Miloš Crnjanski - Naš salonski komunizam lektira

Miloš Crnjanski - Naš salonski komunizam

Miloš Crnjanski - Naš salonski komunizam

 

Najgore klevete, podmetanja i intrige protiv carske porodice, pred rusku revoluciju, kao što je poznato, dolazile su iz uskog kruga otmenih porodica i bogataških krugova. Poznato je i to da su boljševike, naročito u početku, pomagali nekoliko trulih bogataša, krupnih mecena.

 

Imali to kakve veze sa istinskim slobodoumljem, ili sa ljubavlju za siromahe?

 

Nedavno, jedan dopis iz Zagreba koji nismo mogli objaviti skrenuo nam je tako pažnju na komunističke simpatije i mecenat jednog izdanka visokih kapitalističkih krugova. Na takve nam je pojave skretana pažnja i sa drugih strana. Mi mislimo da je to opšta pojava u nas i hoćemo da je obeležimo samo u opštim potezima. Za svakoga ko poznaje prilike života, teškoće života, skupoće i besposlice u drugim zemljama, nesumnjivo je istina da u nesreći naših siromašnih slojeva ima jedna gorka sreća da ipak ima, da se u nas ipak lakše može naći, hleba.

 

Bilo bi, mećutim, naivno samo na osnovu toga ponavljati bez pameti i srca da našem radniku zato nije teško. Naprotiv, položaj manuelnog radnika danas, u ovoj besposlici, nesumnjivo je težak. Društvena pomoć u nas nije nimalo razvijena, a socijalna briga javnih ustanova u tu svrhu još nije dovoljna. Za one čije su ruke žuljevite od detinjstva još nije u nas jaka svest, ni socijalna, ni nacionalna.

 

Pa ipak taj sloj stanovništva u našoj zemlji, to su većinom proleteri tek otkinuti od sela, od srca naše nacije - oni mogu biti zavedeno stado demagoga i brbljivaca, razočaranih patriota, ali manje nego ma kome u njinom interesu nije da ova zemlja bude rasparčana, i da bude federalistička, ni separatistička. Nacija, i prave nacionaliste, nikad se nemogu odreći osećaja i svesti da u tom staležu ipak imaju brata. Pada u oči, međutim, sa koliko odgovornosti danas taj siromašni naš čovek mora da pazi na ono što rekne, ili narodski rečeno lane.

 

On je "komunist" kada opsuje i gospoda Boga, jer mu se smrkne pred očima kad nema hleba i ne nalazi rada, on je „komunist" kad se se raspilavi uz čašu vina, jednom posle tolko poniženja i nepravde i počne da trabunja kako će doći dan t.j. njegovih pet minuta. On je "komunist" i snosi sve odgovornosti koje mogu da mu se dese u današnjem društvu i poretku zbog toga, ma da dalje od tog busanja u grudi niti ide, niti sanja.

 

Sasvim je drugi slučaj u nas kada je reč o salonskom komunizmu koji u nas vlada. Bogataška deca – oduvek je glavna crta bogataške dece bila da vole da se igraju mangupa - (većinom im to uspe doživotno) nekažnjeno se u nas igraju "komunista".


To je glavna crta našeg varoškog i literarnog marksizma. Istina, pogrešno bi pomislio neko da ja hoću da kažem da su ta bogataška deca članovi nekih tajnih komunističkih organizacija i partija.

 

Biva i to, ali se i to radi samo uz sigurnu zaleđinu tata.
Naprotiv, naša bogataška deca stupanje u istinske komunističke organizacije, gde se pati i gde se strada, i gde se od odgovornosti ne bega, ostavljaju obično drugima, najčešće svojim siromašnijim i naivnijim, i poštenijim, drugovima.

 

Naša bogataška deca obično zadovoljavaju se ulogom "naprednih" članova društva, ili mecena pravih komunista, literarnih zaštitnika marksizma itd. U tom poslu oni su vešti kao da su pohađali iz bliza propagandističke škole i univerzitete međunarodne komunističke propagande i tajnog terorizma. Osigurani u svojim bogataškim domovima - koji su često stečeni najprljavijim uslugama kapitalizmu i silnicima - sa mnogo veza i kapidžika i protekcija, oni se obično igraju komunizma u salonima.

 

Njima je slobodno da brbljaju što hoće, jer zaboga oni se bave komunizmom kao idejnim pojavama, oni ga pomažu samo na planu projekcija „naprednih" diskusija mentalnih pasija. Onako isto kao što su se igrali mangupa, igraju se komunizma pod zaštitom svojih tata, tetaka i strina. Drugi mladići, inficirani u njinim domovima trunu po zatvorima a oni se nesmetano igraju sa svojim igračkama.

 

Ništa to njima ne smeta, što na njihovim koncima drugi igraju sa svojim glavama i životima. Dođe li do toga da neki siromašak što je zablesavio od marksizma u njihovim naparfimisanim salonima zaradi Adu Cinganliju, oni će mu olakšati samoću pederastičkim pismima i finim cigaretama.

 

To je naličje našeg salonskog komunizma. U njega se sliva sav šljam koji je gušio i pre naš narod koji je u širokim slojevima uvek, već tri stoleća, bio siromah. Pravi marksisti danas ćute, ili priznaju i sami da nije vreme marksizma, plahovitiji i neobuzdaniji među njima nalaze se na izdržavanju svojih kazni, radnički slojevi traže zaklona u postepenom stišavanju socijalizma i obuzeti su, pre svega, traženjem realnih socijalnih pomoći, puni briga.

 

Pa ko je taj ko nas na sva usta uverava da dolaze onih "pet" minuta? Bogataška deca. Ko je taj ko je rasuo bezbroj konaca, po deci, po gimnazijama, po univerzitetima, ko je taj ko sprema "komuniste", ko ih drži, upravlja, skuplja? Ta deca. Reći će se možda, pa dobro neka je tako, to nije opasno, to se deca igraju mangupa.

 

Taj koji tako govori nikad nije razmišljao otkud u našem komunizmu toliko cinizma, moralno razorene snage, privlačnog dekora, zakulisnih protekcija, bezstidnosti, koncetracije, prepredenosti, prikrivenosti, tajnih kanala. Taj ne zna kako se sprovodi komunistička propaganda. Taj ne zna, koliko su ta "deca", u našim prilikama, u ovom kraju Evrope, dragoceni saradnici, kraj svega, komiterna.

 

U svakom slučaju mi koji nazivaju svim pogrdnim imenima reakcionara znamo jedno i duboko smo uvereni u jedno: da je do nas, mi bi progledali kroz prste siromahu koji se u svojoj nemaštini i patnji hvata kao davljenik slamke „komunizma", ali da bi ovim salonskim komunistima sudili bez milosti, u ime sablazni i stida, i nesreće sirotinje, radnika i seljaka.

 

Za taj "krem" našeg plemena i taj "haut volee" našeg društva, za te KOMSALONCE, sa našeg gledišta, sa nacionalističkog gledišta, zaista ne bi bilo šteta.

___________________________________

 

Miloš Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu, u Mađarskoj, u osiromašenoj građanskoj porodici, a odrastao je u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečijih i dečačkih godina doživljavao je u tipično nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona svetoga Save, tamnjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac - sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja.

 

Na samom početku Prvog svetskog rata Miloš Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrijskog vojnika i poslali ga galicijski front da juriša na Ruse. Veći deo vremena iz tih tragičnih ratnih dana Miloš Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice, više uz miris jodoforma nago baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši.

 

I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntarstvo iz tih godina bila je samo "krvava eksplozija" nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje.

 

Drugi svetski rat i dugi niz poratnih godina Miloš Crnjanski je proveo u emigraciji u Londonu, odakle se vratio svojoj zemlji 1965. godine. U traganju za obalama svoga života, on je s radošću ugledao Beograd koji je u njegovoj nostalgiji blistao "kao kroz suze ljudski smeh". U stihovima posvećenim Beogradu on je potresno i nadahnuto izrazio svoja osećanja povratnika sa duge životne odiseje...

 

Miloš Crnjanski - Dnevnik o Čarnojeviću 

Miloš Crnjanski - Dnevnik o Čarnojeviću - roman

Miloš Crnjanski - Lament nad Beogradom

Miloš Crnjanski - Mizera

Miloš Crnjanski - Odbrana Beograda

Miloš Crnjanski - Pesme

Miloš Crnjanski - Seobe 1

Miloš Crnjanski - Seobe 2

Miloš Crnjanski - Snaga lipljanskog zvona

Miloš Crnjanski - Spomen Principu

Miloš Crnjanski - Stražilovo
Miloš Crnjanski - Sumatra i Objašnjenje Sumatre

Miloš Crnjanski - Vrt blagoslovenih žena

loading...
1 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Miloš Crnjanski - Naš salonski komunizam

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u