Ivo Andrić - Razgovor sa Gojom lektira

Ivo Andrić - Razgovor sa Gojom

Ivo Andrić - Razgovor sa Gojom

 

Pre nego što potražite pojmove; analiza, prepričano, lektira Razgovor sa Gojom, Ivo Andrić, najpre da razjasnimo kojoj toj književnoj vrsti ova lektira, koja "muči" mnoge đake pripada. A još više ih muči činjenica što često imaju za domaći da napišu esej na temu Andrićevog tumačenja umetnosti, a ne sastav, pa ih to mahom dodatno zbuni. E, pa da vi ne biste spadali u grupu takvih đaka, i da bi vaša analiza dela "Razgovor sa Gojom" bila dobra, a sastav još bolji, krenućemo od osnovnih pojmova koja su vezana za ovo delo.

 

Prvo, dakle da razjasnimo: delo "Razgovor sa Gojom", koju je napisao Ivo Andrić se smatra književnom vrstom, poznatom kao esej. A prema definiciji: "Esej je kraća prozna vrsta u kojoj se obrađuje različita tematika i to na način koji uključuje razmišljanje i zaključivanje." Koliko je poznato esej se u književnosti pojavio prvi put 1580. godine, a tvorcem ove književne vrste se smatra francuski renesansni književnik i filozof Mišel de Montenj.

 

Ono što je specifično kod eseja jeste da u njemu autor izražava svoj, lični stav o temi koju obrađuje, nastojeći da iskaže svoje mišljenje iz različitih perspektiva, ali i da uključi i čitaoca, kako bi ga naveo da donese lične zaključke. Uz to, čitalac dobija sliku čitavog misaonog procesa autora i to počev od ideje, to jest teme koju će obrađivati u eseju, pa sve do njegovih ličnih stavova i zaključaka o istoj.

 

Sad kada vam je jasno šta je zapravo esej, verujem da će i vaša analiza dela "Razgovor sa Gojom" biti preciznija, a sastav na temu ovog dela bolje urađen.


A da bismo zaista sve razjasnili, vrlo je bitno da znate i sa kojim umetnikom Andrić "razgovara" u ovom eseju. Fransisko Goja ( Fransisko Fose de Goja i Lusijentes ), rodom Španac bio je jedan od najpoznatijih slikara, crtača i grafičara toga doba. Živeo je od 30. marta 1746. do 16. aprila 1828. godine. Među njegova najpoznatija dela spadaju: slike "Gola maja" i "Obučena maja", kao i "2. maj 1808." i "3. maj 1808.", ali i serija grafika "Užasi rata". Smatra se da je u Gojinim delia prisutan značajan uticaj Velaskeza i Rembranta, a da je Gojino delo imalo veliki uticaj na svetske umetnike koji su stvarali tokom 19. i 20. veka.

 

Kada govorimo o Andriću, svakako je svima prva asocijacija da je reč o jedinom srpskom dobitniku "Nobelove nagrade". Ali treba znati da se veliki Andrić bavio i pisanjem takozvanih kritičko – esejističkih tekstova. U njima se bavio nekim važnim pitanjima koja se tiču svakog čoveka, a pisao je i takozvane kritičke osvrte o mnogim piscima i umetnicima uopšte ( našim i svetskim ). Između ostalih, poznati su Andrićevi eseji o: Vuku Karadžiću, Petru Kočiću, Petru II Petroviću Njegošu, Simi Matavulju, ali i Goji, Petrarki, Hajneu i mnogim drugim poznatim ljudima od pera i umetnicima.

 

Nakon piščeve smrti, objavljena su i njegova "Sabrana dela", a među njima i knjige: "Umetnik i njegovo delo", "Staze, lica, predeli" i "Istorija i legenda" u kojima su se našli svi eseji i kritički osvrti velikog Andrića, a između ostalog i lektira "Razgovor sa Gojom".

 

Esej Razgovor sa Gojom, Ivo Andrić je prvi put objavio 1935. godine i smatra se jednim od najznačajnijih eseja jedinog dobitnika Nobelove nagrade među Srbima.

 

Andrić je iskoristio lik Paola, koji je bio drug iz mladosti velikog slikara, kako bi izložio svoje viđenje umetnosti. Mada, i pisac "govori" i kroz Gojine stavove o umetnosti.

 

U svom eseju "Razgovor sa Gojom", Ivo Andrić iznosi svoje mišljenje o umetnosti i umetničkom stvaralaštvu. Paolo, odnosno sam pisac iznosi tezu o opravdanosti umetničkog stvaranja, te govvori o satanskom poreklu i karakteru umetnosti. Međutim, veliki slikar nije saglasan sa takvim mišljenjem i veli da on smatra da se zapravo sve ono natprirodno manifestuje u stvarnosti i da se sve događa sa nekim razlogom. Time Goja pokazuje da veruje da samim tim što nešto postoji od pamtiveka za to ima neki razlog.

 

Esej "Razgovor sa Gojom" je razgovor sa sada već ostarelim umetnikom, koji pokušava da sabere šta je uradio, a šta ne u svom, umetnički vrlo plodonosnom životu. Slikar govori o svemu što se tiče umetnosti i umetničkog stvaranja. Pominje ushićenje koje ga nagoni da stvara, ali isto tako govori i o patnji stvaranja koju je spoznao.

 

Analiza eseja "Razgovor sa Gojom" jasno kazuje da Ivo Andrić smatra da je stvaranje nekog umetničkog dela vrlo naporan i ni malo jednostavan čin. Takođe, Andrić smatra da umetničko delo nastaje usled jednostavne, nagonske potrebe čoveka da stvara.

 

Zatim govori i o trajanju umetničkih dela i kaže da sve ono što postoji, a smatra se lepim sve je delo ljudskih ruku. Jednom nastalo takvo delo dalje živi i traje nezavisno od svog stvaraoca.

 

Dotakao se veliki Ivo Andrić i zla u ljudima. Smatra da ono zlo u ljudima i u životu nikako ne sme da uplaši umetnika ili da ga omete u procesu nastanka njegovog dela. Jer umetnik mora biti svestan da postoji i zlo i dobro u ljudima, ali on svojim delom i radom treba da otkriva i jedno i drugo, te da se trudi da ono što je dobro živi kroz njegova dela, a nikako zlo.

 

U jednom trenutku ostareli slikar kaže: "U prostoti je klica budućnosti, a u lepoti i sjaju nepopravljiv znak opadanja i smrti. Ali, ljudima su podjednako potrebni i sjaj i lepota. To su dva lica života."

 

U suštini, lektira "Razgovor sa Gojom" je svojevrsna, može se čak i reći enciklopedija, koja je namenjena osobama od pera i drugim umetničkim stvaraocima. U njoj je sve posvećeno umetnosti i gledištu velikog srpskog pisca, kako o umetničkom stvaranju, tako i o savetima namenjenim ljudima koji se bave bilo kojim vidom umetnosti.

 

Kada je o prošlosti reč, Ivo Andrić smatra da su prošlost i sadašnjost jedno i da ničim, zapravo i nisu odvojene. Ljude koji smatraju da postoji jasna granica između prošlosti i sadašnjosti naziva nerazumnim. Ivo Andrić svrhu umetnosti vidi u povezivanju "suprotnih obala života u prostoru, u vremenu, u duhu", to jest povezivanje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti u jednom umetničkom delu. Sve iz razloga što smatra da je prošlost neraskidivo povezana sa sadašnjošću, a ova dalje sa budućnošću.

 

Ivo Andrić navodi da je umetnik "jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života." Umetnika smatra i "vesnikom istine", pa se zatim osvrće i na svoj umetnički rad, to jest trenutke stvaranja umetničkog dela, a u njegovom slučaju književnog dela. Kada govori o trenucima stvaranja, Andrić veli: - Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima u njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života...

 

Dalja analiza dela "Razgovor sa Gojom" pokazuje poentu, to jest poruku većine Andrićevih dela, a ona je sadržana u tome da uetničko delo treba da pruža "zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla". Andrić smatra da jedno umetničko delo treba da pruži najviši vid života, jer prema njegovom mišljenju jedno umetničko delo, bez obzira u kojoj formi bilo, kao i umetnost uopšte mogu promeniti svet i učiniti da dobro pobedi zlo. To se najbolje vidi u njegovom čuvenom delu "Aska i vuk".

 

Verujem da je i vama apsolutno jasno da lektira "Razgovor sa Gojom" jednostavno ne može da se prepriča. Prosto zato što morate da je pročitate, kako biste shvatii piščevo gledište o umetnosti.

 

Jer, Andrić je gotovo u svakom redu eseja "Razgovor sa Gojom" dao svoje mišljenje o nečemu, tako da bez obzira koliko analiza bila dobo urađena, ne verujem da će vaš sastav na temu dela "Razgovor sa Gojom" biti tako dobar, ukoliko ne pročitate delo pre toga. Ne može vam biti dovoljna samo analiza da biste razumeli neko delo, a posebno kada je u pitanju esej. Takođe, kao što i sami znate svako prepričano delo itekako gubi na snazi i nemoguće je da vam neko prenese emocije koje je doživeo čitajući ga, jer to nisu vaše emocije. Može se lako dogoditi da vi određeno delo doživite na potpuno drugačiji način od onoga ko vam je ponudio prepričano delo. Zato je, u svakom slučaju uvek preporučljivije pročitati neko delo nego tražiti da pročitate prepričano.

 

Ko su likovi u Andrićevom eseju "Razgovor sa Gojom" - U lektiri "Razgovor sa Gojom" Ivo Andrić nije prikazao puno likova, jer kao što smo rekli, reč je o eseju, koji u svom središtu ima sasvim drugačiju temu od drugih književnih vrsta, te ne čudi što se ne pojavljuju likovi kao u drami, recimo. Pored ostarelog slikara sa kojim pisac vodi "raspravu" tu je i Paolo, Gojin prijatelj iz mladosti.

 

Zanimljivosti - Možda će vam biti zanimljivo da znate da je 80 – ih godina 19. veka, tačnije 1984. godine prvi put prikazana televizijska drama, koja je nastala prema motivima Andrićevog eseja "Razgovor sa Gojom".

 

Tom prilikom je Goju tumačio velikan srpskog glumišta, Ljuba Tadić, a Andrića, takođe jedan od velikana srpske glumačke scene, Miša Janketić.

__________________________________

 

Pred tobom je odlomak iz eseja Razgovor s Gojom Iva Andrića
Za rad na času neophodan je odlomak, ali ti preporučujem da pročitaš esej u celini.


Dok čitaš obrati pažnju na značenje nekih važnih iskaza i motiva koji su u obeleženom tekstu podvučeni!

 

Ako vam se ovaj monolog i učini na prvi pogled izlomljen i nepovezan, znajte da se drži unutarnjom vezom kojom ga vezuje Gojin život i njegovo slikarsko delo.


- Da, gospodine, proste i uboge sredine su pozornice za čuda i velike stvari. Hramovi i palate u svoj svojoj veličini i lepoti u stvari su samo dogorevanje i docvetavanje onoga što je niklo ili planulo u prostoti i sirotinji. U prostoti je klica budućnosti, a u lepoti i sjaju neprevarljiv znak opadanja i smrti. Ali, ljudima su podjednako potrebni i sjaj i jednostavnost. To su dva lica života. Nemogućno je sagledati ih oba u isti mah, nego se uvek gledajući jedno mora izgubiti drugo iz vida. I kome je bilo dano da vidi oboje, teško mu je, gledajući jedno, zaboraviti drugo.

 

Ja, lično, bio sam srcem uvek na strani jednostavnosti, na strani slobodnog, dubokog života oskudnog sjajem i oblicima. Ma šta govorili ljudi i ma šta da sam mislio i govorio i ja sam jedno vreme, u bujnosti mlađih godina, to je tako. Takav sam ja, i takav je Aragon iz kojeg sam ponikao.


Dok on govori, meni pogled pade na sto na kome je ležala, kao nešto odvojeno i živo za sebe, njegova desna ruka. Strašna ruka, kao neki čarobni koren-amajlija, čvornovata, siva, snažna a suva kao pustinjska humka. Ta ruka živi, ali nevidljivim životom kamena. U njoj nema krvi ni soka, nego je to neka druga materija čije su nam osobine nepoznate. To nije ruka za rukovanje ni za milovanje, ni za uzimanje ni za davanje. Gledajući je, čovek se sa strahom pita zar to može postati od ljudske ruke?

 

Zadugo nisam mogao da otrgnem pogled sa te ruke koja je za vreme celog razgovora stajala nepomično na stolu, kao neki vidljiv dokaz za istinitost onoga što je starac govorio svojim muklim glasom iz grudi, koji se samo na mahove peo u grlo, kao plamen koji se ne da prigušiti ni sakriti.

 

I tako je govorio sve dalje, o umetnosti, o ljudima, o sebi, prelazeći s predmeta na predmet lako i prosto, posle kraćeg ćutanja koje nisam prekidao drukčije sem nemim pitanjem očiju, strepeći da starac ne iščili i nestane naglo i ćudljivo, kao što nestaju priviđenja.

 

- Vidite, umetnik, to je "sumnjivo lice", maskiran čovek u sumraku, putnik sa lažnim pasošem. Lice pod maskom je divno, njegov rang je mnogo viši nego što u pasošu piše, ali šta to mari? Ljudi ne vole tu neizvesnost ni tu zakukuljenost, i zato ga zovu sumnjivim i dvoličnim. A sumnja, kad se jednom rodi, ne poznaje granica. Sve i kad bi umetnik mogao nekako da objavi svetu svoju pravu ličnost i svoje pozvanje, ko bi mu verovao da je to njegova poslednja reč? I kad bi pokazao svoj pravi pasoš, ko bi verovao da nema u džepu sakriven neki treći? I kad bi skinuo masku u želji da se iskreno nasmeje i pravo pogleda, bilo bi još uvek ljudi koji bi ga molili da bude potpuno iskren i poverljiv i da zbaci i tu poslednju masku koja toliko liči na ljudsko biće. Umetnikova sudbina je da u životu pada iz jedne neiskrenosti u drugu i da vezuje protivrečnost za protivrečnost. I oni mirni i srećni kod kojih se to najmanje vidi i oseća, i oni se u sebi stalno kolebaju i sastavljaju bez prestanka dva kraja koja se nikad sastaviti ne daju.

 

Kad sam živeo u Rimu, jedan moj drug, slikar, naklonjen mistici, rekao mi je jednom prilikom:


- Između umetnika i društva postojji, u malom, isti jaz koji postoji između Božanstva i sveta. Prvi antagonizam samo je simbol drugog.


Vidite to je bio njegov način izražavanja. Na više se načina može kazati istina, ali istina je jedna i drevna. Ovako je Paolo, služeći se jednom fikcijom, kazivao našu zajedničku misao.

 

Ponekad i ja sam sebe pitam: kakav je ovo poziv? (A poziv jeste, jer kako bi inače mogao ispuniti ceo život jednog čoveka i doneti mu tolika zadovoljstva i tolika stradanja?) Kakva je ovo neodoljiva i nezaježljiva težnja da se iz mraka nepostojanja ili iz tamnice koju predstavlja ova povezanost svega sa svime u životu, da se iz toga ništavila ili iz tih okova otima komadić po komadić života i sna ljudskog i da se uobličuje i utvrđuje „zauvek", krtom kredom na prolaznoj hartiji?


Šta je nekoliko hiljada naših ruku, očiju i mozgova prema beskrajnom cartstvu od kojeg u jednom stalnom, instinktivnom naporu odbijamo sitnu parčad? Pa ipak, taj napor koji većini ljudi, i s pravom, izgleda bezuman i sujetan ima nečeg od velikog nagonskog uporstva kojim mravi podižu mravinjak na prometnom mestu, gde je unapred osuđen da bude razrovan ili pregažen.

 

Po prokletoj muci i neuporedivoj draži ovoga posla mi osećamo jasno da od nekog nešto otimamo, uzimajući od jednog tamnog sveta za drugi neki koji nam je nepoznat, prenoseći iz ničega u nešto što ne znamo šta je. Zato je umetnik „izvan zakona", odmetnik u višem smislu reči, osuđen da natčovečanskim i bezizglednim naporima dopunjuje neki viši nevidljivi red, remeteći ovaj niži, vidljiv, u kom bi trebalo da živi celinom svoga bića.

 

Mi stvaramo oblike, kao neka druga priroda, zaustavljamo mladost, zadržavamo pogled koji se u "prirodi" već nekoliko minuta docnije menja ili gasi, hvatamo i izdvajamo munjevite pokrete koje nikad niko ne bi video i ostavljamo ih, sa svim njihovim tajanstvenim značenjem, očima budućih naraštaja. I ne samo to. Mi svaki taj pokret i svaki pogled pojačavamo jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji. To nije ni preterano ni lažno i ne menja, u osnovi, prikazani fenomen, nego živi uz njega kao neki neprimetan ali stalan pečat i dokaz da je ovaj predmet po drugi put stvoren za jedan trajniji i značajniji život, i da se to čudo desilo u nama, lično. Po tom višku koji nosi svako umetničko delo kao neki trag tajanstvene saradnje između prirode i umetnika, vidi se demonsko poreklo umetnosti. Postoji legenda da će Antihrist, kada se bude pojavio na zemlji, stvarati sve što je i bog stvorio, samo sa većom veštinom i sa više savršenstva. Njegove pčele neće imati žaoke i njegovo cveće neće tako brzo venuti kao što vene ovo u našoj prirodi. Time će on namamiti lakome i lakoverne. Možda je umetnik preteča Antihrista. Možda se hiljade i hiljade nas "igramo Antihrista", kao što se deca, usred mira, igraju rata.

 

Ako je Bog stvorio i učvrstio oblike, umetnik je onaj koji ih stvara za svoj račun i utvrđuje ponovo; falsifikator, ali nezainteresovan falsifikator po instiktu, i zato opasan. Umetnik je tako tvorac novih, sličnih ali ne jednakih pojava i varljivih svetova po kojima ljudsko oko može da šeta sa uživanjem i ponosom, ali kroz koje se, pri bližem dodiru, propada odmah u ambis ništavila.

 

Šta smo otkrili čitajući odlomak?


- Kakva je uloga i gde je mesto umetnika? On je predodređen da živi između "svetle i tamne strane" sveta, sa darom ili prokletstvom da (za razliku od običnih smrtnika) vidi oboje istovremeno. On svojim darom obuhvata i vidljivu i nevidljivu i svetlu i mračnu stvarnost integralno da bi nam ih objedinjene i očuđene predstavio u svom delu. ( Seti se zašto je Balzak govorio da je roman „uzvišena laž" istinita u svojim pojedinostima...)


- Pokretačka snaga u umetnosti je težnja za lepotom, žudnja za savršenstvom, potraga za smislom. Otuda, najsnažnija ostvarenja, neponovljiva remek-dela nastaju iz rugobe sveta, iz patnje i oskudice. Ta intervencija umetnika podseća na božansku kreaciju u kojoj lepota nastaje iz ništavila.


- Ruka umetnika (Gojina ruka) predstavljena je kao medijum ozmeđu ovozemaljskog sveta i sveta ideja, između nama vidljivog i onih unutrašnjih, nepojmljivih svetova slikareve duše. A u toj duši živi plamen stvaranja, (možda i prometejski plamen koji ljudima obznanjuje lepotu i umeće spoznavanja sveta), koji se ne da obuzdati.

 

- Umetnik je u neprekidnom nesporazumu sa ljudima. On je "sumnjivo lice", "putnik sa lažnim pasošem" (ovu metaforu možemo objasniti na primeru glumca koji ceo svoj stvaralački vek provede igrajući nove uloge...), osuđen na nerazumevanje i netrpeljivost prema njihovoj "dvoličnosti". Ta dva sveta su nepomirljiva. "Između umetnika i društva postoji, u malom, isti jaz koji postoji između Božanstva i sveta." Umetnicima je dopušteno da zavire u svet ideja i da, kao Prometej, kradu plamičak po plamičak svetlosti da bi ga podelili sa ljudima, među kojima su retki oni koji razumeju svrhu njihovih napora.


- Umetnički poziv počiva i na sposobnosti pronicanja u druge (i ne samo ljudske) živote, kako bi svi oni bili obujmljeni umetničkim delom u jednu sveobuhvatnu, univerzalnu istinu, sa svim protivrečnostima koje u sebi nose.


- Umetnik je i rob i gospodar svoga poziva, a umetnost je poziv zadovoljstva i stradanja istovremeno; ona predstavlja raspetost između žudnje za savršenim delom i ljudske ograničenosti i nemoći da se to ostvari. Njegova zamisao je istinita samo dok boravi u prostorima ideja (mašte, imaginacije) i postaje obmana i kopija u trenutku materijalizacije.

 

- Umetnik se neprekidno preispituje. Sumnja u postojanje svrhe svoga stvaranja. Pita se da li je stvaranje "težnja da od mraka nepostojanja, ili iz tamnice koju predstavlja ova povezanost svega sa svime u životu... otme komadić po komadić života i sna ljudskog i uobliči ga i utvrdi "zauvek", krtom kredom po prolaznoj hartiji." Je li to možda želja za produžetkom trajanja, strah od konačne smrti u zaboravu?... Želja da se sačuvaju fragmenti naše stvarnosti (koja je promenljiva i propadljiva), za neka buduća pokolenja?...


- Okružen nerazumevanjem, on i sam dovodi u sumnju svrsishodnost svog nadljudskog truda. Ali,istovremeno zna da je taj stvaralački napor,ma koliko drugima izgledao bezuman i sujetan, ipak neizbežan i snažan kao nagon, kao "uporstvo mrava da mravinjak podižu na prometnom mestu".

 

- Kao što je nemoguće definisati poreklo umetnosti, tako se ne može definisati ni njena svrha, pa ni umetnost sama. Zato Goja, u ovom zamišljenom razgovoru sa Andrićem, pokušava da shvati, da , umetnički plastično, objasni njihovo zajedničko stanje i sudbinu svih stvaralaca. "Po prokletoj muci i neuporedivoj draži ovoga posla mi osećamo jasno da od nekog nešto otimamo, uzimajući od jednog tamnog sveta za drugi neki koji nam je nepoznat, prenoseći iz ničega u nešto što ne znamo šta je. Zato je umetnik "izvan zakona", odmetnik u višem smislu reči, osuđen da natčovečanskim i bezizglednim naporima dopunjuje neki viši nevidljivi red, remeteći ovaj niži, vidljiv, u kom bi trebalo da živi celinom svoga bića."


- Možda, kroz stvaralačke poduhvate umetnika, čovečanstvo vodi uzaludnu borbu protiv prolaznosti, propadanja i smrti. Svaka slika, trenutak, zabeležena misao ili događaj, neponovljivi pokret ulovljen okom kamere ili kista... otet je od prolaznosti i sačuvan za večnost. I ne samo to. Taj delić života, intervencijom umetnika, dobija i neka nova značenja, možda dublja i složenija nego što je u stvarnosti imao, koja se kroz vreme umnožavaju u umetničkim doživljajima poštovalaca umetničkog dela:

 

"Mi stvaramo oblike, kao neka druga priroda, zaustavljamo mladost, zadržavamo pogled koji se u "prirodi" već nekoliko minuta docnije menja ili gasi, hvatamo i izdvajamo munjevite pokrete koje nikad niko ne bi video i ostavljamo ih, sa svim njihovim tajanstvenim značenjem, očima budućih naraštaja. I ne samo to. Mi svaki taj pokret i svaki pogled pojačavamo jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji. To nije ni preterano ni lažno i ne menja, u osnovi, prikazani fenomen, nego živi uz njega kao neki neprimetan ali stalan pečat i dokaz da je ovaj predmet po drugi put stvoren za jedan trajniji i značajniji život, i da se to čudo desilo u nama, lično. Po tom višku koji nosi svako umetničko delo kao neki trag tajanstvene saradnje između prirode i umetnika, vidi se demonsko poreklo umetnosti."


- U stvaralačkom porivu umetnik vidi i nešto demonsko, nešto pomalo opasno, kao što je opasno svako osećanje moći kada ovlada nesavršenim ljudskim bićem. Moć, bilo koje vrste, stvara privide u kojima čovek zaboravlja svoje ograničenosti i, uvek kasno, uviđa da je njen sluga, a ne gospodar. Da li se isto tako može posmatrati i moć stvaranja?


"Postoji legenda da će Antihrist, kada se bude pojavio na zemlji, stvarati sve što je i bog stvorio, samo sa većom veštinom i sa više savršenstva. Njegove pčele neće imati žaoke i njegovo cveće neće tako brzo venuti kao što vene ovo u našoj prirodi. Time će on namamiti lakome i lakoverne. Možda je umetnik preteča Antihrista. Možda se hiljade i hiljade nas „igramo Antihrista", kao što se deca, usred mira, igraju rata."


- Zaposednut čudom stvaranja, kao čovek kome je dato da se pita i traži odgovore koje ne pronalazi, umetnik je istovremeno blagosloven i proklet. On je kao biće raspeto između čoveka i Boga. Čovek (dakle, biće omeđeno brojnim ograničenjima koja kulminiraju u smrti) koji žudi za savršenstvom. Goja (a to znači i Andrić) prepoznaje u sebi to faustovsko prokletstvo i iskušenje za sklapanje saveza sa Mefistom (Antihristom) i pita se da li je to zaista žudnja za savršenstvom, ili možda nešto mnogo prizemnije i ovozemaljskije – umetnička sujeta:


"Ako je Bog stvorio i učvrstio oblike, umetnik je onaj koji ih stvara za svoj račun i utvrđuje ponovo; falsifikator, ali nezainteresovan falsifikator po instiktu, i zato opasan. Umetnik je tako tvorac novih, sličnih ali ne jednakih pojava i varljivih svetova po kojima ljudsko oko može da šeta sa uživanjem i ponosom, ali kroz koje se, pri bližem dodiru, propada odmah u ambis ništavila."

 

B. Kondžulović

__________________________________

 

Ivo Andrić je rođen 9. oktobra 1892. godine u Dolcu pored Travnika u tadašnjoj Austro - Ugarskoj. Matične knjige kažu da mu je otac bio Antun Andrić, školski poslužitelj, a mati Katarina Andrić (rođena Pejić) i da je kršten po rimokatoličkom obredu (Andrić se najveći deo svog života izjašnjavao kao Srbin). Detinjstvo je proveo u Višegradu gde je završio osnovnu školu. Andrić 1903. godine upisuje sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko - hercegovačku srednju školu, a slovensku književnost i istoriju studira na filozofskim fakultetima u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu. U gimnazijskim danima Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadao je  pokretu Mlada Bosna i bio je strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od austrougarske vlasti. Svoju prvu pesmu U sumrak objavio je 1911. godine u Bosanskoj vili. Naredne godine započeo je studije na Mudroslovnom (filozofskom) fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Školovanje je nastavio u Beču, a potom u Krakovu gde ga zatiče Prvi svetski rat.

 

Po izbijanju rata vraća se u zemlju. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi u Šibenik, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima mariborske tamnice, u mraku samice, "ponižen do skota", Andrić intenzivno piše pesme u prozi. Po izlasku sa robije, ondašnje vlasti određuju Andriću kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem ostaje sve do leta 1917. godine. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. postavljen je za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu. U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi Nemiri - pripovetke Ćorkan i Švabica, Mustafa Madžar, Ljubav u kasabi zatim se ređaju Put Alije Đerzeleza i Pripovetke.

 

U junu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marseju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka Most na Žepi. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. U to vreme objavio je prvi deo triptiha Jelena, žena koje nema.

 

Godine 1954. postao je član Komunističke partije Jugoslavije i prvi predsednik Saveza književnika Jugoslavije. Prvi je potpisao Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godine štampao je u Matici srpskoj roman Prokleta avlija. Pisao je i eseje o Njegošu, Goji itd. Poslije drugog svjetskog rata Andrić objavljuje svoja najzrelija djela: Gospođica, Travnička kronika i Na Drini ćuprija te nekoliko knjiga pripovijedaka u kojima se pored starih i već objavljenih sukcesivno pojavljuju nove. Ivo Andrić je pisac velikog zamaha. Iako je po osnovnoj koncepciji realist, on se ne zadovoljava isključivo realističkim slikanjem, nego mu ono služi samo kao sredstvo da mirno i kontorlirano istakne u naoko običnim zbivanjima njihovu fantastiku i simboliku.

 

Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1961. zbog svog celokupnog dotadašnjeg rada "o istoriji jednog naroda", prvenstveno za roman Na Drini ćuprija (1945).

 

Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Piščevi zapisi 1969 - 1980. prepričava, na sto osamdeset šestoj stranici, svoj "poslednji značajniji razgovor" sa Andrićem i citira ga: - U Bosni vam je sada, Dobrice, ono što je pokojni Kalaj snevao, a nije kao diplomata smeo da izgovori. U Bosni pobeđuje Bošnjaštvo. Staro, a mlado. I neka da Bog da moja noga više nikad ne kroči preko Drine... Inače, upravo je Ivo Andrić predložio Ćosića za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti 1970. godine. Ivo Andrić je umro 13. marta 1975. godine u Beogradu.

 

Ivo Andrić - Anikina vremena 

Ivo Andrić - Aska i vuk 

Ivo Andrić - Bog izbija kao svjetlo

Ivo Andrić - Ćorkan i Švabica

Ivo Andrić - Ex Ponto

Ivo Andrić - Govor povodom dodele Nobelove nagrade

Ivo Andrić - Jelena, žena koje nema

Ivo Andrić - Knez sa tužnim očima

Ivo Andrić - Kosa

Ivo Andrić - Ljubav u kasabi

Ivo Andrić - Most na Žepi

Ivo Andrić - Mustafa Madžar

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija

Ivo Andrić - Poimam i shvaćam

Ivo Andrić - Priča o vezirovom slonu

Ivo Andrić - Pripovetke

Ivo Andrić - Pripovetke za decu 

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija - seminarski rad

Ivo Andrić - Put Alije Đerzeleza

Ivo Andrić - Smrt u Sinanovoj tekiji

Ivo Andrić - Travnička hronika

Ivo Andrić - U musafirhani

Ivo Andrić - U zavadi sa svetom

Ivo Andrić - Žeđ

loading...
4 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Ivo Andrić - Razgovor sa Gojom

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u