Književnost usmena

U Kratkoj istoriji srpske književnosti, Jovan Deretić o srpskoj narodnoj književnost navodi:
Istorijske okolnosti koje su dovele do zastoja naše srednjovekovne kulture pogodovale su razvoju narodnog usmenog stvaralaštva. Feudalni poredak u srednjem veku nije do kraja razorio rodovsko-plemenske odnose i ustanove na našem selu. Oni su se "ispod kore feudalnog društva" očuvali kroz ceo srednji vek, naročito u unutrašnjem, planinskom području, da bi s dolaskom Turaka doživeli pravi preporod i održali se sve do početka građanske civilizacije u 18. i 19. stoleću, a u nekim krajevima sve do 20. stoleća. Uporedo s njima cvetala je narodna, patrijarhalna kultura i usmeno stvaralaštvo kao njen izraz.

Iako zapisane u novija vremena, naše narodne umotvorine sadrže mnoge elemente koji govore o njihovoj drevnosti. Govoreći o starini naših narodnih pesama, Vuk Karadžić je istakao da među „ženskim" pesmama, naročito običajnim, ima i takvih koje su stare i do hiljadu godina. Slično su govorili i kasniji poznavaoci naše narodne poezije, i naši i strani. Po mišljenju znamenitog hrvatskog filologa Vatroslava Jagića, narodne pesme su "prastaro dobro", našeg naroda, one potiču "iz najstarijih, najprimitivnijih vremena, iz prirodnog stanja naroda". O tome govore i mnogi podaci iz života starih Slovena što su ih zabeležili stari pisci na grčkom, latinskom i drugim jezicima. Na osnovu tih podataka može se zaključiti da je kod Slovena bila veoma omiljena pesma i igra, da su njihove pesme govorile o junačkim delima predaka, da su kod njih postojali i profesionalni pevači, čuveni po svojoj veštini i kod okolnih naroda. Mi ne znamo kakve su bile te najstarije pesme pošto ništa od njih nije zabeleženo, ali se pouzdano može tvrditi da one nisu iščezle bez traga. Neke su više ili manje izmenjene doprle do nas, druge su nestale ali mnogo toga što su sadržale prešlo je u pesme što su kasnije nastajale, tako da se na osnovu pesama zapisanih u novija vremena ponešto može zaključiti o starini pojedinih tema i motiva, pojedinih pesama i čitave naše narodne poezije.

Usmeno stvaralaštvo srpskog naroda jeste književnost za sebe, narodna književnost, kako se obično naziva, koja stoji naporedo s druga dva osnovna vida srpske književnosti, srednjovekovnom ili starom i novom literaturom. U vremenima kada je srpski narod, usled gubitka nezavisnosti i pada u tursko ropstvo bio odsečen od ostalog sveta i isključen iz evropskih kulturnih kretanja, ona je preuzela na sebe i mnoge funkcije pisane reči i umetničke književnosti. Otuda je srpska narodna pesma, kao glavni oblik naše narodne književnosti, daleko nadrasla značaj i granice folklornog stvaranja i postala osnovni književno-umetnički izraz naroda, naša najveća poezija, "naša klasika jedina i prava", kako je rekao Vasko Popa.

Naša narodna književnost odlikuje se velikom raznovrsnošću u tematici, oblicima i postupcima izlaganja. Više nego i za jednu drugu oblast naše književnosti za nju se može reći da obuhvata narodni život u njegovoj sveukupnosti. Predstave o prirodi i kosmosu, svakodnevni porodični život, društveni odnosi, emocionalna stanja, nacionalna istorija, životna mudrost i kolektivno iskustvo – sve je to izraženo u raznim vrstama narodnih umotvorina na način koji je obezbeđivao najširu komunikativnost. Odlikuje je takođe i stabilan žanrovski sistem. I tom stranom ona je bliža staroj nego novoj književnosti. Najglobalnije, ona se deli na poeziju i prozu, i ta je podela utemeljena na načinu organizovanja jezičkih elemenata.

Govoreći o žanrovskim interesovanjima predškolske dece, naveli smo da se ona zanimaju za sledeće jednostavne forme usmene predaje: uspavanke, cupaljke, tašunaljke, prohodalice, blagoslove, rugalice, razbrajalice, ređalice, brzalice, zagonetke, poslovice, lirske pesme, basne i priče o životinjama. Ovi oblici se nazivaju još i govorne igre ili govorni izrazi i većina njih je namenjena upravo deci. Ove književne vrste se najčešće zapostavljaju i ostaju izvan pažnje sveobuhvatnog i studioznog proučavanja narodne književnosti. Takav odnos potiče, verovatno, stoga što je jedan deo ovih umotvorina po svojoj sadržini, upotrebi i funkciji vezan za detinjstvo, te zato deli sudbinu književnosti za decu uopšte, koja se, povremeno, još i danas bori za legitimitet i priznavanje vlastite, autentične poetike. koja nije manje zahtevna i složena zbog malog rasta njenih čitalaca. S druge strane, ovi književni oblici smatraju se više frazeološkom građom nego poezijom, u čemu, takođe, treba videti razlog olakog prelaženja u izučavanju njihovih poetskih vrednosti.

Uspavanke

Uspavanke jesu deo obredne lirike izrazitog magijskog karaktera (Pešić, Milošević-Đorđević, 1997: 252). Navedeni primeri jesu vezani za tradiciju pevanja koje opisuje ponajpre rođenje deteta i to obojeno nadstvarnim, „uz pomoć biljaka, životinja, natprirodnih bića" (Pešić, Milošević-Đorđević, 1997: 252), a tek potom prelaze u konkretno pragmatično bojenje poetskog teskta željom da dete zaspi.

Uspavanke potiču iz vremena kada se verovalo u magijsku moć reči; u mogućnost da se rečima obezbedi detetu miran san, lagodan život i srećna budućnost. Nezavisno od nremena nastanka, uspavanke su uvek inspirisane emotiv-nim odnosom majke prema detetu i njenom željom da mu biranim rečima iskaže ljubav i „osećanje materinstva" (Čalenić, 1972 :388). U starijim pesmama ovog tipa očuvan je refleks magije – majka pesmom čuva dete od urokljivih očiju i razgoni zle sile koje bi mu naudile ili poremetile miran san. Uspavanke su pune mitoloških praslika u koji-ma se majka predstavlja kao moćni zaštitnik od dušmana, veštica, čudovišta i drugih nadnaravnih sila (Spavaj, spavaj, ja te ne dam baji).

Uspavanke se najčešće pevaju detetu dok je ono još u kolevci. „Dok bdi nad kolevkom, o kojoj se takođe dosta peva, majka čedu upućuje najlepše reči, pune snažnih izliva nežnosti i želja o lepoj budućnosti. U nekim pesmama vizija budućnosti deteta nagoveštena je u nizu konkretnih poetskih slika: majka svoga sina vidi kao odraslog mladića, viteza sa sokolom, ili princa koji osvaja srce careve kćeri" (Milinković, 2010: 32).

Stilskojezička struktura uspavanki je, u odnosu na druge vrste, tipična i lako prepoznatljiva, sa dosta karakterističnih izraza, kao što su: buji, paji, spavaj, čedo i sl. Nije redak slučaj da se u više različitih pesama sreću iste reči i stihovi, pa i cele pesničke slike. To doprinosi utisku da su sve uspavanke slične i da stilski i strukturalno, predstavljaju samo različite varijante jednog usta-ljenog pesničkog modela. I pored toga, svaka za sebe predstavlja zaokruženu umetničku celinu, što ih čini osobenim i posebno lepim i zanimljivim.

Na svetskom kongresu muzikoterapeuta u Parizu prikazani su kontinuirani ultrazvučni i spektografski snimci trudnoće u trenutku kada je mama svakoga dana svojoj bebi govorila "Zdravo bebo". Pokreti ploda u odnosu na majčinu frekvenciju glasa bili su različiti od pokreta koje je beba pravila kao reakciju na frekvencije glasova drugih osoba. Ti pokreti bili su drugačiji i od spontanih pokrete ploda, tako da su ih muzikoterapeuti tumačili kao "otpozdravljanje", kao specifičan odgovor na mamino "Zdravo bebo".

Prilikom interpretacije uspavanke, možda najliričnije pesničke vrste, treba naročito obratiti pažnju na relevantne elemente njene strukture, a to su:

– poetska snaga, ostvarena lirskom neposrednošću u iskazivanju ljubavi, nežnosti i topline;
– slikovitost izraza, kojom se oformljuju želje upućene de-tetu;
– tragovi arhaične vere u magiju reči, čime se otkriva njihova drevna kultička namena.

Svaki od navedenih elemenata moguće je približiti predškolskom detetu. Evo jedne narodne uspavanke koja je izuzetna po svojoj lepoti:

IŠ KOKOTE ŠARADANE

Iš, kokote, šaradane,
mac, macune, bronzoglave,
ne bud'te mi sina moga,
ne bud'te mi hranu moju,
ninaj mi, sine, ninaj lako,
majka te nina...
zaspi mi, lale, zaspi mi, male,
hranićeš majku...
zaspi mi, sine, zaspi mi, sunce,
grejaćeš majku!...

LJULJO MOJA MOLOVANA

Ljuljo moja molovana
Ljuljo moja molovana,
Uspavaj mi Radovana.
Ljuljaj mi ga, ljuljo laka,
Moga bracu, mog junaka.
Ljuljaj mi ga, ljuljo, jače
Da se junak ne zaplače.
Nek se ljulja, nek se njija,
Nek se snaži i razvija.
Ljuljaj mi ga, ljuljo meka,
Dok donese majka mleka,
Dok donese otac hleba
I kraj hleba još što treba.
Svi će onda sesti amo
Da zajedno užinamo.

TIHA PJESMO, IŠARANA

Tiha pjesmo, išarana
paunovim sjajnim krilom,
paučinom izatkana,
opsivena žutom svilom,
tiša nego voda plava,
uspavaj mi malog mrava!

On je danas, pjesmo vita,
kotrljao zrnce žita.

Mala pjesmo, ispunjena
slavujevim toplim dahom,
na usnama zatvorena,
obasuta cvjetnim prahom,
zažubori poput vrela,
nek´ umorna zaspi pčela.

Ona je sred cvjetne paše
sakupljala med u čaše.

Laka pjesmo, uhvaćena
na plamenu plavog svoda,
tračkom sunca pozlaćena,
od srninnog meka hoda,
kao dašak vjetra laka,
uspavaj mi mog dječaka.

On je danas, kao lane,
pretrčao tri poljane.

BUJI, PAJI

Buji, paji, čedo materino,
uspavaj se u šimšir-besici.
Besa ti je na moru kovana,
kovale je do tri kujunđije.
Jedan kuje, drugi pozlaćuje,
treći meće od zlata jabuku.
San u besu, a nesan pod besu,
Nesanka ti voda odnijela.

SPAVAJ, SPAVAJ DUŠO MILA

Spavaj, spavaj dušo mila
ti si danas vrijedna bila,
spavaj, spavaj luče moje
umorne su oči tvoje.
Trebalo je cvjeće brati
malu macu okupati
zeki trave načupati
i kokama hrane dati.

Spavaj, spavaj dušo mila
ti si danas vrijedna bila,
spavaj, spavaj luče moje
umorne su ruke tvoje.

NINA – NANA

Nina – nana, nina-nana
Savija se nježna grana,
Pod njom mali zeko spava,
Osuta mu snijegom glava.
Sniva sunce i leptire,
Zelen pašnjak i pastire.
Nina nana, nina-nana,
Naš će sinak jednog dana
Poigrat se sa leptirom,
Milovat ga polagacko,
Da ne slomi nježno krilo...
Spavaj, spavaj
Čedo milo.
Nina –nana, nina-nana
Ispod bijelih snježnih grana
Spava zečić u šumarku.
Sitan snježak
Nad njim snježi
Dok moj sinak
U sumraku na perini mekoj leži
I u toploj svojoj zipki
Svu noć sniva
Snježak sipki...
Nina-nana, nina-nana...

MAJKA JOVU U RUŽI RODILA I

Nina buba u sananoj beši!
Majka Jovu u ruži rodila,
u gorici pod jelom zelenom,
došla vila pa mu baba bila,
u bukov ga list povijala,
šaren-trava njemu povoj bila,
košuta ga mlekom zadojila,
nini, bubi, u varakli beši.

MAJKA JOVU U RUŽI RODILA II

Majka sina u ruži rodila,
ružica ga na list dočekala,
lastavica pupak odrezala,
bela vila u svilu povila,
a čelica medom zadojila.
Vila mu je do tri dobra dala:
jedno bilje - da se ne ureče,
drugo bilje - da mi napreduje,
treće bilje - da mi dobro spava.
Spavaj, čedo, sine mili!

MAJKA JOVU U RUŽI RODILA III

Majka Jovu u ruži rodila,
ružica ga na list dočekala,
bela vila u svilu povila,
a pčelica medom zadojila,
lastavica krilom pokrivala:
nek je rumen k'o ruža rumena,
nek je bijel k'o bijela vila,
nek je radin k'o pčela malena,
nek je hitar kao lastavica.

SANAK ODE NA ULICU

Sanak ode na ulicu
Sanak ode na ulicu,
Vodi Jovu za ručicu;
Hodi, Jovo, u kolevku,
Da se siti naspavamo,
Da ujutro poranimo,
Majci vode donesemo,
Voda buć, Jova truć!

Cupaljke

Cupaljke su pesme dinamičnih, lakokrilih stihova, čija je struktura usklađena sa ritmom u kome se dete igra i pocupkuje na kolenu. Sadržina im je podešena tako da zainteresuje dete, kako bi se ono odvratilo od plača, zabavilo i bilo veselo. Cupaljke karakterišu tipične, onomatopeične reči „op, cup" i sl. „Ditirampska konstrukcija stiha, obilje humora i hiperboličnih slika, deluju sugestivno na raspoloženje i ponašanje deteta, koje uz sadržinu ovih pesama razvija osećanje i smisao za ritam, igru i druženje" (Milinković, 2003: 15).

Cupaljke su, kako je rečeno, ritmičke pesme za decu namenjene najmlađima. Otuda se u predškolskoj ustanovi one mogu govoriti deci još dok su u jaslicama. Najvažniji strukturni elementi cupaljki su:

– ritam, koji se u interpretaciji ostvaruje skandirajućim izgovaranjem stihova i odgovarajućim pokretima cupkanja dok se dete drži na krilu;
– humorno osenčenje, koje im daje donekle izvestan smisao, koji inače u ovakvom tipu pesama za decu i nije bitan, ali ipak podupire opšti doživljaj teksta.

Evo jedne od takvih cupaljki koju treba izgovarati sasvim malom detetu i omogućiti mu da je doživi isključivo kroz govornu interpretaciju vaspitača, kojaje propraćena držanjem deteta u krilu i njegovim podizanjem uvis kod odgovarajućeg stiha (da malo skokneš):

ZEC ZEKO

Zec, zeko,
ko ti je reko
da mleko lokneš,
da malo skokneš?

Autor sledeće cupaljke je Oton Župančič i ona je takođe namenjena malom, ali nešto starijem detetu:

NA KOLENU

Diči, diči, diča,
hitro na konjića,
na konjića vranog,
čvrsto osedlanog!

Diči, diči, diča,
dečak nema biča,
nema biča, ni ostruga
da pojuri širom luga.

Odrasli i dete ovde učestvuju u zajedničkoj igri u kojoj je dete – konjanik, koji u ritmu pesme poskakuje na krilu, tj. na zamišljenom sedlu hitrog konjića. Ova igra je dovoljna za ukupni dečji doživljaj pesme, koja ga, možda, po prvi put u životu vodi putevima mašte koju je podstakao jedan umetnički tekst.

CUCU, RODE PA RODE

Cucu, rode pa rode
Cucu, rode pa rode!
Ujak bere jagode.
Jagode su rumene
Kao čedo u mene;
Jagode su slatke,
Jele bi i patke,
Pa su većem zinule
Ne bi l' koju skinule.
Ujak patke otera,
Puna kola dotera.
Čedo moje skače:
Evo me, ujače.

OPA CUPA, CUPANA

Opa cupa, cupana,
Jesam li ti kazala
Da mi čedo boluje,
Da mu nosim ponude.
Od komarca rebarca
Od mušice dušice,
Jedno šiše rakije,
da se čedo napije.

Oj, Milice.
O Milice, Milice.
Kako čuvaš kobilice?
Kobile se raštrkljaše,
Milici se razbežaše.

LULU, LULU, LUŠKE

Lulu, lulu, luške
Lulu, lulu, luške
Na Moravi kruške.
Tu mi sedi tetka
Kolačiće pljeska.
Tetka bi mi dala,
Al' mi teča ne da,
Izeo ga mečak
Na Veliki petak.

Tašunaljke

Tašunaljke su pesme koje se pevaju detetu dok se ono igra u nečijem krilu. Igra započinje tako što neko drži obe ruke deteta i lagano njima udara dlanom o dlan, uz kakvu laganu pesmu ili stihove. U refrenima ovih pesama često ee nalaze onomatopeične reči: „tašun, tašun, taši, taši" i sl. Pesme koje nastaju na ovaj način vedre su sadržine, živog ali umerenog ritma, vešto komponovanog u toplu, nežnu melodiju (Milinković, 2010: 31).

Prilikom interpretacije tašunaljki dobro je obratiti pažnju na ove elemente njihove strukture:

– ritmičnost i melodičnost koje se javljaju u pesničkom ritmu, ali i ritmu sa kojim se izvode pokreti tapšanja,
– podsticajni karakter ovih pesama, putem kojih se detetu šalju poruke daje voljeno i vredno pažnje. U sklopu mnogih tašunaljki spominje se detetovo ime, što čini da one daju podršku detetu u stvaranju ohrabrujuće slike o sebi kao o biću ka kome se usmeravaju pažnja i ljubav roditelja. Takav je slučaj i sa ovom Zmajevom tašunaljkom:

TAŠI, TAŠI

Taši, taši, moje luče,
Ide baba po unuče,
Izdaleka prstom pruža:
Eno moja Ruža!
Taši, taši Ružice,
Neka bride ručice,
Znaš da voli baba Jela
Kad su deca vesela.

Kad se ova tašunaljka govori malom detetu, ono tapšanjem, uz pomoć odraslog, svojim ručicama prati ritam pesme. Tekst pesme može se izmeniti tako da ime Ruža, Ružica u odgovarajućim stihovima bude zamenjeno imenom deteta kome se govori tašunaljka.

TAŠI, TAŠI, TANANA

Taši, taši, tanana
Evo jedna grana,
A na grani jabuka
Kao molovana.
Doleteće ptičica,
Ljuljnuće se grana,

Otpanuće jabuka,
Dignuće je Ana.
Taši, taiš, tanana
Taši, taši, tanana,
Sa dedina tavana,
Deda nosi ševu,
Da vidi Milevu,
I ševa Milevu,
I Mileva ševu.
Taši, moja pa moja
Taši, moja pa moja,
Nosi deda šeboja,
Na šeboju šara.
To je buba-mara.
Bubamara lepeta,
Ne boji se deteta,
Na ruku mu sleta
Sa šeboja cveta.
Taši, bela, debela,
Taši, bela, debela,
Sva su deca vesela,
Doneo im čika
Iz šume lešnika
Jela bi i Ljuba,
Ali nema zuba,
Zato joj je seka
Uzvarila mleka.
Taši, rode pa rode
Taši, rode pa rode,
Kurjak bere jagode,
Kad nabere dosta,
Moliće ga Kosta
Da ih sve ne pomlavi
Da i Nasti ostavi,
A kurjak će kasti:
"Kako ne bih Nasti".
Taši, taši, moje luče
Taši, taši moje luče,
Ide baba po unuče.
Izdaleka prstom pruža:
Eno moja Ruža!
Taši, taši Ružice,
Neka bride ručice,
Znaš da voli baba Jela
Kad su deca vesela.
Taši, taši, malena
Taši, taši malena,
Suknja ti je šarena,
Košuljica bela,
Kuma je donela;
Kosa ti je plava,
Pametna ti glava,
A ustašca zamedljana
Uvek nasmejana.
Taši, taši,
Cveto Taši, taši, Cveto.
Moje čedo peto,
Imaš četir' brate,
Svi pitaju za te.
Jedan pita: kamo je?
Drugi veli: tamo je!
Treći traži Cvetu
Po belome svetu,
A četvrti nađe milu
na majčinom krilu.

Prohodalice

Prohodalice, ili lazaljke, kako ih naziva M. Milinković (2010) su takva vrsta kratkih narodnih pesama koje su namenjene najmlađem detetu da bi ga ohrabrile u njegovim prvim pokušajima da se uspravi, stane na noge i načini nekoliko koraka. U njima su, takođe, važni ritam i njihov podsticajni ton.
Njih govori odrasla osoba koja se nekoliko koraka udaljila od deteta, te raširenih ruku podstiče dete dajoj se približi. Stihovi bodre dete da načini svoj prvi, značajni korak nožicom:

ŠETALO PETALO

Šetalo, ietalo,
jedva deše kretalo.
Šetalo, iešalo,
jedno s' dete kretalo,
i tako je zaspalo.

Postoje predrasude da ove vrste pesama nisu za stariju decu, te se zbog toga one najčešće govore skoro isključivo decijaslenog uzrasta. Mi smo na odabranim primerima uspavanki, cupaljki i tašunaljki pokazali kako i starija predškolska deca mogu da ih upoznaju, upamte i ponesu u sopstvenom jezičkom osećanju. U ovim jednostavnim formama kriju se poetske vrednosti jezika, i to one koje su zaspovane na glasovnom, melodijskom, ritmičkom, leksičkom i semantičkom poigravanju. Izuzetno je zanimljiva sledeća prohodalica, sa kojom se mogu upoznati i starija deca:

DUDO BELA DUDO

Dudo, bela dudo,
de pokaži, dudo,
dudo, šalvar-gaće;
dudo, sitno igraj,
dudo, pravo idi,
dudo, ne lomi se,
dudo, ne krit se.

Blagoslovi

Blagoslovi su jedan poseban frazeološki oblik u našem folkloru. Njegove karakteristike su:

– tema blagoslova je dobra i lepa želja koja se upućuje nekoj osobi koja je draga;
– iako u formi samo jedne uzvične rečenice, blagoslov je uvek uobličen pesničkim jezikom;
– njegova funkcija je da podsticajno deluje na osobu kojoj se upućuje, jer po pravilu o njoj izriče afirmativan stav. Evo nekoliko poznatih blagoslova iz naše usmene tradicije:

Blago majci koja še rodila!
Dugo ti se ime spominjalo,
dokle teče sunca i meseca!
Svaka te sreća na put pratila!
Sve ti se po dobru poznavalo!
S tobom se braća ponosila!

Tvoja se sreća rodila,
zvezdama sjajnim rosila!
Usša ši se pozlašila!
Hiljadili se šakvi junaci!

Razbrajalice

Razbrajalice su „tipični modeli nonsensnog govora, zasićenog kovanicama iz usmene tradicije. Po poreklu su ieoma stare, a nastale su u trenucima čovekove dokolice ili praktične potrebe da se o nečem odluči, da se nešto razbroji ili podeli. U novije vreme o razbrajalicama se uglavnom govori kao o dečjim pesmama, satkanim na melodiji i ritmu, prijemčivom dečjem osećanju muzike. Struktura, kompozicija i glsovni sklop ovih pesama, poslužio je kao uzor za stvaranje nonsensne poezije mnogih savremenih dečjih pesnika" (Milinković, 2010: 33).

Razbrajalicama se deca često služe da bi odredila ko će započeti neku igru, da bi među sobom podelila uloge u svojim igrama i slično. Osnovna strukturna obeležja razbrajalica su:

– zvučni efekti, zasnovani na aliteraciji, asonanci i rimi,
– nonsensni karakter,
– zaumni jezik, koji nas vraća pragovoru i samim počecima poetske umetnosti.

Po ovim obeležjima razbrajalice predstavljaju baštinu moderne dečje poezije. U njima je važan ritam slogova koji se govore skandirajućim izgovorom i zahvaljujući tome deca ih i pamte, ne baveći se njihovim smislom i značenjem, kojije potpuno u drugom planu ili čak i ne postoji. Otuda razbrajalice, poput ovih koje slede, ne možemo ni tumačiti, nego deci treba prepustiti da uživaju u magiji jednog jezika koji je lišen informativne funkcije. Njima je razumljiva ekspresija glasova i neobičnih sazvučja kao jedan novogovor koji doživljavaju kao nešto blisko vlastitom iskustvu:

ELEN, BELEN

Elen, belen, balbadelen,
žiša, giša, okma, lokma
zlatna smokva,
zlatna jabuka,
idi s njom napolje!

VILJUŠKA, KAŠIKA, NOŽ

Viljuška, kašika, nož,
Ide brzi voz.
U vozu tri stvari:
Viljuška, kašika, nož.

1,2,3,4,5,6,7,8,9,10
1,2,3,4,5,6,7,8,9,10
izašao beli mesec
i njegova sestra Danica
nebeska kraljica!

En Den Dore
en den dore, duboko je more
a još dublja Mitrovica
gde se kisi kiselica
kiselica kisi
ti za mene nisi.
En den dini savaraka tini
savaraka tika taka
bije baja bum.

ECI PECI PEC

Eci peci pec
ti si mali zec
a ja mala vjeverica
eci peci pec.

Ređalice

Ređalice su pesme koje imaju jasno markiranu didaktičku crtu. „Struktura i sadržina ovih pesama podešena je tako da kod deteta podstiče intelektualne i voljne sposobnosti, pomažući mu da uz igru neopaženo otkriva kauzalno-posledične odnose kompleksnih pojava u neposrednom životnom okruženju. Prateći sadržinu ovih pesama, dete razvija pamćenje, sposobnost uočavanja, logičkog razmišljanja i percepcije konkretnih pojava i događaja" (Milinković, 2003: 17).

Ređalice su takva vrsta dečjih govornih igara u okrilju usmene književnosti za koju su karakteristične sledeće strukturne specifičnosti:

– siže i kompozicija ovih pesama zasnivaju se na kumulaciji, koja se javlja u vidu ulančavanja i višestrukog ponavljanja istih elemenata koji tvore priču;
– predmet priče j e beznačaj an, ali on postupkom nagomilavanja, dobija hiperbolisane dimenzije, zbog čega u njima dominira
– humoristički efekat.

Ponavljanja i uzročno-posledične asocijacije pomoću kojih se uređuje nizanje elemenata u ovim ponekad prilično dugim pesmama, izuzetno okupiraju pažnju malih slušalaca, zbog čega su ređalice veoma popularna književna vrsta u predškolskim ustanovama. U najomiljenije ređalice ubrajaju se Pošla koka na pazar, Vrabac pipac, Svejedno drugo pojede, Guska vodu pljuska, Grlica guče i druge. Mi ćemo ovde predložitijedan mogući model metodičkog oblikovanja jedne manje poznate ređalice.

Isiade mi mrvica! Ispade mi mrvica!
A kamo ta mrvica? Izjela je grlica!
A kamo ta grlica? Otišla je iutem!
A kamo taj putak? Zarasta je travicom!
A kamo ta travica? Pokosio dugonja!
A kamo taj dugonja? Posjekla ga sjekira!
A kamo ta sjekira? U kovača za pasom!
A kamo taj kovač? Zavuko se u mijeh!
A kamo taj mijeh? Rastočili crvi!
A kamo ti crvi? Pozobala koka!
A kamo ta koka? Snijela je jaje!
A kamo šo jaje? Izjela su djeca!

Skoro po pravilu prilikom govorne interpretacije ređalica vaspitač treba da se služi očiglednim, ilustrativnim materijalom (serija slika, aplikacija, maketa sa mobilnim delovima, komplet lutaka i slično) koji će malim slušaocima vizuelno predstaviti pojedine elemente u ređalici i njihov redosled. Na taj materijal deca će se oslanjati prilikom razgovora o ređalici i uočavanja osobenosti njene strukture.

POŠLA KOKA NA PAZAR

Pošla koka na pazar
Pošla koka na pazar, uprljala nožicu.

Dođe ona jednom grmu:
Tari grme ovu nogu!
A grm kaže: Neću!

A pričekaj jedan grme, ja ću na te kozu dovest pa će tebe koza brsti.
I dovede jednu kozu
Brsti kozo ovaj grm!
A koza kaže: Neću!

A pričekaj jedna kozo, ja ću na te vuka dovest, pa ce tebe vuk pojest.
I dovede jednog vuka.
Jedi vuče ovu kozu!
A vuk kaže: Neću!

A pričekaj jedan vuče, ja ču na te selo dovest pa ce tebe selo biti.
I dovede jedno selo.
Bij selo ovog vuka!
A selo kaže: Neću!

A pričekaj jedno selo, ja ću na te vatru dovest, pa ce tebe vatra palit.
I dovede jednu vatru.
Pali vatro ovo selo!
A vatra kaže: Neću!

A pričekaj jedna vatro, ja ću na te vodu dovest; neka tebe voda gasi.
I dovede jednu vodu.
Gasi vodo ovu vatru!
A voda kaže: Neću!

A pričekaj jedna vodo, ja ću na te konja dovest; neka tebe konj pije.
I dovede jednog konja.
Pij konju ovu vodu!
A konj kaže: Neću!

A pričekaj jedan konju, ja ću na te sedlo dovest; neka tebe sedlo tare.
I dovede jedno sedlo.
Tari sedlo ovog konja!
A sedlo kaže: Neću!

A pričekaj jedno sedlo, ja ću na te miša dovest; neka tebe miš gricka.
I dovede jednog miša.
Grickaj mišu ovo sedlo!

Stade miš sedlo grickat, strade sedlo konja trt, stade konj vodu pit, stade voda vatru gasit, stade vatra selo palit, stade selo vuka biti, stade vuk kozu klati, stade koza grm brstit, stade grm nogicu čistit,

GUSKA VODU PLJUSKA

Ajmo reći jedan jedan, jedna guska vodu pljuska
travo zelena, nepokošena, curo garava, bi l' se udala

Ajmo reći dva dva, dvije dojke u djevojke
jedna guska vodu pljuska
travo zelena, nepokošena, curo garava, bi l' se udala

Ajmo reći tri tri, tri nožice u stolice
dvije dojke u djevojke
jedna guska vodu pljuska
travo zelena, nepokošena, curo garava, bi l' se udala

Ajmo reći četri četri, četri točka pod kolima
tri nožice u stolice
dvije dojke u djevojke
jedna guska vodu pljuska
travo zelena, nepokošena, curo garava, bi l' se udala

Ajmo reći pet pet, pet je prsta u rukama
četri točka pod kolima
tri nožice u stolice
dvije dojke u djevojke
jedna guska vodu pljuska
travo zelena, nepokošena, curo garava, bi l' se udala

Ajmo reći šest šest, šest volova pod kolima
pet je prsta u rukama
četri točka pod kolima
tri nožice u stolice
dvije dojke u djevojke
jedna guska vodu pljuska
travo zelena, nepokošena, curo garava, bi l' se udala

Ajmo reći sedam sedam, sedam dana u nedelji
šest volova pod kolima
pet je prsta u rukama
četri točka pod kolima
tri nožice u stolice
dvije dojke u djevojke
jedna guska vodu pljuska
travo zelena, nepokošena, curo garava, bi l' se udala

Ajmo reći osam osam, osam vila kolo igra
sedam dana u nedelji
šest volova pod kolima
pet je prsta u rukama
četri točka pod kolima
tri nožice u stolic
dvije dojke u djevojke
jedna guska vodu pljuska
travo zelena, nepokošena, curo garava, bi l' se udala

Ajmo reći devet devet, devet braće jedne gaće
osam vila kolo igra
sedam dana u nedelji
šest volova pod kolima
pet je prsta u rukama
četri točka pod kolima
tri nožice u stolice
dvije dojke u djevojke
jedna guska vodu pljuska
travo zelena, nepokošena, curo garava, bi l' se udala.

Brzalice

Brzalice su „specifične govorne igre dece i odraslih, satkane od nonsensnih izraza, ili glasova i glasovnih grupa teških za izgovor. Pri izgovoru brzalica među decom (ili odraslima) javlja se neka vrsta nadmetanja: ko će više puta, brže i tačnije izgovoriti nepodesno raspoređene reči i alogične izraze. Učesnici igre se istovremeno zabavljaju i nadmeću, a greške koje pri tom naprave, izazivaju spontan i nekonvencionalan smeh. Brzalice se mogu definisati i kao svojevrsne artikulacione vežbe, na kojima se brusi 'gimnastika' uma i tečnost govora" (Milinković, 2010: 32). Izgovaranjem nonsensnih i kakofoničnih izraza deca igrajući se savlađuju složene logopedske vežbe, koje im pomažu da izoštre dikciju i eliminišu nepirjatne govorne mane. Svojom sadržinom, a naročito stilskom i jezičkom konstrukcijom, brzalice privlače pažnju svih uzrasnih i intelektualnih nivoa. U tekućoj produkciji moderne poezije, ima dosta pesnika koji slede vsrsifikaciju i ritam ovih usmenih formi.

I brzalice, kao i prethodne dve vrste dečjegjezičkog folklora, imaju sledeće strukturne osobenosti:

– zasnivaju se na izuzetno učestaloj primeni asonance i alite-racije;
– treba ih izgovarati brzo, obično tri puta uzastopno, bez zastoja, te su zbog toga prava fonetska i fonološka gimnas-tika, koja izaziva
– humoristički efekat.

Brzalice su reči slične jedna drugoj u zvukovnom sklopu.

Baš zbog toga i olazi do neminovnosti da se pogreške dešavaju pri njohovom brzom izgovoru. Obično se pogresi ona reč koja se teže izgovara, pa i izaziva smeh, sočan i poučan.
Ne samo što te pogreške izazivaju smeh kod prisutnih slušalaca nego ih i izazivaju da asociraju na razne stvari, pojave, ljude i događaje.

Sledeće brzalice, koje deca lako mogu naučiti, pomoću ilustracija na kojima se po mogućstvu duhovito predstavlja njihov sadržaj, uvežbavaju se u takmičarskoj igri među decom, u kojoj je cilj da se brzalica izgovori što brže, što tačnije i više puta:

Na vrh brda vrba mrda.
Ide crn trn da odgrize crnom trnu crn vrh.
Proši konac kroz pokrovac.
Leži kuja žuta ukraj zkuta puta.
Upletoste li kajiščiće u opiančiće?
Razraste li se oraščip u vrščić?
Ture bure valja, bure Ture ganja.

Jesi li to tu, jesi li tu ti, jesi li tu to ti?
Kamenčićeš ćeš me, kamenčićem ću te!
Miš uz pušku, miš niz pušku.

Odosmo u kotlokrpa, kad kotlokrp krpi sa svojih devet kotlokrpovica, a stara kotlokrpovica u kotlokrpovim kolima vodu nosi!

Brzalice treba učiti tako da se na početku izgovaraju polako da bi se uočila pravilna artikulacija, pa se tek nakon toga njihov izgovor sve više ubrzava. Zadatak se otežava, a time igra postaje zanimljivija, ukoliko se od dece traži da brzalicu ponove dva, tri, pet i više puta.

Zagonetke

Zagonetke su alegorična pitanja, na koja se može dati samo jedan odgovor (Milinković, 2003: 30). Zagonetke pripadaju najstarijim umotvorinama, a prisutne su u usmenoj i pisanoj tradiciji svih naroda. Internacionalnog su i svevremenskog karaktera. Kao igra i provera oštroumlja i mudrosti, datiraju još od starih Grka (Homer, Hesiod, Platon), a sreću se i u srpskoj srednjovekovnoj književnosti, navodi isti autor. Zagonetke su duhoviti i misaoni, a katkad i humoristični usmeni oblici, na kojima se proverava oštroumlje i dosetljivost onih koji „zagonetaju" i onih koji „odgonetaju". Po toj osobini, a naročito po tome što predstavlja jedan vid igre i zabave, ova usmena forma je jednako privlačna za decu i odrasle, jer svako u njoj može maći dovoljno motiva za relaksaciju sopstvenog duha.

One su obično bez misaone dubine poslovica i pitalica, pa je zabava duha njihova prvenstvena namena. Specifična obeležja po kojima se izdvajaju zagonetke kao posebna književna vrsta su:

– to su kratke izreke, koje se upotrebljavaju kao
– misaona – govorna igra, koja zahteva oštro zapažanje, pronicljivost i duh;
– misao, predmet, radnja, biće u njima se prikazuje posredno, najčešće u vidu metafore;
– proces zagonetanja ima dva dela: zagonetku i odgonetku;
– do odgonetke se dolazi putem različitih analogija po složenosti, suprotnosti, funkciji i slično.

Pojam koji čini odgonetku mora deci biti veoma dobro poznat da bi ona mogla rešavati zagonetku. Njima moraju biti poznate pojedinosti koje ulaze u sastav pojma koji se zagoneta da bi operacija uspostavljanja paralelnih slika, na kojima počiva metafora, mogla da se odvija.

Rešavanje zagonetki je u direktnoj vezi sa razvojem mišljenja predškolskog deteta i njegovom sposobnošću da klasifikuje, analizira, izvodi sintezu i slično.

Deci se rešavanje zagonetki olakšava prethodnim pokazivanjem predmeta ili slika, pomoću kojih se pojmovi, koji će se kasnije zagonetati, detaljno razlažu i analiziraju, i upoređuju sa nekim drugim koji su im po određenom svojstvu slični. Na jednoj usmerenoj aktivnosti vaspitač obično decu upoznaje sa nekoliko zagonetki, koje su grupisane po temi: o životinjama, cveću, godišnjim dobima, delovima čovekovog tela, prirodnim pojavama i slično. Dobro je da se vaspitač opredeli samo za jednu tematsku grupu zagonetki, jer će tada u motivacijskom delu, prilikom korišćenja ilustrativnog materijala, lakše moći da uputi njihova zapažanja i razmišljanja u potrebnom smeru. Za dete je jedan od važnih učinaka zagonetanja otkrivanje čudesnog u svetu običnih stvari i uobičajenog poretka među pojavama. Taj trenutak otkrovenja podrazumeva smisao za izoštreno, a to ponekad znači i humorno viđenje.

Đeca majci kaži: piju, piju;
a majka njih pita: ko, ko?
/Pilići i kvočka/

Bijelo kao guska, ide kao guska,
i dreči kao guska, a nije guska.
/Gusan/

Odoše dva oca i dva sina u šumu,
rascijepiše jedan ćutak na četvoro,
svaki po jednu četvrt uzeše,
a jedna četvrt ostade.
/Deda, sin i unuk/

Roge ima, koza nije,
travu pase, ovca nije,
samar nosi, konj nije.
/Puž/

Poslovice

Poslovice su jezgrovite misli, nastale u dalekoj prošlosti, a veoma aktuelne i danas. One sadrže neku životnu istinu (U dobru je lako dobar biti; Na muci se poznaju junaci), duboku narodnu mudrost (Tiha voda breg roni; Ako koza laže, ne laže rog), ili vekovno iskustvo prethodnih generacija (Od inata nema gorega zanata; Bez alata nema zanata, Ljudi se ne mere peđu, no pameću). Zbog ovakvih osobina, nemoguće je odrediti konkretnu starost pojedinih poslovica, ali bez obzira na vreme nastanka, ono što se njima iskazuje, ima univerzalno, svevremensko značenje (Milinković, 2010: 44).

U predgozoru knjizi Srpske narodne poslovice, Vuk je zabeležio da poslovice u našem narodu nemaju posebno ime nsgo kad se koja hoće da rekne, obično se govori: Štono ima riječ; Štono stari vele, ili Štono babe kažu, itd.

Forma poslovica je različita. Najčešće su u proznom obliku, a ređe u stihu ili dijalogu. No bez obzira na formu, struktura poslovce se uvek svodi na rudimentarnu poentu u kojoj je iskazana neka misao o suštini života i čovekove egzistenije, o smrti i prolaznosti, o dobru i zlu, o ljubavi i mržnji, o radu i neradu, o sreći i nesreći, o bogatstvu i siromaštvu, o slozi i neslozi i sl. M. Milinković (2010) naglašava da poslovice nisu stvarane za decu, ali svojim poruka-ma i istinama mogu biti itekako poučne za najmlađe čitaoce.

Poslovice postoje na svim jezicima i u svim kulturama. Prve pisane nalaze se već u Bibliji među mudrosnim knjigama Starog zaveta.

Za poslovice bi se moglo reći da poseduju sledeće strukturne osobenosti:

– sažete su i oštroumne izreke;
– to su formulacije u kojima su zaveštani mudrost i iskustvo od pamtiveka;
– moralna načela građena su na iskustvu koje se crpi neposredno iz života;
– u stihu su ili ritmičnoj prozi;
– pisane su posebnim gnomskim stilom, čije su formativne karakteristike asindeton (bez veznika), metaforično upotrebljene reči i kontrast, pojačan paralelnim konstrukcij ama.

Za predškolsku decu se biraju poslovice koje su po svome sadržaju i obliku bliske njihovom socijalnom iskustvu i stepenu razvoja mišljenja. One u svakom slučaju moraju biti jednostavne i razumljive, a takve su poslovice koje su ovde predložene:

Bez alata nema zanata.
Bez zbora nema dogovora.
Bez muke nema nauke.
Doći će maca na vrašanca.
Ispeci pa reci.

Ko drugome jamu kopa, sam u nju pada.
Ko se hvali, sam se kvari.
Koji hrt dva zeca tera, ni jednog ne uhvati.

Ko radi, ne boji se gladi.
Ko rano rani, dve sreće grabi.
Ko traži veće, izgubi i ono iz vreće.
Lepa reč gvozdena vrata otvara.

Majčina ljubav — detinje veselje.
Mekano je krilo materino.

Na mlađima svet ostaje.
Na muci se poznaju junaci.
Niko se nije naučen rodio.

Početakje svaki težak.
Prvo skoči ia onda reci - hoi!
Prijatelj se u nevolji poznaje.

Rugala se ruga, pa postala druga.

Svakom svoja majka mila.
Svuda lepo, a u krilu materinu najlepše.
Složna braća grade nove dvore, a nesložna i stare razore.

Što ne želiš sebi, nemoj ni drugome.

Nema zime dok ne iadne inje, na iroleća dok sunce ne sine, ni radosti dok ne deliš s kime.
Teško drugu bez svojega druga i slavuju bez zelvna luga.

Zrno po zrno pogača, kamen po kamen palača.

Mira Peteh i Marija Duš u svom priručniku Poslovice i zagoneške za najmlađe razlikuju povezani i celoviti pristup poslovicama. Pod povezanim pristupom podrazumevaju ukomponovanje poslovica u određenu prirodnu situaciju u koju se spontano uklapaju. Taj pristup se taksfe javlja kad se poslovice koriste kao uvod ili zaključak neke aktivnosti.

Pod celovitim pristupom ove autorke podrazumevaju upoznavanje dece sa poslovicama kao književnom vrstom. Tu je potrebno najpre poslovicu definisati, a deca to čine nazivajućije mudrom rečenicom. Ona se upoznaju sa poslovicama tako što objašnjavaju šta im kazuje, šta im poručuje. Na jednoj usmerenoj aktivnosti deca mogu raspravljati o nekoliko tematski povezanih poslovica, npr. o zdravlju, radu, znanju, slozi, o tome šta je lako ili šta je teško, o ljubavi, o bo-gatstvu i slično.

Na kraju treba dodati da objašnjavanje specifične, arhaične leksike, koja je iščilela iz naše svakodnevne jezičke upotrebe, ali i dalje daje posebnu lepotu i patinu drevnosti tekstovima iz narodne književnosti, - takođe je izuzetno važan postupak u približavanju dela predškolskom detetu. Bez razumevanja na semantičkoj ravni nema doživljaja, na kome se temelji interpretacija književnog teksta u predškolskim ustanovama. Narodne umotvorine utiču na razvoj jezičkog senzibiliteta dece, njihovog književnog ukusa i omogućuju im da u sasvim ranom detinjstvu jezik, kao sredstvo kojim se gradi književni svet, upoznaju po prvi put upravo na vrelu narodnog govorenja i lepoti razigrane narodne reči.

Lirska pesma

Poezija ili lirika je naziv za književni rod u stihu i prozi (pesma u prozi). Poezija je vrsta književno-umetničkog izražavanja i plod je iznošenja pesnikove unutrašnjosti, njegovih misli i raspoloženja. Nastala je u starogrčkoj književnosti iz obreda posvećenih Meliku (vladaru), u kojima su se pesme izvodile uz pratnju muzičkog instrumenta lire.

Lirske pesme su se pevale uz muziku, danas se deklamuju, recituju. Lirsko pesništvo nastalo je u svojevrsnom sinkretizmu, stapanju muzike, glume, govora, plesa... ispunjava stvaraoca i čitaoca utiskom - impresijom; govori kroz jedinstvo zvuka i smisla.

Najveći deo lirskih pesama može se tumačiti kroz svoju praktičnu upotrebu – i tako ih podeliti na dve velike grupe: običajne i obredne pesme u prvoj grupi, i ljubavne i ostale pesme, koje nemaju nikakve namenske motive, u drugoj grupi. Obredne pesme se dalje mogu podeliti na kalendarske obredne pesme (koledarske, dodolske, uskršnje, đurđevske, vodičarske, lazaričke, spasovske, kraljičke, ivanjske), zatim pesme koje su povezane za razne trenutke ljudskog života – babičke pesme, uspavanke, tužbalice, svatovske pesme, a običajne pesme, ili posledničke pesme su vezane za rad i zabavu i među njima spadaju: žetelačke, igračke, pesme koje se pevaju na prelu ili 'ranilu', slepačke pesme i druge. I običajne i obredne pesme su nastale iz paganskog, ritualnog shvatanja rada i života. Čak i kalendarske pesme, koje su povezane za mnoge hrišćanske praznike, su sačuvale svoj paganski karakter, naročito one koje opisuju obredne običaje vezane za godišnje promene u prirodi.

Prilikom interpretacije lirske poezije na predškolskom uzrastu može se poći od pojedinih specifičnih umetničkih obeležja ovog žanra, a to su:

– osnovni pesnički motiv,
– osnovno pesnikovo raspoloženje (osnovna emocija) koje prožima pesmu ili pojedine njene delove,
– karakteristične pesničke slike,
– jezička i stilska sredstva kojima su one građene,
– zvukovna i ritmička organizacija,
– narativni tok.

Deci treba omogućlti da izražavaju svoj aktivan odnos prema poetskom tekstu. Onaj strukturni element kojije najsnažnije delovao na decu treba da bude osnovno polazište za interpretaciju. On se odabira kao najvažniji u neposrednom radu sa decom i on daje smer razgovoru koji će se o pesmi voditi. Dominantni strukturni element, jedan od gore naznačenih, može se po potrebi povezivati s drugim elementima u celovitom pristupu pesmi, ali će to, ipak, zavisiti od uzrasnih mogućnosti dece. Sa decom mlađeg uzrasta moguće je inter-pretaciju graditi samo na jednom strukturnom elementu, dok na starijem uzrastu može biti obuhvaćeno više takvih elemenata.

Pošto su neki od strukturnih elemenata, koji mogu biti polazište za interpretaciju, već objašnjeni (tema, motivi, kompozicija, idejni i etički smisao, jezik i stil, jezička igra, humor), ovde ćemo se detaljnije pozabaviti sledećim žanrovskim specifičnostima lirske poezije za decu: narativni tok, zvukovna i ritmička organizacija i karakteristične pesničke slike.

Što se tiče narativnog toka poznato je da je fabulativnost specifična karakteristika dečje lirske pesme. Dečja pesma upravo i nije čisto lirska, već je pre epsko-lirska. Dečja čitalačka publika je sklona fabulativnosti i ona često putem fabule otkriva i upoznaje svet književnog dela. Međutim, dečja pesma zbog narativnosti ništa ne gubi na svojoj liričnosti. Dečja pesma sa naracijom zapravo je samo jedan kompozicioni tip lirskih pesama. U takvoj vrsti pesama više js naglašen narativni element, a osnovni motiv se u njima razvija posredstvom naracije. Ovo je vrlo čest tip pesama u dečjoj literaturi. O fabuli, kao strukturnom elementu i polazištu za interpretaciju, opširnije će biti reči u vezi s nekim epskim vrstama (bajka, basna, priča).

Zvukovna i ritmička organizacija je jedno od bitnih obeležja lirske pesme. Pesmu čini melodija reči i stihova. Stihovi i proza su dva tipa književnog izražavanja. Često se međusobno prepliću pa ih je ponekad teško odvojiti. Tako, na primer, pesnikinja Desanka Maksimović često u svoje priče upliće stihove. Dečji pisci Brana Cvetković, Dragan Kulidžan i Vladimir Andrić svoje priče ispisuju u vidu ritmične proze. Kada čuju jedan književni tekst, predškolska deca lako razlikuju da li je napisan u stihu, ili proznim načinom. Deca to zapažaju na osnovu različitog ritma govora, a ne na osnovu načina na koji je tekst grafički oblikovan u knjizi. Uostalom, grafički oblik nije jedino obeležje stiha. Ritam u stihovima kao i ritam stihova nastaje usled posebne zvukovne organizacije, a ostvaruje se smenjivanjem naglašenih i nenaglašenih slogova po određenim pravilima, pauzama, glasovnom usklađenošću i podudarnošću, sintaksičkom i semantičkom celovitošću i slično. Decu predškolskog uzrasta uopšte ne treba upućivati u pojedina pitanja koja se tiču versifikacije (npr. dužina i broj slogova, naglašenost i nenaglašenost, dužina stihova, strofa, rima, cezure, načini ritmičke organizacije i njihova povezanost sa ukupnim smislom književnog dela). Kada deca stih definišu kao nešto gde se reči lepo slažu, ona svoj osećaj za sklad i melodiju crpe iz drugih izvora, koji su najmanje literarni.

Činjenica da predškolsko dete poeziju sluša, a ne čita, da je upućeno u prvom redu na auditivni a ne vizuelni prenosnik, objaš-njava pojavu da ovo dete kada je poezija u pitanju, uvek bolje i radije prihvata onu kojaje sugestivno zvučna i melodična. Rima ima značajnu, ako ne i presudnu ulogu. Samo jedan primer koji bi išao u prilog ovoj tvrdnji. Dete koje još nije napunilo tri godine sluša pesmu Slobodana Lazića Ečke tečke sa gramofonske ploče nekoliko puta uzastopno. Još nije uspelo da zapamti i poveže sve reči u celovitu pesničku sadržinu. Ali, zapaziloje nametljivo zvučne udare rime na kraju stihova, i s intenzivnom pažnjom, prateći pesmu, ono učestvuje u njenoj interpretaciji, ponavljajući zajedno spevačem samo poslednje slogove reči koji se rimuju. Na stranu to što besmislene reči ečke kod recitala i može da doprinese dinamici izvođenja. U svim drugim prilikama deca treba pojedinačno da ponavljaju pesmu koju uče napamet.

Uobičajeno je prilikom učenja pesme da se, nakon motivisanja dece i izražajnog govorenja vaspitača (koji je više puta ponovio tekst), što je bilo povezano i sa tumačenjem doživljaja koji su pojedini elementi teksta izazvali, poziva neko dete koje bolje pamti da uz pomoć vaspitača ponovi stihove kojih se seća, a zatim se krug dece koja to pokušavaju širi. Pomoć vaspitača se, pre svega, sastoji u podsećanju na smisao pesme, pokazivanju gestom, pozivanju na ilustrativni materijal koji je korišćen u toku govorne interpre-tacije, navsfenju ključne reči, započinjanjem stiha. a tek onda u „sufliranju" teksta. Ovim se deca usmeravaju na pamćenje po smislu, a ne „papagajsko" utuvljivanje, bez razumevanja.

Postoji velika opasnost da se ponavljanje stihova radi učenja napamet pretvori u dril, da bude dosadno, čime se u vaspitno-obrazovnom, pa i estetskom pogledu, postižu rezultati sasvim suprotni od željenih. To se može izbeći unošenjem novih postupaka: igre, dijaloga, glume, recitovanjem sa malog podijuma, kroz „televizor", u ime neke lutke, uz magnetofonsko snimanje i reprodukciju i sl., a pravi pokazatelj uspešnosti ovakvih podsticajaje interesovanje koje zapažamo kod dece. Ako ono opadne treba promeniti i aktivnost. Za ovo su naročito korisni postupci kojima se ispunjavaju rekreativne pauze, ali i recitovanje drugih stihova, govorne igre i sl.

Osim opisanog metodičkog postupka, usvajanju stihova doprinosi njihovo doživljavanje, povezivanje emocija koje bude stihovi sadečjim iskustvom, podvlačenje ovog doživljaja brižljivo odabranom muzikom ili pokazivanje slike sa odgovarajućom temom. Naročito su najmlađoj deci potrebni ovakvi postupci koji podrazumevaju očiglednost, unošenje stihova u kontekst dramatizacije, muzičku kulisu i sl. Ona stihove pamte više uzgred, dok se kod starije dece uočava voljni napor, namera da se stihovi zapamte i verno reprodukuju.

DJETETU

Oj snašice Nedo, otkup' ovo čedo!
Ako li ga mlada otkupiti nećeš,
mi ćemo g' odneti tam' u našu zemlju.

Tam' u našoj zemlji po dva sunca greju,
po dva sunca greju, po dva vetra veju;
čedo nama treba, kao struk bosiljka.

NADŽNJEVA SE MOMAK I DJEVOJKA

Nadžnjeva se momak i djevojka:
momak nažnje dvades't i tri snopa,
a devojka dvadeset i četiri.
Kad uveče o večeri bilo,
momak pije dvades't i tri čaše,
a devojka dvadeset i četiri.
Kad ujutru beo dan osvanu,
momak leži, ni glave ne diže,
a djevojka sitan vezak veze!

MARKO KOSI TRAVU DETELINU

Marko kosi travu detelinu.
Često majka Maru dozivaše:
''Ajde Maro Marku leb da nosiš''.
''Neću majko Marku leb da nosim.
Marko mene za sestru ne haje''.
Ljuto majka Marka proklinjaše:
''Da iskoči zmija ispod otkos,
da ispije Marku crne oči.''
Tek što majka u riječu beše,
iskočila zmija ispod otkos,
pa ispije Marku crne oči.
Dostigla ga kletva materina.

NEČUVENI POSLOVI

Aj đevojko, dušo moja!
Što si tako jednolika
I u pasu tankovita?
Kan' da s' suncu kose plela,
A mjesecu dvore mela.
Ni sam suncu kose plela,
Nit' mjesecu dvore mela,
Van stajala, te gledala,
'Đe se munja s gromom igra;
Munja groma nadigrala
Dvjema trima jabukama
I četirma narančama.

Basne

Basna je kratka poučna priča sa životinjama kao junacima. Smeštena je u realni svet i samo donekle podseća na bajku. Bajka i basna su dva komplementarna oblika koji se međusobno objašnjavaju. Borbeni odnosi zamenjuju se nadmetanjem u dovitljivosti i snalaženju. Smatra se daje basna uz bajku i priču o životinjama nastala raspadom životinjskog epa. To joj je i omogućilo tipičnu epsku formu sa odgovarajućim sižejnim kompozicionim i poetsko-simboličnim obeležjima.

Basna je alegorično-simbolično-satirična priča o životinjama koje personificirano govore o čoveku. Čovek je glavni podtekst u basni, a životinje su akteri koji asociraju na njegove ljudske, etičke i socijalne norme.

Po kompozicionom sklopu, basna je kratka priča sačinjena iz dva dela: prvi je osnovna fabula, a drugi poruka koja se upućuje čitaocu. Pisana uglavnom za odraslog čitaoca, a ne za decu, u basnama se moralni čin shvata kao njen osnovni smisao. Doduše, u ponekim basnamaje ideja priče uglavnom simbolična, a alegorijaje korišćena da bi čitalac sam izvukao naravoučenije.

U recepcijskom smislu basnaje veoma prihvatljiva priča za čitaoca zbog prisustva slikovite scene uvek ispričane jasnim i jezgrovitim ezopovskim jezikom.

Do sada su poznate dve teorije o basni: Lesingova i Potebnjova. Oba autora tumače basnu kao najelementarniji slučaj i na shvatanju basne zasnivaju objašnjavanje celokupne književnosti. Lesing smatra da ako opšti moralni stav irimenimo na pojedinačni slučaj i ispričamo taj slučaj kao stvaran, to jest kao primer ili poređenje, uz to tako da ta priča služi za očiledno saznanje opšteg stava, onda će to delo biti basna (Vigotski, 1975: 112). Basna prema takvom shvatanju predstavlja samo najočigledniji vid ilustracije opšte ideje.

Basna je brz odgovor na pitanje, podesna shema za svakodnevne odnose, sredstvo za saznavanje ili razjašnjavanje bilo kakvih zamršenih životnih, političkih ili drugih odnosa. Potebnja u basni vidi ključ za odgonetanje celokupne poezije i smatra da se svako delo sastoji od delova koji odgovaraju basni. Basna je književna vrsta na granici poezije i kao takva izuzetnoje pogodna za psihološku analizu. Zanimljivoje istaći da i teorijska estetika posmatra basnu sa istog stanovišta i rado upoređuje basnu sa umetnošću reklame. Teoretičare i filozofe prate kritičari i široko javno mnjenje, koje basnu ocenjuje veoma nisko, kao delo nepunopravno u poeziji.

Istorija i psihologija insistiraju na strogom razlikovanju pesničke i prozne basne. Potebnja i Lesing, takođe, ističu da je basna po svom nastanku dvojaka, odnosno da su se njen pesnički i prozni deo često borili jedan protiv drugog i da je u istorijskom razvitku pobeđivao čas jedan, čas drugi. Tako je na vizantijskom tlu basna sasvim izgubila svoj umetnički karakter i pretvorila se u moralno – poučno delo, a na latinskom iz njeje ponikla pesnička, stihovna, basna. Međutim, neophodnoje istaći da prozna i pesnička basna nastavljaju da postoje kao dve različite književne vrste. U prozne basne ubrajaju se Lesingove, Ezopove, Tolstojeve, au pesničke La Fontenove, Krilovljeve i basne pristalica njihove škole.

VO I MIŠ

Bo cpavao u štali. Miš je šetao u skakao po volu.
Imaš dosta širine u štali. He moraš skakati po meni – reče vo u uiita ga – A znaš li ti ko sam ja?
Tu si jak u veliki, ali si miran. He radim ništa loše ako se šetam po tebi – reče miš.
Ja sam veliki u ne dam da se mali miš šeta po meni. Idi c mene dok te nisam repom' smrvio - ljutito će. vo. Nemoj tako, voko. Ja sam mali, ali umem da se ponašam kao junak – odgovori miš.

Ti junak? Ti si niko u ništa! Idi c mene – povika vo.
Miš odjuri u rupu. Posle nekoliko dana vo je teško disao. Miš dojuri u pita vola:
Šta ti je? Što tako dišeš? Vo odgovori:
Konop mi je stisnuo vrat. Davim se... Miš izgricka konop, prekide ga i spase vola.

LISICA I JARAC

Lisica pade u bunar, pa je bila prinuđena da čeka ne znajući kako da izađe. Kad jarac, nagnan žeđu, dođe do istog bunara u opazi lisicu, stade je ispitivati da li je voda do6pa. Skrivajući svoju nevolju, ona poče hvaliti vody, govoreći da je do6pa, podstičući ga da siđe. On siđe, jep je bio žedan, a Kad je ugasio žeđ, stade sa lisicom premišljati kako da izađu iz bunara. Lisica reče da je smislila nešto korisno za spas oboje:
– Upri prednje noge o zid u primakni rogove, pa kad se ja popnem gore preko tvojih leđa, izvući ću u tebe.
Jarac pristane, ona skoči na njegova leđa, stane na njegove rogove, iskoči iz bunara i počne se udaljavati. Kad je jarac prekori što krši obećanje, ona reče:
– Dragoviću moj, da si imao toliko pameti koliko dlaka na 6padi, ti ne bi sišao u bunar ppe nego što razmisliš kako ćeš izaći.

Priče o životinjama

Priče o životinjama su bliske basnama po akterima, ali ne i po karakteru, sadržaju i formi. U njima je priča realističnija i nemaju pouke. Za razliku od njih za basnu nije karakteristično realno uočavanje životinjskih osobina, nego njihovo primenjivanje na ljudske odnose. Prenosni smisao basne domininantniji je od konkretne slike u kojoj je dat.

Za razliku od priče o životinjama, koja po pravilu sadrži niz epizoda i čija kompozicija može biti i složenija, basna je po pravilu kratka. Dosta često je sva iz dijaloga i celo izlaganje vodi ka jednoj istini i jednom cilju: što sažetijom pričom o životinjama izneti jednu istinu o ljudima.

KONJ I MAGARE

Putovali zajedno konj u magare. Magare je bilo preko mere natovareno. Konj je išao prazan. Magare zamoli konja da mu pomogne u ponese malo tereta. Konj ponosit u ohol, ne htede ni da čuje o tome.
Jadno magare, najzad, sasvim iznemogne u ugine. Onda čovek natovari na konja ne samo breme, nego u magareću kožu. Sad tek konj uviđa, ali je kasno, da bi za njega mnogo bolje bilo da je poslušao magarca u da mu je pomogao.

GOLUB I PČELA

Dođe pčela na potok da se napije vode. Sleti na jedan kamen i počne da pije, Omakne se s kamena, padne u vodu i počne se daviti.
To opazi golub sa grane. Trgne kljunom jedan listić sa drveta i baci ga pčeli u vodu. Pčela se popne na list, krila joj se osuše i ona odleti.
Drugog dana dođe lovac u šumu. Opazi goluba na grani pa nanišani puškom na njega. Spazi to pčela pa sleti lovcu na ruku. Bojeći se da ga pčela ne ujede, lovac mahne rukom i golub odleti.

Evropska i srpska književnost u prvim decenijama 20-tog veka

Jean Paul Sartre - Šta je književnost

Književnost - Alegorija

Književnost - Barok u hrvatskoj književnosti

Književnost - Drama apsurda

Književnost - Epika

Književnost - Epska narodna poezija i podela

Književnost - Homersko pitanje

Književnost - Humanizam i renesansa

Književnost - Književni rad kod Hrvata

Književnost - Književni rad kod Makedonaca

Književnost - Lirska narodna poezija

Književnost - Moderna u evropskoj književnosti

Književnost - Narodne pesme iz narodnooslobodilačke borbe

Književnost - Narodne pripovetke - podela

Književnost - O našim najranijim narodnim pevačima

Književnost od renesanse do racionalizma

Književnost - Slovenačka književnost u srednjem veku

Književnost - Srpska srednjovekovna književnost

Književnost - Stilske figure - Figure dikcije

Književnost - Termin interpretacija

Književnost - Uticaj narodne na umetničku književnost

Književnost - Zapisivači i sakupljači narodne poezije

Književnost - Značenje termina simbolizam

Metodologija proučavanja književnosti

Proučavanje književnosti

Realizam u književnosti

Realizam u književnosti jugoslovenskih naroda

Realizam u književnosti kod Hrvata

Realizam u književnosti kod Slovenaca

Srpska srednjovekovna biografska književnost

Stara književnost

Struktura književnosti

Teorija književnosti - Skripta za ispit