Miloš Crnjanski - Seobe 1 lektira

Miloš Crnjanski - Seobe 1

Miloš Crnjanski - Seobe 1


Inspiraciju za roman Crnjanski je našao u svome saznanju (kao istoričar po struci) da su stalne seobe u sudbini srpskog naroda. Njihov uzrok je u pritisku vojne sile ili zuluma, ali i u traganju za obećanom zemljom koja će pružiti utočište, obilje, spokoj i smirenje. Kada je ušao u problem seoba, pisac je shvatio koliko je on složen kao istorijska pojava, koliko je uticao na sudbinu srpskog naroda i koliko je ovaj narod gubio u tim seobama i stradao zbog izneverenih očekivanja. Pred piscem se otvorilo jedno nedovoljno osvetljeno razdoblje srpske istorije pa je, dok je pisao prvi deo Seoba, imao u zamisli šest romana o srpskim seobama. Inspiraciju (ali i građu) dalo mu je i čitanje memoara Simeona Piščevića koji je upravo opisivao "vojne" poput onih koje će imati "polk" Vuka Isakoviča. Inspirativno su na pisca delovali i lični doživljaji Prvog svetskog rata kada se, kao austrougarski vojiik, borio za tuđe interese i ideale. Istorijska pojava kolektivnih seoba podstakla je pisca da se zapita gde su klice poriva za pokretom, večitim lutanjem i traganjem. Nalazi ih u pojedinačnoj prirodi: pojedinci u krvi nose nagon za seobom, čežnju za nepoznatim daljinama, veru u postojanje lepše zemlje u kojoj bi se živelo lakše i mirnije. To je omogućilo piscu da se odlepi od istorijskih činjenica i uđe u duševni svet pojedinca.

 

Seobe nisu roman zbivanja, kako sugeriše naslov, nego roman stanja, kako otkriva čitanje. Roman zbivanja podrazumeva dinamizam radnje, splet zamršenih događaja, dinamizam likova, razvijen dijalog. Ničega od toga nema u ovom romanu, tačnije, nema spoljašnjeg dinamizma, ali ima unutrašnjeg naboja i dinamike. Emotivno i refleksivno je potisnulo događaj koji je samo impuls za unutrašnja preživljavanja, duševne dileme i nedoumice, misaone preokupacije i refleksivne uzlete obojene čežnjom i nadom.

 

Roman Seobe nije jednostavno žanrovski odrediti. Po društvenom i istorijskom miljeu, te po prikazu i tretmanu sudbine srpskog naroda u nemačkoj carevini, ovo je istorijski roman. Po načinu osvetljavanja života i sudbine glavnih aktera romaneskne priče (poniranje u složene lavirinte unutrašnjih preživljavanja), ovo je psihološki roman. Po lajtmotivskom ponavljanju tema, po ustreptalosti stila, emotivno obojenoj rečenici i lirskom tonu - ovo je poetski ili lirski roman.

 

Osnovne epske supstance (vreme, prostor, događaj i ličnost) našle su svoje mesto u Seobama ali je njihova umetnička obrada dobila različit tretman. Vreme je istorijsko i tačno omeđeno: od proleća 1744. godine ("Tako je, godine 1744, u proleće, Vuk Isakovič pošao na vojnu") do leta 1745. godine ("Tako se 1745, u početku leta, Vuk Isakovič vratio sa vojne"). Prostor je jasno geografski određen: to su zavičaj u sremskim močvarama pored Dunava (u kojem teče jedna fabularna linija zbivanja čiji su nosioci Aranđel Isakovič i gospoža Dafina) i tuđina oličena u evropskim gradovima i evropskim bojištima (u kojoj teče druga fabularna linija zbivanja čiji su akteri Vuk Isakovič i njegov Slavonsko-podunavski polk). Događaji nisu razvijeni i svode se na dva ključna: u prvoj fabularnoj liniji to je preljuba gospože Dafine; u drugoj je vojevanje Slavonsko-podunavskog polka. U prvom slučaju dominira opis psihološkog stanja Aranđela Isakoviča i gospože Dafine a događanja su svedena na nekoliko situacija: davljenje Aranđela Isakoviča u talasima Dunava, povreda gospože Dafine, Aranđelova poseta patrijarhu, smrt i sahrana gospože Dafine. U drugom slučaju takođe nema izrazitog događaja - to su samo nekolike epizodne situacije. Pretežni prostor u ovom fabularnom toku zauzima kazivanje o stanju u puku, Vukovim samoispitivanjima, splašnjavanju njegovog vojničkog poleta, dubokom razočarenju i saznanju o besmislu ratovanja za druge. Likovi su svedeni na tri ključna aktera romanesknih zbivanja (Vuk Isakovič, Aranđel, Dafina) i na nekoliko markantnih epizodnih likova: Princeza Majka, Sekula, Arkadije i Ananije. U središtu pripovedanja nije radna aktivnost aktera zbivanja nego njihovo psihološko stanje i moralne dileme. Značajno mesto u romanu ima i kolektivni junak oličen u srpskom življu iz Podunavlja i Slavonsko- podunavskom puku.

 

U roman Seobe ušla je vrlo bogata tematika istorijskog, porodičnog, egzistencijalnog, psihološkog, moralnog i filozofskog porekla. U okviru ovako raznovrsne tematike zahvaćeno je niz tema i problema: bračni trougao, zla sudbina naroda, seobe, deobe (klasne i civilizacijske), obećana zemlja, problem identiteta, tema prolaznosti i smrti, otuđenost, ljudska nemoć, usamljenost, moralne dileme, psihološki lomovi, uzaludnost, praznina (usled saznanja o uzaludnosti delovanja i življenja), ništavilo.

 

Kompozicija priče - Roman je komponovan na principu paralelne kompozicije. U njemu su razvijena dva paralelna fabularna toka: jedan je istorijski, koji prati Vuka Isakoviča i njegov Slavonsko-podunavski puk po evropskim bojištima; drugi je porodični, koji prati zbivanja u Zemunu, u kući Aranđela Isakoviča, u čijem su središtu Aranđel Isakovič i njegova snaha, gospođa Dafina.

 

Kompoziciono sredstvo za povezivanje ova dva fabularna toka, odnosno motiv koji čini sponu između ova dva toka je ličnost gospože Dafine - ona je u mislima i sudbinama braće Vuka i Aranđela. Crnjanski primenjuje zanimljiv postupak u kazivanju priče: romaneskne situacije prikazuju se na dva načina - nagoveštajem i detaljnim opisivanjem. Davljenje Aranđela Isakoviča opisano je u samo dva pasusa na kraju trećeg poglavlja, a detaljno je opisano na početku četvrtog poglavlja. Čin preljube nije prikazan u prirodnom (hronološkom) toku kazivanja: dok Aranđel leži u njenom krevetu, Dafina gleda kroz prozor. U jednom trenutku joj se pričini da u vodama Dunava vidi krvavog Vuka Isakoviča sa ogromnom batinom u ruci i vrisne prestrašena. Tu nastaje prekid, u tekstu je belina, a nastavak sledi u rečenici: "Pro- budila se, kada joj je dever tiho odškrinuo vrata". Ljubavni čin u toj noći nije prikazan, ali će se neki detalji predočiti kroz Dafinino sećanje na proteklu noć i kroz Aranđelova razmišljanja o snahi i njenoj lepoti.

 

Na planu sadržine romana jasno se razlikuju dva sloja: narativni (književnoumetnički), koji kazuje o životu i sudbini troje aktera romaneskne priče, prateći njihovo delanje, mišljenje i emotivne lomove tokom petnaestak meseci; refleksivni (filozofski) sloj koji proizilazi iz mišljenja i rada aktera romana i koji sadrži veliki broj egzistencijalnih, etičkih, filozofskih i psiholoških problema.

 

Romaneskna priča razvijena je u deset poglavlja kojima pisac daje lirski intonirane naslove. Poetska vrednost ovakvih naslova potpunije se sagledava kada se oni čitaju u kontinuitetu - tada se stiče utisak da se čita lirska pesma sastavljena iz deset strofa. Sadržina naslova ima ili simbolično značenje ("Beskrajni, plavi krug. U njemu, zvezda"), ili gnomski smisao ("Prošlost je grozan, mutan, bezdan; što u taj sumrak ode, ne postoji više i nije nikad ni postojalo"), ili je to srž sadržine ("Tumarali su, kao muve bez glave; jeli su, pili su, spavali su, da najposle trčećim korakom poginu, zakoračivši u prazninu, po tuđoj volji i za tuđ račun"). O naslovu prvog poglavlja romana ("Beskrajni, plavi krug. U njemu, zvezda") književni kritičar Muharem Pervić kaže da je to "najlepši i najoriginalniji naslov u istoriji srpskog romana."

 

1. Vuk Isakovič se priprema za odlazak na vojnu: okuplja vojnike i oprašta se od žene Dafine i brata Aranđela. Sve ovo se dešava u neobičnoj atmosferi ispunjenoj kišama, maglama, vlagom, hladnoćom; prostor je takođe neprijatan i hladan: travuljina, baruštine, nepregledni vrbaci i ritovi, blato; od zvukova dominiraju graktanje vrana, lavež pasa, plač i jauci žena, topot konjskih kopita, vika i psovke. U trenutku odlaska Vuk "oseti potpunu samoću": "Eto, pomisli, dovoljno je odseliti se iz jednog mesta, pa da sve što ostavljaš bude kao i da nije bilo". To osećanje gubitka i praznine, ubrzo nestaje kada se zagleda u daleka brda iza kojih se pomaljalo sunce: "On se oseti čio i lak, i kao da nema tela. Osunčan, prosijan, oseti se topal, a ne težak, kao i da ne jaše, kao i da ne postoji, u tom nevidljivom vetru, koji ga je dočekivao s lica".

 

2. Drugo poglavlje romana započinje liniju priče koja prati Vuka Isakoviča i njegov "Slavonsko-podunavski polk" na ratištima Evrope. U puku "većina beše mlada, prvi put odabrana za rat, ali je bilo među njima i onih što su, poslednjih godina, ratovali na sve strane". Prvo odredište puka bio je Pečuj:

 

Ušli su u Pečuj tako razbarušeni, neoprani, mokri, i pobesneli, da su se deca rasplakala, a žene koje behu istrčale, pred kuće, da ih vide, razbežale vrišteći, u komšiluk. Pevahu vičući, a koračahu, umorni, i izgladneli, tako žurnim korakom da su se, opkoljeni srebrom okićenim oficirima, činili kao hajka gladnih pasa, koje vode, pritegnuše na lancu, u lov.

 

Logor je smešten izvan grada. Iskusniji vojnici, navikli na šestočasovna pešačenja, odmah su zaspali. Mlađi, nenavikli i umorni, nemirni i radoznali, krenuli su kradom u grad, u pljačku. Mnogi su se bezbedno vratili iz pohoda u grad, neki su uhapšeni, a najveću i najtežu kaznu, zbog silovanja, dobio je vojnik Sekula: prošao je kroz špalir vojnika izložen udarcima pruća: "Sve se to svršilo za nekoliko trenutaka i felčer ga je onako onesveslog prao i vezivao, ne mogavši da mu nađe ni nos, ni usta, ni oči, ni uši. Ni rođena majka, da ga je uzela na krilo, ne bi ga bila više poznala". Vuk Isakovič, komandant puka, obuzet je nostalgičnim mislima u kojima su stalno deca, kamen na bregu, očev grob i tri topole - to je sve što je trajalo u njegovom sećanju posle četiri odlaska na vojnu, četiri selidbe porodice i četiri opraštanja od nje. Pored toga, u njemu se stalno vrpolji misao o Rusiji: "Rusija mu se činjaše kao jedna velika, nepregledna, zelena poljana, po kojoj će jahati". Na večeri u dvoru pečujskog biskupa pokušavaju da ga prevedu u katolicizam, ali se Vuk spašava pijanstvom u kome će stalno buncati o "slatkom pravoslavlju" i daljinama ("tamo az pojdu - i zaplaka") koje su uvek simbol Rusije za kojom čezne i u koju misli da će jednom otići.

 

3. Treće poglavlje posvećeno je događanjima u kući Aranđela Isakoviča, u Zemunu, u koju je Vuk Isakovič smestio ženu i dve svoje devojčice:

 

Pod bregom, razrivenim prolećem, prvim biljkama i krticama, ta se kuća beše zarila u obalu Dunava, među mnogim drvenim, šarenim labudovima, šajkama sa izvijenim vratom. Svojim krovom od greda, što beše skinut sa jedne velike žitarice, nabijena zemljom, nadvisila je bila sve staje i obore u okolini, pa se činjaše kao neka prepotopska lađa. Iz nje je dopirao mukli rik volova i krava, topot konja i kamila, glas jaraca i ovnova, blejanje ovaca i jaganjaca. Sa jedne strane vidik je bio pun vode i mokrih ostrva, nad kojima su beleli se minareti i bedemi Beograda, u bledoplavom nebu. Sa druge strane razlivala se voda u more blata, koje se prostiralo beskrajno, sa tamnoplavim nebom na sebi, do dna sveta.

 

U toj kući odvija se čudna i uznemirujuća igra pogleda i dodira između snahe i devera. Priča zalazi u duševne nemire Aranđela Isakoviča, otkriva njegove čežnje za snahom i njenim telom, lomljenje između pohote i savesti, nemoć da se odupre nagonima. Predočena je lepota gospođe Dafine i njena lukava igra sa deverovim osećanjima. Aranđelovo davljenje u hladnom Dunavu i Dafinina naredba da promrzlog i onemoćalog devera smeste u njenu sobu nagoveštavaju kulmnnaciju i eksploziju dotle skrivanih i sputavanih osećanja. Vuku Isakoviču posvećen je samo završni pasus poglavlja sa konstatacijom na kraju: "Ne pade mu na um da pomisli da ga žena, kod kuće, vara".

 

4. Početak poglavlja posvećen je opisu davljenja Aranđela Isakoviča u hladnom Dunavu. Dok leži na krevetu svoje snahe (ona je naredila da ga onako onemoćalog i promrzlog unesu u njenu sobu), zaokupljen je mislima o njoj, njenom telu i njenoj lepoti koja ga je godinama proganjala. U njemu sazreva rešenost da je osvoji u toj noći. Ljubavni čin između devera i snahe nije opisan - na tom mestu je ostala belina. Tek u Dafininom sećanju posle buđenja predočiće se detalji koji će u njoj izazvati osećanje gađenja. Slede sećanja na bračni život i muževljeva odsustvovanja. Kada sagleda celu prošlost i ono što se dogodilo protekle noći, u njoj se javlja ravnodušnost ("Učini joj se, to poslepodne, da bi pristala da pripada obojici. Štaviše, i drugome, ma kome"). Zapada u halucinacije, povređuje plod u sebi, krvari danima, gubi snagu i lepotu. Aranđel je pogođen snahinom bolešću:

 

Na dnu njegovog života, već toliko godina, kao na dnu reke po kojoj je putovao, bilo je to telo, kao teški kamen, koje je zadržavalo i njegove lađe, i njegova blaga, i njegove poslove i misli; divno, belo telo, na kom je hteo da se zadrži dugo, dugo. BOG mu ga dade.

I eto, kao da ode za Vukom Isakovičem, kao da će otići, ostavivši njemu samo taj grozni tok, pomešan krvlju, što teče neprekidno, već dve nedelje, na njegov mozak.

 

5. Peto poglavlje je u celini posvećeno Vuku Isakoviču i Slavonsko-podunavskom puku. Prva rečenica poglavlja (,Dok je gospođa Dafina pala šaka svome deveru, dotle je Vuk Isakovič, sa svojim ljudima, bio počeo da se penje u Štajersku") uspostavlja, poput kopule, vezu sa prethodno opisanim događajima, da bi se odmah prešlo na opisivanje marša Isakovičevog puka. Kratko je opisana situacija u puku i bedan položaj Srba koji su pošli da ratuju na tuđoj zemlji za tuđe interese, a potom se opširno opisuju Vukova razmišljanja, sećanja, razočaranja i predosećanja. Iz tih sećanja izranja slika njegove mladosti i Princeze Majke - što je impuls za pripovedanje u sledećem poglavlju.

 

6. Ovo poglavlje obuhvata dva vremenska perioda: vreme Vukove mladosti, koje se obnavlja kroz sećanje, i vreme zbivanja osnovne romaneskne radnje. U sećanju Vuka Isakoviča oživljava vreme njegovog službovanja kod Aleksandra Virtemberškog u Beogradu, kada je, mlad i lep, doživeo prvu pravu ljubav. Očarala ga je prinčeva žena koja mu se "pokaza uzvišena i netaknuta". Ni ona nije bila ravnodušna "videvši ga lepo izraslog, i mladog": trudila se ,da taj mladi divljak, iz tog čudnog naroda, pomisli da je ona kao devojka nevina i nedostižna", mada je imala odraslog sina. U sećanju Vuka Isakoviča, sada, posle skoro trideset godina, to su bili divni dani čežnje, skrivenih pogleda, uzajamne želje za dodirom. Sada ga očekuje susret sa Princezom Majkom. Kada su se sreli, oboje su bili ostareli, poružnjeli, neprivlačni i nezanimljivi: "Razlika između one koje se sećao i ove sad, beše tako užasna, da je celo veče išao po dvorani razrogačenih očiju i kao bezuman, očajan što je i ovo morao da preturi preko glave". Otuda i naslov poglavlja: "Prošlost je grozan, mutan bezdan; što u taj sumrak ode, ne postoji više i nije nikad ni postojalo". Drugp deo poglavlja opisuje aktiviost austrijskog generala Johana Leopolda Berenklaua, što će poslužiti da se predoči odnos austrijskih vlasti prema srpskim vojnicima koji su ginuli "nit znam zašto, ni krošto".

 

7. Sedmo poglavlje posvećeno je stradanju puka Vuka Isakoviča kod Štrasburga i drugih evropskih gradova: "Tumarali su, kao muve bez glave; jeli su, pili su, spavali su, da najposle trčećim korakom poginu, zakoračivši u prazninu, po tuđoj volji i za tuđ račun". Vuk Isakovič sve više uviđa besmislenost svoga vojevanja; sabirajući svoj životni bilans, sagledao je potpuni gubitak i prazninu u sebi; postalo mu je dosadno, nije imao ni volje ni želje da se bije. Tu, na ratištu, stiže mu glas ,da su mu deca zdrava, kao i brat, a da mu je žena, gospoža Dafina, umrla..." To je impuls da se priča vrati na zbivanja u Zemunu.

 

8. Osmo poglavlje opisuje umiranje gospođe Dafine i Aranđelove nedoumice. U njemu je ljubav prema Dafini, bol zbog njenih patnji, ali i potajna uverenost da neće preživeti. Uzima je u naručje, tepa joj, govori joj o njihovoj ljubavnoj noći; njenu želju za venčanjem smatra neostvarivom a doživotno vezivanje za nju smatra ludošću; opet, rešen je da od patrijarha izmoli razvod rešen "da joj treba učiniti sve što traži, da joj treba dati sve što ište", ali ga ovaj ne prima. To ga pogađa, za jednu noć je više ostario nego za nekoliko godina pre toga; shvata da kad ona umre, "njemu više i ne treba ništa". Vrativši se kući, zatiče je na samrti, uzima u naručje zajedno sa jastukom i plače nad njom. U njenom samrtnom pogledu, međutim, nije ostao Aranđelov lik, nego lik Vuka Isakoviča. Aranđel ostaje sam, "u plavom krugu", ali bez svoje "zvezde".

 

9. Glasine i nagađanja o sudbini onih koji su otišli u rat. Sahrana gospože Dafine. Opis psihološkog stanja Aranđelovog sluge Ananija. Povratak prvog ratnika, Sekule.

 

10. Puk je, po završetku rata, zaboravljen od onih za koje se borio. Kad je došla naredba o povratku u zavičaj, išli su radosno, bosi i gladni - "od puka postade gomila beskućnika i bednika..." Vuk Isakovič se vraća prazan i razočaran, ali je ,drhtao od blizine svoje zemlje". Povratak ratnika obeležen je porazom, a jedina svetla tačka je misao o Rusiji "kuda se još uvek nadao da će otići". To je ta "zvezda" koja ga drži i nastavlja da vodi.

 

Čovek u Seobama - Romaneskna priča prati sudbinu tri glavna aktera: Vuka Isakoviča, brata mu Aranđela Isakoviča i žene mu gospođe Dafine. Ostali akteri priče su sporedni likovi u pravom smislu reči: oni su samo okruženje, ilustracija sveta i mentaliteta u kojem žive i delaju glavni junaci - sluge, vojnici, oficiri, nemačka gospoda, sveštenici. Svi oni su tu jer su u funkciji osvetljavanja karaktera, života i sudbine glavnih protagonista priče ili osvetljavanja tragične istorijske sudbine srpskog naroda u nemačkom carstvu.

 

Iako se čitaočevoj pažnji nameću pojedinci i njihove sudbine (zahvaljujući pre svega piščevom umeću da individualizuje likove i učini ih markantnim) u osnovi pripovedanja, ali i u piščevoj stvaralačkoj intenciji od prvobitne zamisli do ostvarenja, nalazi se nacion, srpski narod, oličen u življu po dunavskim močvarama i puku koji besmisleno i bezrazložno gine po evropskpm ratištima. Motiv seobe jeste opsesija pojedinca (Vuka Isakoviča), ali je on samo reprezentant naroda nezadovoljnog životom i političkim statusom.

 

U romanu je ostvarena uzročno-posledična veza među likovima, predočena sličnost sudbinskih neminovnosti i paralelizam ponašanja i ispoljavanja. Ovde su predočeni pojedinci iz srpske trgovačke porodice koja pripada reprezentativnom društvenom sloju bogataša i moćnika: Vuk, Aranđel, Dafina. Ovoj skupini junaka događaju se moralni sunovrati, porodični nesporazumi, teške tragedije. Ali tu su i pojedinci iz redova seljaka, slugu i vojnika, koji su na svoj način pandan gospodskoj porodici jer se i ovde događaju moralni sunovrati i pojedinačne tragedije: Arkadije i njegova neverna žena Stana, Ananije i njegove kćeri koje podvodi gospodaru, vojnik Sekula koji je gorko iskusio svoje opredeljenje da vojuje u puku Vuka Isakoviča.

 

U oblikovanju likova Crnjanski primenjuje opis psihološkog stanja kao pretežno sredstvo za predočavanje duševnog sveta svojih junaka. Ono što je osobeno za Crnjanskov postupak u karakterizaciji junaka jeste postupak poređenja kojim postiže da se ni jedan lik ne zapostavi na duže vreme i da se likovi sagledaju u istovremenosti delovanja i ispoljavanja. Kada govori o Aranđelu, pominje Vuka i obrnuto:

 

Verovao je da će, ovoga puta, doživeti nešto što one druge nisu mogle da mu dadu i verovao je da mora postojati u njegovom životu neko doba u kom će mu biti dobro lako, kao na nebesima, kao što je njegov brat Vuk verovao da mora negde biti neka dobra i krasna zemlja, kuda svi treba da se isele.  

 

U ovakvom poređenju, u ovim ovlašnim napomenama kriju se suštinske karakteristike romanesknih junaka - na jednom mestu karakteristika će se nagovestiti, na drugom će ona biti šire prikazana i dokumentovana postupkom, situacijom ili mišlju. U navedenom primeru predočena je jasna razlika u karakteru i mentalitetu dvojice braće. Opis psihološkog stanja Aranđela Isakoviča poslužio je ne samo za predočavanje životne opsesije ovoga junaka nego i za nagoveštavanje životnog ideala Vuka Isakoviča. Dok je Aranđel egocentričan i sebičan tip, usredsređen na zadovoljavanje ličnih erotskih snova, Vuk je posvećen opštem dobru: ne misli samo o sebi i svome lepšem životu, nego o dobru svih, svojih vojnika i svoga naroda.

 

Praznina, besmisao i neostvarenost dominantna su osećanja sva tri aktera romaneskne priče. Svaki trenutak sagledavanja života i kod Vuka, i kod Aranđela, i kod Dafine, nameće saznanje o praznini, besmislu i neostvarenosti života. Svi su oni doživeli poraz: Vuk Isakovič kao verni vojnik nemačkog carstva, Aranđel u svojoj najvećoj ljubavi, Dafina nije dostigla svoje ženske želje i snove.

 

Vuk Isakovič - Kao i u svakom životu, u životu Vuka Isakoviča postoje prošlost i sadašnjost kao dva sasvim različita perioda. U prošlosti je bio nemiran duh, nevičan trgovačkim poslovima, nemaran prema obavezama. U trgovačkim poslovima, kojima je trebalo da se posveti kao stariji sin uglednog trgovca, nije imao uspeha - bio je gubitnik jer niti je imao volje za taj posao, niti je imao smisla. U njemu je bio stalni nemir duše i tela, sklonost opuštenom životu bez obaveza, avanturistički duh. Lep i snažan, odao se pijanstvu, bludu, kavgama. Sablje i konji bili su mu velika ljubav koja nikada nije iščilela - to ga je i opredelilo da se posveti vojničkom životu i vojničkoj karijeri. U sadašnjosti, Vuk je zadržao ogromnu snagu, nemiran duh i ratničke sklonosti, ali je on i porodičan čovek - muž i otac. Vojničkom pozivu se posvetio iz dva razloga: da ostvari vojničku karijeru i da bude na čelu svojih sunarodnika koji su, kao podanici nemačkog carstva, morali da se bore za njegove interese. Kao oficir i komandant puka Vuk voli svoje vojnike: traži od njih disciplinu i izvršenje zadataka, ali ih voli i štiti - zna svakog vojnika u dušu, zna i njihove porodice, imovno stanje. Njegova povremena nežnost prema vojnicima podstaknuta je svešću ,da ih uskoro neće biti, da će nestati, kao dim posle bitaka". Kako su prolazili dani i kako je sve više shvatao da su prevareni i on i njegovi vojnici, sve više je saosećao sa njima i njihovim patnjama. U tim trenucima poželi da ih odvede negde gde će im biti lako i lepo. Njegova opsesija je da svojim časnim služenjem i ratnim podvizima izbori bolji i spokojniji život za svoj narod.

 

Ličnost Vuka Isakoviča je vrlo kompleksna: u njemu su očigledne podvojenosti i antagonizmi. To nije rezultat urođenih karakternih osobina, nego je proizvod različitih situacija u koje zapada i različitog reagovanja na njih. Duhovni svet ovoga junaka Miloša Crnjanskog izraz je različitih okolnosti koje su nametale različita saznanja o čovekovom životu i sudbini, o pravdi i nepravdi, istinama i lažima, dostojanstvu i moralnim padovima. Te suprotnosti u mišljenju i radu Vuka Isakoviča otkrivaju suštinu: on je izgubljen i dezorijentisan, ne zna kuda će i šta će sa sobom. Ako je nekada gajio iluzije o časnom služenju carstvu i časnom oduživanju toga carstva za vernost i junaštvo, u poslednjem vojevanju je shvatio svoju životnu grešku i apsurd lutanja i ratovanja.

 

Vuk je neustrašiv kao vojnik, ali je i plašljiv i nesiguran: jedno je kada je na zemlji, drugo je kao oficir na konju. Iako je razočaran carevinom i ljut na nju pošto je shvatio uzaludnost vojevanja i ponižavajući odnos carevine prema njemu i njegovim vojnicima, kada se popne na konja i kada isuče sablju, njega obuzme "trenutak bezmernog milja koji je toliko voleo". Tada, na konju, kao vojnik, oseća poštovanje i strah od pretpostavljenih. Api kao čovek, kao Srbin i Vuk Isakovič, on je sasvim drugačiji: suprotstavlja se naredbi i ne postupa po naređenju. U Oseku, na povratku kući, u susretu sa generalom Gvadanjijem, ne reaguje na generalovu viku, ne izvinjava mu se zbog nekih aljkavosti, napija se i zaspi za stolom - ne ponaša se kao oficir u prisustvu pretpostavljenih.

 

On egzistira u dva sveta paralelno i istovremeno. Jedno je realni svet koga čine porodica, ratovanje, lutanje, blato, smrad, stradanja. Drugo je misaono-emotivni svet ispunjen verom, snovima, čežnjama i nadama. Ova dva sveta su istovremeno i dve strane jedne ličnosti - u njemu su ratnik i čovek. I jedan i drugi imaju svoje trenutke uspona i padova, svaki ide svojim putem, ali im se u nekim trenucima putevi ukrštaju ili sjedinjuju. I tada, kada se spoje ratnik i čovek, nastaju unutrašnje raspre, obračuni i preispitivanja.

 

Dok vojuje, Vuk Isakovič ,jaše, urla, maše sabljom, gazi reke, trči po gunguli i puca iz pištolja". U tim trenucima u njemu preovladava dinamični princip - on je čovek koga ne drži mesto, koji svoj puni smisao vidi u okršajima, koji je neustrašiv i po tome svuda poznat. Dinamičnim načelom se može objasniti Vukova ophrvanost mislima o odlasku i odseljenje u neku drugu zemlju, izvan močvara i blata podunavskog zavičaja. Ali dok ovaj i ovakav Vuk juri i urla, "drugo biće je mirno kao senka, korača kraj njega i ćuti". Ovaj drugi Vuk je neratiik ili razočarani ratnik, zamišljen nad svojim uzaludnim lutanjima. Dok je onaj prvi Vuk silovit od snage i poleta, ovaj drugi je melanholik zahvaćen rezignacijom.

 

U Vuku nstovremeno žive poslušnik i buntovnik. Njime vladaju drugi jer on je vojnik koji služi i izvršava naređenja. Sa njim se sudbina poigrava, nemoćan je da se odupre slučajnostima i neminovnostima. Kada je shvatio da "sa njim, Vukom Isakovičem, čitava ta nemačka carevina, u stvari, zbija šale", u njemu se slomio vojnik i poslušnik, izgubio je interesovanje i za ratovanje i za vojnike, postao je nemaran i neodgovoran oficir koji ne ugađa pretpostavljenima. Buntovnik u Vuku Isakoviču stalno je pritajen, povremeno se javi (kao u slučaju naredbe da se hapse vojnici koji odlaze iz logora u potrazi za hranom ili provodom kada on izdaje suprotnu naredbu) i polako razgrađuje njegov vojnički stav i držanje. Ali, u skladu sa položajem u kome se nalazi (vojnik u tuđoj vojsci), on ne može da dovede do kraja svoj bunt, niti da ga drastično ispolji. Zato će na kraju, kada je sve propalo, kada su propale i nade i iluzije, svoj bunt izraziti pijanstvom i nepoštovanjem protokola.

 

U Vuku istovremeno obitavaju opora stvarnost i nada, usamljenost i čežnja, smislenost i besmislenost rata. Opora i tvrda stvarnost ublažava se nadom i idealima - uvek se nada da će dosegnuti svoj cilj, da će se izbaviti vlage, blata i travuljine. Njega tada održava i vodi ideal da se ide za svojim životom, da se živi na svojoj zemlji, da se živi među svojima i po svojoj volji. Usamljenost stalno prati Vuka Isakoviča na njegovim mučnim lutanjima po Evropi: tuđina (i povremeni strah od nje) podstiče osećanje usamljenosti, i to u onim trenucima kada se povuče ratnik i u prvi plan izbije roditelj, muž i vođa. Tada počinje da oživljava čežnja za obećanom zemljom koja će pružiti utočište, blagostanje i smirenje ne samo njemu i njegovoj porodici nego i svim onim vojnicima koje je poveo u rat i stradanje.

 

Prema ženi Dafini Vuk gaji dvojaka osećanja: na jednoj strani je ljubav, na drugoj dosada. Prema ženi je pažljiv, zaljubljen je u njenu izuzetnu lepotu, gode mu njena pažnja, nežnost i privrženost. Ali kako vreme prolazi, kako stari i kako ga obuzimaju vojničke obaveze i misli o seobi, sve manje je spreman da prihvata i razume ženina neobuzdana milovanja:

 

Psovao je njene zagrljaje i poljupce. Bila mu je dosadila. (...) Njen zagrlljaj, njeni bezumni napadi, njeni dugi, neumorni prsti. Njena lepota, kraj vatre, nadzemaljska, njen pogled i njen plač. Ogromnih grudi i ogromnog trbuha, klonuo, zabrinut za decu, on se njenom ludilu i krstio i čudio, pa i grohotom smejao.

 

Dafina, mnogo mlađa, čulna i strasna, htela je da iskoristi svaki trenutak muževljevog prisustva, rešena da mu pruži ljubav i dokaže privrženost, uplašena da će ga tamo, u tuđini, privući druge žene, i istovremeno uplašena da se možda neće ni vratiti iz rata. Vuk Isakovič je ostario i otežao, više nije imao ni snage ni želje da udovoljava ženinim neobuzdanim strastima; njegove misli su zaokupljene skorim odlaskom puka na ratište, a kao vođa nosio je veliki teret na svojim plećima; njegove su misli zaokupljene i brigom o deci koju ostavlja u neizvesnosti. Dok stranstvuje, kao da potpuno zaboravlja na porodicu, "ali, setivši se dece, on zajeca poluglasno, pred vojnikom koji ga je oblačio". Kada je saznao da mu je žena umrla, bio je miran, ali je tada još više bio zabrinut za decu koja su ostala i bez majke i bez oca.

 

Vuk Isakovič je bio profesionalni vojnik i vojničku karijeru je shvatao ozbiljno i odgovorno. Međutim, u njegovu dušu se uselio crv sumnje u svrhu ratovanja. Poslednji odlazak na vojnu nije u njemu izazvao ni radost, ni zadovoljstvo. Bio se istrošio od preduga vojnikovanja, brzo se zamarao, mučili su ga bolovi u nogama i stomaku, slutio je skoru smrt, uveren da mu je to poslednja vojna. Sve više ga je obuzimala tuga i žalost "što se sve to događa, tako, uludo", što mora ,da se vrti, po volji drugih, kao neki čekrk na vetru". U tim razmišljanjima stalno se javljaju reči "po volji tuđoj" kao refren svega njegovog življenja. Shvatio je da je njegovo ratovanje bez smisla i razloga "po volji tuđoj, kraj zemalja tuđih". Shvatio je da je njegovo večito stranstvovanje i ratovanje besciljno i bezumno i da ga ono sve više udaljava od porodice.

 

Osećao je da je raskid njegov sa porodicom potpun, kraj sveg razmišljanja i sećanja na nju. Da mu je neko došapnuo da ženu i decu i nema više, on bi i to bio poverovao, u svojoj samoći (...). Setivši se svojih, osetio je koliko pripada drugome, nekome što ga ovako šarenog i nadodoljenog vodi tamo-amo, zajedno sa tom vojskom.

 

Ali je Vuk Isakovič shvatio da je samo igračka u tuđim rukama, da su i on i njegov puk uzaludne žrtve za tuđe interese. Već kod Štrasburga bio je bez volje i želje da se bije, rat mu je bio dosadio, uvideo je da su njegov i ostali slovenski pukovi šesta briga onima za koje se bore. Konačno je uvideo da je prevaren i ponižen i "pred njim se jasno ukaza bezdana praznina u kojoj nema ničega". Postao je svestan da ga je carevina prevarila: "Sa njim, Vukom Isakovičem, čitava ta nemačka carevina, u stvari, zbija šale". Kada su se ratovi utišali, puk je zaboravljen, vojnici su gladovali, išli bosi, spavali po štalama ili u rupama. Zaboravili su i na njegov potpukovnički čin. Duboko razočaran, Vuk zapušta svoje dužnosti, postao je mekši prema svojim vojnicima:

 

Ne govoreći im ništa, on je gledao njin hod, njina lica, njinu gomilu kao prah što se digao putem, ali koji će se uskoro raspasti i rasuti. Ćuteći danima, on ih je posmatrao, štedeo.

 

Njegova se vojska vuče putevima gladna i odrpana, a on, koji je u rat pošao snažan, svež i oran, vraća se nemoćan, slomljen i razočaran:

 

Gorčina u duši, koja mu se bila popela u grlo, razli mu se po celome telu, te je obolevao, komad po komad, mučeći se i oplakujući sebe samog, u sebi. Krivonog, navikao da jaše, spade s nogu, odmah u prvim bitkama. Noge mu se podnaduše, cevanice očvorugaviše, koleno, gde ga, pred polazak, beše udario konj, sasvim mu otvrdnu. Trbuh mu se beše opustio, kao i obrazi ispod uveta, a oči mu se behu zakrvavile. Prosedeo davno, u početku tek koliko to žene vole, počeo je sad i kosu da gubi; vlasi mu ostajahu na prstima kad bi zorom, pri umivanju, izvlačio glavu iz vedra. Pomodrelih usana, počeo je teško da diše, a bolove u stomaku snosio je već kao nešto neizbežno posle jela, našto se beše navikao. Drhtave mu postadoše ruke i smešno tužan, kao gusan na ledini, stajao je često, među belim šatorima, u poljani, raskoračen, nakrivljene glave i očiju, gledajući na nebo.

 

Vuk je, na kraju svoga ratovanja, shvatio uzaludnost i apsurdnost, besmislenost svega onoga što ga je vuklo po evropskim ratištima. Zato ga obuzimaju umor, tuga i jad; oseća usamljenost i prazninu u duši; oseća se izgubljenim u životu ("činilo mu se da lebdi u vazduhu"). Na kraju svoga puta, kada svodi bilans svoga stranstvovanja, Vuk Isakovič dolazi do saznanja o uzaludnosti: "Prazno je bilo pred njim sve i uzaludno zanavek za njim, što beše prošlo".

 

Razočaranom Vuku Isakoviču, koji je morao "svaki čas da ide onamo kuda nije hteo", ostaje samo jedna misao i jedna nada:

 

Rusija mu se činjaše kao neko nadzemaljsko carstvo. Čuo je da su neki koji su tamo iz belog sveta došli, postali bogati i moćni. Da su odmah dobili po jedan čin više. Da se tamo živi i ratuje gospodski. Da su crkve divne i slatko pravoslavlje. Ovde ga je čekala samo beda i neprekidna žalost, što ga je činila bezumnim, očajnim, čudnim. Ovde ga je čekalo samo bezdano ništavilo i praznina, što ih je video najposle tako blizu, pred sobom i svojom starošću.

 

Ta misao, koja ga je pratila u protekloj godini ratovanja, osmisliće svakodnevicu ratnika povratnika, olakšati bol razočaranja, ispuniti dušu nadom.

 

Vuk Isakovič oličava odisejevski motiv - odlazak i povratak ratnika. On luta po evropskim bojištima, uveren da će svojim zaslugama postići ličnu afirmaciju - unapređenje u čin potpukovnika, i doprineti da njegovi vojnici i narod kome pripada dožive priznanje i respekt. Dok Odisej završava svoje lutanje povratkom u dom i obnovu porodičnog ognjišta, Vuk Isakovič, poražen i razočaran kao vojnik, dezorijentisan u životu, povratkom u dom, doživljava konačan poraz: žena mu je obeščašćena i mrtva, budućnost je tegobna i neizvesna.

 

U kazivanju o Vuku Isakoviču ima saosećanja, razumevanja, afirmativnih sudova, topline. Ali ima i ironije, parodije, groteske. U portretiranju se najviše uočava ironičan stav narativnog subjekta ili junaka kroz čiju se svest sagledava ličnost Vuka Isakoviča. On je toliko snažan da kad od snažnog kijanja zaigra po zemlji, sve se trese; robustan je i težak toliko da sa velikim naporom uzjahuje ili se penje u kola; u sećanjima gospođe Dafine i mislima Aranđelovim on je vrlo lep; lep je i u kazivanju narativnog subjekta (u epizodi o Princezi Majci); ali u viđenju gospođe Dafine on je i "krivonog, podbuo i težak kao bure". Njegova snaga se objašnjava poredbom "kao medved" a težina "kao bure", i to na više mesta. Ovakvim postupcima izvršena je demitologizacija junaka: on nije heroj, nego lutalica od nemila do nedraga; on nije pobednik ovenčan slavom, nego poražen i samleven razočaranjem; gubitnik je i kao ratnik, i kao službenik carstva, i kao čovek.

 

Aranđel Isakovič - Dok pojava Vuka Isakoviča deluje snažno i robustno, puna života i dinamična, njegov brat Aranđel Isakovič je sušta suprotnost: sasušen i žut, "suv kao štap", blede i žute oči, pljosnat i tanak nos, požuteli zubi, povijen. U njegovom portretu dominira žuta boja, boja bolesti i nestajanja, koja izaziva gađenje i odbojnost. Ovakav portret mlađeg Isakoviča potpuno je u skladu sa piščevom intencijom (namerom) da pokaže iracionalnost neshvatljivost i neobjašnjivost izvesnih dešavanja i postupaka u romanesknoj priči.

 

Dok je Vuk Isakovič bio u stalnom pokretu, u ličnosti Aranđela Isakoviča je statično načelo, načelo nekretanja i mirovanja. Mrzeo je one koji se stalno seljakaju - "novcem, srebrom, on je, u neprekidne seobe svoje porodice i svojih rođaka, uneo kvrge, i prisiljavao ih da se skrase u varošima duž reka, koje je on izabrao". U težnji za nepomičnim i neprolaznim on je "uporno kupovao kuće, većinom oko crkve, pa obore, bašte i gostione, za koje je davao zajmove, budzašto". On je oličenje građanstva u nastajanju - vrednost i smisao života vidi u sticanju, u imanju vidi sigurnost, moć i snagu. Aranđel vlada ljudima i događajima zahvaljujući koliko svojoj prirodi toliko i imanju. Vešt je trgovac, uporan je da ostvari sve što želi, nemilosrdan je u trgovačkim poslovima, ne bira sredstva da stiče bogatstvo.

 

Karakter Aranđela Isakoviča otkriva se iz njegovog odnosa prema bratu. Iako mlađi od Vuka, ponaša se prema njemu "kao što se ponaša prema mlađem. Ako je stajao kraj njega, gledao ga je nekako sažaljivo, ako je sedeo kraj njega, prepuštao mu je blagonaklono mesto, mada je on bio suv kao štap, a onaj težak kao bure. Kad mu je brat govorio štogod, nije mu gledao u oči, već smešeći se, preko ramena. Nikad mu nije odgovarao odmah". Njegova gramzivost i sebičnost ispoljili su se posle očeve smrti: uzeo je Vuku prevarom sve blago, da bi ga kasnije, kada je postajao sve bogatiji, novčano pomagao. Prema bratu nije osećao ni ljubav, ni poštovanje, niti ga je žalio što bolestan opet odlazi na vojnu. Čak mu se, u jednom trenutku, on učini "čovek sasvim tuđ". Ovakav stav prema bratu (nezainteresovanost, otuđenost) naročito se ispoljava u njegovim mislima dok je obuzet snahinom lepotom. U nekim periodima života on je bio i darežljiv, naročito prema crkvama i manastirima, ali u starosti, pošto je izgubio svoju jedinu pravu ljubav, postao je "strahovita i čuvena tvrdica, pseće duše".

 

Aranđel Isakovič je uvek bio odmeren, razborit i pribran, siguran i samouveren, ozbiljan i dostojanstven kao trgovac i domaćin. Kod ljudi sa kojima je radio izazivao je poštovanje i respekt. Cenjen je bio i kod crkvenih ljudi zbog svoje darežljivosti. Kada se brat Vuk oženio Dafinom, za Aranđela Isakoviča (koji mu je i našao nevestu) nastaje pakao. Pri prvom susretu, kada je prosio Dafinu za brata, Aranđel je samo primetio da je ona "mlada, visoka, zdrava" i da je "uporno ćutala, svojim velikim, modrim očima". Ali kada je prvi put video bremenitu, shvatio je koga je doveo svome bratu:

 

Prava i snažna, kao što su anđeli, visokih kolena, sa krilom i grudima što su, pri svakom koraku, drhtali, ona prođe kraj njega, izlazeći iz lađe, kao da htede da mu pokaže kako se, mada je tvrda kao kamen, ipak lako vijuga i ljulja. Učini mu se da nikada nije ovakve žene video.

 

Naglo je otputovao (pobegao) iz bratovljevog doma navrat-nanos i nije se lako vraćao: "Bežao je od njih, kao đavo od krsta, šaljući posle poklone, srebro, svilu, mercane. Kada je morao da im dođe, dolazio im je sa nategom i odlazio presamitivši se". Živeo je daleko od njih, putovao je trgovačkim poslovima samo da bi bio što dalje. Za nekoliko godina je postao suv, žut, iznuren, poguren, sa prstima koji su drhtali. U mukama je sanjao snahu svaku noć i sagorevao u ljubavi od koje je bežao.

 

Aranđelov odnos prema snahi je vrlo složen i protivrečan. U njemu je Aranđel Isakovič pohotan i pomamljen, ali je u njemu i savest koja stalno opominje. Goreo je od želje da bude pored snahe, a bežao je od nje "kao što se beži od napasti mrmljajući u ljutini: idi, bedo"; sve češće je, kao slučajno, dodirivao njene ruke i kosu, a, opet, činila mu se dosadnom i otužnom. Kada je brat po četvrti put odlazio u rat, Aranđel je, posle dužeg odsustva, došao bratu da se oprosti. Kada je ugledao snahu bio je "kao gromom poražen"; video je ženu kakvu nikada u životu nije video. I ta žena treba da se sa decom skloni u njegovu kuću dok se muž ne vrati iz rata.

 

Prisustvo snahe u kući sasvim je slomilo Aranđela: bio je nemoćan pred njenom lepotom:

 

Njemu nije bilo do čekanja. Zgrozivši se, zbog ONOG što je hteo da učini, on je žurio. Nije hteo da misli na ono što će posle doći. Rešivši da se upusti sa snahom, on nije hteo da misli na brata. (...) On se jednako nadao da će se to desiti nekako bez ičijeg znanja, skriveno, kao u snu. (...) Mučeći se oko nje, požuteo, od nadanja i čekanja, sav bedan u svom dugom, plavom kaftanu, Aranđel Isakovič se reši na dodire.

 

Njegova pohota prikazana je kao iracioialan čin - morala je da se dogodi nesreća (davljenje u reci), da se stvori situacija, da dođe do ostvarenja njegove davnašnje želje. Ali taj čin nije prikazan - slika je dovedena do praga i dalji opis se prekida.

 

Dok je Dafina na samrti, u Aranđelu se javljaju suprotne misli, želje i raspoloženja. Ponekad pomisli da će njenom smrću sve biti razrešeno i da će biti oslobođen more zbog greha. Njena mu se smrt katkad činjaše "potrebna". Ona je tražila od njega da od patrijarha izmoli venčanje, a njemu se "doživotna veza sa njom i sad još činila prava ludost". Međutim, u njemu se javlja promena:

 

Aranđel Isakovič zavole svoju snahu pred njenu smrt, jednim čistim i oštrim osećanjem od kojeg se otimao i o kome dotle nije imao ni pojma. Prepirući se i sam sa sobom, oseti da se u njemu zbiva nešto što pre nije znao da se može zbiti.  

 

Želi da ispuni snahinu želju za venčanjem, odlazi patrijarhu, ali ga ovaj ne prima. Bio je uveren da se neće iznenaditi ako mu snaha umre, ali kada se to desilo, bio je snažno pogođen. U njemu se javlja misao da mu sada ne treba ništa. Dafinnna smrt je prvi Aranđelov poraz, težak i bolan. Ne samo zato što je izgubio voljenu ženu, jedinu svoju pravu ljubav, nego i zato što nije navikao da gubi.

 

Gospoža Dafina - Gospoža Dafina je, u ambijentu mraka, blata i pogibelji, jedina svežina i svetlost, svetlost lepote, ljubavnih čežnji i slutnji, erotskog plamsaja. U ambijentu magle, hladnoće, kiše i blata gospoža Dafina deluje svojom lepotom kao svetlost koja vodi u drukčiji svet - svet nade i ispunjenja. U svetu u kome dominiraju muškarci sa svojim preokupacijama (vojničkim i trgovačkim) gospoža Dafina deluje okrepljujuće uvodeći u onaj drugi svet, ljudski, u kome vladaju lepota, nežnost, ljubav i toplina. Bez ovoga lika svet Seoba bio bi suviše tvrd, opor i hladan.

 

Utisak o Dafini, koji nudi čitanje romana, nije jedinstven, stabilan i celovit. On se oblikuje na parče, s vremena na vreme, iz situacije u situaciju. Informacije koje o Dafini nudi čitanje vrlo su različite jer je različito sagledavaju tri izvora tih informacija - muž, dever i narativni subjekt.

 

Dafina se ne ispoljava svojim aktivitetom: ona je pasivna ličnost. Njen lik i karakter, njena isihologija, sagledani su očima devera i muža. Retko će ona biti nosilac unutrašnjeg monologa ili predmet opisa unutrašnjeg stanja ili portreta. Na početku romana, viđena očima Vuka Isakoviča, i doživljena njegovim osećanjem dosade, gospoža Dafina je još nejasna, njen lik je još u konturama, naslućuje se kao nejasna senka; njena duševnost je potisnuta i zasenčena Vukovom ličnošću i njegovim preokupacijama.

 

Tek onda kada je preseljena sa decom u kuću devera Aranđela, Dafina počinje da izbija u prvi plan - ona je dominantna ličnost u trećem i četvrtom poglavlju romana. Postepeno počinje da se razaznaje njena neviđena lepota, rascvetava se njena ženstvenost, rasplamsava čulnost i strast. Sada je ne samo u mislima i požudi devera Aranđela, nego je i u romanesknim zbivanjima njihov akter. Posle preljube, povrede i bolovanja (četvrto poglavlje), njena ličnost je opet potisnuta u drugi plan - prisutna je samo u mislima i psihološkim i moralnim raspinjanjima Aranđela Isakoviča.

 

Crnjanski je pažljivo vajao lik gospože Dafine, postepeno otkrivajući njen portret, karakter, duševno stanje, osećanja i raspoloženja. Težište je na njenoj izvanrednoj lepoti i čulnoj prirodi. Portret je dat u pojedinostima, ali postepeno: mlada, visoka, zdrava; prava, jedra i snažna; visoka, prava ramena; visoka kolena; snažne noge; teška i krasna; velike, modre oči; uvek bleda; povijene usne; duge trepavice; čudnovat osmeh; gospodstveno držanje. U temperamentu se ističu čulnost (koja ima toliku snagu da izaziva glavobolje), vrela krv i nezasita ljubav. U njenom karakteru ističu se nekolike crte: "neiskrena i laživa" u ljubavi prema mužu ("činila se da ga strasno ljubi"); nemarna je prema deci i čine joj se "blesava i tuđa"; provocira devera da ga dovede do ludila, ali i da mu se poda. Njeno duševno stanje obeleženo je usamljenošću, dosadom, prazninom i razočaranjem.

 

Crnjanski pažljivo opisuje razvitak ljubavne igre između Aranđela i Dafine i njihovo duševno stanje koje prethodi preljubi. Dafina isprva ne pokazuje interesovanje za devera jer joj, svojom sasušenošću i žutilom, čak deluje odbojno. Ali kada počinje da primećuje njegove čežnjive poglede i njegovo drhtanje, ženska sujeta, ali i neki prkos, podstiču je na lukavu igru sa deverom i njegovim osećanjima:

 

Prava i snažna, kao što su anđeli, visokih kolena, sa krilom i grudima što su, pri svakom koraku, drhtali, ona prođe kraj njega, izlazeći iz lađe, kao da htede da mu pokaže kako se, mada je tvrda kao kamen, ipak lako vijuga i ljulja. Učini mu se da nikada nije ovakve žene video. 


Dobro je zapažala kako se Aranđel muči, kako čezne za njom, i to je podstiče da se sa njim poigrava, da ga još više muči i dovede do ludila.

 

Ruke svoje, koje nikada nije spustila još na njegov vrat, pustila je da mu se kraj vrata provlače, klize, previjaju kao zmije. Grudi svoje prinosila mu je tako blizu kao što se u ljubavi prinose obrazi. Najviše pak nadala se od svojih očiju. Gledala ga je tužno.

 

Bila je kao nedirnuta, kao odsutna, kao smrznuta. Izgledalo je, kao da mu se nikad na ovom svetu neće dati. Htela je, prosto, da je uzme silom.

 

Njoj se nije žurilo. Niti je želela da se da, tom mladom, suvom i žušom deveru...

 

Želela je da vidi šta će joj dever učiniši, kad jednog dana potpuno poludi. Želela je da se to dogodi, prosto, od dosade, zbog praznine u kojoj, bezdanoj, činjaše joj se katkad da visi glavačke. I kao što je ona previjala se u grčevima, od žudi za mužem, ljubeći mu grudi, vrat i uši, bezumno i pokorno, želela je sad da vidi kako će nju ljubiti njegov brat, savijajući se nad njenim rukama, kolenima i krilom. Osećala je koliko je uplašen i nerešiv, ali i to da samo jedna sitnica još treba, pa da se, sa te naizgled mirne, površine strmoglave u tu mutnu reku, urlikom i silom.

Smešeći se, užasnuto, bez žudi, zgrozila se i osećala je da je taj danblizu. Bila je već tri nedelje u toj kući.

 

Čin preljube došao je iznenada, sticajem okolnosti, bez dublje motivacnje, kao u bunilu i kao čisto iracnonalan čin. On nije opisan, na tom mestu je ostala belina. Detalji toga čina pojavljuju se u Dafininom sećanju na tu noć, u njenim protivrečnim osećanjima kada oseća gađenje i kajanje, na jednoj strani, i kada odobrava sebi, na drugoj strani. Gadi se toga što joj se dogodilo, oseća gađenje prema deveru; prezire samu sebe; ali, gotovo istovremeno, ona se ne kaje, ne prebacuje deveru, to što je učinila učinila je "po njihovoj volji, neumitno", pristala bi da pripada obojici "i drugome, ma kome". U ovim njenim protivrečnostima ispoljava se njena nesigurnost i izgubljenost, potpuna ravnodušnost prema svemu. U predsmrtnom bunilu "osećala je da je sve uzalud. Kao stvar je doneše u kuću, kao stvar će je i izneti, da bi se načinilo mesta drugoj, koju će isto tako milovati rečima, obasuti srebrnim novcima, moliti ponizno i ljubiti drhćući".

 

Gospoža Dafina je tip fatalne žene čija lepota, čulnost i strast izazivaju nesreću. Nemir čula, usamljenost i razočaranje ("Prevrtala od dosade i očaja"), čežnja za bogatstvom i udobnim životom, vode je u preljubu koja se događa nenadano, sticajem slučajnih okolnosti, bezmalo bez njene volje i mimo njene svesti. Opsednuta time što je učinila, zapada u halucinantno stanje i povređuje se. Na samrti želi da se venča sa Aranđelom (i time donekle ublaži svoj prestup pred bogom i ljudima), ali kada umire, u njenim očima nije lik Aranđela koji plače nad njom, nego lik muža Vuka Isakoviča koga je sve manje volela. Tako je Dafina ostala protivrečna do kraja, a njena fatalna lepota i naglašena čulnost doneli su nesreću samo njoj.

 

Kolektivni junak - Naslov romana ističe središnji problem: seobe. Ovaj problem je ekspliciran na dva načina. Kao sudbina i preokupacija Vuka Isakoviča koji se sa svojom vojskom nekoliko decenija "seli" po evropskim ratištima, ali, istovremeno, intenzivno razmišlja o definitivnoj seobi u Rusiju. Kao sudbina srpskog naroda koji se sticajem istorijskih okolnosti (ranije seobe) našao u nemačkom carstvu i mora da vojuje i gine seleći se s ratišta na ratište za neke i nečije interese koji ga se nisu ticali. Srpski narod je oličen u Podunavskom puku koji se u romanu javlja kao kolektivni junak. Bilo je više tih slovenskih pukova koji su ginuli širom Evrope "nit znaš zašto, ni krošto".

 

Puk je stalno bio u pokretu "nošen kao bujicom, sve dalje, ne znajući kud ide". U bitke je ulazio "ne znajući ni zašto se biju, ni za koga se biju". Vojnici su obuzeti strahom od tuđine, od negostoljubivih predela kroz koje su prolazili, od neizvesnosti. U njima je misao na ostavljena ognjišta i porodicu i misao o nepoznatim krajevima i vojskama sa kojima će se sukobiti. Izmešali su se nostalgija i zla slutnja, tuga i strah, potištenost i praznina.

 

Opora je i jeziva slika puka Vuka Isakoviča. To nije vojska koja je opremljena i motivisana za borbu; to je gomila seljaka, nadničara i slugu, koja mora da se bori za tuđe interese jer živi u tuđoj zemlji. Već na početku priče, kada puk kreće u vojnu, to je skup razbarušenih, neopranih, mokrih, gladnih i pobesnelih ljudi koji liče na hajku gladnih pasa. Kazivanje o puku obiluje izrazima koji ukazuju na jad i bedu: odrpanost vojnika, smrad ranjenika, glad, ceo puk smrdi na loj; prljavi su i bedni, masni, rđavo odeveni, kao prebijena pseta, ponizni i tihi. I posle pogibelji "od puka postade gomila beskućnika i bednika".

 

Ostaviše ih da gladuju, da se tresu od zime. Sve pohvale za serbske pukove izostaše. Ostaviše ga ovakvog, u gunju i kožuhu, bez novca, bez hrane, kao neko strašilo na snegu.

 

I oni, koji su ratovali "negde, Bog zna gde, u nekim zemljama kojima ni imena znali nisu", ostavljeni su bez priznanja, bez respekta, čak i bez hrane - sada više nisu bili potrebni. Vraćajući se u zavičaj, u kišno i močvarno Podunavlje, u leto 1745. godine, vojnici puka Vuka Isakoviča izgledali su bedno: odrpanih gunjeva, rascepanih tureva, nogu uvijenih u krpe ili bosi, bolesni, hromi, izgladneli, poniženi i odbačeni kao krpa.

 

Besmisao, uzaludnost i promašenost, koji obuzimaju Vuka Isakoviča, u jednakoj meri važe i za njegov puk. Prevareni su, iskorišćeni i izigrani i vojnici i njihov komandant. Apatiju i beznađe olakšava i ublažava misao o seobi u Rusiju.

 

Prostori egzisteicije - Ljudski svet Seoba živi na prostorima koje ispunjavaju magle i hladnoća, mutne reke i baruštine, blato i močvare; nad ovaj prostor nadnose se tamni i teški oblaci i zagušljiva isparenja; stalno ga zasipaju hladne kiše. Ovakva atmosfera otvara i zatvara priču o seobama:

 

Magloviti vrbaci isparavaju se još od prošlog dana, oblaci se kovitlaju sve naniže. Dubina, kroz koju protiče reka, mutna je i neprohodna. Zemlja je tamna, nevidljiva i kišovita.

 

Kiša je padala, u tišini, pred kućom, u mraku, na utrini, pod dudovima, kod obora, na drugom kraju poljne. Oseti opet nedoglednu vlagu ritina, baruština i trske.

 

Ovakva atmosfera prati "serbski polk" na evropskom putu, po bojištima i na zastancima - svuda je blato, vlaga, hladnoća i kiša. Ti predeli su negostoljubivi, zastrašuju vojnike, ali ih istovremeno podsećaju na močvarni i kišoviti zavičaj - kao da za njih nigde nema prijatnog komada zemlje pod nebom.

 

Stalno prisustvo vode, blata, magle i kiše kao ambijenta u kome obitava čovek Seoba, kao i lajtmotivsko ponavljanje iskaza koji upućuju na vodu, kišu, blato i močvare, pridaje ovim elementima simbolično značenje. Na opštem planu, ovakvi prostori egzistencije, dominacija vodene stihije i njenih pratilaca, ukazuje na nemogućnost življenja, na zagušen život u močvarnom Podunavlju, na razlog maštanja o seobi i obećanoj zemlji. Ovakva priroda na simboličan način predočava sudbinu srpskog naroda: on se zaglibio u blato i maglu političkih igara, obesti moćnnh, istorijskih neminovnosti i političke dezorijentacije. Na pojedinačnom planu, svaki od navedenih elemenata egzistencijalnog prostora ima sopstveno simbolično značenje. Reka se čvrsto ulila u sudbinu romanesknih junaka i svojom silinom i odlaženjem nagoveštava nesreću i tragiku: Aranđelova kuća, u kojoj će se zbiti preljuba i u kojoj će Dafina umreti, nalazi se na samoj reci; Aranđel se davi u reci, a taj događaj je uvod u rodoskrvnuće; Rajna je sudbinsko mesto za vojsku Vuka Isakoviča; Dafina umire zagledana u reku; Vuk je vest o ženinoj smrti primio na obali reke In; i zato, kada, po povratku s vojne, u zavičaju, silazi pred veče na reku, "ne sluti ništa dobro". I voda se javlja kao lajtmotiv ("šum vode što je proticala", "neprekidni šum vode", "šumela je voda", "neprekidni šum vode što je oticala", "šum reke što je oticala"), posebno u situacijama kada se opisuje ljubavna igra devera i snahe. Da navedemo samo jedan detalj: dok traje ljubavna igra, voda je proticala; dok Dafina umire, voda otiče kao što otiče njena krv i njen život.

 

Ako je čovek Seoba pritisnut i stešnjen ovakvim prostorom i atmosferom, a ta okovanost je simbolično dočarana kompozicionim sredstvom (početak i kraj romana), onda je potpuno jasna simbolika istovetnog naslova prvog i poslednjeg poglavlja romana: "Beskrajni, plavi krug. U njemu, zvezda". Nebeski svod se, čoveku pritisnutom nevoljom i zagledanom u nebo, čini kao otvoreno prostranstvo i mogućnost da se izađe iz večitog zagrljaja močvara i voda. A kada se u tom plavom krugu sagleda zvezda (nije slučajno ovaj iskaz raščlanjen na dve rečenice!), dolazi se do saznanja da negde postoji mesto koje će omogućiti lepši život, gde neće biti "ove strašne zbrke" ratovanja, gde će se "živeti po svojoj volji". U opštem beznađu ovo je jedini zračak nade, bar za Vuka Isakoviča.

 

***

- Jedna od ključnih osobina književnog dela Miloša Crnjanskog je misaono i tematsko jedinstvo. Ono se zapaža na nivou književnog žanra (zajedničke osobenosti poetskog ili proznog opusa) ali i na nivou celokupnog književnog opusa (zajedničke osobenosti poezije, proze, putopisa i eseja). Stav o kosmičkoj povezanosti svega izražen je u Sumatri, Objašnjenju Sumatre i Dnevniku o Čarnojeviću. Čežnja za neprolaznim, dalekim i nepoznatim zajednička je odrednica pevanja i pripovedanja Miloša Crnjanskog, koja se jasno uočava u četvorouglu Sumatra - Dnevnik o Čarnojeviću - Stražilovo - Seobe. Iz te čežnje proistekao je motiv kretanja i putovanja, središnji motiv Crnjanskova dela - putovanje osvežava i prosvetljava, ispunjava smislom, radošću i vedrinom, obogaćuje duh, pruža nadu (Sumatra, Stražilovo, Ljubav u Toskani, Dnevnik o Čarnojeviću, Seobe). Ali, kao lajtmotiv, nad delo Miloša Crnjanskog lebdi misao o uzaludnosti i besmislenosti, misao koja će natapati i Stražilovo, i Dnevnik o Čarnojeviću, i Ljubav u Toskani, i Seobe.

 

- Čitanje Crnjanskove poezije i proze ukazuje da ovaj pisac posebno neguje raščlanjenu rečenicu koja uslovljava specifičan ritam (usporavanje, duge pauze, isticanje), ali pruža i mogućnost za iskazivanje dopunskih smislova, Ovakva rečenica povlači tromost i monotoniju u pripovedanju, često deluje zamorno, naročito u slučajevima prevelike i neuobičajene upotrebe zapete. Ovakav postupak, pored stilske, ima i motivacionu funkciju. Naime, sasvim je u skladu sa vremenom koje je predmet romansijerske obrade, sa atmosferom opisanom u romanu, sa prirodom junaka. Zadržimo se na ovom poslednjem. Vuk Isakovič je trom i spor, što zbog korpulentne prirode, što zbog smirene naravi.

 

Zato su i opisi u kojima je on predmet opisivanja oblikovani od razvijenih, raščlanjenih rečenica; zato su i ona mesta koja predstavljaju unutrašnji monolog ili opis psihološkog stanja Vuka Isakoviča, groma i "teška". Gospođa Dafina, i pored nekih naznaka ženstvenosti, intimnih nemira i varnica strasti, po prirodi je spora, nemarna, hladna; otuda su i narativni segmenti posvećeni njoj "spori", monotoni i "teški" - iskaz je iskidan, ispresecan, sapet brojnim pauzama. U ovim elementima (vreme, atmosfera i likovi) leži i objašnjenje dominacije naracije i odsustva dijaloga.

 

- Sintaksa i leksika u skladu su sa temom i tematikom, osećanjima i raspoloženjima, ličnostima, prostorom i vremenom. Tako, na primer, u Seobama, koje za predmet imaju događaje i ličnosti iz 18. veka, javlja se arhaična sintaksa (, jer tolika još tišina bila je pred kućom", "kiša sitna padala je", "dvorište popločano bilo je puno sluga", "komesar bio mu je, uostalom, za vreme cele večeri dosadan", "ceo puk je smrdeo na loj, izdaleka"). Iz istih razloga se koristi rusko-slovenska leksika (čestnjejši, polkovnik, gospoža, predvoditelj, polk, proizvodstvo, gromopucatelno). I to ne samo u vrlo retkim replikama aktera priče, nego i u komentarima narativnog subjekta. Tako je jezik stavljen u funkciju karakterizacije i dočaravanja duha vremena.

 

- Lirsko je naglašeno prisutno u prozama Miloša Crnjanskog, ali je posebno karakteristično za Dnevnik o Čarnojeviću i Seobe, što ove knjige čini poetskim (lirskim) romanima. Lirsko je u slikanju atmosfere i ambijenta, u naraciji, opisu, likovima, strukturiranju romana, naslovima poglavlja, u rečenici i leksici.

______________________________

 

Miloš Crnjanski - Seobe 1

 

Inspiraciju za roman Seobe Crnjanski je našao u svome saznanju, kao istoričar po struci, da su stalne seobe u sudbini srpskog naroda. Njihov uzrok je u pritisku vojne sile ili zuluma, ali i u traganju za obećanom zemljom koja će pružiti utočište, obilje, spokoj i smirenje. Inspiraciju mu je dalo i čitanje memoara Simeona Piščevića koji je upravo opisivao vojne poput onih koje će imati polk Vuka Isakoviča. Na njega su djelovali i doživljaji iz Prvog svjetskog rata, kada se kao austrougarski vojnik borio za tuđe ideale, interese i ciljeve.

 

Seobe nisu roman zbivanja, kako nam naslov sugeriše, već roman stanja, kako nam čitanje otkriva. emotivno i refleksivno je potisulo događaj koji je smo impuls za unutrašnja preživljavanja, duševne dileme i nedoumice, misaone preokupacije i refleksivne uzlete obojene čežnjom i nadom.

 

Vrijeme je istorijsko i tačno označeno, od proljeća 1744. do ljeta 1775. Prostor je, također, jasno definisan, ti su zavičaji u sremskim močvarama pored Dunava i tuđina u evropskim gradovima i na evropskim bojištima. U roman Seobe, ušla je vrlo bogata tematika istorijskog, porodičnog, psihološkog, moralnog i filozofskog porijekla. U okviru ovako raznovrsne tematike obuhvaćeno je više tema i problema: bračni trougao, nesreća i zla sudbina naroda, deobe u narodu, lutanja i seobe, teme prolaznosti i smrti, ništavilo, psihološki lomovi i preživljavanja, uzaludnost i praznina.

 

Ono što je ostalo kod kuće, poče, u sećanju njihovom, kao u duši Isakovićevoj, da se razliva i da nestaje kao dim. Gledajući pred sobom sve više brda, ravnica barovita sa koje pođose, dođe im kao san, sa svim svojim bunarima i oborima. Kao i magle što su lebdele nisko, nad poljanama i nestajale iz njih, raskidaše se, u njihovim mislima, i slike njihovih žena i dece. Kao i u duši Isakovićevoj, i u njihovim dušama nastade praznina. Kuće i kućišta zaboraviše, na žene i decu više nisu mislili, a svoju muku ipak osećahu sve jače. Bi im mrsko da žive i mrsko da se sećaju svojih na domu. Natrag, nisu verovali da će se ikad vratiti. Mozgovi im zatupeše i ni lica svojih najmilijih više nisu umeli da sagledaju u zatvorenim svojim očima, pod sklopljenim zazarenim očnim kapcima, sa licem izmučenim od tih unutrašnjih bolova i patnja, više nego od hoda i zamora. Obesni i razjareni pri polasku, postadoše snuždeni i ponizni kad su odmicali u tuđinu. Nisu više imali snage da lome i krhaju i ne usuđivahu se više da diraju žene. Zbijeni u gomilu, stajahu na sred sela, stidljivi. Bratimili su se i sprijateljili sa svakim ko im je prišao, bojažljivo i snishodljivo. Nikad pitomiji vojnici ne prođoše tuda.

 

Roman je komponovan na principu paralelene kompozicije: u njemu su razvijena dva paralelna fabularna toka, jedan je istorijski koji prati puk Vuka Isakoviča po evropskim bojištima, drugi je porodićni koji prati zbivanja u domu Iskoviča, u čijem su središtu Aranđel Isakovič, Vukov brat i njegova snaha, a Vukova supruga, gospoža Dafina. Romaneskna priča je razvijena u deset poglavlja kojima pisac daje lirski intonirana naslove. Ona prati sudbinu tri glavna aktera: Vuka Isakoviča, brata Aranđela i Vukovu ženu Dafinu. Ostali akteri su samo okruženje, ilustracija svijeta i mentaliteta u kojem žive i rade glavni junaci. Svi oni su tu jer su u funkciji osvjetljavanja karaktera, sudbina,života glanih protagonista. U romanu je ostvarena i uzročno - posledična veza među likovima, predočena sličnost sudbinskih nemiovnosti i paralelizam ponašanja i ispoljavanja. Praznina, besmisao i neostvarenost dominantana su osjećanja sva tri aktera romaneskne priče.

 

A kad se pogleda ovako u noć? Kad se stane, evo ovde, u mrak, na vratima? Kad se pogledaju sva polja u mesečini? Sva ona brda u daljini... grad, krovovi... tamo oblaci... sazvežđa... to nebo puno svetlosti? Kad se pred tim ućuti? Je li i onda kao da prolazimo bezumno... bez smisla... je li moguće da je sve to jedna bezdana praznina?

 

U djelu ''Seobe'' tragika srpskog naciona oličena je u liku Vuka Isakoviča i u slavonsko – podunavskom polku. Vuk Isakovič krenuo je u ratni pohod sa mutnom nadom da se nešto napokon može izmijeniti u njegovom životu i u sudbini njegovog naroda, naroda koji je izgnan iz svog pravog zavičaja, pa u tuđini zasniva novi, koji je zbog toga nemiran, sklon seobama budući da je nesiguran, podvrgnut tuđoj vlasti i u službi tuđim interesima. I upravo tragika tog naroda je u tome što on odlazi na daleke frontove ne znajući gdje ide, ne znajući za šta gine i opet na kraju sa ranjencima i unakaženima se vraća u zavičaj koji mu, opet, i nije pravi zavičaj. Kada Vuk polazi u ratni pohod, daleko ka Rajni, ka Francuskoj, i u tom ratu sve je više udaljen od svoje žene, stiče saznanje o besmislu ratovanja za njega i njegov narod.

 

Vukova tragičnost time je veća što, ne samo da je razočaran u borbu i zgranut sudbinom svog naroda, već još doživljava da ga žena vara sa njegovim sopstvenim bratom. Ako se njegova tragičnost sagleda u kontekstu naroda čiji je predvodnik uočavamo da je pisac vjerovatno, naravno ako trougao: Aranđel - Dafina – Vuk projektujemo na cijeli nacion, htio da još pojača i upotpuni tragičnost.

Vuk Isakovič je istorijska ličnost. To je onaj Crnobarac, oberkapetan, koji je učestvovao u ratu Nijemaca sa Turcima 1738. godine, i zajedno sa svojim bratom Trifunom komandovao katanima i hajducima koji su poharali Lešnicu. Poslije tog rata on je major u Sremu, potpukovnik i pukovnik petrovaradinske pukovnije, ktitor manastira Šišatovca. Umro je u Mitrovici 1759. u 65. godini života.

Vuk, po prirodi ratnička duša, umjesti da osjeća vlastita zadovoljstva i da ga muče lični problemi, on osjeća besmislene probleme rata, osjeća probleme svog puka i naroda. Dok Dafina i Aranđel doživljavaju lične probleme i tragike, dotle Vuk vlastitu situaciju sve više vidi sa položajem i problematikom puka Srba, srpskog graničarskog življa, koji otvaraju neka bitna pitanja ljudske egzistencije. Dakle, na opštem planu cijeli jedan narod, na užem Vukova razočaranost u ratovanje i velike gubitke koji ne vode nigdje.

 

Likovi:

Vuk Isakovič

Kao i u svakom životu, i u životu Vuka Isakoviča postoje dva različita perioda, prošlost i sadašnjost. U prošlisti je bio nemiran, memiran trgovačkim poslovima , nemiran prema obavezama. u poslovima u kojima je trebao da se kao sin slavnog trgovca posveti on nije imao uspjeha. Bio je gubitnik jer nije imao ni volje ni vještine za taj posao. Lijep i snažan, odao se pijanstvu, bludu, kavgama. Sablje i konji su bili njegova jednia njegova ljubav, to ga je opredjelilo da se posveti vojničkom životu. U sadašnjosti, Vuk je zadržao svoju ogromnu snagu, avanturistički duh, ali sada ima poroicu: muž je i otac. Kao oficir i vojnik, Vuk voli svoje vojnike, traži od njih discipliniu i izvršenje zadatka, ali ih voli i štiti, zna svakog u dušu , zna i njihove porodice, imovno stanje. Njegova opsesija je da svojim služenjem i ratnim podvizima izbori bolji i spokojniji život za svoj narod. Gubitnik je i kao ratnik, službenik carstva i kao čovek.

 

Živeći tim strašnim životom, po volji tuđoj, zar nije, kao rasčerećen, ostavljao komade svoga bića, nataknute na razne kuće, u krajevima kud mu noga nikada više neće kročiti? Zar se nije navikao da gleda tako, kao da je vidljivo nevidljivo, a nevidljivo vidiljivo i da prođe tamo gde bi bio rado ostao, a da ostaje tamo otkuca bi bio rado pošao? Ne samo posle smrti što neće više moći dolaziti tamo gde mu je bilo dobro i gde ga čekahu rado, nego već ni sada, za života, nije mogao da se vrati u mesta gde je proživeo po desetinu godina, pa je hteo i da ostane. Osetio on, ne osetio, najnežnije buđenje proleća, pre dvadeset godina, kad je prebivao pod trvđavom Oseka, ili najtišu tišinu večeri, pod gradom Varadinom, gde se beše naselio, niko ga za to nije pitao. Ni tamo, ni onamo više ne vodi njegov put, nego na sasvim drugu stranu, po tuđoj volji. Sa onom strašnom ranom što mu se protezala od grkljana do desnog ramena, zar nije uzalud, mesecima, ležao nepomičan nad utokom Dunava, lebdeći između života i smrti, u oku sa žutom svetlošću razlivene vode, peska i vrhova jablanova? Kroz tri godine, kada je onuda prolazio nisu mu se više sećali ni imena, a jedna Vlahinja, koju je naročito voleo, i plaćao, nije ga ni poznala.

 

Aranđel Isakovič

Dok je Vuk Isakovič bio u stalnom poketu, u ličnosti Aranđela je ststično načelo mirovanja, nepokreta. Mrzeo jue sve koji se stalno seljakaju-novcem, zlatom, bogadstvom. On je oličenje građanstva u nastajanju, vrednost i smisao života vidi u sticanju, u imanju vidi sigurnost moć i snagu. Aranđel vlada ljudima pomoću svoje moći i manja. Vješt je trgovac, može da ostvari sve što želi, nemilosrdan u trgovačkim poslovima, na bira sredstva za sticanja bogadstva. Karakter Aranđla Isakoviča se otkriva iz njegovog odnosa pram starijem bratu. Iako je mlađi od Vuka , on se prema njemu ponašao kao prema onom mlađem i neiskusnijem. Uprkos svom bogastvu i moći, Aranđel ne može da ima sve onon što poželi. Kada se zaljubi u Dafinu, ona mu daje tijelo, ali ne i sebe, a kada ona umire on ne može da je spasi ni svim novcem i moći koji ima.

 

Moć neku natprirodnu osetio je i u svojim talirima, jer gde je njih istresao iz kese, tu su zaostajale lađe i kuće su postajale nepomične i njegove. Kretahu se po njegovoj želji i njegovim zamislima i uskoro mu se činilo da i kiše na njih padaju, a proleća oko njih nastaju, kad on hoće i kako on hoće.

 

Gospoža Dafina

Dafina se ne ispoljava u svojim aktivnostima, ona je pasivna ličnost. Njen lik i karakter, njena psihologija, sagledani su očima muža i djevera.Rijetko će kada biti predmet unutrapnjeg monologa ili opisa unutrašnjeg stanja. Na početku romana, viđena Vukovim očima i doživljena osjećajem dosade, ona je nejasan lik, njena duševnost je potisnuta Vukovim preokupacijama.Gospoža Dafina je tip fatalne žene čija ljepota i strast izazivaju nesreću. Opsednuta time što je učinila, zapada u halucinantno stanje i povređuje se. Na samrti želi da se vjenča sa Aranđelom, ali kada umire u njenim očima je lk muža Vuka koga je sve manje volela. Tako je Dafina ostala protivrečna do kraja, a njena fatalna ljepota i naglašena čulnost su doneli nesreću samo njoj.

 

Roman Seobe je djelo o stradanju nacionalnog bića, porodice Isakoviča i ljudskih života. Ovo je roman i o prolaznosti fizičke ljepote, mladosti i sreće, o prostorima ljudske sreće za kojima se traga, o bjekstvu čovjeka iz jave u san i imaginaciju kao kompanzaciju za sva stradanja, lutanja i grubosti. To je roman o fizičkim seobama, ali je Crnjanski napisao roman i o metafizičkim seobama, o onome što postoji u biću kao htijenje, misao i obuzetost daljinama, visinama, nakim drugim prostorom koji se sluti i doživljava kao izvorište mira i ljudske sreće.

 

Zaista ima nečeg krvavog u propinjanju jednog naroda u bijedi i primitivizmu ka nečem visokom, plemenitom i svijetlom. I bolan i humoran je taj donkihotizam Isakoviča i njihovih sunarodnika. Seobe su svjedočanstvo istorijske neostvarenosti jednog naroda i njegove kulture. Evropa je pregazila ovaj narod, a on, izgubljen ali gord, nemoćan ali ponosan, ne prestaje da se otima svojoj nesrećnoj sudbini. Traganje za Serbijom je traganje za obećanom zemljom u kojoj bi se jedan nacion sastavio sa svojim porijeklom, prošlošću, sa samim sobom. Ali u tom jadnom i namučenom narodu javlja se nada, nada koja je tom narodu zvijezda vodilja. Upravo ta zvijezda vodilja probudiće optimizam i volju za dalje pohode. Oni nastavljaju svoje beskonačno traganje za identitetom i nastavljaju da prate zvijezdu u beskrajnom plavom krugu.

________________________________

 

Miloš Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu, u Mađarskoj, u osiromašenoj građanskoj porodici, a odrastao je u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečijih i dečačkih godina doživljavao je u tipično nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona svetoga Save, tamnjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac - sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja.

 

Na samom početku Prvog svetskog rata Miloš Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrijskog vojnika i poslali ga galicijski front da juriša na Ruse. Veći deo vremena iz tih tragičnih ratnih dana Miloš Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice, više uz miris jodoforma nago baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši.

 

I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntarstvo iz tih godina bila je samo "krvava eksplozija" nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje.

 

Drugi svetski rat i dugi niz poratnih godina Miloš Crnjanski je proveo u emigraciji u Londonu, odakle se vratio svojoj zemlji 1965. godine. U traganju za obalama svoga života, on je s radošću ugledao Beograd koji je u njegovoj nostalgiji blistao "kao kroz suze ljudski smeh". U stihovima posvećenim Beogradu on je potresno i nadahnuto izrazio svoja osećanja povratnika sa duge životne odiseje... 

 

Miloš Crnjanski - Dnevnik o Čarnojeviću 

Miloš Crnjanski - Dnevnik o Čarnojeviću - roman

Miloš Crnjanski - Lament nad Beogradom

Miloš Crnjanski - Mizera

Miloš Crnjanski - Pesme

Miloš Crnjanski - Seobe 2

Miloš Crnjanski - Snaga lipljanskog zvona

Miloš Crnjanski - Spomen Principu

Miloš Crnjanski - Stražilovo
Miloš Crnjanski - Sumatra i Objašnjenje Sumatre

Miloš Crnjanski - Vrt blagoslovenih žena

85 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Miloš Crnjanski - Seobe 1

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Prokleta avlija je naziv za poznati carigradski zatvor, u koji je iz neopravdanih razloga dospeo fra Petar iz Bosne kojeg… >

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija   Najpoznatiji roman Ive Andrića, Na Drini ćuprija (1945), hronološki prati četiri vijeka zbivanja oko velikog mosta… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u