Vasko Popa - Kalenić

Pesnička zbirka u kojoj se nalazi pesma Kalenić nosi naziv Uspravna zemlja i objavljena je 1972. godine. U prvom ciklusu ove zbirke pesama, pod nazivom Hodočašće nalazi se i pesma Kalenić.

Čitava zbirka pesama Uspravna zemlja je obojena rodoljubivim tonom, a gotovo u svakom stihu se oeseća odanost pesnika prema viševekovnoj tradiciji i želja da se ona otrgne od zaborava.

Tema pesme - Osnovnom temom pesme Kalenić se može smatrati divljenje lirskog subjekta srpskoj tradiciji i kulturi.

Lirski subjekat, to jest pesnik se divi delima srpske kulture i srpskoj kulturi uopšte. Tako da i analiza pesme Kalenić mora krenuti od ovog polazišta.

U osnovi čitave zbirke pesama, a posebno pomenutog cilusa kome pripada i pesma Kalenić jeste sećanje i pamćenje, a sve naravno u želji da se kulturna baština srpskog naroda otrgne od zaborava. Kako se smatra i sam naslov zbirke je vrlo simboličan, jer i stari srpski manastiri koji su opisani u ovom ciklusu i dalje stoje uspravno, bez obzira na vekove koji su prošli. Isto tako uspravno stoji i dalje čitava srpska istorija i kultura, iako je bila izložena brojnim patnjama i stradanjima u minulim vekovima.

Analiza pesme Kalenić pokazuje da je Vasko Popa koristio strofe različite dužine, to jest tercine i distihe (strofe od tri i dva stiha).

Da bi analiza pesme Kalenić bila što bolje urađena, neophodno je prvo izdvojiti motive u njoj. A Vasko Popa ih je obilato koristio u svojim stihovima. Pa se tako u pesmi Kalenić srećemo sa sledećim motivima: motiv anđela, motiv manastira, motiv boja, zatim motiv mača i motiv svetlosti. Mada, u pretposlednjoj, petoj strofi je prisutan i motiv inata, koji se u šestoj strofi razvija u želju lirskog subjekta da otrgne od zaborava ono što već vekovima traje, a to je u ovom slučaju srpski srednjevekovni manastir Kalenić.

Pre nego što pokušamo da vam prikažemo prepričano delo, potrebno je još nešto da znate o pesništvu Vaska Pope, kako bi vam bila jasnija analiza pesme Kalenić. Naime, poezija Vaska Pope je vrlo specifična, jer pesnik u većini slučajeva za osnov svojih stihova uzima neko nadrealistično iskustvo. Takođe, Vasko Popa je ostao upamćen i kao pesnik koji je uveo novi stil u srpsku poeziju, a reč je o sažetom, to jest takozvanom eliptičnom stihu. Baš iz tog razloga, njegovi stihovi su prepuni simbola. Uz to, ne treba zaboraviti da Vasko Popa nije koristio znake interpunkcije, čime praktično daje slobodu svakom čitaocu ponaosob da njegove stihove doživi na svoj, lični način. Zato je dobro da prvo pročitate stihove, potom dolazi na red analiza, pa tek onda sledi vaša interpretacija pesme Kalenić. Jedino tako ćete moći na pravi način da razumete i ovu, ali i čitavo pesništvo Vaska Pope.

Sama ideja da neko traži prepričano pesmu, meni priznajem deluje čudno. Uzevši u obzir da se pesma Kalenić sastoji od svega 15 stihova. Dovoljno je da je pažljivo pročitate, pa da shvatite da se pesme jednostavno ne mogu tako jednostavno prepričati. Uz to, Vasko Popa je vrlo specifičan pesnik, između ostalog i zato što u svojim stihovima ne koristi znakove interpunkcije, ako ste primetili. Time zapravo svaki čitalac za sebe odlučuje, to jest oseća pesmu na svoj način. Samim tim, moja interpretacija dela Vaska Pope i vaša ni u kom slučaju ne moraju biti istovetne, a pri tom će sigurno biti ispravna oba tumačenja. Zato vam na prvom mestu preporučujem da pročitate stihove pesme Kalenić. Tek onda analiza koju pročitate može da ima smisla. A na kraju dolazi vaša lična interpretacija ovog dela.

Ali da pokušamo da prikažemo prepričano delo...

Na samom početku pesme Kalenić lirski subjekat, odnosno pesnik lično uspostavlja blisku vezu sa likom sa freske pred kojom stoji, a neposredno i sa samim tvorcem te freske.

U drugoj strofi pesnik uvodi motiv boja, koje se pojavljuju iz zaborava, odnosno tame, želeći da pomoću njih oživi fresku i sačuva je od zaborava.

Anđeo koji je naslikan na fresci se u sledećoj strofi sreće sa lirskim subjektom, to jest sa pesnikom i obojica su spremni da dele istu sudbinu. Tako se simbolično prepliću prošlo i sadašnje vreme, a freska postaje simbol tog spajanja.

Sledeća strofa se nastavlja na prethodnu i samo razvija i pojačava tu sliku.

Već u pretposlednjoj strofi pesme "Kalenić", Vasko Popa uvodi motiv inata. To je onaj čuveni "srpski inat", koji se generacijama prenosio sa kolena na koleno. U pesmi Kalenić on simbolično prelazi sa lica anđela sa freske, na lice pesničkog subjekta, to jest posmatrača.

I poslednja strofa donosi razrešenje. Sada posmatrač potpuno razume sve, pa se čak i poistovećuje sa likom anđela koga posmatra na fresci. Lirski subjekat, to jest pesnik obećava kako će preneti naraštajima veru i tradiciju.

__________________________________

Vasko Popa - Kalenić

Uspravna zemlja je pesnička knjiga, objavljena 1972. godine, a otvara se ciklusom Hodočašće, U njenoj osnovi je rodoljublje, odanost lirskog subjekta ono- me što je nasleđeno, lepota i vrednost jednog naroda. Hodočastiti ovde znači ići na izvor onoga što je sveto, u čemu je koren tradicije i najveća duhovna vrednost srpskog naroda, a to su drevni hramovi / manastiri:

Hilandar, Kalenić, Manasija, Sopoćani... Popa je u njima otkrio sklad arhitekture i lepotu slikarstva; otkrivao je sudbinu i trajanje svoga naroda u sukobu i ropstvu pod neprijateljima koji su rušili i istrebljivali sve što je srpsko. U manastirima i njihovoj materijalizovanoj vertikali on je video stamenost, prkos, uspravnu zemlju koja, nasuprot vekovima i najezdama, stoji čvrsto, kao i ti materijalni oblici. A sa njima je čuvano pamćenje, istorija, verovanje, svest o pripadnosti.
Pesnik polazi na hodočašćenje, "sa očevim štapom u ruci" i "sa uspaljenim srcem na štapu". Očev štap je predmet nasleđen od oca i pokazuje mu put (on je simbol tradicije i kolektivnog pamćenja, mudrosti i saznanja), a "uspaljeno srce" je strast, opsednutost i ljubav prema onome što je opredmećeno u građevinama i na freskama. To je njegov zanos uspravnom zemljom. On kreće na "sveti put" od Svete Gore do Sentandreje; put koji je prošla njegova zemlja i narod kroz svoje trajanje, Tim putem mora da se prođe da bi se stiglo do korena spoznaje, da bi se otkrila tajna lepote, tajna svih naših rasutih zavetina i svekolikog kolektivnog trajanja. A smisao svega toga je da se ispuni pamćenje pesnika ("da mi se iz sećanja ne izbrišu").

Početna tačka na tom putu je Hilandar, temelj naše kulture i početak uspravne zemlje. Posredstvom stvaralačkog duha, tj. preko tvoraca trajnih vrednosti (neimari, freskopisci), čovek stupa u vezu sa minulim vekovima i sagledava svoje lice, sudbinu, prošlost, sadašnjost, pa i ono što nailazi. Sagledavajući sve to nabrojano, on, neminovno, dolazi do spoznaje da je ljudski duh neuništiv, bez obzira na razornost snage svih moćnika ovoga sveta.

Knjigom Uspravna zemlja Vasko Popa je već postojećim spomenicima (Hilandar, Manasija, Sopoćani) dodao svoje spomenike, takođe trajne. Popine pesme na najbolji način pokazuju kako jedna umetnička dela (arhitektura, freske) inspirišu nastajanje drugih.

Pesme iz ciklusa Hodočašće nisu - kako bi se reklo - mnogo glagoljive, ne obiluju mnoštvom reči, što se da videti i u pesmi Kalenić. Kao i ostale pesme iz ovoga ciklusa, ni pesma Kalenić ne poseduje veliku prozirnost u značenjima. Iz samog naslova se vidi da se pesma vezuje za određeni predmet. Na opštem planu, to je manastir Kalenić, a na planu sužene percepcije freska: lik anđela na zidu, tj. sveti ratiik.

Manastir o kome je reč simboliše naše srednjovekovlje, njegovu arhitekturu i slikarstvo. Stvaralački duh našeg naroda i njegovo bitisanje, sa svim njegovim naporima i estetskim idealima, ugrađeni su u manastir koji - svojom vertikalom, freskama i njihovom fascinantnom trajnošću - svedoči o hodu jed- nog naroda kroz istoriju i vreme.

Pesnik / hodočasnik posebno je fasciniran slikom svetog ratnika i njenom lepotom boje. Između lirskog subjekta i same freske uspostavlja se duhonna veza i saodnos bliskosti. On se obraća anđelu kao nekom znanom, dragom:

Otkuda moje oči
Na licu tvome
Anđele brate...  

Sjaj očiju posmatrača, ta duhovna svetlost i ozarenje, preslikava se na licu anđela, čime se uspostavlja duhovna veza ili srodstvo sa pesničkim nredmetom (likom na fresci), a preko njega i sa dalekim vremepom i sa tvorcem slike. Ruka umetnika je osmislila viziju anđela, mit o anđelu. Boje impresioniraju postojanošću i utiskom kao da se pomaljaju iz tame, da se rađaju, odnosno kao da sviću "na ivici zaborava". Dakle, to može biti vezano za njihovo fizičko propadanje od vlage i nemara onih koji ih predaju zaboravu, ali to može biti asocijacija i na naš unutrašnji zaborav.

Percepcija posmatrača se, sada, usmerava na drugi detalj, a to je mač, nad koji su se nadnele "tuđe senke"; one bi da prekriju sjaj anđela. Senke su ovde pretnja, nagoveštaj mraka, rušitelji svetlosti, a misao posmatrača ih doživljava kao vlastitu ugroženost. Zbog tih "senki" ni "munja mača" ne sme u korice:

Tuđe senke ne daju
Munju tvoga mača
U korice da vratim...

U ovom segmentu došlo je do uživljavanja, još jednog u nizu, u vreme i dramsku situaciju koja se rečima ne slika, ali koja se ispod teksta sluti. Sveti ratnik poseduje mač koji brani od nevernika, ali on kao da je u rukama nekog (hodočasnika) ko govori iz ovog vremena ("Munju tvoga mača / U korice da vratim"). Uslikano biće i biće i osmatrača sreli su se i u duhovnom poistovećenju spremni su da podele istu sudbinu. Tako su sadaššost i prošlost integrisane slikom koja postaje medijum povezivanja dve svesti iz dva vremepa koja dele vekovi.

Ako je na početku bilo svitanje (rađanje) boja, što je ravno početku njihovog spoznavanja, sada, nakon uživljavanja u njih, one se nude u svom punom sjaju i zrenju: "Boje zru / Na lakoj grani vremena".

Precizno oko hodočasnika iščitava na licu anđela nešto što je i apstraktno, a što je ovom narodu blisko, što je ugrađeno u njegov etos - "inat lepi". Taj inat sa lika na fresci kao da se preslikava i počinje da traje "u uglu usana" hodočasnika, posmatrača. Smisao tog inata je da se po svaku cenu bude; inat koji se generacijski prenosio i uvek bio usredsređen na postojanje, pa je zato i "lep", i zato nalazi mesto na usnama posmatrača, verovatno u vidu divljenja. I tako mit o anđelu, nastao iz vizije i prkosa slikara, postaje mit o prkosu. Iskustva su se izmenila u duhovnoj interakciji posmatranog i posmatrača: prvo su se našle oči posmatrača na licu anđela (predmet posmatranja), a zatim je usledila fluidna promena: inat na liku anđela nrelazi na lik hodočasnika (nalazi svoje mesto "u uglu usana").

Što vreme više prolazi, posmatrač se više zadržava pred slikom anđela i bojama koje ga osmišljavaju. Sve je snažniji utisak da one dobijaju na lepoti, na svežini koju u sebi, u svom utisku, pronalazimo. One ostaju večno mlade u svojoj postojanosti, u doživljaju onoga ko sa njima komunicira, vizuelnom i intuitivnom percepcijom:

Boje gore
Mladošću u mojoj krvi   

Tako su poruke (značelja) i jezik boja pretočeni u poruku reči, sa potrebom da se šire i u paralelnom trajanju svedoče o duhovnim lepotama i bogatstvu baštine jednog naroda. Lepota koja traje "na ivici zaborava"; mladost koja nikad ne kopni, niti umire.

U pesmi Kalenić središni pesnički predmet je freska (umetničko delo), dijalog sa delom koje sadržajem (sveti ratnik) i svojom svežinom pleni i nakon toliko vekova. Stoga se može reći da su u dijalogu vekovi, daleki preci i potomci, blagi zaborav i kolektivno pamćenje, tradicija i modernost.

__________________________________

Vasko Popa je bio akademik, jedan on najpoznatijih pesnika na srpskom jeziku. Njegova prva zbirka "Kora" smatra se početkom srpske moderne posleratne poezije. Posle ove, Vasko je objavio jos neke zbirke među kojima je „Uspravna zemlja". Čitajući ovu zbirku u celini otkrivamo dublji smisao ljudi, događaja i građevina srpske prošlosti. Lirski subjekat ove zbirke je putnik koji defiluje kroz vreme, odnosno vekove. Prvi od pet ciklusa je „Hodočašće" koji ima sedam pesama. Po cenjenom piscu hodočastiti znači ići upravo tamo gde izvire nešto sveto, u ovom slučaju manastiri.

Pisac je u pesmi "Kalenić" opevao izvanredno srednjovekovno zdanje koje je podigao Bogdan, vojvoda destopa Stefana Lazarevića. Kalenić je najraskošnije ukrašena crkva koja je bila u sastavu moravske škole. Freske su oslikane svetlim bojama, a uvedene su i potpuno nove boje kao sto je žuta. Baš iz tog razloga lirski subjekat biva fasciniran freskom na zidu.

Pesnik, videvši sliku anđela, poistovećuje sebe, odnosno svoje oči s njegovim. Vasko koristi boje da bi dočarao svoje utiske kroz sliku, jer su bili snažni. Na početku, gledajući lice anđela, on govori: "boje sviću", a time nam kazuje da izranjaju iz tame vekova odnosno iz vremena u kome su slikane. Boje kao da su na ivici zaborava, jer propadaju od vlage i nemara. Ono najstrašnije je to što je došlo do duhovnog zaborava koji prekida vezu sa korenima i poništava naš stvarni identitet.

Kada Vasko pominje tuđe senke, pod tim podrazumeva nagoveštaj mraka koji nadvlađuje svetlost. Tuđe senke su i takođe simbol nedaća koje se nadvijaju nad našom zemljom i ne daju maču da se vrati u korice. Pisac nam ponovo prikazuje boje u kontekstu "boje zru". Time misli na to da sve te boje, vekovima stare, ipak traju, izranjaju iz proslosti i zaborava i odolevaju godinama koje jure.

Pesnik je naglasio "inat lepi". Inat je zapravo suština našeg naroda i jedino ga ta osobina goni da ostane, bori se i opstane. Inat koji pokazuje freska svojom istrajnošću svetli kao oreol. Ta se osobina čita na licu mističnog anđela i prenosi na hodočasnika, odnosno lirskog subjekta. Treći i poslednji put se u pesmi pojavljuju boje i to "boje gore", koje sada znače mladost, zapravo istoriju jednog naroda, one su simbol naše kulturne baštine. Ove boje su sa tendencijom da traju, jer tek sviću.

Ova pesma je u svakom čoveku. Svi mi gajimo zrno inata prema životu ili zlu, baš kao i manastiri sa svojim freskama prema godinama i tamnoj prošlosti. Vasko Popa je kroz freske najbolje pročitao prošlost našeg naroda i sa divljenjem sve to digao u nebesa. Stavio nas je među zvezde, nas i naš inat lepi.

__________________________________

Vasko Popa - Kalenić

Kao što smo već rekli, za razumevanje stihova pesme "Kalenić" svakako je najbolje da je prvo pročitate, pa se tek onda dolazi na red analiza pesme i interpretacija.

Zato da ne biste tražili stihove na drugom mestu, pročitajte ih u nastavku našeg teksta:

Otkuda moje oči
Na licu tvome
Anđele brate

Boje sviću
na ivici zaborava

Tuđe senke ne daju
Munju tvoga mača
U korice da vratim

Boje zru
Na lakoj grani vremena

Otkuda tvoj inat lepi
U uglu usana mojih
Anđele brate

Boje gore
Mladošću u mojoj krvi

__________________________________

Vasko Popa (1922-1991) je učinio oštar zaokret u savremenoj srpskoj poeziji ranih pedesetih godina. To se dogodilo 1953. godine kada se pojavila Popina zbirka pjesama Kora, pjesnička knjiga neobične sintakse, sadržine i forme. U literarnoj atmosfeni socrealističkog pjevanja i pripovijedanja koji su bili dirigovani dnevnim potrebama aktuelne politike i ideologije, pojava Kore djelovala je kao radosno pjesničko otkrovenje, ali još više kao šok. Radovala je one koji su stremili modernom pjesničkom izrazu i njegovom oslobođenju od dogmi i recepata; porazila je one čiji horizont očekivanja ova knjiga nije zadovoljila: za njih je ova poezija bila nerazumljiva i besmislena jer njihov lijeni duh nije bio spreman da zađe dublje od prvog nivoa razumijevanja i tamo pronađe prava značenja i smislove. Tipovi poezije su se neumitno kretali ka modernom izrazu i jednom zaorana brazda nije se mogla zatrpati i poništiti. Poezija Vaska Pope, najavljena knjigom Kora stalno je išla uzlaznom linijom dalje razvijajući pjesnički program iz Kore. Tako je Popa postao preteča ne samo moderne srpske poezije, nego i vodeća ličnost savremene srpske poezije, koja je obilježila epohu i odredila pravac daljeg razvoja poezije.

Popa ima pozitivan odnos prema tradiciji koja je mogla da bude podsticajna i plodotvorna, na prvom mjestu je poezija Momčila Nastasijevića, drugi izvor podsticaja bilo je nadrealističko iskustvo: odbacio je bahatost izraza i forme ali je prihvatio iracionalno i humor. Treći inspirativni izvor bio je folklor,fantastično i grosteksnog sagledavanja svijeta, predmetnosti i ljudske egzistencije.

Tjeskoban i monoton život savremenog čovjeka je predočen u poeziji Vaska Pope. Svijet nije ništa nego Nepočin polje - arena sveopštih suprotnosti i sukoba. Odatle obilje apokaliptičkih, kosmoloških i metafizičkih vizija, koje će ovu poeziju učiniti filozofskom i metafizičkom.

Inovativnost poezije Vaska Pope najviše je ostvarena na jezičkom planu. Jezik je jednostavan, kolokvijalan, pun prozaizama i idiomatskih izraza. Izraz je eliptičan, jezgrovit, aforističan i gnomičan. Davno je rečeno da riječima treba da bude tijesno, a mislima prostrano. Kod Pope nema obilja riječi ali ima bogatstva i svježine riječi. Međutim, te riječi su stegnute sintaksičkim redukcijama, a iz tog proističe bogata misaonost i asocijativnost. To je bio novi kvalitet koji je ušao u našu poeziju.

Vasko Popa je vrlo plodan pjesnik - objavio je osam knjiga pjesama: Kora (1953), Nepočin - polje (1956), Sporedno nebo (1968), Uspravna zemlja (1972), Kuća na sred druma (1975), Živo meso (1975), Vučja so (1975), Rez (1981). Objavio je tri antologije: Od zlata jabuka -antologija narodnih umotvorina, Urnebesnik - antologija poetskog humora, Ponoćno sunce - antologija pjesničkih snoviđenja.

Vasko Popa - Belutak  

Vasko Popa - Ciklus igre

Vasko Popa - Daleko u nama

Vasko Popa - Konj

Vasko Popa - Kora

Vasko Popa - Kosovo polje

Vasko Popa - Kost kostiju

Vasko Popa - Manasija

Vasko Popa - Očiju tvojih da nije

Vasko Popa - Patka

Vasko Popa - Velegradska pesma

Vasko Popa - Venconosac na Kosovu polju