Ivo Andrić - Na Drini ćuprija lektira

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija

 

Najpoznatiji roman Ive Andrića, Na Drini ćuprija (1945), hronološki prati četiri vijeka zbivanja oko velikog mosta preko rijeke Drine u Višegradu, koji je izgradio veliki vezir Mehmed paša Sokolović, porijeklom iz tih krajeva. Godine 1516. Mehmed paša je, prema vladajućem običaju uzimanja "danka u krvi", kao srpski dječak na silu odveden u tursku vojsku i poturčen da bi se kasnije uzdigao ljestvicama vlasti i postao prvi do sultana. Kao moćnik, odlučio je da u rodnom kraju podigne zadužbinu, veliki kameni most na jedanaest lukova. Most je integrativna tačka romaneskne naracije i njen glavni simbol. Sve prolazi, samo on ostaje da ukaže na trošnost ljudske sudbine. Most je mjesto dodira istorijski verifikovanih ličnosti i bezimenih likova koji su plod piščeve imaginacije.

 

Roman Na Drini ćuprija u kojem se uglavnom dosljedno hronološki opisuje svakodnevni život višegradske kasabe je, zapravo, "višegradska hronika", pandan Travničkoj hronici i Omerpaši Latasu koji je "sarajevska hronika": u sklopu toga hronikalnog troknjižja Ivo Andrić pripovjeda o "turskim vremenima" u Bosni. Roman počinje dugim geografskim opisom višegradskog kraja i navođenjem više legendi o nastanku mosta, od kojih je posebna markantna ona o uziđivanju hrišćanske djece u jedan od stubova. Porijeklo legende je u nacionalnom mitu i epskoj viziji svijeta koja je književni ekvivalent toga mita. Legende su po pravilu paralelne, imaju hrišćansku i muslimansku verziju.

 

Kraj romana pada u 1914. godinu kada su trupe austrougarske monarhije, u povlačenju, ozbiljno oštetile most. Sa rušenjem mosta izdiše i Alihodža, jedan od najčešće pominjanih likova, koji simbolizuje kraj starih vremena. Između početka i kraja romana, između građenja i rušenja mosta, širi se pripovjedački luk dug četiri stotine godine u kojem, u formi vrlo razvijenih epizoda, zapravo, celih priča, Andrić niže sudbine višegradskih ljudi, svih vera. Na Drini ćuprija je po načinu tvorbe "novelistički roman" jer nastaje nizanjem brojnih priča koje mogu stajati i samostalno. U tom romanu pisac je sproveo punu ciklizaciju svojih "višegradskih priča", pa je tako od jednog tematskog ciklusa, postupkom ulančavanja nastala složena hronika. Neke likove iz romana Na Drni ćuprija susrećemo i u Andrićevim pripovetakama (npr. Ćorkan, Toma Galus).

 

Slika društva, datog u istorijskom presjeku, u romanu Na Drini ćuprija toliko je razuđena i slojevita da se može reći kako pisac - hroničar iz nadtemporalne tačke tvorca jedne moderne legende "vidi kroz vrijeme", prozire njegovu suštinu i raspoznaje i svjedoči ograničenost ljudskih moći, podjednako onih koji veruju da moć imaju i onih koji tu moć nikako nemaju. Most, kao nemi svedok, pamti ukrštaj i prividno trpeljivo prožimanje, a u stvari antagonizam različitih kultura, vjera i tradicija i dvije civilizacije, istočne i zapadne. Most je, zapravo, postojana, jedina nepromjenljiva, vječita tačka na kojoj se trenje i komešanje što neminovno porađaju sukobe (na nivou likova i na nivou država) osjeća i vidi jasnije nego drugdje, u gotovo kristalno čistom, opredmećenom obliku.

Roman o mostu se, kao i većina drugih Andrićevih romana i pripovjedaka hrani istorijom Bosne, zemlje razmeđa na kojoj se sustiču i mješaju evropska i azijska religija i način života, vode ratovi i mirnodopske međukonfesionalne i političke borbe, i sklapaju kratka i varljiva primirja. Kao zemlja protivrječnosti Bosna njedri osobenu kulturu življenja, punu vitalizma ali i atavizma. Ljudi koji se, igrom sudbine, zatiču na takvoj pozornici, igraju samo kratkotrajne dramske epizode u velikom pozorištu istorije.

 

24. (poslednje) poglavlje

Ali neka, mislio je on dalje, ako se ovde ruši, negde se gradi. Ima valjda još negde mirnih krajeva i razumnih ljudi koji znaju za božji hator. Ako je bog digao ruke od ove nesrećne kasabe na Drini, nije valjda od celog sveta i sve zemlje što je pod nebom? Neće ni ovi ovako doveka. Ali ko zna? (Oh, da mu je malo dublje i malo više vazduha udahnuti!) Ko zna? Može biti da će ova pogana vera što sve uređuje, čisti, prepravlja i doteruje da bi odmah sve proždrla i porušila, raširiti po celoj zemlji; možda će od vascelog božjeg sveta napraviti pusto polje za svoje besmisleno građenje i krvničko rušenje, pašnjak za svoju nezajažljivu glad i neshvatljive prohteve? Sve može biti. Ali jedno ne može: ne može biti da će posve i zauvek nestati velikih i umnih a duševnih ljudi koji će za božju ljubav podizati trajne građevine, da bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje. Kad bi njih nestalo, to bi značilo da će i božja ljubav ugasnuti i nestati sa sveta. To ne može biti.

 

U tim mislima korača hodža sve teže i sporije.

Sad se jasno čuje da u čaršiji pevaju. Kad bi samo mogao da udahne više vazduha, kad bi put bio manje strmen, i kad bi mogao stići do kuće da legne u svoj dušek i da vidi i čuje nekoga od svojih! To je jedino što još želi. Ali ne može. Ne može. Ne može više ni da održi pravi odnos između disanja i srca, srce je potpuno zaptilo dah, kao što se ponekad u snu dešava. Samo ovde nema spasonosnog buđenja. Otvori široko usta i oseti da mu očI zviru iz glave. Strmina koja je i dotle neprestano rasla primače se potpuno njegovom licu. Celo vidno polje ispuni mu tvrdi, ocediti drum, koji se pretvarao u mrak i obuhvatao ga svega.

Na uzbrdici koja vodi na Mejdan ležao je Alihodža i izdisao u kratkim trzajima.

 

O djelu - Samo delo Na Drini ćuprija je sastavljeno od dvadesetičetiri pričice, poglavlja. Koje, iako nisu tematski povezane čine jednu savršeno ispričanu priču jednog malog mesta u srednjoj Bosni od sredine 16. st. pa sve do početka Prvog svetskog rata (1914.). Roman započinje dugim geografskim opisom Višegradskog kraja i navođenjem više legendi o nastanku mosta, od kojih je posebno istaknuta ona o zazidavanju kršćanske dece u jedan od stupova. Porijeklo legende je u nacionalnom mitu, a legende su paralelne tj. imaju kršćansku i muslimansku verziju. Taj most («ćuprija») ima vrlo važnu ulogu u životu meštana Višegrada. On ne samo da spaja dvije obale rijeke već čini Višegrad prometnim čvorištem i daje mu glavno mesto za okupljanja («kapija»). Na početku dela nam se daje uvid u delo i šta nas očekuje. U drugom poglavlju se opisuje prelazak preko rijeke dok nema mosta, tu vidimo bijedu i težak život na tom području pod Turskom vlašću. Naime prije mosta se prelazilo pomoću skele koja nije vozila redovito već je ovisila o volji skelara Jamaka, koji je sakat i gluh na jedno uho, dakle jadan kao i mogućnost prelaska rijeke. No prelazak je ovisio i o vremenskim prilikama tj. čim se rijeka zamuti i poraste preko određene granice skela ne vozi. Kao što znamo Tursko Carstvo je uzimalo danak u krvi od porobljenih zemalja pa tako i Bosne, upravo jedan takav čovek iz Bosne je dospio na visoku službu u Turskoj vojsci (postao je vezir). Budući da mu je u sećanju ostala ružna uspomena na skelu Mehmed paša Sokolović (vezir) je odlučio da se tu na Drini ima napraviti most. Nakon te odluke odmah dolaze stručnjaci i arhitekti sa svih strana svijeta, vojska i glavni nadležnik Abidaga. Abidaga je okrutan, strog i surov čovek koji čak i najmanju grešku i neposlušnost oštro kažnjava, tako da je kažnjenik bio sretan ako je ostao živ. Za radnu snagu su se uzimali ljudi iz okolnih mesta koji su bivali prisiljeni da kuluče (tlaka), čak su i prolaznici morali ostajati dan dva i raditi. Objedi su im bili više nego bijedni kao i sam smeštaj i uveti za rad, naime radili su i zimi osim kada zapada snijeg, a njihove njive su ostajale neobrađene.

 

Ovo sve je rezultiralo pobunom među radnicima, naravno ne otvorenom i izravnom već tihom i možemo reći gerilskom sabotažom radova na mostu. Svi radnici su bili nezadovoljni, ali ih se samo dvoje odvažilo nešto učiniti kako bi prekinuli gradnju, jedan od njih je bio i Srbin Radislav. Oni su sabotiravali radove i širili glas kako vila brodarica ne da da se tu sagradi most. Narod kao narod je prepričavao tu priču te se ona brzo proširila, ali ona biva uništena kada Turski stražari pod pritiskom zapovednika straže Plevljaka, koji na kraju i gubi razum od straha od Abidage, uspijevaju uhvatiti Radislava dok drugi seljak bježi. Radislav je okrutno mučen ne bi li izdao pomagača, ali on ga ne izdaje te biva nabijen na kolac na kojem i umire nakon cjelodnevnog mučenja. Nakon nekog vremena je Abidagu zamenio Arifbeg jer je vezir otkrio kako Abidaga nije plaćao radnicima te da je samim time okrao njega. Arifbeg je bio prava suprotnost Abidagi te su se radovi nastavili i završili bez većih izgreda. Most je napokon dovršen 1571., dakle nakon pet godina. Nakon nekoliko godina u Srbiji izbija buna protiv Turske te se na mostu nalazi straža i podiže se baraka, a na ulazu na most na tzv. kapiji se redovito nalaze glave pogubljenih Srba. Nadalje nalazimo opise poplave i kuge koje su kao nepogode zajedno sa ratom prijetili ljudima i mostu, no most je taj koji uvijek ostaje nepromijenjen i čvrst bez obzira na nepogode. U epizodama o lokalnim ljudima nalazimo i legende poput one kada brak između Fatime Avdagine i Nailbega Hamzića biva dogovoren unatoč Fatiminoj želji i zakletvi kako se nikada neće udati za Nailbega ona se na kapiji mosta odvaja od svadbene procesije i skače u rijeku te tako ostaje u legendi kao najljepša i najmudrija žena Fata Avidagina koja je ostala verna sebi. Kasnije kada Austro-Ugarska Monarhija anektira Bosnu i Hercegovinu u BiH se stvaraju male grupice Turaka koje pružaju otpor, ali prisiljeni na povlačenje prelaze preko mosta i Alihodža Višegradski ugledni musliman (hodža) zbog vrijeđanja i protivljenja vođi bune Karamanliji koji je sa svojim vojnicima zavladao Višegradom završava na ulazu na most sa uhom zakucanim u dasku. Tu započinje doba vladavine Austrije i najprije uzleta i prosperiteta, naime Austrijska okupacija je pokazala pozitivne posljedice svih promena što ih je uvela u svakodnevni život dotad zaostale bosanske sredine. To su red, čistoća, građevinski pothvati, gospodarski prosperitet i pravna sigurnost, koja je proizlazila iz delotvorne upravne i sudske vlasti, za razliku od istočnjačke "pravde" izražene uzrečicom kadija te tuži, kadija te sudi. Roman se bavi pričama običnih ljudi i njihovim životima te tako upoznajemo mnogo likova iz Višegrada, od domaćih ljudi do Austrijanaca.

 

U vrijeme aneksijske krize kada su hvatali hajduke po cijeloj Bosni u Višegradu je na mostu opet nikla baraka sa stražarima, ali poznati hajduk Jakov Čekrlija je lukavo uz pomoć devojke uspio nasamariti stražara i prebjeći u Srbiju. Nakon toga se osramoćeni vojnik ubija. Epizoda o Lotiki, Austrijanki koja je otvorila hotel u Višegradu sa dolaskom željeznice nam govori o načinu provođenja vremena u ono doba te o zameni stare i male domaće birtije sa velikim prostorijama za opijanje i javno kockanje (prije je bilo zabranjeno kockati). Lotika koja je sama stvorila sve što ima je prava samostalna i odlučna žena novog doba. Ona se sama brine o svemu u hotelu, drži obitelj na okupu te uzdržava rođake koji se još školuju. Kroz nju i njen hotel spoznajemo loše utjecaje zapadne civilizacije koji množe pijanice i besposličare. U jednoj od epizoda se pojavljuje ponovno već ranije spominjani Ćorkan koji radi sve i svašta za neke sitne novce. Njega redovito sinovi imućnijih gazdi opijaju te ga ismijavaju. Tu se također manifestira narodni element jer je prije bilo nepisano pravilo da svako naselje ima svoju «ludu» kojoj se svi smiju. Na kraju te epizode on hoda u ranu zoru po ogradi mosta pa čak i pleše po ogradi. Kada se već poprilično dece iz Višegrada školuje vani (Zagreb, Beč, Budimpešta itd.) oni sa sobom donose u Višegrad ideje o socijalnoj i nacionalnoj revoluciji. U toj epizodi imamo više filozofskih diskusija između nekoliko mladića Herak (socijalista), Stiković (nacionalista) koji piše članke za časopis «Balkan, Srbija i Bosna i Hercegovina» i dr. Upravo preko tih rasprava tj. debata saznajemo o raspoloženju, idealima i željama koje su zahvatile velik dio mladeži Bosne i Hercegovine, ali također i Srbije i Hrvatske. Između Stikovića i Glasičanina se još javlja sukob oko devojke Zore koja je učiteljica u školi u Višegradu, taj sukob počinje kada Stiković zavađa Zoru iako zna da i Glasičanin koji se ne školuje nego već radi i ima neku vrstu veze sa njome, koja je nadasve Platonska i naivno dečja. Kasnije, nakon ljetnih praznika kada se Stiković vraća na fakultet se Glasičanin i Zora mire. Tako godinu dana život teče bez većih i naglih promena. Slijedeće godine početkom ljetnih praznika se ponovno vraćaju studenti pa se i bude stari problemi unutar društva iz Višegrada. Ubrzo se zbiva i atentat na cara Franju Ferdinanda 1. o kojem ljudi saznaju tijekom jednog nedeljnog plesanja i igranja na polju, dakle nevini ljudi su odmah počeli ispaštati tuđu krivicu. S početkom rata svi bježe van Višegrada jer je most strateški važan te Srbi granatiraju naselje. Čak je bilo kasno i za Glasičanina i Zoru budući da on izabire rat na srpskoj strani. Jedino Alihodža najčešće spominjani lik romana ostaje u naselju u svojoj trgovini koja biva razrušena tijekom granatiranja te on svedoči gromoglasnoj detonaciji eksploziva koji su postavili Austrijanci u stupove mosta. On to ipak preživljava, ali na putu kući umire od srčanog udara. Sa njime umiru i stari način života i stare vrijednosti budući da ih on simbolizira i zastupa.

 

Zaključak - Ovaj roman je pisan ekavicom i na srpskom. Izražaj je prilično jednostavan i lako razumljiv. U delu nalazimo mnogo primera narodnih elemenata, od pjesama i legendi do običaja i svetonazora. Velika važnost se pridaje opisima, kako vanjskim tako i psihološkim. Nema neke osnovne teme i određene fabule, ali ipak nalazimo osnovni «leitmotiv» a to je naravno most. Most nam simbolizira čvrstoću, neprolaznost i postojanost usprkos svim nepogodama. Oko njega se bazira život svih stanovnika Višegrada i uže okolice. U usporedbi s mostom ljudski vijek je kratak i beznačajan te se to ističe u čestim i pomno izabranim trenutcima ljudske nevolje. Roman obiluje realističkim opisima situacija, ljudi, pejzaža i interijera. Jedan od najpoznatijih situacija je zasigurno nabijanje Radislava na kolac. Nadalje nalazimo mnogo simbolike u likovima koji su također i reprezentativni npr. Abidaga-tursko nasilje i brutalnost, Lotika-moderna žena, samouverena i uporna, Herak, Stiković-jugoslavenska revolucija, novi ideali, Ćorkan-nevin čovek ali vrlo nesretan i siromašan, Alihodža-glas razuma kod muslimana i moralni vođa, i dr. Važna činjenica je da je ovaj roman baziran na stvarnim događajima i da on nepristrano prikazuje život u Bosni nekada, da je delo nepristrano nam pokazuje nekritičnost austrijske vlasti kao ostalih prosrpskih pisaca. U cijelom romanu se oseća pravilnost konstrukcije te slijeda događaja uz poneke retrospektivne epizode koje se na kraju stapaju sa trenutačnim. Most kao nijemi svedok pamti prividno slaganje različitih kultura, vera i naroda dok među njima u stvari vlada antagonizam. Najveći je sraz dvaju civilizacija, istočne i zapadne. Most je, zapravo, postojana, jedina nepromenljiva, večita točka na kojoj se napetosti i komešanje što rađaju sukobe (na nivou likova i na nivou država) oseća i vidi jasnije nego drugde.

 

Meni se ovo delo vrlo jako svidelo jer na specifičan i nadasve originalan način svedoči o povijesti Bosne i Hercegovine. Dojmili su me se njegovi verni opisi i vešto i postepeno uvođenje čitaoca u radnju, naime čitajući ovo delo čitalac vrlo lako shvaća situaciju i okolnosti zahvaljujući Andrićevom pristupačnom i izravnom stilu. Epizode koje su kod mene ostavile najjači utisak su zasigurno 19. i 23. u kojima Andrić predstavlja stavove jugoslavenstva i socijalizma, ali iako je bio njihov zagovornik dopušta si i njihovu kritiku tj. sagledava ih i sa druge strane. U toj epizodi (19.) otkriva zaluđenost i preveliku idolizaciju i idealizaciju ideja koje su osuđene da samo ostanu ideje dokle god postoji ljudska želja i nagon za individualnošću i očuvanju tradicija. 23. epizoda nam donosi uvid u prve dana Prvoga svetskog rata na tom području, opis tih događaja se vrši pomno izabranim riječima koje dopiru do same srži osećaja bespomoćnosti i očaja koji vladaju u nevinu narodu ionako već napaćenom i ratom uništenim.

Naravno da bi se o ovom delu dalo još puno toga reći jer je ono jedno od tih nikada do kraja izanaliziranih i raščlanjenih umetničko - povijesnih ostvarenja.

 

Andrićeva Na Drini Ćuprija nije roman u klasičnom smislu. Glavni junak je kameni most na Drini (1516.-1914.). Vreme u romanu se deli na 2 perioda: turska i austrijska vladavina. Turska okupacija je 3,5 veka, od odvođenja srpske dece u danku u krvi pa do ulaska austrijske vojske 1878. god.

 

Period austrijske okupacije traje samo 3,5 decenije, ali to u romanu izgleda drugačije : 1/3 romana opisuje tursku vladavinu, a preostale 2/3 romana su austrijska okupacija. Građa romana je podeljena u 24 glave, a već u 9. glavi je opisan ulazak austrijske vojske u Višegrad.

 

Andrić prati iz veka u vek raznovrsne promene u kasabi (mali grad) i istorijske događaje (turska vladavina, austrijska vladavina i osvitak I svetskog rata).Sudbine pojedinaca su karakteristične za određene istorijske trenutke i po tome ih je pisac birao (Fatima, Lotika, Milan Glasinčanin, Ali Hodža Mutevelić). Sam most nastaje iz mnogostruke patnje ljudi iz ovog kraja, iz bolnih uspomena velikog vezira Mehmed – paše Sokolovića koga turci odvode kao 10-godišnjaka 1516. god. u danku u krvi i iz teškog i mukotrpnog života naših ljudi koji su pod nečuvenim terorom podizali ovaj most. 10-godišnji dečak je u tuđem svetu promenio ime i veru, postao čuven vojskovođa, carev zet proširene granice turske imperije, ali je čitav život nosio u sebi jedan oštar bol koji ga je često presecao u grudima kao strašno sećanje na onu skelu kada je u danku u krvi prvi put prešao Drinu praćen lelekom majke. Veliki vezir je odlučio da na nekadašnjoj skeli podigne most verujući da će se tako osloboditi tog nejasnog bola u grudima koji ga tišti i pomoći svojim zemljacima.

 

U opisu izgradnje mosta utkane su slike gorkog rada raje (naroda), svirepost turskih okupatora kao što je glavni nadzornik Abidaga i posle slike turske vlasti u prvih 9 glava dolazi Austro - Ugarska vlast do kraja romana. Za vreme turske vlasti most često postaje krvavo gubilište, ali se za njega vezuju i intimne tragedije, kao što je tragedija Lepe Fatime. Pisac kaže: Između života ljudi u kasabi i ovoga mosta postoji prisna vekovna veza, njihove su sudbine tako isprepletane da se odvojeno ne daju zamisliti i stoga je priča o postojanju i sudbini mosta, istovremeno priča o životu kasabe, prepliću se istorijsko i legendarno iz naraštaja u naraštaj isto kao što se i kroz sva pričanja o kasabi provlači linija kamenog mosta sa 11 lukova. Reka Drina je metafora prolaznosti: most, tesani kamen je simbol trajnog, čovekovog. Interesantan je Alihodža Mutevelić koji je predstavnik nekadašnjeg sloja - feudalnog koji izumire, mudar i oprezan, ali pored saznanja da je tursko prošlo, on ne prihvata nove promene gde ne može da vlada samo jedan turski vazal.

 

U delu ima dosta pojedinačnih priča i svaka je zasebna umetnička celina:
Buntovnik Radisav (tip srpskog slobodarskog seljaštva). Abidaga (simbol turske svireposti), priča o Fatimi, kockar Milan Glasinganin, priča o jevrejki Lotiki koja vodi kafanu kraj mosta. Pojedinačne sudbine ljudi povezane su sa legendama neistorijskim događajima. Most ili saraj grade osvajači, ali on je istovremeno i humana uspomena na nezaboravnog vezira. Pored mosta prolaze ljudi, generacije, a on ostaje postojan i nepromenjiv. Za njega se vezuju istoriska hronika i legende, zabave, dokoni, lokalne atrakcije kao ćorkan, tragedije vojnika Peduna ,da bi se završio sa misaonim Alihodžom, koji doživljava da austrijska mina početkom 1. sv. rata ruši jedan luk na mostu što je toliko potreslo Alihodžu u dućanu krenuo kući i usput pao mrtav.

 

Čitava kompozicija romana je u stvari linija samog mosta koji simbolično povezuje renesansni zapad i zaostali istok. Simbolično spaja dve nesigurne obale , samo ta ćuprija i taj kamen stoje kao ćutljivi spomenik prohujalih vremena. Isto vremeno ovaj most kao i onaj na Žepi predstavlja ostvarenje vezira koji je realizovo majstor Antonije, njegovu želju za večitim traganjem za lepotom.

 

U delu se prepliću teme iz prošlosti i sadašnjosti trenutka što ga čini romanom - hronikom (istorijografski postupak u građi dela, nema prave romaneksne fabule). Istoricizam u delu nije upadljiv, jer se prikazuju kolektivne i pojedinačne sudbine u određenim istorijskim razmacima. Prikazuju se sudbine velikih, značajnih ljudi, ali i malih i beznačajnih ličnosti. Sa sudbinom 4 veka mosta tako su vezane mnogobrojne i sudbine i mašte i narodna verovanja i sujeverja. Naizgled su sudbine junaka nepovezane, i ređaju se kroz vekove jedna za drugom, ali tu se javlja most kao jedna spona koja ih vezuje kroz vekove, jer su sve te pojedinačne sudbine vezane za most. Znači da se javljaju preplitanja legandarnog i istorijskog. Samo neukrotiva Drina krije u sebi simboliku prolaznosti života, nečega što teče, što se menja, a nasuprot njoj most i kamen predstavlja trajnost i večnost čovekovog dela.

 

Most je simboličan u kidanju granica, spajanju nepovezanog, povezivanju krajnosti, jer njegovi krajevi ne razdvajaju, već približavaju obale i povezuju ljude. Iz toga različiti mostovi kao simbol spajanja su česta inspiracija u Andrićevim delima.

 

Andrić u romanu razvija misao o smislu čovjekovog postojanja kroz borbu dobra i zla. Dobro i zlo u ovom romanu se stalno prepliću, ne isključujući jedno drugo već se prozimaju. Most je visevijekovni svjedok dobra i zla koji se sukobljavaju. Likovi romana vode intezivan i napregnut život. Oni pripadaju različitim epohama, vjerama i generacijama, bivaju tu oko njega. Oni održavaju to vrijeme, prostor i istorijske tokove.

 

Likovi

Abidaga - se prvi put pojavljuje kao krupan čovek, nezdravog crvenog lica i zelenih očiju, u bogatoj carigradskoj nošnji, sa kratkom riđom bradom i brkovima čudno uzvijenim na mađarski način i tada se na skupu ispod Mejdana predstavio kao bezobziran, nemilosradan i strog preko mere čovek. Kada je došla i treća jesen, a narod (raja) i dalje kulučio na gradnji mosta, sa utiskom okrutnog Abidage da građevinski poslovi slabo napreduju, počeo je tražiti krivce. Takav utisak su nosili i oni koji su iz dana u dan vukli kamen i ostali materijal po kiši, žezi i snegu. I ukoliko su radovi slabije napredovali, teror Abidage bivao je sve veći. Pretnja, uvrede, bič i razni oblici mučenja i izabljivanja – postali su jedini oblici Abidaginog komuniciranja sa rajom koja je gradila most.

 

Novac koji mu je vezir poverio za plaćanje raje koja je sirova snaga, uzimao je za sebe, nedajući raji ni hleba ni dukata. Vezir je imao nameru da zidanjem svoje zadužbine, narod zaradi, a ispostavilo se da je jedini koji je zaradio bio upravo Abidaga, što ga je na kraju koštalo glave. Zato ga Andrić slika kao svirepog čoveka i tiranina. Njegov bes brzo poraste, on postaje brutalan i beskrupulozan, bezdušan i ciničan. S nipodaštavanjem gleda na ljudsku muku i stradanje. Nemilosrdno kažnjava kulučare koristeći se surovim sredstvima prinude. On je dvostruko označen strahom: pre svega, strahom kojim potčivanja narod na poslušnost, a potom intimno-psihološkim strahom – da ne izgubi poverenje moćnijih od sebe.
Njegova sudbina pokazuje da svako zlo razara samo sebe i da mora biti kažnjeno.

 

Radisav sa Uništa - Jedan od potlačenih koji će pokušati da se Abidaginom teroru suprostavi i stavi u odbranu ljudskog dostojanstva i afirmisati hajdučko u sebi – bio je Radisav sa Uništa. Pripovedač o njemu će reći da je "onizak čovek mrka lica i nemirnih očiju, dobro pognut u pasu", da je išao "klateći glavom ramenima levo-desno, kao da seje brašno". Bio je "malen , potuljen i užurban". On je došao na ideju da se pokrene pobuna i organizuje otpor protiv turske tiranije na gradilištu, i to tako što će se noću rušiti ono što je danju podignuto, naravno, uz priču da to čini vila brodarica. I počeo je da ruši, a kad je uhvaćen, iako tako mali i neugledan, sve je oćutao i svaku muku junački izdržio – i vrele verige preko grudnog koša, i otkidanje nokata usijanim kleštima, i nabijanje na kolac: "Čovek je bio nabijen na kolac kao jagnje na ražanj, samo što mu vrh nije izlazio kroz usta nego na leđa i što nije jače ozledio ni utrobu ni srce ni pluća".

 

Tako nabijenog na kolac uspravili su ga, podigli visoko iznad glava okupljenog naroda i ostavili da polako umire. Bio je "izdignut za čitava dva aršina, uspravan, ispršen, isturen u prostoru neprirodno ukočen i prav". Radisav, tako "prav i odvojen", isticao se na kocu i svima je u tim trenucima izgledao dalek i nedostižan. On, do juče običan, neugledan i ni od koga zapažen i mnogo poštovan, odjednom je postao centar tuđih pogleda i znatiželje, predmet divljenja, ali i nekog straha, simbol prkosa i otpora, ali i strašnba opomena šta se sme, a šta ne. U takvom položaju, nabij na kolac i visoko podignut iznad njihovih glava, bio je iznad svih njih jer se nekako "izdvojio i uzvisio" i više "inije ni ličio na ljudsko telo koje raste i raspada se koliko na visoko uzdignut, gvrd i neprolazan kip koji će tu ostati zauvek..."


Tako je započeo njegov put u mitske visine, u priču i pamćenja, u savremeno trajanje. On je sada onaj kome "ne može više niko ništa"; on je onaj koji je sve druge nadvisio svojim podvižništvom i tako se "posvetio", a što je privilegija samo retkih i odabranih.

 

Crni Arapin - U četvrtom poglavlja romana je smrt mladog radnika, crnog Arapina. Na nerazumljiv način, kako kaže pisac, konopci su tokom izgradnje mosta popustili i kameni blok je pao tačno gde treba, ali je usmrtio majstorovog pomoćnika crnog Arapina. On je prva žrtva koja je ugrađena u srednji stub mosta. Pošto se to dogodilo "čudnim slučajem", njegova se volja shvata kao volja viših sila koje traže žrtvu da bi most postojao. Oko crnog Arapina se potom raspreda legenda; veruje se da u srednjem stubu, gde je poginuo, ima velika mračna dvorana u kojoj on živi. Kome se on javi, mora da umre. Deca stalno zaviruju u taj mračni otvor "kao u ponor koji i straši i privlači."
Legenda o crnom Arapinu snažno je uzbuđivala dečju maštu. Deca su više verovala u tu legendu, u nešto nestvarno i nevidljivo, nego u istinu da u Arapinovu "sobu" ulaze radnici preko drvenih skela.

 

Fantastično tkanje legendi raspaljivalo je maštu kasabalija i podsticalo njihovu potrebu za neobičnoišću i čudesima. Pretvaranje stvarnosti u legendu uvek je motivisano nekim nesvikadašnjim događajem

 

Ćorkan - vanbračni sin višegradske ciganke i nekog vojnika Anadolca, po svom poreklu i živo tu jedan je od ljudih sa dna kazablijskog života, od onih što "sede tako i piju, i pijući čekajući da im u svesti najposle plane ona čarobna svetlost kojom piće obasljava onaj koji mu se potpuno predaju". On je jedan od onih kojih "žive od svirke, šale i rakije" i čiji je "prvi život u noći" od onih koji "svirepi mogu da izvrgavaju podsmeku ili tuku bojažljivi da psuju, dražljivi da daruju..." Od svi tih noćobdija, Ćorkan je najviše bio predmet zadirkivanja, neukusnih šala i podsmeha. Ukratko, bio je stvoren za razonodu kasablija koji se ni jednog trenutka nisu nosili na njegovu dušu, niti se trudili da saznaju koliko je u njemu čežnja za lepotama ovoga sveta, ali istinite patnje što je usamljen i od drugih neprihvaćen.

 

Salko Ćorkan je, kao i svaki čovek, imao svoje slabosti, a to je utopiljska ljubav prema Švabici koju je jednom video u cirkusu dok je jednom igrala na žici. Ona je odavno otišla iz kasabe, ali je ostalo sećanje na njenu lepotu i batine dobijene zbog ljubaznosti u nju; ostala je Ćorkanova čežnja za njenom pojavom, za skladnim pokretima i opojnom igrom na žici. Ćorkan je postajao predmet zadirkivanja posebno kada bi popio koju rakiju. Prve tri godine je patio za Švabicom, a onda je došla Paša, bela, čedna jedinica "koja se previja kao dozrela loza preko avlijskog zida". Zadirkivanje je išlo i u drugom pravcu: da mu je otac neki bogati oficir iz Anadolije, te da mu je kao jednom nasledniku ostavio silno bogastvo koje čeka na njega tamo u dalekoj Brusiji.


Ovaj nesrećan itragičan kasablijski junak Ive Andića, informiran u odnosu na ostali kafanski svet, u trenutku pijanstva i unutrašnje ponesnosti, jedne februarske noći pred svitanje, praćen podsmesima i omaložavanje pijanog sveta, popeo se na zaleđenu i klizavu ogradu i počeo da hoda po njoj. Prvo je koračao bojažljivo, zatim ubrzano i na kraju neubuzdano, samouvereno. Bio je to sada ples nad ponorom, po ivici koja deli život i smrt. Njegovi pokreti, ritmički već ujednasčavani i skladnijji, bili su u stvari oponašanje one igre švabice u cirkusu. Do tog trenutka niko i ništa, Ćorkan se "svojim opasnim položajem (...) odjednom izdvojio i sada je kao neko džinovsko čudovište visoko iznad njih". U svakodnevnom životu težak i trom, od jednom je "postao lak i vešt". I ne samo "vešt" nego i "uzvišen, iznad svih". On u tom položaju, ponosan svojom igrom i zanesen njome kao u nekom snu, vidi se kako ide na "daleko neostvarljivo putovanje o kome mu svake večeri mu mehani govore, sa grubim zadirkivanjem i podsmehom, i na koje je sad, evo, najposle krenuo". Svi koji su ga pratili, dotle hrabri i usvemu superiorniji od njega, od jednom su postali plašljivi, mali i zadivljeni Ćorkanovom hrabrošćču dok je izvodio svoju životnu i smrtonusnu igru uz njihovo glasno:
- Aferim, Ćorkane, pile od sokola!
- Aferim, gazio!

 

Ćorkan je bio prvi – a takvi su vrlo retki – koji "hoda onuda koda je zabranjeno i kuda niko ne ide". Ćorkanov slučaj pokazuje da samo oni koji pređu takav put mogu da računaju na priču o sebi, samo takvi ulaze u legendu i postaju mit svakodnevnice i nadilkaze svoje vreme.


Ali, sve je to trajalo dok je Ćorkan bio na onoj visini koja ga je odvajala od drugih i činila velikim. Međutim silazak sa mosta na put, tvrdi neravan, samoubilačno predstavljan povratak u svakodnevnicu, u staroj već poznato; povratak u surovu i grubu stvarnost, bahatu i svenigirajuću.
Ćorkan je jedan od najtragičnijih, ali i najpotečnijih likova u romanu Ive Andrića, koji posvedočuje da je i u nepriznatim i "suvišnim ljudima, ponekad, mnogo više lepote i skrivenog smisla za lepotu, samo je treba zapaziti i vrednovati na prvi čin".

 

Fata Avdagina - Ivo Andrić ima tu moć stvaraoca da legende kazuje kao priče iz stvarnosti, a obične ljudske sudbine i priče iz života diže na nivo nesvakidašnjih i mitskih priča. Jedna od takvih priča koja od ženske lepote stvara mit jeste i priča o Fati Avdaginoj, čija je sudbina deo istorije mosta.


Fata je bila kćer jedinica starog Avdage Osmanagića, uglednog trgovca koji je imao još pet oženjenih sinova i najveću kuću u Veljem Lugu. Imao je veliku magazu i kasabu i veliki ugled. Fata je bila izuzetne lepote, o njoj su i pesme pevane. Kao i sve retke i neobične ženske lepote, i ona je nekoliko godina bila "cilj svih želja i nedostižni uzrok". Ali, u odnosu na druge, posedovala je i "veštinu govora" – dodatnu lepotu, i nedostatka hrabrosti kod mnogih da se približe toj lepoti ili da je neko zaište.

 

U Fatu se zagledao Nailbeg iz Nezuka, drugog zaseoka, sin jedinac Mustajbega Hamzića. Skupio je hrabrost, i zaljubljen, dao joj do znanja da može biti nevesta Mustajbega. Fata je smelo i nesmotreno, pred svima, izgovorila reči koje će biti fatalne po nju:
- Hoće, kad Velji Lug u Nezuke siđe!

 

Bilo je to njeno ne; ono će je, kasnije, dovesti u sukob sa Avdaginim neporecivim da (Avdaga ju je, i ne pitajući je, obećao Mustajbegu za snahu). Fata, "lepa, ohola i mudra", nemajući snage da pokrene očevo da, prihvati udaju kao tuđu volju, a ne svoj izbor. Ako bi prihvatila očevu odluku kao neopoziv čin, morala bi u Nezuke; a to znači da bi "Velji Lug sišao u Nezuke" i ona porekla sebe, svoju reč, svoj ponos, i time pružila drugima povod za ogovaranje, izrugivanje i veliku sramotu sa kojom ne bi mogla živeti. Ipak, da bi udovoljila očevoj volji, ona se priprema za svadbu ("svadbeni vez"), iako zna da nikad neće stići u Nezuke. Ivo Andrić majstorski i umetnički vrlo uspešno slika njene nemire i psihološko ponašanje u toploj i zvezdanoj noći, kada, opijena lepotom noćne atmosfere stoji pored prozora i u svim delovima svoga tela oseća svoje fizičko postojanje, kada se u njoj razliva devojačka snaga i "dozrela lepota tela". U tim trenucima, oslonjena grudima na "drveni demir na prozoru", ona "oseća kako ceo brežuljak, sa svim što je na njemu, sa kućom, zgradama, njivama, diše, toplo, duboko, jednomerno, i diže se i spušta zajedno sa svetlim nebom i noćnim pronstranstvom". U toj noći i u istoj situaciji Fata oseća kao da je celo njeno biće intengrisano sa svetom i kosmičkim pronstranstvom. Tada je ona daleko od dnevnih obaveza i briga, od očevog da i vlastitog ne. Verovatno i u takvoj jednoj noći, ako ne baš i tada, doneta je odluka da se sve mora završiti na granici između njenog ne i očevog da, tj. Između Veljeg Luga i Nezuka – tačno tamo gde je most, odnosno na samom mostu. Njena misao "sve se češće zaustavlja na kapiji, ispod koje huči zelena, brza i duboka reka". I na dan svadbe, kad su svatovi prelazili preko ćuprije, baš na tom zamišljenom mestu, ona je potvrdila svoje ne – skočila je u nabujalu Drinu.

 

Lepota Fate Avdagine je mitska lepota žene, fatalna lepota na kakvu nailazimo u narodnim pesmama i predanjima koja, kad se uzdigne do "opasnih visina" postaje nedostižna i kobna za druge, ali i samorazorna, uvek sa tragičnim ishodom.

 

Lotika - Jedan od najstudionije razvijenih likova u romanu Na Drini Ćuprija svakako je Lotika. Po pregnućima i samopožrtvovanju koje je odlikuje mnogo podseća na junakinju gospa Nolu iz istoimene pripovetke Isidore Sekulić.


Pre nego što će započeti slikati njen portret i karakter, Andrić nam daje podatke o istorijskom i društvenom trenutku u kome se ona javlja. Bile su to decenije austrougarske vladadavine (negde oko 1885. godine), kada je sve postojalo nekako srećno, bogatije i smirenije, kada se išlo "putem usavršavanja i napredka". Hroničar kaže: "Sve što je svirepo i grabežljivo u njoj (misli se na novu vlast, prim. Č.Đ.), bilo je prekriveno dostojanstvom, sjajem i osveštalim formamam". Odjednom su se pojavili neki novi činovnici, neka tuđa imena, novi izrazi i nov stil odevanja; počele su drugačija ophođenja – sve je postalo nekako "šire i zračnije, raznovrsnije i bogatije". Otvaraju se radnje, kantine, pa i nov hotel – još jedan znak opšteg prosperiteta ("stao je da kruži novac u dotle neviđenim količinama").

 

Hotel je otvorio "Jevrejin Caler, koji je imao bolešljivu ženu i dve devojčice". Međutim, duša toga hotela bila je njegova mlada svastika Lotika, po kojoj je hotel bio popularan i zbog koje je nazvan "Lotikin hotel". Tu se okupljao običan svet (u velikoj sali), ali i činovnici, oficiri i "bogatiji domaći svet" (u maloj sali). U hotelu se "pilo i kartalo i pevalo i igralo i vodili ozbiljni ragovori i svršavali poslovi, i dobro jelo i čisto spavalo". A nad svim tim bdema i o svemu tome brinula, na čuđenje svih, Lotika, a ne vlasnik Caler.

 

Lotika je bila "strasita, puna, zagasitobole kože, crne kose i žarkih očiju". Znala ja da govori "slatko, smelo, duhovito, oštro, laskavo, umiruće" – sve u zavisnosti od situacije i sagovornika. Bavila se tim nezahvalnim i napornim poslom i bila stvorena za taj posao. O njoj kaže i to da je bila "neumorna, vešta, žena hladnih čula, brze pameti i muškog srca". Uz to, imala je tu veštinu ponašanja da se "igrala sa razularenim ljudima". Ona je "zaluđivala", "varala", "uzimala", ali je "proskaje i bolesnike darivale", "pomagala posrnule bogate porodice, siročad i udovice". Sve u svemu, bila je "mudra čovečna žena koja ne misli na sebe i koja, grabežljiva i nesebična, lepa i zavidljiva a čedna i hladna, vodi jedan palanački hotel..." Kao i gospa Nola, sve je radila i držala u svojim rukama: "...U časovima ukradene slobode, čitala (je) berzanske izveštaje i proučavala prospekte, sređivala svoje račune, odgavarala na pisma banaka, donosila odluke, davala naloge, raspoređivala uloženim novac i slala nove ulole(...) Upravljala je sudbinom celog tuceta jevrejskih porodica, ulazila u njihove živote do u najsitnije pojedinosti...Upućivala decu na škole ili zanate, slala bolesne na lečenje". I u svemu tome ona je nalazila "svoje jedino pravo zadovoljstvo" i puni smisao svoga života, bez obzira na sve napore i satiranja njene energije, koja će je neminovno odvesti u klonuće, umor i slom.


A lotikin slom je došao posle tridesete godene intenzivnog rada i napora da hotel sačuva, održi i mnoge usreći. Umor u njoj došao je u isto vreme kad i društvene promene, kada su počele i osipanja mnogih vrednosti koje su bile dovedene do prosperiteta. Došla su "nova vremena i žučna navala novih ideja i nov način života..." Bilo je to vreme "aneksione krize". Hotel je slabo radio, a ona je morala da se brine o Mini, starijoj sestri kćerki, usedelici, zatim o njenom desetogodišnjem umnom zaostaom i sakatom bratu; morala je da se nosi sa dugovima koji su bivali sve veći i sa propalim investicijama. Oni pak koje je pomagala nesebično otišli su u svet i potonuli u vlastiti egoizam: bili su zaokupljeni svojim zaradama, položajima, sitnim radostima ili tekućim problemima.

 

Na nju više niko nije ni mislio ili se, u krajnjem slučaju, sve završavalo na pismu u pozdravima. Prva bombardovanja je zatiču u Višegradu, što je bio znak da Prvi svetski rat počinje i da neće zaobići ni kasubu Višegrad. Ona, sa ostatkom porodice (zet, nesposoban za bilo kakvu akciju, njegova starija kćer, nepokretan sin), ostavlja hotel i prelazi na levu obalu, u neku napuštenu tursku kuću, čekajući da se odatle nekako prebaci do Rogatice a zatim u Sarajevo. U tom čekanju doživljava nervni slom. Bio je to slom tela, ali i slom života ispunjenog ambicijama, neprekidnim radom, naporima i bdenjima. Ostavljena i zaboravljena od cvih, Lotika gubi bitku sa vremenom i životom.

 

Alihodža - Postoje graditelji, ali i čuvari velikih građevina. Graditelji su Mehmed-paša Sokolović u svom romanu i veliki vezir Jusuf u pripoveci Most na Žepi, a od čuvara – Alihodža Mutević. On je, kao i bog Višnu iz indijske mitologije, mitski simbol čuvara. Mehmed-paša Sokolović nestaje "ali se rađa Alihodža, čuvar stvorenog". On "ne gradi most, ali bdi nad njim", traje sa njim i umire sa njim.


Kao lik, Alihodža javljka se još u 9. glavi romana, u kojoj se govori o dolasku Austrije u Bosnu. Dat je kao "mlad čovek, živ, nasmejan i punokrvan", on je o svim stvarima uvek imao svoje mišljenje. Vodio je dućan koji mu je stao od oca. Od samog početka se eksponira kao protivnik svega što je novo, ali i trezven; protiv je otpora Osmana Karamanlije jer bi takva oružana pobubana bila bezuspešna ne može onome ko je jak i silan. Osman naređuje da bude kažnjen: na mostu da bude "prikovan desnim uhom za jednu drvenu gredu koja se nalazila na kapiji". Međutim, njega nije toliko mučio fizički bol koji je dolazio od povređenog uha koliko onaj unutrašnji "olovni bol u grudima koji je ljuti i teži nekako ikakav ljudski bol koji se može zamisliti", a koji je stvarala "ona beda, široka hartija švapskog proglasa" istaknuta na mostu. Ona je svojom belinom presekla most na polovinu "kao bezglasna eksplozija i da tu zjapi provalija" koju on oseća kao vlastito polićenje i počinje da je u sebi intenzivno nosi, sa bolnim utiskom da je most "odjednom porušen na sredini". Povremeno na običan jezik to bi trebalo da znači da su niti svakodnevnice ovim pokidane, da pravog i mirnog života više nema i da započinje nova neizvesnost sa dolaskom novog.

 

Alihodža se kao lik javlja i u 16. poglavlju, takođe kao protivnik svega što je novo i što, po svojoj prirodi, remeti staro i uništava deo stečenih navika i lagodnosti življenja: "On je jedan od retkih varoških muslimana koji nije prihvatio ništa od novina i promena koje su stranci doneli, ni u nošnji, ni u shvatanjima, ni u govoru, ni u načinu trgovine i poslovanja", ostajući uvek svoj, trajno vezavši svoju sudbinu za most, kao da se toj potrebi da se bude uvek isti i stalan učio od trajanja samog mosta. Novo ga je zamaralo i odvodilo u ogorčenje. Bežao je od sveta i zatvarao se u dućan, krio u skriveni sobičak za koju je govorio da je tabut. Tu se krio kao Diogen u svom buretu. Odatle je osluškivao "šum života u čaršiji, konjski bat, viku prodavača" i posmatrao ljude u hodu koji su za njega već pokojni i "koji se još nisu smirili". Kada je na tom mestu, on zaboravlja na svoje brige, ne zabrinjavajući svakodnevnicu i sve užase koji idu sa njo, usredsređen na misao o prolaznosti i nestalnosti svega što je ljudsko jer se stalno nešto ruši, obnavlja ili gradi. Roman se upravo završava smrću Alihodže "na uzbrdici koja vodi na Mejdan", tu je "izdisao u kratkim trzajima". A pre toga, vidimo ga u diogenovskoj zatvorenosti i bekstvu od sveta, u njenom tabutu (sobičku), gde, pred smrt, oseća "onu slast samoće, mira i zaborava koja od tesnog, mračnog prašnog sobička stvara nepregledne rajske vrtove sa zelenim obalama i nevidljivim vodama blagog šuma". Ali baš u takom opuštanju u snatrenju (maštanju, sanjarenju), dućan i sam most pogađaju prve granate koje su dakle do znanja da je započeo Prvi svetski rat, odnosno novo rušenje i satiranje svega što je lepo i što čini ukras ovoga sveta. Eksplozija je prekinula njegove misli, prekinula je i most: ostao je "bez jednog stuba, a između dva grupo prelomljena luka zja praznina", prekinula je i njegov život koji se bio identifikovao sa trajanjem mosta, jer se što se događalo u Alihodžinom životu i sve što je on bio u životu, bilo je vezano za most. Ali, pre svoga kraja, nije mogao da shvati i da se načudi kako je moguće da oni isti koji su ćupriju čistili, doterivali je i održavali, sada ruše "kao da je stena u planini a ne zadužbina, hair i lepota". Pre nego što će umreti, ispunila ga je i misao, ohrabrujuća, optimistička i spasonosna za svet i čoveka: "...Ako se ovde ruši, negde se gradi. Sve može biti. Ali jedno ne može: ne može biti da će posve i zauvek nestati velikih i umnih i društvenih ljudi koji će za božlju ljubav podizati trajne građevine, da bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje..." Hteo je reći: svet ne može i ne sme ostati bez graditelja velikih i vrednih građevina, ali i njihovih čuvara, jer bi time presahla božanska ljubav i svet bi bio pretvoren u duhovnu pustinju. Eto malo svetlosti za svet koji satire postojeće, ali i gardi novo. I nade u trajanje "ranjenog" mosta, u obnovu njegove lepote.

________________________________

 

U romanu Na Drini ćuprija Ivo Andrić je hronološki opisao svakodnevni život višegradske kasabe, koja se nalazi na obali reke Drine, gde su živeli zajedno i Turci i hrišćani. Glavni lik ovog romana jeste most koji kod Višegrada spaja dve obale Drine, odnosno Bosnu sa Srbijom, Zapad sa Istokom. U ovom romanu Andrić je obuhvatio tri epohe:

- Vreme turskog feudalnog doba;

- Vreme ratnih događaja na Balkanu (aneksija Bosne i Hercegovine);

- Godina 1914, bura novih vremena.

 

Prva epoha je doba kada je izrađen most. U doba Turaka, na mestu gde je most kasnije postavljen, na najužem delu Drine, putnike je prevozila skela koju je vozio uvek mrzovoljan, spor skeledžija Jamak. Kada su jednog novembarskog dana Turci od raje uzimali danak u krvi javila se prva pomisao o nastanku mosta. U grupi dečaka koje su odvodili, u dečaku iz sela Sokolovića, javila se crna pruga. Pomislio je da bi se umesto teške, crne skele koja je prevozila putnike, na tom mestu mogao sagraditi most. Iako je promenio ime, veru, život, zavičaj, na crnu skelu nije zaboravio. Taj dečak je postao vezir Mehmed Paša Sokolović. Kao moćnik on je 1566. godine naredio gradnju mosta na Drini na čelu sa Abidagom, svojim glavnim poverenikom koji je bio nemilosrdan i veoma strog kada je u pitanju bio rad. Najstrožije je kažnjen Radisav sa Uništa, jer je pokušao da spreči gradnju mosta. Narod je verovao da od te građevine neće ništa ispasti. Neki od radnika su noću rušili ono što su preko dana sagradili. Kada je Abidaga saznao da radove ometaju sami radnici, a ne vila brodarica, naredio je Pljevljaku da ih uhvate, da ne bi on stradao. Uhvatili su Radisava kog su nakon surovog mučenja nabili na kolac na najvišoj tački još nedovršenog mosta. To je bila prva ljudska žrtva, čija je krv prolivena dok se gradio most. Umesto svirepog i pohlepnog Abidage dolazi Arifbeg pod čijom upravom gradnja počinje da napreduje. Međutim, nesreće su se i dalje dešavale, kao kad je pomoćnik majstora Antonija, crnac, nazvan Arapin, poginuo je tako što je, pri postavljanju srednjeg stuba, isti stub pao na njega.

 

Most je izgrađen 1571. godine. Na kapiji mosta, sa leve strane, na mermernoj ploči, napisan je tarih. U njemu je napisano ko je i kada podigao most na Drini kod Višegrada. Pored ove lepe građevine od istog kamena sagrađen je han, karavan - seraj. O hanu se brinuo Dauthodža Mutevelić i činio je sve da spase han i očuva ga u životu. Posle vezirove smrti novac je prestao da stiže i han je propadao, polako su ga svi napuštali, ali je jedino Dauthodža ostao, sve dok jednog dana nije pao s krova dok ga je popravljao i poginuo.

 

U ovoj epohi opisane su i elementarne nepogode koje su pogodile stanovnike kasabe. To je bila velika poplava, kada se Drina 1799. godine izlila. Za kasabu je ona bila presudna, jer je uništeno sve što su kasablije nakupile za zimu koja je prethodila. Oko Sarajeva se pojavila kuga i kolera, i tada niko nije smeo da se kreće ni ka Sarajevu ni iz Sarajeva.

 

Početkom 19. veka izbija Karađorđeva buna, koja je stigla i u višegradske krajeve te most postaje veoma važan jer je predstavljao sponu između bosanskog pašaluka i Srbije. Na kapiji je napravljen drveni čardak, gde padaju žrtve. Prve glave koje su nabijene na kolac bile su čičice Jelisija iz Čajniča i mladića Mileta sa Lijeske, a jednog jutra ispred čardaka je osvanula i glava popa Milana. Jedne večeri, pošto je buna utihnula, čardak se zapalio.

 

Pored raznih nepogoda koje su se dogodile i koje kasablije pamte tu je i jedna priča o Fati Avdaginoj, mladoj i lepoj devojci iz Veljeg Luga, koja nije prihvatala ni jednog udvarača. Njen otac je prihvatio Nailbega iz Nezuka, sina Mustajbega. Fata je Nailbegu rekla, i sebi obećala, da Veljeg Lug u Nezuke nikad neće zaći. Fata nije mogla da porekne očevu, ali ni svoju datu reč. Na dan svog venčanja kad su prelazili most, ona je na kapiji sišla sa konja, popela se na ogradu mosta i skočilau Drinu. Tako je ispunila data obećanja.

 

U drugoj epohi odigravaju se novi događaji koji su nametali drugi način života višegradskoj kasabi. Turska vojska se povlači, da bi početkom 1878. godine došla austrijska. Bosna pruža otpor okupatorima. U Višegrad dolazi Karamanlija koji će pokušati da kasablije nagovori da krenu protiv Austrije. U kasabi najveći otpor mu pruža Alihodža Mutevelić.

 

Andrić živopisnim detaljima opisuje proces menjanja načina života u kasabi. Godine 1900. popravljaju most, a stranci donose razne novine. U celoj kasabi, pa i na mostu, uvedeno je osvetljenje kao i redovno čišćenje. Međutim, stanovnici kasabe nisu blagonaklono gledali na te promene. Jedna od najvećih promena koja je najviše smetala starijim građanima kasabe, bila je ta što su sada i žene mogle izaći na kapiju. Stari običaj je bio da na kapiji sede samo muškarci koji tamo razgovaraju o veoma bitnim stvarima. Uskoro počinju radovi na vodovodu i gradi se železnička pruga koja ide niz Drinu, što dovodi do opadanja važnosti mosta. Most ne predstavlja više sponu između Istoka i Zapada.

 

I ovu epohu obeležile su tragedije, kako kasablija tako i nekih stranaca. Jedna od njih je tragedija Milana Glasinčanina koji je imao veliki porok - kockanje. U kasabi su svi znali za njegove noći provedene u kockanju. Ali, jedna je privukla pažnju svima, i o njoj se dugo pričalo. Te večeri Milan se kockao sa nekim strancem, na kapiji mosta. Niko ne zna ko je bio njegov protivnik. Mnogi su mislili da se te večeri kockao i sa samim đavolom. Milan je izgubio sve što je imao; u toku igre je više puta odlazio do kuće po još novca, a kad je njega nestalo uložio je sve ostalo što je imao. Milanu je bilo potrebno dosta vremena da se oporavi od gubitka, a posle toga više se nikad nijekockao. Njegov porok je prešao na Bukus Gaona, mladog Jevrejina koji je u kamenu kapije pronašao zlatnik. U kasabi se govorilo da je pronašao "đavolji dukat".

 

Kasabu je pogodilo i samoubistvo mladog Gregora Feduna, Rusa koji je bio u odredu frajkora i stražario je na mostu. Na njega je veliki uticaj imalo proleće koje je polako stizalo u kasabu i okonje. Zbog proleća rasejan i pogođen nevinom lepotom turske devojčice, Fedun je preko mosta propustio i Jakova Čekrliju, hajduka na koga su svi stražari upozoreni. Fedun je bio svestan svoje greške i zbog sramote se ubio.

 

I pored ovih nesreća kasaba se razvijala. Podignut je Konak, prvi hotel - Calerov hotel, koji je ubrzo zamenjen nazivom Lotikin hotel. Lotika je vodila hotel koji je bio simbol novog stila života. Ko nije bio prihvaćen u ovom hotelu kao gost, zbog lošeg ponašanja, mogao je da ode u Zarijevu mehanu, gde su mogli da se šale na račun Ćorkanovih nesrećnih ljubavi. Jedne večeri svi iz mehane su se našalili i na mostu. Ćorkan, da bi dokazao da nije kukavica, pijan, popeo se naogradu mosta, i, iako je bio led, prešao ceo most.

 

Posle dvadesetak godina od okupacije na kapiji je zakačen služben proglas o atentatu carice Jelisavete. Ova vest najviše je pogodila Pjetra Sola jedinog Italijana u kasabi, jer je caričin atentator bio Italijan.

 

Treća epoha obuhvata period od dobaaneksije Bosne i Hercegovine (1906 - 1908) do Balkanskih ratova (1912 - 1913). Andrić ovde opisuje događaje čiji je bio savremenik.

 

U ovom periodu osnivaju se razne verske i nacionalne stranke i organizacije, u kojima su najbrojniji bili mladi studenti, koji su preko leta dolazili u kasabu. U mladićima koji su se okupljali na mostu Andrić oživljava svoju generaciju i teme koje su interesovale njegove školske drugove. Pojavljuje se čitav niz likova studenata i omladinaca, koji za vreme letnjih noći na mostu razgovaraju o politici i napretku. Među mnoštvom likova izdvajaju se Stiković, Galus, Herak i Nikola Glasinčanin. Oni predstavljaju Andrićevu generaciju - vatreni i borbeni, ali zaneseni apstraktnim, jer veruju da ništa nije nemoguće.

 

U kasabu stiže vojska koja u središnjem stubu mosta postavlja minu. Kafedžija na kapiji je nabavio gramofon i tako zabavlja sve prolaznikei one koji se zadržavaju na kapiji. Za kasabu je značajno otvaranje dve banke - srpske i muslimanske. Pomerena je turska granica, železnički saobraćaj je opao, a u kasabu dolaze Mađar Terdik i njegova žena Julka. Lotikin hotel počinje da gubi na važnosti, ali Lotika, iako je umorna, nije obeshrabrena. Ona se posle svakog gubitka pribere i nastavi dalje. Tokom niza godina jedini se na sve promene nije navikao Alihodža, koji razmišlja o starim vremenima i ne može ili ne želi da veruje u stvarnost i realnost nastalog trenutka. Zbog toga predviđa mračnu sudbinu kasabi i njenim stanovnicima.

 

Četvrta epoha opisuje poslednju godinu hronike, 1914. godinu, koja je za kasabu i most bila presudna. Izvršen je atentatna Franca Ferdinandai kako se mislilo da su Srbi zaslužni za atentat, mnogi od Srba če morati da idu preko granice u Srbiju.

 

Za kasablije to leto je bilo izuzetno jer je sve išlo na njihovu ruku. Šljiva je rodila, polja žita su bogat plod dala, čak se uvelo i električno osvetljenje. Ali, na samom početku tog leta pojavila se epidemija trbušnog tifusa na Uvcu, od koje je nastradao i kasablijski doktor Balaš. Lotika je morala da napusti kasabu i hotel. Ona je, kao i uvek, zbrinula prvo porodicu, i tek kada je ostala sama nju je prvi put sva snaga odjednom izdala, i prolomio se njen jauk, plač koji niko nikada do tada nije čuo. Kasabu su svi morali da napuste zbog straha da će biti porušena. Jedino je Alihodža bio u svom dućanu kada ga je nešto podiglo u vazduh. Razmišljao je i hodao sve teže i teže, dok ga je srce polako, ali sigurno, izdavalo. Umro je hroničar i svedok svih važnijih događaja u maloj varoši. Most je presečen na pola. Kapija je bila na svom mestu, ali nije bilo sedmog stuba.

 

Alihodža nije verovao da se u novim vremenima može izgraditi nešto trajno, verovao je u rušilačku snagu novog sveta, u mitsku snagu vremena i mitsku snagu zemlje koja ne podnosi nešto što je tuđe.

________________________________

 

Istorijski motivi romana Na Drini ćuprija

 

Roman Na Drini Ćuprija obuhvata period od četiri veka. To je period od 1516.godine, kada je glavi desetogodišnjeg dečaka, a budućeg velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića, sinula ideja o izgradnji mosta na Drini, do 1914. Tvorac ovoga mosta Mehmed-paša Sokolović, rođen je, prema romanu 1506. godine.


Gradnja mosta je počela 1556. i trajala pet godina, što znači da je most završen 1571. Period od 1516. godine, kada započinje radnja romana, pa do 1914.godine, kada se radnja romana završava, obuhvata mnogo istorijskih događaja, ljudskih sudbina i dramatičnih situacija. U tom vremenskom rasponu izdvajaju se dva istoriska perioda – turski i austrijski. Otprilike jedna trećina romana prvih osam poglavlja, obuhvata turski, a dve trecine, ostalih šesnaest poglavlja, austrijski period. Turski period je istorijski i vremenski mnogo širi i traje od 1516. do 1878. godine. On se može podeliti na dva dela:prvi, od 1516. do 1571. godine – vreme ideje o izgradnji mosta i same gradnje mosta, i drugi, od 1571. do 1878. godine – vreme surove turske vladavine. Taj period je u romanu znatno sužen i pisac u njemu sažima vreme – sažima istoriju i ljudske sudbine. To je period zgusnutog premošćavanja vekova. Austrijski period traje od 1878. do 1914. godine. On je, dakle, vremenski kraći, ali po istorijskim zbivanjima i ljudskim sudbinama mnogo bogatiji. Odgovor na pitanje zašto je austrijski period duži, razuđeniji i bogatiji nalazimo u piščevoj nameni i želji da napiše roman o novoj istoriji, o svojoj generaciji i mostu, a ne samo o turskom periodu.
Roman obuhvata i dva velika društvena toka: feudalni (turski) period, od I do VIII poglavlja i buržoasko-kapitalistički period, od IX do XXIV poglavlja.

 

Višegradski most

Višegrad leži na reci Drini, u prostranoj kotlini, na brežuljkastim padinama koje se blago uzdižu u planine visoke preko 1000 metara. Višegradska kotlina je jedna od retkih proširenja u toku reke Drine koji se sastoji delomično od visokih klisura i planina.


Na mjestu gdje se planine koje čine uski i duboki kanjon Drine razdvajaju u prostranu kotlinu, stoji kameni 500 godina star most s 11 lukova širokog raspona, poznatijeg svima kao "na Drini ćuprija".
Višegradsi most je dug oko 250 metara i širok oko 10 metara osim na sredini gdje je proširen s dve terase, sa svake strane po jedna. Taj deo mosta zove se kapija. Iduci iz čaršije, na levoj terasi se uzdiže stub na kome je ugrađena ploča s natpisom stihotvorca Badija iz godine 1571. (kada je izgradnja mosta završena) o onome tko je izgradio most i godinu kada je izgrađen. Nasuprot ovom stubu s desne strane nalazi se terasa koja se zove Sofa. Sofa je uzdignuta s dvije stepenice i ograđena kamenom ogradom kao i cijela dužina mosta.

 

Danak u krvi

Danak u krvi je uveo sultan Murat II 1420. godine usled brzog rasta potreba za vojno sposobnim muškarcima, kao i lojalnim administrativnim radnicima u Osmanskom carstvu koje se razvijalo munjevitom brzinom.


Sistem je smišljen tako da se ne stvori nasledna aristokratija koja bi mogla da ugrozi položaj sultana i njegove porodice, dakle samo nemuslimani su mogli da budu „sakupljeni". Ako bi se „sakupljeni" po završetku svoje službe, oženili i imali decu, njihova deca bi bila muslimani i samim tim ni ona, ni njihovi potomci, ne bi mogli biti „sakupljeni".


Danak u krvi je bio u kontradikciji sa muslimanskim zakonom, Šerijatom, koji je jasno davao instrukcije muslimanskom vladaru da mora da se brine o svojim hrišćanskim podanicima. Ali, potrebe carstva kao i plemenske tradicije naterale su vladare da pribegnu ovoj praksi. U početku uspostavljanja danka u krvi, mnogi muslimanski učenjaci su digli glas protiv toga.

 

Od 15. do 17. veka bilo je sakupljeno između 200 .000 i 300.000 dečaka u ime danka u krvi.
Danak se sakupljao u balkanskim hrišćanskim zemljama koje su bile pod turskom vlašću. Otprilike svake četiri godine, dečaci između 8 i 10 godina starosti bili su odvođeni od svojih porodica. Iako su uglavnom to bili mlađi dečaci, ponekad bi odvodili i mladiće do 20 godina starosti. Odvođen je između svakog desetog i četrnaestog dečaka u određenoj zajednici. Sakupljanje danka je obavljao viši janičaraski oficir (koji je takođe bio isto tako odveden) zajedno sa svojim vojnicima i sekretarem. Dečaci koji su sakupljani zvali su se kul, gilman ili oglan. Deljeni su u dve grupe. Oni koji su bili u odličnoj fizičkoj formi, slati su u sultanovu palatu, a ostali su slati turskim porodicama oko Anadolije i Rumelije (danas otprilike teritorija Rumunije). Obuka je trajala od 3 do 7 godina tokom koje su se dečaci učili turskom i otomanskom načinu života.

 

Nakon tog prvog perioda obuke, dečaci su dobijali ime acemi oglanlar što na turskom znači „strani dečaci", iako su već poprimili osmanski način života, i slati su u prestonicu, da rade u nekom od sultanovih brodogradilišta ili vrtova. Neki od acemi oglanlara su služili u samoj palati. Ovde su započinjali dugo školovanje koje je obično trajalo i do 14 godina. Ovaj sistem školovanja, koji se zvao dvorska škola, održao se do sredine 19. veka i bio je izvorište mnogih viših oficira, administrativnih radnika i vođa Otomanskog carstva. U toku školovanja, mladići nisu smeli ni pod kojim uslovima da napuste dvor ili da stupe u kontakt sa bilo kim iz spoljašnjeg sveta.


Obuka je bila raznovsna, od napornih fizičkih vežbi do teoretskih predavanja. Jezici su takođe bili veoma važni: dečaci su morali da nauče turski, persijski i arapski. Pisanju se takođe poklanjala velika pažnja, i obučavani su da postanu stručnjaci u raznim vrstama arapske kaligrafije (u to vreme turski je bio pisan arapskim znacima). Ostali važni predmeti su bili književnost, teologija (Kuran i hadiše), i zakonodavstvo (Šarija o Šerijat, kako se zvao na turskom). Kada bi dečaci napunili 20 godina, bili bi raspoređeni u janičarske vojne jedinice. Ovo se definisalo kao „oslobađenje", ali ta sloboda janičara se sastojala u tome da više nisu mogli da budu prodati ili poklonjeni.

 

Većina muškaraca nije ostajala na dvoru. Neki su dobijali zemlju i postajali spahije, i činili su deo konjice. Najviši čin koji su mogli da dobiju bio je čin oficira. Oni koji su ostajali na dvoru, imali su veće šanse da naprave neku karijeru. Neki od njih su bili postavljeni sa sandžakbegove, upravitelje malih provincija koje su se nazivale sandžaci, i mogli su da se uzdignu do beglerbega, upravitelja jedne od 31 veće provincije na koje je carstvo bilo podeljeno. Najviši činovi, koje su samo malobrojni dostigli, bili su činovi vezira i velikog vezira. U doba Mehmeda Osvajača (1444 - 1481), pokršteni hrišćani sakupljeni dankom u krvi su se postavljali čak i na najviša administrativna mesta u društvu. Svi veliki veziri Mehmeda osvajača bili su pokršteni hrišćanski dečaci oteti od svojih porodica kao deo danka u krvi.

 

Od početka 17. veka, sistem danka u krvi je počeo polako da se gubi. Kako su samo janičari, koji su praktično bili robovi, mogli da dođu do najviših položaja u Osmanskom carstvu, a njihovi sinovi nisu mogli da nastave tradiciju svojih očeva jer su bili muslimani, promenu su morali da unesu oni sami, tako da je bilo dozvoljeno i muslimanima da dođu na administrativne položaje sličnim putem kako se to radilo u većini drugih zemalja tog vremena. Međutim, ropstvo je i dalje opstajalo.


Uprkos promenama, sistem se nije razvio u pravcu stvaranja porodica u kojima se tradicionalno prenosilo zanimanje sa oca na sina. Jedini izuzetak je bila porodica Kopruli (tur. Köprülü) koja je dala znatan broj velikih vezira krajem 17. i početkom 18. veka. Krajem 17. veka, sistem danka u krvi je prestao da se koristi.

 

Mehmed-paša Sokolović

Mehmed Sokolović (tur. Sokollu Mehmet Pasa, oko 1505 - 11. oktobar 1579), u narodu poznatiji kao "Mehmed-paša Sokolović", je bio Veliki vezir (predsednik vlade) u Osmanskom carstvu.Poreklom Srbin iz Hercegovine rođen u selu Sokolovići blizu gradića Rudo. Kao dečak školovao se u manastiru Mileševa. U "Danku u krvi" odveden u janjičare kada mu je bilo oko 15 godina. Školovan u Jedrenskom saraju gde ostaje 13 godina. Učestvovao je u Mohačkoj bici 1526. i opsadi Beča 1529. Između 1533. i 1535. učestvuje u ratu protiv Persije i opsadi Bagdada. 1545. godine postaje zapovednih Osmanske flote a 1551. biva unapređen u rumelijskog beglerbega. Iste godine kreće u pohod na Habzburšku monarhiju a već sledeće osvaja Temišvar. Pod njegovim uticajem 1557. izdat je berat kojim se dozvoljava obnova Pećke patrijaršije, i na patrijaršijski presto postavljen Makarije Sokolović,možda njegov rođak. Sultan Sulejman I Veličanstveni ga proglašava za Velikog vezira Porte 28. juna 1565. Godine 1566. sa sultanom kreće u novi pohod u Ugarsku. Opsedaju utvrđeni grad Siget međutim u noći između 5. i 6. septembra 1566, samo dan pre osvajanja grada, sultan Sulejman I iznenada umire. Plašeći se da će njegova smrt negativno uticati na moral vojske Sokolović je prikriva sve do 24. septembra kada je u Beogradu proglašen naslednik, Selim II. Novi sultan se pokazao kao prilično nesposoban vladar i doslovno je sve poslove u carstvu prepuštao Sokoloviću, kao velikom veziru, tako da je ovaj imao praktično neograničenu moć u carstvu. Po njegovom naređenju 1571. godine je izgrađen most preko Drine u Višegradu (opisan u delu „Na Drini ćuprija", Ive Andrića ovenčanom Nobelovom nagradom). Selim II umire 12. decembra 1574. i na prestol dolazi njegov sin Murat III koji se još manje interesovao za vođenje državnih poslova ali za razliku od oca nije imao velikog poverenja u Sokolovića čija moć polako počinje da opada iako je ostao na svom položaju Velikog vezira. Uveče u Carigradu 11. oktobra 1579. Sokolovića u atentatu ubija izvesni sumanuti derviš.


Dok je bio na mestu velikog vezira pomogao je da jedan od admirala turske flote postane Piali Mehmed Paša, koji je srpskog porekla, rođen u Srbiji u okolini Beograda 1530. godine.

 

Aneksija Bosne i Hercegovine

Aneksija Bosne i Hercegovine Austro-Ugarskoj (u stranoj literaturi poznata i kao „Bosanska kriza") izvršena je proglasom cara Franca Jozefa 7. oktobra 1908. godine. Kao neposredan povod poslužila joj Mladoturska revolucija, izvedena u ljeto 1908. Bečki dvor se pitao hoće li novi režim u Turskoj imati posljedica i u ovim oblastima.


Tim aktom, izvedenim bez prethodnog sporazuma sa velikim silama, koje su joj na Berlinskom kongresu dale mandat za okupaciju Bosne i Xercegovine, Austro-Ugarska je izvršila očiglednu povredu međunarodnih ugovora i izazvala žive proteste u Evropi, utoliko više što se u isto vrijeme, i u sporazumu sa njom, Bugarska proglasila za nezavisnu.


Predstavnici pravoslavnih i muslimanskih narodnih organizacija dali su onda u Budimpešti (11. oktobra) izjavu da je aneksija izvršena bez pitanja i protiv volje stanovništva i uputili su posebnu delegaciju u evropske prestonice da tu izjavu stavi do znanja velikim silama.


U Srbiji je aneksija izazvala veliko uzbuđenje, jer se osjećalo da se Austrija time učvršćuje na Balkanu, da duboko pogađa nacionalnu budućnost srpstva i da želi da presiječe sve nade u budućnost velike samostalne srpske države. Srbi su se riješili na krupne žrtve; protestovali su u svim prestonicama, stvorili Narodnu odbranu sa ciljem da smiri partijske strasti i prikupi dobrovoljce za eventualne borbe, i obrazovali (24. februara 1909) koncentracionu vladu pod predsedništvom Stojana Novakovića.

 

Pod pritiskom opšteg neraspoloženja u Evropi, u želji da sporu oduzme evropski karakter, Austrija je sa Turskom sklopila sporazum (26. februara), platila joj odštetu od 2,5 miliona i počela pripreme da silom uguši srpske proteste, prije no što dođe do konferencije velikih sila, koju je predlagala Rusija.

 

Rusko posredovanje spriječila Njemačka prijetnjom u Petrogradu, zbog čega je Srbija morala da se pokori, ali posredovanjem Engleske oslobođena isuviše ponižavajuće izjave koju je tražila bečka vlada. Umjesto nje (31. marta 1909) dala drugu izjavu da: nova situacija stvorena u Bosni i Hercegovini ne zadire u Srbijina prava. Austro-Ugarska tom izjavom dobila zadovoljenje i smatrala se pobjednicom, ali ustvari izgubila.


Aneksijom Bosne i Hercegovine srpsko pitanje dobilo je evropski karakter, jer je u cijelom svijetu ostao utisak da je Austro-Ugarska izvela nezakoniti akt i da mu je kao pravu argumentaciju dala samo silu. Pored Srbije bila je uvrijeđena i Rusija. Za Srbiju ovaj udar bio je od koristi: upozorio je na blisku opasnost, stavio krupna nacionalna pitanja iznad partijskih, izveo koncentraciju narodnih snaga i izazvao jačanje nacionalizma i nacionalne solidarnosti.

 

Atentat na Franca Ferdinanda

Franc Ferdinand (нем. Franz Ferdinand von Österreich-Este; 18. децембар 1863–28. јун 1914.), najstariji sin Karla Ludviga i Marije Anuncijate od Napulja–Sicilije, rođen je u Gracu. Njegov stric bio je Franc Jozef I.


Ferdinand je 1878. godine otišao u vojsku u Gornju Austriju. Kada je prestolonaslednik Rudolf umro 1889. godine, Ferdinand postaje naslednik trona. 1900. godine oženio je Sofi Hotek (od 1909. Sofija Hoenloe). Kako ta veza nije bila zakonita, njegova deca nisu imala pravo nasledstva krune.
Porodica je sa troje dece živela u dvorcu Belvedere. Od 1906. godine Franc Ferdinand je počeo da se bavi politikom. Počeo je sa pravljenjem planova da promeni Austriju i Mađarsku kada preuzme vlast. Hteo je da rekonstruiše monarhiju po tadašnjem nacionalnom rasporedu i time utvrdi središte monarhije.

 

U spoljnoj politici, Ferdinand je bio za jaku saradnju sa Nemačkom, Rusijom i mirnu politiku prema Balkanu. Bio je pristalica antisrpske politike austrijskog dvora, što je izazivalo ogorčenje i podozrenje među Srbima u Austro-Ugarskoj, pogotovu u Bosni, gde je obespravljenost Srba bila najveća. 28. juna 1914. godine, na Vidovdan, u Sarajevu se održavala vojna vežba, koju je Franc Ferdinand želeo da poseti. Za posetu Sarajevu je određen srpski praznik Vidovdan, da bi se potlačeno srpsko stanovništvo Austrije što više ponizilo. On je sa suprugom došao u posetu Bosni iako mu je dato do znanja da u Sarajevu može da dođe do pobune.


Tokom obilaska grada u otvorenom automobilu, na Vidovdan, 28. juna 1914. godine pripadnici revolucionarnog pokreta Mlada Bosna su izvršili atentat u kojem su ubijeni Franc Ferdinand i njegova supruga. Prvobitni plan nije uspeo pa je atentat izvršio maloletni Gavrilo Princip. To je bio povod za vojnu intervenciju koja se uzima za početak Prvog svetskog rata.

__________________________________

 

Socijalni tematski sloj

 

Hrišćani pod turskom vlašću

Andrić nam je kroz umetnička sredsta pokazao težak život srpskog i uopšte hrišćanskog sveta pod osmanlijskom vlašću, istakao je brutalnost i varvarsku prirodu aziteljske upravljačke logike koja je uzimala i odnosila ne samo materijalna dobara nego i nešto više – ono što je krv čovekove krvi: decu, mušku, zdravu (Danak u krvi). Od njih – otrugnutih od roditeljskog zagrljaja, od prave vere, jezika i tradicije, pravili su horde osvajače, surove i bezobzirne janičare i tlačitelje, najčešće onog naroda iz koga su ponikli.


Jedini posao raje, obespravljenog sveta, je da kulučari. Zbog toga javljali su se česti otpori, tračak nade, ali oni su imali sudbinu sličnu Radisavu. I upravo takvim bezljudskim ponašanjem, osmanlije su uspevale da održe vlast, sve dok Dahije nisu počeli da se mešaju u veru, i onda, pošto nisu poslušali svoga velikoga vođu cara Murata, desilo se ono što se dešava svakom zlu.
Zidanjem mosta, Mehmed paša je imao na umu radi dobročiteljstva u dva pravca:

 

- podiže sebi zadužbinu tamo odakle i potiče
- daje šansu svome narodu iz kraja da zarade

 

Pošto je vezir ovaj posao poverio Abidagi, gramzivom i nepredvidljivom čoveku, situacija se izmenila. Narod je kulučario za džabe, čak su i hleba morali sami da pronađu. Nisu mogli da obrađuju svoja polja koja ih hrane, žitarice, jer su ceo dan provodili na gradilištu. Kada bi se vratili sa posla onako znojavi i malaksali izvalili bi se da spavaju na prvo mesto koje im padne pod rukom.

 

Propadanje turske imperije

Sa devetim poglavljem počinje austrijski deo istorije. Austrijanci ulaze u kasabu i nalaze Alihodžu prikovanog za hrastovu gredu na mostu. Turci su međusobno podeljeni na one koji prihvataju stanje stvari, koji se mire s novonastalom situacijom, i one koji bi želeli da pruže oružani otpor. Simbolična je scena u kojoj je Alihodža ugledao veliki krst na vojnikovoj levoj mišici. Taj krst je doživeo kao simbol propasti turske imperije, kao pobedu hrišćana u Bosni:

- Kroz suze hodža je, kao u neobičnom snu, gledao na vojnikovoj levoj mišici belu, široku traku i na njoj velik i pravilan krst od crvenog platna. Samo u groznici mogu da se vide takva gadna i strašna snoviđenja. Taj krst mu je plivao i poigravao u suzama i, kao ogromno priviđenje, zaklanjao ceo svet.


Alihodžin dramatičan doživljaj krsta koji dominira njegovim vidikom, istorijski govoreći, iskaz je njegove mržnje prema hrišćanima. Istoričar bi mržnju dve etničke-verske grupe opisao sasvim drugačije, naučnim konstacijama i dokazima, a Andrić je ti učinio pomoću simbola krsta. Taj krst je Alihodžiono tragično saznanje o pobedi jačeg i nadmoćnijeg.

__________________________________

 

Filozofski aspekti dela

 

O slobodi, sudbini i moći

Osnovni elementi Andrićeve vizije života svode se na pitanja o čovekovoj sudbini, na problem i iskušenje moći i na viziju slobode. Čovek u svom trajanju stalno nastoji da osvoji veći životni prostor od onog koji ima, želi da uveća svoju moć ili da svojim umom pomeri granice svoje slobode. Život je svetlost nad kojom stalno vreba mrak. Mrak nekad poklopi svetlost i tada kasablije polako uče da ne žale za onim što je prošlo, što je i glavni motiv romana: život je neshvatljivo čudo, jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto kao most na Drini.


Sudbina mosta vezuje se za višegradsku kasabu, kao što se i sudbina kasablija vezuje za most. Andrić preko nekoliko likova opisuje susret sa smrću. Kod nekih je smrt oblik oslobođenja od nekih neprihvatljivih ograničenja koja čoveku nameće život. Alihodžin život završava se kada je neuništiv i nepromenljiv most porušen. Njegov kraj je prirodan i tu se smrt opisuje kao krajnja granica i patnja od koje ne možemo pobeći. Za razliku od njega, drugi likovi su imali nasilne krajeve: mučenje Radisava, ubijanje nevinih, Jelisija i Mila, vešanje Vaje Ličanina. Čovek se u ovom romanu susreće i sa prirodom koja ima sudbinsku moć nad njim. „Veliki povodanj", iako su kasablije očekivale poplavu, sve je iznenadio i da nije bilo konja Suljage Osmanagića, koji je bio u dosluhu sa prirodom, ne bi bilo spašeno ništa, jer je on pre nego što se Drina potpuno izlila probudio sve kasablije. Žrtva prirodne volje bio je Kosta Baranac koji je najmanje vodio računa o prirodnom zakonu, jer je želeo da proširi svoj životni prostor.

 

U čovekov život se sudbinski meša i istorija, u obliku političke vlasti, koja u kritičnim trenucima pokazuje svoju sudbinsku moć „mrkog zida". Svoju moć vlast pokazuje za vreme Karađorđevog ustanka, tokom austrijske vlasti i u Prvom svetskom ratu. Vlast je umešana u nasilne smrti likova. Ali, vlast se uvek poziva na neke više ciljeve. Abidaga se poziva na Boga i naredbe velikog vezira, na oglasima koji su kačeni na kapiji vladar dodaje da je tako zaključeno na Veću naroda. Tragična sudbina mladog vojnika Feduna se ogleda u činjenici da je naišao na gnev ugrožene vlasti. Postoje i granice koje čovek sam sebi postavlja. To su moralne i kulturne norme, različiti oblici i navike. U životu čovek ovakve granice stalno sam sebi postavlja. Žrtve tih normi u romanu su Fata i Šemsibeg. Šemsibeg jer nije mogao da se prilagodi novim vremenima, a Fata je bila žrtva unutrašnjeg sukoba između sopstvenih želja i osećaja dužnosti i poslušnosti prema ocu čije je rešenje ona videla samo u sopstvenoj smrti.

 

Moć je kod Andrića pokušaj čovekovog nasilja nad sudbinom, koje završava nasiljem nad samim sobom. Moć odvaja čoveka od sveta i sebe tako što mu obećava veću slobodu. Da bi došao do moći čovek dolazi do iskušenja, uvek se kocka sa onim što ima i što mu je dato. Ovaj oblik Andrić opisuje u poroku Milana Glasinčanina, koji je, kao i većina moćnika, stranac u kasabi. Kockarska strast je kao neka opsena koja mami svojom nepoznatom, nadzemaljskom lepotom. Milan gubi, ali igra sve dok ne izgubi i dušu. Isti slučaj je i sa Abidaginim pomoćnikom Pljevljakom. Pljevljak je na moćništvo prisiljen, jer mu ona ne pripada, ni ne oseća nikakvo iskušenje prema njoj. Kada je pronašao krivca i video šta ga je čekalo, on je kao opijen moći, bio presrećan što je živ, toliko da u ludilu gubi dušu. Mehmed-paša takođe ima sudbinu moćnika. Ali, u trenutku kada mu se nož zarije u grudi nestaje sva moć koja je oko njega kružila.

 

Veliko civilizacijsko iskušenje moći predstavlja austrijsko doba. Austrijanci menjaju celokupan oblik kasabe, misleći da imaju punu moć nad celom Bosnom. Ovo iskušenje se završava ratom. Lotika je takođe pala u iskušenje moći – novac joj je postao opsesija. Ona ga čuva, i svima pomaže kada je potrebno, kako rođacima tako i kasablijama. Sledeći oblik moći je čovekovo uzdizanje nad životom, koji preko smrti vodi u slobodu. To je moć žrtve, koju Andrić predstavlja kao jedini oblik ljudske moći, koji vodi ka duhovnom uzvisivanju po cenu ličnog stradanja i propasti. Radisav se kocka sa svojim životom da bi sprečio ono što se dešavalo. U njegovom stradanju se javlja jedinstven oblik duhovne moći. Njegova patnja i stradanje se uzdižu iznad njega stvarajući mu herojski oreol mučenika koji dobija tek kasnije, preko naroda.

 

Mrki zid je granica koju čovek ne može da pređe. U prethodno navedenim vidovima Andrić nam otkriva čovekovo iskušenje moći, kojim čovek pokušava da nasilnim putem dođe do što veće slobode. Kao što je rečeno, svaki oblik slobode se plaća većom ili manjom žrtvom.


Svojom vizijom života Andrić je obuhvatio i vidove čovekovog postojanja koji dolaze iz njegovog „utopijskog sna". Oblici slobode se pojavljuju u čovekovoj mašti, bez volje za moći ili kršenja prirodnih zakona, a za Andrića mašta je jedini prirodno dat prostor u kojoj čovek ima bezgraničnu slobodu gde može da oblikuje svet po svojoj volji. Slobodu mašte kod Ćorkana dok korača ogradom mosta Andrić prikazuje kao slobodu igre, koja čoveku daje snagu. Isto tako, sa slobodom mašte se srećemo u diskusijama mladih generacija na mostu. Drugačiji oblik su priče iz mašte – legende. Ali, ovaj oblik slobode nije večan, jer se pre ili kasnije mora suočiti sa stvarnošću. Neke priče nisu legende, ali se uobličavaju maštom tako što tokom pričanja kasablije sebi daju slobodu da u njih dodaju neke elemente koje će ih malo odvojiti od stvarnosti i teške istine koja ih je zatekla. Legende i priče se grade kao što se grade mostovi. Sloboda mašte prerasta u graditeljsku slobodu.

__________________________________

 

Ženski likovi u romanu Na Drini ćuprija

 

Kritičari tvrde da je roman Na Drini ćuprija čvrsto građen, te da time podseća na sam most. Roman je novelistički građen, tj sastavljen od pripovedaka koje bi mogle i nezavisno stajati, tako da nema fabulu, a nema ni glavne likove. U svojoj suštini roman je pričao mostu kao simbolu čvrstine, trajanja, postojanja i neprolaznosti, što, priznaćemo nisu osobine žena. Nije lako pisati o ženama u romanu koji za srž ima muški princip, o romanu koji se temelji na stubovima muškog sveta, u kome je žena lik koji se dogodi tek s vremena na vreme u pokojoj priči. U opisu turske kasabe, već na prvim stranama romana je žena, naravno, majka. U Andrićevom pripovedanju je majka retko srećna. Ona koja juri za sepetima turskih konjanika plačući i naričući za otetom decom. Trpeći psovke i batine i ne obazirući se na njih trči za sepetima sve do Višegrada. Lik zlosrećne majke ima i Luda Ilinka, mutava i nesrećna devojka koja je zanela ko zna s kim. Njena tajna začeća u vezi je sa njenom srećom i radošću koje joj donosi buduće materinstvo. To je nešto što će je izjednačiti sa drugima uneti radost i dati smisao njenom postojanju. Ni Ilinka nije srećna mati. Rađa mrtvorođenče, a potom luta besciljno tražeći svoje dete i iskrsava na svakom mestu gde vreba nekakva nesreća. Žene imaju ulogu i da pričaju i prepričavaju svakojake priče, one su nosioci različitih verovanja koje muškarci slušaju, ali kojanjima ne dolikuju. "Naše žene veruju da ima po jedna noć u godini kadse može videti kako na tu humku pada jaka bela svetlaost pravo saneba...."

 

Veruju i Turci, veruju i deca, ali ono u šta žene veruju, ma koliko se činilo čudnim i nestvarnim jeste ono što se pamti i štose prepričava. Možda, kažem, možda se na ovaj način priznaje mudrost žena. Mudrost kojoj se ne može odoleti i kada je nalik na bajku. Žene trčkaraju mahalom, svuda zagledaju, vide i čuju i ono što je teško videti i čuti, pokad što nešto izmisle ili dodaju i odmah otrče da im ručak ne bi zagoreo. Mahali one daju živost a pričama značaj. Decu uče: - Šuti dušo!, Šuti, slušaj mamu i čuvaj se dok si god živ, Turčina prokletnika!

 

Žene se u romanu Na Drini ćuprija, jave često i da urade ono što muškarci nikada ne bi mogli. Da otplaču, otkukaju ili da ožalei strahuju zbog nekog događaja. To muškarcima ne priliči u patrijarhalnom društvu - to je zaista posao žena. Za Karađorđev ustanak čuli su i Turci i Srbi, sa zebnjom ga pratili i jedni i drugi, ali samo su se žene krstile i plakale... Jelenka sa Gornje Leske, bila je od Tasića i u ovom romanu ima mušku ulogu. Ona je pomogla hajduku Jakovu da pređe Rzav i pobegne u šumu. Nije jasno da li je to ona uradila zato što je hrabra ili zato što je Jakova volela, ali uradila je i hrabrost joj se mora pripisati. Sa Turcima ona priča, čas brbljivo, čas prezrivo, umorno i napaćeno, pomalo istinu, pomalo laži, ali ono što je glavno, Jelenka njima ništa ne veruje. Time pokazue da je Srpkinja i da je odana svome narodu. Vernost je osobina većine Andrićevih žena. One kukaju i leleču za svojim regrutima, ne daju im u rat. Veselin Čajkanović tvrdi da je glavni zadatak srpske žene i bio ka kuka, leleče i žalisvoje muškarce. "Samo su vile", kaže on mogle da budu dostojanstvenei da nemo prelaze preko nevolje. Vila u Andrićevim delima nema Samo žene. "Žene su trčale i, otimajući se da svako bude pored nekog svoga,gurale jedna drugu i obarale. Njihovi jauci su se mešali sa dozivanjima, preklinjanjeima i poslednjim porukama. Neke su istrčavale čak pred povorku regruta koju su predvodili četvorica žandarma u redu, padale im pred noge tukući se u razdrljene grudi".

 

Kako bi lik žene bio potpun, da nema žena lakog morala? U romanu "Na Drini ćuprija" tu ulogu ima Šaha "zrikava Ciganka, drska muškobanja koja pije sa svakim ko može da plaća, ali se nikadane opija. Bez nje i njenih smelih šala ne može se zamisliti ni jednaterevenka". U kasabi žive i "Julikine devojke", u "stidnoj kući", nedaleko od mosta. Prozori njihovog obitavališta su zamračeni i samo se predveče tu čuje žamor i pesma, a devojke promiču preko mosta nabeljene i našminkane jednom mesečno kada ih vode na redovni lekarski pregled. Nasuprot ovim devojkama koje naoko lako zarađuju novac, stoji Lotika. Jevrejka neumorna, spretna, snalažljiva. Žena koja bukvalno upravlja životima svojih ukućana. Ona je vlasnica hotela koji otkako je Julika otvorila svoje svoje svratište, polako počinje da propada. Ipak, Lotika je vredna i radna, ona zbira papire, do kasno računa, brine o svemu. Okretna, mršava blede puti i kose bez sjaja Lotika se gasi zajedno sa svojim poslom. Ona leže u krevet kao poslovna žena a ujutru je zatiču kao umornu staricu, skrhanu i slabu.

Nežna duša devojačka opisana je u liku Zorke, devojke koja je siroče bez oca i majke. Zorka se zaljubljuje u čoveka koji nije sposoban da voli. Čoveka koji je od žrtve i sam postao mučitelj, čoveka koji se poigrao njome, a ona ga iskreno volela. Zbog nesrećne ljubavi Zorka vene , ali se ponovo rađa u ljubavi. Počinje da se "gleda" sa Nikolom koji je iskreno voli i oprašta joj njenu prethodnu ljubav. Nikolina ljubav koja je velika i duboka, lako prašta i zaboravlja. On Zorki nudi da odu u Ameriku, ali dok se ona dvoumi, on odlazi u Srbiju u Prvi svetski rat. Ali, kako kaže sam Andrić: "Oduvek je kod nas tako da po jedna devojka u svakom naraštaju uđe u priču i u pesmu svojom lepotom, vrednoćom i gospodstvom. Ona je onda tih nekoliko godina cilj svih želja i nedostižni uzor; na njenom imenu se pale mašte, oko njega se rasipa oduševljenje muškaraca i plete zavist žena. To su ta izuzetna bića koja priroda izdvoji i uzdigne do opasnih visina".

 

Takva je sudbina Fate Avdagine koja ne može da se otme svojoj izuzetnosti, ona je svojom lepotom i mudrošću uzdignuta do opsanih visina i zato na samoj granici stvarnog sveta. Fata je rastrzana između očevog da i njenog ne, između kolektivne patrijarhalne norme, ličnog individualnog izbora. U svom identitetu, i svi oni koji oskrnavili ili prelaze, ruše, pomeraju podrazumevanu granicu između "dopuštenog" i "nedopuštenog" "stvarnog" i "nestvarnog", "kolektivnog" i "individualnog", "bolesnog" i "zdravog". Na sličan nain i ludilo, bolest, "ekscentričnost" ma kakve vrste, osećaju se kao granični fenomeni, a njihovi nosioci se prepoznaju kao granične figure. Granične figure odražavaju granicu ne samo svojim položajem, postupcima i tjelima, već i svojom sudbinom koja od njih zahteva da nađu izlaz iz najbezizlaznije situacije, da podnesu teret nepodnošljivog. Kad ona odbije svog udvarača, a otac je obeća tom istom, ona ne može da vrati učinjeno. ("I doista, postoje i vremenske međe. Ne možese izbrisati ono što je učinjeno. Vreme nije reverzibilno". Fata je zato je prinuđena da postoji "na mrtvoj tački, između svoga ne i očevog da".

 

Granice koje uvršćuju kodovi patrijarhalne kulture mogu se preći jedino po cenu tragedije. Fatina sudbina je "bezizlazna, preka, strašna, sutrašnja" odvija se u njenoj ličnosti. To je nečujna, ženska nebitna sudbina, ali i kobna, jer: "Zbog tog očevog da, koje je veže istokao i ono njeno ne, moraće izaći pred kadiju sa Mustajbegovim sinom, jer je nemoguće i pomisliti da Avdaga Osmanagić, njen otac, ne održi reč. Ali isto tako zna, i isto tako dobro i posigurno, da posle toga ne može njena noga stupiti u Nezuke, jer onda opet ne bi ona održala svoju reč. A to je, naravno, nemoguće, jer i to je Osmanagića reč. Patrijarhalni moral pretpostavlja zadatu reč kao jedan odmogućih oblika "individualne" odgovornosti. Ali u tom smisluzadata reč sugeriše, pre svega, odgovornost prema kolektivu. Onaj ko je izriče bezpogovorno veruje u poredak vrednosti koje oblikujukolektivnu svest. Takva vrsta pristanka ne zastupa samo određenuosobu, već i širu zajednicu kojoj pripada - porodicu, rodbinu, pleme.

 

Fatina reč, u tom smislu, nije funkcionalna. Ona, naime, ima oca i čitav niz pravila koja regulšu mehanizam kolektivnog patrijarhalnog načina življenja i čine da njena reč nema obavezujuću funkciju kao reč muškarca oca. Patrijarhalni model zajednice funkcioniše na principu isključivanja, "proterivanja" na marginu onog što je neprihvatljivo, sramno, podrivajuće, pa su upravo margine (takvog i ma kog drugog modela koji funkcioniše na sličan način) izrazito dramska mesta. Stoga je jezik žene u odnosu na jezik muškarca nebitan, nelegitiman; on je "u divljini". Za patrijarhalnu svjest - žena nema svog jezika. Fata se zato ne buni, ona ne može da bude Antigona, ona i ne govori. U nemogućnosti da se izjasni protiv oca koji predstavlja zakon. Primorana je da bespogovorno prihvati sudbinu. Njena pobuna, protest, biće jasan tek u krajnjem ishodu priče, s njenom smrću. Do tada se glavni sukob odvija na psihološkom planu; Fata od trenutka očevog da, dok šije svoju devojačku spremu, "misli svoju misao" koja je posve intimno odmeravanje bezizlaznosti sopstvenog položaja. Ona živi u nemoj privatnosti, omeđena normom patrijarhalne kulture koju ipak razara – prešavši granicu iskoračenjem u javno. Stoga njen tragični kraj možemo shvatiti kao rezultat sukoba žene individue s patrijarhalnim i opšte važećim kolektivnim normativima po kojim je muški očev govor "prvostepeni" jezik u odnosu na "odsutni" jezik žene. Smrt je za nju oslobođenje, jedini izlaz iz najbezizlaznije situacije; Fata jedinosmrću može održati i očevu i svoju reč.

 

Otuda u pesmi o njoj ono "mudra li si...". Međutim, ako imamo na umu da ona svoju reč, odricanje, shvata kao reč jedne od Osmanagića (ne jedne od Osmanagićki!), nije li onda njena smrt u istoj meri oslobođenje od kolektivnih nazora, izlaz iz bez izlaza, koliko i velikodušno žrtvovanje za "rod" (širu porodičnu zajednicu) kao jednu od temeljnih figura patrijarhalne kulture? Takav zakljuak se nameće iz sledećeg: njeno ne (Ćžensko" ne) je nemoćno u odnosu na očevo da, ali za nju ima jednaku vrednost, jer i to ne (baš kao i očevo da) zastupa i nju i oca i sve Osmanagiće. Za Fatu važnost takvog stava nije u tome što on zastupa jednu ličnost, već sve Osmanagiće. Njena reč je reč Osmanagića, pa u takvoj situaciji i upravo zato, vredna koliko i očeva, a ne zbog toga što ona time ne zastupa sebe. Parametar kojim Fata određuje bitnost svojeg ne je očevo kulturološki utvrđeno "fundamentalno" da, očeva reč ne podleže nikakvoj sumnji – jer je očeva – njoj ne treba parametar, a pouzdanost u ispravnost njene reči (njenog ne) osniva se na identifikaciji s "rodom" Osmanagića. Lično ne bi možda mogla i da pogazi, ali ne Osmanagića bespogovorno zastupa – jer je njime određena. Fata je, dakle, prinuđena da pozajmljuje svoju reč, da prisvaja jezik koji je tuđ, a takav pozajmljeni jezik je jezik koji ne računa na individualnost – jezik patrijarhalnog kolektiva.

 

Jedino taj (muški) odnos, princip moći, omogućuje legitimitet njenom stavu. Fata je, samim tim, uhvaćena u među odnos kome je ishodište patrijarhalna norma: održati da, koje izriče subjekt tradicionalnog, patrijarhalnog morala, a, istovremeno, održati ne, kojeg je ona medij, ali koje takođe funkcioniše kao potvrda neprikosnovenosti istog patrijarhalnog subjekta koga želi da zastupa i zbog kojeg, na kraju, strada. Ona ne pokušava da pobije ili na neki drugi način spreči jednu od opcija koje se sukobe, već je primorana da po svaku cenu omogući njihovo istovremeno ostvarenje, ostvarenje dva suprotna i međusobno iskljuujuća principa. Ali u tome nije apsurd njene drame. Jer osuđena da postoji unutar jezika zapovedi, a bez mogućnosti da artikuliše sopstveni, jezik ona bira smrt kao jedinstveni simbol sopstvene doslednosti. Jezik je zakonodavan, on je simbolički poredak unutar kojega se krećemo i koji sve nas određuje, simbolički je poredak represivan, a represivan je osobito za ono drugo, koje nije norma, za žensko. Sudbinski progovara gestom, svojim tielom, najefikasnije: jezikom smrti, da bi iz nepodnošljivog prostora postojanja, omeđenog s dve istovremeno neostvarljive mogućnosti, obznanila svoju pobunu, svoje lično ne – otpor ukupnoj kulturi u kojoj se njena tragedija ispostavlja kao najdjelatniji jezik. Fata Avdagina postaje jedinstveni lik naše literatrure. Ona seuzdiže do granica svetosti.

 

Zaključak - Likovi u ovom romanu Ive Andrića prelaze put od naglih isnažnih suočavanja čoveka s onim što je negativno u stvarnosti, sa "zlom u svetu", do preoblikovanja trenutnog objektivnog stanja, koje jeu osnovi doživljaja negativnog, u trajnu psihološku sadržinu. Objektivni i subjektivni tok zbivanja podjednako ističu mračnu stranu čovekove sudbine, nemoć čoveka ili nemoć žene da savlada mučne doživljaje i negativna iskustva da ih se oslobodi i da živi spontano i srećno. Samo u retkim trenucima čovek se uspeva uzdići nad sobom i svojom situacijom i doživeti unutarnji mir i jedinstvo sa svetom. Gotovo u svim likovima romana postoji osvetljeno mesto, koje je u oštrom kontrastu sa osnovnom, tamnom perspektivom. Ta tačka javlja se uvek na unutrašnjem, psihološkom planu pripovedanja, ona je izraz čovekove težnje k visinama, njegove sposobnosti za neobična iskustva, duhovne uzlete i unutarnja ozarenja. Iako se na prvi pogled čini da žena nije konstitutivni deo romana "Na Drini ćuprija", očito je da ona u njemu ima značajno mesto. Sve životne uloge koje žena ima u stvarnom životu, Andrić joj je dodelio i u svom romanu. Likovi žena su realni: žene majke, supruge, junaci, žene domaćice, žene sumnjivog morala, one fatalne i one grandiozno nezaboravne. U likovima žena retka je simbolika, ako je iim a onda je to simbolika zlehude sudbine, nesreće koja prati ženu, ali i čitav srpski živalj tog vremena. Žena u romanu "Na Drini ćuprija", često biva protivteža mostu. On je simbol čvrstine, a žena simbol lepote i nežnosti te se spajaju muški i ženski princip.

________________________________

 

Vremena i ljudske sudbine vezane za most

 

Pisac je u svom romanu napravio paralelu izmedju neprolaznog - most i krhkog i kratkotrajnog - ljudski život. Most simbolizuje snagu i čvrstinu, pa je zato dat kao nešto što se provlači kroz ceo roman. On je tu da bi čitaocima pokazao prolaznost i nebitnost zivota. S obzirom na to da radnja romana traje skoro četiri veka, opisani su pojedinci iz razlicitih epoha. Njihove sudbine su na razne nacine povezane sa mostom, a one zajedno čine jednu celinu. Mnogo je ljudi došlo u dodir sa mostom i otislo, dok je most taj, jedan jedini, koji je svedok svih dešavanja i koji miruje dok život oko njega teče. On povezuje dve strane, dva sveta potpuno suprotnih mišljenja, običaja, i vere. To je mesto gde su se radjale prve ljubavi, gde su se okupljali ljudi zbog raznih razloga, tu su se okupljala deca i igrala se, prva maštanja i snovi su rodjeni tu, na mostu koji spaja dve obale, Drine, i vekovima prkosi reci, vremenskim nepogodama, i svemu ostalom. Stoji večno tu, kao večiti simbol neprolaznosti.

 

Prica počinje davne 1516. godine, kada je jedan dečak silom otet iz svog roditeljskog doma, i odveden u, kako pisac kaže "daleki, svetli, i strašni Stambol". On je, tada kao desetogodišnjak, u pletenom sepetu odveden, otet je od roditelja, i preko skele prenešen na drugu stranu reke preko koje će, mnogo godina kasnije, taj isti dečak, nekada Bajica, a sada veliki Mehmed-Paša Sokolović podići most, veličanstven u svojoj lepoti, zadivljujuće snažan, spajajući tako njegovo poreklo i njegov sadašnji život, njegovo malo selo gde je odrastao, sa sultanovim dvorom, mestom koje je zaslužio poštenjem, i uglednim vojničkim životom. Koliko god bio u raskoši, on je pamtio "crno sečivo" iz svog detinjstva, sećajući se možda i svog porekla, i svoje porodice, i patnje kroz koju je prolazio dok je, sa nekim njemu tada nepoznatim ljudima prelazio Drinu na skeli. O njemu samom nema mnogo toga u knjizi, pominje se na svega nekoliko mesta, za razliku od drugih, običnih ljudi, kojima je pisac dao mnogo vise mesta, pridajući veći značaj običnim ljudima, postajući tako slikar sudbina malih ljudi, čime istorijska slika jednog vremena postaje uverljivija. Istorija zapostavlja male ljude, a istorija velikih je poznata. Zato ćemo, pričajući o ovom delu, pričati upravo o malim, običnim ljudima, i njihovim sudbinama. Počevši od blizanaca, Stoje i Ostoje koji su, kako legenda kaže, uzidani u zidine mosta da bi se umilostivile "više sile", odmah na početku možemo reći da je tu pisac hteo da prikaže duh jednog naroda, koji se ogleda u čemu drugom, ako ne u verovanjima tog naroda, ali i u narodnoj poeziji, iz koje je pisac preuzeo motiv žrtvovanja:

 

Zidanje Skadra

 

Grad gradila tri brata rođena,
Do tri brata, tri Mrnjavčevića:
Jedno bješe Vukašine kralje,
Drugo bješe Uglješa vojvoda,
Treće bješe Mrnjavčević Gojko;
Grad gradili Skadar na Bojani,
Grad gradili tri godine dana,
Tri godine sa trista majstora;
Ne mogaše temelj podignuti,
A kamoli sagraditi grada:
Što majstori za dan ga sagrade,
To sve vila za noć obaljuje.
Kad nastala godina četvrta,
Tada viče sa planine vila:
"Ne muči se, Vukašine kralje,
Ne muči se i ne harči blaga!
Ne mož, kralje, temelj podignuti,
A kamoli sagraditi grada,
Dok ne nađeš dva slična imena,
Dok ne nađeš Stoju i Stojana,
A oboje brata i sestricu,
Da zaziđeš kuli u temelja:
Tako će se temelj obdržati,
I tako ćeš sagraditi grada."

 

Kao što možemo videti, tu se pisac poslužio legendom, da bi stvorio novu legendu, koju će kasnije ceo svet upoznati zahvaljujući njemu. U svakom slučaju, nesrećna sudbina dvoje blizanaca je bila unapred odredjena, da bi se most mogao sagraditi: u davna vremena je postojalo verovanje medju narodima sa ovih prostora (a nebitno je koje su vere ili nacionalnosti) da nije mogla nastati nijedna velika gradjevina, ako nije priložena žrtva vilama, pošto se verovalo da onda za noć vile razrušuju sve što majstori za dan sagrade. U knjizi "Na Drini ćuprija" taj motiv vuče vrlo jak koren, ne samo kod blizanaca, nego i kod Crnog Arapina, nesrećnog pomoćnika majstora Antonija: "U tom trenutku, na nerazumljiv način, popustili su konopci i blok se srušio, najpre jednim krajem, a zatim celom težinom na uzbudjenog Arapina, koji nije ni gledao iznad sebe, nego dole na vodu. Čudnim slučajem, blok je pao tačno gde treba, ali je pri padu zahvatio Arapina i pritisnuo mu celu donju polovinu tela" Tu je Andrić joč jednom potvrdio da velika gradjevina mora uzeti svoj "danak" u vidu neke žrtve, pošto je njegova donja polovina i ostala tamo, ispod mosta, da deli večnost sa gradjevinom. Pisac je dalje iskoristio još jedan motiv iz narodne poezije, kod scene nabijanja Radisava na kolac. On se umešao u poslove rušeći noću most, dok ga naposletku nisu uhvatili, pa ga kaznili nabijanjem na kolac. I ovde je pisac, najverovatnije inspiraciju našao u narodjon poeziji, varovatno u sledećem primeru:

 

Smrt Smail-age Čengića

 

Hitre sluge poslušaše,
Izvedoše tamničare.
Na noguh im teške negve,
A na rukuh lisičine.
Kad ih vidje silan aga,
On namaknu gojne vole
I dželate ljute rise,
Ter ih turskijem darivao darom:
Svakom momku ostar kolac daje,
Kome kolac, kome li konopac,
Kome britku palu namjenjuje.


*****
Krcnu kolac nekoliko puta,
Zviznu pala nekoliko puta,
Zadrhtaše ta vješala tanka,
Al ne pisnu Crnogorčad mlada,
Niti pisnu, niti zubi škrinu.
Proz poljanu mrka krvca teknu,
Niti pisnu, niti zubi škrinu.
Poljana se napuni tjelesa,
Niti pisnu, niti zubi škrinu.
Već tko zovnu Boga velikoga,
Tko lijepo ime Isusovo,
Ter se lasno rastadoše s suncem
Zatočnici mrijet naviknuti.

 

Radovan je zbog mosta i na mostu poginuo, vrlo herojski, nije molio da ga poštede, nije odao svog druga sa kojim je zajedno rušio most, jedino je molio da ga ubiju brzo, kad već smrt ne može biti izbegnuta. Kada je Radisav nabijen na kolac, on je ostao da živi u sećanjima ljudi koji su to videli, i kasnije se priča o Radisavu sa Uništa prenosila dalje, sa kolena na koleno obezbedjujući mu besmrtnost i postojanost, neprolaznost koju poseduju i on i most zbog koga je, i na kome je poginuo. Time što su Radisava sahranile vile, a ne obični ljudi, pisac još snažnije ističe njegovu veličinu:

 

- Medju Srbima na Mejdanu, žene su pričale kako su vile sahranile mrtvo telo nesrećnog Radisava pod Butkovim stijenama, i kako noću pada s neba obilna svetlost na njegov grob: hiljade hiljada zapaljenih sveća koje plamsaju i drhte u dugom nizu od neba do zemlje. Videle su ih kroz suze.

 

Sve ovo se desilo još dok se gradio most, ali tu ima još mnogo likova čije su se sudbine bitno izmenile zbog mosta: Treba pomenuti Abidagu, surovog i opasnog čoveka, koji nije prezao ni da udari, ni da ubije ako treba, samo da bi očuvao red i poslušnost, i svoj zao i naopak glas. On je seljake mučio, nije im plaćao ništa, a čak ni hranu nije davao onako kako je trebalo, smanjivao je obroke, a novac stavljao u svoj džep. Zbog toga ga je jednog dana njegov neimar, Tosun Efendija potkazao Mehmed-Paši Sokoloviću, koji ga, je, saznavši za sva njegova zverstva i zlodela oterao daleko, nakon što ga je naterao da vrati sav novac koji je uzeo. Tako je on, od nekada glavnog vezirovog poverenika za gradnju mosta ostao van vezirove milosti, što je za njega značilo potpunu propast i sramotu. Izgubiti milost značilo je kraj lagodnog života na koji je bio navikao, kraj bilo kakve karijere i napretka u turskoj carevini. Zbog njegove pohlepe izgubio je sve sto je imao, a sve je počelo od njegovog nameštanja na mesto poverenika za gradnju mosta. Abidagina sudbina pokazuje da svako zlo razara samo sebe, i da na kraju, uvek mora biti kažnjeno.

 

Od straha od Abidage je loše prošao i Pljevljak, starešina sejmena, koji se "sujeverno i strahovito bojao Abidage. Taj strah se vremenom pretvorio u mučnu moru, koja ga nije napuštala." "On je verovao da će jednog dana zbog Abidage izgubiti ne samo hlebac i položaj, nego i glavu" Zbog svog prevelikog straha od Abidage, on je dao sve od sebe da se uhvati krivac koji ruši most, da bi se dokazalo sujevernim seljacima da to nije vila, nego neko od njih. Kada je Radisav uhvaćen, Pljevljak je zbog svoje prevelike sreće poludeo, tako da je "ostao sa glavom na ramenima, ali bez pameti u njoj." On je sitna ličnost, strašljiv, i nebitan, nesposoban da izdrži teret koji ga je pritiskao, i zato je tako i završio.

 

Posebno je tužna priča o mladoj Fatimi, devojci koja je bila poznata po lepoti. Ona je pristala na udaju, da bi održala reč svog oca, ali sa druge strane nije mogla da podnese sramotu da bude udata za čoveka koga ne voli. Tu je opisao vrlo teško emotivno stanje devojke koja je odbila mnogo njih, a na kraju je morala da podje ne za nekoga koga je ona birala, već, naprotiv, za nekoga kome je nju njen otac obećao. Psihološki je vrlo težak momenat u trenutku kada su zastali na mostu, zato što je ona znala da je to jedini trenutak kada to može uraditi, pripremala se za to, i na kraju se, bacivši se sa mosta, prepustila Drini, u kojoj je našla jedini izlaz, jedino rešenje za svoje probleme.

 

Treba spomenuti jednu od najvažnijih i najupečatljivijih ličnosti u delu, Alihodža, simbol starog turskog feudalnog načina života. On veruje u sudbinu, sve je tako kako jeste, i tako mora biti. On se miri sa sudbinom, a kada je prihvati njegovo osećanje postojanja prelazi u rezignaciju. Iz bolne pomisli o propadanju Osmanlijskog carstva Alihodža je, kako kaže pisac, crpeo svoju prkosnu ravnodušnost prema svemu. On pokušava da ostvari ravnotežu izmedju svoje istinske pripadnosti osmanlijskom načinu življenja, i prilagodjavanju novim okolnostima. Alihodža, predstavnik poraženog osmanlijskog carstva, umire nemoćan i sam. Vrlo je simbolična scena u kojoj je Alihodža ugledao veliki krst na vojnikovoj levoj mišici. Taj krst je doživeo kao simbol propasti turske imperije, odnosno, kao pobedu hrišćana u Bosni.

 

- Kroz suze hodža je, kao u neobičnom snu gledao na vojnikovoj levoj mišici belu široku traku, i na njoj veliki i pravilan krst od crvenog platna. Samo u groznici mogu da se vide takva gadna i strašna snovidjenja. Taj krst mu je plivao i poigravao u suzama i, kao ogromno prividjenje, zaklanjao ceo svet.

 

Alihodžin dramatičan dozivljaj krsta, iskaz je njegove mržnje prema hrišćanima. Taj krst je Alihodžino saznanje o pobedi jačeg i nadmoćnijeg.

 

Zaključak - U romanu Na Drini ćuprija Andrić prolazi kroz 2 velika perioda, turski i austrijski, i opisuje mnogo likova čije su sudbine vezane za most. On navodi njihove osobine, strahove, nadanja i uspomene, on daje čitaocu čast da pročita vrhunsko delo prožeto istorijom, mitologijom, magijom i narodnim pripovedanjem. On likovima daje karakteristične psihičke crte i time ih čini jedinstvenima. Pored toga, on se bavi i problemima zivota, ljubavi i smrti, kao i filozofijom istih. jer, kako sam pisac kaže: - Život je neshvatljivo čudo, jer se neprekidno troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto, kao na Drini ćuprija.

________________________________

 

Ivo Andrić je rođen 9. oktobra 1892. godine u Dolcu pored Travnika u tadašnjoj Austro - Ugarskoj. Matične knjige kažu da mu je otac bio Antun Andrić, školski poslužitelj, a mati Katarina Andrić (rođena Pejić) i da je kršten po rimokatoličkom obredu (Andrić se najveći deo svog života izjašnjavao kao Srbin). Detinjstvo je proveo u Višegradu gde je završio osnovnu školu. Andrić 1903. godine upisuje sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko - hercegovačku srednju školu, a slovensku književnost i istoriju studira na filozofskim fakultetima u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu. 

 

U gimnazijskim danima Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadao je  pokretu Mlada Bosna i bio je strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od austrougarske vlasti. Svoju prvu pesmu U sumrak objavio je 1911. godine u Bosanskoj vili. Naredne godine započeo je studije na Mudroslovnom (filozofskom) fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Školovanje je nastavio u Beču, a potom u Krakovu gde ga zatiče Prvi svetski rat.

 

Po izbijanju rata vraća se u zemlju. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi u Šibenik, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima mariborske tamnice, u mraku samice, "ponižen do skota", Andrić intenzivno piše pesme u prozi. Po izlasku sa robije, ondašnje vlasti određuju Andriću kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem ostaje sve do leta 1917. godine. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. postavljen je za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu. U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi Nemiri - pripovetke Ćorkan i Švabica, Mustafa Madžar, Ljubav u kasabi zatim se ređaju Put Alije Đerzeleza i Pripovetke.

 

U junu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marseju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka Most na Žepi. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. U to vreme objavio je prvi deo triptiha Jelena, žena koje nema.

 

Godine 1954. postao je član Komunističke partije Jugoslavije i prvi predsednik Saveza književnika Jugoslavije. Prvi je potpisao Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godine štampao je u Matici srpskoj roman Prokleta avlija. Pisao je i eseje o Njegošu, Goji itd. Poslije drugog svjetskog rata Andrić objavljuje svoja najzrelija djela: Gospođica, Travnička kronika i Na Drini ćuprija te nekoliko knjiga pripovijedaka u kojima se pored starih i već objavljenih sukcesivno pojavljuju nove. Ivo Andrić je pisac velikog zamaha. Iako je po osnovnoj koncepciji realist, on se ne zadovoljava isključivo realističkim slikanjem, nego mu ono služi samo kao sredstvo da mirno i kontorlirano istakne u naoko običnim zbivanjima njihovu fantastiku i simboliku.

 

Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1961. zbog svog celokupnog dotadašnjeg rada "o istoriji jednog naroda", prvenstveno za roman Na Drini ćuprija (1945).

 

Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Piščevi zapisi 1969 - 1980. prepričava, na sto osamdeset šestoj stranici, svoj "poslednji značajniji razgovor" sa Andrićem i citira ga: - U Bosni vam je sada, Dobrice, ono što je pokojni Kalaj snevao, a nije kao diplomata smeo da izgovori. U Bosni pobeđuje Bošnjaštvo. Staro, a mlado. I neka da Bog da moja noga više nikad ne kroči preko Drine... Inače, upravo je Ivo Andrić predložio Ćosića za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti 1970. godine.
Ivo Andrić je umro 13. marta 1975. godine u Beogradu.

 

Ivo Andrić - Aska i vuk 

Ivo Andrić - Ćorkan i Švabica

Ivo Andrić - Ex Ponto

Ivo Andrić - Govor povodom dodele Nobelove nagrade

Ivo Andrić - Jelena, žena koje nema

Ivo Andrić - Kosa

Ivo Andrić - Most na Žepi

Ivo Andrić - Pripovetke

Ivo Andrić - Pripovetke za decu 

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija - seminarski rad

Ivo Andrić - Put Alije Đerzeleza

Ivo Andrić - Razgovor sa Gojom

Ivo Andrić - Travnička hronika

49 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Ivo Andrić - Na Drini ćuprija

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Prokleta avlija je naziv za poznati carigradski zatvor, u koji je iz neopravdanih razloga dospeo fra Petar iz Bosne kojeg… >

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija   Najpoznatiji roman Ive Andrića, Na Drini ćuprija (1945), hronološki prati četiri vijeka zbivanja oko velikog mosta… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u