Miloš Crnjanski - Pesme lektira

Miloš Crnjanski - Pesme

Miloš Crnjanski - Pesme

 

Godine 1926. Crnjanski je u Vršcu izašao na dvoboj. Dantes je bio Tadija Sondermajer. Crnjanski je svojim bijelim rukavicama ispljuskao po licu petoricu vazduhoplovnih oficira. Četvorica su odbili da se tuku. Sondermajer, koji je na solunskom frontu oborio tri protivnička aviona, nije se sažalio na pjesnika i pristao je na dvoboj. Svjedoci Crnjanskog bili su Dušan Matić i Branko Gavela. Sva trojica su u Vršac stigla rano i odsjela u hotelu "Srbija". Ujutru, na zakazanom mjestu, Crnjanski je imao pravo prvog pucnja. Pjesnik je pogodio lišće, oblake, ali ne i Sondermajera. Oficir je mirno nanišanio u Crnjanskog i tri puta neuspješno pokušao da povuče oroz. Pištolj je bio ispravan, ali oficir nije znao kako se puca iz starinskog pištolja porodice Dunđerski. On je, naime, ujesto oroza hvatao kitnjasti sedefni ukras koji se nalazio ispred njega. Sreća za pjesnika i za nas.
Uslijedili su brojni sudski procesi, poslije kojih je Crnjanski, 1935. godine, otišao u London. U Engleskoj je završio još nekoliko koledža (filmska režija, dramaturgija, spoljna trgovina), ali za njega nije bilo posla. Pokušao je da bude hotelijer, recepcionar, raznosač knjiga, obućar, ali bez uspjeha. Sjedi u podrumu jedne knjižare za četiri funte nedjeljno. Kod konjušara bivše vicekraljice Indije dobija skroman stan.

________________

 

Bele ruže

 

O nemoj doći kad te zovem.
Noć mi poslednja ostade
divna, lekovita i beskrajna.

 

O, nemoj doći,
ostavi mi strasne jade,
slast još jedina mi je tajna.

 

O, gle ruže što se sagle bele
od nevinosti,
ispod one plave jorgovanske magle.

 

Drhte od radosti,
a kad ih dodirnem tako brzo
potamne, kao da se prozor smrzo
i raskido cvetove nevesele
ledene tajne.

________________

 

Blagovesti

 

Nisam čovek, krv mi je mlaka
samo rosa
dalekih rumenih oblaka.

 

Razvratan kolut pod očima mojim
pečat je šuma,
sa bolom svojim.

 

Drveće puno pupova i zvezda
mesto mene živi.
Sve što sam ja reko
šapuće vam meko
dalje noći.

 

One vas vode u moje
osmehe i grehe,
za mnom daleko.

________________

 

Devojka

 

Rađanja su, zvezde u jezerima,
nemoćan sjaj u životu.
A suzan pogled mlade majke,
slab, kao ruža u ćupu železnom.

 

Sa žena plodnih, pijanih vinograda,
iz kojih jastrebovi izleću u jesen,
naša bi tela, golubovi beli,
u beskraj, bez žalosti, iščezla.

 

Tek Ti kad ideš, pođe bol,
u hodu tvome, probuđenom kamenu,
tajanstveni šum peska što tone,
nečujan, na dno voda drhćućih.

 

Tek tad sine vazduh u rasuti prah,
kroz rešetke srebrne tvojih rebara,
da nam osvetli povorku voćaka,
što idu i zru, da mogu svenuti.

________________

 

Ditiramb

 

Stoleća te digla razapetog.
O rode blagosloven bol.
Slavu sam pevo mira svetog,
koje toči ubica ohol.
Tebe o rode jer veseo mreš,
a smrt je samo čast,
gusle ne daju da za život zreš,
za služinsku počast.


Naša je sudba urlikom mreti
oholo strašno po gorju.
Pevati, glasno razapeti,
po stenju, kršu i borju:
Da je život za sluge čast,
i nad veseo gnjili svet
vitlati sebe smrti u počast,
kao steg krvav i svet.


Steg dičan buna i ubica.
O rode ti si izabranik njin.
Klekneš li životu ponizna lica
nisam više tvoj sin.

________________

 

Epilog

 

Da li da pevam profesorima
što su kritici vični,
što ištu, ištu optimizam,
pod papučom, revmatični?

 

Ili našim gospođama,
što vole božićne priče,
što se plaše roda nad nama,
i ne trpe da prosjak viče.

 

Ili ću velikim patriotama,
što govore samo o seljaku,
što ne se mirisat na balegu,
nego na mesečinu mlaku?

 

Ili ću tamo, gde grde
samoubice, i tvrde:
da je to pariski uticaj?

 

Ne, tom je kraj!
Na Itaki će da se udari
u sasvim druge žice.
Svejedno da li ja
ili ko drugi.

_______________

 

Eterizam

drugu Ivi Andriću

 

Moja je bajka:
da se u snu dok se spava
dobra čine, i da ništa
nije java.


Nismo znali a imali smo
čedo u daljini.

Rekao sam ti cvet jedan lak
ispuniće tvoje misli.


Sve osmehe koji su od bola svisli,
sačuvaće zrak
negde u daljini.

O ničeg nek te nije žao.


Zato sam ti tu misao dao
tužnoj goloj i beloj,
neveseloj.
Gledaj u jesen mirno,
kako se gubi dan
i ljubi.

 

Blago kao jedno zvono
da zazvoni u daljini
mišlju tom sam te dodirno

________________

 

Groteska

 

Zidajte hram
beo kao manastir
Nek seče u njemu Mesec sam
i plače noć i mir.

 

A na hram dižite crnu
sfingu naroda mog.
Nek se sve zvezde što jezde osvrnu
za osmeh čudovišta tog.

 

Zidajte hram
beo kao manastir.
Nek seče u njemu Mesec sam
i plače noć i mir.

 

U hramu nad Milošem i Markom
uokvirte zlatom na oltaru žarkom
pečate plave i rumene,
žute i crne i šarene.
Pečate plave i rumene,
žute i crne i šarene,
ljubičaste i zelene.

 

Pečate ustava i prava,
zakona i statuta,
privilegija hiljadu puta,
obećanja i fermana,
pohvala sa svih strana,
naroda mog:
da vidi Bog.

 

Zidajte hram
beo kao manastir.
Nek seče u njemu Mesec sam
i plače noć i mir.

________________

 

Gospođi X

 

Ne pomaže ni muž, ni dete, ni glasovir.
Za vas je u grehu mir.
biti nesretan malo više ili manje
sve je jedno.
Kriti u srcu za sve gnušanje
o kako je bedno.

 

Vi niste krivi znamo
za ono što će biti,
nesreća je baš čast.
Dužnost je laž iz prikrajka
za nas što bolno gledamo.
Ne čini ništa ako ste majka
od tog je lepša slast.

 

O samo je tužan čovek čist,
slobodan, nežan i drag,
ko zvono u polju, i blag
ko cvrkut tica,
i uveo list.

 

Dižite oči mračne,
ko buntovne buktinje zračne
pobodene u duboke
crne kolutove.

 

Vi ste moja buna.
Znam da vas dragan zove,
za ništa vas ne pitam.
Ako vas život boli,
ako vas neko voli,
ja vam čestitam.

_______________

 

Himna

 

Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara.
Naš Bog je krv.

 

Zavejaše gore mećave snega,
Nestaše šume, brda i stene.
Ni majke, ni doma ne imadosmo,
selismo našu krv.
Nemamo ničeg.
Ni Boga ni gospodara.
Naš Bog je krv.

 

Rascvetaše se groblja i planine,
rasuše vetri zore po urvinama;
ni majke, ni doma, za nas nema,
ni stanka, ni dece.
Osta nam jedino krv.

 

Oj.
Ona je naš strašan ponos.

_______________

 

Ja, ti i svi savremeni parovi

 

Ceo nam je dan dug, i dosadan.
Do većeri, kad se, krišom, sastajemo.
Poljubac jedan, brz, i negledan,
dosta nam je. Da se svetu nasmejemo.
Da odemo u noć, kao da smo krivi.
Lako, kao tica, koja kratko živi.

 

Naš viti korak ne vezuje brak,
ni nevini zanos zagrljaja prvih.
Nego osmeh lak, što cveta u mrak,
na usnicama sa dve-tri kapi krvi.
Ruke nam ne drhte, od stara prstenja,
nego od žudi, straha i sažaljenja.

 

Ah, nije taj strah samo naš uzdah,
kad vidimo šumu kako lako cveta.
Nego je to plah, isprekidan dah,
kojim bi nekud dalje, sa ovoga sveta.
U Slobodu, kud nad nama, grane jezde.
U prah mirisan, kud lipe raspu zvezde.

 

Uzeše nam čast, ali svetli slast,
nebesna, kao ponos, na našem licu!
Naša je strast gurnula u propast:
laži, zakone, novac i porodicu.
Od poniženja nam je klonula glava,
al nam se, u telu, proleće spašava!

 

Naš tužni osmeh blagosilja greh;
žig onih koji ljube, na svetu celom.
Ceo nam je dan dug, i dosadan,
i prolazi u ćutanju neveselom.
Tek, uveče, slobodan ko u travi cvet,
ja te čekam. Na jednoj klupi. Razapet.

_______________

 

Jadranu

 

Zaboravio si bijesne i grozne gusare?
I galije od Neretve, crne i krvave?
I pesme i mačeve naše duge i tmure?
I jedra i veselja, urličuća kroz bure?

 

Zaboravio si njine teške, mračne glave?
Haj, pogledaj, i sad, školja kad se zažare
i tresnu o nas grmljavine tvojih talasa.

 

Čuj, kako se ori pesma naša tvrda glasa,
neklekla nikad, nesretna, al bijesno vesela,
sa krvave obale jednoga naroda cijela.

 

Da nije najlepše ljubav,
već za grumen Sunca ubijati i rano umirati.

_______________

 

Jugoslaviji

 

Nijedna čaša što se pije,
nijedna trobojka što se vije,
naša nije.


Zdravo da si mi Zagorče crni,
lukavi, zloslutni, tvrdoglavi,
ja te volim.


Zdravo, vi tamo gde je mesečina meka,
svakog ću brata, što zaseo čeka,
da prebolim.


Zdravo, svi, redom, gustih obrva,
mutna oka, tužnih pesama,
strašna braća.


Ista je naša psovka prva,
nož i devojka nasred sela
i stid domaća.


Zdravo, naše obesne žene!
Istom su suzom, bolom i strašću
košulje i svadbe nam izvezene.


A svetkovina što vino pije,
slave i crkve što nas se tiču?
Suza sa oka još kanula nije,
još telali mesto mrtvih viču.


Zdravo, na domu mrki pogledi,
mržnja i svađa.


Zdravo, u sramu, pokoru, bedi,
braća smo, braća!

_______________

 

Lament nad Beogradom

 

JAN MAJEN i moj Srem,
Pariz, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,
priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim, i mrem,
i ležim, hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,
nego neka čudovišta, polipi, delfini,
što se tumbaju preko nas i plove, i jezde,
i urliču: "Prah, pepeo, smrt je to."
A viču i rusko "ničevo" -
i špansko "nada".

 

Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
sa Avalom plavom, u daljini, kao breg.
Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,
i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
U Tebi nema besmisla, ni smrti.
Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
i ponavlja, kao dan i detinji plač.
A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje,
Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.

 

Ti, međutim, širiš, kao labud krila,
zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.
Ti budiš veselost, što je nekad bila,
kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju.
U Tebi nema crva, ni sa groba.
Ti blistaš, kao kroz suze ljudski smeh.
U Tebi jedan orač peva, i u zimsko doba,
prelivši krv, kao vino, u novi meh.
A kad mi klone glava i budu stali sati,
Ti ćeš me, znam, poljubiti kao mati.

 

Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni,
kroz bezbroj suza naših, večan, u mrak, i prah.
Krv tvoja ko rosa pala je na ravni,
ko nekd, da hladni tolikih samrtnički dah.
Grlim još jednom na Tvoj kamen strmi,
i Tebe, i Savu, i Tvoj Dunav trom.
Sunce se rađa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi!
Ime Tvoje, kao iz vedrog neba grom.
A kad i meni odbije čas stari sahat Tvoj,
to ime će biti poslednji šapat moj.

_______________

 

Ljubav

 

Već prvi put kad si zbacila odelo
smešan mi beše tvoj pogled ohol.
Već prvi put mi ljubav beše samo bol.

 

Već prvi put mesto da slušah
u zoru kako se topiš kao sneg,
ja jurnuh u šume gde upada breg,
i grane što pokrajah jecahu
kao moja duša.

 

U njima sam krio obraze moje
tople od tvojih grudi.
Nežnije no ruke tvoje
biljke sam pozno po stisku.

 

Strašnije nego na tvoje grudi
pao sam na njih,
u bludnom,bezumnom vrisku.

________________

 

Ljubavnici

 

Niko nas neće podeliti više,
na dobre i grešne.
Tajni smo kao grane snežne,
a sve što je staro u ljubavi,
plače sve tiše.
Još malo samo, pa ćemo
sumorni, sa osmehom tužnim,
u strastima ružnim, stati,
bolni, bledi, umorni.
U bilju, ili nečem drugom,
moćnom, nad proplankom jedne šume mlade,
naći ćemo opet svoje nade.

 

U mirisnom nebu noćnom.
Nade svih koji se bolno smeše.
I, kad, opet, kao večni cvet,
nad telima umornim, nebesa zaplave.
I zagrljaj opet bude svet,
kao zlato oko svete glave,
sa tamjana mirisom sumornim,
nećemo znati koji greh to beše,
među gresima što ko oblaci plove,
što nam ta tela i duše dade divne i nove.

_______________

 

Mizera

 

Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko našeg vrta bednog,
fenjeri.
Da l noć na tebe svile prospe?
Jesi li se digla među gospe?
Gde si sad Ti?

 

Voliš li još noću ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima, ko u mrtvačkom sanduku,
što škripi.

 

Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana,
gde smeh vri?
O, nemoj da si topla, cvetna,
O, ne budi, ne budi sretna,
bar ti mi, ti.

 

O, ne voli, ne voli ništa,
ni knjige, ni pozorišta,
ko učeni.
Kažeš li nekad, iznenada,
u dobrom društvu, još i sada,
na čijoj strani si?

 

O, da l se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli
po kiši?

 

Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.

 

Stid nas beše domova cvetnih,
zarekli smo se ostat nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad Ti?

_______________

 

Mramor u vrtu

 

Kad ćutke sedaš
do nogu mojih i gledaš,
jesenje puteve sumorne,
a usta ti poblede malo kriva
od bola,
ja osetim da si živa.

 

Mrtva si mi gola.

 

Koža me tvoja puna tankih žila
seti kako sred razvalina
poprskanih muškom krvlju
već hiljade godina
zmije puze na žene mramorne.

 

Dojke sa pupom kao kap vina
na beloj ruži punoj mesečina,
sete me smrti.

 

Tada, zalud širim grane
na tebe golu.
Sve mi se čini zbog tebe je jesen
i čim zaspim
u ludoj će strasti i bolu
iz tvojih cvetova mlečnih
jedna kap u jesen da kane.
Nada mnom se u lišću svelom
udi tvoji zasijati,
mrtvi, mramorni, večni.

_______________

 

Moja Ravanica

 

Bludno gledam tvoju bogorodicu svetu,
što miriše kao grobovi u cvetu,
pa me je stid da živim.

 

Nadamnom miriše u oblacima sivim
šuma tvoja fruška,
od tamjana kadionica srebrnih.

 

I dok zvezde gasi vetar lipa
ja se smrti divim.
Ona mi se čini jedina čista
i ponosna sudbina muška.

 

A ikona se blista.
I ko rumene oči,
vino što bela ruka toči,
zadiru mi u grudi dojke bele,
sa ranama sred vrha naga
Bogorodice tvoje.

 

Jedine drage pred kojom klečim,
jer na njoj ne mogu ni moje
bludne gorke oči nevesele
da ostave traga.

_______________

 

Na ulici

 

Kad svetiljke sinu
i ulice pođu u visinu,
u tami stojim ja
Na svemu što dođe
moj osmeh zasija.

 

Nestanu boli okovi i laž,
od mog pogleda zavisi sva draž
svega što prođe.
Žene prolaze i oblik gube,
smeše se, pa mi priđu da me ljube,
a ja im novu senku dam.

 

I dok tio zamagli noć
ulice pune seni,
ja imam neba bezgraničnu moć,
svi boli sveta skupe se u meni.

 

Ko cvetići beli sa meseca
rađaju se po ulici deca.
Od osmeha mog umire dan,
i svakog koga pogledam
stiže moja sudba sreća i an.

 

Kad mahnem rukom neotice
nove zvezde sinu.
Tad sjajan tužan ceo grad
liči na moje lice.

 

Svi idu u nebo da me vide
po ulici zvezda i srebra.
Ja stojim raspet sam na zidu,
a Mesec mi blago probada rebra.

________________

 

Nova serenata

 

Draga, tenorita više nema.
Na mesecu ne drema
don Huan više.
Na glavi mi nije perjanica crna,
ni ruka puna bisernih zrna,
a noć ne miriše.

 

Na mrtvima sam proveo mladost,
tvoj mladež na dojci nije radost,
koja je nekad bila.

 

Pa i na tebi nije više svila,
sa ljudima radiš ceo dan,
za ljubav ne čekaš da cveta jorgovan,
ne gledaš sa tornja za mnom.

 

Al nikad nisam zbog tebe plako,
niti sam našao u ljubavi pako,
ko otrov u cvetu tamnom.

 

Glava ti je bleda i čista,
niko ne zna kako tužno beše,
kad si mi došla, bleda i strasna,
vita kao dete, i prečista.
U mraku samo kad mi ideš,
a oči ti se bolno smeše,
čini mi se da ide mi krasna
prosta sirota mati božja.

_______________

 

Naša elegija

 

Ne boli nas.
Gračanice više nema,
šta bi nam takovska groblja?
Marko se gadi buđenja i zore,
grobovi ćute, ne zbore.
U nebo diže nas
prezriv osmeh roblja.

 

Nećemo ni pobedu ni sjaj.
Da nam ponude raj,
sve zvezde sa neba skinu.
Da nas zagrle koji nas more,
i njina zemlja sva izgore,
i kleklnu pred nas u prašinu.
Da nam svi ruke ljube,
i kliču i krune meću,
i opet zatrube trube,
cveće i čast i sreću.

 

Mi više tome ne verujemo,
nit išta na svetu poštujemo.
Ništa željno ne očekujemo,
mi ništa ne oplakujemo.

 

Nama je dobro.
Prokleta pobeda i oduševljenje.
Da živi mržnja smrt prezrenje.

________________

 

Nikoli I

 

Seti se, presto je rumen, ko krv.
Seti se, proboden bog umire u krvi.
Seti se, kud moj narod sa pesmom povrvi,
Tu se ne kleči, ne klanja i ne puzi
No se sudi kralju i sluzi, na krvi, na krvi.
Na Lovćen gorki da iznesemo presto,
zasadimo ti vrte pune ruža?
I poklonimo se u prašinu često, na
rukoljub šaka da ti se pruža?
Vojska da kliče sedome gospodaru
a narod zida po pepelu i garu
nakinđuren dvor i visoki zid?
Na Lovćenu je sramota i stid.
Na tvom licu lukavi bratski sjaj.
Ne treba nam tvoj pozdrav i uzdisaj.
Zar ruka da diže protiv reči svete, što
željaše svilu, zlato, amorete?
Eno ti grobovi, vrtovi u Beču, eno ti
talijanski nakiti što zveču.
Za narod, kamen, sirotinju i glad, nisi
dosta tvrd ni pošten, veran, mlad.
Obuci svilu i pokupi sinove, ordene
tuđinske i krpe šarene.
Čekaju te jadne, puste gore ove, gladni
starci i obeščašćene žene
i obala što ti porodicu zove.
Da nam zasviraju otmeni klaviri,
tvoj osmeh što lepo sa svima pomiri
neka uči dičnoj smrti perjanike.
Nek sinu ko Montekarla ogledala,
zabrujaše zvona sa naših obala
a narod će vući kola naše dike.
Zaori se urlik sa Bardanjiola
sirotinje bedne i klisura pustih,
zaplakaše svaka porodica gola
silna slava sa pomodrelih usti.
Tebi, jer tebi je sam bog dao vlast
jer nikad nisi zaboravio
te stene ponosne, sure, orlovite.
Mučeniče, sveče naš nekloniče.
Na pepelu krvavom Crne Gore
nije dosta gorka slast nove zore
no ti što si očuvao čast.
Misliš da su stene dedovina tvoja.
Lovćen da daje stene za pazar.


Ti...
more seti se, da znamo
u Gori Crnoj pašu da dočekamo
pa kad je prokletstvo naše krv
i nikad nije još pomogo bog,
ni plač, ni čast, ni junaštvo, ni vera,
pomaže večna nada roda mog
i protiv brata i protiv zvera.
Nada u majku, osvetu i krv.

________________

 

Nove senke

 

Moje su ruke nove senke,
pobledele su mirne,
ko umorna svirala posle terevenke
kad ih mesečina dirne.

 

One sve senče drago i nežno,
i ljube sve što se gubi,
u nebo mutno, beskrajno snežno,
u sneg što sahranjiva, kad ljubi.

 

Senka je njina kao paučina tanka,
što drhti nemoćno, meko.
Ja sam na svetu svemu uspavanka,
a mir je moj daleko.

 

Moje su rane bolne i nove,
a misli suzne, neoprezne.
Blaženi koji po moru plove,
i ne ostaju da čezne.

 

Misli se moje ničeg ne klone.
Bez sumorne nade i spasa
puste radosno u vidik tonu
u zrak što ih talasa.

 

U bol i greh i krvoprolića.
Sa tugom novom i bezdanom
u slast vitlaju željom neobuzdanom,
kao svelo lišće, sva bića.

________________

 

Oda vešalima

 

Što ste crna kao krst?
I masna ko mesarska vrata?
Ta senka vam liči na mač čvrst,
a skuplja ste od zlata.
Što se krijete u robijaški vrt
i cvetate iza zida?
Još nas ima što volimo smrt
i na vama visiti – od stida.
Što ne bi pošla na vrhunce,
ko kraljevi i vođe?
Silnija ste no jarko Sunce,
nek vam se klanja ko prođe.
Ta grlili smo gore od vas
i nosili na oltare.
Pa kad Isus ne spase nas,
vaše će ruke stare.
Ta vi ste svakom narodu doneli
ponos, i spas, i radost.
Ta k vama su išli koji su hteli
čast na svetu, i mladost.
Pa što bi došla tako tajno
i pognula svoju glavu?
Hoćemo da vas dočekamo sjajno
sa pesmom u vašu slavu.
Lepše se vama po nebu šeta,
po zemlji ima blata.


Čvršće grlite no nevesta zakleta
oko mlada vrata.
Pa kad je srce ludo tako
da više voli poštenje
i sve za čim je svet toliko plako
no pomije i korenje.
Što bi se krila u robijaški vrt
i cvetala iza zida?
Još nas ima što volimo smrt
i na vama visiti – od stida.
Što ste crna kao krst?
I masna ko mesarska vrata?
Ta senka vam liči na mač čvrst,
a skuplja ste od zlata.

________________

 

Oči

 

O koliko puta kad pred tobom
osetim: da želim
da ostavim za sobom
moje tužne misli
u očima ti bistrim, neveselim...

 

O koliko puta
kad nam nad posteljom sat ućuti,
i na tvom pobledelom licu
od milja
primetim dosadu lutalicu...

 

O koliko puta tad ustajem sam,
poguren i crn pa se zagledam
kroz mutan prozor u proplanke daleke.

 

I osetim da mi nije dosta ljubav nevesela.
Razočaran od tvog umornog tela,
radoznalo milujem bludne i meke
velike oči bilja.

_______________

 

Partenon

 

Ne volim veselost proletnih bašta,
niti da ičija duša prodre kroz svilu
mog crnog muškog plašta.

 

Našao sam sumornu slast tela,
kao vetar zvezde
u granju po groblju,
slađu nego duša.

 

Pa ne gledam milosnim pogledom
ni po carevima ni po roblju,
Na mome licu bledom
miriše tama bela:
osmeh mog razočaranog tela.

 

U njemu je očaj, u njemu
što prezrivo odriče ljubav
svemu, svemu.

_______________

 

Pesmica

 

Reci, kad bi moj osmeh bled,
rastopio se kao cvet
pola san a pola led.

 

Kad bih još jednom
mogao da volim...

Da li bi mi tad bilo dobro svud,
i život bio manje lud?

 

Ili bih i tad kao sad
morao da se smešim i razbolim,
i da umrem?

 

Kad bih još jednom
osetio da volim,volim?

_______________

 

Pobedi

 

Videh tvoja kola od krvavog zlata,
zasuta ružama i ženama golim.
U moru modrih telesa preli me plačem starim
robova, satrapa, imperatora i bogova
onaj urlik divan: „Thalatta, Thalatta".


Tad sinu nebo sjajno, ko mladost,
u njemu planu strašnom senkom Rim.
Deca i zveri i žene gole putem
padahu po tebi, polivene vinom.


Videh na njima maske i hetere i dželata,
u beloj svili suznu, stidnu Madonu sa sinom
u bujici krvi i kruna i zlata.
Pobedio je svaki narod, svi carevi.


Pobedila su deca i razbojnici.
Pobedila je smrt. Pobedila je slast.
Jednu nikad ne vukoše tvoja kola:
čast.

_______________

 

Priča

 

Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, kao crna svila
u nedrima golim.

 

I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.

 

Slučajno se setih neveseo,
jer volim:
da sklopim oči i ćutim.

 

Kad bagrem dogodine zamiriše,
ko zna gde ću biti.
U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više.

_______________

 

Prolog

 

Ja videh Troju, i videh sve.
More, i obale gde lotos zre,
i vratih se, bled, i sam.
Na Itaki i ja bih da ubijam,
al kad se ne sme,
bar da zapevam
malo nove pesme.U kući mi je pijanka, i blud,
a tužan je život na svetu, svud -
izuzev optimiste!


Ja nisam pevač prodanih prava,
ni laskalo otmenih krava.
Ja pevam tužnima:
da tuga od svega oslobođava.Nisam patriotska tribina.
Nit marim za slavu Poetika.
Neću da preskočim Krležu, ni Ćurčina,
niti da budem narodna dika.


Sudbina mi je stara,
a stihovi malo novi.Ali: ili nam život nešto novo nosi,
a duša nam znači jedan stepen više,
nebu, što visoko, zvezdano, miriše,
il nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve,
đavo nosi.

_______________

 

Priviđenja

 

Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj u meni,
Što se sad, nestajući, rasipa, u prazninu,
Osvetlivši mi put, i bezdan, u isti mah?
Sve su to bile, dakle, prolazne samo seni,
Na koje sam, kroz blagost, i žalost, i tišinu,
Stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zračni, čisti prah?

 

Odlazim, dakle, sa tela toplih, i mladih, srna,
Ledu, na vrhu nekom, u bolnom svom hitanju?
A plač mi samo vraća se, porfiru jednog zrna,
Što visi, o drhćućem, žarkom, koncu, u svitanju?

 

Tu, tu bih, u ovom životu, da me oblije slap
Svih divota čulnih, kao pad mirisnog mleka.
A, čini mi se, jedna jedina, takva, blista kap,
Nad peskom pustinja, i tla, nad zemljom, daleka.

 

Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj u meni,
Što se sad, nestajući, rasipa, u prazninu,
Osvetlivši mi put, i bezdan, u isti mah?
Sve su to bile, dakle, prolazne samo seni,
Na koje sam, kroz blagost, i žalost, i tišinu,
Stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zračni, čisti, prah?

_______________

 

Putnik

 

Idem slobodno,
niko mi nije odneo
da ljubim tužnu moć.
Raširim ruke, ali ne u zore
nego u more i noć.

 

Osmehom ulazim, stigo ma kud,
u tužne i bolne jave.
Kad volim meni i gresi svud
nebesa pletu,
oko radosno pognute glave.

 

Ostavljam bolnim osmehom san,
Da prođe i ode i mre.
Ljubav je put beskrajan
Na kom je dozvoljeno sve.

 

Ne žalim ni tebe ni sebe ja,
i smešim se na daljine.
Umor mi samo u očima sja,
i sve što ištem od tebe
to je: časak-dva
tišine, tišine.

_______________

 

Ples

 

O, pustili smo svuda duše
i, eto, vraća se samo strast nevesela.
Odosmo po ćilimovima dragih tela
u nebesa, što nas izmeniše.
U blage žalosti pređe zanos ludi,
u tišine jutarnjih oblaka,
razočarano telo, vitko od žudi.

 

I užas lica, strasnih, davno
pokrila je magla,
kao mesečev lik,
što se javlja u nadzemaljskoj seti,
žut, kao obrazina zlatna, tavno,
u grobu, nad kojim se bela sen aveti,
bela sen neveste,
u beskraj za navek nagla.

 

Sve posta nestvarno,
što u ljubavi čine i činim;
i život, ko pusto polje kud vetar ječi,
pokrismo snegom praštanja svemu,
poljupcima zbunjenim i novim.

 

Pa, eto, ipak, tragom se njinim
kupi čemer i u zorama ovim,
kad više okovan, nag niko ne kleči.

 

I duša zagledana, nevesela,
pokriva dim, pruge radosti i plesa,
što u beskraju igraju nebesa,
opet samo teškim, grimiznim plaštom
strasnoga tela.

_______________

 

Povorka

 

Pri kraju mladosti tek
teško, čudno, obuze me ljubav.

 

Prvo mi se u bludi nešto javi,
belo i mirno, kao daleko stado.
Posle se susretoh sa trešnjom,
i, kao u frulu, svirah,
u jedan potok plavi.

 

Duh mi je izgubio, tako, snagu,
a telo se ispunilo
nekom lomnošću.
Zaželeo sam da milujem rukom
prugu vidika, bistru i blagu.

 

Misli mi jasne iščeznuše,
u neprekidnom smešenju tamnom.
A polako se skupiše, sa svim straha,
povorke procvalih trešanja,
da pođu, pođu, sa mnom.

 

Pred njima, nasmešen,
sa brda na brdo,
sa reke na reku,
eto, ja,
zbunjen i bezbrižan,
igrajući,
poskakujući.

_______________

 

Pod Krkom

 

Ležim pod jarbolom belim.
I plovim po zrcalu srebrnom
beskrajnom.

 

Predamnom na otoku tamnom i crnom,
sa jednim manastirom neveselim,
kao tajnom.

 

I mislim: i da ga ima tamo gore,
ako me vidi pod jedrom sanog,
u kom se zraci plode.

 

More, i ja ostajem tužan
ipak svake zore.
I ostavlja me zagledanog
u bezdane vode.

_______________

 

Portre

 

Duša ti je raskidana, čista, bolna,
bleda kao lica ruskih nihilistkinja.
pogled ti je gorak i svet, ko u madona,
u kapelama gde kandilo jedva tinja.

 

Ozbiljna si i tužna i poštena.
Kad tio sviraš Betovena
čelo ti je puno teških bora,
kao da si muško, što se svud potuco,
sa Hristom, Mefistom i sa Don Huanom,
u životu veselom i tužno nasmejanom.
Kao prosjak sa barikada puco,
i ko Cezar dolazio sa mora.

 

Al čim se zaljubiš...
članci tvoji i grudi malene
i kolena tvrda ko kruna od srebra,
i blede usne što brzo zarumene,
i sjajna laka rebra
čine te markizom....

 

U strahu očiju plavih,
i žilica jako ljubičastih,
i grudi ko cvetovi što venu,
cvetovi beli prvi...

 

Markizom, što bleda od uživanja
bezbožna, ironična kad se zora javi
odlazi ispod grana.
I ostavlja draganu za uspomenu
dve tri kapi ljubičaste krvi.

_______________

 

Rastanak kod Kalemegdana

 

Rastali smo se
i sišli iz grada.
Kao dve suze, kad naporedo kanu,
sa naboranog lica.

 

Na vodi su nas čekale lađe.
Tvoja oda prva.
Moja je obilazila ostrva.

 

Sedeo sam poguren i crn,
pust,
kao Mesečeva senka.

________________

 

Reljef sa likom Danta

Anici Savićevoj

 

Kentavrima besnim malje u nosu
zatreptaše žudno, kopita im rosu
u mračne šume kad jurnuše dalje
ludim trkom sa viših pleća na kobile
prosu, po travi bludno.

 

Tvrđava zlatna gorela je i urlala.
Na žaru lomača jadra su buktala,
ropska vam mirisna tela
bludnim su vriskom nudeći se gola
pala, vijajući se oko mača.

 

Mostovi tanki zlatili se i sjali,
ko meseci na reci sa neba pali.
A kad ste prošle u svili,
narod je klečo, i prašinom se
vitlali stegovi i sveci.

 

Monasi strasni goli se sekli,
kraj buktinja strašni, i klekli
u ćilim vaših tela što krv i miro proli
na oštar šljunak, kojim su boli
i pekli rane kolena prašnih.

 

Mudraci su nagnuti vam u pleći
crtali čudne brojke, otkrivali sveći
u odećama crnim tajne, koje sluti
samo kamen drag, i vaš cvet
crveneći kao alem pakla sa dojke.

 

Tad se rodi jedan koji vam telo
žalio istom žalošću neveselo
kao duh, on ga diže u prah medan,
providan, jutarnji, što bez traga

celo nebo rađa jezom čistom.

________________

 

Robovima

 

Ne ubijajte pseto ni vuka.
Nećete skinuti jaram s vrata –
nema slobode,
dok vam ruka
miluje decu, i sestru, i brata.


Ne tražite po ulicama mračnim,
ritu i blud, što crveni.
Eno vam rita na posteljama bračnim,
a sram u ljubljenoj ženi.
Kad ubijete sina svog
prsnuće lanci, i pasti Bog.


Jer laže vas najmilije,
jer sram je, što pesme slave.
za čim vam suza lije
i bono klonu glave!
U noći za čim tugujete,
što kujete u zvezde,
što mole crkve svete,
i hoće vojske, što jezde.


Jer čast veziva ruke,
i ponos rađa jauke,
i srce tera preko mora
u šumu, gde se glođe kora.


Slava će doći,
kad vas povedu ubice.
Kad reč vam bude krv, i
plamen.

 

Sunce će vam obasjati lice,
kad vidi, da vas se zmije ne plaše,
no majke vaše, majke vaše.
Robovi ste dok imate suze,
čast vaša beše što slobodu uze,
a vratit će je mržnja, greh, i
kamen.

________________

 

Serenata

 

Čuj, plače Mesec mlad i žut.
Slušaj me, draga, poslednji put.

 

Umreću, pa kada se zaželiš mene,
Ne viči ime moje u smiraj dana.
Slušaj vetar sa lišća svelog, žutog.

 

Pevaće ti: da sam ja ljubio jesen,
A ne tvoje strasti, ni članke tvoje gole,
No stisak granja rumenog uvenulog.

 

A kad te za mnom srce zaboli:
Zagrli i ljubi granu što vene.
Ah, niko nema časti ni strasti
ni plamena dosta da mene voli:

 

No samo jablanovi viti
I borovi pusti ponositi.
No samo jablanovi viti
I borovi pusti ponositi.

_______________

 

Slava

 

Kad se oblaci roje...
i lišće pada, sa granja svela,
i svi boli, u jesen, zaćute...
Kud oblak ne nađe više
puteve zasute,
lete oči moje.

_______________

 

Smiraj

 

Setim se, kako su u ljubavi,
dragi prvi dani.
Kad su ruke tople,
kad se oči slede,
preletajući one kolutove blede,
oko usana...

 

Što drhte, protkani,
mutnom tišinom,
u kojoj su osmeh i tuga pomešani
nesigurno i tamno.

 

Klatno zvona
teško i tmurno
u grudi udara me.

 

Tad se dižem,
i, u mutna oka prozora,
puna sitnih glasova večeri,
šapućem, nesigurno,
i moje ime.

_______________

 

Spomen Principu

 

O Balši, i Dušanu Silnom, da umukne krik.
Vlastela, vojvode, despoti, behu sram.
Hajdučkoj krvi nek se ori cik.
Ubici dište Vidovdanski hram!

 

Slavi, i oklopnicima, nek umukne poj.
Despotica svetih nek nestane draž.
Gladan i krvav je narod moj.
A sjajna prošlost je laž.

 

A ko nas voli, nek voli kamen goli.
Nek poljubi mržnju i mrtve.
Iskopane oči, vino što se toči,
u slavu ubistva i žrtve.

 

O pravdi i pobedi svetoj nek umukne krik.
Ocevi i braća i sestre behu sram.
Osveti, majci našoj, nek se ori cik.
Raji, riti, dište kosovski hram.

 

A suncu i manastirima ugušite poj.
Kadife i svile nek nestane draž.
Jauk i groblje je narod moj.
A sjajna prošlost je laž.

 

Moj narod nije steg carski što se vije,
nego majka obeščašćena.
Znoj i sirotinja i mržnja što tinja
u stidu zgarišta i stena.

_______________

 

Stražilovo

 

Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane trešnje, iz zaseda mamim,
ali, iza gora, zavičaj već slutim,
gde ću smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.

 

I ovde, proletnje veče
za mene je hladno,
kao da, dolinom, tajno, Dunav teče.
A, gde oblaci silaze Arnu na dno
i trepte, uvis, zelenila tvrda,
vidim most što vodi, nad vidikom,
u tešku tamu fruškog brda.


I, mesto da se klanjam Mesecu, toskanskom,
što u reci, rascvetan kao krin, blista,
znam da ću, ovog proleća, zakašljati ružno
i vidim vitak stas, preda mnom, što se roni,
verno i tužno,
senkom i korakom, kroz vodu što zvoni,
u nebesa čista.

 

I, tako, već slutim
da ću, skoro, dušu sasvim da pomutim.
I, tako, već živim,
zbunjen, nad rekama ovim, golubijski sivim.

 

Poveo sam davno tu pognutu senku,
a da sam to hteo, u onoj gori,
poznao grožđe, noć, i terevenku,
i potok, što sad, mesto nas, žubori.

 

I, tako bez tuge,
oči su mi mutne od neke bolje, duge.
I, tako, bez bludi,
na usnama mi gorka trulost rudi.

 

Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane trešnje, iz zaseda mamim,
ali, iza gora, zavičaj već slutim,
gde ću smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.

 

Već davno primetih da se, sve, razliva,
što na brda zidam, iz voda i oblaka,
i kroz neku žalost, tek mladošću došlom,
da me ljubav slabi, do slabosti zraka,
providna i laka.

 

Znam da mi u kosu,
po zori rumenotamnoj,
tuđa, umorna, ruka, bledi sumrak prosu.
A da veselosti mojoj, čiloj i pomamnoj,
dve zaspale, bolne, dojke ne daju
da se glasnim krikom baci po trešnjama,
što mi ostadoše, u zavičaju.

 

I, mesto da vodim, pogledom zelenim,
kao pre, reku što se sliva,
da skačem, ko Mesec, po gorama pustim,
i zažarene šume da potpirim,
sad, plavim i gustim
snegom i ledom, smešeći se, mirnim
sve sto se zbiva.

 

I, tako, bez veza,
steže me, ipak, rodna, bolna, jeza.
I, tako, bez doma,
ipak će mi sudba postati pitoma.

 

Ne, nisam, pre rođenja, znao ni jednu tugu,
tuđom je rukom, sve to, po meni razasuto.
Znam, polako idem u jednu patnju, dugu,
i, znam, pognuću glavu, kad lišće bude žuto.

 

I, tako, bez bola,
vratiću se, bolan, voćkama naših polja.
I, tako, bez mira,
patiće gorko, mnogo šta, od mog dodira.

 

Već davno primetih da se, sve, razliva,
što na brda zidam, iz voda i oblaka,
i, kroz neku žalost, tek mladošću došlom,
da me ljubav slabi, do slabosti zraka,
providna i laka.

 

Lutam, još vitak, po mostovima tuđim,
na mirisne reke priležem, pa ćutim,
ali, pod vodama, zavičaj već vidim,
otkud pođoh, posut lišćem žutim
i rasutim.

 

I ovde, rumen krina,
sa devojačkog rebra,
ja, zorom, umorno brišem, bez milina.
A kad utopim čun Mesečev, od srebra,
u novo more jutra i trave,
sednem na oblak, pa gledam svetlosti
što se po nebu, uz moje strasti, jave.

 

A mesto svog života, davno živim
bure i senke groznih vinograda.
Nastavljam sudbu, već i kod nas prošlu,
bolesnu neku mladost, bez prestanka,
tek rođenjem došlu,
sa rasutim lišćem, što, sa groba Branka,
na moj život pada.

 

I, tako, bez groba,
veselost je neka, u meni, rugoba.
I, tako bez tela,
duša mi je nevidljiva, i nevesela.

 

Jednog proleća, i ja sam gorko znao
da, kroz svirale devojačkog rebra, zdravlje dajem.
I grudi svoje, u grožđu, krikom, raskidao,
nag, na dnu neba, opivši se zavičajem.

 

I, tako, bez lica,
na liku mi je senka jarca, trešnje, tica.

 

I, tako bez stanka,
teturam se vidikom, bez prestanka.

 

Lutam, još, vitak, po mostovima tuđim,
na mirisne reke priležem, pa ćutim,
ali, pod vodama, zavičaj već vidim,
otkud pođoh, posut lišćem žutim
i rasutim.

 

Drhtim, još vitak, od reka i nebesa.
Miluje vazduh, poslednjom snagom i nadom,
ali, svisnuću, to i ovde slutim,
za gomilom onom, jednom, davno, mladom,
pod sremskim vinogradom.

 

Za jedan blagi stas,
što, prvi put, zaljulja
višnje i trešnje, poljupcem, kod nas
i poskoči, vidikom, sa ritova mulja.
Za društvo mu, što po vinskom mehu
svelo lišće rasu, sa osmehom mutnim,
preskačući, prvi put, potoke, u smehu.

 

A, mesto svog života, znam da, po vidiku,
taj smeh rasut, nad svakim telom, golim,
i, nad zemljom ovom, kroz koju Arno rudi,
pun zvezda i zraka, moj se šapat sliva,
u izmoždene grudi,
jer se, u proleću, sve to opet zbiva,
svuda, gde ja volim.

 

I, tako, bez reči,
duh će moj sve tuđe smrti da zaleči.
I, tako, bez traga,
rasuće mi ruka živa tela mojih draga.

 

Jer ljubav će moja pomešati, tajno,
po svetu, sve potoke, i zore,
i, spustiti na život, vedro i beskrajno,
i kod nas, nebo, i senku Fruške gore.

 

I, tako, bez zvuka,
smeh će moj padati, sa nebeskog luka.
I, tako, bez vrenja,
za mnom će život u trešnje da se menja.

 

Drhtim, još vitak, sa osmehom mutnim,
prekrstim ruke, nad oblacima belim,
ali, polako, sad već jasno slutim
da umirem, i ja, sa duhom potamnelim,
teškim, neveselim.

 

Lutam, još, vitak, sa šapatom strasnim
i otresem članke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim slutim:
tišina će stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.

 

I ovde, bez boje tajne,
nijedne voćke nema,
nebesne one boje, gorke i beskrajne.

 

A kad razgrnem doline, rukama obema,
i, otkrijem dna bezdana, srebrna i bela,
na dnu je, opet, žalost, nejasna i laka,
vazduhom kupanih voćaka i tela.

 

I, mesto srebrnih pruga, zabrežja i reka,
susrećem, kao u snu, umorne misli, svoje.
A, nad trešnjama i mladim višnjama,
tamnu i dugu maglu, što se svuda širi,
u život pred nama,
gde se strast, polako, u umiranju smiri,
i čula upokoje.

 

I tako, bez reda,
mladost uvijam mirom, snegova i leda.
I tako, bez puta,
moje milovanje, po umiranju luta.

 

A mir, svud je mir, kad raspem što je bilo
i priklonim glavu na ono što me čeka;
na ceo jedan kraj sa kog se vino slilo
i smeh, i divna bestidnost, daleka.

 

I, tako, bez mora,
preliću život naš, zorama Fruških gora,
I, tako, bez pića,
igraću, do smrti, skokom, sretnih, pijanih, bića.

 

Lutam, još, vitak, sa šapatom strasnim
i otresam članke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim,
tišina će stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.

_______________

 

Sudba

 

Na sinjem moru
Lađa jedna brodi;
Da mogu znati:
Kuda je sudba vodi?

 

Vetar talasa more,
Valovi lice gori.
Nemoćno, teškom mukom se
Sa njim lađa bori.

 

Prešla je bura;
More pokoja nađe.
A pena talasa grli
Poslednji deo lađe.

________________

 

Sumatra

 

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala.

 

Rastuži li nas kakav bledi lik,
što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok
mesto njega teče!

 

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
dušu nam uvija, sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala,
kao, iz zavičaja, trešnje.

 

Probudimo se noću i smešimo, drago,
na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledene gore, blago, rukom.

_______________

 

Trag

 

želim
da posle snova
ne ostane
trag moj
na tvome telu

da poneseš od mene
samo tugu i svilu belu
i miris blag
puteva zasutih lišćem
svelim sa jablanova

_______________

 

Uspavanka

 

Kad šuma svene
ostaće nad njom zvezde rumene.
Ponećeš svud, pošla ma kud,
samo srce svoje gorko.

 

Vetar studeni puše, ne stidi se mene
nema duše,
ni zakona, ni časti
nad bolom ima vlasti
još samo telo golo.

 

Sve što sam voleo
umrlo je vičući ime moje
a ja mu ne mogah pomoći.

 

Zbaci odelo svoje,
U celoj zvezdanoj noći
jedina radost nad bolom
u telu tvom je golom.
Sve nam dopušta tuga.

_______________

 

Večni sluga

 

Oplakali ste rat
i mislili: sad je kraj.
O mučenici,
vešala rastu više
nego sin, žena i brat
i verna su, u beskraj!


Okitiće mramorom sale
i spustiti zavese žute,
da lešine zidove ne provale
i da ćute!
Obesiće odore šarene
i noge i ruke vojnika,
a ruševine i obeščašćene žene,
gledaće samo sa slika.


Ah, sve je to leprš šarenih tica,
pobede gorka slast.
Otadžbina je pijana ulica,
a očinstvo prljava strast.


Smeh se zaori da sve dovrši,
sram se krije iza grobnog plota.
A posao sluge dalje da vrši,
za svačiju bludnicu, i skota,
bog ostavlja, u ritama, čast.

_______________

 

Vetri

 

Ne grli cvetne poljane moj glas.
Nikad me nisi čula još da ječim,
nikad me nisi videla da klečim,
nikad u mojim očima pljusnuo nije
begunac talas.

 

Daleko je ono što, daleko,
što moje zdravlje pije.
Često zazvoni u noći, mirisno i meko.
Često je kao sunčana morska stena,
na kojoj sja jedini kamen koji cveta: mir.

 

Smrt moja zavisi od pevanja tica,
a nemam ja doma, ni imena.
Daleko negde stoje vite jele, snežna lica,
radi njih mi je majko drago da si poštena.

 

Moje vruće usne ne žude više
živa devojačka prebela tela.
Noću kad lutam u senci grada,
kraj raspeća, baština i groblja,
ne žudim za sinom,
ne odanem za roblja.

 

Vetri će mesto mene kličići da jezde.
u vrtlogu kamenja i neba pašće, krikom,
u zavejane, mlade jele, i posuće im krila,
dahom našim, što će se slediti u zvezde,
negde... gde nisam bio... i gde nisi bila.

 

Pod nebom, u ledu rumenom, gde zora spi,
disaće jele što disasmo mi
i stišaće zvezde osmehom i snagom,
što ih je vetrova talas,
odneo sa nas, odneo sa nas.

_______________

 

Vojnička pesma

 

Nisam ja za srebro ni za zlato plako,
niti za Dušanov sjaj.
Ne bih je rukom za carske dvore mako,
za onaj bludnicâ raj.


A šta je meni do tih mramornih dvora
tučnog ponoćnog sata,
što očima slepim odbijati mora,
sestri sramnoj od brata?
A šta je meni do velmoža u svili,
sa sokolom na ruci?
Otac mi je sebar što na točku cvili,
a kćer mi glođu vuci.


Baš ništa me za crkve duša boli,
za silnoga cara dom.
Za grčke ikone poleguša golih
u robovskom hramu mom.
Dao je njinoj duši oproštaj
guslara seljački poj.


U njivama mi je sahranjen lelek taj,
u prokleti večan znoj.
Nisam ja za srebro ni zlato plako,
niti za Dušanov sjaj.
Ne bih ja rukom za carske dvore mako,
za onaj bludnica raj.

_______________

 

Zamoljenoj omladini

 

Da li znaš još naše noći budne
kad su u jorgovana rumene senke
kad je tavan kao žudne
nebu uperene oči?
Da li si osetila da svud to boli
ne samo kod nas: biti mlad.
I nositi u duši neku mutnu setu
što sve, a da pomoći može, voli?
I da li si se već jednom utešila
da je to mladost:
ta bolna mutna sudba?

_______________

 

Zdravica

 

Zdravo, svete, bledi ko zimski dan
u strahu.
Još je veseo narod jedan
u krvi, pepelu i prahu.
Vijaj oblake proletne, rumene,
pitaj ih za raj.


Ne treba nam žena kad cveta, ni kad vene.
Ne bacamo decu u zvezdan beskraj.
Za naša srca ništa nije dosta.
Za naša srca ništa ne osta.
Dok jedan od nas na zemlji diše:
da ni jedan vrt ne zamiriše.


Da živi groblje!
Jedino lepo, čisto i verno.
Da živi kamen i ruševine!
Prokleto što cveta u visine.
Mi smo za smrt!

_______________

 

Život

 

Sve to ne zavisi od mene.

Setim se kako beše lep,
nad vodama dubokim nekim,
kao Mesec beo,
sa lukom tankim i mekim,
jedan most.

 

I, vidiš, to, uteši me.

 

Ne zavisi od mene.

Dosta je do toga dana,
zemlja oko mene zamiriše preorana,
ili da oblaci prolete,
malo niže,
pa da me to potrese.

 

Ne, ne od mene.

 

Dosta će biti ako, jedne zime,
iz vrta jednog zavejanog,
istrči neko ozeblo, tuđe, dete
i zagrli me.

__________________________________

 

Miloš Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu, u Mađarskoj, u osiromašenoj građanskoj porodici, a odrastao je u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečijih i dečačkih godina doživljavao je u tipično nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona svetoga Save, tamnjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac - sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja.

 

Na samom početku Prvog svetskog rata Miloš Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrijskog vojnika i poslali ga galicijski front da juriša na Ruse. Veći deo vremena iz tih tragičnih ratnih dana Miloš Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice, više uz miris jodoforma nago baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši.

 

I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntarstvo iz tih godina bila je samo "krvava eksplozija" nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje.

 

Drugi svetski rat i dugi niz poratnih godina Miloš Crnjanski je proveo u emigraciji u Londonu, odakle se vratio svojoj zemlji 1965. godine. U traganju za obalama svoga života, on je s radošću ugledao Beograd koji je u njegovoj nostalgiji blistao "kao kroz suze ljudski smeh". U stihovima posvećenim Beogradu on je potresno i nadahnuto izrazio svoja osećanja povratnika sa duge životne odiseje...

 

Bele ruže                                        Na ulici                                       Rastanak kod Kalemegdana     
Blagovesti Nova serenata Reljef sa likom Danta

Devojka

Naša elegija Robovima
Ditiramb Nikoli I Serenata
Epilog Nove senke Slava
Eterizam Oda vešalima Smiraj
Groteska Oči Spomen Principu
Gospođi X Partenon Stražilovo
Himna Pobedi Sudba
Ja, ti i svi savremeni parovi Priča Sumatra
Jadranu Prolog Trag
Jugoslaviji Priviđenja Uspavanka
Lament nad Beogradom Putnik Večni sluga
Ljubav Pesmica Vetri
Ljubavnici Ples Vojnička pesma
Mizera Povorka Zamoljenoj omladini
Mramor u vrtu Pod Krkom Zdravica
Moja Ravanica Portre Život

 

Miloš Crnjanski - Dnevnik o Čarnojeviću 

Miloš Crnjanski - Dnevnik o Čarnojeviću - roman

Miloš Crnjanski - Lament nad Beogradom

Miloš Crnjanski - Mizera

Miloš Crnjanski - Naš salonski komunizam

Miloš Crnjanski - Odbrana Beograda

Miloš Crnjanski - Seobe 1

Miloš Crnjanski - Seobe 2

Miloš Crnjanski - Snaga lipljanskog zvona

Miloš Crnjanski - Spomen Principu

Miloš Crnjanski - Stražilovo

Miloš Crnjanski - Sumatra i Objašnjenje Sumatre

Miloš Crnjanski - Vrt blagoslovenih žena

loading...
3 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Miloš Crnjanski - Pesme

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u