Miloš Crnjanski - Dnevnik o Čarnojeviću - roman lektira

Miloš Crnjanski - Dnevnik o Čarnojeviću - roman

Miloš Crnjanski - Dnevnik o Čarnojeviću - roman

 

Jesen, i život bez smisla. Proveo sam noć u zatvoru sa nekim Ciganima. Vučem se po kavanama. Sednem do prozora i zagledam se u maglu, i u rumena, mokra, žuta drveta. Gde je život?
One krvave, crvene, tople šume, nepregledne poljske šume, kako me umoriše. Vojnik sam; o, niko ne zna šta to znači. Ali u ovoj buri što je zavrtela mozak svetu, malo je ljudi koji tako slatko i mirno žive kao ja. Vučem se od grada do grada, pod ovim jesenjim drvećem, rumenim i žutim, koje ima na mene isto toliko uticaja kao na Hafisa vino.
A zatvor i vežbe i kasarna smradna, vašljiva i derna, tako me malo dira. Ja sam zaljubljen u vode ove i drveće, iza bedema, koje se gubi među barama žutim i zelenim, kraj kojih je trava tako meka, opržena i topla. I volim svoj život čarju koju sam osetio lane, kad sam se vraćao iz onih blatnih, mladih, poljačkih šuma, gde su onoliki ostali, poderani i krvavi, sa razlupanim čelom. U mračnim noćima, po malim kućicama i kolibama, gde se nađoh na straži sa nekoliko momaka, ja pišem mnogo šta čega se nerado sećam.
Bilo je juna. Veseo dan, Vidovdan. Beč se raseljavao u kupatila. Sišao sam u našu malu crkvu, gde se gospođe okreću čim ko uđe. Pop je prtio evangelije, okretao ga, unosio ga, iznosio ga; gospođe su tiho razgovarale, a gospoda zveketala sa novcima za tas.
Posle smo išli u "Kursalon". Tu, gde je nekad mili Branko kašljucajući šetao, i sanjao vinograde, po klupama, skupljahu se dame, obučene svečano, sa velikim, žutim cipelama. Govorilo se i govorilo, a nad nama, visoko na slici, grlila su se tri gola mladića, klečeći, i ljubeći trobojku. Bio je veseo dan, Vidovdan. Uveče su se izopijali, no to je kod nas "od pradedova". A topla noć, zvezdana noć, raspaljena od jednog lepog ubistva, orila se od graje i žagora vesele svetine. Pred zoru sam došao kući; legao sam da spavam. Vidovdan je bio prošao.

 

Sutradan su lepe Bosanke, ispraćene od kršnih dalmatinskih đaka, putovale srećno svojim matorim muževima. Odoh i ja. U vozu su svi grdili ubicu. Jedna gospa pričala je: da je taj smešni, vidovdanski junak bio "pokvaren" i da su svi gimnazisti i sve gimnazistkinje u Sarajevu "pokvareni". Meni su oči bile pune suza. Ah, bio sam tada još mlad, tako mlad.

 

Varadinske su se ćuprije tresle od marša bataljona, a sva julska noć beše svetla od pijane pesme zakićenih vojnika. Čuli smo da su iza gradskih bedema streljani neki učitelji. U crkvi je vladika slavio vernost ćesaru, a po kućama se sakrivahu ikone i slike cara Dušana. Samo su ćurčije i opančari išli mirno, sa rukama u džepovima, po ulici, pljuckali, dozivali se "Aco", sležući ramenima: "eh kilenc, s nama je Engleska".
Kad sam se popeo u voz, ja sam u sebi tiho ponavljao hladne, raskošne, latinske reči: "da Sunce ne sagleda nikad većega grada od Rima", i oblačio sam, i svlačio sam, svoje bele rukavice koje sam toliko voleo.
Posle sam video dvorište puno popova, ljudi, i žena. O, kako je to bilo smešno. Morali smo svi da zabodemo nos u zid i da ćutimo. Tako sam stajao do uveče. Tada sam pao u nesvest. Bio sam vrlo nežan, mladi gospodin.
Posle su me tukli. O, ni to nije bolelo. Bio sam navikao da čitam romane, pa sam često mislio na Dostojevskovu katorgu. Posle su me opet udarali po licu. Videli su po ispravi da sam pošao u Rim, i vikali su mi u lice: špijun, špijun. Jedan pop je ležao kraj mene; usta mu behu krvava, a svi zubi polomljeni. Posle su uveli jednu mladu gospođu i dve devojcice. I bilo je bljutavo kako su je obletali. I na nju su vikali: špijun, špijun, mada je ona, sva bleda, grlila male, smeđe glave svoje dečice. Posle su me opet udarali, a ja sam tužno gledao unaokolo; prepadoh se, skidoh bele rukavice i sedoh među neke senke u mračnom hodniku, što su strašno zaudarale, gurale me i jednako šaputale: "jel', ej, daj malo duvana".

 

Topovi gruvaju. Neko slavi rođendan. A kako sam se rodio ja? Otac mi beše pevao pesme i lepio banke tamburašu na čelo. Po celu noć je po ciči zimi, nasred zavejanog trga, stajala gomila naroda oko vatre i čekala da svane, da bira poslanika. Kažu, sutradan je morao ostaviti svoju srebrom okovanu pušku i psa, svoje debele nataroše, i otići nekud daleko, na Tisu. Kažu, tamo je piskarao ceo dan, a noću bančio; pijanog su ga na saonicama dovozili kući. Tek posle pet godina rodio sam se ja. I, tada me poviše u jednoj korpi za rublje, a mati mi pevaše po celu noć uspavanke, najradije onu iz "Niza Bisera". Jednako su mi pričali o nekim selima što su gorela, i o nekim ljudima sa crvenim fesovima što su jednako klali i ubijali. Jedno veče su mi pričali: kako se nabada na kolac. Kažu, mnogo sam tada plakao.
Kad beše peti dan, trebalo je dete krstiti u ime Oca i Sina i Svetoga duha. Kažu, ni suzu pustio nisam. Na Tisi su nas vijali vuci, a led je počeo pod nama da pršti. Krstili su me negde daleko, u nekoj staroj, grčkoj, cincarskoj crkvi. Mati mi plakaše. Otmena jedna plemenita dama, što je trebala da me drži u vodi, nije došla. Možda je uplašiše vuci. I tako, jer čekati se nije moglo, uzeše jedinog pravoslavnog čoveka, crkvenjaka, po imenu Božura. I on, suzan zbog počasti što ga iznenada stiže, držaše me, pod vodu svetu, i plakaše, jer nije imao ni prebijene pare da dete dariva. Bogati Cincari i lepe Grkinje, koje su se rado sećale srpskih đaka, setiše se i moga oca i pozvaše nas u kuće svoje. A svud u snegu belile se prazne, naše, stare, ostavljene crkve. Moja mati, ponosita i gorda, odbila je prezrivo pozive i mi smo opet jurili po zavejanoj reci, izmičući od urlika vukova.
I otada je meni jedino dobro u životu bio sneg; a kad počeh da vidim oko sebe kuće i ulice, kad počeh da razumem reči, bili smo opet otišli dalje. O, selili smo se često.

 

Zorom, u hladnoj septembarskoj magli, išao sam preko mosta. Sunce je bilo veliko, u buktanju nad bedemima. Pozdravio sam ga i verovao da će mi i tu dobro biti. Nađoh prijatelje. Iz teških, starih kazamata izlazili su; o ovom čuh da je poginuo, o onom da je ranjen. Prvo sam otišao opet u zatvor, no brzo su me pustili. Mislili su da ću skoro umreti. Kašljucao sam, i išao sam za kolima natovarenim vrelim, svežim hlebovima.

 

Bolesti su bile moji najlepši doživljaji. Oblačili su me u belo i metali me u prozor, a ljudi su zastajali i gledali me. O, šta sve nisu činili sa mnom. A i majke se sećam samo kao kroz san. Ona je bila mlada i lepa udovica. Meni je mnogo čega žao. Sećam se, sedela mi je na postelji i pevala mi pesme u kojima se jednako klalo i ubijalo, a sela su gorela. Koliko sam zbog toga vriskao. Sutradan bih bežao od kuće. Skrivao sam se ispod bedema, tamo među zelenim barama, kraj kojih je trava bila žuta i gusta. Ležao sam dugo kraj njih i vadio žabe zelene, šarene, sa rumenim očima. Sećam se tih očiju rumenih, žutih, tajanstvenih i kako sam ih dugo gledao. Drhtale su mi na dlanu, a ja sam ih, ležeći u travi, dugo, dugo gledao u oči rumene i žute.


Sećam se zvonika. Crkve su naše u mom zavičaju prazne i prašne. Veliko, staro zvono crkveno brujalo je nada mnom, a ja sam kao mali miš čučao na gredama i gledao unezvereno oko sebe. Tuga me je rano našla. Niko me nije pitao kud idem i niko me nije dočekivao kad sam se vraćao kući. Mati mi je bila vesela i lepuškasta udovica. Zimi sam skupljao smrznute tičice i sakrivao ih, a leti sam tajno obilazio stare, nakrivljene plotove i hranio kučiće o kojima se niko brinuo nije. A subotom, kad bi zvona zabrujala, sakrio bih se nekud na zvoniku, punom slepih miševa, i dugo se molio Bogu. Sve to nije važno, jer je prošlo.


Bolesti mi behu najlepši doživljaji. Ležao sam, sav u čipkama, lakim kao perje, a kroz prozore sam video golubove moje koje sam toliko voleo, premeštao i kupao. Mati mi je morala vaditi stare adiđare, sve bisere njene i svilene vezove, a ja bih sve kupio i gomilao na grudima i ležao pod njima sav blažen, pa bih, smešeći se, prosipao iz jedne šake u drugu zlatne zmije, grivne pune rumena kamenja draga. I kad se setim da je to bilo davno, meni se čini to tako užasno.
Putovali smo. Sećam se samo kola koja su jurila među žito i svoje male, smeđe glave, u kojoj se vrzle tolike misli. Moja je majka često i rado putovala. Tada je bila uvek bleda. Oblačila me je u svilu i navikla me na bele rukavice, koje su mi noću silom skidali sa ruku. A i ona bi spavala u rukavicama; namazala bi ruke nečim što je mirisalo kao ljubičice i spavala u rukavicama. Ja sam sve video. Jednako smo putovali. Ona se oblačila u crno. A njene su sluškinje bile tako raskalašne; sećam se, jednom sam od stida i straha plakao. Bled i neispavan, ja sam uplašeno gledao ljude oko sebe, stanice i vozove, čađave i zadimljene. Ona se oblačila jednako u svoje mirisne svile crne i nosila me po banjama, gde se šetala po mesečini i igrala po podu koji se sjao i svetlucao. Oko nas su bila noću crna i velika brda. Ona je najradije igrala sa vlaškim oficirima, koji su mi donosili slatkiše. Vodili su me na jahanje i, ja se sećam kako bih se uplašio kad bismo negde zastali u šumi i susreli majku, koja je išla pešice i glasno se smejala. Primetio sam da se taj kikot, koji sam mrzeo, ponavljao uvek, kad bi se obukla u tu crnu, svilenu haljinu, što je bila jako tesna. Tada su mi oči po ceo dan bile pune prikrivenih suza. Sve mi to sad izgleda tako čudno i neverovatno. I uvek sam se uveče sećao na staru crkvu, kraj koje smo stanovali, i, ležeći kraj majke (jer ja sam još uvek spavao s njom, mada se ona tome jetko opirala), često sam tiho suzio u mraku. Ona je rano u zoru odlazila nekud, na kupanje. Više puta, još polunaga, sedeći pred ogledalom, ona bi me karala što ne spavam. Ali ja, već u detinjstvu, nisam mogao da spavam.
Zorom su šedrvani bili vrlo hladni, a ja sam sedeo kraj njih i čekao majku. I sad, posle toliko godina, nema više ničega na svetu što bi me začudilo. U jednom zelenom paviljonu svirala je vojna muzika, a ona me je vodila po gunguli žena i namirisanih oficira, kroz koju sam ja veštački terao obruč. I sad, kad je mladost prošla i kad sve razumem, mene često podilazi jeza od užasa. Čim bismo došli kući iz tuđine, zazvonila bi zvona. Činilo mi se da baš meni zvone.

 

Nedeljom je bilo lepo. Sa zidova su se tada smešila lica uokvirena belim, visokim jakama, a pod njima su se okretali u veselom žagoru grdni ženski šeširi, što su me sećali na točkove okićene cvećem, sa pokrhanih, svatovskih kola. Moja je majka rado išla u svatove.
Prvo je ustajao i govorio jedan gospodin u crnom, sve nešto nejasno i dugo o Kosovu. Posle je mlad jedna sveštenik čitao Vetar. Pevačko društvo, stisnuto kraj zida, kikotalo se i gnječilo zaljubljeno. Poznanice moje majke su me vrebale; jedino me je protinica zvala otvoreno i jasno, sa osmehom. Posle je pevačko društvo pevalo sve nešto o Kara-Mustafi, a ja sam stajao bled i sav u groznici od tih pesama. I uvek mi je na duši ostajao od sve te graje zamor, posle tih pesama. Stojao sam i slušao sam kako mi mati peva prvi glas. Protinica bi me pitala, smešeći se, što joj ne dolazim i što tako retko izlazim iz kuće i dodavala, klimajući glavom prema mojoj majci, raspevanoj: "E, lako je Vama u sporan, udovica ste!"


Ja sam sve čuo. Pesme te pritisle su me uza zid, uzimale mi dah. A da sam znao šta činimo, gledao sam, preneraženo, stare ikone oko sebe, neke ljude popadale sa nožem u ruci pred šančevima, sa crvenim fesom na glavi; i te stare ikone i slike pekle su mi oči, kao da su me zraci što su se odbijali sa njinog tamnog zlata, probadali. Tek kad bi neko skočio na stolicu i, vičući, predlagao da se pozdravi patrijarh, a drugi počeli besno psovati, tek bih se tada trgao. Mati bi mi prilazila i mi bismo odlazili kroz dvorišta gde su nabijali burad. Sve je to davno prošlo i sve mi se čini tako smešno.
Zvona nad našom kućom zazvonila bi tamno i u njinoj jeci plovila bi i crkva, i ulice, i sva okolina, nekud, u visinu. Ceo je svet tada bio tako lak. Sećam se: moje bezbrojne tetke dolazile su i plakale; videvši me često bolnog, pričale su mi o ocu i govorile da me pošalju u Beč da učim, pa da budem ministar u Srbiji. A ja sam se skrivao u polju, iza grada, najradije na groblju, gde su kraj gustih kukuruza pasla stada i stajale grdne barutane. Tu bih ležao, u travi, kraj kakve derne klupe. Iza mene su šumeli vrbaci. Pred veče, oni bi porumeneli i ja bih ustao i začudio se.
Jednog dana zaviše me u bunde, koje su zaudarale na obore, napuniše mi prtljag grdnim, belim hlebovima, a džepove mustrama mojih tetaka, kojima sam trebao da kupim razne "krepove" i "delene" i cipele neke sa dugmadima, i smestiše me u mali voz, zaplakaše i izljubiše me. Pričali su mi da su mi i stričevi i otac tako odlazili. Voz je stenjao i peo se na brežuljke kraj Dunava.
Bataljon se vukao celu noć kroz neka mokra polja i strnjike. Ljuljale su se male vatre od cigareta. Zastajalo se lagano. Desno i levo osećali smo da se vuku, kroz noć i polja, mase. Artiljerija je lupetala, zveckala i psovala. Prolazilo se kroz neke bele, prazne kuće, izgažene bašte, i nalazili smo svud samo krastavaca, mnogo krastavaca u vodi. Po nekim brežuljcima ležali smo u gomilama; znali smo da se skupljamo sa svih strana. Padale su prve magle zornjače; u praskozorje hladno dovukli smo se pod neki brežuljak i počeli se ukopavati. Ja nisam. Bio sam neispavan, umoran od svega toga.
Ukopavali smo se u nekom mokrom krompiru - i došla je najzad lepa, avgustovska zora. Iza nas, iz neke šumice, pevaše neko cele noći, uz harmoniku, nešto tužno, česki. Bilo je tiho i nemo u magli. Čak gore se rumeni oblaci igrali žmure nad nama. Polako je i zemlja počela da biva sve rumenija. Tada sinu, sevnu, kao divlje lajanje, iza nas. Pucali su nekoliko hvati nad glavama našim. Neko opsova i pade u jara. "Deken", počeše dovikivati i sve se sahranjivalo u rov.
Vukla se slama, koju bog zna gde nađoše; posle se čulo žvakanje i cerekanje iz jarkova, a topovi su nad nama presecali grozno. Poče duboko i potmulo. Kraj mene ležaše neki trgovački pomoćnik iz Bele Crkve, dobro dete Radulović. Hoće "Durhbruh", kaže on. Ja ćutim i saginjem glavu. Čujem iza sebe onog što već mesecima, svako jutro, čita San Majke božje, pa opet saginjem glavu i jedem hleb i posipam ga šećerom. Čujem kako iza nas viču kod topova zapovesti i brojeve, i tiho i teško kašljem, kašljem. Levo od nas, vidim kako u nekom ubogom seocetu izlaze ljudi na kraj sela.
Vi... u... hub... Prva od Rusa. "Iza nas" - čujem kako neko šapuće. Onda tresnu zemlja visoko gore, a neki konji počeše da trše sa brega. Gore su oblaci i dalje igrali žmurke i samo se čulo: kao da teški, natovareni vozovi puze po zraku. Rusi zasuše krompir šrapnelom, i opet ništa. Daleko, iza brega, grozno šiju mašinke.
Oko deset sati dolazi vojnik. Čita nam se zapovest. Vezujemo torbe. "Nemojte zaboraviti šećer", čujem kako mi drug šapuće. Saginjemo se i vučemo kroz rovove prema selu. Topovi su poludeli. Gore na brežuljku trče neki sa motkama na ruci. Zasuše ih. Jedan se izvrte. Trčimo lagano kroz selo.
Pred kućama stajahu prljave žene i mnogo, mnogo odrpane, prljave dece. Jedno dugo trčaše kraj nas i moljaše me, ali šta - ne znam. Jevrejče lepo, crnpurasto. Kod poslednjih kuća, u jednom šljiviku, treperilo je lišće na kiši tanadi. Ulazili smo sve dublje u rovove.
Sede ranjenici, krvavi, prljavi, drhte, hladno im je. Jedan mrtvac potrbuške u lokvama krvi. Svukli su ga svega golog. U gudurama sede, leže, pucaju. Na drugom brežuljku, preko, u magli dima i zemlje, koja se prašila i kovitlala, vide se ruske žice. Iz jedne rupe ironično mi viče neko mađarski i psuje strašno gadno. Desno od nas izlaze, kao mravi, iz rovova, rojevi 33-eg puka i jure u groznoj dreci, vikanju i jaukanju. Provlačimo se među trnovitim žicama. Neko nam nemački psuje majku i naziva nas psima. Iskočih.
Sav zrak oko mene drhtaše kao da je bio pun tanadi. Padoh u neku raž. Zemlja se kovitlala i prskala preda mnom uvis. Trčim kao lud. Sjurismo se u neke bare. Neko pade kraj mene u glib.
U travi preda mnom leže neke cokule; desno od mene vidim mrtavce iskežene, sa nogama smešno zgrčenim i tvrdim, čudno tvrdim kolenima. Gore, pred nama, skaču Rusi u žutim mantijama; smešni su i gojni. Trče u šumu.
Opet legosmo. Levo od nas gorelo je selo strašnim dimom, koji nije mogao da se digne sa zemlje. U šumi se grozno klalo. Dotrčavali su ljudi zadihani, strašni - hoće da beže. Mi se ukopavasmo baš pred šumom. Ležim i dišem, dišem brzo; iz nosa mi lagano curi krv. Pi... u... fć... zastaje metak kraj moje glave, u zemlji. Sve je tako zamršeno. Pucaju sa desna i sa leva. Stiskam obraz na zemlju i dišem, dišem. Tresem se od tog disanja.


Posle se opet dizalo i nadiralo u te guste šume. Ja sam svud spavao, ali zore su me budile. Zore, zore su divne. Šume zlatne, mlade, dobre moje galicijske šume. Lagano smo, kroz šume, prilazili Potkamienu. U rovovima ruskim beše puno obojaka i košulja krvavih, iskrhanih pušaka, mrtvaca - grozan darmar. Moji ljudi, koji su još pre dva-tri dana pevali, ležali su pred tim rovovima sa razlupanim čelom. Ljudi vašljivi, neumiveni, slabušni, žuti, smradni; neki još živi, sa blesavim pogledom, izdišući. Jedan među nama spazio je brata gde leži među njima, tresnuo se i drekao gadno. Bataljon je gazio i trapao sve dalje kroz šumu...

 

U to doba se igrao tango, a mi Banaćani nosili smo svilene čarape. Da, nije više đački život kao nekada u Hajdelbergu; ne, bilo nas je svakojakih. Dani su prolazili. Učio sam. Sedeo sam najviše tamo, gde se govorilo o pokretima čitavih slojeva bednih i oduševljenih. To sam voleo. Tu rumenu krv prosutu po ulicama. Sedeli smo ja i nekoliko Poljaka i Jevreja i slušali smo istoriju ruske duše; ona je dolazila kao grdna magla sa Istoka. I znao sam da mora doći neka grdna oluja koja će razneti taj učmao život bez srži i bez bola. Knjige, čitava brda od knjiga ležala su kojekuda po sobi; napolju je bilo kobno proleće, o kojem još niko slutio nije šta donosi. A mi smo nosili svilene čarape i cele dane provodili po ulici i kafanama. Hteli smo da spasemo svet - mi, slovenski đaci.
Ko zna? Možda će jednom sve nestati u umetnosti koja neće reći ni šta hoće, ni šta znači ono što kaže. Možda će nestati govor, i pisanje, i određivanje: da je ovo smrt, a ovo ljubav, a ono proleće, a ovo muzika. Ko zna? Sećam se: tada sam se u pismima potpisivao "siromah Jorik", a majka mi je po ceo dan išla po komšilucima i pitala šta je to Jorik. Tako se živelo pre rada. Bio sam mlad i imao sam tako lepa, vitka, bela krila i pleća.
Radulović mi je doneo dvopeka. Dirali smo neke prljave žene i kupovali smo svud čokolade. Iz Zlocova smo doneli pune torbe jela. Na trgu je bilo nekoliko obešenih Rusina. Na glavnom putu smo dobili tri teske granate. Bilo je vec dosta mrtvih. Navikli smo se.
Šume su bile sve lepše; zlatne, crvene, mlade šume. Neka tuga mi je bila pala na grudi. Noću su me lomile tihe neke groznice, kašljucao sam i išao poguren dalje. Nisu me više tukli. A šume, crvene, mlade i uvele, sa toplom, slatkom maglom čuvahu nas, sahranjivahu nas i sipahu tu svoju maglu u dušu našu, za navek - za ceo život.
"Pa, pak" - čuju se tanad po drveću. Natakli smo noževe. Bilo je pred podne. Niko nije imao pojma: gde su Rusi i kuda idemo. Gustiš i šiprag nas je izgrebao. Izišli smo iz šume; pođosmo kroz neke strnjike na brežuljak. Nekolicina nas išla je pred ostalima. Kad iziđosmo, puče dolina pred nama. Odjednom tresnu i desno i levo oko nas. Zasu me zemlja i ja se izvrtoh u neke leje krompira. Zario sam lice u zemlju i disao, disao. Strašno je iza nas kreštala šuma i tresla se pod pljuskom šrapnela. Kraj mene je jaukao jedan i zapevao. Podigoh glavu. Iza uveta mu je bila glava sva u krvi, žvakao je krv i gušio se. Ispravio se i sedeo je, zapevao je i spominjao je ženu i decu, zvao me je po imenu i gledao je u mene, samo je u mene gledao. Zario sam glavu u zemlju i ćutao. Sunce je peklo. Oko mene su trčali i vikali. Zaspao sam.
Napadao me je taj san uvek, cim bih legao.
Kad sam se probudio, magla, večernja magla padala je opet na nas. Iza šume projuriše dva automobila. Tiho smo se dizali. Silazili smo, jedan po jedan, natrag, u šumu. A kad pade mrak, počesmo ići opet kroz polja. Pušilo se i smejalo. Moj roj je tiho pevušio. Bio sam i na to navikao. Opet smo išli, išli. Kraj baterija, koje se nameštahu kraj mokrih, strašnih, mračnih šuma.
Treći dan je padala kiša. Ruski rov na bregu, sav zakisao, bio je izumro. Mora da su išli negde nazad,u podzemne rovove. Šume su se pušile pune oblaka. Mi smo, već treći dan, ležali u jarku, tesno, jedan preko drugoga. U najgoroj vatri tu smo se ukopali.
Groznice su me tresle. Toga dana je neki somborski uča prebegao, pa su me gurali pesnicom u grudi i ćušali me. Mutnim sam očima gledao oko sebe i pevušio i zviždukao. I opet se čulo kako pričaju o svećarima i pečenju, o tučama i birtu, o ženama, i kako čitaju San Majke božje. Tri Slovaka su se, po ceo dan, mučila da na sveći skuvaju nešto. Pokrili smo se gore šatorskim krilima, ali je prokišnjavalo, curilo. Sedelo se, ležalo se u blatu. Teško je bilo i ono vijanje po Sremu i popaljenoj Posavini. Gadno je bilo i tamo kraj Rače u vodi; uvek ćuške, psovke; ali je ovo bilo ludilo, u moru blata. Sve mokro, sve kiša, kuće neke razrušene. Voda što smo je pili bila je blatna, hleb je bio pun blata.
U blatu pred nama ležao je celu noć, tek sad smo ga primetili. Uvukoše ga u rov. Ležao je tvrd, prljav, zaudarao je sav. U desnom džepu imao je hleba, a u levom: trinaest forinti i dvadeset i šest krajcara. Trebalo je pisati kartu. Znalo se otkuda je. Zvao se Lalić. Većina je predlagala da se novac ne predaje oficiru, nego da se zadrži i popije. Kažu: da može, on bi sam to tako naredio - voleo je da časti.
Posle podne počeše opet topovi. U oblacima žute zemlje i blata što je prskalo uvis, nestao je ruski rov. Iziđosmo polako iz jarka i počesmo trčati. Većina je išla mirno, lagano, niko nije imao snage više da trči. Mirno se išlo. Čuo se jauk, okolo trešti zemlja, prska, po koji se izvrne, dreči. Išao sam teturajući se pod teretom; groznica me je tresla. Osećam da kraj mene ide neko. Oboje smo bili iznemogli. Zemlja je prskala, treskala uvis. Video sam žute mantije Rusa koji su iskakali iz rovova. Žice i zemlja pred njihovim rovom kovitlahu se u dodavanju topova.
Stigoh do žica. Jedan se prevrte preda mnom, previjaše se i skakutaše. Metak ga je prozujao od glave do pete. "Hajdete", kaže Radulović i diže se. Kraj nas trče neki. Ja vidim da mi iz nosa curi krv na grudi. Kraj nas trče neki držeći ašove pred čelom. Skaču u rov, viču gadno, idu, urlajući grozno, na nož.
Nisam legao, išao sam lagano. Sad će da me ubiju; sigurno će me jedan od tih velikih, žutih, debelih Rusa što kao ludi skaču preda mnom, ubiti.
Legoh. Rezerva se valjala preko mene u rov. Svud su ležali iskeženi ljudi u blatu. Ne znam što je svaki ranjenik pola svučen, i tako viču, oh, tako izdržljivo viču. Ležao sam tako bez snage.
Ležao sam na kolima i video sam samo pogurena leđa onog što je terao i jednako bodrio kljusad sa "pr... pr...". Kola su se jedva vukla u blatu. On se često okretao i žmirkao ispod šubare. Još je neko ležao kraj mene. Prolazili smo kraj pustih sela. Nekoliko jadnih, grozno sirotih, odrpanih Jevreja. Lepe ruske crkve, mokre šume što se puše. Blato, grdno more blata. Psi trčkaraju po selima. Psi i jadne, prljave, izgažene Jevrejke. Devojčice od dvanaest godina, od deset godina, nude se. Svuda kola, jadni konji i beskrajni, blatni putevi. Po ulicama leže ranjenici. Posle podne su došli po nas automobili. A sunce mlako, dobro sunce lilo je po kućama i putevima. Legao sam na neko ćebe, kašalj me je tresao, a na prljavoj maramici mojoj ostajale su, posle kašlja, rumene kapi moje krvi. Pa i tu sam zaspao.
Stali smo u nekom dvorištu. Neki fenjeri su se ljuljali oko nas, i jednog po jednog dizali nas, i unosili. A ujutru nas, žute i polumrtve, uvedoše u kupatilo; na druga vrata iziđosmo puni smeha. Priđoh prozoru i videh ispod sebe belu varošicu punu potoka i mlinova.
U zelenoj kabanici, sa kapom bez brane, ja sam se, kao čudna senka, smešeći, vukao kraj potoka u kojima su pevale vodenice. Pevale su, pevale su meni; znale su otkuda dolazim, a imao sam osmeh na licu. Kako su bili uzani sokaci. Stare žene gledahu nas tužno i žalosno. A sunce? To mlako sunce; ja ga nikada zaboraviti neću. Na mojim rukama drhtalo je nešto toplo i strasno. Život, mlad život igrao je tako vešto bilijara u nepoznatoj kafani toga grada, a ne ja.

 

Ko si ti? Ko si ti, sa toplim, žutim očima u večernjoj magli? Zar nisam još toliko bolestan i nežan, da te dodirnem? Kako je tvoj poljski govor mutan i nežan. Što si tako dobra prema meni, ta to nije tvoj zanat? Zašto me gledaš tako milo? Tvoja bluza pada mi na glavu, što gori i muči, groznice me tresu. Ko si ti, divna, lepa, strasna, među ogledalima i čašicama u sumraku kafane? Ja neću tebe; tamo napolje hoću, da iziđeš. Gledaj, jesi li videla one bunare; da čuješ kako ljupko romore, kako nežno pljuskaju. Meni je čisto žao što nisam umro, ali to čini jesen. To mlako sunce što teče po kućama, belim i čistim. Šta hoće one šume od mene; eno, tamo iza brda one me zovu, one se veselo smeju sa mnom. Zašto ja tako nežno diram zidove? Kuda idem; ja nikog nemam u ovom gradu, ja ne znam puta. Zašto me gledaju tako ovi stari ljudi?
Gle, slatkiši. Hajde tu. Devojčice sede sa malovaroškom elegancijom nameštene; moji se prsti spotiču. Nožići, mali, srebrni, zar se stidite mojih ruku? Zarasle su u blato koje ne silazi, a nokti krivi, isprepucani vas plaše. Cure, malo olake, malo pokvarene cure, kikohu se, a ja sam se smešio. Izabrah jednu. Tu ću. Ko mi se smeje? Ona se zvala Lušja. Smejala se mnogo, svačemu, imala je malo izderane rukavice. I ja počeh da je molim smešno i dobroćudno. Zaboravih požudu i pogledah samo ta topla, unapred sam osećao, topla usta. Drugarice njene pune smeha ostaviše nas same. Išli smo kraj vodenica. Bojala se da je neko ne vidi. "Da nisam videla Vaš znak da ste đak, ne bih Vam dopustila da me pratite. Vi mislite da sam ja pokvarena?" O, šta sam ja mislio? Bio sam pun smeha. Jedila se samo što sam bolestan; mislila je da sam ranjen. Nije joj se sviđalo sto sam tako divalj. Rekla je da se kod nje, finoćom, može više postići.
Uveče, sećam se, beše čudno nebo. Jesenje nebo, uvek čudno. Našao sam je pred bolnicom, čekala je. Drhćućim je rukama vadila ključ i pokazivala ga, a mogla je do ponoći da izostane. Pošli smo ulicama, gde je vejalo rumeno lišće. Pitala me je kakve Srbi imaju crkve i štipala me je od strasti. Želela je da se vozi; stari jedan fijaker primio nas je. Ona mi leže na grudi i rasplete kosu. Tako plava kosa, umiljata, bez onog teškog, opojnog mirisa crnih kosa u mraku. Oko nas su vijugali fenjeri. Pod žutim, zlatnim šumama, po bregu, ljuljala se i batrgala kola, a nebo je bilo puno zvezda.
Negde daleko tada, na jugu, molile su se stare žene za mene. A negde daleko na severu ležali su moji ljudi, prljavi, vašljivi i gladni, u blatu, drhteći od zime i potmulo čekahu gde će granata da se sruši. :Das Huntsregiment", kako su nas zvali.
Mi smo stigli pod šume i pođosmo pešice. Ona se uplašeno stiskala uz mene. Tu su, nedavno, neki vojnici zaklali neku devojku. Zašli smo u šumu, crnu, sa rumenim vrhovima. Lišće je padalo na nas, a mesečina rumena lica među drvećem i dovodila do suza, do nežnosti bolne. Ljubio sam je, kao da nikog nemam svoga na svetu celom, osim nje. Ona je, sva luda, izmučena, dišući teško, šaputala gorko kako je sve gadno, kako je svi mame, a kako su svi hulje. Mati je po ceo dan muči, a ona hoće ipak da ostane poštena. Varošica je gorela dole u rumenoj mesečini, a pruska granica, sa svojim belim kamenjem, kružila je oko nas. Njeno belo rublje bilo je namirisano. Ta naivna pažnja, to spremanje unapred dirnu me i ja joj to rekoh. Ona se uvredila. U mraku sam malo samo video njenu glavu, ali su njene ruke bile neizmerno mile. Samo se bojala: misliću o njoj zlo. Daleko oko nas belila se varošica, sa kućicama malim kao igračke za decu. Odjednom ona tiho ciknu. Jedna tica prnu i lupi se o stablo. Ona jeknu bolno i pogleda za njom u šumu. U mesečini je bila grozno bleda i lepa. Dole u gradiću svirala je vojna muzika.

 

Kome ja ovo pišem? Mladićima; možda mom sinu, bledom i napaćenom. A oko mene kulja velika ludorija rata, sve se lomi poda mnom i ja smešeći se gledam te rulje i idem od grada do grada. Rulje pustih žena, rulje hulja trgovaca, rulje radnika, rulje bolesnih i rulje mrtvih. Grdne gradove, šume i polja; tamne, hladne stanice. Decu i žene. Pijanu hrpu onih koji se sad bogate. Sve ja to vidim i gledam sa osmehom. Niti sam čiji, niti imam koga, ni brata, ni sluge, ni gospodara. Gledam tihe, plave, mokre, proletnje ulice. Vitke, rumene mostove, u zalasku sunca, kad ih najviše volim. Oni me vide uvek vedrog, nekad, retko, umornog, skoro uvek nasmešenog, ničijeg. Ja pričam to tihim i mokrim proletnjim ulicama, po vodama i gradovima žutim od jesenjeg sjaja, o njoj, vitkoj, bledoj, čistoj i maglovitoj, o njoj, o mladosti. Ko zna, kud i zašto me vodi, ja idem za njom. Njoj krvave šumarke, njoj mrtvace, njoj moje zdravlje, njoj se klanjam, pred njom klečim, jedino dobrom i večnom. I moja ljubav, promišljena i ironična, već davno nije bučna. Ah, sve je to tako smešno. Nemoćan sam, tužan i zamišljen. Ne daje mi se da živim. I ja sam se borio na Pon-Nefu. U vizijama belim, i ja sam išao poguren sa Carem preko berezinskih santi. U vizijama ludim ležao sam i ja do nogu Neronovih, kad je Rim goreo u moru žara, a Popea, sa vitkim strukom, prolazila i kikotala se prijatelju, koji je sa zapenušenim ustima vikao ime Omira i pevao more u zalasku sunčevom. Sedeo sam i ja sa ribarima i vukao se po pristaništima, gde se devojke nude tako jevtino, i, zaostao, i ja sam do kolena gacao po blatu i snegu kraj železničkih koloseka, kroz mrke šume, bez cvrkuta jedne tice. Na šarenim lađama, sa ribarima sa Hiosa, ja sam tiho kupao se u zori, koja je suzno dolazila i imala usta mirisna i jasna. U tamnim mećavama sam sedeo nad Kamčatkom i gledao kako se tromo krše bregovi i grme i tresu u ledu, kao hiljade kostura i gomile ćelavih lubanja. Dušom mi je prošao lakomisleni Balzak, sa razbarušenom kosom, i prohujao general Bolivar, krvav i mlad; a noću sam se vraćao kući i video decu po šestoro na jednom krevetu, u ritama, po podovima vlažnim. Ležao sam, u večeru maglovitom od jorgovana, u zagrljaju jedne žene, sa očima zamagljenim, gledajući mora iza splićanskog groblja. I tako sam se oslobodio i odrodio od svega. I ništa me više ne vezuje, ni za dobro, ni za zlo. Držim svoj mali život sav potresen i uplašen u rukama, čudeći mu se, kao što drži crni evnuh prsten sultanije u rukama, dok se ona kupa. On je u mojim rukama, a nije moj. Umoran sam, zadovoljan, zamišljen i smešim se. Šta je nama ubiti tri miliona ljudi? Mi smo slobodni i znamo: da je nebo svud na svetu isto i plavo. Došla je smrt još jednom, kao nekad davno, ali će iza nje doći sloboda. Znaćemo da je nebo svud lepo, i da ništa ne može i ne zna da nas zadrži. Sve je propalo, ali će se to urlikom raširiti od jednog okeana do drugog. Zamišljena i bleda lica, sva ta lica, sve te gorke, muške, umorne glave, kad se budu vratile sa krvavih nepreglednih granica, biće željne onog što je dosad smelo samo bilje i šume i oblaci. Naučili smo da pijemo život dublje, no ikad otkada svet postoji. Strahovito, uplašeno, pažljivo, ja gledam život i držim ga rukama koje drhte, i gledam oko sebe šume i puteve i nebo.

 

U zoru sam stizao kući. Stoji breg zelen, a sunce tu miriše na šumu, gde sam i ja igrao jedne tople noći, na mesečini. Gde sam slušao zdravice krojačke omladine i gospođica tiho, usamljeno šaputanje. Smešni rovovi, što su trebali da brane od Bele Crkve, od Srbijanaca, koji nisu došli, zevaju i spavaju i sunčaju se. Tada, u magli, već izlazi pred mene moja stara kuća da me dočeka. Ućutim, moj glas se jedva čuje, izlazim iz voza pogrbljen i umoran. Zvoni, uvek kad se vraćam kući zvoni.
Dočekuju me i plaču. Mati mi umire. Odvode me u kuću nepoznatu. Tetke me grle i plaču.
Sunce je, pred noć, zasulo žito i ja sam se umirio. Ničega me nije tako žao kao sebe samog. Kad prne po koja prepelica, ja se setim zemlje, polegnem u sprženu travu i ćutim. Čekam veče, da me vode majci.
Mesečine mokre, svetla čela, dolaze i ležu po bunarima. Srce prne, usedne kakvu zvezdu, što pada i strmoglavi se dole. Padne pred nas, dižemo ga i gledamo ga, a ono se smeši. Oko nas, u blizini, teče voda; zapevamo glasno, primetimo iznenada kakvo mračno drvo i opet se ućuti. Ležemo i uzimamo noć punu zvezda na grudi; srce ne kuca više. Blage, umorne ruke mrse se sa travom i među prstima navire zemlja, što ima dah pust i beskrajno pun tame. Negde iza kuća zvekne srp i navru suze. Sa jablanova pada lišće, a još nije jesen. Pa ipak, ona je već stigla u kukuruze. U kukuruze iza kuća, gde će moje tetke izići da ih dočekaju. Oni nikad ne odstupaju. Oni će doći. Njni su oficiri mladi i lepi. Svi su njni oficiri mladi i lepi. Sve je već spremno. Pevačko društvo i litija će izići pred njih. Doći će u moju kušu; staro, srebrno posuđe je spremno. Oni će doći. Kroz kukuruze, noću, stiže jesen. Niko je ne vidi još, samo u zori ostaje od nje rosa. A, daleko iza bagrenja, negde daleko, čak gde su polja mrka i sjajna kao bakar, stoji jedno usamljeno drvo na vidiku, stoji već godinama, gleda mene i dimnjake moje kuće.
Tetke mi pričaju. Ja vidim zavejane mađarske i nemačke gradove. Osvetljene prozore cincarskih kuća, gde su ih rado primali. Živelo se uvek u tuđini. Selili smo se, selili smo se. A grudobolni smo umirali kod kuće u zavičaju. Sneg veje. Pusti sokaci, crni, poderani kaputi. Tambure svetlucaju pod pazuhom, a pesma tek jekne pod kojim nakrivljenim, pijanim fenjerom. Zatrese se kolo. Napolju pada sneg, a unutra crne oči gore kao žar. Taj žar je neprolazan, neprolazan kao miris ovih ravnica, što već vide jesen, kako se, noću, dovlači kroz kukuruze, a jutrom odlazi po rosi.
Bolnim, gorkim osmehom ja ih gledam sve. Sebe, pogurenog i izmučenog, kako kašljucam; i onog što je negde u Odesi, i možda je već među njima; pa i onog što polupijan polazi na jedan od najstrašnijih položaja na Kaporetu; pa i onog što je pun kolajni sedeo pred šumom i mislio možda na mene i poginuo u jednom jedinom vihoru granata.
Svud se rulje jure, tumaraju. Eno kao stoka nadiru prema Horodenki, ginu, ginu kao stoka. Eno ih gde se među sobom kolju, kolju u urnebesu šuma i blata, u agoniji krvavih ruku i misli. Milioni se spremaju pod svojim varošima, gde je more visokih, vavilonskih kula, gde je bura od čelika i grmljavine gvožđa, kraj beskrajnih luka, punih brodova. A grdna Sloboda stoji i gleda u okean. Samo tamo, gde sjaje prozori na makedonskom suncu, gde svud viri sirotinja, tamo se ori pesma.
Veje sneg. Iz šume sa Černe dolazi Božić, tiho nadgrobno pojanje i crveno vino po kućama. Pod granama, punim snega, tišine i Božića, oni, bez doma, bez dece, krvavi, ponositi, poslednji.
Trebali su doći. Moje ih tetke čekaju. A tamo, gde ih vidim, kad se trgnem, ja vidim samo mrka polja kao bakar, zasute rovove, prazne i obrasle travom kao grobovi; u kukuruze kroz koje dolazi jesen, mada je niko u gradu još ne vidi.

 

Pustili su me njoj kad je izdisala. Beše izgubila više zuba, i ta usta me ispuniše nekom strašnom, pritajenom grozom. Oko nas beše puno baba i tetaka mojih, koje su jednako govorile o bolestima i mrtvacima. Po sobi su razastrli čaršave, natopljene vodom i sirćetom. Njene noge su virile ispod svilenog jorgana. Više puta se osmehnula i rekla tiho moje ime, molila me je da legnem i da se odmorim od puta. Pričala mi je kako je bila mnogo sama u poslednje doba i kako su je strašno vozili i gurali na železnici poslednji put, kad je putovala. Kako su je krali za vreme bolesti i kako je u poslednje vreme želela da umre. I, kao da je to nešto obično, govorila je šta imam da činim posle njene smrti. Morao sam potražiti njenu sliku na kojoj beše naslikana od osamnaest godina. O toj je slici, mučeći se, dugo pričala i molila me je da je držim uvek na mom stolu.
I tek što sam pred zoru legao, probudi me vrisak i zapevanje žena.
Umrla je i nije dala da me bude.
Stare žene su zadizale suknje i trčale po dvorištu, plakale i skakale; jedna je pala kraj postelje i naricala. I to naricanje je prodiralo, kao i zavijanje uplašenih pasa sa dvorišta, kroz sva vrata i sve zidove. I tek sto svanu, videh kako žurno trče neke žene po kući, toče vino i piju rakiju. Nepoznati neki starci prilazili su mi i tražili od mene ključeve. I dok sam sav težak i podbuo lutao po kući, osetio sam, kao na zapovest iz mrtvačke sobe, da je sve bilo spremno. To me je ispunilo ludim užasom. Stojao sam kraj prozora zagledan u krovove, u zid crkve, velike i prazne, i stresao sam se. I dok sam, držeći se za glavu, gledao kroz zavesu kako je golu dižu i kupaju, svu žutu, pocrnelu i sasušenu, a pri tom toče i piju rakiju, počeo me je hvatati neki suludi strah.
Došao je prota. Čitao je molitve, jednako gladio brke, odlazio u kut i tražio sud za pljuvanje.
Moje oči malaksaše sasvim. Sakrio sam se u jednu sobu, gde beše puno malenih, svilenih jastučića, upletenih u stare vezove i šare. Došli su da me zovu, jer me je prota tražio. Govorio mi je o majci, posle je nenadno počeo da govori latinski, nasmejao se i spominjao slepačku irišku akademiju, sedeo je i jednako podizao prst i ponavljao: Quo usque tandem abutere itd.
A naricanje se jednako orilo iz svih soba, iz svih zidova: "O, jao... o, da ustaneš... da vidiš tvog lepog jedinca... jao." A mene su prepadale muke. To naricanje me je teralo iz kuće. Tad, iznenada, načuh, na stepenicama, da neko hoće mrtvo telo da probode iglom, kroz srce. U meni nešto zviznu kao bič, okretoh se i jurnuh u sobu. Gledao sam samo neke babe, na stolicama, kako su se krstile, sedele, sedele sa svećom u ruci i ponavljale: "Iju, slatka - kao trebalo bi pitati strinu." Kad sam jurnuo na vrata, one se uplašeno podigoše.
Tad moja ruka neštedice pade, sa besnim urlikom, na prvu glavu na domaku; soba se ispuni strašnim ciktanjem, stolice popadaše a babe jurnuše, zapevajući strašno, na vrata.
Pogreb je bio sutradan.
Kiša je bila pala, pa smo išli po glibu. Deca sa čiracima vičuci, a popovi po nečistoj kaldrmi. Išao bih bio rado tako bez prestanka, po glibu, pognute glave. Osetio sam kako je sve strašno. Groblje je bilo daleko iza grada, tamo gde behu barutane, grdne rupe đubrenjaka i crepana. Visoko na humci, pod jablanovima, beše naša grobnica. Vodili su me desno i levo po groblju. Sanduk se teško nosio, dva-tri puta se činilo da će da ga ispuste; tada su svi vikali. Groblje beše puno sveta, što se rasu svako svome grobu, pa plakaše i naricaše. Sećam se, zaustavljali su me kraj rake. Sa jedne grane curila je kišnica, kap po kap, na moje ruke. Pomislio sam da se odmaknem, ali sam ostao tako i zagledao se u te kaplje. Pevačko društvo se zaori i miris tamnjana me obasu. Videh protu, gde očima okrete i poče govoriti o pokojnici.
Dugo je govorio. Neko me je gurao sa leva, i sad su kapljice jedna za drugom teško, lagano padale u moju kosu. Prota je podizao ruke, a tetke su mi glasno jaukale. Tada se diže kraj mene jedan gospodin u crnom i poče govoriti. Tetka mi se naže na uvo i šapnu mi: "Vidiš, čedo, to je gospo'n predsednik." On je spominjao dobrotvorku saborne crkve, neku dvokatnicu u Aradu, koju je ostavila mesnoj crkvenoj opštini. Kidao je rečenice, disao teško i mucao. Dva mala đaka stajahu pred njim; oni su se tajno štipali i gurali čiracima. Odjednom gospodin podiže glas: "Možemo reći, da je naša crkva, i neću samo da kažem crkva, nego i naše škole njena...", njegove se oči uplašeno raširiše, on zape u govoru, trže se i poče gurkati jednog do sebe, šapćući: "Joco, joco, vi hajst man das.., um Gotes vilen - zadužbina, da zadužbina možemo reći. Laka joj crna, laka joj crna zemlja", dodade hitro, odahnu teško i izgubi se u gomili. Počeše padati grude po sanduku koji su spuštali. Jedna od mojih tetaka pade preko sanduka, vrišteći očajno.


A posle smo se vratili. Stolovi su bili puni nakita od šarenog papira. Zagledao sam se u jedan lep, starinski ćilim i ne skidoh očiju sa njega. Prota me je, preko stola, jednako tešio, a kraj sebe opazih jednu lepu ženu, koju nisam mogao da poznam. Ona mi je dodavala čašice sa vinom i pitala me da li sam umoran i da li bih prilegao. I ne mogavši setiti je se, pitao sam tetku ko je, a ona se nasmeja: "Zaboravio si Macu; najlepša devojka, nema baš bogzna šta, ali kad ti ja provodadžiram, nećeš se kajati." "Dušo moja" - uzdahnu ona i pogleda u devojku, koja sva porumeni. Popovi su dugo sedeli i govorili o pokojnici. Na stolu su gorele teške, mirisne, mrtvačke sveće. Maca je pisala posmrtnice. Ona je bila vrlo lepa, "zdrava", kako rekoše tetke. Uostalom ja, i ako ga ima, retko primetim, na ženama, što ružno. Njene oči i silna, crna kosa, ramena i vrat, u kom su se krile plave, modre vene, setiše me nekog harema u romanu jednom - a ja često čitam romane. Uostalom, svi smo mi govorili o romanima. Pa i ona me je baš malo pre pitala o nekom romanu i rekla: "Ah, molim Vas, sve to ne vredi ništa; tri godine je vuče za nos a posle je pušta da se davi, a ovamo je naziva kanarinkom." U njenoj lepoti beše nečeg teškog. Crnina na njoj nije mogla meko da joj obgrli stas, nego ležaše na kolenima njenim kao ćilim teški po posteljama. Osetio sam miris mrtvačkih sveća i odjednom mi se zgadi jelo i ja odgurnuh tanjir.
"Treba da se oženite - reče mi prota - bez žene i dece niste pravi čovek." Tetke mi udariše u smeh i plač i digoše graju vičući uglas: "Macu, Macu", priđoše mi, ljubljahu me i milovahu po kosi.
A tanjiri su zvoncali i svaki čas se tek čulo: "Ej, gde je da ustane, evo došao je. Sve joj je želja bila da ga vidi i, gle, ona ode." "Ode", oddade prota, zverajući u sveće, koje su bile sve žuće i mirisnije. Miris mrtvaca bio je ostao na stolu, u jelu, samo ga u vinu ne beše.
Kad me bledog i pogurenog odvedoše u sobu da spavam, dugo su me ljubile i smejale se, da bi me razveselile; ali sve to nije išlo od srca.


Moj hladan pogled i tuđinski osmeh, mutan i zajedljiv, plašili su te stare žene. Kraj postelje sam našao neke stare, izbledele spomenice i karte iz kupatila, na kojima se ona, nekad, potpisivala: "tvoja Dunda"; neke slike Karlsbada, oficira, diletantskih zabava i jednu vrlo staru ružu. Iza založene peći sakrio se miris mrtvaca i neki težak miris cveća i vrebali su da me zagrle.
A iza vrata stajaše moja stara tetka, pa se mučila da me sagleda kroz zavese; činilo joj se da ne dišem. Ja znam, ona mišljaše u sebi: "Kao i da nije naše dete; šta se taj morao napatiti; gde je taj sve morao spavati, pa da se ovako satari. Bled je i kašlje. Sve kažu: goji se, ma kažem ja: sve je to trulo. Bože me prosti, kao da je od voska, kao one lutke u panorami. Pravo kaže Jeca."
A posle? Posle su opet prolazili dani. Ustajao sam u podne. Jesen otopli još jednom i sunce granu. Svaki dan sam izlazio na groblje, tamo sam se u detinjstvu najradije igrao. Ponegde je pao po jedan crep, ponegde je pao plot. A bilo je još dosta golubova. Otvarao sam vrata što su vodila kroz portu, u kojoj je visoka, žuta travuljina bila puna kokošaka i pasa koji su se tu kupili. Prolazio sam kraj male škole, gde su se čula vesela deca, i kraj drvara što se nizahu sve do groblja. Sve su te drvare bile u rukama mojih tetaka. Žuta voda, a u njoj stajahu mirno crni šlepovi na vetru što je po obalama vijao pesak i perje. Drva su puckarala na vetru; a ja bih dugo sedeo pred vratima naše grobnice. Kroz pozlaćene rešetke video sam kite bosiljka na zidu, drvene krstove i slike mojih mnogih pomrlih baba. Debele i slabe žene gledale su me i popovi sa lukavim licem, kakva imaju slike pokojnika kad je sunčani dan. Puno graničarskih oficira. O svemu tome nisam mislio. Dolazio sam i sedeo tu po sate. Posto me niko čekao nije, sedeo sam tako izgubljen, dugo.
Ali kad se vraćah po mrtvačnim ulicama, vrebali su me i vodili u svoje kuće. Tetke behu odlučile da me ožene, i oženiše me. Svi su znali da me treba oženiti, i oženiše me. O meni se isto tako mnogo rešavalo kao i o svemu drugom, i o ratu. Bilo ih je, koji se podsmevahu mome žutom licu, ali su devojke govorile da sam lep.


Prvo su me vrebali popovi. Oni su me odvodili svojim kućama, u kojima su postelje bile široke, a u prozorima se crveneli ćupovi puni višanja i tresanja. Oni su mi govorili tiho, sa osmehom, o novom mađarskom katihizisu, koji hoće da im nature, i spuštali se ugojeni i teški u meke stolice. Sve su njine žene nosile malo raskopčane grudi i kosu punu ukosnica, neuređenu, spalu za vrat.
Kod njih ne beše mnogo smeha, već mnogo osmejaka. Njine žene su me gledale vrlo umiljato, blago; kadikad bi nehotice prekrstile noge i uplašeno porumenele, kad bi primetile da im se lepe, punačke noge sjaje, u belim čarapama, do kolena. One su ih brzo pokrivale, okretale se hitro muževima svojim i nasmejale se: "Što ne pitaš gospodina, pa da ga ženimo?"
Mene bi začas pomilovao njihov srdačan osmeh i stisak ruke, no posle bi me opet obuzimala grdna dosada, zagledao bih se u njihove ruke sa nečistim noktima. Više puta popadije su me opkolile samog u nekom smešnom salonu, punom stakla i čaša, na kojima behu naslikani šareni kosovski junaci. I dok bi kakva lepa, bela mačka savila se u mome krilu, one su me napadale što se ne ženim, hvalile i branile sve muške u gradu, a najviše baš svoga muža. Mene je začuđenog razveselio njihov zdrav i raskalašan smeh, koji mi je šaputao o neprolaznoj čari malih i šaljivih grehova. One su bile najbolje majke, ali su rado sedele tako rumene do punih grudi, tiho se smejući primedbama klizavim i bestidnim. Tek kad bih prenaglio i pokušao u mraku da zagrlim koju, naišao bih na besan i jedak otpor, na spominjanje dece i muža. Ja bih uplašen i zastiđen stajao pred njima i osramoćen odlazio. One su me nazvale "frajla" i ceo me grad imenovao otada tako.
Kad bih nasmejan izašao od žena, dočekali bi me popovi i tešili.


Crni i teški, govorili su o svemu sa hitrim preziranjem. Njine meke, jako meke ruke, milovale su umorno moju; pričali su mi o tim praznim crkvama, koje sam toliko voleo. Mnogo su se smejali. Najradije su govorili o seljacima. U mračnoj sobi, pri stolu punom čaša vina, vina u koje su spuštali uzeta da ne kisi, nicale su seljačke glave iz njihovih reči, razbarušene i neobrijane, sa malim, lukavim očima i poniznim licem. I sve je bilo ugojeno i veselo. Teški kao volovi bili su ti seljaci u pričama njihovim. Glupi, kadikad duhoviti, u zasedi, i prevari, silni kao žile borova u gramženju i otimanju zemlje. Ocevi koji su gledali kako im dete umire iza prašnih, malih prozorčića u niskim sobicama, gde su čeprkale kokoši; žene što su rađale i sutradan već ustajale i čistile štalu; i deca što su se, neodrasla, polugola, valjala po slami, mala braća i sestre što su se igrali bednih i bludnih igara. "Pa to je svud tako", smejali se oni. Zaprepašćeni sveci gledali su sa zida okrečenog, belog i čistog i glupa lica obilazila su oko stada ovaca i oko čapurja. Ne beše nijedne drage slike u rečima njinim, punim nepreglednih polja kukuruza i strnjika; a u niskim kućama videle se samo senke, gore nego senke životinja.

 

Tek nedeljom bi nicale smešne, nakinđurene devojke, namazane i ofarbane i gomile crnih, pijanih seljaka. A pod gustim, seljačkim obrvama starica, sevala bi gorka žud i besno lukavstvo prema svemu, osim zemlje, koju bi te oči gledale, pune ludog, radosnog svetlucanja. Ali bi se te slike najgore mešale tek kad bi počeli pričati o njihovoj ljubavi. Tada bi se u mraku vrteli i gazili ti jadni seljaci, u ludim gomilama, goli i pijani. Trčale isprebijane žene sa suhim opalim dojkama, krezube i smradne od znoja. One se prevrtale i previjale u mukama porođaja ili ležahu krvave jaučući od muka, po zemlji; kidahu se od bola zbog raznih lekova protiv začeća. Pod prozorima bi ležali krvavi trupovi zaklanih dragana u sjajnim čizmama. U mraku bi se sjala njina srebrna pucad na prslucima; a iza peći sedele bi jadne, smežurane bake, sa krvavim zagnojenim očima, bose i suhe kao granje i krpe. I sve te slike bile ispolivane i posute vinom, krvlju, psovkom i ritama. Uzalud bih ja pokušao da ih umirim, zagušio bi me njin silan, popovski smeh. Crkvice bi njine, šarene i male, bile pune ofarbanih svetaca, kandila i gomila koje se krste pogrbljeno, i glupo gledaju. A šala bi zaogrnula vladičanske dvorove i sve manastire, masnim i pijanim velom sluškinja i lopova. Ja bih posle izlazio umoran iz popovskih kuća, dok su mi oni svi nudili nevestu. Prašina protkana suncem padala je preda mnom i ja sam prolazio. Ponegde je pao jedan crep, ponegde je pao jedan plot.
Vrebali su me trgovci i vodili silom k sebi. U kućama njinim ne beše salona, nego su me vodili u grdne, svetle sobe, gde stajaše glasovir, a iza njega palma i mnogi sveti Jovani.
Njine su žene bile suhe i male, one su me dočekivale uzdišući, opkoljene decom, silnom decom. One bi uplašeno brisale iza mojih leđa i najmanju trunku prašine, gledale svaki moj mig i spominjale prošla vremena. Sve su se sećale ubistva knjaza Mihaila; one su tako beležile svoje detinjstvo, nisu znale tačno kad su se rodile. Njine koščate, jadne, izmoždene ruke grlile su svoju decu i krile svoje slabe ispupčene kukove iza glava, svežih i rumenih, svojih devojaka. Njine smešne suknje trčale su šarene oko njih. A one se uplašeno osvrtale. Tužno su me gledale, kad se zabuniše i ne umedoše da razlikuju balkanski savez. Ja bih zaboravio sav svoj život, koji mi se činio i smešan i lud, pa sam dugo sedeo kod njih. A one su tužno i blago govorile, namučene i slabe, nosile za sobom crepove vruće što su ih stiskale na prozebla rebra. Muževi njini, koji su mirisali na sirće, ušli bi tiho i odlazili brzo. Devojke udavače gledale su me ispod oka i svirale mi mnogo. One su me opet pitale da li sam čitao "Sanjina", a ja sam se trgao kad su prošle pored mene. One su me opet pitale da li sam čitao "Sanjina". U mirisnim kutijama, pod ispisanim lepezama, one su čuvale rasporede svetosavskih beseda i slike peštanskih glumaca. A kad bi se oko mene iskupile stare prijateljice iz detinjstva, one bi mi milostivo i bestidno dopustile, prenemažući se, da čujem njine male tajne i da ugrabim njine knjižice, na kojima bi spolja stajalo: "Romeo i Julija, od Šekspira, izdala Braća Jovanovići u Novom Sadu", a u kojima bih nalazio izbor gromkih šala i slika. I tako bih opet sedeo u vencu devojaka, što su se veselo kikotale oko mene, gasile sveću, pa me ljubile, a nisam znao koja. Ja bih umorno odlazio iz tih kuća. "Ih, kako je tunjav", vikali su za mnom. I svi su mi nudili nevestu, nevestu.

 

Tetke su bile odlučile da me ožene, i oženiše me. One su mi svako veče dolazile sa Macom, ali sam se ja rugao i dočekivao ih bez radosti. No večeri su bile tako duge; pljuštale su strašne kiše, a ta devojka me mamila tiho, ali neumorno.
Ona bi odmah sedala do mene i pričala mi. Siroče bez oca i majke, ona me je davno volela i čekala i bila željna. Mene je začudila njena lepota, a bio sam umoran. Sve je to prolazilo tako jednoliko i mirno. Tetke moje su me dočekivale i vikale joj: "Evo ti ide mladoženja", a ona je po vazdan bila u njinoj kući.
Napolju je padala kiša i dugo smo sedeli posle ručka. Meni je bilo teško, lice mi je jednako bilo podbulo i bledo. Ko zna šta se događalo u mojoj duši.
Ona me nije ostavljala. Čekala me i dolazila svaki dan. Salivena od svile i lepog mesa, ona mi se nudila tiho i ponizno. Slušala je o mojoj "blesavosti" i mom tajnom, raskalašnom životu mnogo i to je budilo njenu radoznalost. Stajala je dugo preda mnom i gledala u moje mutne i mirne oči. Tetke su nas ostavljale same, a devojka uplašena malo od onog što je čekala, bežala je od mene u mrak i mamila me u kutove sobe, na meke divane. Ona me je pitala o detinjstvu i sećala me kako smo se zajedno igrali, mada se ja toga nikako nisam mogao da setim. Ona mi je govorila o samoći, koja ju je pratila toliko godina i kako je u ovakve tužne, kišovite dane moje tetke jednako ispitivala o meni. Ona se čudila mojoj nehatnosti, miru i dosadi, i jednako mi davala savete kako da češljam kosu, pa mi je i sama češljala. A ja sam međutim pokušavao da je obuhvatim i gurao sam se s njome, dok bi me ona odgurnula i rekla: "Ah, ti si gori od Sanjina."
No sve mi je ona brzo praštala i brzo mi se vraćala. Stiskala mi je ruke i govorila da se gadi malovaroških spletaka i žena, i da je željna "da živi, živi". Kad bih je ja zapitao, šta hoće time da kaže "da živi, živi", ona bi porumenela, zaćutala, pa se nasmejala. Ona mi je pričala, kako bismo zidali kuću, opisivala je stvari, posuđe, nameštaj i najmanje stvarčice pominjala nežno i žudno. Ona je sa dirljivom radošću opisivala svoje zavese, salon i postelje, pa bi zastala i gledala me molećivo. A kad bi nas sasvim zakrilio mrak, ona bi me zagrlila i šaputala zadihano: "Nemoj slatki, slatki."
I tako su dani prolazili opet lepo. Budio sam se dockan, a tetka mi je ulazila tiho. Ja sam se dizao i hodao neobučen, gore-dole, i kijao. Svako jutro sam dugo i mnogo kijao. To je bila neka porodična bolest kod nas.
Sa zida su me motrile ikone pune bosiljka; narod koji se selio na čelu sa patrijarhom i vezano roblje sa očima devojačkim. A ja sam prilazio ogledalu i dugo sipao hladne vode za vrat i glasno kijao. Starac jedan ulazio je i ložio peć. Ja sam rado razgovarao sa slugama. On se brzo raspričao i pričao uvek jedno isto, kako je palio neku vatru, u snegu, na ulici, kako beše ciča zima. Narod je igrao kolo oko vatre, celu noć, pod vedrim nebom, a on je bacao kapu u vis i vikao: "Živio Polit-Desančić."
Eto tako su prolazila jutra. Probudio sam se, ali sam ležao i dalje sa zagledanim očima u tavanicu. Žvakao sam nehatno i čitao, zevajući, novine. Zagledah se u portu. Oko usana sam imao neke žute pege, jutrom sam bio jako podbuo i ružan. Video sam neke stare žene pred portom. Moja glava klonu posle kao od bolesti neke. Video sam samo spomenik na trgu, pred crkvom, pun krstova i svetaca.
Sva mokra od kiše, dolazila je, puna slatkiša i pričala mi hitro. Ona je znala sve raskalašnosti, sve preljube, imanja i sve tajne. Sedela je kraj mene i veselo jela. Ljubičast veo, koji joj je smetao, padao je kao senka u njen osmeh. Katkad se tek video njen rumen, vlažan jezik, koji se snažno vrteo u šećeru. Pri ručku bi uvek bilo gostiju, a ona bi veselo služila, kao da je već domaćica. Posle ručka su pažljivo pogledali da li ih sluge čuju i nazdravljali kralju Petru.
I, posle toga su sva lica zasijala bezbrižno. Posle su pevali i govorili o ratu. Mene su već nazivali mladoženjom. Posle su svi odlazili u kavanu. Ona me je ispraćala, pa je u kujni, iza vrata, u hodniku, brzo prilazila, poljubila me, disala zadihano i ponavljala: "Slatki, još, još..." Ja bih neprijatno trzao glavu, a usta su me bolela od njenih zuba. To me je jedilo; sećalo me na jednu moju ljubav, na jednu sobaricu, kad sam sa majkom putovao u kupatila. Čak i miris maramice njene sećao me je one. I svaki dan sam sve više bio zaljubljen. A ona je dolazila sve docnije. U mraku, iza bačvanskih ćilimova, ona me je ljubila, nesrećna zbog moga odugovlačenja. Ja sam sa dosadom počinjao da je grlim, ali me je njena strast sve više gušila. Ona bi rasplela kosu, mada sam ja, tajno, tu tešku kosu brisao sa lica, jer nisam mogao pod njom da dišem. A imala joj je kosa neki težak miris, od kog sam se gadio. Nisam mogao dotle da zamislim tako teške i duge poljupce, dok je ona jednako uzdisala: "Slatki, još, još"...
Pala bi sva po meni; usta bi njena postala lepljiva i jednako mi govorila o braku: kako će namestiti postelje, pa salon, i da će je birati u Žensku zadrugu. Napolju se orio težak jek zvona, a ta jeka mučila me je kroz tolike godine; mučila me je i sad. Uvek bi od tog zvonjenja počela da me boli glava i da me prepada muka. Otrgao bih se od nje i ostavljao je, sa izgužvanom suknjom, ležeći. Ona bi se pridizala i nameštala kosu i šaputala mi: "Baš ne znaš šta je dobro." Njene grudi bi sinule iz crnih čipaka, silne i sjajne; ona bi skoro obezumljena previjala se u mojim rukama. Katkad me je zagrizla za uho, i njen smeh, tada vedar i bistar, dugo se vitlao u mraku. A ja sav umoran, klečeći pred njome, sagibao bih glavu u njena nedra i osećao na licu kapljice njenog znoja. Uzalud bih pokušavao da ustanem. Čim bih uzeo kakvu stvar u ruke, ona bi mi je otimala, smejući se, i ljubila me dalje, bledog i podnadulog. Ona se grčila u mojim rukama i opet mi pričala o sobama i nameštaju. Spomenu neku epizodu iz "Devajtisa" i reče: "Ta šta je slađe od toga na svetu." Ja videh da je porumenela, stisnuh je i razgrnuh joj nedra. Njene oči planuše; ona mi je jednako šaputala: "Slatki, slatki..." Osećao sam na svome obrazu kako njeno bilo silno kuca. U neredu odela, razdrešenog, razli se još lepša i belja, no u rukama mojim. Težak neki miris zanosio me je; njene vrele ruke se igrale po mojim hladnim plećima.
Tad moja ruka, ljuto i nezgrapno, pretrča po njenom telu i neka dugmad otpadoše. Ona se prenu, ciknu, odgurnu me i šaputaše uplašeno: "Ne, to ne", brzo kupeći odelo oko sebe, što se belo i crno vitlalo, oko njenih razgolićenih kolena. Ona pade o prozor što zveknu, mutan i mračan. Njene ruke su uplašeno stiskale grudi i čipke i pokidano belo rublje. Ona se osmehnu slabo i zašaputa: "Kad mi budeš muž." Prsti su joj hitro stezali i vezivali vitice i drhtali pod dugmadima. Osvrte se i poče zavijati kosu i reče: "Više neću doći..." i malo stidno i jetko dodade: "Varaš se, mi nismo Jevrejke."

 

A posle je došao medeni mesec. Bio sam smešan u vojničkom odelu i bled.
Medeni mesec, medeni mesec.
Ruke su lepljive od vrelog tela, a lica ispijena, bleda i žuta od uživanja.
Ona je bila svud. Miris njenog tela, neki težak, opojan miris, susreo me je u zidovima, u vratima, u pećima, po stolovima, u jelu i vodi, u postelji i u mome odelu, samo ga u vinu ne beše.
Ja sam umoran ustajao kad bi zvona zazvonila i odlazio u crkvu praznu i hladnu. Čim bi me ona videla bledog ili tužnog, on a bi me odmah zagrlila i ljubila i šaputala mi: "Slatki, slatki."
Izbijaše ponoć. Ja je čuh kako mi šapuće. Odbijaše zoru. Ja osetih na sebi topli pokrivač njen, koji je mirisao na njene grudi. Ma kud pružah ruke, prsti mi se gubili u njene dojke. Ona je klečala preda mnom, na meni, iza mene. Njen glas se javljao svud. Njene vlasi sam nalazio svud; u knjigama, u jelu, i oko vrata. Ona mi je sve činila po volji. Po ceo dan ona bi gledala da mi sve, što hoću, doda. Molila me da čuvam zdravlje. Njen hod beše nabujao i vitak, njene lepe noge savijale se oštro. Rano u zoru, kad sam otvarao oči, video sam je kako, skoro sasvim gola, leži na mojim grudima. U prvim danima, ona je bila suzna i nevina; no posle je brzo, sa njenim bezazlenim kikotom, počela veselo sipati šale i dosetke. Ja sam začuđeno slušao njene ispovesti. Osobito ujutru, sedela je rado, skoro gola, u postelji, i pitala me o ljubavnim zabludama. Ja sam začuđeno slušao kako mi opisuje žene, kojih sam se jedva sećao, tihih i pristojnih, puna kikota. O protinici je pričala nešto tako grozno i gadno, da sam besno viknuo: "Ćuti, molim te." A ona, uplašeno i uvređeno pokri svoja gola bedra, i reče: "Što se čudiš? A s kim ću da govorim o tom, ako neću sa svojim mužem?" Tako su prolazila jutra.
Najviše me je dražilo, kad bi ona, držeći jednom rukom košulju, išla po sobi i jela zaostatke večere i slatkiše, pa bi brzo pritrčala i bacila se na mene i opet me ljubila. Njen mali mozak tražio je sve tajne što se krile u utrobi njenoj; ona me je pitala tako čudne stvari da bih se retko, ali grohotom, nasmejao. Ja sam umoran, sav podbuo i slab, odlazio i vraćao se, a ona me je čekala i grlila još sa vrata. Primetio sam da je sa kikotom pokušavala sve ljubavne ispite. Mamila me da joj otkrijem ljubavne novosti, o kojima je ko zna gde čitala. Ona mi je, po ceo dan, pričala gromke priče o ženama iz zavičaja. Žene koje su počele da sede, imale po četvoro dece, javile su se u njenim pričama čudne i lude, tako da sam se ja i nehotice zacenuo od smeha, kad sam predstavio kraj njih senke njihovih ćelavih muževa, pogurenih profesora, činovnika i popova. To veče smo malo više pili za večerom i ona se veselo nasmeja: "Pa šta ćeš, oko toga se okreće svet."
Ućutah i pogledah je preneraženo. Ležala je kraj peći sva gola. Njene lepe noge, ispružene, vitlale su se u sjaju peći, kao da su igrale. Ja joj tiho priđoh, i nekim osmehom punim stida, kojeg dotle nisam poznavao, uzeh njenu košulju sa zemlje, pokrih je, i počeh joj govoriti o zemljoradničkim zadrugama. Tako su opet prolazili dani i meseci. Ona je počela da se goji. I mi nismo imali dece.

 

Prozor je otvoren. Ja vidim u njemu, kao u nekom mutnom ogledalu, moju bledu glavu i moje krvave usne, kad gutam led. Daleko iza brda, plave se Karpati. Kažu da će me odneti tamo i da će me izlečiti. Ali meni je lepo ovde. Krakov je lep. Star je i maglovit.
Ona je zašla u bolnicu već treći dan. Da, ljubav nas svud nađe. Bila je mala, tanka, kao devojče kad prvi put ide na bal. Zgrozila se. Ležalo nas je trideset u sobi. Napolju je sjalo slatko, jesenje sunce, a na mojim grudima behu kese sa ledom. I kad je sela na krajičak moje postelje, ja sam se osmehnuo.
Sedim na jastucima i gledam u mutne krovove. To mi je zanimanje. Kažu, od tog zavisi život. Lečnik ima dugu sedu bradu, koja me jutrom probudi. Ona je imala sina, malog sina. Nije ona bila lakomislena, ne. Ništa ona nije znala; njeno telo je znalo samo cvokotati zubima od strasti. Činila je sve da mi se prikaže kao učena žena. Čitala je Ničea, a kad sam je prvi put iznenada i divlje zagrlio, ona mi reče: "Vi ste demon." Bio je novembar.
Bili su to čudni dani. Nebo je bilo toplo uveče i svi smo se okretali da vidimo laste. Sokacima je vrveo svet. Drveće je klijalo i svi smo se smejali jeseni, što je uobrazila da je proleće.
Pričala mi je kako su je udali, kao što se konj teslimi. Muž joj je bio veliki, debeo advokat. Bio je negde na bojištu, sudija. Sedeli smo u vrtu bolnice. Ona mi je šaputala, trudeći se da razumem njen meki, šuškajući poljski govor. Nad Krakovom je bilo tada blago nebo; ili se to meni samo činilo, jer sam opet bio mlad i živ. Napolju, negde, ginuli su tada ljudi; ona je donosila novine i čitala mi očajne borbe, u šumama, otkuda se ja vratih.
Smestila me je u zasebnu sobu, čiji su prozori gledali u zamrzle prozore jedne stare crkve. Bilo je kao u detinjstvu. Vrhovi drveća virili su kroz prozor, a iz postelje sam video parče neba. A kad pade prvi sneg, upoznasmo se bolje. Ona je često plakala. I ljubav nam je došla kao nešto siroto i jadno, i reči naše postadoše tiše. Njena crna glava, sa uvek, i u mraku, belim zatiljkom, klonula je često zamorena.
Sećam se, bio je dan pun snega. U prozorima je granje sve u snegu. Zvonik crkve nestajao je i ljuljao se u magli. Ona ulazi i baca mi mokre rukavice u lice. I tako ledena pada na moju bolesničku postelju. Spavala je dobro; otkad mene zna, spava dobro. Tople, ljubičaste žilice vijugahu se na njenim rukama. Razgrnuh joj grudi i nađoh na njima medaljon, u kojem je bila urezana jedna od tužnih mazurki. Nikad joj ne sagledah grudi. "Bile su male i nežne i imale su dubok, strašno ljubičast cvet." Ona reče tako. Njene su ruke blede i tople. Činile su čuda te ruke, koje su gramzile za slašću, i koje su imale smelosti, lepe, slobodne, čarobne smelosti. One su opijale bele, bestidne, one su činile lepim i ono što je i na nevesti otužno. A ljubav? U ljubičastim žilama je. U belim kao labudovi rebrima, i na člancama rumenim od strasti. Ko je taj, ko još ima snage, mladosti i čari za ljubav? Ko je taj, ko će i nad toplim, uzburkanim grudima ženskim, orošenim sa kapljicama ledna, luda, besomučna znoja, ostati vedar?
Sećam se, bio je Božić. U tuđini, ona, nepoznata, došla je da me uteši, jer sam plakao nad vesalima koja su nicala negde. I znala je dobro šta čini. Nikad devojče ne može dati te čari. Tek jad, očaj i želja za izgubljenim dovode do ekstaze. Za rumene čase i prigušene krike, mi smo dali đavolu dušu. Nije ljubav Bog, ni životinja, ni ludilo; ona je magla, magla krvi, mladosti i neba. Zavija sve, te je drago živeti. No magla ostaje večito teška, puna slasti i bola i vezana sa nebom. Ona je često plakala. Nije to bio plač, no grdne krupne suze, grozno velike, navru na njene oči i uzdrhte na trepavicama, dok se otkinu. I danas, kad zažmurim, oblije me neka iznemoglost misleći na taj dan. Osećam njene zapupele obraze na mome čelu, osećam grčenje lakih, tako strašno kao laste lakih ruku, oko moga vrata. Vidim ona čista usta, tako čista, bez onog bolnog, napornog osmeha dragana, a na trepavicama dve grdne suze, pa mi je po nekoliko dana tako grozno teško. U crnom ogrtaču, sa skromnim odelom, jer sam ja, videvši njenu đačku sliku, zavoleo to odelo, sa suknjicom uvek malo ugužvanom, očešljana, tiha i uplašena, ona će uvek preda mnom stajati kao bolna jadna senka, maglovita, kako gleda kroz prozor i tiho kaže: "osam sati... treba da idem".

 

Jedanput su me izveli iz bolnice. Stajao sam i gledao u taj pun snega grad. I nisam imao nikog svog, pod teškim senkama katedrala, gde dugo mišljah na đake i vojnike koji su se, ovako, potucali ispod tih mračnih zgrada i tukli u očajno ludim dvobojima, po mehanama ispod zemlje, zatim sedeli ogrezli u krvi, kod starih alhimista. U bolnici su tumarali po celu noć Bosanci i pljuckali krv. Nedeljom, pri službi, pevahu sulude devojke, u belo rublje i debele, vunene čarape obučene. Orguljaš je bio slep, a prvi glas je pevala jedna kaluđerica sa grozno unakaženim lice. Kiša, ona strašna, poljska, padala je večerom, a po hodnicima su lutale, lupajući štakama, senke koje su pljuvale krv. Na zidovima su visili drveni Hristosi, sa zabezeknutim glavama i čvorugavim kolenima. Tu sam, prvi put, osetio strašan strah, tu sam, prvi put, sažalio se, nad svima nama.
Prozor mi još uvek gleda na snežne krovove. U prozoru su tri njena zumbula. Pričao sam joj o selima našim, o prozoru u domu mome, i sutradan mi je donela tri zumbula. Ona ima malog sina i mora da je u potaji mnogo plakala. Jedan stoji levo. On je ruzičast i tih. Kad ga jutrom zalivam, on je tako mio, miran. On mi vene. Po sredi je jedan beo. Svako jutro me seća bledih lica koja sam ljubio i koja su sad ko zna gde. On je suzan i plah kao jagnje. Treći stoji desno. On je rumen. O njemu ne mogu ništa da kažem.
U tuđini sam, postelju sam pokrio bačvanskim ćilimima. Sigurno ih je kakva Bunjevka tkala - prosto joj bilo. On je veseo i bogat, uvek me razveseli u tuđini; kad ga pogledam, nebo zarumeni. Ja joj ne rekoh ni reči. Ja je ne ljubim. Ja ljubim nebo, moja je ljubav blaga, u snu, i neprolazna. Nje nema u životu mome. Njene su oči tamne i tople kao urme. Kosa joj je rumena kao trava u jesen. Ili se to samo čini, tako čini? Ta kosa me dirnu, te kose mi je žao, te uvele trave. Tu kosu poljubih prvo. Njen glas je detinjast, njena je maramica namirisana; i da nije, mirisala bi od čistote. Njene su oči mračne i rumene kao krv, one su moja radost. Ona mi mnogo govori o svome sinčiću. Mi mnogo govorimo o njenom sinčiću. Njeno je čelo smešno, tako bolno, naborano, umoreno; možda što je majka, možda što mene voli. Meni je žao nje, osobito njenih ruku, toplih i bledih. Ona je poštena, ne recite mi nikad da ona nije poštena. Ona ima strasne, blede, iskrhane ruke, što se stide i kriju. Njena pleća drhte kao granje pod snegom.
Šta će s nama biti? Ne znam, a i nisam radoznao. Da se vratim kući? Oni ne vole mene, a ja mrzim njih. Možda smo srećni, jer je žalim. Oko nas pupe pod snegom grančice, a oblaci mlaki i umorni uče nas nekoj staroj, bolnoj ironiji, kojoj je koren prevelika ljubav. Sve sam čekao da će još nešto doći u životu, da ovo dosad beše samo komedija. Sad vidim da posle sažaljenja ne dolazi ništa novo.
Volim je. Pozno uveče vraćamo se u Krakov. Voz juri kroz šumice, kroz bedeme, a mi skriveni u jednom kutu, sanjivi i bledi, govorimo tiho o ljubavi i nepravdi. A posle, u magli, među zidovima starim, odlazim njoj. Ona mi meće sinčića oko vrata i, klečeći preda mnom, ljubi mi ruke, drhćući od strasti, i gušeći se u očaju. Hoću da se sećam na njemu bledu glavu. Poklonim joj ma šta, ona klikće, ali ta radost brzo prođe. Ja evo čekam da se još štogod dogodi u mom životu, ali vidim već da posle sažaljenja ne dolazi ništa novo. Njen hod je sitan i lak. Prolazimo li kraj smrznutih, snežnih grana, ja nikad još ne videh da je koju odgurnula oporo. Nađe li na putu uveo list, pa i blatav, ona ga diže i zakiti se njime. "O kako te danas volim", kaže ona svaki dan.
Moj život je dovršen ovako, a da nisam primetio gde je stao, a onog, što nazivam život, i nema, i nema. Nebo voli ljude, a voda nam žubori pod prozorom cele noći. Mi smo zagledani jedno u drugo. Ona mi šapuće, moli me da je vodim, da je odnesem odavde, a ja joj se rugam da je u tuđini bolje. Napolju se deru deca sa vanrednim izdanjem novina. Sve će to proći. Ko zna, možda će se igrati vesele operete o ovome što sad čine. Ne znam više šta je dobro, a šta zlo, ali mi se čini da to ne znaju ni drugi.

 

Ležim, a moji prozori su žute boje. I, kukavan i bolestan, ja vidim kako iz mračnih podrumskih prozora viri zima. A ovo žuto lišće, puno snega, prati me već tri godine i pada mi na grudi i ubija me. Ležim, i vidim samo drveće kroz prozor. Razgovaramo se. Lišće mi njiše zbogom i pada. Zar nije ljubav samo lišće? Ja tako malo volim ljude, a lišće me tako dobro umiri. Moj život zavisi od njega. Umoran sam. Otišao bih nekud daleko i ne bih se osvrnuo. Otišao bih nekuda u žuto lišće, ko zna kuda; a kad bi neko plakao za mnom, ja bih napisao kartu: "Zbogom, idem da ozdravim."
Tražim dah, izgubio sam ga negde u lišću. Plaču oko mene, ali ne za mnom, nego za rumenilom kojeg nema više na mom licu, za svetlošću koje nema više u mojim očima. I opet me muče. Noću me zatvaraju u zatvore a danju se potucam po bolnicama. Bedemi su zavejani. Ceo dan ne vidim ničeg, samo bedeme u snegu. Nemamo svetiljaka, sedimo u mraku. A i kad me opet puste, ostaje sve po starom.
Vrbaci puni snega, pitaju me: zar se još uvek skitaš? Tramvaji su puni sirotinje i bede. Žena prebledelih od mraza, što stoje, po ceo dan, za malo mleka, za malo masti, sa malom decom, pomodrelom od zime. Kako je meni žao ovih ljudi. Mi bar imamo snage da se mučimo, a ovi su ljudi meki. Ja nikoga nemam među njima. U tuđini sam, i prolaze senke oko mene, crne, tamne; nisu mi niko i ništa. Snežni vrbaci čudili se meni. U mojoj duši ne beše nikakvog bola, ali ni sreće. Tramvaji jure. Deca se nasmeše katkad na mene, a gvozdeni natpisi dućana prolaze po zidovima. Vode se sledile, pa ne teku... Daščare i drvare, koje me sećaju zavicaja, zavejane su, suhe i prozeble.
Otišao sam joj. Ona se igrala sa detetom. Njen sinčić, mali i lep, kao da neće nikad da poraste. "Je li to zbog mojih grehova?" pita ona i smeši se gorko. Ona me grli odmah. Ona je lepša sad. Ona je sad puna tame. Ona ima nečeg bolnog sad, nečeg što pre nije imala, nečeg što se dobija od stida.

 

Mi zavidimo svima što rano u zoru idu na rad. Mi nemamo rada, niti nas čekaju gde. Mene bolnica, a nju dete. Mi se krijemo. A pozdravi li ko veselo dobro veče, otpozdravljamo tužno dobro veče. Stojim sa njome u bedemima, nad morem čađavih, prljavih kuća i bolnica. Suze mirišu po brdima. Nije mi žao hiljada i hiljada hulja i nitkova i slugu što sad ginu. Borovi hučni gledaju nas, blede i modre od vetra i strasti. Nikoga mi nije žao, najmanje sebe samog. Žao mi je samo sinčiđa njenog malog.
Pozorišta su puna. Kad kakav bez noge uđe u tramvaj, dugo čeka dok mu kakva stara žena ustane. Sećam se naše doktorke, sa crvenim krstom na grudima. Ona me je uvek zvala: "Pubi", i ceo dan mi je govorila o gospođi Elen Kej. Sinoć je prepadoše, na delu, sa jednim sanitetskim kaplarom, iza harmonijuma u sali bolnice. Cela se bolnica smeje. Prenose me kroz koji dan u brda, u Zakopane. Ona će i tamo doći, za mnom.

 

Teško i lagano su me nosili uz stepenice. Velika i kruta sestra prišla mi je hitro i svlačila me kao dete. Ona mi reče: "Što niste rekli da ste Hrvat, bolje bi bilo?" Svukla me je, obavila me ledenim oblogom. Nisam rekao ni reči. Sklopio sam oči i drhtao. A ona mi sede na postelju; njena velika usta nakriviše se i nasmejaše. Ubrisa kapljice znoja sa moga čela i zavi me još čvršće. A nad mojom posteljom stajaše tablica, pod raspećem sa crnom brojanicom, i na njoj beše, kao od šale, od veselih drugova, napisano, nemački:

 

Ime: Petar Rajić;
Čin: hrana za top;
Veroispovest: grčko ist.;
Stalež: neženjen;
Starost: 23;
Zanat: kraljeubica;
Dijagnoza: tuberkuloza.  

 

Hoću da vam pričam.
O jednom čoveku koga ne mogu da zaboravim, i koji mi beše više nego brat. Jedan jedini čovek. Jedan mladić u svetu.
Beše prva aprilska noć, ja je nikad zaboraviti neću: sećam se, sećam se, to je nesreća i sudbina moja. Svaki čas setiti se nečeg gorkog.
U vreme ono zvali su nas čudovišta, jer im se nismo dopadali. Nazivali smo se "umorna omladina", a Beč nas nije trpeo.
Sećate li se, mene su svi mrzeli, osim vas Dalmatinaca, a ja sam vas sve voleo. Imali smo malu kavanu kad sam vas upoznao, i svako veče smo se sastajali da probančimo noć. Ah sećate li se kako smo bili smešni?
Svi smo bili vrlo učeni. I svi smo bili neispavani, bledi, razbarušeni. Tiho bi skidali šešir i ulazili, a svaki bi pozdravljao svojim pozdravom.
I dok bi pod šeširom zalepršale naše duge crne kose, čulo bi se: "narodna pesma, gospod", "prerafaelizam, gospodo", "uzajmite mi jednu krunu, gospodo", "sindikalizam, gospodo". Svaki je imao svoj pozdrav. A voleli smo se jako, i nismo bili gore lude nego drugi. Uveče smo večeravali crnu kavu sa kiflom.
Svet je ravnodušno prolazio kraj naše gomile, što stajaše svako veče pred operom. I svako smo veče govorili o Rusiji. Svi smo govorili mnogo.
Sećam se jednog što je ćutao. Sećate li se, dragi moj, njegove senke nagnute nad mikroskopom na beloj zavesi pod tavanom, koju smo gledali dugo, zorom kad bi se vraćali kući.
Umro je. Kažu, bio je često gladan.
U zavičaju su nas mrzeli, pa ipak nismo mi bili najgori.
Bili smo samo smešni, i mladi, ah tako mladi. Hteli smo da spasemo svet. Sećate li se o kakvim smo sve ludorijama govorili. A sve bi se svršilo na Rusiji.
Sećate li se onog što je dokazivao da smo najmuzikalniji narod, sećate li se onog što je vikao: "otvori oblok, ja bum peval", i onog što je po vazdan govorio Vuka Mandušića? Sećate li se kako su nam kose bile duge?
Ali što nas je najviše spajalo, to beše sirotinja i sušica; one su nam bile vernije nego naše dragane, koje su većinom bile sobarice. Sećate li se, u našem su društvu i veterinari govorili samo o Rusiji i o umetnosti.
Ležim, i vidim samo mutne krovove. Danas su mi dvaput fotografisali pluća, pa sam filozofski raspoložen, dragi moj. A oni su većinom mrtvi. Leže, lepo leže pod zemljom, neki na severu, neki na jugu, neki na istoku, neki na zapadu. Zašto, dragi moj? Ah, hoću da ti pričam san, jedan moj san, i da te uspavam, mada znam da i ti sad ležiš negde i ne možeš da spavaš. Danas su mi dvaput fotografisali pluća, pa sam sentimentalan.
Tada, jedno veče, došao je on, ja ga nikada više zaboraviti neću. Brzo je nestao posle, pa ipak, on mi je bio više nego brat.
Činilo se da njegove duge i tanke, kao motka, noge ne gaze po zemlji, kao da je lebdeo nad zemljom. Ne beše odrpan, pa ipak, boju njegovih hlača ne pogodih nikad. Nad njima, crni mornarski kaput, na njemu jedno jedino zlatno dugme, "moja zlatna prošlost", reče on. Glas mu beše mutan i blag. Ja sam od njega naučio da govorim iskreno. Prišao je stolu tiho i pozdravio: "Polinezija, gospodo."
Ja sam bio davno navikao na sve đake, glumice i Crnogorce, koji su se družili sa nama. Beše nas svakojakih, ipak, ja se začuđeno okretoh. Pomislio sam da je kakav pesnik, jer mi smo često bili pesnici.
Mene je pogledao, nepoznatog, samo je mene pogledao; a te oči behu svetle, bistre, one me setiše neba.
Ja tiho zapitah jednog pravnika kraj mene, koji je jednako tražio vezu među Dušanovim zakonikom i nekim ediktima, "kakav je taj?"
"Neka dalmatinska ždera, probisvet, nemoj da mu uzajmiš."
Ništa kod nas ne beše čudno. Njegovo odelo začudilo me je. Beše iznuren i bled. Crni kaput, što je visio sa njegovih pogrbljenih pleća, toliko je bio smešan nad tim izbelelim hlačama, kao da je neko, na veselo, letnje, mornarsko odelo, nabacao crn, pogrebni, sveštenički plast.
U to doba, ja sam govorio samo o korintskim stupovima i o rodoljublju. Začudih se njegovom lepo licu, blagom i čistom; na njemu ne beše nijedne bore, nijedne pijane senke. On mi je pružio ruku i reče: "vi ličite na mene, da niste i vi na putu?... pozajmite mi, molim vas"... Njegove ruke su drhtale, i bile pune belega i rana, nečiste; one se grčile u mreži zamršenih žila, punih čvorova. Ali njegova razdeljena kosa beše mila i blaga, kao staro zlato.
Rekoše mi da je bivši mornarski časnik i da ima veze sa moskovskim studentima, da je noću pijan a da danju uči decu engleskom i francuskom.
Pred zoru, izađosmo na ulicu. Odrpanci su prašili i čistili kaldrmu i zalivali je. Mi smo voleli te mračne, mokre ulice. Znali smo da nam je budućnost na ulici. Neispavani i gladni, zastajali smo i govorili dugo o svetu, o zemljoradničkim zadrugama i Slavenstvu. Ja sam govorio samo o Rjepinu. I ti beskrajni razgovori što su po kafanama, u gomili dugokosih đaka, dovodili do obešnih tuča, tu, po ulicama praznim, tekli su blago, i nestajali po mokrom drveću i crnim krovovima.
Nazivali smo "dobro jutro" svakom. Pred suncem tek, zalazili smo u grdne mračne kuće, gde smo stanovali visoko, visoko.
Te noći smo se dugo svađali o Hartvigu, o nekoj nemačkoj oklopnjači pred Agadirom, i o nekoj novoj lepotici, jedne javne kuće.
O, znali smo mi, dobro znali, da smo nesretnici, ali smo govorili sa očajnom radošću o Slavenstvu. najviše su te zore napadali njega, jer on se nije mešao u prepirke naše, i stajao uplašen, naslonjen o stub svetiljke što se gasila, šapćući: "Šta hoćete od mene još, bio sam mlad pa je i to prošlo, šta hoćete još?"
Svi su vikali, rugali mu se i udarali ga, pitali su ga je li sindikalista, je li platonista ili anarhista, nihilista, nešto je morao biti. A on je pričao o snegu, o krstokljunu, koji zimi drži svadbu, o snežnim oblacima, a najviše o nebu. Sve je mrmljao nešto nerazgovetno o nebu. Ja sam mislio da je i on pijan, jer svi su ostali bili pijani. Tada ga pritisnuše o jedno staklo i počeše ga udarati, a on raširi ruke i reče: "ja sam sumatraista". Sećam se, bila je zora, nebo je bilo tamnozeleno, a beše prva aprilska noć. Posle se posvadiše sa nekim zandarmom; ja ga povedoh, jer beše kavgadžija ljuta u piću.
Stanovao je u blizini i ja ga otpratih. Popesmo se uz stepenice i stresoh se od zime. On me je jednako grlio i molio da ga saslušam; govorio je nešto o brodu Kaizerin Elizabet pred Solunom, o nekom šamaru što ga je dobio od admirala, i o nekom dvorištu u Kotorskoj tvrđavi, gde ga obeščastiše i gde ga htedoše streljati.
Ali je mene bolela glava, i sve je to bilo tako čudno i sve sam se tresao od zime. Ja sam ga jedva čuo.

 

Pa ipak, dragi moj, kako beše strašno ono što pričaše o svojoj majci. Ona je jednako prala i ribala pod. Ded, otac, braća, svi su bili pijani; bilo je strašno slušati kako jedino ta žena u porodici radi, riba pod i spasava ih, i budi ih mamurne pred zoru. Ona je plaćala dugove, ona ga je školovala, otac mu beše pisar. Kad pričaše o njenoj kosi sedoj, meni se učini da snivam, toliko je ličila na moju majku. Ah, nikada ne mogu da zaboravim tu ženu. Ona nije bila nikad zaljubljena, nju nikad niko nije milovao, tukli su je, mamili je, pijani i obesni, i ona je jednako ribala pod. Njegov otac beše veseo čovek, kao i moj.
- Dragi moj, jeste li slušali za moga oca?... pitajte za njegovo ime po manastirima sremskim, svud ga znaju, pitajte samo za drvara Egona Čarnojevića, za onog što je i zimi i leti nosio beo šešir. On je retko dolazio kući, prodavao je konje u Vlaškoj, i govorio je da tamo žene imaju naročiti "vkus". On je retko bio kod kuće, voleo je tuđinu kao i ja.
Njegova majka je po ceo dan ribala pod, a njega je školovala na Rijeci. Imao je o levom bedru lep nož, sa balčakom od bele kosti, a beše najbolji đak. Pedeset godina je ona ribala pod pa je urmla. On beše tad na brodu, pred Maltom. I ništa se nije desilo, brod nije potonuo, čak ga ne pustiše ni kući. On mi je jednako šaputao i pričao, a ja sam bio željan da zaspim.
Prvo je pričao o nekom nebu pred Carigradom, što je bilo zastrto nekom žutom maglom. Posle smo ležali na nekoj jedrenjači pred Hongkongom. Na nebu beše samo jedan oblak, on je bio ljubičast, ali providan, stajaše nekako baš nad pristaništem, a u vrhu imađaše jednu zelenu, sjajnu zvezdu zornjaču.
Sve do njegovog stana, on mi je tako, isprekidano, govorio o nebu; jednako mi je šaputao o nebu, znao je boju neba svakog dana, onih godina što ih je proveo na moru, po svetu. Ja sam ga jednako ućutkivao, ali je on opet počinjao, blago šapćući.
Cele te noći sećam se samo kao kroz san, mada me to boli, a mnogo me više ne boli, dragi moj. Pa ipak, taj čovek mi je postao više nego brat, eto tako, kao u snu.
U njegovoj maloj sobici ne beše ničeg, osim starog nameštaja i slika po zidu.
To behu sličice oblaka i neba.
Imao je sličice neba celog sveta, a išao je za mnom jednako šapućući: "ah, da ste ih videli u bojama, ah, da ste ih videli". Sećam se, ubrisao je sa grdne, crne table, koja se kao iz zemlje iznenada stvorila preda mnom, dok sam ja brzo pročitao: "Let's learn english" i šaputao dalje: "ovo je pred Cejlonom, ovo je pred Samosom..." sećam se. Ja sam se bacio na postelju, ali je on seo do mene, držao me za ruku, mucao i govorio dalje. Branio se da nije pijan i molio me da mu uzajmim novaca. Pa me je poljubio. Govorio mi je da se ne plašim njegovog odela, pogladio ono poslednje dugme i rekao: "moja zlatna prošlost".

 

Ja sam pokušao da zaspim, ali je teško išlo, on mi je jednako šaputao, a svaki čas sam kao u nekom ogledalu video, nad svojom glavom, sam svoje lice. Bila je to čudna noć. Iznenada, on mi se učini davno poznat i mi smo dugo govorili o budućnosti Srbije, o narodnoj nošnji i o korintskim stupovima. On je jednako počinjao o nebu.
Molio me je i preklinjao da ga slušam. Jednako je pričao o nebu. Spokojno je sedeo na palubi, ili hodao gore-dole, zastajkivao i gledao u more i nebo. Mislio je o mladosti, a pričao mi je zamršeno, kao moj život. Tu je more bilo neke zelene boje kao trava u proleće; dugo je šaputao o toj boji. Posle je opet pričao o nekim rumenim prugama na nebu i dokazivao mi da su mu one pokazivale put, i da je plakao od radosti gledajući ih, a nikad dotle zaplakao nije. Sve je to bilo tako čudno, ali ja sam mislio da sam zaspao, no se trgoh, i videh ga kako stoji preda mnom sa svećom u ruci i šapuće mi, svetleći mi u lice: "nebo, nebo".
Posle mi je opet pričao o majci. Pričao je kako je, sećajući se nje, u dalekim gradovima, ustajao i davao mesto svoje staricama da sednu, posle smo opet bili na nekom brodu pred Kairom.
U zoru, on je sedeo, jašući na jednom topu, ili je hodao gore dole, u službi, i jednako učio, učio. Učio je iz mojih knjiga, i ja sam se mučio da se setim otkud one kod njega.
Sećam se, stajali smo pred Kairom. Jedna vrlo bogata Amerikanka i njeno društvo posetiše brod, a on joj je bio dodeljen za kavaljera, jer je krasno govorio sa ženama, a još krasnije plesao. Posle toga, jednog dana, on je veseo i mlad, odeven u belo, sa zlatnim mačem o levom bedru, išao po gradu, punom lepih, nakinđurenih, belih žena i felaha i magaraca. Jedno veče, iznenada, sastao se sa njom i dugo su strasno plesali. Govorio joj je vesele i smešne stvari.
Sve što su činili, tvrdio je da negde, daleko, na jednom ostrvu, ostavlja traga. A kad bi joj rekao da sad, od njenog strasnog osmeha, dobija jedna crvena biljka, na ostrvu Cejlonu, snage da se otvori, ona bi se zagledala u daljinu.
Ona nije verovala da sva naša dela utiču tako daleko, i da je naša moć tako beskrajna. A on je verovao još samo to.
Pod palmama, u salonu hotela, on joj je govorio kako on ne veruje da se može ubiti, ili da se može učiniti neko nesrećnim; nije verovao u budućnost; rekao je da njegove telesne slasti zavise od boje neba, da se živi uzalud, ah ne uzalud, nego osmeha radi, sa kojim se on smeši na biljke i oblake. Rekao je da njegova dela zavise od nekog rumenog drveća, što ga je video na ostrvu Hios.
Ona se kikotala, on je bio smešan i tako mlad.
I, posle tih silnih plesova i razgovora, na jednom kamenu, pod jednom grdnom sfingom, pri jednom izletu, on je ljubio tu ženu, koju pre nedelje dana nije ni poznavao. On je ljubio divlje i strasno, to je nju zanelo. U toplom pesku, crvenom pesku, ona je dugo gledala trag svojih malih nogu i stidljivo ga pitala koliko mu je godina.
A on je bezbrižno grlio i stiskao, tako čvrsto, da bi jauknula od bola. Oni pojahaše svoje magarce; ona još jednom pogleda trag svojih malih nogu u vrelom pesku, crvenom pesku, pocrvene, i reče, malo afektovano, da on liči na Lord Bajrona i da je: mad, bad and dangerous to know. To veče još, on je prenerazi, prepade i zagrli na silu, neuplašen od njenog prigušenog cika, pri otvorenom prozoru, gde je pod palmama sedeo njen tajnik, i, ljuljajući se, čitao. On beše nevin, i nju to tako začudi i razveseli, da je klečala pred njim i tepala mu hiljade milih reči, drhćući bezumno, bleda i troma, silna, teška, lepa.

 

Tada se opet javi neki čudan bol i tuga u njegovom pričanju, i jedva čujno šapućući, osećao sam da mi grli glavu i hladi čelo. A sva ta mladost, i sve te reči, dovodiše me do suza, a da sam znao zašto. I tad se opet pojavi nešto zamršeno u njegovom pričanju, on je ne vide više, mada su od nje dolazila bezbrojna pisma, mirisna i uplakana.
Čitao je o uspesima madam Kiri, i on se poče zatvarati u svoju kajitu, i prevrtati neke žute ćupe i računati. Uzalud su ga drugovi molili da izađe na palubu, on je sedeo pogrbljen, kao da beše brat, muž ili dragan toj nepoznatoj ženi i gledaše po celu noć plamenove i grejaše i paljaše plave praškove. Pisao je neka pisma, na koja nije dobijao odgovora. Drugovi su mislili da je poludeo, lečnik ga je tajno posmatrao, ali se on blago smešio na sve to i govorio da je sve to samo zato tako čudno, jer se oni nikad nisu zagledali u nebesa jutarnja. Konzul Amerike došao je lično, sa jednim mirisnim, očajnim pismom, na palubu. Ali su njegovi odgovori bili nemili i smešni.
On je rekao: da nismo gospodari svojih misli, ni svojih dela, da je on obvezan jednoj staroj ženi, koja je sahranjena negde, na jednom dalmatinskom ostrvu, i da nikog više ne voli na svetu. Njegov smeh je bio zao i promukao, a oči mu se sjahu kao žeravice. Ja sam čuo samo kako se smeje, a taj smeh mi je probadao san. Rekao je konzulu Amerike da je sve što Amerika čini uzaludno, da budućnost jednog naroda ne zavisi od grdnih turbina, ni od rada, nego od neke plave boje obala, nekog dalekog ostrva. Napao je besno trustove i rekao nešto smešno protiv čovečanstva; rekao je da njegov osmeh, ovako preko mora, u stanju je više pomoći sirotinji njujorškoj nego pet milijuna, i sve bolnice, koje ta dama, koja uostalom ima debele članke, a to se njemu ne sviđa, podiže, sa svojim nakradenim novcem.
Beše grdan skandal. Smestili su ga u bolnicu, ali ga ubrzo pustiše dalje.
Njegovi blagi odgovori i njegove čudne oči uveriše lečnike da nije lud, ali da je bolan. Čuo je da je njegova krstarica u Singapuru i otputova za njom.
Posetio je neka ostrva, i radovao se kad je mogao tice šarene da dotakne rukom. Oko ostrva bilo je svud nebo. A maharadže sa belim turbanima znale su više nego sve evropske biblioteke. U Bombaju je upoznao Šekltona, i besno se rastao od njega, jer nije hteo da mu prizna da je slavenska kultura viša, nego germanska.
I ma kuda stigao, svi su silazili s puta. Njegove oči pune nekog očajnog besa smejale su se vojnicima, strancama, ženama, svima.
Govorio je jednako da njegove misli zavise od jednog groba, na jednom ostrvu dalekom, i kad to nikog dirnulo nije, opijao se grozno.
Po sate bi, pred veče, stajao zavijen u gumu, i gledao u more i nebo. Stigao je svoj brod i veselo ga primiše. Opet su prolazile noći na mokroj, oribanoj palubi; on je hodao gore dole, činilo bi mu se da je taj pod prala i ribala njegova majka.
Počeo je da silazi u zagušljive hodnike mornara, i, sedeći celu noć sa njima, pevaše neke vesele, sremske pesme. Njegovi drugovi počeše da ga mrze. Pri jelu su ga pitali: kome se to smeši u daljinu? To "u daljinu" rekli bi grohotom. Nazvaše ga "radiogram". Ali je on sve to snosio i primao se rado mesto njih, službe. Sedeo je gore, na topu, zagledan u nebo i vodu. Daleko od one žene, stizala su ga jednako njena pisma, a on joj je u daljini bio veran, ili je tužno nazivao imenom njenim bludnice po pristaništima, crne, žute i bele.
Tada bi, sa osmehom gorkim, priznavao da je nesrećan. Sve što je bilo oko njega prezirao je; sve to beše uzaludno i smešno, a očajnu bi radost budilo u njemu ono što je bilo daleko. I bio je miran i blag.

 

Na svom topu, na palubi, u noćima zvezdanim, na sinjem moru, kad ne bi video nigde ničeg do nebo i vodu, on bi bio gospodar sveta. O svemu je vodio brige. U Meksiku beše ustanak; u Rusiji su otkrili atentat na cara; u Čikagu su radnici podizali barikade. O svemu tom je vodio brige, i kroz etar razmišljao, zagledan u nebo, svoj osmeh. I sve bi se ispunjavalo po želji njegovog srca. Činilo se da sve na sveti zavisi od osmeha njegovog, kao što je on bio vezan, a da je to pre znao, za rumene biljke prekomorske. U jednom pristaništu video je kuću, kakvu je već davno želeo.
Nije više znao šta je dobro a šta zlo, i merio je sve rumenilom neba, utehom njegovom. Tako, iz daljine, imao je strašnu moć nad događajima u svetu, nad draganom svojom i zavičajem svojim, nad svim što mu beše milo i drago. Tako, nepomičan, sa mutnim i blagim osmehom i mislima na ostrva daleka.
Primetio je da poneko drvo u daljini zavisi od njegovog zdravlja; pobede i bitke, negde, daleko, preko mora, od osmeha njegovog.
I, kao kroz san, osećao sam opet kako me drži za ruku i zavija nečim.
Bili smo pred nekom belom kućom nekog bogataša, trgovca iz Amsterdama, na Sumatri. Drugovi njegovi su ga mrzeli i svađahu se sa njim zbog Ferherenovog eseja o Rembrantu.
On se veselo peo po stepenicama u kuću belu, hradovitu. Na pragu je stajalo devojče, ali on se seti nekog i htede da prođe kraj njega. Zvala se Hela, bila je navršila trinaest godina i pitala ga je nešto o bečkom univerzitetu i o Meštroviću. Mučio se da se seti gde je video njene oči, i setio se: ona je imala oči kao njegova majka. U glavi je osećao strašan bol. Setio se da oko Bornea beše neka plava voda, zorom, pre sunca, pod stenjem. Ta boja mu je oduzimala svest.
Oni su pošli u lov, na srne. Bila je navršila trinaest godina. On je svako veče tajno skakao sa broda u more i vikao neke grčke krasne, medene reči, i plivao do jedne šume, gde je ona čekala. Često, kad bi ga ona u mesečini dočekala zagrljajem, on bi primetio jedno rumeno stablo i priljubio se uz njega i grčevito ga ljubio i tepao mu. A ona je otišla u stranu, i plakala.
Čuo je pucanj topova. Besnela je bura, a on se, urlajući od očajanja, sa suznim očima od straha, hrvao valima. Čuo je kako ona viče njegovo ime, i vide je, u dolini, kako mu maše sa buktinjom, u mraku. Beše noć, upalio je vatru, a oko vatre je uplašeno rikala i urlala strašna zverad. Ona ga ljubljaše, sva drhćući.

 

U zoru, sećao se i sad, beše na dnu neba nekoliko zvezda, malih, sasvim bledih.
Admiral je imao dvoboj sa njenim ocem, a njega izbaciše sluge strmoglav sa terase.
Pred veče je brod otplovio dalje.
On je opet živeo na nebu, živeo u vodi, na zemlji nije bio, nje se nije sećao.
Kud sve nisu išli. On nije hteo u Polineziju.
Ne, nije više znao šta je dobro, a šta zlo, niti je znao zašto govore toliko o životu, nije se mešao u prepirke, i nije više verovao ni u šta, do u neke plave obale, na Sumatri.
Osećao je: da je njegov život samo rumene jedne biljke radi, na Sumatri. I smešio se mirno. Bio je zaljubljen; pa kad život nije mogao da ga spase, šta je još moglo da ga zadrži? On je, svako veče, sedeći na topu, pisao pisma, na koja nije dobijao odgovora; pisao je ruskim đacima, u Moskvu, i čudio se zašto njima?
U pristaništima dolažahu mu mali muškarci, ko zna čiji, i igrahu se rado sa njim.
I on vide da su deca svud jednaka.
Sećao se, u Sidniu mu je dolazio svaki dan jedan mališan, što je jako ličio na njega, a on ga je učio da čita i piše.
Počeo je tada da pije i da čini ludorije u službi.
Samo noću, na palubi, opranoj i oribanoj, zagledanom u nebo, smešeći se na drveće neko belo i daleko, beše mu dobro.
Kako se on smejao drugovima što su počeli nositi fes, i brodovima što su promicali obojadisani žuto-crno. Kako se on smejao državama i stegovima raznim i topovima uperenim na njih, i svirci vojnoj koja se odnekud čula. Kako se on smejao svetu što se vrteo, šalio i igrao, pa i onima što ih sahranjivahu zavijene u neke bele, krvave čaršave.
Njegove radosti i žalosti behu daleko. Pisao je silna pisma i činilo mu se, da tim pismima i osmesima na drveće i bilje i oblake, čini više dobra, no da je postao otac i njen muž. Ali se jos uvek nadao. Tad, jednog dana, doznao je da ima sina. Kako je od toga dana sve postalo sumorno. Svaka oznojena leđa, natovarena kamenjem, u pristaništima, svaka bleda žena koja je prosila, dodvorila ga je do očajnog besa i stida. Doznao je da ima sina, i od toga dana beše sve na svetu tako sumorno.
Pokušao je da ga vidi, ali ne mogaše da ih nađe. Sve više je počeo da voli vodu, boje i drveće, a sve manje ljude i živa bića. I sve češće je smešio se blago, na rumeno nebo.
Sećao se, kad su jedne zore otplovili od Tenerife, plakao je za jednim rumenim jablanom, na bregu. To drvo mu se učinilo više njegovo, nego njegov sin.
Počeo je da čini ludosti u službi. Behu doznali za balkanski rat, i često ga napadahu zbog šala, od kojih nije mogao da se uzdrži. Podsmevao se Austriji. Tad, jednog dana, nestao je neki novac; admiral je jako ličio na pokojnog strica, i bio je malen, ne viši od tri stope.

 

Sumnjahu, ali nisu smeli da ga osumnjiče. Stajali su pred Solunom, i imali su tajne zapovesti.
Tad, pri jelu, rekao je nešto smešno o poštenju, kad se govorilo o toj krađi. Čini mu se, rekao je da, ako je ko pošten, možda to ima uticaja, kroz rak, čak na Polineziju. Admiral je vikao na njega. On reče da dinastije i narodi nemaju poštenja. Tada ga je admiral udario i počeo daviti.
Osetio je da je od tog postao slab, bolešljiv; počeo je naglo nekud da pada. Posle, iznenada, sedeo je i kartao se u jednoj sobici, punoj ogledala. Jedna lepa žena pristupi mu i pitaše ga da li da igra. On se pokloni i reče joj: "daću Vam jedan dobar savet. Lepe žene ne treba da igraju." Jedan crnogorski princ bacao se oko njega novcem i svirao je u glasovir. Na vratima se ukaza Šaljapin, na ragi, sav kriv u sedlu, sa grdnom motkom u ruci i sa jednim razbijenim loncem na glavi, zidovi se tresli od pesme njegove.
A on je stajao kraj prozora i zagledao se u nebo.
Oko njega su svi plakali i pevali, ali njega ne beše ničega žao. Gledao je i video neki šumarak mračan, i jednako se mučio da se seti gde je. Osetio je da će umreti, i poče naglo strmoglav nekud da pada.
Tešio se da će mesto njega da žive rumene neke jele, pune kakadua lepih, na jednom ostrvu dalekom. A kad se osmehnuo, setio se da sad neko daleko, daleko, plače za njim. Okrenuo se onima što su sedeli oko stola, na koje se vrtela čigra i zlatnici, i počeo vikati, uzdižući ruke: "Gospodo, smešite se, možda će to neko na Sumatri osetiti." Posle je počeo da govori o nekim korintskim stupovima i osetio da umire. Pao je i svi se iskupiše oko njega. Da, on je jednako buncao o jablanovima, o rumenim biljkama koje mesto njega žive; stari jedan sveštenik u crnom mornarskom kaputu prišao mu je i pitao ga: je li katolik, a on mu reče: "ja sam sumatraista".
Onaj ga ščepa za vrat, on htede da drekne...
I video sam sestru, kako drži svetiljku i kako me podiže. Drhtao sam i cvokotao od vrućice. Osetio sam da sam sanjao o šumama galicijskim i činilo mi se da mi u ušima još zuji groktanje mitraljeza.

 

Probudio sam se i pogledao oko sebe, dragi moj. Beše ponoć. Na stolu stojahu bele ruže, koje mi je donela jedna žena, tuđa žena. Sestra mi dade broma, pomilova me po obrazu i reče... "Ala Vi nemirno spavate, plačete i vičete, mora da ste opet dugo čitali te vaše lude knjige. Sutra ću Vas izdati doktoru. Zar ne vidite kako ste se već osušili? Bože moj, kako sam ja predstavljala sebi Srbe."
Šta sam mogao činiti, dragi moj? Okretoh se zidu, ona mi namesti džakuljice leda na grudi. Hteo sam da spavam, ali se moj prokleti mozak jednako sećao. Hteo sam da zaspim, ali mi je neko jednako šaputao u uho Mikelanđelovu noć! Komedija, dragi moj. Šteta samo što se od tog umire. Tako mi, vidiš, prolaze noći u groznicama i snovima, dragi moj, u snovima koji nisu mnogo luđi od jave.
Noći su ledene i zvezdane. Ostavljaju otvorene prozore. Kažu, led i zvezde će mi izlečiti pluća. Ledene jele previjaju mi grudi, one stoje pod prozorom mojim, one mi rekoše da je bolje biti jela nego čovek. Uveče ja čitam Tibula i sećam se neke moje tetke, što je sahranjena u veselom, mirisnom splićanskom groblju i jedne zelene sfinge splićanske koju sam jahao. Bio sam tada veseo i mlad i govorio sa nje veselo, sam sebi: "Igrajte, noć je već stala na kola; majčinom spregu veselo jure zvezde, a za njima evo dolazi san, na mrkim kolima, i sa njim tamni snovi"...
Ležim i gledam ledene vrhove kako se cakle, u rumenoj mesečini. U daljini grme topovi. Držim u ruci maramicu tuđe žene, blago i zamišljeno, ja, koji nikad nisam držao tako maramicu svoje. I dok mi lečnik po sate priča o uzrocima rata, ja osećam da ću umreti sentimentalno, kao glumac. Ne znajući što me rodi majka i ne mogavši učiniti nikom dobra, najmanje sebi. Da mogu da se vratim tamo gde topovi grme, i da kroz Ruse odem daleko nekud na Novaju Zemlju, tamo gde je led zelen, a voda plava, pod ledom, sneg rumen. Tamo bih, od silnih boja zanesen, zagledao se i zaboravio sve.
Živi se nehatno i leži po ceo dan. Nebo ulazi noću kroz otvorene prozore, i zima ulazi u mene i zaspi. Sve su se snežne jele previle na moje grudi, lečile ih i šaputale mi, i učile me da ljubim našu majku zemlju. Zorom bih se budio i, pokriven, tako, preko ušiju, gledao bih kako se krv sunčeva razliva po šumama. Orlovi su doletali iznad sveta, a negde u dubini su groktale puške mašinke, nekih poljačkih pukova, koji su po selima vežbali u rezervi. Ceo dan smo ležali po snegu. Samo pri jelu smo se skupljali i cvokotali od zime i gušili se sa mlekom i sutlijašem. Lepa jedna, vrlo lepa, kaluđerica budila me je, sedela mi je na postelji i brbljala mnogo. Znam, jednom se drsko našalih s njome. Hteo sam da je zagrlim, ona ciknu i pobeže. No primetio sam, posle, da mi od tog dana čini sve bolje i lepše.

 

Lutao sam po šumama. Padale su šišarke za mnom, a ja sam seo negde na kamen i slušao kako sneg pada na mene. I čuo sam kako idu gladni, posrćući, po arbanaskim gorama i zasedama; kako se sele, opet sele. Čuo sam kako padaju i izdišu među lešinama konja i čuo, kako oko mene čitaju, da su hrvatske cčete prve prešle granicu. A jedan mi prijatelj osniva Jadranske banke i piše da će se sve ovo zaboraviti. Da, zaboraviće se i igraće pijani kolo nad zgarištima. Moj stari učitelj, u Temišvaru, skočio je sa trećeg sprata i ubio se, zbog sveta ovog. O, kad bi sad svi mi, po tuđini, počeli skakati sa trećeg sprata, što bi imao čemu da se smeje svet!
Srne su uplašene, pa begaju kad vide naš trag. Ona me, razume se, obožava. Kako je to smešno. Ja volim one koje su opake, a sve koje su dobre, plaču za mnom. Mene ništa više ne čudi. Budim se zorom i čitam Dantea.
Kad padne noć, ona mi dođe. Katkad, razume se, čini mi se da sam lud, ali još češće da su drugi ludi. Činim sve što i drugi čine. Rodio sam se od žene, kušao sam ljubav, pa i oduševljenje. Znam i organsku hemiju, čak znam da ima i ideja koje su besmrtne. Brat sam svakom, a ima nas milionima. Dosadile mi se ljubavne svile i sve ove duševne dubine. Posetiću rat, opet, i vihor i strahote i kiše, one strašne kiše. Među muške, hoću bar među muške, gadim se ovih razjarenih madona.
Posle, jedno poslepodne, poče čudo. Sneg se poče topiti i neke tičice male počeše da doleću iz šume, i da nam sedaju na ruku, prnuvši uplašeno, kad bi koji počeo da kašlje. Grozne grmljavine lavina budile nas noću. Tada počeše i drva da šume lagano, tiho; potok u dubini negde dobi nov glas, mio, bolan, nov. Sa drveća doletaše poslednje žuto lišće, uvenulo davno, još nerazvejano. Orlovi iščezoše, a nebo dobi neki tup i pun sjaj.
Kako je sneg čudan. On se ne topi, ne umire kao sve drugo, nego se smeje. On se igra, on pevuši. Javi se iznenada, gde ga niko nije više očekivao. Tičice voli, otkrije im ponegde malo zemlje, te one kljucaju tu, i sa nekom dragom zabrinutošću gledaju zemlju, u kojoj zrnca nema; zatim poskoče dva tri puta i odlete uvređeno.
Beše jedna klupa, jedna dobra klupa nad urvinom tamo, sva bačena napolje, u zrak, u nebo. Tu bih sedeo ja. Bio sam izgubio vezu i smisao ljudskih dela i uspomena. Sve se to izmešalo u meni. Ko zna šta je život?

 

I zima se pocepa. U krpama i traljama tužnih ležali su slatki skuti neba i snega, po stenama. A zvezde potamneše i noći nisu bile tako zvonke, no tiše i pune nekog plačnog čara. Ja više puta skrstih ruke. U meni beše neki umor, umor koji nema ni uzroka, ni gospodara. Više puta mi klonu glava i navirahu mi bolne reči, koje šaputah, tako, u vetar.
Ljudi su kašljali sve gore i, jednog dana, pade jedan grdan Čeh kraj mene, na stepenicama, sa ustima ogrezlim u krvi. Ja ga pogledah zapanjeno. Umro je posle tri dana. A proleće je dolazilo. Veverice su zabasale iz šuma čak u naše sobe.
Po krovu pada neka žuta tama, zorom, svakog dana, otkada sam se vratio. Tama, tama je ta topla svetlost što me rano budi. U primorju, negde daleko sad je proleće. Greh? Život? Ko zna šta je to. U primorju je sad proleće. U ovake dane sam prvi put naučio da ljubim. Bio sam tada veseo i mlad. Sećam se, sećam se, tada mi je majka bila prvi put teško bolna. Beše počela da sedi. Ali se trudila da bude vesela i ponosito je gledala po kržljavim hotelskim palmama. A kad je zaspala, gledao sam dugo rumene vrhove drveća, kad bi pao suton u daleke bele kuće po ostrvima.
Život, greh, red, zakoni, granice, sve su to tako mutni pojmovi za mene. Ja tome nisam kriv. I, bio kakav bio, ja znam da ću umreti sa umornim, ali svetlim osmehom, mada mi je nejasno sve što sam učinio i preživeo. Čim joj je bilo bolje, počeo sam se gubiti u noći srebrne po lađama crnim i laganim, ne pitajući kuda one vode. Trgao bih se tek onda, kad bi pristali u kakvom peskovitom žalu i začudio bih se otkuda sam ovde. Pa ipak i tu beše dobro. Iskočio sam iz lađe, mada nisam znao gde sam. Prolazile su sirote slabe žene i natovareni magarci. Kupio sam neke opanke crvene i ručao sam negde visoko u jednoj beloj kući, što je mirisala sva na zejtin i so. A kad bi zazvonila daleka zvona iz rumene bistre vode, pošao bih dalje. Sedeo sam sa nekim ljudima, što su nosili velike crne šešire, a kad sam se umorio, zaseo sam u jednu malu kavanicu i najeo sam se sladoleda. Barke pod belim jedrima vijahu se po moru, a ja sam gledao iz prikrajka i ćutao. Pred veče je prošla neka derna motorna šalupa i žene u širokim suknenim suknjama i pijani momci sa čabrovima u grdnim šakama i prazne bačve počeše padati i skakati u nju.


Kuda to, pitao sam je.
U Ponte, odgovorili su mi.

 

Nisam znao je li to selo ili grad, hajde i ja. Sa kuća se lepršalo belo rublje i želelo mi srećan put, a kad se navezosmo, devojke zapevaše otegnuto. Pevale su, pevao sam i ja. - Kako se zovete Vi? - pitao sam jednu. - Marija, - a Vi? - Izabela. Pevala je cela barka, pevao sam i ja. Uplašeno i željno gledao sam u njih. Marija beše lepša, crna i visoka; ona me je setila mog nežnog i pogurenog stasa i ja se zastideh. Ona me je pitala o provodu i gizdanju žena po gradovima. Smejale su se jer nisam skidao bele rukavice. Svud okolo smejalo se stenje,u vodi prozirnoj, naježenoj i tišoj nego pusto kamenje. Ja sam im pevao sevdalinke, a one htedoše da mi se zahvale i otpevaše mi jednu pravu srpsku pesmu: "Čija je ono zvezda?" Posle smo se svađali, raspravljali o braku i o frankovcima; nuđahu me suhom ribom i nekim zlatnim vinom, kao stenje uokolo, tako žutim i vrelim. Pristadosmo u nekom kršu i počesmo vikati. Neki su hteli da se vozi dalje, a drugi opet da se ide pešice. Ja sam se sakrio iza crne, visoke Marije pa pođosmo po opekotini brega, sve kroz neko šikarje, kraj nekih kapelica i obojenih Majki božijih kraj puta.
Išle su dugo i dugo. Izabela je bila udata u Puntu, ali joj muž beše negde u Argentini. Ona je prodavala duvan i govorila rado o romanima. Veselo se smejala kad vide da sam se izgubio i da ću tek iduće nedelje moći da se vratim. Nudila me je da prenoćim u njinoj kući i smejala se glasno. Sve to beše tako čudno, nebo tako rumeno. Stigosmo u neki šumarak i nađosmo jedan mirni manastir. Naš smeh postade blag, one me počeše pitati o bolesnoj majci. Oko nas beše tiho. Stepenice zvonke i usijane odbijahu podne pod nogama našim. Ne beše nigde nikoga, iza šikarjažuborio je Jadran, koji beše plav i bistar kao potok brdski. Crkva sva otvorena i hladna, one kleknuše i moljahu se dugo. Neki fratri su prolazili kraj nas, mi bacismo krunu za sirotinju na vratima i posedasmo sani i umorni od mora. Marija je bila sva umazana od crnog grožđa. Umoran, tako bih rado ostao lezeci tu iza klupa, sto su mirisale na tamnjan i odbijale tupo kod milih, starih slovenskih reci.
Najeli smo se grožđa, posle opet navezosmo se. Jedna Majka božija gledaše za nama, a ja se trgoh i rekoh glasno: "Marija". Ali ona se okrete i nasmeja: "shimmia". Preko, na vodi, čekao je gradić sa kućama, koje su se popele jedna na drugu kao igračke. Ja sam jednako gledao Mariju dok je veslala. Bio sam seo do nje i hteo da joj pomognem, ali me je ona odbila i prezrivo tiho nazvala: "shimmia". Izabela se veselo smejala i tumačila mi da je to opica, "Majmun", rekoh i ja sam. Primetio sam da me Izabela drago i željno gleda, ali se ja okretoh Mariji i rekoh dva-tri puta sve tiše njeno ime. Neko me je pozdravio sa obale: "Addio Pierre." A ja veselo viknuh: "Dobro veče." Pa i zašto da ne, bio sam ja prijatelj svakom na svetu. Izabela je ležala na nekom mokrom konopčetu i jednako se smejala. Ona mi se naslanjala na rame i ja sam nehotice osećao na licu njen vreo nos i pritisnute obraze. Mlađa sestra veslala je lagano, videla sve, uzdisala u mraku, a ja bih se trgao i pogledao oko sebe po rumenom moru i začudio se otkud sam ovde i otkud te sestre. Senke stenja preletale su nas, visoko iz mraka gledala nas je jedna ljubičasta svetiljka sa jarbola nekog.
Pristadosmo i voda jedva čujno pljusnu o kamen, kao znak nečiji obali nepoznatoj. Oko nas se čuo osmeh i graja. Mi smo se puzali nekud, pa zastadosmo pred jednom visokom kućom punom kamenja, rublja, veselja i mreža. Izabela me je, stiskajući mi jednako ruku krišom, provela nekud gore, po stepenicama nekim, što su cvrčale jako i ostavi me u mraku. Taj mrak je bio ljubičast i svetao, kao crna svila, nigde još ne videh tako mio, mek i taman mrak. Nisam znao gde sam; videh neke grdno debele, visoke, šarene postelje i Mariju, koja stajaše neprimetno kraj stola. Ona me je pitala, da li bih pošao sutra s njima na Krk, tamo će biti ples. Izabela je donela neko jelo i stavila na sto. Obilazila me je smešno i tužno i nudila me blago da jedem. Nameštala je brzo postelju i ćaputala, da će me rano u zoru probuditi. Ostavila me je samog i ja ne mogah reči da izustim. Kroz otvoren prozor, smejalo se nebo i more, jednako se čulo dole neko dovikivanje. Činilo mi se da to neko viče pod prozorom. Tek kad sam prišao, naslutih, da to neko viče negde čak preko, na ostrvu. Oko mene su bile vrele senke i ja zastadoh kraj prozora ćutke. Pa ipak uzani sokaci činili mi se davno poznati. Zidovi beli bili su tako dragi kao nigde dosad, miliji i blaži, tiši nego u zavičaju.

 

Čuo sam, ili stepenice cvrče. U vratima se ukaza Izabela sa svećom u ruci. Gledala me je nemoćno i molećivo. Pitala me, da li mi nije dosadno i neprijatno što sam se izgubio, pa sede za sto prema meni. I zanet, ja sam osećao bespuće i da sam se izgubio. Bojao sam se da će primetiti kako ne umem još oko žena. Ona mi je pričala o udadbi svojoj, o mužu sa nekom groznom dosadom i gorčinom u glasu. Glavu je umorno naslonila na levu ruku. Iz njenog crnog odela virila je njena bleda glava, koja mi se na suncu učinila prosta i opaljena salivena od jedne blage, tanke crte, koja me je privukla njoj. Ona me je začuđeno posmatrala i okretala glavu. Nije se otimala, ni branila, ali je molila da se manem nje i prebacivala mi one bogate dame po gradovima. "Otišao je lane", reče tiho i govoraše jednako o sirotinji. Umorna i vruća, kao što beše kamenje u vodi na dnu, koje sam dodirnuo rukom, predade mi se sva bez moći da stoji na nogama. Ruke su joj visile i ona mi pade u ruke sva teška. Odjednom ona uzdahnu, ispravi se i poče svlačiti odelo. Za čas stajaše u košulji, u mraku. "Lezite", reče mi tiho. Hteo sam da joj priđem sav zbunjen, kad se ona poče moliti Bogu. To me ispuni nekom grozotom, tugom, i bljutavo mi beše.
Ona mi je bila prišla i sela na moju postelju. Njena glava postade sad u mesečini jedna jedina blaga, tanka crta puna suza. Košulja joj beše oštra i sura. Htedoh da je zagrlim, ali mi ona stište obe ruke na postelju, njene se oči zariše u moje, ona me tiho zapita za moje prezime i zagleda se nekud u mračan zid. Posle opet okrete glavu, jedva čujno pitaše: "Da li ćemo se još kadgod videti... ili nikad više?" Iz njenih očiju, koje nisam mogao da vidim, padoše dve suze na moje obraze. Meni to beše mučno, htedoh da se dignem, ali me ona prelomi svojim telom tvrdim kao kamenje, što je ležalo u vodi, kojom smo došli.
Probudio sam se kad sunce granu. Videh je polugolu do sebe i neki gadan osmeh ispuni me svog. Beše opet jutro i kao da sam osetio da to ne beše sunce što me je probudilo, nego jedan glas, ustadoh i priđoh prozoru. Pod prozorom stajaše Marija i pevaše. Prala je rublje. Iz njenog lika i golih ramena blještaše zora. Ja se trgoh i pogledah na postelju. Videh modre žile na telu izgubljene žene i okretoh glavu. Daleko na jednom malom ostrvu sinu munja i doskoči sunce. Po grudima mi padoše vlažni skuti neba, ja tiho šapnuh: "Marija". Ona se trže, pokri ramena, podiže rublje i reče nešto tiho. Ja nisam razumeo i pognute glave gledao sam kako odlazi. Da, sećam se. U primorju je sad proleće. A ja ležim i čitam novine i gledam džakuljice pune snega na grudima. Čitam novine i sećam se. Vojnik sam, niko i ništa nisam i sve što se desilo ne razumem. Po Petrogradu lopi krv. Maksim Gorki zove sve jadnike kući, a u Pešti, u sabornici, sedi baron Rajačić bled i podrugljivo nasmejan. A oko njega skaču i viču: "Izdajice, izdajice." Ja spuštam novine i gledam u mutne krovove. Vidim snežne poljane. A na Jadranu ide sad proleće po vodi od otoka do otoka. Po krovovima pada neka žuta tama zorom, topla, blaga, sjajna.

 

Sunce već prži. Po vodi se čuje dovikivanje, gore na nebu lome kamen. Iznesoše me u polje. Krakov mi leži pred nogama. Iza mene sa brežuljka pljušti kamen. Okolo se šeću vitke vojvode kavkaske, što tajno slave orgije, polivene šampanjem. Oni istu od mene romane Oneove. Samo jedan, u žutom, surom šinjelu ide sa svojim psetom tačno u ovo doba, svaki dan, dole na Vislu. On je uvek namrgođen i uvek sam, sa psetom. Ja čekam svaki dan da će mi reći da je skočio u vodu. Uvek je sam. Rano zalazi sunce. Sad ima jak i bolan sjaj. Da se ne stidim, ja bih mu prišao i oslovio ga: "Ljermontove, otkud ti ovde?" Ali on je uvek namrgođen. Po dvorištu guraju Rusi burad i lupaju ponjave. Svecem pevaju liturgije, a preko dana, krišom, skaču u đubrenjake, vade ogrizine i grickaju gladni. Uveče, oni kuvaju čaj i smeše se tako, masni, prljavi, koža se na njima sva sjaji.
Ima i naših. Većinom su Podrinci. Oni se ne tuže, brzo grabe za nož, ili za kamen. Svakog prati po pet straža, a oni pevaju. Gledao sam jednog gde leži pred vratima. Pevuckao je, a iza očiju mu je virila smrt. Pio je sirće; kaže, to blaži grudobolju, i smešio se. On me je setio da su sutra Blagovesti.
Ali meni je više žao Rusa nego ovih koje će slaviti u čitankama za treći razred. Naša su davno okorela srca. Niko ne ume kao oni da leči stoku, niko ne ume kao oni da se sporazume sa ženama. Pa i kad ih muče, da vuku ugalj, oni pevaju. Ali Rusi leže prljavi, u blatu, i masni, razbarušeni. Zemlja im je zadrla u kožu. Iz rupe đubrenjaka digne se tek pažljivo čupava glava i gricka, gricka nešto. Ja im daje kruha, i pitam ih da li poznaju gospodina Rjepina, ali ga oni ne poznaju. Oni vrte tužno glavom. Izdaleka zazvoni, a njine seni se brzo krste i klanjaju, po đubrenjacima. Sve me to tako umori.
Jedan restoranski momak bdije noću kraj moje postelje. Ja ćutim, a on priča, priča. Imao je za draganu ženu jednog oficira koji pogibe pod Šapcem. Kaže, prvo je noćio kod njene sluškinje, posle ga je i ona pozvala. Prvo zbog belog brašna, posle zbog masti, a docnije i zbog soli. Oh, sve će to proći i sve će se to zaboraviti.
Ovi Rusi, što leže u blatu pred vratima, sećaju me svega. Ah kako mora da je slatko žensko telo što se daje za brašno i so.
Sve će to proći. Treba da se šetam po mostovima, bolestan sam, i samo se nad proletnim vodama smirim. Ako poludim, odneće me u ludnicu.
I moja draga mi je opet došla. Ona je vrlo otmena žena i neće prestati, nikad, da me voli. Ona čita sonete gospođe Brauning, a ima jedan prsten, koji je nosio kralj Ponjatovski. Njena je kosa crvena svila. Uopšte je na njoj sve svileno.
Ja vidim da će doći jedno bolje stoleće. Ono uvek dolazi.

 

Noću je osobito teško u ovim daščarama. Noćas, eto, dotrčaše ljudi, zvekćući puškama, da odmah dođemo. Potrčasmo. U apsani su brave zarđale, prozori se žute od prašine, a neko iza njih dreči i zapomaže. Neko lupa, staklad se zvonko cepaju. Po hodnicima se jedva naziru fenjeri; a u gustoj, mračnoj ćeliji četvorica su kidali, udarali nešto u žutoj i crnoj ruskoj opremi. Beše moj Ljermontov.
Sto je bio krvav, hleb i čorba rasuti. Vukli su ga po podu, on je tukao oko sebe i drekao. To je njegovo zanimanje već tri nedelje. Krao je, pa ga osudiše na pet godina. Obeščašćen, čekajući da ga odvedu u grad, izigrava ludu. Ali ni lečnici to baš ne tvrde, možda je zaista poludeo. On je skočio na mene, ali ga prepadoše; no umesto da me udari, on dreknu neku čudnu reč i zaplaka. Vukli su ga po podu i odvukoše ga u jednu praznu ćeliju. A po svima ostalim vratima kucalo je nešto, besno gunđajući. U rešetkama se pojaviše glave neobrijane i bradate. Pod osta umazan krvlju. Zvali su lečnika.
No dugo sam se pitao šta je hteo od mene. Je li sa Volge, ili sa Urala, ili sa daleke stepe? Je li petrogradski ludi đak, ili malovaroška oficirska kurtizanka? Za čim plače, da li za čašću izgubljenom, ili za kakvom napudrovanom ženom? Šta misli, gine li sad za matušku Moskvu, kad su mu Japanci najbolji prijatelji, ili pre deset godina, kad su mu bili neprijatelji? Ima li sina, ili je glumac? Šta mi je to dreknuo u lice?

 

Danas je nedelja pre podne. Sutra putujem iz Krakova. Uzeše me za glasnika. Prvo su me zatvarali i tukli, sad me uzeše za pismonošu. Hajdmo u crkvu, sam sam i umoran. Ljubičasti, zlatom izvezeni, plaštovi sveštenika i hladne, raskošne, latinske reči, umiriće moje seljačke, ali rastrojene živce. Gledaću lepu komediju vina što se pretvara u krv. To rumeno vino koje ne vidim, no samo slutim u zlatnom putiru, i koje mi govori tajne mutne. Oriće se nad mojojm glavom violine i bubnjevi, orgulje u orgiji božanskog pijanstva. Nedelja je pre podne. Posle ćemo sići iz te tuđinske crkve dole na Vislu, gde me čeka čun, obrastao zelenom, mokrom mahovinom, i otplovićemo među trske i biljke što niču iz vode, a umiru na suncu.
Laste će se igrati oko nas, a posle ćemo zaći međ trske, i kad čun zastane i setimo se da sutra valja opet poći dalje, spustićemo glavu umorni od nedelje ove. Sanjaćemo nad vodom sve ovo bilje oko nas, crkve i majku sa mladošću strasnom, pomešano sa nebom proletnjim i mirisnim i večnim. Ne, nikad ne želim sina. Zgrozio bih se kad bih ga video mladog i lepog u prvoj mladosti svojoj a znao šta ga čeka. A da me postave tamo, na onu crkvu, visoko kao mujezina, ja bih vikao u veče puno polja i bilja mirisna, sav očaj i gađenje moje nad životom. Kažu, kako sam bio nekad plah. Kako je bolna, kako je neprolazna ljubav! Ja sam sam i nikoga nemam. Rulje zarobljenika idu, idu ne znajući otkud, ni kuda. Sedim na stanici i gledam u rumeno i zamagljeno drveće. Ljubav, kako je ljubav neprolazna. Čini mi se jedino ona i jesen postoje, sve je drugo samo varka. Niti imam čega što želim, niti čega što žalim. Dobro mi je. Proći ću granice i gradove i sela i šume i vode i neće ostati na meni ništa do prašina na nogama, u srcu ćutanje, a na licu blag osmeh, besmislen i vreo. Gde sve nije ostalo i palo ponešto sa moje duše razderane i mog života ritavog.
Bilo je lepo. Sedeli smo i klatili se u dimu gustom. Dvojako putuju u smrt.
Jedni su čisti, njina pucad sjaje, oni su čisti i drago nasmejani, oni se dugo ljube na stanici. Ljube ženu u ruku, plaču za majkom, zagrle brata i podižu sina. Oni čitaju novine i grozničavo raspravljaju o slobodi naroda. Oni nose pisma i medaljone svojih dragana. Sve ih zanima, pa i njine majke i žene govore dugo i ne stide se da plaču, naređuju, brinu se, praštaju se opširno.
Ali kraj njih mlada žena, koja ne plače, ironično se smeši. Ona je bleda; ne čeka da voz odjuri, još se pre oprosti kratkim poljupcem i kakvim lakim osmehom: "Pazi da ne ozebeš, da te ne zaboli zub, to je tvoj običaj." Rad bi i ona zagrlila ga i plakala, ali joj ne da on, on koji neće da ga mati prati, koji se ne ljubi. On je šalje sa stanice u pozorište i govori o njenom šeširu, koji ona sirota, kad stigne doma, baca plačući od sebe. On, koji ne pita ni za pravdu, ni za smer rata, no lako ulazi u voz, nalazi brzo mesta, i glavna mu je briga da ima nekoliko stotina cigareta. Beše mlad lečnik. "Pušiti", reče i sede do mene, "kaže jedna turska reč, znači sedeti na oblacima i smešiti se na zemlju."

 

Posle, u dimu, slušao sam dve vrste glasova. jedan glas glasno brani čast svoga naroda, veruje u vojsku, govori o sinu svome; drugi mu se ruga, priča mu krađe po štabovima, blago i kišu.
Tada svi uzdišu. Čim ko spomene kišu, svi se slože i uzdišu gorko i čemerno. Odmah zatim govori se o ženama. Onaj do mene smeje se; priča o nekim babama što ga napadoše bombama u Šapcu i pokazuje neku statistiku, kojom hoće da dokaze da su svud ženske sklone prostituciji. Dim se vije, smeh se ori. Sve te žene, majke i sestre, po bolnicama i parkovima, vide se u njegovom govoru i smehu. Vrve i daju se po podu, u kavanama, po stolicama, pijane, razdragane a hiljade krvavih muškaraca dolaze jednako na njegov krvavi sto i odlaze bez noge, bez glave, bez ušiju, bez očiju, mirno i silno kao stoka. Voz juri, juri. Preneraženi očevi viču na njega, ali on jednako govori u smehu brojeve, statistike, brojeve grozne, strašne.
Jedan jedini sedi bled i iznuren, ispijen, i ne meša se u razgovor. On je avijatičar, miriše na parfem, zvižduka, vadi mirno bezbrojna pisma i čita, čita; na njemu je svileno rublje, oko ruke zlatna grivna, kad mora da se umeša u prepirku, on se smeši prezrivo i govori samo o smrti.
"Šta me se tiče svet, ja vršim svoju dužnost, nikad neće moći o meni drugo reći do: "džentlmen"." Priča kako su bedne njine sprave, kako se Englezi titraju i podsmevaju sa njima u zraku. Zna da će skoro umreti, to oni svi znaju i govori prezrivo o svemu. Priča o nekom jezeru, pod šumom, gde su im skriveni hangari, u mirnim danima, kad se tamo pecaju ribe i igra bridž; o jednoj princezi Meternih, koja ima među njima brata, pa ih posećuje. Ona nije bogzna kako lepa, ali ima one finoće u telu što liči na blud, ali koja je otmena i slađa od svega na svetu. Oni se smeju i kucaju; on pije i nudi šampanjcem. Bio je kod oca da se oprosti. Otac mu je učitelj među brdima. Odneo mu je hiljadu komada finih cigara. "Lakše će preboleti njegovu smrt." Glupo se nasmeja; pa ipak svi mu zavide, jer je miran i zna šta hoće. U dimu se jednako klatimo.
Voz juri kroz šume i provalije, a pred zoru oni se opet trezne, tegle se, ćutljivi i mrki, i gledaju kroz zamagljene prozore. Napolju lete: krš, žbunje, žice, gomile i klupčad zamršenih trnovitih žica, čaure granata i rupe pune vode, u dolinama, gde strse zgarišta i razvaline. U daljini, levo, čak dole, u magli, vidi se neka krpa zelena, - to je moj Jadran.
Sedim na jednom grobu. Spavao sam dobro. Kad se probudih, videh da sam spavao na devojčici. Ona se zvala Neve Benusi. Da, ležala je mirno, pod zemljom. Živela je trinaest godina. To je bila moja najčistija bračna noć. Oko nas tajahu mračni kiparisi, a ja sam se smešio veseo. Izdaleka se bele ledeni Alpi; čine se kao sreća, beskrajna sreća zemlje.
Deca trče po groblju odrpana i bleda i viču: "un soldo, un soldo, sinjor sototenente". Žene, sa čabrovima i obramicama, ljuljaju se na divnim člancima, a meni dođe da se grohotom nasmejem jednom popu, crnog, majmunskog lika, koji dolazi i gleda me začuđeno, jer sam spavao na groblju, i zevam i umivam se, na ko zna čijem grobu.

 

Opet će mi se jadati, koliko smo isekli slika u crkvi, pokrali oltara, skinuli prozora, najzad ponudiće mi rizoto. Moj smeh se zaori, vadim jednu krušku iz špaga, ona je rumena, zagrizem je i nasmejem se. Ali sve je to radi zore. Zora mi je uvek mutila mozak. On će mi pokazati svog magarca, jedino što mu ostaviše, i govoriti mi o reumi, pa ćemo posle u njegovu malu crkvicu. Ljubičaste i zlatom izvezene njegove odežde umiriće moje oči.
Danas nam stiže On, komandant. On je naša krv, ali On ima još manje stida nego mi, poslednje sluge divne Austrije. Ðeneral će stajati gologlav, bubnjevi će lupati, violine i orgulje, mirisne od tamnjana, pevaće jedinoj nevinoj majci, u daljini će gruvati topovi. Kad izađemo, obasjaće nas sunce. Ja ću sa jednim Nemcem govoriti o Napoleonu i Debisiju, posle sa jednim Čehom o carici, o kojoj se pronose čudni glasi, zatim će mi pristupiti jedan Slovenac. On će mi pričati anegdote, prvo o Groharu, a posle o vojvodi Mišiću, tajno i tiho. Međutim će hiljade defilovati. Računamo na sto tisuća mrtvih. I svi ćemo biti zadovoljni. Za ručkom ćemo spominjati detinjstvo, orfeume, škole. Svaki će pričati o ratu, slaviti, koliko to đeneralov pogled dopušta, svoj narod. Prepiraćemo se tiho o Nemcima, koji su razbojnici, i o Francuzima, za koje kaže đeneral da su pederaste. I tako će nam proći dan. Sutra će početi napad.
Danas ćemo čekati da đeneral udari malo zvonce i da znak da svaki sme pripaliti svoj tutun. Gledaćemo svaki u svoj dim i opet će biti završen jedan dan. Ali će doći lepše stoleće, ono uvek dolazi.

 

Bilo je noću. Voz se brzi sjurio u nas i preskočio nas. Bilo je dosta mrtvih. Kupili smo do zore ranjenike, a gorelo je sve. Oni su sedeli po zemlji i mirno jeli svoj kruh. Mnogi su obilazili i tražili svoje izgubljene listove za odsustvo. Pitao sam ih kako im je bilo. Ja imam samo modrice po čelu, ali mi oni nisu odgovarali i mirno su jeli svoju koru hleba. Dole se video Trst, sav u sjaju.
Uzalud ih pitam kad su bili zadnji put na odsustvu kod svojih kuća; oni ćute i jedu svoj kruh. Naši su na Tombi, tamo se brže gine. Najposle, meni nikog nije žao, najmanje sebe. Mi treba da nestanemo, mi nismo za život, mi smo za smrt. Za nama će doći bolje stoleće, ono uvek dolazi.
Žao mi je ovih glupih, prljavih oceva, ovih koji ne padaju na trbuh pred Salomom, ovih koji ne čitaju romane, ovih koji ne znaju šta je to Vilzon, ovih što govore o kravama svojim podmuklo. Žao mi je ovih oceva. Po prljavim gudurama, pa smrdljivim lokvama mokrim, ja ih gledam kako leže žuti i pusti kao zemlja. Da me nije stid, bi' ih tešio.
O kako se oni smeše, kad im govorim o porodici. Nekad sam hteo biti vajar, i mislio sam, govoriti grčki, to je raj. Danas sam željan samo da ubijam, ubijam. Oni ubistvom odgovaraju na sve. Ubistvo? Gde su sad boginje umetnosti, golišave žene sa labudovim kljunom među stisnutim bedrima, soneti zlatni i hiljadu hiljada golih žena, kubeta i bogova, pesnika i majmuna? Jesu li svud tako ćutljivi ocevi? Nijedan se još nije vratio od kuće vedar i ublažen. Svi dolaze razjareni i govore o ubistvu. Sinoć sam morao da se izjavim o duhu koji vlada kod divizije. Javio sam: ne narodnost, već katastrofa porodice; za godinu dana revolucija. Svi se prepadoše i rekoše da sam lud. A ja bih se radovao da kolju. Neka kolju.
Nikoga ne žalim, najmanje sebe. Svi su u ritama, leže po blatu. Šta da im kažem, šta da im tumačim? Oni počinju da me pitaju. Ne znaju da sam tuđinac, pa se lukavo i potmulo vrzu oko mene, oko najmlađeg, i pitaju me, pitaju. Svi ocevi pričaju koješta sentimentalno, a ja to ne volim. Do vraga, ja sam učen čovek i znam s kim imam posla.
Kod kuće sam. Došao je njen muž i uzeo dete. Mene beše malo stid, ona se zamalo nije pomirila s njim. Rekao je da će me ubiti. Ja sam se tome nasmejao. O kako bi bilo lepo da mi još znamo šta je strah. Ona se posle, ipak, odlučila za mene i počela očajnu borbu za dete. Mene je malo stid. Čini mi se da ću pobeći od nje. Ja sam došao na koji dan u moj smešni zavičaj. Sve je veselo. Tetke me pitaju kome toliko pišem, a ja im kažem: mrtvacima. One se prekrste i misle da sam "štuknuo pameću". Po krovovima pada žuta tama. Rano se budim. Vidim da se golubovi ljube. Krst na crkvi ima rumenu boju. To znači leto je tu.

 

Život se ne menja. On prolazi. Ja se vučem po žbunju i šipražju. Nalazim svoje fišeke po vrbacima i stidim se mog zavičaja. A kad mi je dosadno, lovim srne, koje je i moj otac rado lovio. Uopšte mi se ubijanje sad jako sviđa. Volim i moj zavičaj, a ubistvo sve izleči, ono je jedina istina. Jastrebovi i vrane kruže mi nad glavom, a izdaleka me gledaju šume. One me jedino ljube, osim žena, oko kojih se dobro razumem. Umiru od gladi po školju. Kod nas, žene plaćaju žandare žitom, dragane svoje mašću, a kad dođe muž kući, one ga zakolju. Nikad nisam mislio da će Agamemnoni šetati po mom zavičaju. Inače je sve po starom. Učitelji pevaju mađarske himne, deca im vuku vodu i peru škole; popovi se goje, a kad se opiju, drže govor đeneralu Živkoviću. Proleće je još u zemlji, ali miriše. Oranica miriše. Zečevi se vijaju, a zvona zvone u daljini. Moju ženu nisam video, ali pokušava da se pomiri sa mnom. A u gradu niko nije hteo da me pozna, mrze me.

 

Ona se vratila. Ostavila je muža. On joj je obećao da će mene ubiti. U rukama mi je donela sinčića svog, a oči joj behu pune suza. Sedela je u kutu i jecala. Molila me da joj oprostim, da joj dopustim svaki dan ma samo prstom da me dodirne.
Klečala je preda mnom i šaputala da ne može bez mene da živi. Ja sam joj rekao da ode. Predosećam smrt i rado kašljem, pa bi bilo suviše sentimentalno da umrem u njenim rukama. Ona bi suviše glasno plakala, a ja ne volim plač, nego tugu. Nisam više željan da me ljube, niti da mi iko pruža ruku. Dosta je bilo. Ako je ljubav, naljubio sam se. Umoran sam.
Pod prozorom mi je niklo žito i stoput na dan hoću da se zaplačem. Žao mi je sebe samog. Ali mi je žao i žita. Ko zna, možda i neće moći bez mene da živi. Zar je ona kriva ako ljubav nije večna? Sve to priznajem. Ja ništa ne želim, osim da brzo prođe sve što dođe. Kad smo se našli, i ja i ona imali smo hiljadu greha, navika i senki, u sebi. A da ljubav počinje u sumi, kako bi sve lakše bilo.
Ovde sedim po celu noć budan, moji vojnici beleže vozove, pune topova. Ona se još bori, zaklinje mi se da nije ni videla muža, ali sam ja doznao da je varala njega sa mnom, a mene s njim. Ona je dirljiva u svojoj laži i borbi. Njen meki, šuškajući poljski govor čujem uvek iza sebe, njene vesele noge nikada ne miruju i njene mutne oči, što mi se uvek nude, dobre su u samoći ovoj. Ona nije lepa, nije lepa, ali zato sam je baš voleo, Ja se gorko setim kako me je tetka grubo dočekala, kad sam je doveo kući: "I to mi je neka, ponesena, pa upuštena." Spremam se da posetim gradić svetog Andreje, gde su mi dedovi živeli.
Ona se još bori. Njen osmejak je nemoćan, a pleća slaba, pa ih još volim. Kaže da je mnogo plakala i da sam ja sam kriv što nikad sretan bio nisam. Ko zna? Pokušava da me očara i mnogo govori o Slavenstvu, ali je meni to dosadno. Čim prođe poslednji voz, ona mi dođe. A ja vidim poljane i žito zeleno, niklo daleko, i čudim se otkuda je ovde. Ona mi kaže da ostanem i da ćemo opet biti sretni.
Pa ja nemam ničeg protiv nje, ja sam samo umoran. Kleči preda mnom i ljubi me. Jedno veče mi reče da ga ubijem, ako ne verujem da me ona voli. Ali zašto ne bih verovao? Verujem, samo sam umoran. Nasmejao sam se. Da ja još imam snage da nekoga ubijem, kako bih veselo zakliktao. Ovde je lepo nebo, nema smisla da pišem. Ona se još bori. Njene vitke noge zadrhte, njene se oči začas zamagle. Smeši se i seća me na đačke godine, priča o popaljenim selima, o jednom vagonu u kome su ležala smrznuta deca, a uveče mi svira ruske liturgije, jer zna da ja to volim. Lukava je i dirljiva. Stidim se sebe, ali se još više gadim svih ovih oko mene. Gadim se mladosti naše, oceva naših, pa i budućnosti naše. Svaki dan, ona slavi što novosti, o našima tamo preko. Kako mi je žao onih koji se za nas bore, za nas, za groblje, groblje. Zar da počnem da kličem sa huljama i nitkovima, što će sve zaboraviti i plesati na zgarištima? Ona mi donosi bele ruže i ruga se mojoj tuzi. Ona svaki dan čeka da me otpuste i hoće da me vodi svojoj kući. Čini joj se da smo mi do smrti nečija deca, a jednom mi reče da bi rado isekla levo pluće da ga preda meni. Ko zna, možda bi i isekla? Po ceo dan mi priča o svom sinčiću. Kako me gledaju ta četiri duboka tamna oka, uplašeno, tako uplašeno. Ona plače kad joj sinčić neće da me nazove tatom, a kad joj to pođe za rukom, ona me uzme pod ruku i idemo tako večernjom, mračnom granicom. Ona to kaže slađe i tužnije: "vječorna", smeškom nemoćnim i mutnim, koji je lagano postao sasvim kao moj, kojem se toliko rugam. Danas mi reče lekar da ću još trideset godina živeti i da su svi moji boli uobraženje.

 

Izdaleka me gledaju stare crkve. Ona već vidi da je sve uzalud, ali se još nada. Još nije otišla, ali je dete već poslala ocu. Ona svako jutro plače. Ja idem kraj nje bez smeha, a i bez tuge. Po ceo dan ležim u polju, u čunu, na vodi. Katkad mi se učini da ću ozdraviti, udarim veselo veslom, a voda se zasmeje, laste me lupe po glavi, pa se prevrću po suncu.
Oko mene zjape rovovi zarasli travom. Iza groblja, vidim jednu humku; ona se zeleni. Pod njom leži jedna mlada slovačka učiteljica, ona je, kažu, uvek nosila velike šešire, pune jagoda, i igrala rado. Vesali su je, jer je bila počela da budi vojnike. Kažu da je imala u ruci Kerjenskovo pismo.
A nisu je trebali vesati, ne. U Rusiji je već druga moda. Treba malo počekati, sve se menja. Danas umiremo za crni steg, sutra za beli, a prekosutra za šareni. Oko tog groba je tuga, tuga. A okolo kose žito. Ja ćutim, moj se glas jedva čuje. Ja idem u lišće pogrbljeno i umorno. Zvoni, uvek zvoni kad sam u polju. Kad prne po koja prepelica, ja se setim svoje zemlje, u tuđini, i polegnem umorno, po klasju, ili u proju. Žuto lišće će nas spasiti.
Padne noć, mesečine meke, svetla čela dolaze i ležu po bunarima, prostiru noć. Srce prne, usedne kakvu zvezdu što preleti i padajući strmoglavgi se dalje, a srce padne pred nas. Dižemo ga i zagledamo, a ono se smeši. Blaga, umorna ruka mrsi se sa travom i međ prstima navire zemlja, što ima dušu pustu i beskrajnu. Svi smo jednaki. Svud je moja otadžbina. Svud ima ljubavi, jer svud ima trave i žila i lišća uvenula. Zvekne kosa, pa naviru suze. Sa jablanova šušti novo lišće, a kad prevučem rukom preko čela hladna, meni je gorko žao, ne ljudi, nego lišća. Ona leži kraj mene, u travi, pita da li o zavičaju mislim. Otpušten sam od vojske i putovaću u moj zavičaj da umrem, mada mi lečnik reče da ću živeti još trideset godina. ležimo u travi kraj Visle.
Mi se ne ljubimo. Ponegde među drvljem padne po koji uveo list. Ja mu klimnem glavom. Niko i ništa nisam, idem doma. Danas beše prvi put magla. Možda je to meni jedan anđeo doneo mutan cvet, cvet blagoveštenski, sa bolnim, medenim mirisom, jedinog cveta što ne vene, tuge. Znam da sam smešan, pa ipak, nas ima milionima što ne volimo više ništa, do samo lišće, lišće. Moja duša nema više onu žarku nadu, koja me je vitlala od grada do grada, od šume do šume.
Po vodi je nebo drugo, ono čisto drhti koliko je plavo. Voda mi šapuće. Ona mi govori o sinčiću svome, i moli da je vodim sobom. Ja nisam više željan da me ko voli. Neću da budem nikom zahvalan, i pobeći ću od nje. Zaželeo sam se zavičaja mog, da ga gledam, da mu se rugam, da ležim, pod lišćem njegovim.
Ne, ne znam šta je dobro, a šta zlo, ništa ne znam šta se sve sa mnom zbilo. Po jedan žut list, po jedan klepet golubijih krila ili lasta na vodi, biće mi dosta da ne budem ni veseo, ni tužan, i nikad mi neće pasti na um da verujem u šta drugo do u jablanove. Ako se vratim, vratiću se u zavičaj, kao što su me oterali, smešan, a malo više pogrbljen. Mi smo se vratili, ali mi smo senke.
Ja volim po jedan žut list, rumeni šumarak, i nebo, više nego ljude. Nazovu li mi veselo dobro jutro, otpozdraviću veselo dobro jutro. Ona leži kraj mene, u travi, i kaže da sve zavisi od nas, čak i smrt. A zemlja miriše oko nas i priča o žilama što drhte u njoj. I sve što smo hteli i čega besmo željni, čini mi se da je tamo po vodi. rumeno i zeleno klasje raste, kroz naše ruke i pleća. Mi treba da izumremo, učinićemo dobra, mnogo dobra smrću našom. Oboje smo danas vrlo tužni. Njen sinčić joj piše svaki dan i zove je kući. Ja znam da će ona otići. Izgubio sam dah, bolan sam, izgubio sam zdravlje, izgubio sam ljubav, izgubio sam dušu, sve sam izgubio negde u lišću, u lišću. Ona će plakati i tražiće me, ali posle...?

 

Vratio sam se isto onako smešan kao što sam i otišao. Ja sam je ostavio i vratio sam se doma. Pa šta sad? Ništa. Miran sam i zadovoljan. Ponegde padne jedan žut, uveo list, ja mu klimnem glavom, niko i ništa nisam. Zadovoljan i spokojan.
Tetke mi plaču po kući; kažu da sam žut kao smilje. Nude me mlekom. Kad me majčino mleko nije nahranilo snagom, možda će me spasti mleko belih, gojnih krava, u kom miriše trava. Nisam ni veseo, ni tužan. Hoće li padati kiša, ili će sjati sunce, meni je tako svejedno. Ja ću ćutati, jer nikog ne volim. Tetke kažu, sve će proći. Imamo pune kuće malih Bosanaca, siročadi. Jugoslovenstvo je jako u modi.
Opet se vade i praše slike cara Dušana. Pričaće se još da je sve bilo samo ružan san. Sve je po starom. Ono što je belo, biće sutra crno, a prekostura žuto.
Ona je plakala, ali ona neće umreti od bola; ne umire se od bola, umire se od časti. Vratio sam se. Hoće da me biraju za predsednika kola, ne znam kakvog kola. Pobegao sam od nje pred zoru. Ona će kriknuti, kad vidi da me nema više kraj nje, i plakaće. No posle? Žao mi je njenog sinčića. Muškarac je, nije moj sin, ali on liči sasvim na mene. Ona kaže, uvek je mislila na mene.
Pobegao sam od nje u zoru. Moji vojnici me začuđeno gledahu, a ja odoh lađi. Neispavane i barusave žene sklanjale su mi decu s puta, kao da bejah nečastivi. Posle su prolazila kraj nas brda, šume i vinogradi. Ja volim da se selim.
Kad smo stigli, video sam gradić gde mi se rodila majka. On beše pun crkava, na kojima ćute zvona. Taj gradić je grobnica mojih dedova. Bio sam sentimentalan. Stadosmo pred nekim baštama. Prošao sam kraj malih kućica, opkoljenih vrtovima, u strme ulice i zavirivao sam. Ponegde sam video šarenu Kosovsku večeru, a ponegde sam video ćilimove, koje toliko volim. Pitao sam nekog da li poznaje gospodina Jašu Ignjatovića, ali me starac pogleda i reče tiho, mađarski, da ga ne poznaje. Smrt se krije u vrtove. Svud me dočekaše vrtovi. Crkve su bile prazne i hladne, kašljao sam u njima. Crkve su bile prazne i mračne, a prozori prašni i mutni kao moje oči. Ja volim moje oči, svemu su krive moje oči. Nikom nisam zahvalan, do očima svojim. One su mi bile više nego majka. I tako, posetio sam grobnicu mojih dedova. Bilo je dosadno. Kažem, časti propadaju. Vladika je uređivao tamo mađarski katihizis, a bašte su bile pute korova. Kod nas je rodoljublje u modi, kako ga se ne bih setio. Ja volim moje dedove, oni su znali da ubijaju. Uopšte mi se ubistvo sad jako sviđa. Zvona su zvonila, jer sam ja udesio da stignem kad zvona zvone. A ja sam učen čovek, znam da se sve lepo mora namestiti.

 

Posetio sam ženu, koju je moj otac, pre moje majke, ljubio. On je imao silesiju dragana, kao i ja. Prošao sam kroz strme, malene, uzane sokačiće; oni su bili puni dece. A svuda nad njima gledale su me crkve prazne, napuštene, prašne crkve. U jednoj sam video govornicu na levoj strani, kao u tuđinskim crkvama, u koje volim da se krijem. Trudio sam se da mi srce zaplače, pa da se i zasmeje. Sećam se, nebo beše mutno, puno nekih plavih žila što su drhtale. One su se zarile u dušu moju i ja sam znao da će me vratiti doma. Dočekala me je jedna starica, u žutoj svili, pod jednim grdnim sv. Jovanom. Ona je porumenela i pričala mi o ocu. U njoj beše više ljubavi nego u meni, a ja sam sve mislio da niko na svetu ne može voleti kao ja. Ona mi je dugo pričala o ocu. Kaže da sasvim ličim na njega. Pričala je i pitala o svetu. I najposle mi reče da se ništa nije izmenilo. Bila je u sedamdesetim godinama i porumenela je, kad joj spomenuh sliku njenu koju su našli u oca moga. Ona je bila stara i dobra; najposle, ko nije dobar, svi su dobri. Htela je da me vodi na groblje i da mi pokaže groblje starih romana, koje je moja majka rado čitala, pa i kuću moga dede. Ali ja bejah bled i željan da putujem.
Posle, na grdnoj čađavoj stanici, opet sam, po stoti put, čuo da u Moskvi teče krv, da su Bosanci nožem prodrli u talijanske jarkove, da je u Srbiji umrlo milion ljudi i da će doći jedno bolje stoleće. Žene su ležale po zemlji, sestre što nisu našle brata i žene što nisu našle muža, pa su se ljubile i štipale sa nekim muškarcima, pod senkom mračnih hodnika. Uplakane majke, što su tražile svoje čedo, kad ga ne nađoše, podeliše bele hlebove nekim odrpanih vojnicima, što su se vrzli u mraku i dimu. Prošao sam kraj vozova i pitao sam za brzi na jug. Hteo sam da se penjem, kad mi priđe neki čovek sa gajtanima i zapita kuda ću. "Na jug." On mi reče da će taj na sever. Ja ga pogledah i zapitah: "Zar to nije svejedno?" On me je začuđeno gledao; nije znao da ja već davno teram šegu sa samim sobom. Došao sam doma.


Popadije me pohađaju; one se nisu promenile. Niko se nije promenio. Ali svi me mrze. Jedino me moja žena brani. Ona je predsednica nekog ženskog kola. Govori da sam zlo odnegovan i da sam uobrazio neki veltšmerc, ali otkud do vraga veltšmerc u Banatu. Ležim, po ceo dan, iza naših drvara i gledam u nebo. Golubovi padaju sa krova, pred veče zvone zvona, a gospođe hoće opet da me biraju za predsednika nekog kola. One vole vrlo nemačke tobdžije, što dolaze u belim rukavicama sa solunskog bojišta. I ja volim bele rukavice. Ležaću po ceo dan u travi i gledaću u nebo. Svaki dan će imati novu boju. I te boje umiruće moje oči, a ja sam sav miran, kad mi se smire oči. Nazove li mi ko tužno dobro veče, otpozdraviću mu tužno dobro veče. Nazove li mi ko veselo dobro jutro, otpozdraviću mu veselo dobro jutro. Mi ćemo izumreti i doći će bolje stoleće, ono uvek dolazi. Mi ćemo se vući u zelenom odrpanom šinjelu, bledi i nasmešeni, svud po ulicama. Mi ne ištemo ništa, mi ne žalimo ništa, je li, mi ne žalimo ništa? Tetke će prestati da plaču. One jednako kite sliku cara Dušana i nadaju se da ću i ja nasmejati se vedro. Po ceo dan, one me mire sa ženom, donose mi mleka kao detetu, vode me u kukuruze što zru, a svet me jednako bira za predsednika. Kažu, dve-tri godine, i sve ćemo zaboraviti.


Tetke plaču oko mene i obilaze me, kao da sam grob. Nada mnom je nebo, ono ima rumene, blage pruge, te pruge se svake zore vraćaju. One mi se vraćaju, na oblacima, prolazne i blage. Ja ih svako jutro gledam i živim samo za njih. Ponegde padne žut jedan list. A pred veče zvoni. Ja kašljem, mada lekari kažu: živeću još trideset godina. Ponegde pada po jedan crep, ponegde jedan plot. Pred veče je hladno, tetke me zavijaju kao dete, one mi čitaju o petrogradskim krvavim ulicama, ja to volim. Nedaleko stanuje moja žena. Stanuje preko puta, a još se nada. Ali ako umrem, pogledaću poslednji put nebo, utehu moju, i smešiću se.

__________________________________

 

Miloš Crnjanski je rođen 1893. godine u mjestu Čongradu u Mađarskoj. Osnovnu školu je završio u Pančevu, gimnaziju u Temišvaru, a studije na filozofskom fakultetu koje je započeo u Beču, završio je u Beogradu poslije rata.


Za vrijeme Prvog svjetskog rata bio je vojnik u austrijskoj vojsci. Rat je ostavio dubok trag u njegovoj ličnosti i odrazio se u njegovom stvaralaštvu, naročito zbog činjenice da se borio protiv pripadnika svoga naroda. U književni život se uključio krajem rata u Zagrebu, gdje je objavio najveći dio svoje lirike.
Po prelasku u Beograd počeo je aktivno da unapređuje srpsku književnost: urednik je prvog modernističkog časopisa "Dan", učestvuje u modernističkim grupama i kružocima, pisac je jednog od manifesta modernizma "Objašnjenje Sumatre", postaje vodeći među poslijeratnim pjesnicima, te sastavlja antologiju kineske i japanske lirike. Desničarski časopis "Ideje" je uređivao 1935. godine.
Godine 1926. Crnjanski je u Vršcu izašao na dvoboj. Dantes je bio Tadija Sondermajer. Crnjanski je svojim bijelim rukavicama ispljuskao po licu petoricu vazduhoplovnih oficira. Četvorica su odbili da se tuku. Sondermajer, koji je na solunskom frontu oborio tri protivnička aviona, nije se sažalio na pjesnika i pristao je na dvoboj. Svjedoci Crnjanskog bili su Dušan Matić i Branko Gavela. Sva trojica su u Vršac stigla rano i odsjela u hotelu "Srbija". Ujutru, na zakazanom mjestu, Crnjanski je imao pravo prvog pucnja. Pjesnik je pogodio lišće, oblake, ali ne i Sondermajera.Oficir je mirno nanišanio u Crnjanskog i tri puta neuspješno pokušao da povuče oroz. Pištolj je bio ispravan, ali oficir nije znao kako se puca iz starinskog pištolja porodice Dunđerski. On je, naime, ujesto oroza hvatao kitnjasti sedefni ukras koji se nalazio ispred njega. Sreća za pjesnika i za nas.

 

Uslijedili su brojni sudski procesi, poslije kojih je Crnjanski, 1935. godine, otišao u London. U Engleskoj je završio još nekoliko koledža (filmska režija, dramaturgija, spoljna trgovina), ali za njega nije bilo posla. Pokušao je da bude hotelijer, recepcionar, raznosač knjiga, obućar, ali bez uspjeha. Sjedi u podrumu jedne knjižare za četiri funte nedjeljno. Kod konjušara bivše vicekraljice Indije dobija skroman stan. Tu je pisao "Drugu knjigu Seoba" dok je njegova supruga Vida pravila lutke. "One su bile tako lepe i ništa nije bilo lepo osim njih," kaže Crnjanski. Popodne bi on odlazio u šetnju. "Moja žena je mislila da ću poludeti. Vraćao sam se popodne iz pustih parkova i govorio: Pavle odbija da umre. Koji Pavle, pitala je. Pavle Isaković."


Iz Londona se vratio 1965. godine, kada je čuo da se njegova djela ponovo objavljuju u domovini. Kada je došao, rekao je: - Došao sam ovde da sanjam na šest jezika. Ne bojim se smrti, ja sam već toliko puta umirao. Moja prva smrt bila je moje rođenje.


Miloš Crnjanski nije govorio šest, nego osam jezika: mađarski, njemački, engleski, francuski, italijanski, portugalski, španski i ruski. I pored toga, u Pančevu su, već čuvenom književniku, po povratku iz Londona, dali da đacima predaje gimnastiku.

 

Miloš Crnjanski je napisao:


- zbirku pjesama Lirika Itake
- poemu Stražilovo
- kratak lirski roman Dnevnik o Čarnojeviću
- putopise Ljubav u Toskani, Pisma iz Pariza
- romane Seobe, Druga knjiga Seoba, Roman o Londonu


Crnjanski je umro 1977. godine, ali to nije njegova konačna smrt. Živjeće dok god živi u djelima, u jeziku i u nama.


Miloš Crnjanski - Dnevnik o Čarnojeviću 

Miloš Crnjanski - Lament nad Beogradom

Miloš Crnjanski - Mizera

Miloš Crnjanski - Naš salonski komunizam

Miloš Crnjanski - Odbrana Beograda

Miloš Crnjanski - Pesme

Miloš Crnjanski - Seobe 1

Miloš Crnjanski - Seobe 2

Miloš Crnjanski - Snaga lipljanskog zvona

Miloš Crnjanski - Spomen Principu

Miloš Crnjanski - Stražilovo
Miloš Crnjanski - Sumatra i Objašnjenje Sumatre

Miloš Crnjanski - Vrt blagoslovenih žena

loading...
2 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Miloš Crnjanski - Dnevnik o Čarnojeviću - roman

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u