neba" jer otuda ga vraćaju "slepa stopala", zle sile prostora; vraćaju ga, "sabijaju mu vrat u kameni trbuh". Sredina, prostor, okruženje, svet, ne samo da su hladni prema čoveku već i podrugljivi.

Moćni kesten je u pesmi Kesten takođe u tamnici. Ovaj lepotan planina, je ovde zarobljen, prinućen da živi tamničkim životom.

Ulica mu popije
sve zelene novčanice
pištaljke zvončad i trube
u krošnji mu gnezda svijaju
proleće mu prste kreše.

Kesten u svom životu - tamnici ima svoje trenutke miline i radosti. To su njegove noćne prividne pustolovine kada on zamišlja da je u šumi. Pesnik svojim držanjem usamljenika u svetu - tamnici, u prostoru - zloj sili, ide ka nekoj konačnoj misli. Ovo diferenciranje ima svoju gradaciju. Patka se unapred pomirila sa sudbinom, konj je pokušao da se pobuni ali je svoju pobunu platio krvavom ranom na gubici dobivši uz to i đem; maslačka obraduje i uteši beskućni pogled šetača; kesten nalazi malo radosti u izmišljenim bekstvima iz sveta - tamnice.

I kaktusov položaj u pesmi Kaktus je takođe poseban u svetu - tamnici. Svestan okrutnosti prostora, on se nekako brani:

Stena koja ga je rodila
ima pravo
bode bode bode

Kaktus je izvukao neku pouku iz okrutnog okruženja i prema njemu ima stalno aktivan odnos. On odbija dijalog sa svetom - tamnicom, zatvorio se u sopstveni svet, u svoj sopstveni bodljikavi oklop.

U pesmi Stolica takođe je opevan motiv iskušenja i stradanja u životu - okovu, ali u ovoj pesmi dominantan je motiv čežnja za slobodom. Stolica čezne za slobodom, ona čezne da se sjuri niz stepenice, da zaigra na mesečini, i ona poželi da sedne "na tuđe obline umora da se odmori."

Na kraju ciklusa je pesma Belutak. Ova pesma je poenta ciklusa, jer svojom idejom stoji na samom vrhu gradacije ciklusa.

Bez glave bez udova

Belutak nije ničim ugrožen. On simbolizuje biće jer se miče, drži u svom zagrljaju i "smeši se obrvom meseca". Za njega život nije ni tamnica ni okov. Njega ničim ne ugrožava okruženje u prostoru u kome se njegov čudan život ostvaruje. Bez ikakve potčinjenosti silama oko sebe, belutak gleda sa visine, ironično se smešeći "obrvom meseca". Ovaj belutak je simbol posebne vrste čoveka, on je bez straha od sila koje ugrožavaju ljudsko biće, uzdignut je nad prolaznostima života, duhovno je čist i čvrst i sa širokim duhovnim horizontom. Belutak se kamenom snagom i mirnoćom uzvisio iznad zla i prolaznosti života dostigao takvu unutrašnju snagu da može sve da gleda sa visine i to sa osećanjem ironije. On je neka vrsta pobednika nad životom - tamnicom.

Ciklusom pesama Daleko u nama Popa završava epsku strukturu zbirke Kora. Ciklus sadrži trideset pesama, ljubavnih i sa temom rata, a život ugrožen strahotama razara i uništava ljudski život. Rat je označen metaforom "nepozvano strano prisustvo", a ova sila zla, uz prostor sa kojim čini jedinstvo, jedna je od osnova ljudske nesreće.

U drugom delu ciklusa se nalaze himničke pesme ljubavi. U njima se opeva lepota, sjaj i radost života u obostranoj ljubavi. Ljubav je životodavna sila koja preobražava svet i čoveka. Čovek koji voli nije ugrožen prostorom.

Vasko Popa je našu poeziju obogatio svojom lično izražajnom formulom, svojom smelom i efikasnom sintezom, svojom modernom osećajnošću koja je otvorila nove prostore i nove mogućnosti. Kao pesnik bitnog, pesnik neprolazno aktuelnog, Popa je bez napora uvek bio i jeste pesnički prisutan u svom živo aktuelnom trenutku.

__________________________________

Vasko Popa - Kora

Kora je prva pesnička knjiga Vaska Pope. U stvaralaštvu pesnikovom ova knjiga ima dva lika. Jedno je njen autonomni lik pesničke zbirke koja ima sopstveni poetski kosmos u kome se susreću ropstvo, nasilje, nesloboda, predeli, predmetnosti, usamljenost, lepota, ljubav. Drugi je njen lik knjige-temelja Popine poezije, odnosno, "ekspozicije" celokupnog njegovog pevanja. U njoj su začete sve glavne teme, osećanja i raspoloženja budućeg pevanja: ljubav, rodoljublje, misaonost, filozofija ljudske egzistencije, svet kao nepočin-polje večitih sudara i sukoba (večite vetrometine kojima je izložen čovek), biće i ništavilo. U Kori je postavljen problem smisla čovekove egzistencije, problem čoveka koji je u sudaru sa besmislom. Svet Kore je prizemljen - to je svet stvari, koji je čovekovo pribežište u bekstvu od ništavila. Konkretnost predočenog (opevanog) sveta dovedena je do opipljivosti: predmetnosti toga sveta su sasvim obične i svakodnevne. One su sasvim prozaične, ali su ovde dobile umetničku snagu značenjske prenapregnutnosti.

Zbirka se sastoji iz četiri ciklusa: Opsednuta vedrina, Predeli, Spisak i Daleko u nama. Za ciklus Daleko u nama, koji se sastoji iz dvadeset jedne pesme, pesnik je napisao i dvanaest beležaka, koje su nastajale istovremeno sa pesmama. Iz naslova Beleške za pesmu Daleko u nama vidi se da pesnik ciklus posmatra (i shvata) kao jednu pesmu ("za pesmu"), koja se sastoji iz dvadeset jedne manje pesme. Ako se ima u vidu da su pesme prethodna tri ciklusa naslovljene, a pesme ovoga ciklusa označene su brojevima, ovaj niz pesama može se shvatiti kao poema, poema o ljubavi. U prethodnim ciklusima svaka pesma je posebna tematska celina, autonomna pesma; u Daleko u nama sve pesme objedinjuje jedan isti lirski subjekt koji svoje reči upućuje NJOJ ("Dižemo ruke", "Uznemirena šetaš", "Očiju tvojih da nije", "Zlato naše mladosti").

Sadržina ciklusa uslovljena je vremenom nastanka. Ciklus Opsednuta vedrina pisan je u vremenu od 1943. do 1945. godine pa sadržina pesama, metaforički predočena, odslikava vreme zla, nasilja, ropstva i otpora. Ciklus - poema Daleko u nama nastajao je u dužem periodu - od 1943. do 1951. godine; u njemu ima refleksa atmosfere iz uvodnog ciklusa, ali je dominantan motiv ljubavi i osećanja i raspoloženja, koji proističu iz ovog motivskog opredeljenja. Središnji ciklusi; Predeli i Spisak, vrlo su bliski ne samo po vremenu nastanka (1951), nego i po tematskom opredeljenju i jednoj dominantnoj osobenosti - statičnosti poetskih slika.

Naslov pesničke zbirke Kora ima i denotativno (doslovno) i konotativno (preneseno, metaforičko) značenje.

1. Zaštita od spoljašnjeg delovanja, od ataka na ličnost, njen duh i moral. Zato kora ima više oblika.

Koža, kora, ljuska, opna - kod živih bića kao zaštita od fizičkog ugrožavanja tela.
Duhovna zaštita - nadjačavanje duha protivnika, odbrana snagom duha.
Moralna zaštita - nadvladavanje protivnika snagom sopstvenog morala.

Psihološko - emotivna zaštita:

- stabilnost ličnosti, psihološka sigurnost u sebe;
- emotivna snaga - suprotstaviti se dobrotom, nežnošću, ljubavlju, i čovekoljubljem.

2. Ispod kore je prava suština bića - biološka i duhovna.
3. Ispod spoljašnjeg oblika (forme) je prava suština stvari.
4. Kora je prvi nivo razumevanja književnoumetničkog teksta, denotativno (doslovno) značenje, koje se odmah iščitava - to je samo skrama koja skriva suštinu. Pravo značenje se, nalazi ispod kore - drugi nivo razumevanja je dubinski nivo reči i poetskih slika, nivo prenesenih značenja.

_________________________________

Vasko Popa - Kora

Vasko Popa je predstavnik posleratne avangarde u srpskoj književnosti. Zajedno sa Miodragom Pavlovićem, početkom pedesetih godina, preokrenuo je smer srpskog pesništva. Zahvaljujući njima, srpska poezija je dobila na ozbiljnosti i naglašenoj modernosti u jeziku, tematici, u odnosu prema svetu i shvatanju pesništva ali, to je nailazilo na nerazumevanje, otpor i oštru kritiku. To je poezija koja ustaje protiv "kubikaške poezije" (poezije koja je stvarana na gradilištima i slavila poduhvate). Ona ne želi ništa da idealizuje, da slavi i pretvara u pevanje "meke i nežne atmosfere" kako bi sve bilo po meri čitalaca i politike. Baš zbog toga što je Popina poezija bila bunt i svojevrsni prevrat u srpskom pesništvu, ona je i bila negirana. Tako kritičar Milan Bogdanović, koji ugađa ideologiji toga doba, piše da je to vraćanje na "porušeni i u korov zarasli" futurizam i nadrealizam, odvajanje poezije i od čoveka i od života, "prkošenje besmislom" i čoveku i životu. Zbog toga je i Popin distih: "Konj / Obično osam nogu ima..." označio kao apsurdnu sliku i najveći pesnički besmisao jer se nije ni čulo ni videlo da konj ima osam nogu. U tome nije prepoznat utisak koji konj ostavlja u trku na čoveka posmatrača, odnosno "stvaralačka imaginacija koja vrši montažu viđenog i od toga pravi moderno pesničko izricanje istine".

Nakon prve pesničke knjige Kora (1953), Popa je objavio sledeće zbirke pesama: Nepočin-polje (1956), Sporedno nebo (1968), Uspravna zemlja (1972), Kuća nasred druma (1975), Živo meso (1975), Vučja so (1975) i Rez (1981). Priredio je i antologije: Od zlata jabuka (1958), Urnebesnik (1960; narodni humor) i Ponoćno sunce (1962; narodna snovidjenja).

Za Popinu poeziju karakteristično je da pesnik polazi od nekih nadrealističkih slika, ali stvara i svoj osobeni stil, nov, do tada nepoznat našoj poeziji. Uveo je stih koji je eliptičan (sažet), tako da se vidi da je on pesnik koji teži sabijanju smisla i osećanja, pesnik koji u pesmi pravi sintezu izrečenog. Njegov jezik se sastoji od elemenata savremenog govora, pun je prozaizama i neočekivanih obrta. U Popinom jeziku prisutno je i ono što je folklorno, drevno (uticaj Momčila Nastasijevića), ali i ono što je urbano, savremeno. Veza Vaska Pope sa tradicijom posebno se primećuje u zbirci "Uspravna zemlja". On koristi simbole koji na najbolji način obeležavaju njegovu vezanost sa onim što je nacionalno, istorijsko i mitsko, majstorski uspostavljajući vezu između prošlog i sadašnjeg, drevnog i modernog. Popa u svojoj poeziji slika stanja i zbivanja u svetu i međuljudskim odnosima. Iza njegovih pesničkih slika krije se večna drama u svetu koja je u isto vreme i drama svakog bića. Kora je prva knjiga koja je pokazala svu pesničku modernost u jeziku, slikama, motivima i melodiji stiha. Po mnogim savremenim kritičarima ona je svojom pojavom obeležila prelomni trenutak i obavezala čitaoca da na nov način razmišlja o poeziji. Knjiga se sastoji se iz četiri ciklusa: Opsednuta vedrina, Predeli, Spisak, Daleko u nama.

U prvom ciklusu, Opsednuta vedrina, osnovna tema je ugroženost čoveka i životni prostor koji nije ni malo prijatan, već je nastanjen situacijama koje prete i ugrožavaju biće. Lirski subjekat život doživljava kao uokvirenost i opsednutost nekim ili nečim pred čim nestaju mir i spokojstvo. U pesmi "Gvozdena jabuka" to je čudo od stabla i ploda koje pogađa i teme, i utrobu, i mozak. Ovde je jabuka proizvod vremena ("gvozdena"), neprirodna, destruktivna; ona je pesnički izraz za onespokojavajuće, pa zato i nostalgično traženje mira: "Gde mi je mir / Neprobojni mir... Nesalomljivi mir... Gde mi je gde mi je mir". Ovaj ciklus pokazuje da ugroženost bića dolazi ne samo od čoveka, već i od kosmosa, kosmičkog prostranstva koje nas, svojom veličinom, poseduje i guta. U pesmi "Poznanstvo" kosmos je kao "razjaplje na čeljust nevidljive zveri koja guta i melje u svojoj utrobi večnog mraka". Ovde je, prvenstveno, reč o strahu od smrti, od konačnog nestanka u vremenu i prostoru, o suočenju sa najvećom istinom koja poništava bića. Avetinjsku stranu sveta pesnik je dao u pesmi "Odjekivanje", u kojoj se vidi strah od ljudske samoće i praznine. I ta praznina je kao "zver koja rezi i urla, laje i zavija, jer i soba je kosmički prostor u malom".

Ciklus Predeli ima devet pesama. Teme tih pesama su predmeti kojima je određena naša svakodnevica, naizgled banalni i nepoetični predmeti: pepeljara, pikavac, sto, čiviluk, zid, dlan (pesme: "U pepeljari", "Na stolu", "Na čiviluku", "Na zidu", "Na dlanu"), a tu su i predeli vizije: uzdah, jauk, zaborav, osmeh. Vasko Popa je od običnih stvari načinio pesnički kosmos u malom, neiscrpan u asocijacijama i mogućnostima iščitavanja. U pesmi "U pepeljari" peva se o "majušnom suncu sa žutom kosom od duvana". Ono se polako gasi, a za njim pristiže drugo; "obezglavljena drvca čeznu" a "zelenci od pepela njiste". U pepeljari je opusak koji se gasi, sibica koja iščezava, pepeo koji se gomila, i još jedna cigareta, već upaljena, u "ogromnoj ruci" čoveka, slična "žarkom oku nasred dlana". Svet malih detalja je personifikovan: drvca čeznu, pepeo njisti, "ruž doji / Mrtve trupce čikova". Pepeljara tako podseća na bojište.

Ciklus Spisak ima petnaest pesama sličnih po tematici: "Patka", "Konj", "Magarac", "Svinja", "Kokoška", "Stolica", "Kaktus", "Krompir", "Belutak"... Tema ciklusa su domaće životinje, biljke i predmeti koje je čovek oblikovao svojom rukom. Sve ove pesme, ističu tragiku, nesporazum i večni antagonizam u ovom svetu, u kome uvek postoji neko ko je u grožen. U pesmi "Patka" javljaju se izmenjeni i nametnuti uslovi života. Patka je izdvojena od prirodnog okruženja: voda glatka kao ogledalo zamenjena je prašinom. Ona je stvorena da pliva, "ogledala da ore", a ne da se tromo i nevešto vuče po prašini. U svom geganju ona je i smešna i tragična u isto vreme. Nema ničeg što bi moglo da joj nadoknadi odsustvo vode u kojoj se "ribe smeju". I dok ona ide po prašini, za njom ide "trska koja misli", čovek koji će je stići. Blizina čoveka nagoveštava njen kraj, a hodanje po prašini njen hod po mukama, hodanje prema neizbežnoj smrti. Izlaza nema, patka kao da to shvata ("ionako će je stići") i kao da se miri sa činjenicom da je bekstvo iz te opasnosti nemoguće. Pesma "Konj" svedoči koliko je vedrina života ugrožena i opsednutost njome prisutna. Gonjen bičem, agresijom čoveka, konj juri putem ("osam nogu ima") i vuče teret ("Između vilica / Čovek mu se nastanio"). Time je narušena sloboda konja i njegova sreća. Pokušaj pobune protiv ljudske prisile doživeo je kao grubo iskustvo ("Tada je gubicu raskrvavio / Hteo je / Da pregrize tu stabljiku kukuruza"). Zbog onoga što ga je zadesilo, ostala je samo "tuga u očima lepim". Poslednji stihovi upućuju na bezizlaz i Sizifovu istrajnost ("Jer drum kraja nema / A celu zemlju treba / Za sobom vući "). O prisili i opsednutosti vedrinom govori i pesma "Kesten". Kesten, zarobljen betonom i asfaltom, mašta o šumi, jer je u gradu u potpuno neprirodnoj okolini, u veštački napravljenim drvoredima, otrgnut od prirode. Njegovo lišće su "zelene novčanice" koje ulica ispija (lišeno je sokova, natopljeno smogom). Umesto pravih gnezda, u krošnji nosi gnezda od pištaljki i sirena. Jedino mu koren, koji nije ugrožen jer je ispod zemlje, omogućava da sanja o bekstvu iz te ružne svakodnevice. I kesten je personifikovan, ponaša se kao ljudsko biće: ima prste, živi od pustolovina, ima divne uspomene, iskrada se iz grada (živi neki noćni život) i ponovo se vraća "u drvored na svoje mesto", u stanje koje mu je čovek namenio.

U ciklusu Spisak Vasko Popa nas suočava sa spiskom živih i neživih stvari. Svaki predmet iz ovog spiska, metaforiše izvesnu situaciju postojanja, koja u određenoj meri može da bude i situacija ljudskog postojanja. Sudbina stvari sa "Spiska" veoma je slična čovekovom udesu. Sve ove pesme žive samostalno, kao pesme skice, životinja, biljaka ili predmeta. Čovek upravlja predmetima sa ovog spiska, pa kroz ove pesme Popa traži odgovor na pitanje: "Da li se možda i čovek sam nalazi, na nekom univerzalnom spisku?". O Popinoj poeziji može se govoriti proučavajući ga sa nekoliko aspekata, kao pesnika modernog, neobičnog: pesnika koji je u stih uneo toliko muzikalnosti bez ikakve stvarne pretenzije da metrički bude savršen. Zna se da je imao veoma kritičan odnos prema rečima i bio je vrlo selektivan u odnosu na leksičku građu. On je težio maksimalnoj funkcionalnosti svake upotrebljene reči. Reči su u njegove pesme ugrađivane tako da u kontekstu budu opterećene samo do granica nosivosti. Svaka reč mora da deluje punom težinom svog smisla. Jedna od osnovnih osobina njegove poezije je čulnost, konkretnost, doživljaja materijalnog sveta od čijih elemenata on i gradi svet svoje poezije. Pesnik je uspeo da postigne jedisntvo suprotnosti u svojoj intonaciji, čak i u impulsu koji nose stihovi. Svaku ekspresiju on sažima u najjednostavniju delotvornu formulu. Ponekad je bio sklon jarkom, bizarnom, čak senzualnom, metaforičnom, neobičnom izražavanju. Sve ove elemente u nejgovoj poeziji Zoran Mišić je razvrstao na klasicističke i barokne. Rekao je da je Popa najbolji kad klasicistički elemenat prevagne nad baroknim. Muzikalnost ove poezije je očigledna. Ovaj pesnik ne upotrebljava simbole kao sistem određenih konvencionalnih znakova, već reči koje nizom asocijativnih slika, treba da nas dovedu do simbola. Pevajući ništavilo i prevladavanjem ništavila, ovaj pesnik nas dovodi suštinskoj ljudskosti kao uzvišenom idealu kome treba težiti.

Četvrti ciklus Daleko u nama je ciklus užasa rata ("krici udaraju u plavet", "kuće se kriju", "šake se hvataju za nejake oblake"). Na dramu upućuju i reči: testere, čelicne grane, razularene kasike, nakostrešene makaze. Sve su to elementi demonskog čemu se, u drugom delu ciklusa, suprotstavlja ljubav. Pesnik o ljubavi peva s divljenjem. Po njemu ona je čudesna i svemoćna. Zahvaljujući njoj, prostori vedrine u drugom delu ovog ciklusa dobijaju sve veće mesto što je posebno došlo do izražaja u pesmi "Očiju tvojih da nije". Pesma se sastoji iz četiri tercine. U prvoj strofi uvodni motiv su oči, za koje se vezuju: vedrina, čistota, polet, beskraj. Njihova boja ista je kao boja neba, njegova dubina, pa stan više nije zatvoreni geometrijski oblik koji plaši svojom prazninom. U drugoj strofi oči zamenjuje smeh voljenog bića, a njegovi atributi su: razdraganost, radost življenja koja zanemaruje i poništava zatvorenost ("Smeha tvoga da nema / Zidovi nikad ne bi / Iz očiju nestajali"). U trećoj strofi govor voljenog bića zamenjen je metaforom "slavuji", što asocira na pesmu, na zanos i nežnost, na "unutrašnji preobražaj bića". Sreća briše razliku između unutrašnjeg i spoljašnjeg, pa se svet doživljava kao jedinstven. U poslednjoj strofi ruke su dominantan motiv. Ono što oči, smeh i govor nisu mogli da izraze, mogu ruke dodirom, toplinom. Sa njima se sklapa slika o uzajamnoj sreći: san zaljubljenih nastanilo je sunce, božanska svetlost. Ljubav je u ovoj pesmi osnovno osećanje bića, vrhunski smisao života, jer se u ljubavi povezuje ono što je najlepše i najčistije, a to su: vedrina, lepota, svetlost, širina i beskraj, toplina i prostranstvo sreće koje postaje nemerljivo.

Na jezičkom planu, Vasko Popa koristi metaforu (zrela praznina-vazduh, privezan čamac-srce, crveni talasi-krv, trska koja misli-čovek, orati ogledala-plivati, snežne grane-ruke, gladna jezera-oči, žuto oko samoće-maslačak, zelena novčanica-list, iznenadna svitanja-klice...), personifikaciju (prazna soba stane da reži, besni nož, stvari nam siva leđa okreću, krovovi u zemlju silaze, dimnjaci slobodno hodaju, zapomaganje algi, poljubac sunca, vazduh ujeda, plavooke daljine...) i simbole (kaktus-ljudski odnos prema svetu: ispunjenost nepoverenjem i spremnost da se brani; konj-znak za patnju i sizifovsko u ovom svetu koje obelezava uokvirenost, nametnuti režim vladanja; sunce-kosmička i preobražavajuća moć topline, nežnost, ljubav; kora-simbolika za strukturu koja se sklapa i u sebe zatvara određeni svet; ona kao da ga krije i čuva od povreda i uništenja; "zaviriti ispod kore" znači doći do prave suštine, do onoga što čini skriveni smisao predmeta, a to znači dotaći i odgonetnuti primarnu prirodu predmeta koja se uzima za polazište pevanja (Sarl Bodler: Teorija univerzalnih analogija). Ova poetska sredstva omogućila su Vasku Popi da u svojoj poeziji iskaže bogatstvo asocijacija i skrivenih značenja, stalno nas iznenađujući novim rešenjima u obeležavanju životnih situacija ili stanja. Niko nije bio takav majstor za neobičnost stvari i za "igranje" s nasim očekivanjima kao Popa. Kod njega stvari, biljke i životinje dobijaju dušu, oživljavaju, stupaju u međusobne odnose i postaju analogni čoveku.

_________________________________

Vasko Popa (1922-1991) je učinio oštar zaokret u savremenoj srpskoj poeziji ranih pedesetih godina. To se dogodilo 1953. godine kada se pojavila Popina zbirka pjesama Kora, pjesnička knjiga neobične sintakse, sadržine i forme. U literarnoj atmosfeni socrealističkog pjevanja i pripovijedanja koji su bili dirigovani dnevnim potrebama aktuelne politike i ideologije, pojava Kore djelovala je kao radosno pjesničko otkrovenje, ali još više kao šok. Radovala je one koji su stremili modernom pjesničkom izrazu i njegovom oslobođenju od dogmi i recepata; porazila je one čiji horizont očekivanja ova knjiga nije zadovoljila: za njih je ova poezija bila nerazumljiva i besmislena jer njihov lijeni duh nije bio spreman da zađe dublje od prvog nivoa razumijevanja i tamo pronađe prava značenja i smislove. Tipovi poezije su se neumitno kretali ka modernom izrazu i jednom zaorana brazda nije se mogla zatrpati i poništiti. Poezija Vaska Pope, najavljena knjigom Kora stalno je išla uzlaznom linijom dalje razvijajući pjesnički program iz Kore. Tako je Popa postao preteča ne samo moderne srpske poezije, nego i vodeća ličnost savremene srpske poezije, koja je obilježila epohu i odredila pravac daljeg razvoja poezije.

Popa ima pozitivan odnos prema tradiciji koja je mogla da bude podsticajna i plodotvorna, na prvom mjestu je poezija Momčila Nastasijevića, drugi izvor podsticaja bilo je nadrealističko iskustvo: odbacio je bahatost izraza i forme ali je prihvatio iracionalno i humor. Treći inspirativni izvor bio je folklor,fantastično i grosteksnog sagledavanja svijeta, predmetnosti i ljudske egzistencije.

Tjeskoban i monoton život savremenog čovjeka je predočen u poeziji Vaska Pope. Svijet nije ništa nego Nepočin polje - arena sveopštih suprotnosti i sukoba. Odatle obilje apokaliptičkih, kosmoloških i metafizičkih vizija, koje će ovu poeziju učiniti filozofskom i metafizičkom.

Inovativnost poezije Vaska Pope najviše je ostvarena na jezičkom planu. Jezik je jednostavan, kolokvijalan, pun prozaizama i idiomatskih izraza. Izraz je eliptičan, jezgrovit, aforističan i gnomičan. Davno je rečeno da riječima treba da bude tijesno, a mislima prostrano. Kod Pope nema obilja riječi ali ima bogatstva i svježine riječi. Međutim, te riječi su stegnute sintaksičkim redukcijama, a iz tog proističe bogata misaonost i asocijativnost. To je bio novi kvalitet koji je ušao u našu poeziju.

Vasko Popa je vrlo plodan pjesnik - objavio je osam knjiga pjesama: Kora (1953), Nepočin - polje (1956), Sporedno nebo (1968), Uspravna zemlja (1972), Kuća na sred druma (1975), Živo meso (1975), Vučja so (1975), Rez (1981). Objavio je tri antologije: Od zlata jabuka -antologija narodnih umotvorina, Urnebesnik - antologija poetskog humora, Ponoćno sunce - antologija pjesničkih snoviđenja.

Vasko Popa - Belutak  

Vasko Popa - Ciklus igre

Vasko Popa - Daleko u nama

Vasko Popa - Kalenić

Vasko Popa - Konj

Vasko Popa - Kosovo polje

Vasko Popa - Kost kostiju

Vasko Popa - Manasija

Vasko Popa - Očiju tvojih da nije

Vasko Popa - Patka

Vasko Popa - Velegradska pesma

Vasko Popa - Venconosac na Kosovu polju