Ivo Andrić - Kosa lektira

Ivo Andrić - Kosa

Ivo Andrić - Kosa

 

Pazarni dan u kasabi pun je svakojakih šumova i zvukova, rike goveda, blejanja stoke, poslovne vike i ljudskih dozivanja. Ali iznad svega toga čuje se kroz glavnu čaršiju metalni zvuk; to seljaci pazaruju i probaju kose kuckajući njima o kamene pragove magaza.

 

Dan, dan, dan ... cin, cin ... ten, ten!

 

Tako povazdan odjekuje čaršijom. Seljak ne misli mnogo ni dugo unapred o poslovima, ali u trenutku kad posao svršava, on sav legne na njega i tada misli uporno, usredsređeno i nekako celim telom i svom snagom. Takav je posao i kupovanje kose. Ovaj Vitomir je sa suncem sišao u kasabu sa svog strmog i visokog sela, prodao ono što je imao da proda i sad je pred njim prolećni dan i u njemu jedna misao i jedan posao: da kupi kosu. Prvo malo porazgovara s ljudima i raspita, zatim prođe nekoliko puta ispred svih gvožđarskih magaza, i najposle se reši i uđe u onu koju najbolje poznaje. Trgovac ga pita šta mu treba, a on odgovara lukavo, nejasno, i samo prelazi očima preko povešane robe, tražeći kose. Najposle, malo se oda on, a malo pogodi trgovac, i šegrt iznese pred njega željene kose, umotane jutom, uvezane likom u snop, kao sablje. Seljak čuči, vadi jednu po jednu, zagleda joj krivinu, boju i sjaj, opipava prstom rez, hvata je obema rukama, prinosi obrazu kao pušku i gleda niz oštricu, kao da nišani. Pljucka na čelik, liže ga i trlja. Pored njega stoji šegrt, sitan i krezub, a očice mu već igraju, lukavo i nedetinjski.

 

Kad izabere i odvoji dve - tri najbolje, seljak izlazi sa njima napolje i tu stane da kuca svakom kosom o kameni dućanski prag, jednom po jednom, dugo i pažljivo. Šegrt je pošao za njim i ne skida pogleda sa kosa, a on bi dao mnogo da se može osloboditi toga vižleta i ostati nasamo sa kosom koju ispituje; tako bi joj, čini mu se, lakše otkrio nedostatke. Trudi se da zaboravi i šegrta i sve oko sebe. Kucne kosom o kamen, pa je odmah prinese uhu, kao horovođa zvučnu viljušku, osluškuje dugo zvuk čelika i prati ga i onda kad ga niko više ne čuje. Izraz lica mu je potpuno zanesen i odsutan jer, idući za tim zvukom, on i nije tu u čaršiji, gde nema šta da radi i gde dolazi samo po nuždi, nego negde u svom čairu, u jeku kosidbe, gde čuje tu istu kosu kako, već nasađena i otkovana, sikće kao guja u travi i prevaljuje otkose u pravilnim polukružnim šarama niza strmu livadu. Seljaci u prolazu zaustave se i zastanu trenutak - dva pokraj njega, osluškuju i sami, čine primedbe i daju savete, ili prosto kažu da sve to kucanje ne pomaže mnogo, jer nema više nekadašnjih varcarskih kosa. Vitomir svakom odobrava, ali u stvari ide samo za svojim uhom i svojom mišlju. Dugo tako kuca i osluškuje, dok i trgovac ne izgubi strpljenje, veliko i nasleđeno čaršijsko strpljenje, pa ne iziđe na vrata i ne stane mirnim glasom, u kom ima slabo savladane ljutnje, da ga savetuje i da mu preporučuje da izabere slobodno jednu od dve najbolje.

- Ne treba ti misliti, Vitomire, dobra je koju god uzmeš; tu falinke biti ne može.

- Ja! - kaže seljak, ali ne zato što je saglasan, nego da bi dobio vremena da razmišlja slobodno i nezavisno od trgovčevih reči.

 

Tu je ona što na tamnoj površini nosi krupan i Vitomiru nerazumljiv natpis zlatnim slovima »Boehme & Sohn, Wiener Neustadt«, i koju seljaci zbog toga zovu Zlatka. Ima druga koju zovu Tirolka i koja je sva u tamnomodrim prelivima od kaljenog čelika; slova na njoj sitna i srebrna, a kao zaštitni znak: slika deteline sa četiri lista, i ona srebrna.

- Ne treba ti glavu lupati - navaljuje trgovac - vidiš pismo i sliku, djetelinu.

- Ja, ja! - govori seljak rasejano, a u sebi dobro zna da pismo prevari i onoga koji ume da čita, a da slika opseni oči čoveku pa od onoga što gleda ne može da vidi ono što je u stvari.

- Ja, ja!

 

Svega toliko odgovara trgovcu, ali sam u sebi on neprestano govori, govori kosama koje drži u rukama i koje su mu ispunile i vidno polje i sve misli i vezale celu pažnju, za koju je on u ovom lažljivom i podmuklom čaršijskom mravinjaku sposoban.

 

Znam ja to, znam, govori on sebi, »sve što se piše i slika lijepo je da ne može biti ljepše i - sva ta ljepota traje dok čovjek ne kupi i ne plati, a onda počinje ono što nije lijepo, ono na čem svak zarađuje a seljak gubi. Čuvam se ja ljepote i zlatom vezene jazije k'o guje u travi. Ali učuvati se ne možeš! Ne zna oštra trava na Dikavama šta su slova i slike, nego traži kosu. A kosa? Bar to znam šta je, nije mi ovo prva koju kupujem; dok je gledaš u dućanu ti bi reko sablja, bog dao, a kad je izneseš na onu kletu visinu dikavsku, nasadiš na kosište, otkuješ i staneš da kosiš, ona se, rospija švapska, topi u travi k'o vosak i nestaje pod belegijom k'o ledenica. Sve ja to znam! Tako govori Vitomir u sebi, pa opet kuca, čas jednom čas drugom kosom o kamen, i udarcima hoće da ih natera da kažu o sebi istinu koja se krije iza šarene lože i nerazumljive pisane reči.

 

Zatim opet uzima svaku pojedinu i dugo je gleda. U zlatnim i modrim vijugama na kosi on "čita" njenu sudbinu i vidi sav put koji je prešla dok je iz bela sveta došla do njega, seljaka sa Dikava. Vidi - više sluti nego što vidi - rudnik iz kog je vađena gvozdena ruda, i nekakve peći u kojima je topljena, i kovnice u kojima je dobila ime i oblik kose, i stotine ruku kroz koje je posle toga prošla, od fabrike, preko trgovaca na veliko, preprodavaca u Beču i Sarajevu, preko reka i zemalja, vožena, nošena i pretovarivana, dok nije preko Romanije i Semića na kiridžijskim kolima stigla u Višegrad. - I u svakoj je ruci ponešto ostalo, svak je od nje nešto imao. Svak.

 

Sve to naslućuje Vitomir mutno i nejasno, ali živo kao fizički bol. A sad, posle svega, treba da je kupi on i da se nosi sa njom do njenog ili svoga kraja; mora, jer drugačije biti ne može. "Ah, posustalica svjetska!" - Vitomir gnevno udari jače kosom o kamen, tako da trgovac ponovo podiže glavu iza tezge, i da i on sam, prenuvši se iz svog maštanja, zastade malo postiđen.

 

Posle dugog kucanja, premišljanja i oklevanja, najposle se reši za jednu od one dve kose. I to se reši nekako odjednom, kao kad čovek u vodu skoči. Tada nastaje još duže pogađanje sa trgovcem. (To zamori i samog trgovca, naviklog na beskonačno ceremoniozno, neiskreno i uporno cenkanje. I on će večeras, kad dođe kući, umije se i sedne za večeru, sa dubokim uzdahom reći ženi ono što joj je toliko puta rekao: - Ah, mučna je ova rđa seljačka; teža je njegova krajcara nego nečija forinta.) Kad najposle pazari i plati, Vitomir pojaše svog konjčića, na kome je doterao prodane jabuke, a kosu zadene u prazne arare savijene na samaru, iza sebe. Uz put je svratio i popio rakiju, porazgovarao s ljudima o svačemu pomalo, a najviše o kupljenoj kosi. Častio je dvojicu kumova koji su navalili i traže alvaluk; i sam je popio jednu, pa i dve i tri više nego obično. Sve zbog kose. A sa sumrakom krenuo je uzbrdo, put svoga sela.

 

Mili konjčić, pripijen uz strminu, kao mrav. Vitomiru se bistri u glavi, a rakija mu nekako ne muti pamet, bar tako se njemu čini, nego podiže klonulu snagu i hrabrost, izaziva svakojake misli, razapinje mu u grudi i hoće da progovori i popeva iz njega. Sad tek počinje da jasno gleda i dobro razumeva i sad bi tek, čini mu se, mogao da lepo razabere zvuk kose i da razgovara sa trgovcem kako treba. A to je uvek tako: dok je dole u čaršiji, on je zbunjen i nespretan, u svemu manji i pun nemoćnog nepoverenja u sve oko sebe, pa i sebe sama, a čim se izmakne iz one čaršijske vreve i teskobe i stane da se penje put Dikava, sve mu postaje jasno, vraćaju mu se snaga, sigurnost i vera u sebe. Tada sve vidi i razume. Ali, idućeg pazarnog dana sve će se ponoviti i neće biti ništa bolje. Eto, to ga uvek ljuti i muči. Ošine konja, pa se okrene i pogleda tu skupo plaćenu kosu koja ga je i danas toliko namučila a sad je tu, vezana iza njegovih leđa, nerazdvojna kao venčana žena. A ko će pravo i potpuno znati narav mrtvoj stvari? Ko zna da li je izabrao najbolju kosu? Ko zna da nije preplatio? Vidi izraz trgovčevog lica u trenutku kad su pazarili, ali ne ume da ga odgonetne, isto kao što ne ume da pročita ime fabrike. Ko zna da ona pirgava i kolasta, koju je dugo obrtao i najposle ostavio, nije bolja i tvrđa od ove, iako je ova izgledala "glasnija" i "ljuća". Sad je svršeno; za jednu se na kraju morao rešiti, ali sumnja ga muči jednako i nagoni da se obazire neprestano i da s nepoverenjem, oštro i krivo, posmatra svoju kupovinu.

 

Okrene se nadesno, vidi joj mrku petu, okrene levo, vidi joj vršak, kao čeličan polumesec na kome stvarni mesec, koji se upravo pomalja na nebu, ostavlja blag srebrnast sjaj. A svaki put kad se okrene, kaže svojoj novoj kosi po nekoliko reči koje su i ljubavnički nežne i dušmanski jetke.

 

- Jordami ti još malo, jordami. Nećeš dugo!... Ne znaš ti još u kakvo si se selo udala, mladice! Ti misliš da će neko gledati u tebe k'o od zakletve i čitati zlatna slova? Neće, ne boj se! Ne gledaju u nas ni na šareno ni na pisano. Nema ovdje lakoće ni kolaj luka ni travki ni kosi ni živu čovjeku... Pamtim ja kako nas je moj pokojni đed Ristan - krvav čo'jek! - išćerivao sve, i staro i nejako, da kupimo sijeno. Zvijezda pripekla, pa djeca padaju u neznan. Majke mu se mole da pusti djecu, a on se ispriječi na njih: - Kupi to sijeno, rđo! Meso vam se ne jede, koža vam se ne dere, pa zašto ste na ovoj božjoj zemlji nego da radite!... Pamtim iha, pamtim i gore od toga ...

 

Vitomir se smeška kosi koja fino presijava na mesečini, i kroz stegnute zube završava sa oštrom slašću u sebi:

- De, de! Udariću ja tebe sutra na bakvicu i pod čakanac, da sve iskre iz tebe vrcaju i da niz čaire odjekuje. Pa kad te stane piska pod mojom belegijom, viđećeš što su Dikave! Spašće s tebe sva ta gizda i varancija. Jakako!... Planina je ovo, gospoja, ljuta i velika planina!

 

Tu Vitomir ugleda na slaboj mesečini zaravan, zvanu Pod grabićem. Odmah se oseti bliže selu i zapeva iz sveg grla, zavi vučki i otegnuto, bez jasnih reči i određene melodije, kao da se nekom sveti i nekog izaziva.

________________________________

 

Kada čitamo pripovetku Iva Andrića uvek se nanovo oduševimo majstorstvom pripovedanja i ostvarenim umetničkim kvalitetima. Utisak je još jači ako je to kratka pripovetka od pet strana, kakva je pripovetka Kosa: kada je pročitamo, cela je ona pred nama i u nama, jasno nam se ukazuju ključne tačke njene strukture, središnji momenti, težišni motivi; osećamo neke osnovne umetničke vrednosti, naziremo polaznu piščevu nameru, naslućujemo poruku priče. Piščeva stvaralačka namera bila je da posredstvom jednog detalja iz života seljaka (kupovina kose u kasabi) dočara njegov težak i naporan život na ljutoj i velikoj planini, njegovu prirodu i psihologiju, misli i osećanja, brige i nadanja. Stvaralačka namera ostvarena je konkretnim (upečatljivim) umetničkim slikama i korišćenjem izražajnih (ekspresivnih) mogućnosti jezika. Naše čitanje pripovetke Kosa usredsrediće se na tematski plan pripovetke (socijalni aspekt) i umetnički plan (jezičko - stilski aspekt).

 

Tema pripovetke sadržana je u naslovu, ali ova konstatacija važi uslovno: tek kada se pripovetka počne čitati i pročita uvodni deo o pazarnom danu u kasabi i seljakovim mislima o poslu, postaje jasno šta je tema pripovedanja. Kada se u sadržaju knjige pripovedaka pročita naslov Kasa on čitaocu ništa ne kazuje. Homonim Kosa ima različita značenja: zemljište ("Kosom se kretalo stado ovaca"), kosa na glavi ("Imala je dugu crnu kosu"), položaj crte (kosa, vodoravna, uspravna), alatka ("Kosci su otkivali svoje kose"), ime ("Njena drugarica Kosa vratila se sa ekskurzije"). Zato ne treba žuriti sa zaključivanjem o temi pripovedanja. Kada pripovetku pročitamo do kraja, postaje nam jasno šta je ovde tema pripovedanja: to je kupovanje kose. Tema se u ovoj pripoveci naznačuje naslovom, konkretizuje se u uvodnom delu ("Takav je posao i kupovina kose"), ilustruje u drugom delu pripovetke (posmatranje, biranje, kupovina) - tema se dalje razvija u trećem delu pripovetke (Vitomirova zaokupljenost izborom kose). Kroz sve ovo upoznaje se priroda i psihologija seljaka, njegov socijalni položaj, ambijent u kome živi. Kroz sve to (kupovina kose, razmišljanje o kupovini, sumnje i strepnje) upoznaje se umetničko majstorstvo Iva Andrića u slikanju pojedinosti, konkretizaciji poetskih slika, izražajnosti (ekspresivnosti) jezika.

 

Andrićev postupak uvođenja čitaoca u temu pripovedanja u potpunosti sledi metod pisaca realista koji su u opisivanju išli od opšteg ka posebnom i pojedinačnom. Neka se čitalac priseti deskriptivnog postupka Onore de Balzaka u romanu Čiča Gorio (opis jednog pariskog kraja, opis jedne ulice u tom kraju, opis pansiona gospođe Voker u toj ulici, opis glavne sobe | pansionu, okupljanje stanara pansiona i kratka biografija svakog od njih). Simo Matavulj u noveli Povareta postupno opisuje dolazak Jurja Lukešića u Krapno: pogled s mora, iz čamca, na ostrvo; pristanište; selo; kuća Lukešića; sa majkom u kući. Taj postupak uvođenja čitaoca u predmet pripovedanja Andrić je primenio u uvodnom delu pripovetke:

 

Pazarni dan u kasabi pun je svakojakih šumova i zvukova, rike goveda, blejanja stoke, poslovne vike i ljudskih dozivanja. Ali iznad svega toga čuje se kroz glavnu čaršiju metalni zvuk; to seljaci pazaruju i probaju kose kuckajući njima o kamene pragove magaza.

Dan, dan, dan... cin, cin... ten, ten!

Tako povazdan odjekuje čaršijom.

Seljak ne misli mnogo ni dugo unapred o poslovima, ali u trenutku kad posao svršava, on sav legne na njega i tada misli uporno, usredsređeno i nekako celim telom i svom snagom. Takav je posao i kupovanje kose. Ovaj Vitomir je sa suncem sišao u kasabu sa svog strmog i visokog sela, prodao ono što je imao da proda i sad je pred njim prolećni dan i u njemu jedna misao i jedan posao: da kupi kosu.

 

Ovo opisivanje svedeno je na tri sadržinske celine: pazarni dan u kasabi, seljak i poslovi, seljak Vitomir; dakle, kasaba, seljaci, seljak Vitomir. Na prvom mestu je najobuhvatnija slika pazarnog dana u kasabi sa mnogo pojedinosti predočenih kroz pet rečenica; potom se u dve rečenice opisuje odnos seljaka prema poslovima; najzad, jednom rečenicom i priču se uvodi "ovaj Vitomir' i junak pripovetke od ovog trenutka do poslednje rečenice priče. Ovaj raspored pripovedačeve pažnje od opšteg, preko posebnog do pojediiačnog jeste osoben kompozicioni postupak privođenja čitaoca tematskom središtu priče, ali on ima i značenjsku vrednost. U opštem je mnoštvo posebnosti od kojih su dve najbitnije: seljaci koji probaju kose i bogata zvukovna orkestracija.

 

Iz te dve posebnosti izdvojiće se dve pojedinosti: metalni zvuk kosa i jedan seljak - Vitomir. Metalni zvuk kose je dominantan ne samo time što se čuje tokom cele pripovetke, nego i time što odzvanja u različitim tonovima, što je merilo kvaliteta kose, što neprekidno zaokuplja seljakovu misao do kraja priče ističući tako značaj kose u životu seljaka i razloge teških strepnji i strahova da li je odabrana prava kosa. Zato je prvi segment uvodnog dela pripovetke preplavljen šumovima i zvukovima koji potiču od ljudi i ljudskih kretanja i dozivanja, od životinja, od isprobavanja kosa. U prvih pet rečenica upotrebljeno je šesnaest onomatopejskih reči od kojih deset upućuje na metalni zvuk kose. Time je kosa došla u prvi plan, posebno njen zvuk kao merilo kvaliteta i vrednosti. Zato je kupovanje kose vrlo važan i odgovoran posao za seljaka. Šta to znači, kako teče kupovina i šta sve muči seljaka predočiće se kroz priču o Vitomiru koji je sišao iz svoga sela u kasabu da kupi kosu.

 

Jezgrovitost pripovedačkog kazivanja Iva Andrića ogleda se u načinu uvođenja u priču seljaka Vitomira, svoga junaka, to je učinio jednom rečenicom:

 

Ovaj Vitomir je sa suncem sišao u kasabu sa svog strmog i visokog sela, prodao ono što je imao da proda i sad je pred njim prolećni dan i u njemu jedna misao i jedan posao: da kupi kosu.

 

Rečenica sadrži veliki broj informacija. Neobičan je način kako pripovedač uvodi u priču svoga junaka: "Ovaj Vitomir...". Kao da ga gleda i kao da je tu pred očima kazivača priče i čitaoca. Pokaznom zamenicom OVAJ izdvaja pojedinca iz množine "seljaci pazaruju i probaju kose" i nizom informacija pobliže ga predočava: vrlo rano je stigao u kasabu ("sa suncem"); došao je sa "strmog i visokog sela" (daleko je, teško pristupačno, siromašno); nije mnogo imao, malo je mogao da odvoji za prodaju; bio je zaokušven jednom mišlju (na kosu) i jednim jedinim poslom (da kupi kosu). Tek što je čitaocu u osnovnim crtama predstavio seljaka Vitomira, pripovedač ga odmah uvodi u vrevu i gužvu, u posao - kupovinu kose. Izbor kose je pažljiv, lagan, težak i odgovoran posao, traje dugo, nervira i šegrta i trgovca, okuplja svu pažnju Vitomirovu, u taj čin unosi celoga sebe i telom i umom, razgovara sa kosom i samim sobom, slabo primeđuje zbivanja i kretanja oko sebe -  psihologija seljaka, njegove sumnje i strepnje, njegova duševna preživljavanja, opisani su ovde do najsitnijih detalja. Prvo ispitivanje kose je u prodavnici:

 

Seljak čuči, vadi jednu po jednu, zagledajoj krivinu, boju i sjaj, opipava prstom rez, hvata je obema rukama, prinosi obrazu kao pušku i gleda niz oštricu, kao da nišali. Pjucka na čelik, liže ga i trlja.

 

Iz snopa kosa odabere dve - tri najbolje pa njihovo ispitivanje nastavlja napolju, pred dućanom, "kuckajući svakom kosom o kameni dućanski prag, jednom po jednom, dugo i pažljivo". Kucne kosom o kamen, prinosi je uhu i dugo osluškuje zvuk, potpuno unesen u to zvučanje koje se prenosi u njegovu livadu, gore na planini, u jeku kosidbe, gde čuje tu istu kosu kako "sikće kao guja u travi" prevaljujući otkose. Vitomir je zanesen i odsutan: čuje primedbe i sugestije prolaznika, mahinalno svakom odobrava ali "u stvari ide samo za svojim uhom i svojom mišlju". Ne veruje markama proizvođača, ni natpisima ("pismo prevari i onoga koji ume da čita") ni slikama ("slika opseni oči čoveku pa od onoga što gleda ne može da vidi ono što je u stvari") jer "ne zna oštra trava na Dikavama šta su slova i slike, nego traži kosu". Zato je potpuno odsutan i nezainteresovan za sve što je izvan kose i njegovog osluškivanja njenih zvukova. Ne veruje ničemu što je metnuto na nju (naziv proizvođača i slika deteline) nego onome što izlazi iz nje - to je zvuk, jedino merilo njene vrednosti.

 

U tim mislima i nečujnim razgovorima sa kosama koje kucka, merka i procenjuje, oslovljava ih u skladu sa sumnjama koje ga obuzimaju: "rospija švapska", "posustalica svjetska". Kada se konačno odluči, plati i pođe u selo, i dalje je obuzet sumnjama i strahovima; pogleduje u kosu koja je "vezana iza njegovih leđa, nerazdvojna kao venčana žena"; strepi da nije odabrao pogrešnu, pogleduje je "s nepoverenjem, oštro i kivno"; upućuje joj "ljubavnički nežne i dušmanski jetke reči"; nazvaće je "mladice" (nežno) i "gospoja" koja iz kasabe odlazi u selo ("Ne znaš ti još u kakvo si se selo udala").

 

Andriću su bile dovoljne samo dve situacije (izbor kose i povratak u selo) da predoči prirodu i psihologiju seljaka, ambijent u kome živi i opstaje, socijalni položaj. Vitomir potiče sa Dikava, strmog i visokog sela, na ljutoj i velikoj planini. Retko silazi u kasabu, samo po nuždi, da nešto proda i nešto kupi; u njoj se oseća sputano, ispunjava ga sumnjama i nelagodnošću. Dok je dole u čaršiji, on je zbunjen i nespretan, u svemu manji i pun nemoćnog nepoverenja u sve oko sebe, pa i sebe sama. Zato, dok proba kosu i osluškuje njen zvuk, isključuje se iz tog tuđeg, oporog i neprijatnog ambijenta, niti koga vidi, jedva koga čuje. Sebe, kosu i njen zvuk mišlju prenosi u selo, na svoje livade kao prirodni ambijent u kome će zvuk kose biti iajprirodniji i najpouzdaniji. Kad napusti gradsku vrevu i teskobu i krene put Dikava, naglo se menja: vraća mu se snaga, sigurnost u sebe, bistrina misli. Kada se približi selu, oseti opuštenost, sigurnost i radost: "Zapeva iz sveg grla, zavi vučki i otegnuto, bez jasnih reči i određene melodije, kao da se nekom sveti i nekog izaziva". Njegova pesma ima dva smera: na jednom je njegovo oduševljenje što je došao na svoje; na drugom je njegov prkos onoj hladnoj, lažljivoj i podmukloj kasabi koje se još jednom ratosiljao.

 

O siromaštvu Vitomirovom kazuje se posredno, uzgredno, samo nekolikim detaljima, kao ovlašno, usputno. Živi na "kletoj visini dikavskoj", u "strmom i visokom selu" gde nema "lakoće ni kolajluka ni travki ni kosi ni živu čovjeku" - Planina je ovo, gospoja, ljuta i velika planina, reći će kosi. Njegov konjčić mili uz strminu kao mrav; jedino što je imao da proda bio je tovar jabuka - "teža je njegova krajcara nego nečija forinta" jer se teško zarađuje i malo ima; kupovina kose je oprezna, sumnjičava i spora jer Vitomira vodi misao da "svak zarađuje a seljak gubi"; zavrti mu se u glavi kad pomisli koji je put kosa prešla dok je došla u njegove ruke: "I u svakoj je ruci ponešto ostalo, svak je od nje nešto imao. Svak!"

 

Pisac je išao od opšteg ka pojedinačnom u opisivanju a čitalac u svome saznavanju ide od pojedinačnog ka opštem. Ovde je reč o seljaku Vitomiru i kupovini kose, ali je on jedan od onih seljaka koji su u kasabi pazarili i probali kose, jedan je od onih seljaka koji žive na ljutoj i velikoj planini, u strmom i visokom selu, u sredini gde je teško i travki, i kosi i živu čoveku. Taj seljak voli zemlju na kojoj živi, ona ga opušta, daje mu snagu, uliva samopouzdanje; on voli i ono što radi i stalo mu je da to uradi na najbolji način i najboljim alatom. Ali u trenucima brige, sumnji i teskoba spoznaje svu težinu i bedu svoga života i oseća mržnju prema njemu.

________________________________

 

Ivo Andrić je rođen 9. oktobra 1892. godine u Dolcu pored Travnika u tadašnjoj Austro - Ugarskoj. Matične knjige kažu da mu je otac bio Antun Andrić, školski poslužitelj, a mati Katarina Andrić (rođena Pejić) i da je kršten po rimokatoličkom obredu (Andrić se najveći deo svog života izjašnjavao kao Srbin). Detinjstvo je proveo u Višegradu gde je završio osnovnu školu. Andrić 1903. godine upisuje sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko - hercegovačku srednju školu, a slovensku književnost i istoriju studira na filozofskim fakultetima u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu. U gimnazijskim danima Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadao je  pokretu Mlada Bosna i bio je strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od austrougarske vlasti. Svoju prvu pesmu U sumrak objavio je 1911. godine u Bosanskoj vili. Naredne godine započeo je studije na Mudroslovnom (filozofskom) fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Školovanje je nastavio u Beču, a potom u Krakovu gde ga zatiče Prvi svetski rat.

 

Po izbijanju rata vraća se u zemlju. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi u Šibenik, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima mariborske tamnice, u mraku samice, "ponižen do skota", Andrić intenzivno piše pesme u prozi. Po izlasku sa robije, ondašnje vlasti određuju Andriću kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem ostaje sve do leta 1917. godine. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. postavljen je za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu. U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi Nemiri - pripovetke Ćorkan i Švabica, Mustafa Madžar, Ljubav u kasabi zatim se ređaju Put Alije Đerzeleza i Pripovetke.

 

U junu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marseju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka Most na Žepi. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. U to vreme objavio je prvi deo triptiha Jelena, žena koje nema.

 

Godine 1954. postao je član Komunističke partije Jugoslavije i prvi predsednik Saveza književnika Jugoslavije. Prvi je potpisao Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godine štampao je u Matici srpskoj roman Prokleta avlija. Pisao je i eseje o Njegošu, Goji itd. Poslije drugog svjetskog rata Andrić objavljuje svoja najzrelija djela: Gospođica, Travnička kronika i Na Drini ćuprija te nekoliko knjiga pripovijedaka u kojima se pored starih i već objavljenih sukcesivno pojavljuju nove. Ivo Andrić je pisac velikog zamaha. Iako je po osnovnoj koncepciji realist, on se ne zadovoljava isključivo realističkim slikanjem, nego mu ono služi samo kao sredstvo da mirno i kontorlirano istakne u naoko običnim zbivanjima njihovu fantastiku i simboliku.

 

Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1961. zbog svog celokupnog dotadašnjeg rada "o istoriji jednog naroda", prvenstveno za roman Na Drini ćuprija (1945).

 

Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Piščevi zapisi 1969 - 1980. prepričava, na sto osamdeset šestoj stranici, svoj "poslednji značajniji razgovor" sa Andrićem i citira ga: - U Bosni vam je sada, Dobrice, ono što je pokojni Kalaj snevao, a nije kao diplomata smeo da izgovori. U Bosni pobeđuje Bošnjaštvo. Staro, a mlado. I neka da Bog da moja noga više nikad ne kroči preko Drine... Inače, upravo je Ivo Andrić predložio Ćosića za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti 1970. godine. Ivo Andrić je umro 13. marta 1975. godine u Beogradu.

 

Ivo Andrić - Anikina vremena 

Ivo Andrić - Aska i vuk 

Ivo Andrić - Bog izbija kao svjetlo

Ivo Andrić - Ćorkan i Švabica

Ivo Andrić - Ex Ponto

Ivo Andrić - Govor povodom dodele Nobelove nagrade

Ivo Andrić - Jelena, žena koje nema

Ivo Andrić - Knez sa tužnim očima

Ivo Andrić - Ljubav u kasabi

Ivo Andrić - Most na Žepi

Ivo Andrić - Mustafa Madžar

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija

Ivo Andrić - Poimam i shvaćam

Ivo Andrić - Priča o vezirovom slonu

Ivo Andrić - Pripovetke

Ivo Andrić - Pripovetke za decu 

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija - seminarski rad

Ivo Andrić - Put Alije Đerzeleza

Ivo Andrić - Razgovor sa Gojom

Ivo Andrić - Smrt u Sinanovoj tekiji

Ivo Andrić - Travnička hronika

Ivo Andrić - U musafirhani

Ivo Andrić - U zavadi sa svetom

Ivo Andrić - Žeđ

loading...
15 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Ivo Andrić - Kosa

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u