Ivo Andrić - Jelena, žena koje nema lektira

Ivo Andrić - Jelena, žena koje nema

Ivo Andrić - Jelena, žena koje nema

 

Svako od nas u mašti gradi bledunjavu, ali dragu sliku imaginarnog bića koje nam se javlja da nas usreći samo u trenucima okruženim samoćom. Ja sam svoju Jelenu prvi put, kao dečak, jednog proleća, sreo u šumi dok sam tražio pečurke.


Andrićeva ispovest o imaginarnoj ženi satkana je od tri dela: Od samog početka, Na putovanju i Do dana današnjeg. Figurativno rečeno, ovo snoviđenje mogli bismo uporediti sa elementima dana u kojem bi prvi deo predstavljao jutro, drugi - podne, a treć veče. Moguće je i poređenje sa godišnjim dobima:proleće, leto i jesen, odnosno, mladost, zrelo doba i starost. Iako je svrstana u pripovetke, Andrićeva Jelena, žena  koje nema protivi se osnovnoj karakteristici epskog dela - ne da se prepričati, tj. - nema fabulu. Ona vam je kao lep san koji uprkos silnom trudu nikako ne možete opisati. Jer, čim napišete nekoliko rečenica, vidite, bolje rečeno, osećate da to nije to. Andrić, u prvom licu jednine, priča da svoju Jelenu najčešće viđa od proleća do jeseni, dok sedi u sobi kraj otvorenog prozora, na putovanjima, na praznom sedištu kupea, u predsoblju među stvarima, na ulici. Za tu viziju neophodne su posebne okolnosti, u Andrićevom slučaju to je prigušena svetlost: - Kad sam ušao u predsoblje, vladao je u njemu već polumrak sa kojim se nemoćno borio jedini prozor, još crven od večernjeg neba. Na podu je ležao moj prtljag već spremljen za put. Među koferima sa glavom na najvećem od njih, sa licem okrenutim ka zemlji, ležala je Jelena. Međutim, čim se uključi svetlost, java izbriše imaginaciju i "priviđenje" nestaje. (Andrić kaže da ne voli ovu reč "priviđenje" jer je za njega to najveća stvarnost, ali koristi tu reč zbog onih kojim priča).

 

Pretrnuo sam i u istom trenutku nesvesno posegnuo za prekidačem pored vrata. Planula je bela svetlost i trenutno ugasivši crven prozor obasjala predsoblje i sve što je u njemu. Na podu su ležali koferi, dva mala i jedan veliki, i po njima popreko bačena moja planinska pelerina od tamnozelenog sukna.


Jelena je izmaštano biće koje daje smisao pripovedačevom životu. On je u prvom odeljku „Od smog početka" viđa neočekivano, ali vrlo često. U drugom - Na putovanjima, susreće je samo u ovim prilikama, pa je to jedan od razloga što voli putovanja. Poslednje moje viđenje sa njom ( čudno i nezaboravno) bilo je, istina na jednom putovanju. Andrić priča da se to desilo u Carigradu, u prodavnici krzna:

 

... preda mnom se prosu devičanski , obasjan predeo i u njemu, velik i izdužen Jelenin lik u hodu. Nije bila naga, ali odevena, kao zanihanom mrežom, samo predelom kroz koji se kretala: talasima, treputavom svetlošću sunca i vode, mladim lišćem. U tom trenutku ugledao sam je, kao nikad, u svoj njenoj veličini i lepoti... Od tog dana više se nije javila nikad.

 

Za pesnika je to znak da ulazi u doba kad smo, kako narod kaže, jednom nogom u grobu. Nestanak Jelene za Andrića je nagoveštaj kraja puta u ovom životu na ovoj planeti.

 

Živ sam, ali u svetu poremećenih odnosa i dimenzija, bez mere i videla. I Jelena je prisutna, ali samo utoliko što znam da negde pruža ruku kojom nešto hoće da mi doda.

 

Lirski subjekt, kao sav normalan svet, teško se miri sa svojim nestankom na ovoj planeti. Nestanak Jelene nagoveštava kraj i pesnik očajnički želi da je ponovo sretne. (Pripovetka je objavljena prvi put 1962. - 13. godina pre njegove smrti). Jednom na igranci, u licu nepoznate žene ugledao je Jelenu, ali od silne gužve ne uspeva da joj priđe bliže, i ona se gubi u masi. Drugi put, slična situacija ponavlja se na stadionu. I on iz tog razloga sve češće posećuje takva mesta. Jedanput je čak počeo razgovor s Jelenom, ali od galame nije mogao razabrati njene reči. Napokon shvata da je nema.

 

Budim se u svetu svoga sadašnjeg života, znači: u svetu bez Jelene. Živim sa ljudima, krećem se među predmetima, ali nju ne može ništa više da dozove... Moglo bi se reći da sam uvek živeo od sećanja na jedno priviđenje, a sada živim od uspomena na ta svoja sećanja.

 

Ali, on se ne predaje - očekuje njeno pismo. Opsednut tom mišlju, prezao se na izgovorenu reč "pismo".

 

Nikad neće pisati? Ne postoji? ... Dobro, neće i ne može pisati. Nikad. Ali kad bi sutra osvanulo njeno pismo sa porukom....

 

I to se desilo dok je šetao, pred njim je iskrsla bela hartija puna crnih slova, i on čita Jelenino pismo koje nikad nije primio.

 

U pismu Jelena mi javlja svaki put nešto radosno. Predlaže mi da se negde sretnemo ili me poziva da svratim na dan-dva u malo mesto na moru, gde ona letuje.

 

Čitanje se prekidalo čim bi došlo do nekog određenog podatka. Imena mesta ili datuma. Mučenje sa Jeleninim pismom odjednom je nestalo isto neočekivano kao i kad se prvi put pojavilo. Jednog prolećnog dana iza njega stala je Jelena i spustila ruku na njegovo rame.

 

To je više bila misao na žensku ruku. Kao senka je počivala na mom ramenu, ali kao senka koja ima svoju nemerljivo malu, pa ipak stvarnu težinu i isto takvu mekoću i tvrdinu. A ja sam stajao zanesen i svečano krut.

 

Na kraju pesnik konstatuje:

 

Opet (je) proleće. Bogat sam, miran, i mogu da čekam... Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema. Samo da ne prestanem da je iščekujem.

_______________________________

 

Ivo Andrić - Jelena, žena koje nema


U tišini i nepomičnom vazduhu letnjeg dana javi se odnekud neočekivan i nevidljiv pokret, kao zalutao i usamljen talas. I moj napola otvoren prozor kucnu nekoliko puta o zid. Tak- tak- tak! Ne dižući oči sa posla, samo se nasmeših kao čovek koji zna dobro sve oko sebe i živi mirno u sreći koja je iznad iznenađenja. Bez reči i bez glasa, samo jednim pokretom glave dadoh znak da je šala uspela, da može ući, da je čekam sa radošću. Tako ona dolazi uvek, sa ljupkom šalom, sa muzikom ili mirisom. (Muzikom slučajnog, usamljenog zvuka koji izgleda neobičan i značajan, mirisom celog jednog predela ili severca koji nagoveštava prvi sneg.) Ponekad čujem posve nejasan razgovor, kao da pita nekoga pred kapijom za moj stan. Ponekad vidim samo kako pored moga prozora mine njena senka, vitka, nečujna, i opet ne okrećem glave niti dižem pogleda, toliko sam siguran da je to ona i da će sada ući. Samo neopisivo i neizrecivo uživam u tom deliću sekunde.

 

Naravno da posle nikad ne uđe niti je ugledaju moje oči koje je nikad nisu videle. Ali ja sam već navikao da je i ne očekujem i da sav utonem u slast koju daje beskrajni trenutak njenog javljanja. A to što se ne pojavljuje, što ne postoji, to sam prežalio i preboleo kao bolest koja se boluje samo jednom u životu.

 

Opažajući i pamteći danima i godinama njeno javljanje u najrazličitijim oblicima, uvek čudno i neočekivano, uspeo sam da nađem u tome izvesnu pravilnost, kao neki red. Pre svega, priviđenje je u vezi sa suncem i njegovim putem. (Ja to zovem priviđenjem zbog vas kojima ovo pričam, za mene lično bilo bi i smešno i uvredljivo da svoju najveću stvarnost nazivam tim imenom, koje u stvari ne znači ništa.) Da, ona se javlja gotovo isključivo u vremenu od kraja aprila pa do početka novembra. Preko zime vrlo retko, a i tada opet u vezi sa suncem i svetlošću. I to, kako sunce raste, tako njena javljanja bivaju češca i živilja. U maju retka i neredovita. U julu, avgustu gotovo svakodnevno. A u oktobru, kad je popodnevno sunce žitko i kad ga čovek pije bez kraja i zamora kao da pije samu žeđ, ona se gotovo ne odmiče od mene dok sedim na terasi, pokriven pletivom sunca i senki od lišća. Osećam je u sebi po jedva čujnom šuštanju listova u knjizi ili po neprimetnom pucketanju parketa. Ali najčešće stoji, nevidljiva i nečujna, negde iza moje senke. A ja satima živim u svesti o njenom prisustvu, što je mnogo više od svega što mogu da daju oči i uši i sva sirota čula.

 

Ali kad počne da se skraćuje sunčeva staza i lišće da biva ređe, a na jasnoj kori drveta ukaže se munjevita veverica koja već menja dlaku, priviđenje počinje da se gubi i bledi. Sve su ređi oni sitni šumovi koje sam navikao da čujem iza sebe u sobi, potpuno nestanu šale za koje znaju samo bezbrižnost mladosti i večiti svet snova. Nevidljiva žena počinje da se utkiva u moju senku. Nestaje i umire kao što nestaju aveti i priseni, bez znaka i oproštaja. Nikad nije postojala. Sad je nema. Poučen svojim dugim iskustvom, ja znam da ona spava u mojoj senci kao u čudesnom logu iz kojeg ustaje i javlja mi se neredovno i neočekivano, po zakonima kojima je teško uhvatiti kraj. Čudljivo i nepredvidljivo, kako se samo može očekivati od stvorenja koje je i žena i avet. I potpuno isto kao sa ženom od krvi i mesa, i sa njom dolaze na mahove u moj život sumnja i nemir i tuga, bez leka i objašnjenja.

 

***

Bilo mi je još hladnije. Usiljavao sam se da ne mislim na malopređašnje otkrice. I kad sam u tom uspeo, morao sam uvideti da nisam sposoban da mislim ni na šta drugo. Nikad nisam voleo preteranu osećajnost ni ta polujasna, sumnjiva stanja duha u kojima nas uobrazilja tako lako odvodi na svoje pogrešne i jalove puteve. Zato me je cela ova igra srdila i mučila. Da bih joj se osvetio, hteo sam da je kaznim prezirom, da se ne bavim njome i da je ne proveravam više. U stvari, morao sam neprestano da mislim na taj svoj prezir, i mučio sam se i dalje. Ništa nije pomagalo. Ostajala je postelja, koja kao grob pokriva zaboravom i leči svaku muku, iako manje savršeno. Ah, kad bi leći bilo isto što i zaspati, život ne bi bio ovo što jeste: smrt bez mira i izvesnosti. Dalji i nedostižniji od najveceg blaga i najsmelijeg svetskog rekorda, san je ležao negde u daljini, okean sna, a ja sam ginuo za jednom jedinom kapi njegovom. Zaspati, spavati snom bez snova, mrtvim snom, u kom nema ni kofera, ni plača, ni ženske kose, ni žena, stvarnih ni avetinjskih!

 

***

Dešava se da je sretnem, kao da me je čekala, već na samom polasku na put. Tek što sam se smestio u kupeu, na sedištu pored prozora (bledozelena čoja, sa belim čipkama na uzglavlju!), voz krece i za nekoliko trenutaka napušta rastrgana i tužna predgrađa. Kad ispred velikog vagonskog prozora stanu da teku i struje površine bašta i njiva i da se u kovitlac savijaju oživele mase ograda, drveća i telegrafskih žica, ja skrenem pogled sa sedišta prekoputa, koje je prazno kao da nekoga čeka. Gledam uporno u daljinu i znam da se svi ti predeli i predmeti, koje brzina pretvara u tečnu, uzvitlanu masu, zgušnjavaju u lik moje saputnice. Gledam u daljinu, u tamnu crtu hrastove šume u dnu vidika ili u majur koji se ocrtava pola na zemlji a pola na nebu, a u isto vreme znam da tu, prema meni, već sedi i sve stvarnije biva stvorenje čije mi samo prisustvo pričinja neizmernu radost koja raste u neproračunljivoj proporciji, sa svakim minutom. Zar onda nije svejedno gledati u daleku tačku na obzorju ili u lice ženi koja nastaje preda mnom? Jer radost zbog njenog sve osetnijeg prisustva, zbog toga što ona postoji takva kakva jest i što je meni dano da je gledam i imam pored sebe, tolika je i tako strahovito brzo raste, da plavi i briše naše likove, predele i daljine oko nas, preliva se preko oštre crte na kraju vidika i daždi negde po svima svetovima. A veliko čudo te radosti i jeste u tome što svakog trena mogu da zaustavim tu plimu sreće i da je vratim i ograničim na naša dva tela i na uski prostor kupea u kojem se vozimo. A već nekoliko sekundi posle toga, poplava sreće počinje ponovo, i u njoj iščezavamo nas dvoje, i kupe, i vaskoliki beli svet sa nama.

 

Tako me u zamasima koji obeznanjuju nosi ta vasionska ljuljaška od jedne savršene sreće do druge, od Jeleninog i mog prisustva do nestanka i nas i svega sa nama u sreći opšteg postojanja. I ni na jednoj tački toga bekrajnog luka nema zastajanja ni za trenutak, jer se uvek ili penjemo ili spuštamo.

 

Da, tu je sada Jelena, u uglu mog oka, na kraju širokog vidika koji se topi, kreće i ruši u brzacima i slapovima – nepomična, nema, ali već živa i stvarna. Široko, vedro i slobodno gledanje njenih očiju koje nastaju nije se još izoštrilo i saželo u određen pogled. Tako mlade žene iz svog tela, koje ima svežinu planinskog mleka i zumbulova soka, gledaju svet svojim čistim, mirnim očima. Te oči koje se kreću polagano i menjaju izraz neosetno, kao nebo boju, lice na deo globa koji, prigušeno osvetljen iznutra, nagoveštava nepoznate a slućene delove kontinenata i okeana. Pogled tih očiju nije nikad počivao samo na meni, i ja sam mogao na neobjašnjiv način da uživam u svemu onom što one vide u isto vreme dok gledaju u mene, jer te oči su prostirale ispred sebe nepoznate krajine nevinih svetova u kojima se gubio i moj gledani lik. One su se kretale i svetlele sa ravnodušnom tačnošcu nebeskih mena, a u isto vreme zbunjivale moja čula i zavodile ih na neslućene staze i u zanosne varke.

 

Samo retko u životu, pred najvećim i izuzetnim prizorima koje, udruženi, zemlja i nebo prostiru pred nama, nastupala je kod mene ista igra i zamena pojaćanih čula i njihovo neograničeno umnogostručavanje, sve do istovremenog osećanja pojava koje inače, izvan tih prazničnih trenutaka, upoznajemo i osećamo samo izdvojeno i ponaosob. (Takvi trenuci nemaju imena i ostavljajusamo bled trag docnije, u sećanjima naše svakidašnjice.)

 

Tako sam nekad, dok sam, stojeći na visini od tri hiljade četiri stotine metara, gledao iznad sebe glečere i na njima sunčev sjaj koji izgleda nepomičan, odjednom čuo kako se iz njih diže beskrajno tanak šum, muzika jedna koju uho teško može da razabere a nikako ne ume da zadrži. Tako sam, opet jednom, za jesenjeg dana bez sunca, pod sivim nebom, stajao izgubljen u stepi koja se sterala od mojih nogu do neodređene crte nebeskog svoda. I dok sam osluškivao kako tiho i oštro šumi i cvili trava koju vetar povija u tankim sivim talasima, video sam odjednom na prevojima tih beskrajnih talasa neki sjaj koji oko, naviklo na dotadašnje pojave i vidike, jedva može da uhvati i primeti, a koji kao da ne dolazi od sunca.

 

***

Prošlo je možda zauvek vreme kad sam je vidao na svetlosti dana, prosto, očima kojima sam gledao sve ostale pojave vidljivog sveta. To viđenje trajalo je uvek kratko (padanje zvezde preko letnjeg neba!), ali sada ne traje ni toliko, a bolje bi bilo da se ovako ne javlja uopšte. U najgorim časovima noći - a noć je bila uvek zlo vreme moga života - biva ponekad da se javi nešto kao slutnja njenog prisustva.

 

Ne postoje četiri strane sveta, nego samo jedna, a ta nema imena. Ne zna se i ne pita se više šta je dole a šta gore, šta iza a šta ispred. Živ sam, ali u svetu poremećenih odnosa i dimenzija, bez mere i videla. I Jelena je prisutna, ali samo utoliko što znam da negde pruža ruku kojom hoće nešto da mi doda. I ja živo želim da podignem desnicu i primim sitan, nevidljiv predmet koji mi nudi. Tako ostajemo dugo u tom bolnom položaju jednog započetog i jednog nerođenog pokreta, a ne znamo gde smo ni na čemu smo, ko smo ni kako se stvarno zovemo. Ono što je živo i jasno u mojoj svesti, to je naša želja koja je jedna. Po toj želji i znam da postojimo, ona je jedino što nas vezuje i sve što znamo jedno od drugoga.

 

U tom se položaju ne može izdržati dugo; iz njega vode dva puta: ili u potpunu nesvest ili u buđenje. Ovog puta se budim. Budim se u svet svoga sadašnjeg života, znači: u svet bez Jelene. Živim sa ljudima, krećem se medu predmetima, ali nju ne može ništa više da dozove.

 

***

Sad je proleće. Opet proleće! Preda mnom je sto i osamdeset sunčanih dana. Čini mi se da su mi pregršti pune nekih čudesnih zlatnika, svaki kao sunce. Svi su putevi otvoreni. Dah je slobodan. Dok sam tako stajao neodlučan od sreće, osetio sam da se iza mene odjednom stvorila Jelena. Nisam smeo da se okrenem. Ostaje tu trenutak dva nepomična (uporedo sa njom zastao je i moj dah), a onda mi je položila ruku na rame. Ne bih mogao kazati kako ni po čemu sam to osetio. To je bila više misao na žensku ruku. Kao senka je počivala na mom ramenu, ali senka koja ima svoju nemerljivo malu pa ipak stvarnu težinu i isto takvu mekoću i tvrdinu. A ja sam stajao zanesen i svečano krut.

 

Ne znam kad je, kao senka leptira, odletela ta ruka sa mene, jer kad sam opet mogao nešto da shvatim i znam, nje više nije bilo.

 

Ali, proleće je. Opet proleće. Bogat sam, miran. i mogu da čekam. Da, ničeg nije bilo i ničeg nema, jasnog i sigurnog, ali ništa nije ni izgubljeno ili isključeno, nepovratno i potpuno. Znam da u svetu ima mnogo napola otvorenih prozora u koje kuca prolećni vetrić. Sunčevih odblesaka na metalu i u vodi, praznih sedišta u kupeima, ustalasanih povorki obasjanih lica u prolazu. Slutim i hiljade drugih nepoznatih mogućnosti i prilika. Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema. Samo da ne prestanem da je iščekujem!

__________________________________

 

Ko je bila Jelena žena koje nema

 

U arhivi SANU, u Beogradu, u fascikli br. 19 čuvao se Andrićev jedini dramski tekst. I u njemu pismo u kome je pisalo: - Dragi Ivo, Ne znam da li se sećate Krakova, ulice Bonarovske i familije Iržikovski. Ja sam Jelena Iržikovska, sada stara udova Lutavski... Dovoljno za slaganje kockica mozaika (Ivo bi to nazvao "znakovi pored puta") jedne mladalačke ljubavi. I put u Krakov. Kod tih ljuidi, ako ih još ima, koji su ga poznavali kada je tu kao student Mlade Bosne stanovao?! Da li se tu zaljubio. U koga? Ko je ta žena koja ga se rado seća? Taj put u Krakov i povratak sa novim detaljima i novim „ključem" pomaže da se bolje shvati njegova književnost. Ali pre odlaska u Krakov, naišli smo na tekstove o Evgeniji Gojnarić iz Zagreba za koju je Miroslav Krleža, nekoliko godina pred smrt, priznao Matvejeviću da su ga za nju "vezivala neka mladalačka uzdisanja". Da li su naša dva najveća pisca ovog veka uzdisala za istom devojkom? I da li je Ivo Andrić imao tajnu ljubav? Ko je ona bila?!

 

Kao svršeni maturant, sa ne baš briljantnim uspehom, Andrić je u Zagreb stigao u jesen 1912. g. Skromna stipendija će mu omogućiti da postane student Matematičko - prirodoslovnog fakulteta. Smestio se u Kačićevoj 21, gde su studenti iznajmljivali sobe. U upisnom listu se zove Ivan Andrić, staratelj mu je teča iz Višegrada. Zagreb tog vremena je bio malo čudan grad. Hrvatski ban je Slavko pl. Cuvaj, protiv koga je Andrić demonstrirao u krvavim sarajevskim sukobima sa policijom. Cuvaj je surovi tiranin, njegovu diktaturu u to vreme nazivaju "jedinstvenom u analima modeme Evrope". Pa ipak, Zagreb nije tužan grad. Onemogućeni u svojim slobodama, zagrebački intelektualci se okreću kulturi i jačanju kulturnih vrednosti u pozorištu, u literaturi, muzici, pa i u nekom "podzemnom javnom životu". Taj "podzemni javni život" odvija se u nekoliko poznatih kafana, čiji je "nekrunisani kralj" Matoš. Ljubo Vajsner piše: - Sa Matošem se ispilo nekoliko podruma vina, uništilo nekoliko kavinih plantaža. Miroslav Karaulac je detaljniji: - Okružen svojim dečkima, discipulusima, steklišima, grabancijašima, flanerima, muzikantima, kelnerima, fijakeristima, vic - maherima, fakinima, mlađarijom i studentarijom, glumcima i diletantima, feljtonistima i novinskom pečalbom - celom boemijom s prve decenije veka - "sve sami neurastenici" (Tin) - Matoš je na čelu rasula, nad pustinjom, predvodio bdenje, proizvodio događaj, "Uveo život", vraćao životu napetost, čineći haos još većim, savlađujući u svom kratkom usiljenom maršu pustinju, osvetljavajući je u prolazu kratkim, intenzivnim svetlom, proizvodio čudo - novu veštinu, ulazeći tu, na licu mesta, u legendu.

 

ANDRIĆEVO UPOZNAVANJE SA EVGENIJOM

 

Po dolasku u Zagreb, već tokom prvog studentskog semestra Andrić je upoznao veliki deo zagrebačkih boema, od kojih će mnogi kasnije postati poznati umetnici. Posebno se sprijateljio sa Krešom Kovačićem, Čerinom, Viznerom, Pjerom Križanićem, Josipom Pavićem. Sa njima je odlazio svuda gde su oni išli. Nije bio potpuno anoniman, reputacija pesnika čije je pesme štampala "Bosanska vila" još više buntovnika i štrajkača iz gimnazijskih dana, dali su mu određenu popularnost. Ne treba zanemariti ni da je bio uvek uredno, čak i moderno odeven i da je lep i naočit muškarac, što će ostati čitavog života, pa i u starosti. Kreško Kovačić ga se ovako seća, iz tih dana: - Ivo je dočekan na univerzitetu simpatijama cijele nacionalističke omladine. Bio je bjelolik i nježan poput djevojke, prijazan i duhovit... Bio je uvjek korektno odjeven i u ponešto razuzdanoj kavanskoj bohemiji isticao se finim i gotovo otmjenim ponašanjem, tako da su ga nacionalistički omladinci, koji su već tada djelili položaje u budućoj državi, odredili za diplomata. Andrić će kasnije i postati diplomata, ambasador. No, već prvih dana na fakultetu, iako finog i otmenog ponašanja, učestvovaće na đačkim demonstracijama kao jedan od vođa, zbog čega će imati neprilika. Godine 1913. on je u Beču upisao treći semestar slavistike, uz stipendiju sarajevske opštine od 1200 kruna. Stanuje u skromnoj sobi u Severin Gase 4, blizu fakulteta i sluša predavanja iz (istorije srpskohrvatske književnosti 17. i 18. veka a profesori su mu najveći autoriteti Bečkog univerziteta. To je ono što je uvek želeo: da studira književnost svojih naroda. Ali, bečka klima mu ne prija, više je bolestan nego zdrav, pa se vraća u Zagreb, gde ga neguje Evgenija, kojoj će kasnije pisati: „I sad se sjećam da sam jednom bio bolestan i da si mi ti davala čaj i praške i da ti nikad, nisam za to zahvalio." O svom boravku u Beču, pisao je jednom prijatelju: - Moje življenje u tom gradu bilo je dobro i korisno: biblioteke, seminari, predavanja, obilje knjiga, vremena i sredstava, ali moje zdravlje veoma slabo, nisam ni zapažao dok nije bilo gotovo kasno: Iječnik je ustanovio jak katar i ozbiljno mi savjetovao da napustim Beč. Dobri prijatelji saznaše za moju nevolju i pozvaše me ovamo. Slab sam ja još i vidno opao, ali će ovaj zrak sve popraviti. Opet je u Zagrebu i želi da ode u Rusiju na studije ("jer ruski znam dobro"). Nije otišao u Rusiju, već se vratio u Beč da položi ispite, a onda se uputio na Krakovski univerzitet. Ovaj prelazak je i pravdao svojim zdravljem, ali je sigurno i da je bilo i nekih političkih razloga: Studenti iz naših krajeva su bojkotovali jezik okupatora i težili da pređu na slovenske univerzitete. Otišao je u Krakov, ne znajući da će taj grad zauvek ostati u njegovom srcu. Ali, pre toga je upoznao Evgeniju Gojmerac. EVGENIJA Upoznao ih je Ljubo Vizner, koji je bio rođak porodice. On je mladog Andrica doveo u dom Gojmerčevih u zagrebačkom Gornjem gradu, ulici Jurjevskoj broj 25. Matrona Fanika Gojmerac je bila udovica, prilično imućna, jer joj je muž bio vlasnik male fabrike rečnih brodova i šlepova. Fanika je imala dve ćerke, istoimenu Faniku, koja je imala 21 godinu kad je Andrić prvi put došao u njihov dom i mlađu Evgeniju, tada staru 18 godina. Obe su bile učenice Konzervatorija; starija je učila klavir, a mlađa violinu. Obe su bile poznate i vrlo cenjene među đačkom i studentskom omladinom, a njihov dom stecište mladih intelektualaca tog vremena. I obe vrlo lepe, što nije beznačajno.

 

Andrić i Evgenija su se sprijateljili. Da li je to druženje bilo nešto više od prijateljstva, teško je dokučiti. Dopisivali su se, ali nije poznato šta mu je ona pisala, jer Andrić nije sačuvao njena pisma. Međutim, njegova pisma njoj, i danas postoje. Dopisivanje je počelo njenom inicijativom. Poslala mu je kartu kad je posle prve godine studija otišao na raspust u Višegrad. Malo nemarno, na ovu kartu će joj on odgovoriti tek u poznu jesen, kad je bio već u Beču. Kad se bolestan vratio iz Beča, Evgenija ga je negovala, kad je otišao u Krakov pisao joj je češće, ali uvek sa nekom molbom i potraživanjem da mu i nešto učini. Kad je posle Krakova uhapšen u Splitu i surovo sproveden u mariborsku tamnicu, pisao joj je često, i opet sa raznim molbama, da mu pošalje knjige i slično. Treba pomenuti i to da ga je ona pronašla u mariborskoj tamnici još pre nego što joj se on javio. A posle, kad je posle tamnovanja proteran u bosansko selo Ovčarevo, mnogo su se dopisivali. Opsednut sobom i naslednom tuberkulozom koja se razbuktala u tamnici, Andrić mnogo piše o svojoj bolesti, a ona, strpljiva i nežna, teši ga, ne pominjući svoju bolest koja galopirajuće napreduje. Poslednje pismo, već pred smrt, kad više nije mogla ni da piše, napisala je Andriću njena sestra. Ali, Andrić nije ozbiljno shvatio njenu bolest. Ubrzo posle ovog pisma, ona je umrla od leukemije. U zagrebačkom listu "Obzor" objavljen je nekrolog u kome se kaže da je bila "dobro poznata u našem gradu, naročito među mlađim svijetom". Mnogo godina kasnije, Karaulac će dodati: "što dopunjuje utisak da je Evgenija bila osobena i prepoznatljiva duhovna boja u umetnlčkom miljeu predratnog Zagreba". Miroslav Krleža je bio duboko potresen njenom smrću i u svom dnevniku je tada napisao:

 

- Umrla je Eugenija Gojmerac, a ljudi prolaze Jurjevskom kao da se nije dogodilo da je umrla Eugenija Gojmerac. Fraza da "život teče dalje" glupa je, nesumljivo, a da život doista "teče dalje" to nije ni za mrvu mudrije od te blesave fraze, i tako ljudi teku Jurjevskom, "doista dalje" kao da Eugenija Gojmerac nije umrla. Andrić je poslao izjavu saučešća porodici, duboko pogođen smrću drage prijateljice. Ali, nije ništa slično Krležinom tekstu o njoj napisao. Andrićeva pisma Evgeniji, otkrio je Miroslav Karaulac, zanimajući se za Andrićev studentski život u Zagrebu. Našao ih je kod Fanike Bihler, nećake Evgenijine, uvezane u nežnu plavu svilenu vrpcu, onako kako ih je Evgenija čuvala i ostavila. Da li je to znak njene ljubavi? I da li je to bila ljubav?

 

ANDRIĆEVA PISMA EVGENIJI

 

Evgenija je Andriću pisala dok je bio na raspustu u Višegradu. Na njenu kartu, on joj nije odmah odgovorio, verovatno obuzet razmišljanjima o nastavku studija, okružen rođacima i prijateljima iz detinjstva, opušten u višegradskom letovanju. Prijateljice se setio tek 13. decembra 1913. g. u Beču, odakle on njoj sada šalje razglednicu, sa kratkim tekstom: - Blagodarim, ljubazna Jevgjenija, na letošnjoj karti i šaljem zadocnele pozdrave i uverenje o naročitim simpatijama. Ivo Andrić piše joj "Jevgjenija", malo "po ruski". Posle toga, on se vratio u Zagreb sa zapaljenjem pluća, a ona ga je negovala. U aprilu 1914. g. otišao je u Krakov i na slavnom starom Jagelonskom univerzitetu upisao se u 4. semestar slavistike. Iz Krakova, stiže pismo:

 

- U Krakowu 19. V1914. "Evgenija, moja draga prijateljice, odmah da kažem da imam jednu molbu na tebe: neki moji ovdašnji znanci htjeli bi (za glasovir) da im pribavim hrv. i srp. narodnih pjesama. Molim da budeš dobra i da izabereš neke stvari i da mi najpre javiš šta stoje, a onda ću ti pisati kad da mi se opreme. Biće najbolje da (ako su stvari skupe, a ima ih mnogo) da ih dobijem na 2–3 puta po nekoliko kruna svaka pošiljka. Očekujem da Javiš. Moje življenje je dobro tj. kad je dobro. Nedavno sam bio opet bolestan. Mogućno je da se u julu (10. VII) vidimo u Zgbu. Da li ćeš biti? Svima najljepše pozdrave. A kako ti živiš? Da II radiš? Piši o svemu i budi zdravo i dobro i bolje nego tvoj prijatelj." Ivo Andrić Evgenija je, očito, učinila onako kako je zamolio. A već posle desetak dana, stiže joj nova poruka: "U Krakowu 27. V 1914. „Evgenija moja draga prijateljice, mnogo blagodarim na usluzi. Slušaj: otići ćeš 2. juna u knjižaru i kazati da se pošalje "per nachnahme" na adresu: gđica Helena Irzykowska 12. II. (Kraków) sledeće: 1. Komitske pjesme 2. Kad ja vidjeh oči tvoje 3. Album hrv. pjesama (3 kr.) 4. Album srp. pjes. (taj proberi i prema tome koji bude najbolji pošalji onaj od 6 k. Ili od 3 k. ili od 4 k.) Sve skupa (i kad bi srp. alb. bio 6 k.) neka ne iznosi više od 11–12 k. Prije nemoj poručivati. Držim da ćeš sve najbolje urediti. I unapred blagodarim. Ja sam živ i do prve kiše zdrav. Ova mamselka dobro svira, ali nemoj ovdje da se smeškaš, jer ja više ne marim za puce: zaljubljen sam u jednu staru, prastaru matronu, ona je mnogo propatila i dandanas joj je teško, a ja je volim tako ludo da ne bi – ovako sebičan i pokvaren dečki –vjerovala. – Njeno ime ti za sada ne mogu kazati. – Ako imaš birati Između bolesti i rada onda odaberi poslednje, jer vi žene morate mnogo, mnogo raditi, ako hoćete samo malo, malo da vrijedite! Ergo: radli čitaš li moje šta (u „Pokr.", „Vihoru") ja sad pišem samo loše stvari i postajem slavan. Sinoć sam sanjao da si sudjelovala na koncertu za moj spomenik i da te je po koncertu neki Nitko odveo na večeru, dok je mena tištao metalan kovčeg i 100 kila zemlje. – Često sanjam užasne snove. – Ti treba da mi pišeš šta ima novog u Zgb? V. Čerina je jedini koji mi piše, njega i najvolim. Šta je s onim Zajčlćem? Znaš Ii gdje je P. Križanić? Ostaješ li do jula u Zgb? – Na ove upitnike imaš jasno da odgovoriš.

 

– Preporučujem ti da čitaš novine, nemam vremena da ti tumačim kako to dobro djeluje, ali čitaj i ako šta interesantna nađeš (što se tiče mene ili mojih poznanika) Izreži ili ispiši pa mi pošalji, jer dobivam „Pokrst" i to samo onaj broj u kom iziđe moja stvar. – Vidiš kako sam ljubazan sa nalozima; možeš da se i srdiš, ali da sve ispuniš! Jer ja mislim da još spadaš među one ah, rijetke! koji me vole (no, ali ti si u odličnom društvu!) a ja sam tvoj prijatelj! Ivo Andrić." Za ovo, nešto duže i mnogo nežnije pismo od ostalih, potrebna su neka objašnjenja. U to vreme, Andrić u Krakovu stanuje kod gospođe Helene Iržikovski, koja ima dve ćerke Andrićevih godina, Jedvigu i mlađu Halinu (kasnije udata Lutawska). Halina je bila pijanistkinja i očigledno je Andrić za nju poručivao note, želeći da ona nešto više sazna o našem folkloru. O Halini će kasnije biti mnogo više reči. Za komplimente koje joj daje, Andrić kao da se pravda, ali ne može da odoli da je ne pomene. „Stara matrona" je neka vrsta šifre za domovinu, u kasnijim pismima on će je nazivati Gospođa, a Evgenija će to razumeti. Posle ovoga, biće dva pisma sa prijateljskim tonom, poslata iz Splita u kome je u julu. Naime, na vest o atentatu u Sarajevu, Andrić je ne spakovavši ni lične stvari, iz Krakova krenuo za domovinu. U avgustu će ga uhapsiti i, tada počinje njegov „hod po mukama". Setio se Evgenije i na listiću istrgnutom iz notesa, napisao prijateljici, kojoj je ova poruka ipak stigla. „Split 15. VIII 1914. „Draga, mala Evgenija, pozdravljam te s „Višegrada" i blagodarim na nežnostima i poklonima, koje nisam vidio i koje – Bog zna hoću li vidjeti. Ali hoću, dabome da hoću! Možeš mi pisati gdje budem ako ti se – možda – javim, ali svakako me zadrži u dobroj uspomeni, jer sam tvoj blagodarni prijatelj. lvo Andrić sasvim bijedan čovjek   Onda dolaze strašni dani tamnovanja u Mariboru. Evgenija će ga naći i sve vreme će se dopisivati. Ona će mu biti veza „sa gornjim svetom", slaće mu knjige, rečnike, sve što zatraži. Hrabriće ga. Ali, pisma su kratka a izjave škrte, verovatno zbog zatvorske cenzure. Kad stigne u Ovčarevo, mesto svog progonstva, pisma će biti duža i u njima će joj se žaliti na svoje zdravlje, pisati joj o svojoj „sudbini", o literaturi. Poslednje pismo joj je uputio iz Zenice, potpuno nesvestan njenog stanja: „Draga Evgenija, preključe primih kartu tvoje sestre: da si bolesna i da ne možeš pisat. Sad vidim da je red da ti pišem već jednom malo više. Čudna mi je i nejasna ta tvoja bolest. Koji su uzroci, koliko traje i kako podnosiš sve mi je to nepoznato. Znam samo da sam ti obvezan i da će mi biti milo ako ti moj list bude bar mala utjeha u nevolji kao što meni nekoć bejahu tvoji. Da ti šaljem nekoliko pouka, kako je nužno da sve podnesemo koliko je moguće mirnije, držim da je suvišno, jer se trpiti može naučiti samo trpeći. A i ja sam u ovo posljednje godinu dana navikao više da me tješe nego da tješim.

 

Ti primi samo uvjerenje da ti želim najbolje zdravlje i pravu sreću; ako šta vrijedi protiv sudbini želje zlosrećnog i grješnog mladog čovjeka. Još ću postati sentimentalan! A ti nećeš valjda počiniti nespretnost i umrijeti. U svakom slučaju javi se tj. ako umreš biće malo poteško, ali ti gledaj ipak da se javiš. Pa sjeti me se u testamentu. Ali dosta šala! Piši mi dok sam još ovdje kako ti je. Ja ću ovdje Izgubiti i ove ostatke ostataka svojih pluća od silnog dima; inače mi je veoma lijepo. Dani prolaze – kao rekonvalescentu – u čitanju i Šetnjama, Pozdravi sve tvoje, pa Ljuba, Pepu, doktora etc. često mislim na njih. Mnogo će me veseliti, ako se ubrzo javiš zdrava i vesela. Voli te i pozdravlja Iv. An. U Zenici 31. VII 15." Evgenija nije odgovorila. Umrla je 17. septembra 1915. g. u 21. godini. Da li je to bila ljubav?

 

HELENA IZ KRAKOVA – ŽENA IZ SNOVA

 

Dragi Ivo, Ne znam da li se sećate Krakova, ulice Bonarovske i familije Iržikovski. Ja sam Jelena Iržikovska, sada stara udova Lutavski... To je početak pisma koje se brižljivo čuva u arhivi Srpske akademije nauka. Šta piše u tom pismu... ali i sam njegov početak i još neki podaci ukazuju da se približavamo tajni. Pismo je stiglo na Andrićevu adresu kada je dobio Nobelovu nagradu. Svakako da ga je pročitao, protivno svojim ustaljenim navikama da uništava sve što je lično i privatno, sačuvao ga je i to u rukopisu svoje jedine nikad objavljene drame. Zašto? U Krakovu u Bonarovskoj ulici bio je znak pored puta. „Na prozorima se cere bjelinom jastuci, perine i pokrivači kao da se utroba ovih tamnih zgrada pomalja kroz prozore, čini mi se da do mene dopire tamni dah noći, nakaznih života i tužnih briga." Ovako je pisao Andrić godine 1914. a krakovska Bonarovska tako i danas izgleda, samo su zidovi još tamniji. Pa ipak, to nije tužna ulica.

 

LJUBAV U BONAROVSKOJ ULICI

 

Stara je to ulica, njeni stanovnici takođe. Po prozorima, na toplom suncu se greju sede glave, ulica miruje. Ali, kad padne veče, ova ulica sa starim drvoredom kao da zasija od šaputanja i ćućorenja mladih ljubavnika, koji vole njene stare kutke, njen mir i njene davne mirise. U ovu tihu ulicu, stigao je mladi Andrić pun poleta i sveslovenskih ideja aprila 1914. g. Upisao se na krakovski Jagelonski univerzitet, jedan od najstarijih na svetu, nastanio se u Bonarovskoj ulici broj 9. Upisao se na Filološki fakultet, pomešao se sa studentima koji su hrlili u ovaj grad duha, tradicije i nauke. Krakov je u to vreme imao oko 137 hiljada stanovnika, dva pozorišta, u njemu je izlazilo stotinak listova i časopisa i bio je „nepreseljiva metropola poljske kulture, Atenon poljski". Pola veka kasnije, za njega će Andrić reći da je to jedini grad u Evropi „čije mi ime i sećanje izazivaju drhtanje i brži tok krvi" i malo preinačujući Mickijevičeve stihove, dopuniće opis sa: „Krakove, ostaćeš uvek zemlja detinjstva sveta i čista kao prva ljubav nepomućena mučnim sećanjima." U Bonarovskoj ulici broj 9, gde su stanovali mnogi studenti, Andrić se naselio kod porodice Iržikovski, zajedno sa Durbošićem, drugom iz sarajevske gimnazije. Ulica je bila tiha i samo desetak minuta hoda udaljena od fakulteta. Vlasnik je bio Aleksandar Iržikovski, viši sudski činovnik, vitez ordena Franc Jozefa, koji je dosta službovao po Bosni, a pred slom austrougarske monarhije bio je predsednik okružnog suda u Banja Luci. Porodica je stanovala na drugom spratu, sačinjavali su je gospodin Iržikovski, gospođa i dve gospođice. Da podsetim: Gosođa se zvala Halina, jedna od kćerki se zvala Helena devojke su bile nešto mlađe od Andrića. Helena je bila pijanistkinja. U Krakovu je ostao do 28. juna, kad je saznao za sarajevski atentat i odmah seo u voz, ostavljajući sve svoje stvari, po koje više nikada nije došao. Krenuo je u domovinu, već spreman za duga tamnovanja. Posle divnog Krakova, dospeće u mariborsku tamnicu u kojoj će zauvek razoriti svoje zdravlje i u kojoj će se sećati i pisati. U zaostavštini ovog velikog pisca ostala je i jedna, nikada neobjavljena i za čudo neuništena jednočinka, iako je kasnije tvrdio da nikada ništa za pozorište nije napisao, „Konac komedije" govori suprotno. Jednočinka je nevešto pisana, u pitanju je neka vrsta duo-drame, razgovora između nekog Stankovića i pijanistkinje Vande Vitkovski, oboje su mladi, ona je ekstravagantna i ima „profil Palas Atene", ona je „slavljena i svemoćna" a on je „barbarin i pučanin", a drama je raskid sentimentalne platonske veze ovo dvoje mladih ljudi. Da li je to drama iz Andrićeve mladosti? Nije li on bio taj Stanković? Tada je imao 22 godine, stanovao je u skromnoj studentskoj sobi na mansardi, u otmenom Krakovu je mogao da se oseća kao barbarin i pučanin. A Helena Iržikovska, pijanistkinja, sa svojim luksuznim stanom na drugom spratu, svojim klavirom, prijateljima, društvom, mladošću i lepotom, mogla je da mu izgleda kao „slavljena i svemoćna". Sačuvao je ovu jednočinku, sačuvao je i pismo od Helene Iržikovske, baš u rukopisu te drame. Nije li tako ostavio svoj „znak pored puta"? „Ivo, sećate li se..." „Sigurno je da se sećao! Juzefa Rusinska, koja je ceo svoj život provela u Bonarovskoj ulici, rekla nam je tada u Krakovu, pre 25 godina. „Ova ulica je ulica ljubavi, bar za mene. Tu su protekli moji najteži dani; iako su bili teški, bili su puni ljubavi.

 

U vreme kad je Andrić ovde stanovao, bilo je tu mnogo vaših studenata, koji su kasnije postali slavni, jedan od njih čak i nobelovac. Andrić nije dugo stanovao u Krakovu, a dobro je znao poljski, pa je mogao da se druži sa sebi ravnima. Naravno da je za njega, kao studenta i podstanara porodica Iržikovski bila nedostižna, ali ljubav nije nedostižna. Moguće je, sasvim je moguće, da je mlada Iržikovska bila njegova ljubav iz studentskih dana, koju nikada nije zaboravio." Mnogo čega se dobro seća još jedna stara gospođa iz ove zgrade: „Da, bila je tu porodica Iržikovski. Imali su dve kćerke, Jadvigu i Helenu. Jadviga je nestala u nekom od koncentracionih logora, a Helena se kasno udala. Kao devojka, bila je veoma lepa, mnogi momci su joj se divili, divno je svirala na klaviru. Ali, Iržikovskih odavno nema..." U glavnoj Hipoteci krakovskog ureda pod brojem LWH 350 i KC 73 09 piše da je 1910. godine ova kuća bila vlasništvo Teodora Vjusickog koji je, najverovatnije, bio otac Jadvigine i Helenine majke, udate Iržikovski. O ovoj porodici nema podataka ni u Župskom uredu, ni u Centralnoj kartoteci, iako postoji jedan neobičan detalj. Naime, u Župskom uredu, tamo gde bi trebalo da budu podaci o rođenju i eventualnoj smrti Helene Iržikovske, iscepan je list. Ko je to učinio? I zašto baš taj list? Sve je sada prošlost, sve je tajna. Ali, Helena Iržikovska je postojala, Andriću je napisala 1961. godine to pismo koje je on ljubomorno čuvao u rukopisu „Kraj komedije".I krio je i rukopis i pismo! Baš prava žena koje ima i nema.

 

ČEMU TOLIKO SKRIVANJE?

 

Zašto je Andrić toliko skrivao svoja osećanja, svoju intimu i svoje ljubavi? Možda je deo odgovora dokučila Halina Kalita, koja Andrićeva dela prevodi na poljski i koja o njegovom radu, delu i životu zna mnogo više od drugih. Ona kaže: „U vreme kad je Andrić bio mlad i zaljubljivao se, žena je bila mnogo više cenjena. Velika tajna bila je ljubav, velika tajna bila je i žena. Jedan vaš savremeni pesnik, uz naslov pesme napisao je ime i prezime i tačnu adresu devojke na koju se pesma odnosi, a pesma glasi. „Otišli smo van Zagreba, popili jednu rakiju i spavali u jendeku." Danas više ništa nije tajna. Ipak, u AndrIćevom delu ima mnogo "znakova", posebno u „Ex pontu" za koje sam sigurna da se odnose na njegovu ljubav prema Heleni Lutovskoj. No, osim tadašnjih shvatanja, i sam Andrić je bio neobična ličnost. Da bih shvatila njegovo delo, pročitala sam „Kuran", da shvatim slojeve koje je u Andricevom delu ostavilo tursko i austrougarsko vreme. I pripadanje pokretu „Mlada Bosna" zauvek je u njemu usadilo veliku opreznost. Uvek je skrivao svoje ljubavi, kojih je bilo. Ali, to su njegove lične stvari, zanimljive su samo onoliko koliko su uticale na njegovo delo. A, uticale su... " O toj tajni, o ženi koju ne zaboravlja a seća je se i u svom delu, Predrag Palavestra piše: „U početku je bio krik „Kuda ćeš. Jelena!", zatim priviđenje i vizija: „Žena koja je dolazila imala je njen hod, druga je imala njenu haljinu", da bi na kraju postala „Jelena, žena koje nema". Bila je i „nepomućena radost života", i „neverna žena" koja nije bila u stanju da pronikne u jezgro pesnikove duše. Bila mu je prokletstvo i iskušenje kojeg se otresao i oslobodio, ali čiji trag iz sebe nikada nije izbacio." Priviđala mu se do kraja života i vraćala se po nekom tajanstvenom, samo njemu znanom putu.

 

TRAGANJE ZA JELENOM U ANDRIĆEVOJ KNJIŽEVNOSTI

 

Da li je Helena Iržikovska inspirisala Andrića za jednu od najlepših pesama u prozi jugoslovenske poezije? Pročitajte je ponovo, sada sa novim „ključem", a odluku donesite sami: „Koga li ljubi sada ona mlada žena? Ona mlada žena koju sam našao jednog ljeta lijepu i dozrelu od šesnaest godina, prolazi — bogzna zašto — jutros mojim sećanjem. Koga ljubi sada ona mlada žena? Jednom sam na maloruskoj ravni našao crven i krupan cvijet: njegova sočna čaška, kratka cvata, nudila je, u široko rastvorenim laticama, svoje nadrasle prašnike svim vjetrovima. Koga ljubi sada ona mlada žena? Nikad nije bilo između nas riječi (ja sam teško i razumijevao njen jezik) i naš odnos nije imao nikada određenog imena. Pod zvijezdama sam je ljubio do umora i do ponoći sam ležao na travi, a glavom u njenom krilu. To je bila žena stvorena za ljubav i predavala se nijema od strasti i suznih očiju, šapćući isprekidane riječi o vjernosti. Koga li sada ljubi ona mlada žena?" Posle ovoga, pročitajmo jedan drukčiji Andrićev tekst, pisan u drukčijem raspoloženju: „Ta žena se je zvala NepomućenaRadost Života, ali to je u jeziku kojim je moja duša govorile sa njom bila jedina zvonka riječ. Sa tom Ženom sam urekao sastanak, usred grada, u po bijela dana. Ja sam došao. Ona nije došla. Čekao sam je. Čekao sam je najpre strpljivo i veselo, a onda sve nemirnije i teže. Sati su prolazili, a ja sam kao uklet šetao na uglu gdje me je ročila nevjerna žena. Moje čekanje je prelazilo u očaj. Zaklinjao sam se da ću otići ne okrenuvši se, ali sam se sa ugla vraćao i samo još jednom! I šetao sam ponovo. Stalo mi se priviđati. Žena koja je dolazila imala je njen hod. Druga je imala njenu haljinu. U treće sam vidio njen nakit na vratu. Ali nje, nje nije bilo. To je strašna žena. Ja mislim da ona uživa u tuđim mukama i da stotinama ljudi zakazuje u isti sat sastanke i dok je na stotinu uglova čekaju, noseći mučne sate kao žeravicu u utrobi, ona stoji, negde na kraj grada, iza prozora i spokojna lica ukočeno promatra polja koja se mrače." Nije li to Vanda Vitkovska, samosvesna pijanistkinja iz jednočinke „Konac komedije"? Nije li to... zaključak donesite sami. Ta žena, ta Jelena je bol i krik, ta Jelena je strah i san, ta Jelena uvek odlazi i nikad ne dolazi, ili dolazi samo da bi otišla. „Pred sam suton je prestao snijeg. I nastala je tišina nad šumama i bijeli vlažni mir visokog, visokog snijega. On je pokrio omorike kao mramorne kapelice i zasuo staze, smrtno bijeli i neprohodan. Kuda ćeš, Jelena?" Gluho i muklo. (Teško je gaziti kasni snijeg.) Ne vidi se nebo ni šuštalo sunce. Ugasla boja. Zamro zvuk. Neizrecivo tiho, bijelo, zaspalo. I kad se je, duboko u šumi, slomila grana pod snijegom, bilo je kao da je najvećem stablu srce puklo. Kuda ćeš. Jelena? Snijeg ovih šuma ledi dah, stane krv, ubijeli put. Ovo, je pogreb svih tragova i uspomena. Umorne su noge, ozeble pocrvenjele ručice. Snijeg je zamro ljetošnje grobove, samrtni pokrov za žive i mrtve. „Jelena, Jelena!" Da, to su melanholije i radosti mladih godina, tuga i sreća mladića, radovi nadahnuti tugom, ali pred putevima koji vode u budućnost. Međutim, priču „Jelena, žena koje nema" Andrić je objavio 1962. godine, kad je već bio dobio NobeIovu nagradu i imao punih 70 godina. Čudna je to priča o ženi koje nema koja nestaje, koja se javlja neočekivano, najčešće na putovanjima i samo u leto. U stvari, to je divna priča o ljubavi i sećanjima, samo na izgled puna tajne mistike, jer ljubav je uvek tajna, a žena je uvek mistika. Na kraju svog književnog i životnog puta, pisao je o Jeleni: „Da, tu je sada Jelena, u uglu mog oka, na kraju širokog vidika koji se topi, kreće i ruši u brzacima i slapovima — nepomična i nema, ali već živa i stvarna. Široko, vedro i slobodno gledanje njenih očiju koje nastaju nije se još izoštrilo i saželo u određen pogled. Tako mlade žene iz svog tela, koje ima svežinu planinskog mleka i zumbulova soka, gledaju svet svojim čistim, mirnim očima. Te oči koje se kreću polagano i menjaju izraz neosetno, kao nebo boju, liče na deo globa koji, prigušeno osvetljen iznutra, nagoveštava nepoznate i slućene delove kontinenta i okeana..." Šta možemo reći na kraju ovog našeg traganja? Zatvoren u svet svojih nespokoja i svog mira, Andrić nije dao da se o njemu mnogo zna. Poštujući njegov način odnosa prema ljudima, izbegavali smo svako senzacionalističko čeprkanje izazvano pustom znatiželjom, a želeli smo samo da otkrijemo snagu osećanja koje je bilo jedan od bitnih pokretača njegove unutrašnje snage kojom je stvarao svoju grandioznu literaturu. Predrag Palavestra piše: „Vrlo nepoverljiv prema svim pokušajima da se sa strane uđe u njegov privatni svet, nepristupačan za svaku radoznalost i bez pravoga razumevanja za jezik i posao kritike... Andrić je do smrti grčevito krio i branio sve prilaze do sebe i svoje unutrašnje teritorije". Malo tragova je ostalo i u njegovoj zaostavštini, dnevnici su sklonjeni ili uništeni, lična prepiska takođe, bibliografija nepotpuna, „lične beležnice propuštene kroz gusto sito i pripremljene za štampu u pažljivom i strogom izboru". Do pisma Helene Iržikovske tada nikako nisam mogao da dodjem... Pustolovina u koju sam se uputio obećavala je sasvim neizvestan rezultat. I to je najlepše od svega. Ne znam da li sam odgonetnuo Andrićevu tajnu, a nije ni važno. Mnogo toga leopog sam saznao, nadam se i vi, poštovani čitaoci. Proučavajući ovaj deo njegovog života, upoznao sam ga kao bolešljivog dečaka, buntovnog mladića, rodoljuba koji robija, zatim uspešnog diplomatu, otmenog gospodina, mudrog pisca i mislioca. Saznao sam da je, kao i svi ljudi, voleo i patio i da je malo i veoma retko o sebi govorio. Najviše je o sebi govorio u svojim delima. Najtačnija definicija njegove ličnosti i života je njegov stih: - I što pogledam sve je pjesma i čega god se taknem sve je bol.

_______________________________

 

Ivo Andrić je rođen 9. oktobra 1892. godine u Dolcu pored Travnika u tadašnjoj Austro - Ugarskoj. Matične knjige kažu da mu je otac bio Antun Andrić, školski poslužitelj, a mati Katarina Andrić (rođena Pejić) i da je kršten po rimokatoličkom obredu (Andrić se najveći deo svog života izjašnjavao kao Srbin). Detinjstvo je proveo u Višegradu gde je završio osnovnu školu. Andrić 1903. godine upisuje sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko - hercegovačku srednju školu, a slovensku književnost i istoriju studira na filozofskim fakultetima u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu. U gimnazijskim danima Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadao je  pokretu Mlada Bosna i bio je strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od austrougarske vlasti. Svoju prvu pesmu U sumrak objavio je 1911. godine u Bosanskoj vili. Naredne godine započeo je studije na Mudroslovnom (filozofskom) fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Školovanje je nastavio u Beču, a potom u Krakovu gde ga zatiče Prvi svetski rat.

 

Po izbijanju rata vraća se u zemlju. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi u Šibenik, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima mariborske tamnice, u mraku samice, "ponižen do skota", Andrić intenzivno piše pesme u prozi. Po izlasku sa robije, ondašnje vlasti određuju Andriću kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem ostaje sve do leta 1917. godine. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. postavljen je za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu. U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi Nemiri - pripovetke Ćorkan i Švabica, Mustafa Madžar, Ljubav u kasabi zatim se ređaju Put Alije Đerzeleza i Pripovetke.

 

U junu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marseju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka Most na Žepi. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. U to vreme objavio je prvi deo triptiha Jelena, žena koje nema.

 

Godine 1954. postao je član Komunističke partije Jugoslavije i prvi predsednik Saveza književnika Jugoslavije. Prvi je potpisao Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godine štampao je u Matici srpskoj roman Prokleta avlija. Pisao je i eseje o Njegošu, Goji itd. Poslije drugog svjetskog rata Andrić objavljuje svoja najzrelija djela: Gospođica, Travnička kronika i Na Drini ćuprija te nekoliko knjiga pripovijedaka u kojima se pored starih i već objavljenih sukcesivno pojavljuju nove. Ivo Andrić je pisac velikog zamaha. Iako je po osnovnoj koncepciji realist, on se ne zadovoljava isključivo realističkim slikanjem, nego mu ono služi samo kao sredstvo da mirno i kontorlirano istakne u naoko običnim zbivanjima njihovu fantastiku i simboliku.

 

Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1961. zbog svog celokupnog dotadašnjeg rada "o istoriji jednog naroda", prvenstveno za roman Na Drini ćuprija (1945).

 

Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Piščevi zapisi 1969 - 1980. prepričava, na sto osamdeset šestoj stranici, svoj "poslednji značajniji razgovor" sa Andrićem i citira ga: - U Bosni vam je sada, Dobrice, ono što je pokojni Kalaj snevao, a nije kao diplomata smeo da izgovori. U Bosni pobeđuje Bošnjaštvo. Staro, a mlado. I neka da Bog da moja noga više nikad ne kroči preko Drine... Inače, upravo je Ivo Andrić predložio Ćosića za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti 1970. godine. Ivo Andrić je umro 13. marta 1975. godine u Beogradu.

 

Ivo Andrić - Anikina vremena 

Ivo Andrić - Aska i vuk 

Ivo Andrić - Bog izbija kao svjetlo

Ivo Andrić - Ćorkan i Švabica

Ivo Andrić - Ex Ponto

Ivo Andrić - Govor povodom dodele Nobelove nagrade

Ivo Andrić - Knez sa tužnim očima

Ivo Andrić - Kosa

Ivo Andrić - Ljubav u kasabi

Ivo Andrić - Most na Žepi

Ivo Andrić - Mustafa Madžar

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija

Ivo Andrić - Poimam i shvaćam

Ivo Andrić - Priča o vezirovom slonu

Ivo Andrić - Pripovetke

Ivo Andrić - Pripovetke za decu 

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija - seminarski rad

Ivo Andrić - Put Alije Đerzeleza

Ivo Andrić - Razgovor sa Gojom

Ivo Andrić - Smrt u Sinanovoj tekiji

Ivo Andrić - Travnička hronika

Ivo Andrić - U musafirhani

Ivo Andrić - U zavadi sa svetom

Ivo Andrić - Žeđ

loading...
8 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Ivo Andrić - Jelena, žena koje nema

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u