Miloš Crnjanski - Spomen Principu lektira

Miloš Crnjanski - Spomen Principu

Miloš Crnjanski - Spomen Principu

 

... Pri početku 20. veka naš narod je bio zaostao u 19. veku. Partije su prežvakale ideologiju Jovana Ristića, Svetozara Miletića, Starčevića, Natka Nodila. Cilj naše političke akcije, obično, bila je neka pokrajinska autonomija. Iz tog prijatnog, austrijskog, dremeža tek su nas atentatori probudili svojim bombama i pucnjima. Svi su oni dolazili sa takozvanog dna naroda.

 

Političkom akcijom naših studenata u Beču, tada, upravljalo je studentsko udruženje Zora. Prema uputstvima, ne iz Beograda, ni Zagreba, nego iz Praga. Uglavnom, prema idejama Masarika.

 

Od nas se tražilo samo toliko: da učestvujemo u demonstracijama, i tražimo otvaranje jednog univerziteta za Slovence, u Trstu. Pri tim demonstracijama dolazilo je i do tuča. Dugački Birimac i ja izlazili smo katkad, zbog toga, sa štapom ispod kaputa, a otmena Frau von Thiess mi je zašivala jastuče ispod šešira, iz lako shvatljivih razloga.

 

Da neko sprema atentat u Sarajevu, o tom nismo imali pojma.

 

Za Vidovdan, udruženje je bilo spremilo veliki, patriotski zbor Srba, Hrvata i Slovenaca, u prostorijama Štatparka. Uveče je trebalo da bude bal, na koji su bili pozvali i srbijanskog poslanika. Zbor je održan pre podne, ali taj bal se neće moći održati nikada.

 

Meni su bili dodelili patriotsku, i tešku, dužnost da na prve zvuke umilnog bečkog valsa, počnem da okrećem oko sebe ženu srbijanskog poslanika i ja sam se zato, dok je u Sarajevu siromah Princip ispružio svoju ruku, koja nije zadrhtala, bavio peglanjem svog fraka.

 

U velikim, istorijskim, trenucima, sudbina dodeli svakom ulogu, i ne pita.

 

Vest da je u Sarajevu ubijen austrijski prestolonaslednik, stigla je do nas, tog sunčanog dana u Beču - koji je osvanuo bez i jednog oblačka - posle ručka. Stigla je u našu kafanu (Caffé "Meinl"), u blizini tornja Sv. Stefana, za vreme partije bilijara.

 

Zanimljivo je da nam je ta vest saopštena, isprva, tako, kao da su u Sarajevu ubili srbijanskog prestolonaslednika. Kelneri su je tako dobili. Tako im je rekao naš prota, preko telefona. Protivno onome što se danas misli, ta vest nije izazvala nikakvu konsternaciju, ni među nama, ni Bečlijama, i muzika je u Beču do večeri svirala. Tek se dockan neko setio da je ućutka. Epoha valseva bila je završena.

 

Konsternaciju su, među Bečlijama, izazvali tek mrtvački sanduci prestolonaslednika i njegove žene, grofice Kotek (koju je Princip ubio nehotice, gađajući guvernera Bosne, generala Poćoreka).

 

Sva je stanica bila zavijena u crno. A lokomotiva je stigla sa crvenim očima.

 

Sanduk Erchercoga bio je mnogo veći i sa mnogo više venaca nego sanduk njegove žene, koja je bila samo obična grofica. U Austriji nije bilo jednakosti ni na dvorovima, ni među mrtvima, a sve je, i mrtvački sanduci, mereno španskim ceremonijalom Habsburga. U ušima, katkad, u snu, ja i sad još čujem šum koraka austrijskih generala, sa tog pogreba. Koračali su korakom ludaka, ljuljajući se na ritam pogrebnog marša Šopena, sa svojim dvorogim šeširima na glavi, a šeširi bili su nakićeni zelenim perjem iz repova petlova. Čuo se topot konja. Tolika je bila tišina nastala.

 

Sanduk Franca Ferdinanda bio je pokriven zastavom Habsburga, žutom, sa dvoglavim crnim orlom, starim oko hiljadu godina.

 

Sin jednog siromaha, proletera, zemljoradnika, Hercegovca, još nepunoletan, bio ga je skinuo sa neba, revolverskim pucnjima. Atentator je imao čudno ime. Sastavljeno od imena princa i arhangela.

 

Evropa i sad još slavi ubice atinskog tiranina, Pizistrata, Harmodija i Aristogejtona, u svojim školskim udžbenicima (ad usum delphini). Slavi i senatore Rima koji su ubili Julija Cezara. Međutim, za atentatora Sarajeva, nije imala dobre reči nikada. Pa i Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca nije bilo očarano tim svojim podanicima. Nije htelo dugo da dozvoli ni prenos kostiju tih atentatora.

 

Sem toga, čak i kod nas, neki su od Principa bili načinili Srbina - provincijalca, fanatika, šovena, koji je, tobože, bio samo igračka u rukama šefa Obaveštajnog odseka srbijanskog generalštaba, pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa.

 

Međutim, atentator nam je govorio, jasno, i sa one strane groba.

 

Kao što je poznato, atentator je držan u tamnici Terezijenštata i tamo mu je, tobože zbog tuberkuloze kostiju, lagano amputirana desna ruka.

 

Između tih, užasnih, časova, ispitivali su ga o motivima njegovog atentata. Postoji o tome dnevnik jednog lekara. Princip je, prirodno, priznavao da je želeo ujedinjenje Bosne i Srbije, ali je otvoreno priznavao i to da je to bio samo korak ka daljem cilju atentatora i njihovih drugova.

 

Taj cilj je bio revolucija.

 

- Svi smo mi bili Bakunjinovci, bile su reči Principa.

 

Ni posle rata, Princip, u nas, nije bio omiljena tema.

 

Njegov akt odobravala je samo naša sirotinja i omladina. Buržoazija nije odobravala akt Principa. Pri kraju rata, svi su u nas govorili samo o potrebi podizanja jednog velelepnog Kosovskog hrama prema nacrtu Meštrovića.

 

Naš veliki pesnik Dučić video je, tada, u Srbiji, imperatora. On joj je uzvikivao; "Ave Serbia!" (Morituri te salutant). Ja sam napisao ovu pesmu u slavu ubistva i Principa.

______________________

 

SPOMEN PRINCIPU

 

O Balši, i Dušanu Silnom, da umukne krik.
Vlastela, vojvode, despoti, behu sram.
Hajdučkoj krvi nek se ori cik.
Ubici dište Vidovdanski hram!

 

Slavi, i oklopnicima, nek umukne poj.
Despotica svetih nek nestane draž.
Gladan i krvav je narod moj.
A sjajna prošlost je laž.

 

A ko nas voli, nek voli kamen goli.
Nek poljubi mržnju i mrtve.
Iskopane oči, vino što se toči,
u slavu ubistva i žrtve.

 

O pravdi i pobedi svetoj nek umukne krik.
Ocevi i braća i sestre behu sram.
Osveti, majci našoj, nek se ori cik.
Raji, riti, dište kosovski hram.

 

A suncu i manastirima ugušite poj.
Kadife i svile nek nestane draž.
Jauk i groblje je narod moj.
A sjajna prošlost je laž.

 

Moj narod nije steg carski što se vije,
nego majka obeščašćena.
Znoj i sirotinja i mržnja što tinja
u stidu zgarišta i stena.

_________________________________

 

Miloš Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu, u Mađarskoj, u osiromašenoj građanskoj porodici, a odrastao je u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečijih i dečačkih godina doživljavao je u tipično nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona svetoga Save, tamnjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac - sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja.

 

Na samom početku Prvog svetskog rata Miloš Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrijskog vojnika i poslali ga galicijski front da juriša na Ruse. Veći deo vremena iz tih tragičnih ratnih dana Miloš Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice, više uz miris jodoforma nago baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši.

 

I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntarstvo iz tih godina bila je samo "krvava eksplozija" nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje.

 

Drugi svetski rat i dugi niz poratnih godina Miloš Crnjanski je proveo u emigraciji u Londonu, odakle se vratio svojoj zemlji 1965. godine. U traganju za obalama svoga života, on je s radošću ugledao Beograd koji je u njegovoj nostalgiji blistao "kao kroz suze ljudski smeh". U stihovima posvećenim Beogradu on je potresno i nadahnuto izrazio svoja osećanja povratnika sa duge životne odiseje...

 

Miloš Crnjanski - Dnevnik o Čarnojeviću 

Miloš Crnjanski - Dnevnik o Čarnojeviću - roman

Miloš Crnjanski - Lament nad Beogradom

Miloš Crnjanski - Mizera

Miloš Crnjanski - Naš salonski komunizam

Miloš Crnjanski - Odbrana Beograda

Miloš Crnjanski - Pesme

Miloš Crnjanski - Seobe 1

Miloš Crnjanski - Seobe 2

Miloš Crnjanski - Snaga lipljanskog zvona

Miloš Crnjanski - Stražilovo
Miloš Crnjanski - Sumatra i Objašnjenje Sumatre

Miloš Crnjanski - Vrt blagoslovenih žena

loading...
6 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Miloš Crnjanski - Spomen Principu

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u