Vasko Popa - Belutak

Vasko Popa je svoj Belutak spevao još početkom pedesetih godina prošlog veka. Iz te pesme je, kasnije, nastao i ciklus pesama, u književnokritičkoj i književnoistorijskoj literaturi ocenjen kao dalja razrada otkrivanjem i nizanjem različitih "tačaka gledišta" na inicijalni motiv.

Vasko Popa klasični motiv kamena, čest još od antičkih vremena kako u mitologiji, u religiji, tako i u književnosti, svodi na kamen belutak. U prvom sloju značenja belutak je, kao što je poznato, vrsta obimom nevelikog sferičnog, jajastog glatkog kvarcnog kamena bele boje iz korita ili sa obala vodenih tokova. Posle mehaničkog odlamanja od veće kamene gromade svoj konačan oblik dobija mnogogodišnjim sudaranjem i valjanjem u kovitlacima vodenih bujica.

Osim toga što zbog lepote može biti ukrasni predmet, a može služiti i kao građevinski materijal, belutak se upotrebljava i za ukresivanje varnice, radi dobijanja vatre (kad se naziva još i kremen).

Iz pobrojanih momenata materijalne prirode (nastanak, fizičke karakteristike i upotrebna vrednost belutka) u jeziku i književnosti kao delu ukupne ljudske duhovne kulture izvedeno je mnogo prenosnih značenja. S obzirom na to da sve materijalne podatke o belutku može svesno da opaža i iskazuje svojim jezikom jedino ovozemaljsko biće sa razvijenom svešću, i sva prenosna značenja su, pretežno, u okvirima čovekovih znanja, osećanja, želja, snova, moći i nemoći.

Jedan od trojice autora poznatog Srpskog mitološkog rečnika iz Nolitovog izdanja, objavljenog 1970. godine, Nikola Pantelić, u predgovoru za novo, prošireno izdanje te knjige 1999. navodi i sledeći podatak: "Vasko Popa, koji je duboko ponirao u srpsku mitologiju i verovanja i na tom izvorištu napajao svoju pesničku imaginaciju za stvaralaštvo izuzetne vrednosti, kao vizionar i istovremeno urednik Nolita, neposredno je shvatio važnost i potrebu izrade jednog dela u kojem će se naći sabrana znanja iz srpske mitologije." (str. V). U tom Rečniku, čiju je izradu inicirao i njegovu sadržinu potpisao kao urednik upravo Vasko Popa, postoji opšta odrednica Kamen, kao i, izvedena iz nje, odrednica Belutak. N. Pantelić konstatuje da je kamen: "prema verovanju, stanište duša pokojnika". Poziva se, pored ostalog, na navod Veselina Čajkanovića "da je u Beogradu, na mestu gde je pokojnik izdahnuo, video ostavljeno vino u posudi, pšenicu i kamen oblutak, koji je posle sedam dana rodbina pokojnika odnela i postavila na grob." Pantelić dodaje da se "često veruje" da će se "duša smiriti u kamenu posle četrdeset dana, a najviše — posle godinu dana", kao i da se "ponegde misli" da je za to "potrebno i duže razdoblje". A Š. Kulišić u odrednici Belutak saopštava da ta vrsta kamena "ima mističnu moć, služi kao amajlija, ušiva se u detinje pelene, donosi sreću, predstavlja sedište duša pokojnika".

Uz zemlju, vodu, vatru i vazduh, kamen kao jedan od praelemenata sveta ima veoma bogatu simboliku. J. J. Levkijevska u enciklopedijskom rečniku Slovenska mitologija u odrednici Kamen navodi: "Tvrdoća, otpornost, postojanost, nepomičnost i nepodleganje promenama određuju upotrebu kamena u apotropejskoj, produktivnoj i isceliteljskoj magiji. U narodnoj kosmogoniji, tumači se kao oslonac, temelj, suština, osa sveta i poredi s drvetom sveta i planinom.

U prvo vreme, kamenje je bilo slično živim bićima - ono je osećalo, razmnožavalo se, raslo kao trava, i bilo je meko; od tog doba potiču udubljenja na kamenu - na njemu su ostali utisnuti tragovi stopala Boga, Bogorodice, svetaca, nečiste sile. Kamenje je prestalo da raste kada je Bog prokleo ljude i zemlju zbog grehova. Poreklo krupnih kamenih gromada, oblutaka, litica, itd. često je objašnjavano okamenjivanjem ljudi (ponekad - životinja), divova koji su prokleti ili kažnjeni zbog svojih grehova. U narodnoj tradiciji rašireno je poštovanje kultnog kamenja, pogotovo onog koje je vezano za imena svetaca ili legendarnih junaka..." Simbolika kamena je u verovanjima, legendama i religijama drugih delova sveta takođe bogata i razgranata.

Sve pobrojano može se smatrati potencijalnom polaznom osnovom za poimanje i doživljavanje Popine pesme. Ali za tumačenje pesme neophodno je rastumačiti šta je od toga i kako je to u njoj aktuelizovano.

Da se ne upuštamo u klizavo područje pretpostavki zašto je pesnik motiv kamena sveo na segmentarni motiv belutka, postavićemo pitanje: šta je dobijeno tim sužavanjem? U literaturi o Popi već je označeno da je on imao sklonost da u "malim" stvarima otkriva i najšire "kosmičke" belege. To bi se moglo prepoznati, recimo, u činjenici da je sa Prometejeve kavkaske stene i Jakšićeve stene "krvave", odnosno "kamena zemlje Srbije" i "stenja tvrdo kamenje" prešao na po gabaritu manji oblik kamena. Ali, Popina konkretizacija "staništa ljudske duše" nije Čajkanovićev "oblutak", već pojavni oblik kamena koji je obeležen belom bojom, dakle, belutak. Prihvativši tačnu konstataciju etnologa Pantelića da je pesnik "duboko ponirao u srpsku mitologiju i verovanja i na tom izvorištu napajao svoju pesničku imaginaciju za stvaralaštvo", ne možemo a da ne proverimo kako je u njegovom Rečniku okarakterisana ta boja. A N. Pantelić tamo pod odrednicom Bela boja navodi: "u prošlosti, boja žalosti. Ponegde je to bila donedavno, kao u vlasinskim selima u istočnoj Srbiji. U savremenom životu simbol je mladosti i devičanstva. U prošlosti je češće bila oznaka starosti i smirenosti. Mnogi demoni imaju ogrtače bele boje (vampir) ili je ona njihov simbol. Pokrov za pokojnika redovno je bio bele boje."

Popin belutak, očigledno, nosi oznake staništa čovekove duše: "bez glave bez udova", sa osobinama živog bića uopšte - "javlja se", "miče se", i, poput čoveka, "drži u svom strasnom... zagrljaju", "smeši se". U njegovoj simbolici belinom je aktualizovana mitološka veza sa tajanstvenim demonizmom (doduše, nije isključena ni savremena simbolika mladosti i devičanstva).

Iza naslova koji najavljuje deskripciju (Belutak), u sadržini pesme, gotovo u jednom dahu, sasut je niz tzv. dinamičkih motiva (motiva koji vuku radnju napred), pri čemu se prva tri, izdvojena u posebne stihove ("javlja se", "miče se", "drži"), značenjski mogu povezati i sa prethodnim i sa potonjim stihom: "Bez glave bez udova / Javlja se", ali i: "Javlja se / Uzbudljivim damarom slučaja"; "Uzbudljivim damarom slučaja / Miče se", kao i: "Miče se / Bestidnim hodom vremena"; "Bestidnim hodom vremena / Sve drži /" ali i: "Sve drži / U svom strasnom unutrašnjem zagrljaju". U tom eliptično sažetom, da kažemo, "dvovalentnom" iskazu, nizanjem dinamičkih motiva ostvaruje se izuzetno visok stepen unutrašnjeg naboja koji dovodi do poente. U poenti, pak, opet u semantički dvovalentnom poretku, "beo" (devičanski), "nedužan" (nevin) "struk" bezrukog i beznogog belutka (ljudske duše), ispostavlja se, "smeši se obrvom meseca". Zašto "meseca"?

U literaturi o Popi našli smo objašnjenje da je reč o pesnikovoj asocijaciji: "Asocijacija se javlja po sličnosti na iskru, a iskra je - svemirska." (A. Petrov, Kanon, 2008, str. 221). Možda je tako. Ali će pre biti da je i ova slika zasnovana na mitološkoj simbolici. Upravo u Rečniku srpske mitologije, objavljenom pod Popinim uredništvom godinu dana kasnije (a pripremanom, možda, i u vreme kad je pesma Belutak pisana), iz odrednice Mesec čitamo: "Po narodnom verovanju, Mesec privlači duše pokojnika." U toj odrednici, čiji autor je Š. Kulišić, pominje se, takođe, "indoevropsko verovanje o Mesecu kao sudu koji sadrži vodu ili piće besmrtnosti", kao i o risanskom tragu "verovanja o Mesecu kao mitskom praocu".

Poznato je već da je razumevanje i doživljavanje umetničkog dela individualan čin. Tako je i individualna čitalačka konkretizacija pesme uslovljena mentalnim i drugim sposobnostima, sklonostima, predznanjem (obrazovanjem) i ličnim iskustvom čitaoca. A što je to umetničko delo dublje, broj varijanata njegove recepcije biva veći. Poznato je, takođe, da takva lična razumevanja i doživljavanja neretko prevazilaze okvire koje je imao u vidu i sam autor umetničkog dela. To je jedan od razloga što umetnici svoje dela nerado dodatno tumače.

U Kratkom pregledu školske lektire (priredile Dušanka Bajić i Anka Došen), objavljenom 2001. godine u Novom Sadu, našim srednjoškolcima se nudi sledeće tumačenje pesme koju ovde analiziramo: "Na kraju ciklusa 'Spisak' nalazi se pesma 'Belutak'. Ova pesma je poenta ciklusa, jer svojom idejom stoji na samom vrhu gradacije ciklusa. Belutak nije ni sa čim ugrožen. On simbolizuje biće jer se miče, drži u zagrljaju i smeši se. Za njega život nije ni tamnica ni okov. Njega ništa ne ugrožava u prostoru u kom se nalazi. Bez ikakve potčinjenosti on gleda sa visine i ironično se smeši 'obrvom meseca'. Belutak je simbol za posebnu vrstu čoveka, onu bez straha od sile koja čoveka ugrožava, uzdignut je nad prolaznosti, duhovno je čist i čvrst i sa širokim duhovnim horizontima. Belutak se kamenom snagom i mirnoćom uzvisio iznad zla i prolaznosti života i dostigao unutrašnju snagu koja mu dozvoljava da gleda sa visine. On je pobednik nad životom - tamnicom."

U osvrtu na ovo tumačenje mora se uzeti u obzir da je ono, pošto je namenjeno srednjoškolcima, verovatno, iz didaktičko-metodičkih razloga, moralo biti i malo pojednostavljeno. Možemo pretpostaviti i da je, možda, ovolikim "domišljanjem" trebalo da podstakne maštu čitaoca đačke lektire. Ali ipak primetili bismo da je nedopustivo potpuno ignorisanje mitološkog sloja sadržine Popine pesme, kao i ovakvo svođenje te semantički kompleksne pesme na samo jedno značenje.

Svođenjem Belutka na samo jedno značenje je i didaktički necelishodno. Tako se, pored ostalog, ispušta prilika da se ukaže na jednu od bitnih osobina moderne poezije XX veka, čiji je Vasko Popa u našoj književnosti karakterističan protagonista. Tu crtu avangardne poezije ruski akmeista, jedan od velikih svetskih pesnika Osip Mandeljštam, objašnjavajući preokret koji akmeizam donosi posle simbolizma, u svom eseju Ispad, uz priznanje da je "sva savremena ruska poezija izašla iz rodonačelnog simbolističkog krila", opisuje ovako: "Ogromna zasluga simbolizma, njegov pravilan stav prema ruskom čitalačkom društvu bilo... njegovo učiteljstvovanje, njegova prirodna autoritativnost, patrijarhalna uticajnost i gravitaciona zakonodavnost kojom je vaspitavao čitaoca." U eseju Armija pesnika objašnjava: "da je čitanje stihova izuzetno velika i teška umetnost, i da zvanje čitaoca nije ništa manje dostojno poštovanja nego zvanje pesnika", dovodeći to u vezu s rečenim u eseju Ispad: "Za razliku od muzičke pismenosti, od notnog pisma naprimer, pesničko pismo u značajnom stepenu predstavlja veliku belinu, zev, odsustvo mnoštva znakova i napomena, koji se podrazumevaju i koji jedino čine tekst shvatljivim i zakonitim... Pesnički pismen čitalac stavlja ih u svoje ime, kao da ih izvlači iz samog teksta." (Vid.: M. Sibinović, Ruski pesnici od baroka do avangarde, Beograd, 1995, str, 161)

BELUTAK
Dušanu Radiću

Bez glave bez udova
Javlja se
Uzbudljivim damarom slučaja
Miče se
Bestidnim hodom vremena
Sve drži
U svom strasnom
Unutrašnjem zagrljaju

Beo gladak nedužan trup
Smeši se obrvom meseca

Znatno mlađi srpski pesnik i inventivni esejista Saša Jelenković u eseju Zvezdiznanac ili anđeo brojanja, pored ostalog, piše: "U knjizi 'Sporedno nebo' Vaska Pope koju Borislav Radović naziva 'džepnom kosmogonijom', postoji uvodni ciklus pesama Zev nad zevovima, čiji je lirski junak Zvezdoznanac u svojoj ostavštini zaveštao 'reči lepše nego svet', reči koje svedoče o kosmološkom i istorijskom lomu. Bio jednom jedan zev uvodi nas u metafizičku i paradoksalnu ravan Popine kosmogonije: od tame koja blesne čovek pomisli da su zvezde. Uočljiv je dualizam Popine kosmogonije: ako postoji nebo, mora postojati i sporedno nebo... Na sporedno nebo dolazi se, kako bi drukčije, kroz zev, prazninu, hijatus, odmor između dva raskola." Popina metafora zevom otkriva kosmološu sadržinu pojave iz čovekove svakodnevice:

ZEV NAD ZEVOVIMA

Bio jednom jedan zev
Ni pod nepcima ni pod šeširom
Ni u ustima ni u čemu

Bio je veći od svega
Veći od svoje veličine

S vremena na vreme
Tama bi mu tupa tama očajna
Od očaja tu i tamo blesnula
Mislio bi čovek zvezde

Bio jednom jedan zev
Dosadan ko svaki zev
I još izgleda traje

Ova pesma je iz knjige Sporedno nebo, objavljene 1968. Ali taj demonski zev je sastavni deo već i njegove prve knjige: u Kori iz 1953. I to u odeljku Spisak, objavljenoj zajedno s Belutkom — pesmi s naslovom Tanjir:

Zev slobodnih usta

Nad vidikom gladi
Pod slepom mrljom sitosti

Mesečarski zev
Usred zubate plime
I sanjive oseke

Prezrivi porculanski zev

U zlatnom krugu dosade
Strpljivo očekuje
Neminovni kovitlac

Popin zev sigurno nije što i Mandeljštamov, ali ipak imaju nešto zajedničko: kao pojam ili kao simbol nastali su u okvirima poetike generalno usmerene na naglašenu obavezu čitaoca da pesmu sam dograđuje, da je "dočitava". Zbog toga i svođenje Belutka u čitanju uopšte, a pogotovo u nastavi književnosti na samo jedno značenje predstavlja nedopustivi atak i na samu suštinu pesme.

U naučno orijentisanoj, solidnoj knjizi Aleksandra Petrova Kanon, čitamo: "Belutak je lik iz bajke, rođen prema bajkovitoj formuli čudesnog rođenja: 'Uzbudljivim damarom slučaja'. I belutak je kosmičko biće, koje se kreće hodom vremena, 'Sve drži / U svom strasnom / Unutrašnjem zagrljaju', pa se čak i smeši 'obrazom meseca'." (A. Petrov, Kanon, Beograd, 2008, str. 221)

U subjektivnoj čitalačkoj interpretaciji može se ostati i na takvom tumačenju. Ali za potpuniju naučnu analizu ove pesme neophodno je razjasniti bar još nekolika pitanja.

Pre svega: na osnovu čega se Popino šire "javlja se" sužava na samo "rađa se"? Jer, "javlja se", osim "rađa se", u ovom kontekstu može zanačiti i "biva tu", "deo je ovozemaljske pojavne stvarnosti", i jer, kao što smo već konstatovali, sa svojom dvovalentnom semantikom, osim "javlja se / Uzbudljivim damarom slučaja", može se čitati i kao: "Bez glave bez udova / Javlja se".

Da li je "javljanje"... "uzbudljivim damarom slučaja" dovoljan razlog da se smatra da je belutak "rođen prema bajkovitoj formuli čudesnog rođenja", te da je upravo "lik iz bajke"? Već smo citirali šire, mitološko značenje belutka, koje nije samo bajkovito.

Ali i: kako se može prihvatiti teza da se završna slika pesme u kojoj se "nedužan struk" belutka "smeši... obrvom meseca" zasniva na asocijaciji zbog sličnosti meseca sa iskrom", koja je, zapravo, "svemirska"? Već smo konstatovali da je belutak, prema srpskoj mitologiji "stanište ljudske duše", kao i da mesec "privlači duše pokojnika" tako da je veza između oblutka i meseca (pa dakle i zagonetan belutkov svemirski smešak "obrvom meseca"), po svoj prilici, pre zasnovana na tome nego samo na slobodnoj (iracionalnoj?) asocijaciji. Da li je potrebno posebno obrazlagati koliko se gubi u semantičkom potencijalu pesme isključivanjem mogućeg povezivanja demonski zagonetnog "smeška" risanskog "mitskog praoca", indoevropskog Meseca "koji sadrži vodu ili piće besmrtnosti", tj. Meseca što "privlači duše pokojnika" - sa ovozemaljskim Belutkom koji "predstavlja sedište duše pokojnika"?!

Koliko omaške ove vrste u konkretnim analizama mogu biti kontraproduktivne za poimanje ranije već utvrđenih istina može se, čini nam se, lepo videti iz onoga što je, pozivajući se na ocene Zorana Mišića u vezi sa nesporazumima o uticaju nadrealizma na poetiku Vaska Pope, svojevremeno naglašavao Ivan V. Lalić. Ovde ćemo citirati samo deo Lalićevog teksta koji je unesen čak i u srednjoškolsku čitanku: "Pišući o Kori, Zoran Mišić je još 1953. godine morao... da se osvrće na nesporazume i gnevne reakcije onih koji su čuli ili su mislili da čuju 'besmisao' ili nadrealističko 'buncanje'. Tom prilikom je tačno ukazao na suštinsku razliku između nadrealističke poetike i prirode Popinog pesničkog napora; ta razlika je u udelu i funkciji iracionalnog u pesmi. Nema sumnje da u pesničkoj genezi Vaska Pope postoje plodotvorni elementi nadrealizma, koji će da ostanu ugrađeni u njegovu sintezu; međutim, Popa je te elemente podredio jednoj poetskoj disciplini koja je upravo antipod nadrealističko diktatu iracionalnog... 'Nerazumljivost' Popine poezije... rezultirala je iz njene sažetosti; a upravo u tom sažimanju raznorodnih elemenata u sasvim novu pesničku formulu... (brzo se pokazalo da je reč o poeziji koja se, uz određeni misaoni napor, uz angažovano učestvovanje čitaoca, može da 'otključa' do racionalno obrazložive suštine), čija je faktura, 'eliptična i sintetična u isti mah' (Z. Mišić), dosledno čvrsta i saobrazna iskazu."

__________________________________

Vasko Popa (1922-1991) je učinio oštar zaokret u savremenoj srpskoj poeziji ranih pedesetih godina. To se dogodilo 1953. godine kada se pojavila Popina zbirka pjesama Kora, pjesnička knjiga neobične sintakse, sadržine i forme. U literarnoj atmosfeni socrealističkog pjevanja i pripovijedanja koji su bili dirigovani dnevnim potrebama aktuelne politike i ideologije, pojava Kore djelovala je kao radosno pjesničko otkrovenje, ali još više kao šok. Radovala je one koji su stremili modernom pjesničkom izrazu i njegovom oslobođenju od dogmi i recepata; porazila je one čiji horizont očekivanja ova knjiga nije zadovoljila: za njih je ova poezija bila nerazumljiva i besmislena jer njihov lijeni duh nije bio spreman da zađe dublje od prvog nivoa razumijevanja i tamo pronađe prava značenja i smislove. Tipovi poezije su se neumitno kretali ka modernom izrazu i jednom zaorana brazda nije se mogla zatrpati i poništiti. Poezija Vaska Pope, najavljena knjigom Kora stalno je išla uzlaznom linijom dalje razvijajući pjesnički program iz Kore. Tako je Popa postao preteča ne samo moderne srpske poezije, nego i vodeća ličnost savremene srpske poezije, koja je obilježila epohu i odredila pravac daljeg razvoja poezije.

Popa ima pozitivan odnos prema tradiciji koja je mogla da bude podsticajna i plodotvorna, na prvom mjestu je poezija Momčila Nastasijevića, drugi izvor podsticaja bilo je nadrealističko iskustvo: odbacio je bahatost izraza i forme ali je prihvatio iracionalno i humor. Treći inspirativni izvor bio je folklor,fantastično i grosteksnog sagledavanja svijeta, predmetnosti i ljudske egzistencije.

Tjeskoban i monoton život savremenog čovjeka je predočen u poeziji Vaska Pope. Svijet nije ništa nego Nepočin polje - arena sveopštih suprotnosti i sukoba. Odatle obilje apokaliptičkih, kosmoloških i metafizičkih vizija, koje će ovu poeziju učiniti filozofskom i metafizičkom.

Inovativnost poezije Vaska Pope najviše je ostvarena na jezičkom planu. Jezik je jednostavan, kolokvijalan, pun prozaizama i idiomatskih izraza. Izraz je eliptičan, jezgrovit, aforističan i gnomičan. Davno je rečeno da riječima treba da bude tijesno, a mislima prostrano. Kod Pope nema obilja riječi ali ima bogatstva i svježine riječi. Međutim, te riječi su stegnute sintaksičkim redukcijama, a iz tog proističe bogata misaonost i asocijativnost. To je bio novi kvalitet koji je ušao u našu poeziju.

Vasko Popa je vrlo plodan pjesnik - objavio je osam knjiga pjesama: Kora (1953), Nepočin - polje (1956), Sporedno nebo (1968), Uspravna zemlja (1972), Kuća na sred druma (1975), Živo meso (1975), Vučja so (1975), Rez (1981). Objavio je tri antologije: Od zlata jabuka -antologija narodnih umotvorina, Urnebesnik - antologija poetskog humora, Ponoćno sunce - antologija pjesničkih snoviđenja.

Vasko Popa - Ciklus igre

Vasko Popa - Daleko u nama

Vasko Popa - Kalenić

Vasko Popa - Konj

Vasko Popa - Kora

Vasko Popa - Kosovo polje

Vasko Popa - Kost kostiju

Vasko Popa - Manasija

Vasko Popa - Očiju tvojih da nije

Vasko Popa - Patka

Vasko Popa - Velegradska pesma

Vasko Popa - Venconosac na Kosovu polju