Miloš Crnjanski - Snaga lipljanskog zvona lektira

Miloš Crnjanski - Snaga lipljanskog zvona

Miloš Crnjanski - Snaga lipljanskog zvona

 

U pobedama Srbije, pre dvadeset godina, danas se vidi, uglavnom, vojnički elemenat. U bolnoj svetlosti sećanja, zaboravlja se da je to bio čitav jedan narod koji je taj rat snevao, pripremao, želeo, očekivao, a da ga nije vodila neka staleška vojska. U taj rat ne gledaju više, istom jezom oduševljenja, deca i očevi, bar tako se rado govori.

 

U stvari, dolazi opet dan, kada će se morati priznati da je najbolje u našem narodu ono što je ratničko, ali ide i dan kada će morati da se glasno uzvikne da naša tragedija narodna zaista ne dolazi od ratova sa neprijateljima spoljnim, nego od opevane, tzv. bratske nesloge. Sumorno raspoloženje što dušu obuzima, pri završetku ove godine pomena one Srbije, što je prošla, pred našim suznim očima, u jeseni i zimi godine 1912. obuzima, pre svega, zbog te misli.

Svetle slike onog rata i prizori vojnički prolaze, još jednom pred nama, da nam i svojim ćutanjem rečito progovore, pre no što nestanu i, za buduća pokolenja, postanu senke neshvatljive.

Neumitnim sudom uviđanja, onog što je prošlo, posmatramo sad te slike i znamo šta znače, ali znamo bolno i šta su mogle značiti. Nekada, one su bile ne samo ceo i čist sadržaj svih narodnih misli kod nas, nego i delirična radost svakoga.

 

U našem, tako različitom vremenu, te ratničke seni vraćaju se kao bez povoda. Neki život hučan dahtanja i animalnog uživanja teče svetom, bez prestanka. Ono što je bio san tolikih naših duša i mozgova, put Srbije, onakav kakvog ga je video naš narod, kroz DžIDž vek, bojažljivi kažu da je na početku našeg doba završen, a malodušni kažu da je prekinut.

 

U istini te svetle slike, što su ove jeseni raznete u sve naše krajeve, daju nam, ćutke i gorko, svoj znak. On znači da se treba vratiti seni što se vratila i ići za njom.

 

Prolazne, i te, ali sjajne seni bivše Srbije, nisu nasumce natrag krenule. Nisu to puste slike ratničke slave što nam u ova predvečerja Božića dopiru, bleskom svojim, do zenica.

 

Iza njih se niže dugi niz slika siromašnih, zletovskih krovova, skrivenih, metohiskih sela, crkvica na Pčinji i, pre svega, jedan nestao svet čvrste zajednice koja je bila kompaktna, ne samo politički, nego i jednim povezanim redom mozgova naših i morala našeg.

 

Prizori srbijanske, vojničke pobede, iz godine 1912, zaslužili su, zaista, taj vrlo skromni pomen što im se sada, posle dvadeset godina čini, ali je prava pouka u slikama, što uz njih idu, Stare Srbije. Prizren, Peć, Prilep i t. d. to su bila imena što nisu označavala samo mesta vojničkih pobeda; te reči su, već više od jednog stoleća, šaputale se kao u nekoj opštoj, teškoj groznici, po svim srpskim kućama. Srbija je, iz sebe same, iz seljaštva svog, stvorila državni i vojnički aparat koji je eto, posle jednog veka siromašnih i romantičkih kneževina silazio na Vardar u jednom besprekornom redu završavanja preduzetog posla. Međutim oko njene snage i čestitosti vojničke, veća sila još, bila je mreža Srpstva što nas je sve upravljala, pokretala i držala. To uviđamo sada bolnim i gorkim osmehom svi, oko ognjišta naših neveselih badnjaka.

 

Vekovima je ta reč bila precizna i znalo se šta ona zahteva. Ona je bila na kraju ne samo svih vojničkih života, nego je svetlela i nad životom esnafskim i činovničkim; njoj su bili odani i mali ljudi i primitivni životi. U hodu niz Vardar srbijanskih armija, nastupala je snaga sazrela i sređena, daleko više no što bi se to moglo misliti po neumešnosti njenoj da proslavlja. Ali je težište bilo u snazi koja je dočekivala, u odanosti naših drevnih krajeva oko Prištine i Tetova, u frenetičnom odobravanju i saosećanju prekosavskih krajeva, jednom rečju u povezanosti Srpstva. Ti južni krajevi, taj put Srbije, plavili su se u svojoj lepoti nad svakim našim običnim životom, nad porodicom, pokrajinskim težnjama, kao i nad svakidašnjim brigama.

 

Rat je, oko Božića 1912, tekao dalje svojim tokom. Srbijanski vojnik, u predvečerju ovih prazničkih dana, pojavio se bio svojom senkom i na snegu, neočekivano, i pred noćnim bedemima Jedrena. Ipak, ako se ono, što se onda mislilo, pregleda, sada, posle dvadeset godina, vidi se da se sve to nije osećalo samo ratnički, nego u gorkoj radosti završetka pokora jednog namučenog i siromašnog naroda.

 

Snaga srpske zajednice, što je mrežom svojom prelazila fiktivne granice, nije bila duboka samo u tom vojničkom elanu Srbijanaca što su sprali ljagu sa ovih naših oružja, nego i u ovim slikama malih, sirotih škola, starih, strogih, krovova i života izdržljivih i upornih Starosrbijanaca što su čekali svoj čas i trpeli. Srpstvo nije samo vojnički, u srbijanskim armijama, vaskrslo, ono je i u potištenom životu raznih pokrajina neprekidno i bez kolebanja koračalo i, kad je narodne poslove radilo, dobro je radilo.

 

O Božiću godine 1912. Srbija nam je bila svima nada i uteha i bila nam je ne samo dovoljno dobra, nego i prečista.

 

Ali je u toj opštoj radosti, pre dvadeset godina, osnova bila, pre svega moralna, fanatična povezanost celog Srpstva i kad se pojaviše slike ratničke, oko Skoplja, sa drumova pod Babunom i put Prizrena, nije nam bilo stalo samo da te prolazne, svetle seni dobiju večnog značaja. Mnogo se više mislilo na opštu srpsku budućnost i uviđalo da je najtiša, ali najdublja, snaga ta mreža naša manje vidnih boraca, društvenih borbi i političkih zanosa naših, vekovnih.

 

I u onim krajevima, gde su kiridžije dolazile „ot kičevskoje", „ot makedonskoje", armija Srbije silazila je silom svoga oružja, ali je na nju čekao kraj koji je plakao od radosti, koji nas nije, nikada, razočarao, ne samo politički, nego ni moralno.

 

Ona, kojoj je sudbina odredila da izvrši, prolazi u zimskoj tami, u predvečerju praznika, krvavim slikama i vojničkim senima jeseni i zime 1912, i Ona je, i posle dvadeset godina, sačuvala svoju vojničku mušku ćutljivost.

 

Tragom, međutim, njenih pobeda, oživeo je onaj svet što je bio skriven pod planinama južnim, sa one strane Kopaonika i Šara, ukopan uporno u zemlju svojim niskim krovovima, drvenim zvonicima zvona što nisu smela da se čuju od Turaka, kao ni glas dece po školama, čije su zidove ta srpska sela podupirala leševima.

 

Kada se danas zamisli nad prošlošću, od pre dvadeset godina, čuje se zvuk zvona namučenog srpskog sveta kosovskog, prizrenskog, vardarskog. Treba ga oslušnuti i setiti se da je isti kao i na Pakru, posle tolikih gorčina isti i u Bosni, u kojoj je čitav jedan neiscrpan izvor naših snaga još, isti i duž kninskih polja gde je čežnjivo odjekivao.

 

U Prištini, za vreme Turaka, čuvalo se jedno zvono za koje se znalo da je u kulu dignuto davno, ali koje ni jedan hrišćanin nije smeo videti. Govorilo se o tom zvonu da je iz Karađorđevog doba, ali su starci pričali da je tu još iz doba kralja Uroša.

 

Turci i Arnauti osetili su i naslutili da je u srpskom svetu snaga ne samo ratnička, nego i jedna čvrsta mreža duhovna koja nedeljivo obuhvata.

 

Ona je postojala i držala je, i pod Turcima, staru, Južnu Srbiju. Nikada, ni posle pet vekova turske vladavine, putnici i begunci iz Skoplja nisu prestali da govore da su iz carskog grada Serbie.

 

U odbrani, tamo dole, i kad je bio vojnički tučen, naš svet je svoju dušu branio. Poznato je kako su Srbi iz Brnjica, kad su Turci prizidali poturčenoj crkvi našoj u Prištini prvo munare, obarali ga noću, tri puta, i opet krst podizali. „Obarali su joj munaru - kaže stara knjiga - vezavši je užetima koja su teglili zapregnutih 150 rala, čifta, volova, te tako rušili je".

 

Kada je poturica Jašar-paša crkvu u Lipljanu razvaljivao, njegovi čauši ovako su srpskim selima dovikivali: „More pogana i bezbožna rajetino, naš čestiti i veliki begler-beg, koleno pravo tursko, potomak jedinog i pravog proroka veli ti i pita te: Možeš li ali jedan more, da odeš u Prištinu i da se vratiš iz ove za jedan čas; u njoj da kupiš sedam oka bisera i u zubima da doneseš. Ako se ko obeća da ovo učini, pa ne učini ode mu glava, a ako učini, ostaće vam vaša pogana svinjara, crkva, pa se kupite u njoj."

 

I dok je narod jadikovao i plakao, nađe se jedno momče koje izvrši to i ostade lipljanska crkva.

Nije ovaj spomen sada, posle dvadeset godina od krvavog rata Srbije, vođenog za te krajeve, vredan da se pomene zato što otvara mistične vidike tog lipljanskog trčanja, nego u njemu ima jedna crta snage koja se zaboravlja, a ne treba da se zaboravi.

 

Od Lipljana - priča stari putopis - do Prištine je ravno tri časa, a ovo nam pričaše preko dvanaest duša, među kojima je i nekoliko poturica i Arnauta.

 

I ako su Kosovci daleko čuveni pešaci, opet je ovaj događaj tako ogroman, da se na velike muke može verovati, bez pobožnosti.

 

Kosovski kraj imao je te pobožnosti.

 

U nedrima, kao što je poznato, sav taj svet, pogrbljen i ponižen do skota, pri svojim poljskim radovima, nosio je od drveta izrađenu majušnu sličicu Gračanice.

 

Nije samo ta pobožnost ono što se svetli i sad, nakon dvadeset godina od silaska srbijanskih armija u lipljanski taj kraj.

 

Ono što se već javlja kao gorka slutnja, nad tim slikama iz godine 1912, to je: da je samo bolna i žarka mreža povezanosti Srpstva ta koja je ostala, kao nada i uteha, kad su sve druge slike, u zimskoj magli, iščezle...

 

Miloš Crnjanski
Vreme, Beograd, 6/8.1. 1933.

__________________________________

 

Miloš Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu, u Mađarskoj, u osiromašenoj građanskoj porodici, a odrastao je u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečijih i dečačkih godina doživljavao je u tipično nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona svetoga Save, tamnjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac - sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja.

 

Na samom početku Prvog svetskog rata Miloš Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrijskog vojnika i poslali ga galicijski front da juriša na Ruse. Veći deo vremena iz tih tragičnih ratnih dana Miloš Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice, više uz miris jodoforma nago baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši.

 

I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntarstvo iz tih godina bila je samo "krvava eksplozija" nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje.

 

Drugi svetski rat i dugi niz poratnih godina Miloš Crnjanski je proveo u emigraciji u Londonu, odakle se vratio svojoj zemlji 1965. godine. U traganju za obalama svoga života, on je s radošću ugledao Beograd koji je u njegovoj nostalgiji blistao "kao kroz suze ljudski smeh". U stihovima posvećenim Beogradu on je potresno i nadahnuto izrazio svoja osećanja povratnika sa duge životne odiseje...

 

Miloš Crnjanski - Dnevnik o Čarnojeviću 

Miloš Crnjanski - Dnevnik o Čarnojeviću - roman 

Miloš Crnjanski - Lament nad Beogradom

Miloš Crnjanski - Mizera

Miloš Crnjanski - Naš salonski komunizam

Miloš Crnjanski - Odbrana Beograda

Miloš Crnjanski - Pesme

Miloš Crnjanski - Seobe 1

Miloš Crnjanski - Seobe 2

Miloš Crnjanski - Spomen Principu

Miloš Crnjanski - Stražilovo
Miloš Crnjanski - Sumatra i Objašnjenje Sumatre

Miloš Crnjanski - Vrt blagoslovenih žena

loading...
1 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Miloš Crnjanski - Snaga lipljanskog zvona

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u