Miloš Crnjanski - Lament nad Beogradom lektira

Miloš Crnjanski - Lament nad Beogradom

Miloš Crnjanski - Lament nad Beogradom

 

Osnovna tema poeme Lament nad Beogradom, Miloša Crnjanskog je ljubav prema voljenom gradu.

 

Kada se uzme u obzir život Miloša Crnjanskog, analiza pesme Lament nad Beogradom postaje mnogo jasnija. Čuvenu poemu, Crnjanski je objavio 1965. godine po povratku u Srbiju iz višedecenijske emigracije.

 

Stihovi poeme Lament nad Beogradom odišu pesnikovim osećanjima i uzbuđenjem povratnika iz "belog sveta", kako kaže naš narod.

Nedavno je otkriveno jedno pismo velikog srpskog književnika u kome sam Crnjanski za Lament nad Beogradom, kaže da je njegova "labudova pesma".

 

Poema Lament nad Beogradom je građena na kontrastu. Dok se pesnikov voljeni grad sprema za rast, dotle se on ide prema okončanju života. Nasuprot srećnom i sjajnom Beogradu, kakvog ga Crnjanski vidi, stoji sve ono što je mračno i teško u pesnikovom životu. A u životu Crnjanskog je zaista bilo dosta teških trenutaka...

 

U poemi Lament nad Beogradom se smenjuju, u pravilnom ritmu strofe tužnih i mračnih raspoloženja, sa vedrim trenucima i stihovima upućenih voljenom gradu. Miloš Crnjanski je pun ponosa prema svom voljenom gradu. Iako sam naslov poeme ukazuje na tužnu pesmu, jer reč "lament" znači "plač", ona je zapravo svojevrstan poklon voljenom gradu.

 

Sama pesma, odnosno poema Miloša Crnjanskog Lament nad Beogradom, je laka za razumevanje mnogima, pa nema smisla prepričavati je strofu po strofu. Uz to, ako se pripremate za pisanje sastava iz srpskog jezika na temu bilo koje lektire samo putem tuđeg prepričavanje, izgubićete ono dragoceno, a to je vaš doživljaj određenog književnog dela. Zato svakako toplo preporučujem da poemu Lament nad Beogradom, Miloša Crnjanskog pročitate u celosti ili, jednostavno poslušate piščevu interpretaciju.

 

Mi ćemo ovde dati samo osnovne smernice dela. Dakle, u poemi Lament nad Beogradom prisutne su dve niske strofa, koje su u suprotnosti. Jedne pevaju o Beogradu, kao simbolu trajanja i u njima se slavi njegova veličina i značaj, dok ostale strofe opisuju mračnu stranu, smrt, prolaznost i one upravo grade kontrast na kome počiva čitava poema.

 

U poemi Lament nad Beogradom, Miloš Crnjanski pominje mnoga mesta u kojima je boravio, peva o ljudima i događajima, koristeći reči iz različitih jezika želi da ukaže na stanje u različitim zemljama, a nasuprot svima njima stoji njegov voljeni Beograd.

__________________________________

 

Lament nad Beogradom

 

JAN MAJEN i moj Srem,

Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,

priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim, i mrem

i ležim, hladan, kao na pepelu klada.

Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,

nego neka čudovišta, polipi, delfini,

što se tumbaju preko nas, i plove, i jezde,

i urliču: "Prah, pepeo, smrt je to."

A viču i rusko "ničevo" -

i špansko "nada".

 

Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,

sa Avalom plavom, u daljini, kao breg.

Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,

i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.

U Tebi nema besmisla, ni smrti.

Ti sjajiš kao iskopan stari mač.

U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,

i ponavlja, kao dan i detinji plač.

A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje,

Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.

 

ESPANJA i naš Hvar,

Dobrović mrtvi, šejk što se u Sahari beli,

priviđaju mi se još, kao utvare, vatre, var.

Moj Sibe poludeli, zinuo kao peš.

Samo, to više nismo mi, u mladosti i moći,

već neki papagaji, čimpanzi, neveseli,

što mi se smeju i vrište u mojoj samoći.

Jedan se "Leiche! Leiche! Leiche!" dere.

Drugi mi šapće: "Cadavere!"

Treći: "Leš, leš, leš."

 

Ti, međutim, širiš, kao labud krila,

zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.

Ti budiš veselost, što je nekad bila,

kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju.

U Tebi nema crva, ni sa groba.

Ti blistaš, kao kroz suze ljudski smeh.

U Tebi jedan orač peva, i u zimsko doba,

prelivši krv, kao vino, u novi meh.

A kad mi klone glava i budu stali sati,

Ti ćeš me, znam, poljubiti kao mati.

 

TI, PROŠLOST, i moj svet,

mladost, ljubav, gondole, i, na nebu, Mljetci,

priviđate mi se još, kao san, talas, lepi cvet,

u društvu maski, koje je po mene došlo.

Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi,

nego neke ruševine, aveti, i stećci,

što ostaju za nama na zemlji, i u travi.

Pa kažu: "Tu leži paša! - Prosjak! - Pas!"

A viču i francusko "tout passe".

I naše "prošlo".

 

Ti, međutim, stojiš nad širokom rekom,

nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit.

Ti pevaš vedro, sa grmljavom dalekom,

i tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit.

U Tebi nema moje ljudske tuge.

Ti imaš streljača pogled prav i nem.

Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge,

a hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem.

A kad dođe čas da mi se srce staro stiša,

Tvoj će bagrem pasti na me kao kiša.

 

LIŽBUA i moj put,

i svet, kule u vazduhu i na morskoj peni,

priviđaju mi se još, dok mi žižak drhće ko prut

i prenosim i zemlju, u sne, u sne, u sne.

Samo, to više nisu, ni žene, ni ljudi živi,

nego neke nemoćne, slabe, i setne, seni,

što mi kažu da nisu zveri, da nisu krivi,

da im život baš ništa nije dao,

pa šapću "não, não, não"

i naše "ne, ne".

 

Ti, međutim, dišeš, u noćnoj tišini,

do zvezda, što kazuju put Suncu u tvoj san.

Ti slušaš svog srca lupu, u dubini,

što udara, ko stenom, u mračni Kalemegdan.

Tebi su naši boli sitni mravi.

Ti biser suza naših bacaš u prah.

Ali se nad njima, posle, Tvoga zora zaplavi,

u koju se mlad i veseo zagledah.

A kad umorno srce moje ućuti, da spi,

uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, Ti.

 

FINISTÈRE i njen stas,

brak, poljupci, bura što je tako silna bila,

priviđaju mi se još, po neki leptir, bulke, klas,

dok, iz prošlosti, slušam, njen korak, tako lak.

Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan,

nego neki kormoran, divljih i crnih krila,

što viče: zrak svake sreće tone u Okean.

Pa mi mrmlja reči "tombe" i "sombre".

Pa krešti njino "ombre, ombre" -

i naš "grob" i "mrak".

 

Ti, međutim, krećeš, ko naš labud večni,

iz smrti, i krvi, prema Suncu, na svoj put.

Dok meni dan tone u tvoj ponor rečni,

Ti se dižeš, iz jutra, sav zracima obasut.

Ja ću negde, sam, u Sahari, stati,

u onoj gde su karavani seni,

ali, ko što uz mrtvog Tuarega čuči mati,

Ti ćeš, do smrti, biti uteha meni.

A kad mi slome dušu, koplje, ruku i nogu,

Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu.

 

ŽIVOT ljudski, i hrt,

sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini,

priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt

jednog po jednog glumca našeg pozorišta.

Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili više

nego neka pena, trenuci, šapat u Kini,

što šapće, kao i srce, sve hladnije i tiše:

da ne ostaju, ni Ming, ni jang, ni jin,

ni Tao, trešnje, ni mandarin.

Niko i ništa.

 

Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni,

kroz bezbroj suza naših, večan, u mrak, i prah.

Krv tvoja ko rosa pala je na ravni,

ko nekad, da hladi tolikih samrtnički dah.

Grlim još jednom na Tvoj kamen strmi,

i Tebe, i Savu, u Tvoj Dunav trom.

Sunce se rađa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi!

Ime Tvoje, kao iz vedrog neba grom.

A kad i meni odbije čas stari sahat Tvoj,

to ime će biti poslednji šapat moj.

 

 

__________________________________

 

Miloš Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu, u Mađarskoj, u osiromašenoj građanskoj porodici, a odrastao je u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečijih i dečačkih godina doživljavao je u tipično nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona svetoga Save, tamnjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac - sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja.

 

Na samom početku Prvog svetskog rata Miloš Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrijskog vojnika i poslali ga galicijski front da juriša na Ruse. Veći deo vremena iz tih tragičnih ratnih dana Miloš Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice, više uz miris jodoforma nago baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši.

 

I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntarstvo iz tih godina bila je samo "krvava eksplozija" nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje.

 

Drugi svetski rat i dugi niz poratnih godina Miloš Crnjanski je proveo u emigraciji u Londonu, odakle se vratio svojoj zemlji 1965. godine. U traganju za obalama svoga života, on je s radošću ugledao Beograd koji je u njegovoj nostalgiji blistao "kao kroz suze ljudski smeh". U stihovima posvećenim Beogradu on je potresno i nadahnuto izrazio svoja osećanja povratnika sa duge životne odiseje...

 

Miloš Crnjanski - Dnevnik o Čarnojeviću 

Miloš Crnjanski - Dnevnik o Čarnojeviću - roman

Miloš Crnjanski - Mizera

Miloš Crnjanski - Naš salonski komunizam

Miloš Crnjanski - Odbrana Beograda

Miloš Crnjanski - Pesme

Miloš Crnjanski - Seobe 1

Miloš Crnjanski - Seobe 2

Miloš Crnjanski - Snaga lipljanskog zvona

Miloš Crnjanski - Spomen Principu

Miloš Crnjanski - Stražilovo
Miloš Crnjanski - Sumatra i Objašnjenje Sumatre

Miloš Crnjanski - Vrt blagoslovenih žena

loading...
7 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Miloš Crnjanski - Lament nad Beogradom

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u