Vasko Popa - Kost kostiju lektira

Vasko Popa - Kost kostiju

Vasko Popa - Kost kostiju

 

U planetarnoj trci za ljudima i kostima, za belutkom i kamenom, za igrom i provalijom, pesnik zaumne poeteske verodostojnosti. Vasko Popa ušao je kao čovek koji je odbacio lažnu odeću i bacio lažne romane "opojnih obamrlosti".

 

Ušao je bez palete saučesnika koji "popravlja" sliku sveta ili doteruje njegove krajnosti, koji - prkoseći razlivenom lirizmu - napušta poeziju pasivnog obigravanja, opisivanja i kićenosti. Surovo razgolićena planeta ukazala se kao približena, neodoljiva krčevina po kojoj "svaka noć zapali svoju zvezdu". Popina je zasluga što je poetičnosti vratio govornu izvornost, što je progovorio na sav glas, što je govorom krenuo u nepodmitljivu efikasnost izricanja i neporecive rečitosti. Principu govora vraćeni su principi dvoboja i borbe, utakmice i ringa. Otuđujući modeli izazivaju neotuđivu ponoćnu hrabrost da se istovremeno provociraju obe realnosti: jezik i mišljenje. I tako razrešene, tako imenovane, odjekuju pesme Vrati mi moje krpice, koje su dostojne brehtovokog nadmoćnog nauka. Pesnik nagoveštava, demonstrira, učestvuje i zaključuje. Ako je za Reverdija rečeno da je nadrealist u sebi, onda se za Vaska Popu može reći da je nadrealist u igri elemenata, u igri dragocenih opiljaka, krpica, otpadaka, kostiju, konkretne preostalosti.

 

Crn ti jezik crno podne crna nada
Sve ti crno samo jeza moja bela
Moj ti kurjak pod grlo

 

Oluja ti postelja
Strava moje uzglavlje
Široko ti nepočin-polje

 

U dubini, u sve većoj dubini Popine poezije, gde se jednostavna slika pretvara u elementarno, u vodu, vazduh, zemlju, metal ili voćku, leži velika svetla pruga starozavetnih praskozorja, čija svežina nesebično lebdi i nad neobičnostima našeg sveta, i trenutka našeg sveta. Prvo je u svakoj od ovih pesama kosmička krčevina onaj teren gde će se rascvetati poetski detalj, a zatim je rasvetljenost terena ono gnezdo u kome pesnik, poput Momčila Nastasijevića, uzvikuje: "Nerođenih zora zapoju mi petli". Ta igra elementima i to elementarno nadigravanje prevodi pesnik u prastaro rodoljublje, u uzbudljivu intimnost kostiju, u neprestani neustrašiv izazov svakom početku i svakom trajanju. Pesma više nije bivanje u funkciji trenutka, nije plod takozvanog nadahnuća, nije psihološko žarište, nego očigledna istorija anonimne sudbine, ratnika koji je počeo da peva u trenutku smrti i smrtnika koji nije još stigao da bude ratnik.

 

I rodoljubiva pesnička reč Vaska Pope nepristraona je u komentaru, surovo imenovana u samom biću istorije. Nema neprozivnosti ili raspevanosti, nema slojeva metafore, nego je cela pesma i suština i detalj same metafore. Pesnik ne navlači oklop, ne treperi od groznice prepoznavanja. Sada je i istorija sva u elementima, sada je i ona voda, vazduh, zemlja i — kost kostiju. Progovara izazvano čudo smrti. Progovara ono što ostane kada nestane sve što je bio odnos, što je bio start u borbi ili prah sa oružja. Duboko ulazeći u biće neobojenog, neobeleženog bića, koje skida svoj ogrtač i svoju kapu i svlači svoju ljudsku i zemnu kožu, pesnik ostaje sam prema sudbini, sam je kamen uzidan u Ćele-kulu, sam je oluja koja veje kroz karlične kosti, sam je mišić koji je još ostao na suncu. Univerzalno rodoljublje Popine poezije istrajaće na kosmičkoj krčevini, a imaće za oružje i za spomenik "kost kostiju". Uštedeo je pesnik ne samo pevački, guslarski princip ravnopravnog objašnjenja, nego je u nepoštednom sažimanju praslika i slika uštedeo registar vremenskog odazivanja, vremenskog imenovanja. Spomenici nisu prebivalište pamćenja, nego glad za nestajanjem koje nije usko nacionalno, nije odmerena i primerena zemlja.

 

Iz Ćele-kule ili iz Sutjeske pesnik izlazi kao čovek koji eksploatacijom detinjske naivnosti dostiže plodove surove mudrosti. Ozbiljnost teme nije ono što nameće ozbiljnost pesme. Vernost jednoj temi-imenu ili temi-zadatku nije ognjište za sanjarenje, za pamćenje i uspomene. Pesnik ispituje istoriju smrti, jedinu istoriju čoveka i naroda, prapostojbine i vršnjaka. Nije slučajno što se upravo u pesničkoj bici za spomenike kao što su Ćele-kula i Sutjeska ostvaruje poetska činjenica prvog reda. Popina pesma ne prilazi pamćenju nego drskosti da se protiv svakog pamćenja bude na samom pragu onog smeha i onog jauka koji izvire iz lobanje. Odviše poetična, svaka Popina pesma je u jednom električnom nizu reči i imena, ogoljenih i surovo napuštenih, upravo ironična bitka oslobođena oružja uobrazilje. Inače silovite uobrazilje, pesnik ne samo da svlači naličje nego i skida lice vremena i prostora ne bi li prkosnom ironijom nadglasao i nadvisio kosmičku krčevinu u kojoj - kao na svečano nadrealističkim platnima Đorđa de Kirika - stoje samo zidovi ili kule osvetljene kostima svojih graditelja i rušitelja.

 

Na nož kurjaci moji mezimci neprebola
Glave vam se već sa kolca keze
Ionako vas nema i nema mene
Hoćete li

 

Ne cvokoćemo mi to vetar to
Besmisleni na vašaru sunca
Kezimo ti se kezimo do neba
Možeš li nam šta

 

Zašto nam sad u očne duplje bežiš
Zašto tamom sikćeš i grozom palacaš
Zar je to sve što umeš

 

Kostima se neprestano bavi Popina poezija i neprestano na ivici ništavila odjekuje njihov zajednički zvuk, zvuk čiji zamasi i razmaci određuju strukturu svakog stiha i svake pesme. Oslobođene svojih funkcija, kosti pristaju na "vanjsko druženje" sa pesnikom. Pesnik, međutim, nije u katakombi, nije u pustinji, nije u gomili, nije na galiji dostojnoj Rastka Petrovića, nego izlazeći iz sna a noseći njegovo blago (Branko Miljković) nalazi obilje besmislenih kostiju koje nikome ne služe i koje kao da nikada nisu ni služile. Ali prkos je ono praosnovno iskustvo pesnikovo, naivno koliko i borbeno, koje nefunkcionalnim elementima daruje punoslovnu poetsku funkciju. Pišući o ovoj "istoriji kostiju", Miodrag Pavlović je valjano primetio da čitav porod golih kostiju naslućuje i priziva trenutak svoje buduće najezde, "onaj trenutak kada kost izgubi svaku relacIju s čovekom, što je pak trenutak i njene definitivne besmislenosti:

 

Sad nam je lako
Spasle smo se mesa

 

Divno je to sunčati se naga
Ja nikad nisam marila meso

 

Ni mene nisu te krpe zavele
Ludim za tobom ovako nagom

 

Kost ja kost ti
Zašto si me progutala
Ne vidim se više

 

Šta je tebi
Progutala si ti mene
Ne vidim ni ja sebe.

 

U svakoj Popinoj pesmi scenario je načinjen detinjskom rukom, a rasvetu je ponudilo ponoćno sunce. U potrazi za rekvizitama, pesnik ide pervazom ili ekicom, crtežom ili gravirom, - a jezik je reditelj, majstor svake scene, slike, predela, kosmosa i mikrokosmosa. Jedan cvet živi u Popinoj poeziji na principima igre kao što i kosti vode dijalog na principu ironične rugalice. Ponoćno detinjstvo neprestano budi svoje vršnjake i neograničenom nostalgijom budi pra-vršnjake jednog jedinog belutka ili jednog jedinog cveta. U igrama Popinih pesama sve se odvija savršeno, sve je u pravilima ponoćnog reditelja, sve je između nužnosti i slobode, samo nema pobednika, nema konačnog pozdrava smisla. Pesnikovo samoosećanje čini ga u svakoj igri, u svakoj od "igara" onim spirituelnim igračem koji, bacajući rekvizite dnevnog života i dnevne poezije, obistinjuje start Aleksandra Vuča: "Pojaviću se jedne noći iza nekoliko drveta u isti mah i svi će se čuditi kako je to mogućno..."

 

Drskost Popine fantazije najbolje se ogleda, najdublje takmiči u njegovim Igrama. Sve uloge svoje fantazije, sve razloge i sve blagoslove, sva nepočinstva i sve neizvesnosti stavio je u ove nezavršene i nezavršive igre u kojima je smisao potajni a vrhovni sudija. Igrama nikad kraja, čarolijama nikada omaške u igri, omaškama nikad poen izvesnosti na kraju igre. Igre se izvrdavaju jedna drugoj, izazivaju jedna drugom, i kao sve odviše naporne, uporne igre - one se neurotizuju jedna drugom. Ali Popina pravila igre ne prestaju da se izvode iz pravila poezije: gustina njegovih igračkih zahvata neprestano je u službi supstantiviranih oblika. Nijedna igra u Popinim Igrama neće prestati, iako se po scenariju jedne jedine pesme upražnjuju trenutno, događaju u jednom jedinom trenutku. Poznato je da je svojim metafizičkim igrama Vasko Popa darivao i naslove i pravila arhipoznatih narodsko - dečjih, pa čak i folklorno ceremonijalnih igara, kao što su "trule kobile" ili "žmurke". Ali igra ne može da bude samo svoje vlastito pravilo, nego nepravilna reč koja se poigrava pravilom. Vasko Popa je igrama vratio pravo na samoosećanje i na samoopisnost, pravo na vlastiti govor. Samo ono što je jezički potvrđeno ulazi u deobu poena, u suštinu igre. Samo ono što se odigrava na planu jezika jeste bitka za igru, jeste pobeda igre same. Samo ono što opeva gnezdo ili teren igre može da obezbedi njegov smisao, pobedljivost i nadmoćnost njegovog smisla. A pesnik nije tu da opeva dobijene, nego nedobijene, ranjive i ranjivo neizvesne igre. Otuda Ružokradice deluju kao pravila pozajmljena od prirode i kao sinteza svih igara kojima je jezik naš nasušni pristao da se igra. Iskazati razmak između cveta u cvetu i čoveka u čoveku bio bi banalni frojdistički znak da nije te neumitne razigranosti u jeziku koji je nesebičan jedino kada nam omogućuje jezičke komentare. A Ružokradice su najpre komentar prvi put prihvaćene igre, a zatim komentar igre koja se vodila, na krv i nož, za dana i za tren, za "oko za oko", između mogućeg čoveka i nemogućeg cveta:

 

Neko bude ružino drvo
Neki budu vetrove kćeri
Neki ružokradice

 

Ružokradice se priviku ružinom drvetu
Jedan od njih ukrade ružu
U srce je svoje sakrije

 

Vetrove se kćeri pojave
Ugledaju obranu lepotu
I pojure ružokradice

 

Ko je sposoban da se uhvati u ovu igru, ko je sposoban da ta pravila igre napiše, da brani tu obranu lepotu koja nije ništa drugo i ništa teže od odbrane lepote, shvatio je kako se hijeroglifi narodne i pučke prvobitnosti neprestano obnavljaju kao požar zlehudog jezika i kao zapožarenost jezika bez ostatka. Vetrove kćeri su naslednice onog Vetra Laze Lazarevića, "onaj jak vijor" kome je Vasko Popa našao doline i planine, prehrišćanske kao i nehrišćanske na onoj kosmičkoj krčevini gde je belutak sve i sva, gde "sunce oblači koske u novo zlatno meso". Belutak je dvojnik postojanosti, nezamenljivi suigrač, kamen paganske pomoći i biće kamenu ravno, ali je ruža onaj cvet i smisao cveta koji otvara grudi, koji podstiče igrače, koji se igra sudbinom, koja je objekt i subjekt praosnovnih pravila igre:

 

Otvaraju im grudi jednom po jednom
U nekoga naćđu srce
U nekoga bogami ne

 

Otvaraju im otvaraju grudi
Sve dok u jednog srce ne otkriju
I u srcu ukradenu ružu

 

Sve dosuđene igre pesnik izvodi u nesuđenom jeziku: natprirodno trezvene igre se menjaju kao zavese na pozornici, podajući u slapovima, gubeći svoje parove i zapostavljajući svoje partnere. Principi igre pristaju na zamenu principima bitke. Samo poetski razlozi, razmaženi i razigrani jezikom, pomažu da se igrama vrati čarolija prijateljstva, i to onog grotesknog, pomirbenog prijateljstva izgubljenih igrača. Besmislenost igara trijumfuje u besmislenosti konačnog prekida igre, u igri posle igre. Zakasnela pobeda prepušta mesto konačnoj groteski: priroda je pristala na igru kao karneval, na igru kao ritual čije demonsko lice stoji pod vešalima. Posle igre nema ni igrača koji krade ružu ni igrača koji je ružu pronašao u tuđim grudima, na nevidljivom struku. Bitka za ružu takođe nema pobednika, i pesnik naslućuje neizvesnost dva belutka, dva bića ili dva igrača koje priroda priznaje za klovnove "kosmičke pustinje":

 

Najzad se ruke uhvate za trbuh
Da trbuh od smeha ne pukne
Kad tamo trbuha nema

 

Jedna se ruka jedva podigne
Da hladan znoj s čela obriše
Ni čela nema...

 

Popina poezija se ustručava da proglasi pobednika: ona prvenstvo prepušta elementima. A pošto je jezik, jezik naš nasušni, jezik naš kao praktična svest i jezik kao sudbinsko žarište, jedino što pesniku ostane posle iskustva pa čak i posle nadahnuća, pesnik telesne elementarnosti i groteskne bezazlenosti iščezava u svakom stihu i svakim novim stihom ponovo brani i svoje igre i svoje sporedno nebo i svoju Ćele - kulu. Boravak u jeziku, međutim, Vasko Popa još nije najavio kao boravak u paklu i zato je još uvek na tragu narodnog predanja, prastarog narodnog nauka, koji veli: "Ja sam sanjao da me Mjesec umiva, a Sunce utire."

__________________________________

 

Vasko Popa (1922-1991) je učinio oštar zaokret u savremenoj srpskoj poeziji ranih pedesetih godina. To se dogodilo 1953. godine kada se pojavila Popina zbirka pjesama Kora, pjesnička knjiga neobične sintakse, sadržine i forme. U literarnoj atmosfeni socrealističkog pjevanja i pripovijedanja koji su bili dirigovani dnevnim potrebama aktuelne politike i ideologije, pojava Kore djelovala je kao radosno pjesničko otkrovenje, ali još više kao šok. Radovala je one koji su stremili modernom pjesničkom izrazu i njegovom oslobođenju od dogmi i recepata; porazila je one čiji horizont očekivanja ova knjiga nije zadovoljila: za njih je ova poezija bila nerazumljiva i besmislena jer njihov lijeni duh nije bio spreman da zađe dublje od prvog nivoa razumijevanja i tamo pronađe prava značenja i smislove. Tipovi poezije su se neumitno kretali ka modernom izrazu i jednom zaorana brazda nije se mogla zatrpati i poništiti. Poezija Vaska Pope, najavljena knjigom Kora stalno je išla uzlaznom linijom dalje razvijajući pjesnički program iz Kore. Tako je Popa postao preteča ne samo moderne srpske poezije, nego i vodeća ličnost savremene srpske poezije, koja je obilježila epohu i odredila pravac daljeg razvoja poezije.

 

Popa ima pozitivan odnos prema tradiciji koja je mogla da bude podsticajna i plodotvorna, na prvom mjestu je poezija Momčila Nastasijevića, drugi izvor podsticaja bilo je nadrealističko iskustvo: odbacio je bahatost izraza i forme ali je prihvatio iracionalno i humor. Treći inspirativni izvor bio je folklor,fantastično i grosteksnog sagledavanja svijeta, predmetnosti i ljudske egzistencije.

 

Tjeskoban i monoton život savremenog čovjeka je predočen u poeziji Vaska Pope. Svijet nije ništa nego Nepočin polje - arena sveopštih suprotnosti i sukoba. Odatle obilje apokaliptičkih, kosmoloških i metafizičkih vizija, koje će ovu poeziju učiniti filozofskom i metafizičkom.

 

Inovativnost poezije Vaska Pope najviše je ostvarena na jezičkom planu. Jezik je jednostavan, kolokvijalan, pun prozaizama i idiomatskih izraza. Izraz je eliptičan, jezgrovit, aforističan i gnomičan. Davno je rečeno da riječima treba da bude tijesno, a mislima prostrano. Kod Pope nema obilja riječi ali ima bogatstva i svježine riječi. Međutim, te riječi su stegnute sintaksičkim redukcijama, a iz tog proističe bogata misaonost i asocijativnost. To je bio novi kvalitet koji je ušao u našu poeziju.

 

Vasko Popa je vrlo plodan pjesnik - objavio je osam knjiga pjesama: Kora (1953), Nepočin - polje (1956), Sporedno nebo (1968), Uspravna zemlja (1972), Kuća na sred druma (1975), Živo meso (1975), Vučja so (1975), Rez (1981). Objavio je tri antologije: Od zlata jabuka -antologija narodnih umotvorina, Urnebesnik - antologija poetskog humora, Ponoćno sunce - antologija pjesničkih snoviđenja.

 

Vasko Popa - Belutak 

Vasko Popa - Ciklus igre

Vasko Popa - Daleko u nama

Vasko Popa - Kalenić

Vasko Popa - Konj

Vasko Popa - Kora

Vasko Popa - Kosovo polje

Vasko Popa - Manasija

Vasko Popa - Očiju tvojih da nije

Vasko Popa - Patka

Vasko Popa - Velegradska pesma

Vasko Popa - Venconosac na Kosovu polju

loading...
2 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Vasko Popa - Kost kostiju

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u