Miloš Crnjanski - Sumatra i Objašnjenje Sumatre lektira

Miloš Crnjanski - Sumatra i Objašnjenje Sumatre

Miloš Crnjanski - Sumatra i Objašnjenje Sumatre

 

Pesmu Sumatra Crnjanski je poslao Srpskom književnom glasniku, pa je urednik časopisa, Bogdan Popović, pozvao pesnika da u obliku dodatka pesmi, objašnjenja, izloži svoja shvatanja o poeziji i time doprinese razumevanju pesme. U to vreme lirika je napadana zbog njene "tame, nerazumljivosti, dekadentnosti", pa je razumljiva želja urednika da sam pesnik objasni svoju pesmu koja je, za ono vreme i prilike u srpskoj književnosti, bila dosta neobična.

 

Objašnjenje Sumatre ima dva dela. Prvi deo je teorijsko-programski: u njemu pesnik iznosi svoje poglede na poeziju, svoj književni program, a to je, ujedno, i program mlade pesničke generacije koja se javlja neposredno posle Prvog svetskog rata. Drugi deo je tematsko-inspirativan: njime pesnik objašnjava podsticaje za rađanje ideje i nastojanje pesme Sumatra. Bez ovog objašnjenja inspirativnih podsticaja bilo bi teško da se pesma shvati i razume.

 

Teorijsko-programski deo Objašnjenja

 

U teorijsko-programskom delu Objašnjenja Sumatre sadržana su osnovna književno-teorijska shvatanja nove pesničke generacije.

 

1.Čišćenje poezije od utilitarističkih nanosa: pesma ne treba da bude politički traktat, ideološko oružje.

- Većina nas, najnovijih, iako se nalazimo na političkoj levici, odbacuje sve korisne, popularne, higijenske dužnosti, koje poeziji, kod nas, ljudi bez osećanja za umetnost, a prepuni sociološkog samoljublja, tako često nameću. Socijalizam, Socijalizam, na primer, mi ne bismo širili lirskim pesmama.

 

2. Posleratna poezija donosi novi duh, nove misli i zanose; ona je protiv utvrđenih zakona i kanona.

- Položaj, duh, naše poezije, posle rata i, ne mogu a da ne napišem, posle Skerlića, sasvim je nov i izmenjen. Pale su ideje, forme i, hvala bogu, i kanoni!" "Ali su došle nove misli, novi zanosi, novi zakoni, novi morali!...

 

3. Za nove vrednosti u književnosti, kidanje sa tradicijom, okrenutost budućnosti.

- Mi sad donosimo nemir, prevrat, u reči, u osećanju, u mišljenju (...). Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost. Odbacili smo bivše zakone (...). Ne postoje nepromenljive vrednosti!...

 

4. Stih se oslobađa metričkih stega jer treba da izrazi nove sadržaje, promenljivi ritam raspoloženja, ekstazu stvaralačkog nadahnuća, zvuk i boju stvarnosti i snova.

- Pišemo slobodnim stihom, što je posledica naših sadržaja!

- Bez banalnih četvorokuta i dobošarske muzike dosadašnje metrike, dajemo čist oblik ekstaze.

- Pokušavamo da izrazimo promenljivi ritam raspoloženja...

- Da upotrebimo sve boje, lelujave, boje naših snova i slutnji, zvuk i šaputanje stvari, dosad prezrenih i mrtvih.

 

5. Težnja za kosmičkim prostranstvima, za dubinama maglovitog i spiritualnog, za neotkrivenim i neiskorišćenim mogućnostima jezika.

- Puštamo da na našu formu utiču forme kosmičkih oblika: oblaka, cvetova, reka, potoka.

- Verujemo u dublji, kosmički zakon i smisao.

- Zato je naša metrika lična, spiritualna, maglovita, kao melodija. Pokušavamo da nađemo ritam svakog raspoloženja, u duhu našeg jezika.

- Stih je naš zanesena igračica, pa svoje pokrete čini u ekstazi.

- Oslobodili smo jezik banalnih okova i slušamo ga kako nam on sam, slobodan, otkriva svoje tajne.

 

6. Novi sadržaji i "bolesna" raspoloženja izražavaju stanje duha čoveka koji je preživeo rat; cilj poezije jeste da otkriva nove vrednosti.

- Što se, pak, tiče naših, hipermodernih sadržaja, mi ih se ne bojimo. Za njima korača masa onih koji su među lešinama, pod otrovnim gasovima, osetili i te kako "hipermoderne" senzacije (...). Oni su osetili mnogo štošta što se naziva "bolesnim" u poeziji. Mi izražavamo sve što oni još kriju, što ih muči, ali neizbežno sustiže. Tvrdimo, fanatično, da postoje nove vrednosti, koje poezija, oduvek pre nego život, nalazi.

 

Moderna poezija postaje ispovest novih vera.

 

Objašnjenje Sumatre, teorijsko-programski deo, izraz je novih nastojanja, raspoloženja i shvatanja mladih pesnika koji su se javili nakon Prvog svetskog rata. Svojim stavom prema dotadašnjoj književnosti i kulturnoj tradiciji, otkrivanjem novih izvora pesničke inspiracije, unošenjem novog ritma i zvuka, zahvatanjem novih sadržaja, težnjom za kosmičkim prostranstvima i daljinama, otkrivanjem neiscrpnih mogućnosti jezika - ova generacija pesnika proklamuje drugačije viđenje književnosti. Otuda je Objašnjenje Sumatre postalo manifest srpske avangardne poezije, jedne ekspresionističke struje koja je dobila i svoje ime: SUMATRAIZAM

 

Sumatra i Objašnjenje

 

Uporednim posmatranjem pesme i odgovarajućih odlomaka iz tematsko-inspirativnog dela Objašnjenja Sumatre otkrivaju se izvori inspiracije za pojedine slike i raspoloženja u pesmi Sumatra.

 

1. Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala...

 

Iznuren, nisam mogao oka da sklopim. Dok su oko mene pričali, primetio sam da su i ti glasovi nekako teški i da ljudski govor, pre, nije tako zvučao. Zagledan u mračne prozore, sećao sam se kako mi je moj drug opisivao neke snežne planine Urala, gde je proveo godinu dana u zarobljeništvu. On je dugo i blago, opisivao taj kraj na Uralu. Osetih tako svu tu belu, neizmernu tišinu, tamo u daljini...

 

2. Rastuži li nas kakav bledi lik,
što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok,
mesto njega, rumeno teče!...

 

Sećam se da mi je pričao o nekoj ženi. Iz njegovog opisa zapamtih samo njeno bledo lice. U mom sećanju, nervozno, počeše tako da se mešaju bleda lica žena, od kojih sam se i ja rastajao...

 

Voz je stigao u Srem i prolazio ispod Fruške gore. Neke grane udarale su u okno, koje je bilo razbijeno. Kroz njega je u voz padao vlažan, mokar, hladan miris drveća i čuo sam žubor nekog potoka... Hteo sam da sagledam taj potok što je u mraku žuborio. Učinilo mi se da se rumeni, i da je veseo. Oči su mi bile umorne od nespavanja, a obuzela me je bila teška slabost od dugog putovanja. Pomislih: gle, kako nikakvih veza nema u svetu (...) Ništa ne može da se zadrži. I ja, kud sve nisam išao.

 

A eto, ovde kako veselo teče ovaj potok. On je rumen, i žubori.

 

3. Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
dušu nam uvija, sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala,
kao, iz zavičaja, trešnje.

 

A moje misli, jednako su još pratile mog druga na onom njegovom putovanju o kojem mi je, bezbrižan, sa gorkim humorom, pričao. Plava mora, i daleka ostrva, koja ne poznajem, rumene biljke i korali...

 

Najzad, mir, mir zore, polako je ulazio u mene.

 

Pomislih: kako li će me dočekati moj zavičaj? Trešnje su sad svakako već rumene, a sela su sad vesela. Gle, kako su i boje, čak tamo do zvezda, iste, i u trešanja i u korala! Kako je sve u vezi, na svetu...

 

4. Probudimo se noću i smešimo, drago,
na Mesec sa zapetim lukom,
i milujemo daleka brda i
ledene gore, blago, rukom.

 

Video sam još Mesec, sjajan, pa se i nehotice osmehnuh. On je svud isti, jer je mrtvac.

 

Ali, u duši, duboko, kraj sveg opiranja da to priznam, ja sam osećao neizmernu ljubav prema tim dalekim brdima, snežnim gorama, čak tamo gore do ledenih gora (...) Kao u nekoj ludoj halucinaciji, dizao sam se u te bezmerne, jutarnje magle, da ispružim ruku i pomilujem daleki Ural, mora indijska, kud je otišla rumen i sa mog lica. Da pomilujem ostrva, ljubavi, zaljubljene, blede prilike. Sva ta zamršenost postade jedan ogroman mir i bezgranična uteha...

 

Sadržina i značenje Sumatre

 

U pesmi se stiču život, stvarnost, doživljaj, na jednoj strani, i duševno stanje, raspoloženje, nemir duše, na drugoj strani. Ostvaren je paralelizam spoljašnjeg doživljaja i unutrašnjih stanja, ali i paralelizam raspoloženja - stalno se smenjuju svetlo i tamno, radosno i tužno.

 

Već u prvoj strofi

 

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala...

 

u pesnikovom biću je bezbrižnost, lakoća i nežnost pri sećanju na tihe, snežne vrhove Urala: ostvaren je potpuni sklad unutrašnjeg i spoljašnjeg, trenutnog raspoloženja i misli o ranijem doživljaju. Unutrašnje stanje bezbrižnosti, lakoće i nežnosti izazvala je slika Urala sa snežnim vrhovima. Doživljena tišina snežnih vrhova budi osećanje smirenosti, opuštenosti, mirnoće duha i tela. Ali misao o Uralu je motiv da se javi niz asocijacija o već doživljenom i da ožive slike i nanovo se probude osećanja koje su te slike budile.

 

Prvo što se javlja u sećanju je "bledi lik" iz neke večeri pesnikovih lutanja, susreta i doživljaja. Taj lik je bled jer je to lik žene (čistota, nežnost, čežnja, lepota), ali i zato što je izgubljen (daljina, zaborav, nestajanje). Saznanje da njega više nema izaziva tugu, ali je tu odmah i nadoknada (Rastuži li nas... znamo da...): saznanje, da, negde, neki potok, mesto njega, rumeno teče". Bledilo sećanja i bol zbog zaborava bivaju potisnuti jedrom slikom potoka - simbolom žuborenja, življenja, postojanja. Potok je asocijacija na zavičaj, nežnost i toplinu.

 

Bledi lik žene podstiče nemir ljubavi, osećanje usamljenosti, napuštenosti i teskobe, ali taj nemir smiruje mir plavog morskog prostranstva iz koga se "crvene zrna korala / kao, iz zavičaja, trešnje..."

 

Korali i trešnje su dve slike koje združuje sličnost i različitost. Zajedničko im je crvenilo, različitost je u doživljaju: korali su u onim nekad "viđenim" daljinama za kojima se i sada čezne, a trešnja je u zavičaju, u sadašnjem trenutku povratka. Korali su u onome što je bilo i nestalo, trešnja je u onome što će doći i biti. Trešnja i koral spajaju zavičaj i daljine, čežnju za lutanjima, ali i nostalgiju za zavičajem. Svetovi su jednako bliski i dragi ako se u njima može naći ljubav, nežnost, razumevanje, toplina ljudskog srca. Novu snagu daje jedrina i sočnost zavičaja: trešnja budi asocijacije na boju (crvena), svežinu, sočnost, lepotu.

 

Nemir lutalice i čežnja za daljinama i putovanjima toliko su snažni da svako buđenje i viđenje meseca opet izaziva sećanje na viđene krajeve i ljude. Pesnik se poistovećuje sa Mesecom i miluje daleka brda i ledene gore: to je izraz njegove čežnje za putovanjima i daljinama, njegove ljubavi za sve što je ljudsko. Ono što je daleko može biti i sasvim blisko, svet je prostran, ali ne toliko da se ne može dosegnuti. Biće postaje deo toga sveta. Sve se eterizuje - gubi čvrstinu, oblik; sve lebdi i pretvara se u jedno večno "sad" i sveobuhvatno "mi".

 

Lako se uočava bliskost misli iskazanih u teorijsko-programskom delu Objašnjenja Sumatre i slika u pesmi Sumatra. Ona je u pravom smislu i programska pesma jer se u njoj ostvaruju ne samo postavke iz Objašnjenja, nego i neki elementi poetike ekspresionizma.

 

a) Nova metaforičnost, slobodan stih, ekstaza, promenljivost raspoloženja, spiritualnost (maglovitost, neuhvatljivost), lelujavost boja, kosmička prostranstva, nov jezik i nova izražajnost, aktuelnost sadržine, ispovedni ton, lični svet i doživljaj.

 

b) Ekspresionizam je književni pravac koji je privukao mlade posleratne pesnike, a Objašnjenje Sumatre Miloša Crnjanskog, koje je postalo manifest sumatraizma, sadrži mnoge književnoteorijske i programske postavke ekspresionizma: kidanje sa tradicijom, okrenutost budućnosti, razbijanje ustaljenih pesničkih formi, nove sadržine i nova raspoloženja, karakteristične boje (crvena, plava, bela), težnja za visinama i daljinama, težnja za kosmičkim prostranstvima. Svi navedeni ekspresionistički elementi našli su mesto u pesmi Sumatra.

 

v) nežni, bledi lik, potok, jutro, plava, plava mora, Mesec, daleka brda, ledene gore  / nežnost, težnja za daljinama i kosmosom.

bela - nežni, snežni vrhovi Urala, jutro, ledene gore / nežnost, čistota, daljina, čežnja.

 

rumena crvena - rumeno teče, crvena zrna korala, trešnje / život, svežina, zdravlje. snaga, svežina, zavičaj, jedrina.

 

Sumatra je ostrvo u Malajskom arhipelagu. Ova geografska činjenica nema materijalnu ni asocijativnu podlogu u pesmi: ovo ime se i ne spominje. Ali je to daleko ostrvo simbol daljine, putovanja, tajne; Sumatra je želja za putovanjem, iskustvo sažeto u jednoj slici; Sumatra je ljubav za čoveka, onoga dalekog i nepoznatog; Sumatra je svet u kome se živi, svet koji je ostao iza nas, svet koji je ispred nas - to je prošlost (doživljeno), sadašnjost (življenje) i budućnost (čežnja) u jednom biću; Sumatra je slika bogatstva, raskoši, egzotike. Raščlanjivanje reči Sumatra (S - UMA - TRA) upućuje na stav ustajalih duhova prema novoj poeziji koja je, prema njima, buncanje, TRA-bunjanje onih koji su sišli S UMA.

 

Pesma Sumatra nudi misao o novim govorenjima, novim svetovima, mislima i sadržinama. Ona nudi i misao o jedinstvu sveta, o kosmičkom jedinstvu, o sjedinjavanju svega i univerzalnoj povezanosti. Ljubav je ovde nezadrživa, ona preliva i daleka brda i udaljena mora. Pesma je proizašla iz jednog konkretnog doživljaja, ali nije ostala samo na njemu: vinula se u kosmičke visine i izrazila svu širinu opšteljudskog i univerzalnog.

__________________________________

 

Miloš Crnjanski - Sumatra

 

Sumatra je nastala kao lirska pesma i odjek osećanja mladog čoveka koji je preživeo golotu Prvog svetskog rata i vratio se svom domu pun uspomena na to, ali i na predele, zemlje i ljude koje je putujući nazad sretao, upoznavao i voleo. Igrom sudbine, ona postaje programska pesma jer predstavlja primer jednog stava, ideje i životne filozofije u koje je Crnjanski verovao i sve to objedinio pod zajedničkim imenom SUMATRAIZAM. Do toga je došlo slučajno, jer kada je Crnjanski otišao u Srpski književni glasnik 1920. sa svojim rukopisima, tadašnji urednik Bogdan Popović predložio mu je da uz svoju pesmu napiše i jedan dodatak u kome će objasniti svoja shvatanja poezije i stvaranja poetskih dela, njihovog oblika, smisla, cilja i funkcije u umetnosti i društvu. Od tada pesma Sumatra i ovaj tekst koji je štampan pod naslovom Objašnjenje „Sumatre" idu uvek jedno s drugim u tumačenjima i analizama.

 

Pesma počinje jednim umirujućim, snenim tonom: Sad smo bezbrižni, laki i nežni... Odmah vidimo sliku jednog pejzaža: vrhovi Urala pod snegom. To je pejzaž koji izaziva smirenost duše, ali nas uvodi i u prostor sećanja i uspomena, jer već sledeća strofa govori o tuzi koju lirski subjekat nosi iz svoje prošlosti. Tu se pojavljuje neki bledi lik "što ga izgubismo jedno veče". Lik je bled jer je daleko, i vremenski i prostorno, deo je prošlosti (nepovratno izgubljene i neponovljive), ali takođe, iz Objašnjenja se dosećamo da je to istovremeno i lik žene. Pesnik je na stanici u Zagrebu, čekajući voz za povrtak kući, sreo svog dobrog druga, koji se isto tako vraćao iz rata. Taj mladić mu je ispričao svoje doživljaje i uspomene tokom putovanja nazad u otadžbinu. Spomenuo je i neku ženu koju je voleo pod padinama Urala, a koja je ostala negde sama, u nekoj planinskoj kućici u snežnom Tobolsku... Ništa što volimo ne možemo da zadržimo. Tada se i Crnjanski setio nekih žena koje je voleo, ili bar sretao usput na raznim stanicama u ko zna čijim gradovima. To je taj bledi lik, ne neka određena žena, već sve žene koje su mu nekada bile drage, ili bar dopadljive, pa ih je zbog nečeg upamtio. Sve one vremenom su u sećanju ostale samo kao bledi lik i ništa više. Mećutim, nije sve ni tako beznadežno ni tužno, jer već u sledećim stihovima nudi se uteha: - znamo da, negde, neki potok / mesto njega teče!

 

U ovim stihovima krije se osnovna misao sumatraizma. Sumatraizam polazi od univerzalne povezanosti svega na ovom svetu. To je kosmička ideja da su sve stvari i pojave međusobno povezani i zavise jedni od drugih bez obzira na daljinu. Jer, ako smo na jednoj strani sveta izgubili neki lik,sa druge strane sveta umesto njega teče jedan potok (voda je večito živa, ona nikada ne umire, stalno je u promeni i u pokretu).Isto tako su povezani oni korali i trešnje iz zavičaja iz sledeće strofe. Jutro u tuđini, more sa koralima crvene boje, ali iste te boje su i trešnje iz dobro poznatog zavičaja. U poslednjoj strofi pominje se Mesec, kao i u Objašnjenju.

 

- On je svud isti, jer je mrtvac.

 

Mesec sija, kao i Sunce, ali njegova svetlost ne greje, zato je on mrtvac i zato nema tu sposobnost transformacije kao druge pojave na svetu (trešnje i korali, lik i potok, daleka brda, ledene gore, tihi, snežni vrhovi urala i Fruška gora). Evo kako je Crnjanski to slikovito rekao na kraju Objašnjenja:

 

Ali, u duši, duboko, kraj sveg opiranja da to priznam, ja sam osećao neizmernu ljubav prema tim dalekim brdima, snežnim gorama, čak tamo gore do ledenih mora. Za ona daleka ostrva, gde se događa ono što smo, možda, mi učinili. Izgubio sam strah od smrti. Veze za okolinu. Kao u nekoj ludoj halucinaciji, dizao sam se u te bezmerne, jutarnje magle, da ispružim ruku i pomilujem daleki Ural, mora indijska, kud je otišla rumen i sa mog lica. Da pomilujem ostrva, ljubavi, zaljubljene, blede prilike. Sva ta zamršenost postade jedan ogroman mir i bezgranična uteha.  

 

Ova pesma nije programska samo zbog smisla i novih tema, nego potvrđuje i nove stihove i strofe, kakvi dosad nisu viđeni u našoj poeziji.


Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo, strmoglav, u budućnost. Odbacili smo bivše zakone... Odelili smo se od ovog života, jer smo našli nov. Pišemo slobodnim stihom, što je posledica naših sadržaja! Tako se nadamo doći do originalnih, a to znači i "rasnih", izraza. Nismo odgovorni za svoje "ja"! Ne postoje nepromenljive vrednosti!


Bez banalnih četvorokuta i dobošarske muzike dosadašnje metrike, dajemo čist oblik ekstaze. Neposredno! Pokušavamo da izrazimo promenljivi ritam raspoloženja, koji su, davno pre nas, otkrili. Da damo tačnu sliku misli, što spiritualnije! Da upotrebimo sve boje, lelujave boje, naših snova i slutnji, zvuk i šaputanje stvari, dosad prezrenih i mrtvih. U formi to nije bogzna šta! Ali, delimo ritam sunčanih dana, od večernjih ritmova. Ne mećemo sve to u pripravljene kalupe.


Opet jednom puštamo da na našu formu utiču forme kosmičkoh oblika: oblaka, cvetova, reka, potoka. Zvuk naših reči nerazumljiv je, jer se navikao na menjački, novinarski, zvanični, smisao reči...  

 

Iz svega što Crnjanski u ovom pasusu navodi zaključuje se da zapravo taj moderan stih, koji je slobodan, nema rime ni metra, zavisi od sadržaja onoga što se piše. Možda stihovi novih, tada mladih pesnika, kakav je bio i Crnjanski, nisu savremenicima bili dovoljno razumljivi, ali to je zato što su ljudi bili naučeni na birokratski jezik kakav se sretao u štampi. Međutim, novi pesnici, oni koji su se vratili iz rata sa svim užasima u srcu kojima su bili svedoci, ne mogu svoje misli i ideje da ukalupe u dosad postojeće modele stihova. Oni žele da govore o svojim snovima, slutnjama, da govore o onome što je dosad bilo prećutkivano, prezreno ili šaputano. Za nove misli i ideje potreban je i novi spoljašnji oblik. Ili, kako bi teoretičari književnosti rekli: forma je podređena smislu.

__________________________________

 

O TAKOZVANOM SUMATRIZMU

 

Iako se o takozvanom "sumatraizmu" Crnjanskog već prilično pisalo, postoji uverenje da je njegovo prisustvo u delu ovog pisca "samo delimično i fragmentarno", a da je u delima njegovih savremenika - neznatno. I jedno i drugo je pogrešno.

 

Osnovna nit "sumatraizma": "sve je u vezi" provlači se, čak i tako doslovno ispisana, kroz celo delo Crnjanskog: pesme (na primer, Vetri, Serenata, Bolesni pesnik, Na ulici, Ljubavnici, Sumatra, Stenje, Bespuće, Stražilovo itd.), prozu (Dnevnik o Čarnojeviću, Seobe i dr.), putopise (Pisma iz Pariza, Piza, Siena itd.), sve do raznih članaka.

 

Izvori tog novog pesničkog osećanja su višestrani. Ono je, pre svega, u dubljem smislu - posleratno: "I Sumatra i njeno objašnjenje - kaže Milan Dedinac - pre su izraz jednog opštijeg duševnog raspoloženja koje su mnogi mladi ljudi bili poneli iz ratnog bezumlja kao nejasno ali veoma bolno iskustvo." Nasuprot ratnoj razbijenosti, pojedinačnosti, slučajnosti, mržnji - osetila se potreba za pronalaženjem nekog višeg reda, pravilnosti i, pre svega, ljubavi. Bezbrojne "veze" Crnjanskog veze su ljubavi, koja je svuda i sve: "jedno jedino, nepomično i neprekidno".

 

Tu su, zatim, pojačani posleratni dodiri, upoznavanja i prožimanja, one "veze duhova" za koje je Marko Ristić smatrao da su "jedino na svetu što je možda plodnije od veze tela". Kidajući neizbežno neke spone (sa neposrednim domaćim prethodnicima i savremenim čitaocima), oni izgrađuju druge, daleko šire (...).

 

Koliko je, pored sve "modernističke" obojenosti, sumatraizam nešto drevno i večno-pesničko, može da pokaže i ovaj primer. Stih Crnjanskog iz jedne od prvih njegovih pesama, Vetri: "Smrt moja zavisi od pevanja tica"; iako deluje smelo, istorodan je sa mnogim narodnim pesmama (i verovanjima) o pticama-zloslutnicama (gavranovi, na primer), tj. glasnicima nepoznatih, viših sila.

 

Osobenost sumatraizma u našoj književnosti, spolja uzevši, jeste njegov pritajeni otpor prema "predratnom". Predratnoj književnosti, naglašeno razumski usmerenoj (i usmeravanoj!), Bodlerove "korespondencije" su bile daleke, pa čak i onim pesnicima koji su inače smatrani bodlerovcima (Rakić, Pandurović). Zanimljivo je da Sima Pandurović ima upravo pesmu koja izričito izražava to shvatanje sveopšte povezanosti i međuzavisnosti, i koja se čak zove Veze, ali - tek dobrih desetak godina posle rata, dakle, već uveliko i posle sumatraizma! Još jedan dokaz koliko je ovaj "posleratni".

 

Unutrašnju (pesničku) oeobenost sumatraizma, posebno Crnjanskovog, čini njegovo novo i smelo uočavanje vrlo određenih i, na prvi pogled, vrlo čudnih, "veza", zalaženje u pojedinosti, i izvesno opšte pomeranje, razmeštanje, rasplinjavanje, oslobađanje stvari od njihovog oklopnog, okamenjenog mira na koji ih naše siromašno "iskustvo" i - sestra ovoga - pozitivistička "nauka" osuđuju.

 

Tema slobode i oslobođenja, jedna od velikih tema našeg modernizma, kao da je suprotna "vezama". U stvari, to je tako samo na prvi pogled. Ako na najvišem, onostranom, večno-svemirskom planu sve ostaje iznutra povezano i srodno, to nije nikakav razlog da se pojedinac u okvirima građanskog društva ne oseća, tj. teži da se oseća (i ponaša!) U najvećoj meri slobodno, odnosno — oslobođeno. Ratna zla, razaranja i razočaranja imala su tu dobru stranu da su čoveku, tako često utonulom u zablude i zamke, pomogla da iz nekih od ovih izađe. Sloboda, shvaćena kao oslobođenje od bilo kakvog "ozgo" nametnutog "reda", pa čak i od ne znam kako plemenitog "služenja", pokazuje se kao nešto najdragocenije. "Mi ulazimo u haos, u beskrajno oslobođenje svega od svega", pisao je Vinaver u Manifestu ekspresionističke škole. "Bože, oslobodio sam se svih veza, svih morala", uzvikuje pobedonosno mladi Rastvo Petrović (Svi su članci prazni u Otkrovenju, 1922), dok u isto vreme Rade Drainac, osnivajući svoj kratkotrajni hipnizam, obeležava ovaj kao "slobodu beskraja".

 

Ta nova, lutalačka sloboda, kao obasjanje i opsesija, dolazi, možda, najviše do izražaja u delu Crnjanskog. Ovo je prožeto čežnjom za nekom potpunom, nepostojećom i nemogućom slobodom, daleko ispred i visoko iznad svih potčinjenosti, zavisnosti, uslovljenosti. Pesnik propoveda nevezivanje ni za šta, tj. odbacivanje svega što može da sputa: bliskih bića ("Ulice su nam deca i druzi", kaže se u Dosadi); primamljive građanske udobnosti i sjaja (u Mizeri lična nesreća je čin svesnog izbora i opredeljenja, u ime slobode); najzad, i samog zavičaja, koji, ma koliko slućen i žuđen, takođe dolazi pod udar sumnje:

 

- Kao da je zavičaj prazna reč, i nezavisno nešto, i kao da postoji samo, nepromenljivo i večno, Sloboda.  

 

Već od početka sloboda je za Crnjanskog metafizička želja da se dosegne do beskraja sveta, do nematerijalne srži stvari:

 

...nehud dalje, sa ovoga sveta
U slobodu kud nad nama grane jezde,
U prah mirisan, kud lipe raspu zvezde.

("Ja, ti i svi savremeni parovi")

 

Tako na kraju za Crnjanskog i njegove drugove pesma postaje veliki čin slobode, tačnije - oslobođenja: od nasleđa i "adeta", od svih veza i obaveza (književnih, otadžbinskih, ljubavnih itd.); od ranije strogo shvaćenog smisla. Ona, pesma, ostaje samo kao slobodno lebdenje, čist "leprš". Tu negde, oslobođeni svega svakodnevnog i "zemaljskog", pesnik i pesma se strasno, opojno predaju večnom: biljkama i vetru, zvezdama, nebu. I tu sasvim prirodno dolaze sumatraizam, i "veze". Ove su, očigledno, ponajmanje mudračko učenje, a ponajviše pesničko osećanje; i koliko sadržaj, ne manje stil: nije li ceo način pisanja Crnjanskog, sav od izvesne labave povezanosti i povezane labavosti, suštinski "sumatraistički"?

____________________

 

Miloš Crnjanski - Sumatra

 

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala.

 

Rastuži li nas kakav bledi lik,
što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok
mesto njega teče!

 

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
dušu nam uvija, sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala,
kao, iz zavičaja, trešnje.

 

Probudimo se noću i smešimo, drago,
na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledene gore, blago, rukom.

_________________________________

 

Miloš Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu, u Mađarskoj, u osiromašenoj građanskoj porodici, a odrastao je u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečijih i dečačkih godina doživljavao je u tipično nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona svetoga Save, tamnjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac - sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja.

 

Na samom početku Prvog svetskog rata Miloš Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrijskog vojnika i poslali ga galicijski front da juriša na Ruse. Veći deo vremena iz tih tragičnih ratnih dana Miloš Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice, više uz miris jodoforma nago baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši.

 

I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntarstvo iz tih godina bila je samo "krvava eksplozija" nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje.

 

Drugi svetski rat i dugi niz poratnih godina Miloš Crnjanski je proveo u emigraciji u Londonu, odakle se vratio svojoj zemlji 1965. godine. U traganju za obalama svoga života, on je s radošću ugledao Beograd koji je u njegovoj nostalgiji blistao "kao kroz suze ljudski smeh". U stihovima posvećenim Beogradu on je potresno i nadahnuto izrazio svoja osećanja povratnika sa duge životne odiseje...

 

Miloš Crnjanski - Dnevnik o Čarnojeviću 

Miloš Crnjanski - Dnevnik o Čarnojeviću - roman

Miloš Crnjanski - Lament nad Beogradom

Miloš Crnjanski - Mizera

Miloš Crnjanski - Naš salonski komunizam

Miloš Crnjanski - Odbrana Beograda

Miloš Crnjanski - Pesme

Miloš Crnjanski - Seobe 1

Miloš Crnjanski - Seobe 2

Miloš Crnjanski - Snaga lipljanskog zvona

Miloš Crnjanski - Spomen Principu

Miloš Crnjanski - Stražilovo

Miloš Crnjanski - Vrt blagoslovenih žena

loading...
6 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Miloš Crnjanski - Sumatra i Objašnjenje Sumatre

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u