Miloš Crnjanski - Seobe 2 lektira

Miloš Crnjanski - Seobe 2

Miloš Crnjanski - Seobe 2

 

Lik Pavla Isakovića

 

Druga knjiga Seoba sadrži široko razvijenu istorijsku sliku iz druge polovine 18. veka o ponovljenoj seobi Srba: sada iz Ugarske u daleke ruske predele, gde se u moru "jednovernog i jednoimenog naroda" postepeno pretapati da im se na kraju i ime izgubi. Veliki broj međusobno isprepletenih ljudskih sudbina Crnjanski književno oblikuje kao uzaludno traganje celog jednog naroda za mitsko - biblijsko obećanom zemljom. I kao što je obećana zemlja ustvari kolektivna praslika o izgubljenoj sreći, tako je i zvezda daleke Rusije za junake Miloša Crnjanskog samo jedna pesnički uobličena projekcija individualnog čovekovog sna o sreći. Ali nijedan junak ne doseže ono za čim traga, svako se gubi u nerazmrsivoj igri sudbine i slučaja; seobe se stalno obnavljaju kao i rađanja.

 

Model glavnog junaka Pavla Isakovića Crnjanski je video u ličnosti jednog svog dobrog druga koji je otišao u Rusiju. Takvog junaka on zaista nije našao ni kod Piščevića ni kod drugih memoarista. Izvesnim osobinama - velikim ponosom i nekom bezazlanošću, hrabrošću i neznošću, galantnošću karakterističnom za taj vek, izvesnom grubošću ali i briznošću - Pavle I je kao lik veoma složen da bi ga mogli vezivati za one srpske ličnosti što promiču u memoarima. Istorijsko u ovom liku je to da je Pavle sin Đorđa Isakovića, a unuk Vuka Isakovića. Đorđe je imao dva sina, Pavla i Nikolu, i još pet kćeri koje se ne spominju u romanu. Pavle je glavni junak romana. Sve druge ličnosti su u njegovoj senci. Pavle je duhovni vođa ostalim Isakovićima i to je pokazao kada se jedini suprostavio Garsuliju. On se pokazuje kao srpski oficir prožet sudbinom svog ratničkog naroda koga hoće da pretvore u zemljoradnike, ponosan i sujetan upravo zbog toga što je tako snažno obuzet sudbinom svog naroda. Bol njegovih sunarodnika, razjedinjenih, potlaćenih, lišenih otadžbine razjeda njegovu volju, hrabrost i veru u smisao ljudsskog postojanja. ali on hoće da veruje u mogućnost sreće i zato nagovara braću na put u Rusiju i teži da ostvari snove svog poočima Vuka.

 

Tu svoju ljubav on će platiti zatvorom u kome se prvi put u njegovom sećanju javlja slika njegove mlade umrle žene (Katarine), koja će se kasnije uvek javljati u časovima njegove velike samoće i iskušenja. Pavla su oženili iznenada, na brzu ruku, kako pisac kaže kao što se sparuju konji. Pavle je bio hladan prema svojoj ženi. Posle njene smrti ona nije mesecima ni u njegovim mislima ni u njegovom životu imala nikakva mesta. Pre nego što se oženio on je imao svega dve Vlahinje i jednu Bečliku. Dakle, nije bio ženskaroš i nije mnogo mario za žene. Ali "sad na njegovo veliko iznenađenje on se seti svoje mlade žene i bi mu žao što ne može da uzme njene ruke u svoje ruke. Činilo mu se da čuje njen šapat i da oseća njenu ruku, koja ga po potiljku miluje".

 

Slučaj je hteo da u istim kolima kojima je putovao u Beč upozna porodicu majora Božića čija je žena Evdokija, bar u Pavlovim očima, veoma ličila na njegovu umrlu ženu. Prema njoj i njenoj ćerci Tekli on se ponašao sa srdačnošću i pažnjom jednog starijeg brata. Ali, Pavlova izrazita lepota, potom odanost naciji i umrloj ženi, njegov ponos i dostojanstven odnos prema ljudima i ženama, njegova otmenost i suzdržana galantnost - oduševljavali su žene koje je on sretao na svojim putovanjima. On ih je privlačio jer se razlikovao od drugih, a naročito od njihovih muževa koji su uglavnom bili opori, dosadni i stari. Pavle je nastojao da se od tih ženskih ljubavnih napada odbrani i zadrži ih na distanci protokolarnog ili prijateljskog odnosa. Pavle je to uspeo sa Teklom koja je još dete. Ali sa Evdokijom to nije uspeo! Ona mu se bestidno nudila ali on nije hteo da bude sa njom iz prostog razloga što nije hteo ženu koja je toliko ličila na njegovu mrtvu ženu - On se stidio i same pomisli da neka takva žena postane nastavak njegovog braka. Sa ženom koja je mrtva, ali koju je sad toliko voleo, jer je uvideo koliko ga je volela. Osim toga, na putu u Rosiju, nije bilo za ženu mesta!

 

Na tom svom putovanju u Beč, u jednoj bogatoj kuči u Vizelburgu, u koju su putnici svratili na kratko vreme, Pavle je upoznao raskalašni život viseg društva, svet slobodnog ponašanja, kratkih susreta i erotike. Tu doživljava i da mu gospođa Evdokija sama dolazi u sobu. Sve to Pavla podstiče da još više razmišlja o svom nacionu. Pavle je častan čovek i na rastanku on joj govori da neće bežati od svojih obaveza. Za vreme boravka u Beču utisak tuđinstva se jos više produbljuje u Pavlu. Običaji razuzdanog aristokratskog sloja 18. veka vređali su njegov svetli san o slobodnoj naciji, kome je sve ostalo podredio. Pavle je bio zaćuđen onim što ga je u Beču snašlo. Čak ni Volkov, Rus, nije hteo de sluša priče o njegovom nacionu, caru Lazaru i Kosovu. U svemu tome Pavle stalno ponavlja da oni idu u Rosiju, ne za činove, ne za porcione novce, nego zato da ratuju, na strani slavom uvenčanih rosijskih trupa. U Beču Pavle ponovo sreće Evdokiju, ali on nije čovek koji želi da uživa u ovozemaljskim stvarima. On je čovek koji sanjari o lepim očima svoje žene sa tamom nekog dima na sebi. On uvek tuguje za onim čega nema, ono što poseduje čini mu se ništavnim.

 

Evdokija Božić opija ga telesnim čarima, ali ne može da zadovolji njegovu duševnu čeznju za lepotom. Tekla ga zanosi svojom mladošću, ali on i od nje beži. On želi da bude negde gde još nije bio da doživi ljubav kakvu dotle nije upoznao. Ali svugde će se razočarati i videti monotoniju od koje nema spasa, večno ponavljanje istih reči, zakletvi i nada. Pavle je morao sebi priznati da je sve drukčije nego što je očekivao. Pisac za njega kaže: - Osećao se kao muva u nekoj mreži nekog pauka. Bez volje i bez nade Pavle, u jednoličnom proticanju dana postaje sve umorniji. Za njega protekli život nije ništa drugo do mutan i košmaran san. Samo poneka uspomena blješti lepim sjajem i mami ga k sebi. Pavle se još uvek seća umrle žene koju počinje da obožava. Pavle polazi sa svojom braćom, njihovim ženama i mnogim saplemenicima preko Karpata u Rosiju: - Odlazio je, osećao je, zauvek, iz jednog sveta, u kom je dotle živeo, u kom ostavlja, ne samo svoju kuću u Temišvaru, ne samo rođake koji ostaju, ne samo ženin grob u Varadinu, nego i čitav jedan narod, kom je pripadao. - Kad dolazi u Rusiju Pavlu se čini da su se ostvarili njegovi snovi: Učini mu se kao mesto kud je otići želeo i u kom je nekad živeo. Ali biće dovoljno samo nekoliko meseci pa da uvidi sličnost između austrijskog carstva, koje je mrzeo, i Rusije, u koju je s pobožnim ushićenjem došao. Već pri prvom susretu sa Kostjurinom pisac ce reći: - Pavle je sasvim drugačije zamisljao komadanta Kijeva u Rosiji.

 

Posle Pavlovog egzercira eskadrona konjanika pred Kostjurinom, on jasno protestvuje i na neki način se ruga tom novom moćniku koji ga podseća na Garsulija. Otada Pavle počinje da pada među ruskim komandantima i srpskim oficirima spremnim da što pre postanu ruski oficiri. U njegovom životu sve se smirilo. Pavle se potpuno promenio: - Taj čovek, koji je, pri polasku, na put, u Temišvaru, koračao tako oholo, sigurno, znajući šta hoće, i kud je pošao, bio je sad, kad je, eto, bio, u Kijevu - slabe volje, bez nade, a zbunjen toliko, da je sve češće mucao. Nije rečenice više završavao. Pavle se razočarao novom, obećanom zemljom u kojoj su Srbi, kao i u Austriji, samo graničari koji brane nekog novog gospodara. Ipak, u njemu postoji bar još neka nada da će neko legendarno veliki, kao što je carica razrešiti tu problematiku. Ali posle predstave sa lažnom caricom gasi se i ta nada. I dok se većina Srba prilagođava novoj ruskoj stvarnosti i nastoje što pre da postanu Rusi, dotle manji deo i pre svih Pavle, gube se u ćutanju i samoći. Pavle se potpuno miri sa sudbinom. Pavlu se gube tragovi i na kraju pisac za njega kaze: - Sigurno je o Pavlu samo to da je Pavle bio u Bahmutu i Mirgorodu, sve do početka idućeg rata, koji je počeo kroz tri godine, a trajao sedam godina. Sigurno je da je u tom ratu učestvovao zajedno sa svojim bratancima. O tome postoje dokumenta.

 

Tragika srpslog nacionaistorijske činjenice

 

Velikoj seobi Srba na prostor Austrougarske prethodio je početak Velikog bečkog rata 1683. čiji je povod neuspela turska opsada Beča. Potom je usledila austrijska kontraofanziva. Osvojena je Slavonija i Beograd a Srbi su samostalno oslobodili Mačvu, istočnu Srbiju i prodirali su sve do Novog Pazara. Međutim, od 1690. dolazi do preokreta u ratovanju, odnosno umire austrijski general Pikolomini i Turci organizuju protivudar. Srbi su imali dve mogućnosti: ili ostati i trpeti tursku odmazdu ili ići u neizvesne seobe. 1690. održan je crkveno - narodni zbor kod Beograda. Odlučeno je da austrijski car Leopold bude priznat za srpskog vladara i da rat bude nastavljen ali sa teritorije Mađarske. Car je to odobrio i u avgustu 1690. patrijarh Arsenije III predvodi oko 60000 duša preko Save i Dunava. Srbi su uglavnom naselili južnu Mađarsku a negde su na sever prodrli sve do Budima i Sent Andreje. Srbima je garantovana crkvena autonomija ali su oni bili izloženi svakodnevnim pritiscima unijačenja. Zanimljivo je napomenuti da seobe srpskog naroda nisu privukle pažnju naših pisaca u toj meri da su im posvetili svoja književna dela. Prvi je Crnjanski iskazao interesovanje za te događaje i to poslije čitanja "Memoara" Simeona Piščevića. Piščević, rodom iz Šida, kao 13  - ogodišnji dečak učestvovao je u Pohodu na Francusku, postao francuski oficir, da bi se zatim preselio u Rusiju i u vojnom činu napredovao do general majora. Međutim, Piščevićevo prikazivanje seoba bilo je memoarsko prikazivanje čoveka koji stiče slavu i karijeru, bez nekog osvrta na nesrećnu poziciju srpskih ratnika koji vojuju za tuđe interese, dok Crnjanskog interesuje pojedinac koji, kao neki zastupnik razočaranog i, u stalnoj borbi za samoodržanje uznemirenog naroda, sve gorče spoznaje tragičan položaj sebe i svog naroda.

 

Tu složenu ulogu najamnika - oficira koji vodi veće ili manje grupe Srba vojnika u ratove i u seobe, sve u nadi da će izaći iz tmine i nesreće, da će pronaći svoj pravi zavičaj, Crnjanski prikazuje u svom romanu o seobama. Pojam SEOBE, kojim je kršten roman Miloša Crnjanskog, uzet je kao pojam jednog neprekidnog kretanja, jednog uznemirenja i nesređenosti, jedne nemoći ustaljivanja koje su obeležje haotičnog stanja. Zbog toga su prve seobe slika jednog za istoriju od najneuhvatljivijih stanja: slika snalaženja mase u novoj postojbini i organizovanja novog života u njoj. Miloš Crnjanski je predočio psihologiju te srpske mase, koja je iz turske Srbije, iz "Turcije" prešla na teritoriju Austrije gde se morala povinovati nekim novim pravilima i nekom novom načinu života. Ali isto tako, on je razvio i onaj istorijski fatalitet, onu tragičnost sudbine tog naroda, koji je odmah neizbežno pao u zamke veliko - austrijske politike i krvavo joj poslužio u njenim zapletima i sukobima sa Evropom. Upravo ova psihologija mase i istorijski fatalitet mešaju se i slivaju u jedan isti nagon koji preovlađuje tim našim čovekom. Voljno, mirno, on se pušta da ga stihije života nose i razbijaju, krečući se u nekom omađijanom krugu u kome se njegov nacion neprekidno vrti a koji rađa i održava tragičan osećaj besmisla i uzaludnosti. U prvim seobama srpski nacion je oličen u liku Vuka Isakovića. U ratni pohod on kreće nošen mutnom nadom da se nešto napokon može izmeniti u njegovom životu i u sudbini njegovog naroda, naroda koji je izgnan iz svog pravog zavičaja, pa u tuđini zasniva novi, naroda koji je zbog toga nemiran, sklon seobama, budući da je nesiguran, podvrgnut tuđoj vlasti i u službi tuđim interesima. I upravo tragika tog naroda je u tome što on odlazi na daleke frontove, ne znajući gde ide, ne znajući za šta gine i opet na kraju, sa ranjenima i unakaženima, vraća se u zavičaj koji mu, opet, nije pravi zavičaj. Dakle, na opštem planu ceo jedan narod, na užem - slavensko - podunavski polk, svi se oni tokom razvijanja šizea dovode do istog: do otkrića sopstvene nemoći i uzaludnosti. Ali u tom jadnom i namučenom narodu javlja se nada, nada koja je zvezda vodilja.

 

Naime, Crnjanski je lako mogao naći u Piščevićevim memoarima ono što i kasnija istoriografska istraživanja pokazuju: da se u vreme odigravanja radnje romana među Srbima u Ugarskoj širi i mitologizuje predstava o Rusiji kao obećanoj zemlji, koja je zahvaljujući verski netolerantnoj monarhiji imala i jaku religioznu podlogu. Vukov san je da ode u Rusiju ali on taj san nije ostvario već ga je preneo na svog posinka Pavla Isakovića. Tako stižemo do "Drugih seoba" gde je u celini prikazana težnja srpskog naroda da se iseli u Rusiju. Srpski vojnici koji su sačinjavali najbolji deo vojske Marije Terezije su ponižavani posle završetka ratova sa Turcima. Vlast je htela da od njih napravi seljake na imanjima austrijskih i mađarskih plemića i da uguši u njima nacionalnu svest. Srbi su mislili da će ih Beč poštovati zbog zasluga u borbi protiv Turaka; nadali su se i skorom povratku u Srbiju. Austrija ih je, međutim, obmanula, iskoristila njihove vojničke sposobnosti i onda ih gurnula u bedu, poniženje, u anonimnost mnogoljudne mase svog carstva. Tada se oni okreću Rusiji, maštajući o njoj kao o obećanoj zemlji, gde će brzo zaboraviti svo zlo koje su doživeli u Austriji. I kreće taj narod u Rusiju, u grupama i pojedinačno, ginući i umirući na putu. Biće dovoljno samo nekoliko meseci da taj nacion uvidi sličnost između austrijskog carstva, koje je mrzeo i Rusije u koju je s pobožnim ushićenjem došao.

 

Od mistične predstave o močnoj i dobroj zemlji koja saoseća s patnjama Srba, razume njihove jadikovke o Kosovu i knezu Lazaru, o vaskrsu slobode bez koje ne mogu - nije ostalo ništa. Ali Pavle i njegovi sunarodnici, svesni da nemaju više kud, neće se više buniti, jadati, ispovedati vekovnu tugu zbog zle sudbine, već će se u manjoj ili većoj meri pomiriti sa svojom tragičnom sudbinom, očekujući u ratovima smrt, nestanak i zaborav. Tako misao o besmislenosti i uzaludnosti života započeta u prvim seobama, u drugim doživljava svoju punu afirmaciju. Dakle, iscrpljene su sve mogućnosti, došlo se do kraja svih puteva, smiruje se buka i bes života. Crnjanski opisuje u finalu, gorko i ironično, nestajanje iseljenika u nepreglednom prostoru i vremenu.

 

Karakteristika ovog romana je lutanje, neprekidno lutanje - pojedinca, grupa, celog naciona u potrazi za zavičajem u kojem će pronaći spokoj i mir. Oni takav zavičaj iz tuđine slute, iz tuđine mu idu u susret. Ali, naći spokoj u tom zavičaju nisu uspeli i u tome je njihova najveća tragika.

 

Međutim, čoveku nije dato da budućnost vidi, niti svoju sudbinu, kroz koju godinu nasluti. To je jedino blaženstvo koje je čoveku dato - da ono što ga čeka ne zna. I bolje tako.

________________________________

 

Miloš Crnjanski - Seobe 2  

 

Radnja Druge knjige Seoba, istorijski, počinje u proleće 1752. i traje do jeseni 1753. godine, obuhvatajući u početku opis Hungarije i temišvarski sudski proces Pavlu Isakoviču, a na kraju opis Rusije i isti takav proces u Kijevu. Između ta dva događaja utkani su bogati prilozi života vezani za napore Pavla Isakoviča da sebe, braću i jedan deo svoga naroda otrgne iz maćehinskog zagrljaja lukave Austrije i da im omogući da svoj životni san o seobi srpskog naciona u Rusiju konačno ostvare.

 

Crnjanski prikazuje Srbe kao pione u ćudljivoj političkoj igri bečkog dvora. Njihov život je bez smisla i perspektive. Svaki dan - kaže pisac - sve isti čemerni život, u selima i šančevima, po kolibama i oborima, po rupama iskopanim u zemlji. Pritisnuti teretom takvog neživota, a neumešni da se snađu u političkoj igri sa Austrijom, Srbi sanjaju o spasonosnom bekstvu u Rusiju. U romanu se opisuju mučna dovijanja da se krene, naporan put do daleke zemlje u koju su uprte i nade i snovi, srećan dolazak u Rusiju, a zatim i tragičan proces njihovog etničkog gašenja i nestajanja. Nastojeći da svoju misao o uzaludnosti ovog bega u Rusiju sprovede do kraja, pisac na kraju, kada je završio sižejne tokove romana, daje još dva podatka: 1862. godine, pri popisu stanovništva u Hersonskoj guberniji, gde su se nastanili doseljeni Srbi, bilo je hiljadu duša koje su tražile da se zapiše da su one: serbski, a popisivači iz 1900. godine na ovom terenu nisu našli ni jednog Srbina.

 

Centralno mesto u romanu zauzima sudbina i propadanje porodice Isakoviča. Podriveni još za života u granicama Austrije, oni u Rusiji konačno nestaju kao brodolomnici. Crnjanski projicira neke zajedničke osobine kod braće Isakoviča: u odnosu na Vuka i Aranđela oni predstavljaju mlađu generaciju, odrasli su u Austriji i zato su u nekoliko već evropeizirani. Oni govore i nemački, umeju da se odevaju po modi, osećaju potrebu za manirima i kultivisanošću i pored toga što je u njima još uvek talog nasleđene zaostalosti. U likovima četvoro braće Isakoviča ostvarene su četiri markantne individualnosti, a takve su i njihove četiri, mrtve ili žive žene: posebne i celovite ličnosti. Među svima njima ističu se Pavel i Đurađ, čije su sudbine i poslužile piscu da svoju misao o fatalnosti seoba sprovede do kraja.

 

Pavel i Đurađ su sasvim suprotne ličnosti. Pavel je melanholičan, nepraktičan, sanjalica, bez smisla za komunikativnost, a Đurađ je trezven, realan, lako uspostavlja kontakte sa ljudima, i njegova shvatanja nisu tvrdokorna kao Pavelova niti su neprijemčiva za realan život i uticaje. Pavel po mnogim svojim osobinama i shvatanjima nastavlja sudbinu nesrećnog strica Vuka. Kao i Vuk, i Pavel Rusiju nosi u svesti i krvi kao dobro upamćenu sanjanu lepotu. Čitava njegova mladost je i protekla u takvim snovima, a zrele godine u ostvarivanju toga sna i gorkom saznanju o iluzornosti seoba i odlazaka. Crnjanski je slikao Pavela kao sanjarsku prirodu, koja je po tome nekakav vid našeg nacionalnog donkihotstva. Njega karakterišu mekoća, bratska dobrota, razumevanje tuđih nevolja, pastirska razneženost nad stadom i neka nerazumljiva, neprebolna tuga i melanholija.

 

Perfidna politika Austrije, gadosti života i moralne niskosti ljudi u njemu se gomilaju kao duboka duševna rana. Lukavo se izvlači iz mreža austrijske špijunaže i sa svojom braćom i sunarodnicima polaci u Rusiju. U svojim sanjarskim maštanjima on je dolazak u Rusiju zamišljao kao trijumfalan pohod nepregledne srpske mase pred kojom na konju dostojanstveno ide Pavel Isakovič. Međutim, njegov odlazak se pretvorio u bedno porodično bekstvo, kao što ni dolazak u Rusiju ni izdaleka nije bio ravan maštanju i očekivanjima. Želeo je da pred polazak sve zaboravi i da u Rusiju stigne čist, bez tereta sećanja, i da tu otpočne život iz početka. Zato je Pavelovo razočaranje u novoj postojbini i moralo da bude onako duboko i njegovo osećanje samoće onako trajno.

 

Razvijajući Pavelov karakter i analizirajući njegovu prirodu, Crnjanski obrazlaže i jedno veoma originalno tumačenje dejstva ljubavi. Naime, Pavelu je rano umrla žena, ali u njegovoj psihi ta mrtva žena je i dalje toliko prisutna da zaustavlja svaki novi korak ka ljubavi i ženi. Iako je bila malo voljena, ta je žena postala neprohodan zid pred svakom njegovom novom željom. Pavel nosi u sebi lik mrtve žene i njime se brani kako od sebe i svojih želja tako i od drugih žena koje njegova lepota neodoljivo privlači. Ova čestita naivnost u skoro dečačkoj prirodi Pavelovoj deluje kao neka tužna lepota koja nesreću srpskog naroda rasejanog po Evropi čini još više tragičnom. U kompoziciji i stilu Druga knjiga Seoba ima osobenosti koje je čine delom za sebe i po kojima se izdvaja od prve knjige. Piščev postupak u razvijanju karaktera i načinu izlaganja radnje ovde je neposredniji i realističniji, radnja je razvijenija i razvučenija, obilje materijala pije lirski kodnenzovano, a kroz čitavo delo se, uz to, oseća i piščeva duševna gorčina i jedan svojevrstan, bolan i sarkastičan ton.

 

Kao i u prvoj knjizi, Crnjanski je i ovde u jeziku, upotrebom leksičkih i sintaktičkih arhaizama, očuvao drevnu govornu i misaonu melodiju, koja njegovim romanima daje osobenu draž i lepotu. Istorijski romani Miloša Crnjanskog, sa Andrićevim delima i istorijskim temama, označavaju krupnu prekretnicu u našoj prozi sa istorijskim sadržajima. Pre ovih pisaca, umetničke evokacije prošlosti u srpskoj književnosti patile su od glorifikacije, mita i sentimentalnosti. Crnjanski je pokazao da prošlost naroda može da se umetnički, čak i u poetskim evokacijama, prikaže jedino ako se pojfinačne ljudske sudbine slikaju verno, kao deo života i sudbine čitavog naroda.

________________________________

 

Miloš Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu, u Mađarskoj, u osiromašenoj građanskoj porodici, a odrastao je u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečijih i dečačkih godina doživljavao je u tipično nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona svetoga Save, tamnjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac - sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja.

 

Na samom početku Prvog svetskog rata Miloš Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrijskog vojnika i poslali ga galicijski front da juriša na Ruse. Veći deo vremena iz tih tragičnih ratnih dana Miloš Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice, više uz miris jodoforma nago baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši.

 

I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntarstvo iz tih godina bila je samo "krvava eksplozija" nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje.

 

Drugi svetski rat i dugi niz poratnih godina Miloš Crnjanski je proveo u emigraciji u Londonu, odakle se vratio svojoj zemlji 1965. godine. U traganju za obalama svoga života, on je s radošću ugledao Beograd koji je u njegovoj nostalgiji blistao "kao kroz suze ljudski smeh". U stihovima posvećenim Beogradu on je potresno i nadahnuto izrazio svoja osećanja povratnika sa duge životne odiseje...

 

Miloš Crnjanski - Dnevnik o Čarnojeviću 

Miloš Crnjanski - Dnevnik o Čarnojeviću - roman

Miloš Crnjanski - Lament nad Beogradom

Miloš Crnjanski - Mizera

Miloš Crnjanski - Naš salonski komunizam

Miloš Crnjanski - Odbrana Beograda

Miloš Crnjanski - Pesme

Miloš Crnjanski - Seobe 1

Miloš Crnjanski - Snaga lipljanskog zvona

Miloš Crnjanski - Spomen Principu

Miloš Crnjanski - Stražilovo
Miloš Crnjanski - Sumatra i Objašnjenje Sumatre

Miloš Crnjanski - Vrt blagoslovenih žena

loading...
9 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Miloš Crnjanski - Seobe 2

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u