Ivo Andrić - Smrt u Sinanovoj tekiji lektira

Ivo Andrić - Smrt u Sinanovoj tekiji

Ivo Andrić - Smrt u Sinanovoj tekiji

 

Otkako je Alidede došao u Sarajevo, Sinanova tekija je postala mjesto na kom suse sastajali najbolji i najumniji ljudi. Četrdeset i pet godina je proveo ovaj slavni čovek u Carigradu, pročuo se nadalekozbog svoje učenosti i svetosti, mnogo dobra učinio je i svome redu, i pojedincima, idržavnom ljudima koji su hteli da ga slušaju. Sudbina mu nije dala samo znanje i pronicljivost, i pogled širi nego u ostalih ljudi, nego i tako savršenu harmoniju izmeđuduha i tela da je za sve koji su ga poznavali, lično ili po čuvenju, stajao kao nedostiživi primer savršenstva svake vrste. Izgleda da su mu nemir i ljudska potreba zanemirom bili potpuno nepoznati. Kažu da nije znao šta je žensko tijelo ni plotsko uživanje uopšte. Nikada nije okusio nikakva opojnog pića, ni fildžan kafe, ni dim duvana. Ali nije osuđivao one koji se služe svim tim božjim darovima za ovoga kratkoga života. Onje uopšte prolazio kroz svet kao da ne primećuje ništa od onoga što je zlo i ružno u njemu. Zapisano je sve što je Alidede uradio i rekao, ali nikada nigde nije zabeleženo niti će ikada biti objašnjeno, kako i otkud se našao tako čist i uzvišen božji čovek. U vekuom se rodio i svetu u kom je živeo, on će ostati kao nerazumljiv izuzetak i čudo.U svojoj sezdeset i petoj godini, Alidele se odjednom reši da napusti tekiju-maticu iz koje je proširio slavu Reda, da ostavi Carigrad, sabraću s kojom je ostareo,poštovaoce i učenike, i da se vrati u Bosnu. Niko nije smeo da se opre njegovoj odluci iako su svi bili nezadovoljni njome. Kako nikad u životu nije kazao reč koja rastužuje ili nipodaštava drugoga, nije hteo da im kaže istinski razlog: da ga smrt i zemlja zovu. Naprotiv, i od rastanka najbolnije stvari na svetu, umeo je da napravinauk i lepotu. Onima koji su izražavali čuđenje i žaljenje što ih napušta, govorio je o ši i istovetnosti stvorenog sveta. Šta je verniku daleko? I šta mu može biti neobično? Svuda na ovom belom svetu može da se nađe malo senke, koliko čoveku treba da se prostreu molitvi; svuda se zna gde je Istok; svuda ima bar malo vode koja je prešla bar četrdeset kamičaka i koja je, prema tome, čista za abdest. Pa i gde nema ni toga, onajkoji živi u pravoj veri nije izgubljen ni nesrećan. I u krajevima gde se nedeljamane vidi sunce – ima i takvih – verniku će srce kazati gde je Istok prema kome se trebamoliti. I u pustinji gde nema kapi vode, peskom se može abdest uzeti, a ako ni peska nema, mišlju se može pravoverni oprati, jer je misao jača i čistija od svega. Pa što ga žale kad odlazi u Bosnu, iz koje je nikao, i koja je puna lepote božje kao ma kojadruga zemlja na svetu? Čovek je dužan svom zavičaju. Tako je Alidede došao ovog proljeća u Sarajevo. Bio je osedeo, pognut i obnevideood mnogog čitanja, ali njegove modre oči bile su bistre i vesele i sa njih je stalno padao smešak, kao sjaj, na srebrnu bradu; ruke su mu bile mirne, bele i večito mlade kao kod ljudi koji čedno žive. Po jednom u nedelji, uoči petka, dolazili su u Sinanovu tekiju učeni ljudi, uglednigrađani i pobožni putnii na prolazu kroz Sarajevo, uopšte svi prijatelji ove tekije iovog Reda koji su želeli da čuju Alidedinu reč. Tako su se sastali i večeras.

 

Kako je noć bila topla i vedra, sastanak se održao udvorištu tekije. To je bio pravougaoni prostor, sav od kamena. Sa sve četiri straneraslo je žuto sveće, a uza zid se penjala loza od koje se leti stvara zelen krov nadavlijom. na sredini je nizak šedervan čija voda ne šiklja uvis, nego se posle kratkog uspona vraća, optače mramornu jabuku, i pada u okrugli basen. Tako taj šedrvan ne vrađa oko onim nemoćnim naporom vode koja se penje što više može pa se onda ruši, dajući nepanu sliku umora i pada po neumoljivom zakonu, nego izgleda kao krupan tropski cvet koji se pri vrhu rastvara i ukazuje srebrnu ponutricu, a niti vene niti docvetava. U basenu, zelena od mahovine, tamna voda; u njoj dve crvene ribe kao dva nerazumljiva i tajna slova. Po kamenim palačama prostrta velika asura za goste; nauzvisini, pored zida, šiljte za Alidedu. Već su se bili svi iskupili. Alidede je sedeo na svome mestu. Malo pre nego što ćepočeti kazivanje, starac je, zamišljen, otkinuo lozov list i držao ga mešu zubima.

 

Nagrizavši malko mlad držak oseti na jeziku ljut okus lozovine koja ga iznenadi svojom gorčinom. U isto vreme nešto ga steže u grudima. Izgledalo mu je kao da gubi dah i da neće progovoriti reči. Ipak otpoče. Već kod prvih reči zagrcnu se nekoliko puta nekim čudnikao detinjskim kašljem, ali je uvek nastavljao da govori, iako sve slabije. Odjednom mu se prekide glas upola reči, glava malko klonu, a desna ruka pođe srcu. Slušaoci, koji su većinom gledali preda se, nisu isprva obraćali pažnju na ovo ćutanje. Držali su,da je, kao što se to često dešavalo, zanela neka misao. Kad se ćutanje suviše produži, deri softe počeše da se zgledaju i čude, jer su znali za derviško pravilo koje im je Alidede preporučavao i koga se i sam pridržavao: da ne treba ostajati dugo u zanosu da sečovjek ne uzoholi i da ne izazove zavist kod ostalih. Kad najposle pogledaše i videšepokrete njegove desne ruke, pritrčaše mu. Alidede je bio u samrtnom ropcu. Ispod napola sklopljenih trepavica staklen blesak. Klonuo uza zid, samo je lako odmahivao rukom i jedva uspevao da prošapuće svojim dobrim glasom: - Ništa... ništa! Uneli su ga u njegovu sobu, raskopčali i ispružili na podu, podmetnuvši mu pod glavu jastuk sa minderluka. Škrop ili su ga vodim i mazali ćuslijom. Ne otvarajući oči, koje kao da su naglo tonule, tražio je rukom da mu izvuku jastuk ispod glave.

 

Ležao je takona zemlji; na grudima mu podrhtava lozov list; oko njega se kreću uznemirene softe. Živeo je još svega minut - dva. Sećao se živo i brzo. Svega dvaput u životu zbunila ga je pojava žene; i to su bili oninevidljivi događaji, bez značenja i važnosti, koji se odigravaju tajno, ostanu neviđenii nepoznati celom svetu i, najzad budu zaboravljeni i od nas samih. I sad, od celog njegovog dugog i radinog veka, samo ta dva događaja - dve sitne i besmislene muke koje su ispunile nekoliko dana njegovog detinjstva i njegove mladosti - stajali su pred njim, avetinjski izdvojeni i porasli, brišući sve ostalo, njegov život, telo i misao, i stapajući se u jedno jedino osećanje bola, koje ga je svega ispunjavalo. A sve to zajedno bilo je manje od vrha najoštrije igle: poslednji trag njegovesvesti i poslednji dokaz postojanja. Bilo mu je deset ili jedanaest godina. Njihova kuća je bila izvan varoši, usamljena među njivama i šljivacima, na onom mestu gde reka Bosna čini jak zaokret i zaobilazi Zenicu. U proleće i u jesen, kad vode nadođu, zamuti se i naraste Bosna i dođe podsamu kuću, odnese im baštenski plot, a nanese neke tuđe plotove, polomljene bogzna gde, navalja klade i korenje, naplavi debeo nanos od mulja, granja, krpa, razbijenih kaca i tesanog drveta. Za decu to je čitav jedan dalek i tajanstven svet kom suse ona radovala i po kome su, posle svake poplave, preturala danima. Toga proleća, voda je bila ćudljiva i neobična, opadajući naglo i naglo opet nadolazeći, u jednom istom danu. Jedno predveče, voda je bila opala posle mutne i iznenadnebujice, koja je toga jutra derala njihovom baštom. Nebo je bilo nisko i oblačno, a splanine je dolazio dalek i potmuo huk koji je nagoveštavao novu poplavu. Dečak je lutao sam i dugim štapom crtao nejednake šare po mekom crvenkastom mulju koji je ostao iza vode. Kod samog plota spazi jedan kratak i obal direk, napola potonuo u mulju, lišću i šljunku. Obradovao se kao neočekivanoj igrački i odmah se pope oprezno na nj, jer je bio još vlažan i klizav. Štapom se bejaše odupro o plot a nogama o direk, i takose njihao, gubeći i opet brzo hvatajući ravnotežu, sav predan onim neobičnim pokretimakoji starijima izgledaju tako besmisleni i opasni, a koje deci nameću zahtevi njihovog tela u rastenju i mašte koja se budi. Ali detinje telo se lako zamori i dečja mašta brzo zasiti. Dečak odbaci štap, spusti se, opkorači i uzjaha direk. Levom rukom jedodirivao nanos od peska i suvog granja. Tada mu pogled pade na nešto neobično i nejasno. Učini mu se da je u pesku i granju video ljudsko uho i pramen kose. Okrenu se i iza sebe ugleda nago žensko telo, stešnjeno između direka i plota, preko polovineutonulo u mulju, ali rame je virilo jasno iz taloga, a malo niže protezao se beo kuk; koleno je bilo prekriveno muljem, a zatim se pokazao list pa prst na nozi. Dečak se najednom umiri.

 

Pošto je još jedno prešao pogledom celo doplavljeno telo po dužini, spusti se s direka polako na protivnu stranu i poče da izmiče preko bašte, natraške ine skidajući pogleda sa mesta gde je ležala utopljenica. Došavši do pčelinjaka, na suvo itvrdo tle, zastade. Tu ga tek uhvati strah. Trčeći prema kući, vikao je glasno majku, ali kad je stigao i ugledao ukućane, prevlada u njemu odjednom dotle nepoznato osećanje stida. Iako je bio mučen strahom i potrebom da govori, nije mogao da nađe jednereči kojom bi kazao ono što je video. Lutao je po avliji, jedva su ga naterali u kuću, i sve je mislio, gledajući oca, majku i braću: evo, sad treba reći, sad ću im kazati štosam video; ali kad je trebalo naći pravu reč i početi, njemu se stezalo grlo i pečalilausta. Dok god je bilo vidno, strepeo je da neki od braće ne ode u baštu i ne otkrije tajnu. Kako je bilo mnogo dece u kući, niko nije ni prietio da mali nije ništa okusio. Veče je odmaklo i približavalo se vreme spavanju. U dečaku je raslo sećanje na leš koji je video i pretvaralo se u neku nejasnu krivicu koja ga je mučila i nagonila da sve odmah ispriča majci, da se isplače, da traži objašnjena. Ali je u isto vreme osjećao kako je nemogućno da ma šta kaže o tome. Prilazio je nekoliko puta majci, tražio njen pogled,ali ona nije ništa primećivala na dečaku, a on nije nalazio snage da otpočne razgovor. Tek dad je otpočela igra dečije mašte i živaca u prvoj nesanici. Po sto puta se u mislima ponovo penjao na direk, prilazio utopljenici, razgledao je, trčao vičući majčino ime i, ne nalazeći rešenja, ni umirenja kod kuće, vraćao se trzao se i prevrtao pored braće koja su tvrdo spavala. Rešavao se neprestano: sada će ustati, viknuti, moliti majku da idu u baštu sa lučem i da vide šta je u stvari.

 

Pa ipak je ostajao prikovan uz dušek, dok je u njemu neprestano raslo osećanje straha i nerazumljive krivice koja biva sve veća. U groznici je dočekao jutrom ustao pre ostalih, i otrčao u baštu. Video je da je voda u toku noći nadošla i prekrila polovinu bašte. Traga nije bilo od direka ni od utopljenice. Voda je bila porasla u visini plota. Matica je derala sredinom bašte. Reka je nadolazila ceo taj dan. Bilo je izvedrilo i slabo prolećno sunce obasjalo, ali planine su s hukom slale svoje potoke koji žive samo po jedan dan u godini, da ceo taj dan besne, ruše i valjaju sve što je prednjima. Dečaku je izgledalo da je sve što ga je mučilo otplovljeno sa tim novim bujicama mutne vode. Dan je proveo u zbunjenom čekanju, a iduće noći spavao je bez snova i bez buđenja, premoren sinoćnom nesanicom. Kad je drugog jutra sišao u vrt, voda je bila znatno opala. U toku dana splasla je toliko da se ukazao celi plot; po prostoru okonjega ostale su velike lokve mutne vode, ali već sada je bilo jasno da je onaj direk i utopljenicu voda otplovila dalje. Celog toga proleća dečak se mučio svojom tajnom. Svakog dana po nekoliko puta mu sevraćala misao da, bar sada kad je svega nestalo, ispriča ceo događaj majci. Osećao je da bi mu bilo lakše od toga, ali nikada nije nalazio hrabrosti da počne, ni reči da seizrazi. Pored onog stida, koji ga je od samog početka kočio, sad je došla i bojazan da mu sve to niko neće hteti poverovati, da će mu se narugati, ili ga možda kazniti što nije odmah sve rekao. Tek sa toplim letom i veselom jeseni počeo je da zaboravlja. Ali i posle, još zadugo, dešavalo se, naročito pred veče, da se u njemu javi isti onajstrah od nepoznatog leša, i osećanje nerazumljive krivice, i potreba da nekome sve prizna i ispovedi, i nemogućnost da to učini. Godinu - dve docnije dečaka je uzeo sebi jedan njegov ujak, čovek imućan i osobenjak, koji je živeo u Sarajevu. Tu je ušao u Sinanovu tekiju i zavoleo nauku i pravila svoga Reda. To ga je odvelo u Carigrad. Bilo mu je oko dvadeset i pet godina. Već pet - šest godina u Carigradu, bio je najmlađi među nastavnicima, veoma cenjen, neobično zreo za svoje godine. Tekija u kojoj je živeo imala je dva lica. Jedno glavno i duže, gledalo je na more, a drugo u strmi breg sa baštama i grobljima, niz koji se spuštala jedna jedina ulica. Jedne noći, tek ako je bila ponoć, mladić se probudio i rasanio. Ustao je, otvorio prozor i, naslonivši glavu na drvene prečage, udisao hladan pretprolećni vazduh. Noć je bila bez meseca, ali vedra i zvezdana. Pred njim se belesala kaldrma ulice koja se penjala uzbrdo, opasana s obe strane visokim zidom i tamnim baštama.

 

Od svežeg noćnog vazduha polako su mu se sklapale oči. Već je hteo da zatvori prozor i da se vratiu postelju, kad u vrhu ulice ugleda neki beo lik koji se brzo spuštao nizbrdo. Otvori široko oči, u nedoumici između sna i jave: lik mu se primicao velikom brzinom. Toje bila neka žena u beloj haljini ili samo u košulji. Malo zatim, iza ćoška na vrhu ulice, pomoliše se dva tamna muška lika. I oni su trčali. Ubrzo se začu težak topot njihovihnogu. Žena je trčala pravo ka kapiji koja se nalazila ispod samog prozora. Jurila je, očito izbezumljena od straha, ne štedeći snagu, kao gonjena zverka. Kad se primakla, videlo se da je raščupana, pocepana, polunaga. Ču se tup i slab udarac tela o tešku zaključanu kapiju. Mladić se nagnu, i još jednom vide jasno ženu kako leži na velikoj kamenoj ploči; glava joj je naslonjena na sam prag, a ruku pruža uzaludno ka alci, jer nema snage da je dohvati. Gonioci, koje je od kuće delilo svega dvadesetak koraka, zaustaviše se odjednom kad videše da je žena uspela da se dohvati kapije, i brzo se izgubiše u jednom uskom prolazu, među baštenskim zidovima. Mladić se nije usudio da spusti pogled još jednom na kapiju. Kao da u toj neobičnoj noćnoj sceni igra već i on svoju ulogu, pusti prečagu za koju se držao. Stupajući natraške poče oprezno da se povlači ka postelji i brzo leže. Bio je sav ukočen i tup, bez ijedne misli, kao da ono što je malopre video nije uopšte doprlo do njega do njegove svesti.

 

Postelja se odmah zagreja pod njim i on utonu u san brz kao nesvestica. Spavao je pet minuta, možda deset. Tada ga trgnu nešto bolno i silovito. Kao bezobzirna tuđa ruka, njegova rođena utroba ga je budila izsna. I odmah, pre nego što je otvorio oči, razli se u njemu polumračna, bolna svest onekoj zamršenoj nesreći. Doživeo je nešto mučno i strašno. Možda je sanjao? Kako je lepo dstoji java i da čovek može da se probudi i oslobodi! Ili je možda doživeo nešto bolno, što ga čeka čim otvori oči? Tako se nekoliko puta pokolebao između sna i jave, dok se najzadu njemu ne ustali teško saznanje da nije san nego java. Razbuđen, jasno ugleda još jednom mračne oružane ljude kako gone neku napola nagu ženu, ču jasno njen pad, i ugleda jošjednom ruku ispruženu ka alci koja je suviše visoko. I svakog trenutka može odjeknutinjeno kucanje. Prva pomisao mu je bila da ne strepi tako u mučnoj nedoumici, da se digne, ode do prozora i uveri se sam o svemu. Ta misao je postojala u njemu, ali nije imala moći nad njim; ne napuštajući je, ležao je nepomičan, dok se mašta u njemu sve više razigra. Samo da ne bi morao još jednom ustajati i možda videti nešto od onog noćnog događaja, on se namerno zavaravao da je možda sve ipak san, da ne vredi ustajati i gledati, jer jer bi tek tim njegovim prvim pokretom stvar dobila prvi izgled jave. Tada pogrešna misao poče u njemu da radi i protrčava kao čunak na razboju. - Pa dobro, ako zaista nema ničega, ako nije doživljeno, što ne ustaneš i ne pogledaš sprozora na kapiju? Čega se bojiš? Pa onda opet ta ista misao protrči na drugu stranu - što da ustajem i da gledam kad znam da nema ničega, kad znam da je sve san i tlapnja? I tako neprestano, kao luda ljuljuška, sa malim oazama sna od minut - dva, poslekojih se opet nastavilo njihanje: Što ne ustaneš? Što da ustanem? A iznad svega toga neizdržljiv strah da svake sekunde može odjeknuti njeno kucanje. Kad je svanulo najedanput je sve kolebanje u njemu prestalo. Nije se više pitaošto se u noći desilo; samo se obukao brzo i sišao u donje odaje, kao krivac i osuđenik, očekujući da dan nemilosrdno prokaže noćni događaj u koji je i on umešan, iako ne zna kako. Išao je oprezno i očekivao prve reči i pitanja, kao udarce. Ali momci, softe i derviši prolazili su pored njega sa svagdašnjim izrazom lica i običnim pozdravima. Kako? Zar niko nije otkrio onesveštenu ženu pored kapije, ili njen leš? Kao sunce, obasja ga radosna misao da nije ništa ni bilo, da je sve ipak samo san. Prosto nek je uzaludno noćašnje mučenje, koje mu dođe gotovo milo i prijatno! Ali se odmah javi druga misao.

 

Da pita nekog od derviša da li su oni noćaš štogod čuli ili jutros primetili. Odmah oseto da nema snage da to učini. I kao što je noćas ležao sa nemoćnom odlukom u sebi: trebase dići i razvideti šta je i stvari, tako je sada prilazio dervišima, rešen da ih pitaili da sam kaže o sinoćnjem događaju, ali je pre prve reči zastajao uplašen i ćutao ili sktao govor na drugu stvar. Kad je došlo veče tog istog dana, on se nije više pitao da li je bilo štogod ili nije, da li treba da kaže ili ne treba, nego je pobegao u svojusobu sa nejasnim ili dubokim osećanjem krivice i straha od koga se ne može pobeći, legao bez večere i molitve, ne da spava nego da se muči. I to nije bilo tako samo prvenoći. Danima i danima se mučio. Nije više ni pomišljao otkuda mu to, kad je počelo, ni zao ni kako je došlo, ni ima li kakvog stvanog razloga za to; znao je samo da nosi jednu tajnu i mračnu stvar u sebi. Još mnogu noć se budio od kucanja alke, koje je samo on mogao da čuje, i bdeo sa osećanjem da je uz kapiju ispod njegovog prozora prislonjeno telo onesvešćene žene; i tešio se, odmah zatim, da nije tako, da je dovoljno da ustane, ode do prozora, i uveri se da nema ničega. Ali nikad nije ustajao. U nesanici varljivom mraku pitao se: ko je bila ta žena? Zašto su je gonili? Šta je bilo s njom? I kako je nestala ispred kapije? Prekoravao se ogorčeno što one noći nije odmah sišao u avliju, razbudio ostale, otvorio kapiju i pomogao gonjenoj ženi. Ali je osećao dabi i sada, kada bi se ponovo sve odigralo ove noći, postupio isto kao i onda; da ne bi imao snage da drukčije radi. Mesecima nije smeo da priđe prozoru ili da bolje zagleda gornju kapiju. Najposle, i to bezrazložno mučenje prođe kao neka bolest. Spomen na sve to izgubi prvo snagu, pa zatim iščezu bez traga. Posle toga je živeo četrdeset godina u Carigradu ne poznavši nikad nemira ni patnje; ničeg drugog do rada i molitve. To je bio taj život Alidedin o kome smo govorili napred i o kome se pričalo gde god ima muslimanskog uha.

 

A ovo sada, ovo je bio njegov poslednji minut, i u tom minutu ovo sećanje, ako poslednji bljesak njegove svesti. Uzalud je nastojao da ne misli na to ili da se seti ma čega drugog. Ništa, do ta dva mračna sećanja i do bola koji se ne izražava ni grčem, ni suzom, ni jaukom. U mucidotle nepoznatoj i neslućenoj, njegova se poslednja snaga pretvori u molitvu kakvu nikad nije uputio nijedan pravoverni, ni učen, ni neuk. Ovako se molio Alidede pod neizdržljivim pritiskom svoga bola, dok su mu se usne micale samo po navici, jer reči nije više bilo na njima: Svedržitelju, veliki i jedini, tako sam oduvek s Tobom i tako čvrsto u tvojoj ruci, da znam da mi se ništa ne može desiti. To saznanje, taj mir koji Ti daješ onima koji su se, ostavivši sve, predali potpuno tebi, to je u stvari raj. Bez tegobe samživeo, ploveći kao sitno zrno prašine koje titra u sunčevu zraku: bez težine je, plovi put visina, prožeto suncem, i samo kao malo sunce. Nisam znao da ovakva gorčina može ispuniti dušu čoveka. Zaboravio sam da žena stoji, kao kapija, na izlazu kao i na ulazu ovoga sveta. I evo, naišla je ova gorčina, kojom mi se preseče srce nadvoje, da me podseti na ono što sam, zagledan u nebo, zaboravio: da je hlebac koji jedemo ustvari ukraden; da smo za život koji nam je dat dužni zloj sudbini - grehu, taksiratu; da sesa ovoga sveta na onaj bolji ne može preći dok se kao zrela voćka ne otkine, ne poleti u bolnom i strmoglavom padu, i ne tresne o tvrdu zemlju. Valjda se i raju nosi modrica toga pada. Evo moja misao, Milostivi, a ti je vidiš, kazao je ja ili ne; gorče je i teže nego što sam mislio robovanje zakonima Tvoje zemlje. Videći da Alidede miče usnama, softe pomisliše da govori samrtnu molitvu i svi zastadoše, gde se koji zadesio, pogruženi i nepomični. Tako je i izdahnuo. Bilo je uoči petka, noć mladog meseca. I po opštem mišljenju, smrt mu je bila čudesna i sveta, i morala je da ispuni svakog divljenjem kao i život mu.

__________________________________

 

Ivo Andrić je rođen 9. oktobra 1892. godine u Dolcu pored Travnika u tadašnjoj Austro - Ugarskoj. Matične knjige kažu da mu je otac bio Antun Andrić, školski poslužitelj, a mati Katarina Andrić (rođena Pejić) i da je kršten po rimokatoličkom obredu (Andrić se najveći deo svog života izjašnjavao kao Srbin). Detinjstvo je proveo u Višegradu gde je završio osnovnu školu. Andrić 1903. godine upisuje sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko - hercegovačku srednju školu, a slovensku književnost i istoriju studira na filozofskim fakultetima u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu. U gimnazijskim danima Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadao je  pokretu Mlada Bosna i bio je strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od austrougarske vlasti. Svoju prvu pesmu U sumrak objavio je 1911. godine u Bosanskoj vili. Naredne godine započeo je studije na Mudroslovnom (filozofskom) fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Školovanje je nastavio u Beču, a potom u Krakovu gde ga zatiče Prvi svetski rat.

 

Po izbijanju rata vraća se u zemlju. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi u Šibenik, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima mariborske tamnice, u mraku samice, "ponižen do skota", Andrić intenzivno piše pesme u prozi. Po izlasku sa robije, ondašnje vlasti određuju Andriću kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem ostaje sve do leta 1917. godine. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. postavljen je za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu. U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi Nemiri - pripovetke Ćorkan i Švabica, Mustafa Madžar, Ljubav u kasabi zatim se ređaju Put Alije Đerzeleza i Pripovetke.

 

U junu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marseju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka Most na Žepi. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. U to vreme objavio je prvi deo triptiha Jelena, žena koje nema.

 

Godine 1954. postao je član Komunističke partije Jugoslavije i prvi predsednik Saveza književnika Jugoslavije. Prvi je potpisao Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godine štampao je u Matici srpskoj roman Prokleta avlija. Pisao je i eseje o Njegošu, Goji itd. Poslije drugog svjetskog rata Andrić objavljuje svoja najzrelija djela: Gospođica, Travnička kronika i Na Drini ćuprija te nekoliko knjiga pripovijedaka u kojima se pored starih i već objavljenih sukcesivno pojavljuju nove. Ivo Andrić je pisac velikog zamaha. Iako je po osnovnoj koncepciji realist, on se ne zadovoljava isključivo realističkim slikanjem, nego mu ono služi samo kao sredstvo da mirno i kontorlirano istakne u naoko običnim zbivanjima njihovu fantastiku i simboliku.

 

Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1961. zbog svog celokupnog dotadašnjeg rada "o istoriji jednog naroda", prvenstveno za roman Na Drini ćuprija (1945).

 

Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Piščevi zapisi 1969 - 1980. prepričava, na sto osamdeset šestoj stranici, svoj "poslednji značajniji razgovor" sa Andrićem i citira ga: - U Bosni vam je sada, Dobrice, ono što je pokojni Kalaj snevao, a nije kao diplomata smeo da izgovori. U Bosni pobeđuje Bošnjaštvo. Staro, a mlado. I neka da Bog da moja noga više nikad ne kroči preko Drine... Inače, upravo je Ivo Andrić predložio Ćosića za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti 1970. godine. Ivo Andrić je umro 13. marta 1975. godine u Beogradu.

 

Ivo Andrić - Anikina vremena 

Ivo Andrić - Aska i vuk 

Ivo Andrić - Bog izbija kao svjetlo

Ivo Andrić - Ćorkan i Švabica

Ivo Andrić - Ex Ponto

Ivo Andrić - Govor povodom dodele Nobelove nagrade

Ivo Andrić - Jelena, žena koje nema

Ivo Andrić - Knez sa tužnim očima

Ivo Andrić - Kosa

Ivo Andrić - Ljubav u kasabi

Ivo Andrić - Most na Žepi

Ivo Andrić - Mustafa Madžar

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija

Ivo Andrić - Poimam i shvaćam

Ivo Andrić - Priča o vezirovom slonu

Ivo Andrić - Pripovetke

Ivo Andrić - Pripovetke za decu 

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija - seminarski rad

Ivo Andrić - Put Alije Đerzeleza

Ivo Andrić - Razgovor sa Gojom

Ivo Andrić - Travnička hronika

Ivo Andrić - U musafirhani

Ivo Andrić - U zavadi sa svetom

Ivo Andrić - Žeđ

loading...
7 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Ivo Andrić - Smrt u Sinanovoj tekiji

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u