Književnost - Lirska narodna poezija lektira

Književnost - Lirska narodna poezija

Književnost - Lirska narodna poezija

 

Prvu i potpuno preglednu klasifikaciju narodne književnosti, naročito poezije, dao je Vuk Stefanović Karadžić u predgovoru svojoj prvoj knjizi narodnih pesama.

 

Sve su naše narodne pesme, kaže on, razdeljene na pesme junačke, koje ljudi pevaju uz gusle, i na ženske, koje pevaju ne samo žene i devojke, nego i muškarci, naročito momci, i to najviše po dvoje u jedan glas. Ženske pesme peva i jedno i dvoje samo zbog svoga razgovora, a junačke se pesme najviše pevaju da drugi slušaju, i zato se u pevanju ženskih pesama više gleda na pevanje nego na pesmu, a u pevanju junačkih najviše na pesmu. Većinu narodnih pesama možemo da podelimo u dve osnovne grupe: junačke ili epske i ženske ili lirske pesme. Lirska poezija ima pretežno emocionalan karakter, jer ona opeva ljudska osećanja - radost, žalost, tugu ili ljubav. Epska poezija peva o junačkim podvizima ljudi, opeva događaje iz naše istorijske prošlosti, iz društvenog života, i to na miran, narativan (epski) način.

 

Međutim, čvrstih i sasvim preciznih granica između lirske i epske poezije ne može biti. Ima mnogo pesama koje u sebi nose i lirska i epska obeležja. Takve pesme obično imaju za motiv neko osećanje (lirski elemenat), ali je to osećanje opevano u vezi sa događajem, što znači na epski način. Zato takve pesme izdvajamo u posebnu grupu tzv. lirsko-epskih pesama. To su balade i romanse.

 

Sem ovih rodova i vrsta, dobar deo narodne književnosti čine njeni prozni oblici. Tu spadaju pripovetke, bajke, basne, novele, legende, anegdote, poslovice, pitalice i zagonetke.

 

Karakter i podela lirske narodne poezije

 

Lirsku poezitu čine one pesme u kojima se prvenstveno opevaju razna osećanja i misli. Lirska pesma može da opeva neko osećanje neposredno i isključivo, ali ona to često čini preko slika raznih situacija iz života, preko raznih događaja. Razume se, da bi takva pesma delovala kao lirski doživljaj, situacije i događaji u njoj moraju biti kazani koncizno, sažeto, u kratkoj i impresivnoj slici. Čak i kad opeva kakav događaj iz društvenog ili ličnog života, narodni pesnik ne daje opise koji bi ga odveli u narativnost, već slika samo odraz tih događaja u čovekovom unutrašnjem životu.

 

U lirskoj poeziji sačuvana je realna slika čovekovih misli i osećanja kroz vekove. U ovu poeziju čovek je utkao mnogobrojna svoja raspoloženja i nemire koji su uvek bili odraz uticaja spoljnoga sveta. Nema skoro nijednog važnijeg životnog trenutka koji nije poslužio kao motiv za ove pesme. U njima su opevane najintimnije misli i osećanja - tuga, bol, radost, žalost, i to u najraznovrsnijim oblicima. Čas je to ljubav prema dragoj ili dragom, čas roditeljska ljubav, a zatim i ljubav prema radu, prirodi ili životu. Sačuvane su u toj poeziji mnoge misli primitivnog čoveka koji je, zbunjen pred veličanstvenom i zagonetnom harmonijom prirode, tu prirodu naseljavao bogovima, vilama, vešticama i svecima. Iako se vremenom, uz opšti društveni napredak, menjala i ljudska misao, unoseći u lirsku poeziju nove motive, do naših dana su doprle mnoge pesme u kojima su verno odraženi duhovni horizonti naših predaka.

 

Računa se da u našem narodu ima oko 10.000 lirskih pesama. Neke vrste tih pesama su nestale, a neke su na putu izumiranja, pošto u novim društvenim prilikama nemaju uslova za održanje i razvoj. Takav je slučaj sa mitološkim, obrednim i nekim drugim pesmama. S druge strane, neke lirske pesme (ljubavne, svatovske, uspavanke i dr.) žive i razvijaju se i danas, pošto su vezane za uvek žive manifestacije čovekovog porodičnog i društvenog života.

 

Uzimajući u obzir pesme koje su nestale ili koje su na putu da nestanu, a isto tako i one koje i danas žive, celokupnu narodnu lirsku poeziju delimo u šest grupa: mitološke, obredne, običajne, posleničke, ljubavne i šaljive pesme.

 

Mitološke pesme

 

Mitološke pesme su ostatak pradavnih verovanja o suncu, mesecu, zvezdama, zmajevima i raznim prirodnim i društvenim pojavama. Ove pesme su nastale u periodu divljaštva, kada je čovek prešao na lovački način života. Nemoćan pred prirodom i njenim pojavama, tadašnji čovek je kroz mitološke pesme izražavao težnju da sebi olakša rad i poveća njegovu produktivnost. Verujući u mađijsku moć pesme, primitivni ljudi su mislili da ona omogućava povećanje produktivnosti rada, da pomaže u borbi protiv mnogobrojnih neprijatelja i da može umilostiviti razne sile u koje su u svojoj zaostalosti verovali.

 

Primitivni ljudi su opevali svoje mitološke predstave o vatri, o poreklu životinja, stena i jezera, o suncu, mesecu i zvezdama, o nastanku leda, kiše i snega, o postanku sveta, čoveka itd. Prelaskom na stočarstvo i zemljoradnju, pojavom metala i zanata, procvatom i raspadom rodovske zajednice, u takve mitove su ulazili novi i drugačiji elementi.

 

Procvat mitološke poezije pada baš u period rodovske zajednice, kada su naši narodi bili mnogobošci i kada su paganska religija i mitologija pružale neiscrpne motive za ovu poeziju. Pošto je hrišćanska crkva iz ideoloških razloga bila protiv paganskih mitova, u periodu učvršćivanja hrišćanstva mitološka pesma se naglo gubila. Ali u narodnom stvaralaštvu se i do danas sačuvalo prilično takvih pesama. Tragove nekadašnje mitološke poezije nalazimo i u drugim lirskim vrstama.

 

U mitološkim pesmama naših naroda najviše se peva o suncu, mesecu i vilama. U tim pesmama sunce je zamišljano kao živo ljudsko biće - ono ima majku koja ga jutrom budi, ono danju putuje, a uveče mu mati sprema postelju. U mnogim našim mitološkim pesmama opevane su i vile. One su mitološkog porekla i zamišljene su kao devojke raskošne lepote, bujne kose i veoma plemenita srca. Tako u pesmi Ženidba Nesijević Jova vila vraća vid slepoj devojci zato što je bila postojana u svojoj ljubavi. Veliki je broj ovih pesama u kojima su sunce, mesec i zvezde opevane u bračnoj vezi sa raznim mitološkim silama i božanstvima.

 

Obredne pesme

 

Stvorivši svoje bogove i prvu primitivnu religiju, čovek je počeo da vrši i određene obrede kako bi umilostivio ova zamišljena božanstva. Takav obredni ritual obavezno je bio praćen pesmom u kojoj se izražavala želja da lov bude bogat, godina rodna, a ljudi srećni i zdravi. Tako je nastala obredna poezija.

 

Najstarija obredna pesma svakako je dodolska. Ona pripada kultu božanstva plodnosti. Dodolske pesme su nastale u periodu prelaska na stočarstvo i zemljoradnju, kada je čovek bio u presudnoj zavisnosti od atmosferskih prilika i kiše. Kao što je lovac, pred polazak u lov, želeo da igrom ili pesmom utiče na svoje zamišljeno božanstvo, tako je pastir ili zemljoradnik vršio razne obrede i pratio ih pesmom da bi izazvao ili zaustavio kišu.

 

Pošto je većina čovečanstva vekovima bila upućena na zemljoradnju, dodolske pesme su čuvane u neizmenjenom obliku čak i kad bi se jedna religija zamenila drugom. Tako, na primer, naša dodolska pesma, koja je stvorena još u periodu paganstva nije mogla biti suzbijena ni kasnije, prelaskom u feudalizam i hrišćanstvo, jer je zemljoradnja i dalje ostala glavno zanimanje naših ljudi. U tom slučaju dodolska pesma je samo hristijanizirana. Nekad su se ljudi obraćali za kišu paganskim bogovima, a po primanju hrišćaistva - hrišćanskim svecima. U suštini pesme nije ništa izmenjeno: čovek moli neko božanstvo da letina bude dobra i da padne željena kiša.

 

U našem narodu dodolske pesme su se pevale isključivo za beskišnih dana. Pevale su ih u početku seoske devojke, a kasnije to su obično činile Ciganke, koje su išle po selima, a nekada i po gradovima, od kuće do kuće, moleći se za kišu i berićetnu godinu. Pošto bi otpevale pesmu, one bi dobile od domaćina dar, obično u hrani, a katkad i u novcu.

 

U grupu obrednih spadaju i krstonoške pesme, koje su i oblikom i sadržinom veoma bliske dodolskim pesmama. Pevaju se u doba beskišnih dana, kada ljudi, predvođeni barjaktarom koji se zove krstonoša, idu po polju i pevaju pesme seoskom patronu, moleći se za kišu.

 

U nekim našim krajevima ima obređenih pesama koje se pevaju o Đurđevdanu. Ove su pesme bile naročito popularne u Hrvatskom zagorju, pa se zato nazivaju pesmama o Jurjevdanu. Đurđevdan se u tim krajevima slavio kao početak proleća i obeležavao se naročitim obredom. Sve se tada kitilo zelenilom kao najvidnijim znakom probuđenog života. Pesme su se izvodile na taj način što se jedan mladić pokrivao zelenilom, išao od kuće do kuće i u društvu sa svojim pratiocem pevao pesme u kojima se izražavala želja za srećom, zdravljem i blagodeti u godini koja nastupa.

 

Uz verske obrede pevale su se i kraljičke pesme. One se zovu kraljičke zato što devojke koje ih pevaju nose na glavi krunu, a u ruci drveni mač. O Duhovima kraljice idu od kuće do kuće i prema želji ukućana pevaju pesme namenjene pojedincima ili čitavom domu. S obzirom na raznovrsnost želja, kraljice su morale imati sadržajno znatno širok izbor pesama.

 

U grupi obrednih pesama su i one koje su se pevale o Božiću i Novoj godini, a koje nazivamo zajedničkim imenom - koledarske ili koledske pesme. Po svom poreklu te su pesme vrlo stare. Pevale su se za prolećnih ravnodnevnica, kada je u doba paganstva proslavljana Nova godina. Ali kako je hrišćanstvo proslavu Nove godine zamenilo božićnim praznicima, to su se i ove pesme prenele na Božić. Međutim, tragovi starine u njima sačuvali su se na taj način što su se one pevale i o Novoj godini. Koledari su obično momci koji idu od kuće do kuće i čestitaju domaćinu praznike, želeći mu napredak u domu i moleći za darove.

 

I slavske pesme su iz grupe obrednih. One se pevaju isključivo na slavama, i to najčešće uz ceremonijal sečenja slavskog kolača.

 

Običajne pesme

 

Ova vrsta narodnog lirskog pesništva ima samo formalne sličnosti sa obrednom poezijom. Kao i obredne, i običajne pesme su vezane za određeni trenutak uz koji se pevaju. Međutim, običajne  pesme su po svom sadržaju posebna lirska vrsta. Razlika između obrednih i običajnih pesama je u tome što su obredne isključivo religioznog ili mistično-religioznog karaktera, a običajne su prvenstveno vezane za svakodnevne životne manifestacije. Običajne pesme možemo podeliti u četiri grupe:

 

- svatovske

- počašnice

- uspavanke

- tužbalice.

 

Svatovske su pesme po postanku vrlo stare, što se naročito vidi po opisima običaja o kojima pevaju. U njima se peva o prvoj ljubavi i prosidbi devojke, o oproštaju sa roditeljima i tuzi zbog rastanka sa porodičnim domom. U njima se opeva i radost sastanka sa dragim, a isto tako i strah od neizvesnosti koja očekuje devojku u novom domu. Neobičnu lepotu ovih pesama čine neprestani prelivi osećanja. Zato što devojka napušta staro porodično ognjište i rastaje se sa srećnim životom u roditeljskom domu, u ovim pesmama ima i osećanja tuge. S druge strane, udajom se zasniva i nov život koji devojačko srce ispunjava radošću. Svatovske pesme i pevaju o svim tim raznovrsnim osećanjima. Među poznatije pesme ove vrste spadaju Devojka i neven, Kad polaze svatovi i popularni Svatovac.

 

Počašnice ili zdravice su prigodne pesme koje se najčešće pevaju ili kazuju na slavama i u svatovima. U njima se obično nazdravlja domaćinu u čijem se domu održava veselje i želi se sreća i zdravlje njemu, porodici i svima prisutnima. Zdravice katkad mogu biti veoma duhovite. Simbolikom izraza i neposrednošću osećanja ističu se počašnice Junaku, Starcu i Pametnom čoveku.

 

Uspavanke su vrlo lepe pesme koje karakteriše nežnost opevanih i izraženih osećanja. To je i razumljivo, jer uspavanku uvek peva mati svome detetu, unoseći u njenu melodiju i stih najtoplije želje i misli o srećnoj budućnosti svoga deteta.

 

Naricaljke ili tužbalice opevaju osećanja tuge, bola i žalosti za mrtvima. U njima tuže roditelji za decom, deca za roditeljima, sestre za braćom ili devojka za dragim. U njima se mirno, dostojanstveno, ali i potresno iznosi bol zbog nečije smrti ili nesrećnog slučaja. Naročito je lepa tužbalica koju je Petar Petrović Njegoš uneo u svoj Gorski vijenac. To je tužbalica sestre Batrićeve koja opeva bol za bratom koga su Turci na prevaru domamili i ubili. Naricaljke nose uvek u sebi specifična obeležja kraja u kome su nastale, i to ne samo u pogledu jezika, već i u načinu izražavanja osećanja. Poznate su naricaljke: Za kćerkom, Zar ti nije žao, Treći dan na grobu i druge.

 

Unekoliko su slične tužbalicama i slepačke pesme, koje su slepci pevali po vašarima, sajmovima i o crkvenim praznicima.

 

Pevajući pesmu, slepac želi da kod prisutnih ili slučajnih prolaznika pobudi samilost i tako isprosi milostinju. Pošto je dobar deo ovih pesama tako usmeren, njihova književna vrednost je najčešće neznatna. Ali među njima se mogu naći i umetnički uspelije pesme, koje iskreno i potresno opevaju nesreću ljudi koji su ostali bez vida.

 

Ljubavne pesme

 

Kada je došlo do prirodne podele rada, a s njom i do dužeg ili kraćeg odsustva muškaraca, javila se i ljubavna pesma kao posebna vrsta narodne lirske poezije. U prvobitnim ljubavnim pesmama izražavana je briga žena za muškarcima koji su se nalazili u lovu ili ratu. Ova poezija je u početku imala često mađijski karakter. Erotičnost, kao jedan od elemenata ljubavne poezije, pojavila se tek kad je u ljudskom društvu počeo da preovladava individualni brak.

 

Vremenom, ljubavna poezija se stalno usavršavala i bogatila, tako da ona danas predstavlja najrazvijeniju pesničku vrstu. Međutim, iz nje ni do danas nisu potisnuti neki elementi koji svoje poreklo vode iz najranijih vremena. Tako, na primer, strela se u ljubavnoj poeziji javila u periodu u kome je preovlađivao lovački način života. I mađije koje često srećemo u ovim pesmama po svom poreklu su takođe veoma star pesnički elemenat. Motiv udaje mlade žene za starog i bogatog čoveka mogao je da nastane tek kada se pojavilo bogatstvo i kad su bogati starci mogli da kupuju mlade i siromašne devojke. Pošto je imovinska nejednakost vremenom bila sve veća, to se i ovaj motiv udaje siromašne devojke za bogatog starog čoveka sačuvao i do naših dana.

 

U ovoj lirskoj vrsti najčešće srećemo ljubav između momka i devojke, i tu ljubav naročito karakterišu toplina i nežnost. Ljubav se u ovim pesmama javlja onakvom kakva je i u životu: čas je realistična, a čas idilična, sa puno romantičnih ukrasa u izrazu. Ljubavna pesma najčešće opeva iskazivanje ljubavnih osećanja, i to na najrazličitije načine. To kazivanje je nekad stidljivo, rečeno samo kao nejasan i dalek negoveštaj:

 

Nisam vila da zbijam oblake,

već devojka da gledam preda se. (Srpska devojka)

 

U drugim pesmama ovo kazivanje je kitnjasto, sa puno ukrasa u izrazu, sa puno topline u osećanjima. Ljubav se često kazuje posredno, tako što momak i devojka hvale jedno drugo, a katkad i neposredno:

 

Da si cvijet. ja bih se kitio,

da si sunce, ja bih se dičio.

 

Obično se hvali lepota, i to češće telesna nego duševna. U devojaka se hvale vrednoća i poslušnost, u mladića snaga i hrabrost. Uz to, u narodnoj ljubavnoj poeziji pojam lepote nije nikad relativan. Lepi su samo crnomanjasti mladići, smeđi ređe, a plavi bezmalo nikako. Razume se da život nameće i odstupanja, pa toga prirodno ima i u ljubavnoj poeziji.

 

U ovim pesmama ima mnogo idiličnosti. Ljubav tu ne zna ni za bogatstvo, ni za gospodstvo, ni za klasne predrasude. O tome pesma kaže:

 

Volim s dragim po gori hoditi,

glog zobati, s lista vodu piti,

studni kamen pod glavu metati,

neg s nedragim po dvoru šetati,

šećer jesti, u svili spavati. (Dragi i nedragi)

 

Lepota nije uvek neophodan uslov za ljubav, pa takva shvatanja nalazimo u mnogim pesmama. U jednoj pesmi mladoženja, koga su oženili nedragom ali lepom devojkom, kaže svojoj nesuđenici:

 

I lepša je i viša od tebe,

ama nije draža na srdašcu. (Smrt Omera i Merime)

 

Ako je lepota katkad bačena u pozadinu, mladost u ovoj poeziji ostaje na najvišoj ceni. Nju ne može da zameni ni sila, ni vlast, ni položaj, ni bogatstvo.

 

Kao što u životu ljubav može biti i srećna i nesrećna, tako je nalazimo opevanu i u ljubavnoj poeziji. Iako ima više pesama sa srećnom ljubavlju, one o nesrećnoj su lepše i snažnije. One su često potresne, ustreptale, pune su tuge i bola i duboko su emotivne. Veličina ljubavnog bola najlepše je opevana kroz divnu hiperbolu u pesmi ljubavni rastanak:

 

Što je neba, da je list hartije,

što je gora, da su kalemovi,

što je mora, da je crn murećep,

pak da pišem tri godine dana,

ne bih mojih ispisala jada.

 

Snaga ljubavi u narodnoj poeziji jača je i od smrti. Jedna pesma peva kako iz grobova dvoje nesrećnih ljubavnika niču bor i borika, te se jedno vije oko drugoga (Smrt drage i dragoga). Po drugoj pesmi maćeha je otrovala dvoje zaljubljenih, a iz njihovih grobova su nikla dva drveta koja su se sastavila korenima i vrhovima. Time je narodni pevač istakao moralnu snagu prave, iskrene ljubavi i njenu vrednost u čovekovom životu.

 

Posleničke pesme - pesme o radu

 

Posleničke pesme vezane su za rad i pevaju se uz različite, natčešće uz poljoprivredne poslove, mada i pojedini zanati imaju svoje pesme. Ove pesme su nastajale onim redom kojim su se javljali pojedini poslovi. Kako se sa pronalaženjem novih oruđa i daljim društvenim napretkom menjao karakter rada, tako su se menjale, usavršavale ili umirale i posleničke pesme.

 

Ove pesme većinom odražavaju pastirski i zemljoradnički način života. Takve su žetelačke i čobanske (pastirske) pesme, zatim pesme o berbi, vršidbi itd. Žetelačke pesme su bile sastavni deo svečanosti u vezi sa prvim snopom ili sa završetkom žetve. U pagansko doba one su bile posvećene božanstvu plodnosti i imale su pretežno religiozan karakter. Kasnije, kada su sa razvitkom kulture nestajala paganska shvatanja, žetelačka pesma je sve više gubila religiozan karakter, izražavajući prvenstveno osećanje radosti zbog nagrađenog truda.

 

Prvobitna poslenička poezija bila je kolektivna. Kako u početku nije bilo individualne proizvodnje, tako nije moglo biti ni pesama za jednog pevača. Sem toga, ritam posleničkih pesama je vrlo često u punom skladu sa ritmom radnog procesa za koji je pesma vezana, što je omogućavalo da se pesma lako i skladno peva.

 

U posleničkim pesmama izražena je ljubav prema radu, koji je oduvek bio izvor najsnažnijih čovekovih radosti. Zato se u ovim pesmama uvek oseća poletno radno raspoloženje. Ove su pesme često imale takmičarski karakter. U njima se takmiče momak i devojka, i to najčešće u žetvi. Narodni pevač je pri tom redovno na strani devojke: ona uvek, kao vrednija i hitrija, pobeđuje svoga takmaca. Kroz stihove posleiičke pesme devojka često izražava i svoja intimna osećanja ljubavi, pa su takve pesme dobrim delom i ljubavie:

 

Ječam žito, seme plemenito,

ja te žela, a ja te ne jela,

već svatovski konji pozobali,

ili moji ili brata moga,

prije moji nego brata moga.

 

S pojavom klasa i društvene i imovinske nejednakosti, u posleničku poeziju su ušli i socijalni motivi. U tim pesmama se ponekad slika odnos između najamnih radnika i njihovih gospodara. Tako, na primer, u pesmi Zao gospodar se peva:

 

Duga dana u zla gospodara,

ne da sjesti niti počinuti,

sastavio ručak i večeru. 

 

Šaljive pesme

 

U šaljivim pesmama je na poseban način izražena narodna duhovitost, smisao za šalu i humor, kao i težnja da se negativne pojave izvrgnu podsmehu ili ruglu. Narodni pevač se ovim pesmama ruga ljudskim manama s namerom da ih suzbije i iskoreni.

 

Obično se ismevaju oholost, glupost, sujeta, hvalisavost i uobraženost. Ove pesme su pune duha i životne vedrine. Ali one pod vidom šale često sadrže misli koje su izraz najviše narodne mudrosti. Poneke šaljive pesme imaju i satiričan ton. To su one u kojima su ugnjetene i eksploatisane mase izrazile svoj revolt na socijalnu nepravdu i društvenu nejednakost.

 

Popularne su i duhovite narodne šaljive pesme:

 

- Ženidba vrapca podunavca

- Kotarac i njegov magarac

- Prodaja momaka i druge.

 

Balade i romanse

 

Još je Vuk Karadžić, vršeći klasifikaciju narodne književnosti, utvrdio da ima pesama koje su na međi između lirskih i epskih. To su lirsko-epske pesme ili balade i romanse. Po svom osnovnom tonu i karakteru ove pesme su emotivne i imaju pretežno lirski karakter. One uvek opevaju neko osećanje, pa su zato sadržajno bliže lirskim pesmama. Ali u načinu obrade svoga motiva one su narativne, pa se po tome približavaju epskim pesmama. Ta dva elementa - emotivnost i narativnost - čine jedinstvo i daju poseban stil ovim pesmama, koje se time i izdvajaju u posebnu pesničku vrstu. Ali, i pored toga, u ovim pesmama ipak preovladava lirsko nad epskim, odnosno emocionalno nad narativnim.

 

Balade - U početku svoga razvoja balade su se pevale uz igru, a kasnije su se razvile u samostalnu pesmu sa lirsko-epskom sadržinom. Balada je u stvari pesnička pripovetka koja, slikajući neki tragičan događaj, izaziva u nama lirska raspoloženja. Motivi naših balada su uvek iz porodičnog života. Pevač u brzim prelazima ispriča glavne momente s ciljem da sukob dramski zaoštri. Kad se tako stvori intenzivan dramski zaplet, pesma se naglo završava, i to najčešće tragično, čime se izazvano osećanje snažno produbljuje.

 

Zbog svojih stilskih osobina balade idu u red najboljih ostvarenja naše narodne književnosti. Ima ih u velikom broju čak i među pesmama istorijskih ciklusa, kao što su Smrt majke Jugovića i Zidanje Skadra. Ali ovde će biti reči samo o onim baladama koje tematski nisu vezane za istorijske događaje i ličnosti.

 

Među najlepše balade naše narodne umetnosti spada popularna Hasanaginica. To je prva umetnička tvorevina naše književne reči, koja je još u doba robovanja pod Turcima skrenula pažnju kulturne Evrope na bogato stvaralaštvo naših naroda. Njena lepota i zanimljivost motiva bili su stvaralački podsticaj i mnogim umetnicima novijih vremena u pokušaju da njen sadržaj prilagode pozorišnoj sceni.

 

U sadržaju Hasanaginice leži surova istina o obespravljenom i ropskom položaju žene u prošlosti. Nepisani patrijarhalni zakoni, kojima su nekada određivani raznovrsni odnosi porodičnog i društvenog života, surovo su ponižavali udatu ženu i stavljali je u beznadežno obespravljen položaj pred muškarcem. Muškarčeva volja bila je za ženu neprikosnoven zakon i svako ženino neodazivanje njegovim prohtevima, čak kad oni i nisu u skladu sa uobičajenim redom i utvrđenim običajima, moralo je biti surovo kažnjeno. Takva istina dobila je vanredno sugestivnu umetničku realizaciju u opisu tragične sudbine mlade Hasanaginice.

 

Moćni i silni Hasanaga boluje daleko od dvora i očekuje da ga, mimo običaja, dvori i mlada žena, majka petoro dece. Ali kad ona, nemoćna pred silom patrijarhalnog reda, to nije mogla da učini, volja muževljeva razdvaja je od dece i progoni iz porodičnog doma. Međutim, ona je i kod brata obespravljeno ljudsko biće. Iako su njena osećanja neraskidivo vezana za napušteni dom i decu, ona i u bratovu dvoru mora da se povinuje tuđoj volji i da se preuda za nevoljenog čoveka.

 

U želji da naglašeno lirski podvuče snagu materinske ljubavi, narodni pevač se u pesmi posebno zadržava na dva značajna trenutka, koja uspeva da razvije u dve zgusnute dramske slike. Prva slika prikazuje nesrećnu majku kad pred muževljevom osvetničkom samovoljom mora da napusti dom i time u korenu saseče svoj lični život, a druga je prikazuje kao majku na suznom svadbenom putu u novi i nedragi dom, kao i u tragičnom kraju pri susretu sa svojom nedoraslom decom.

 

Žena je u prošlosti smatrana potčinjenim bićem, pa su joj zato u narodnom predanju ponekad pripisivana teška nedela. Ali narodna pesma je često opevala i plemenite, duboko čovečne ženske likove. Takva je žena u pesmi Jetrvica adamsko koleno. I pored svih predrasuda i zastranjivanja kad je u pitanju žena, narodni pevač nije mogao biti slep pred činjenicom da je žena najčešće bila stub porodice i da je umela bez rezerve da se žrtvuje za drugog. Taj momenat umetnički je snažno izražen u liku Koviljke u pomenutoj pesmi. Koviljka, po smrti jetrve Vinke, čuva njenog jedinca kao svoje dete. A kada joj je zla sudbina otrgla rođenog sina, ona u malom Mirku nalazi punu zamenu, a dete u njoj svoju drugu majku.

 

Popularna narodna balada Smrt Omera i Merime ima za predmet tragiku života i ljubavi suprotstavljene neumoljivim zakonima patrijarhalne etike. U pesmi je opevano kako ni prava, iskrena ljubav dvoje mladih nije mogla da ga iz srca tvrdokornih i strogih čuvara neprikosnovenosti autoriteta starijih. Narodni pevač se uzbuđeno suprotstavio konzervativnom shvatanju o pravu starijih da samovoljno odlučuju o sudbini mladih, a istovremeno osudio i pohlepu roditelja na novac i bogatstvo.

 

Dramski zgusnuta radnja ove balade vođena je živo i sa pažljivo i vešto održavanim intenzitetom unutrašnje napetosti. Pesnik je ovaj kvalitet u obradi teme postigao smišljenim uklanjanjem iz radnje svih onih detalja koji bi prigušili dramatičan tok zbivanja.

 

Čim je saznala za tajnu ljubav sina Omera prema siromašnoj Merimi, mati nepromišljeno odlučuje da ga na silu oženi bogatom i lepom Fatom. Uzaludna je sinovljeva molba:

 

Prođi me se, mila moja majko!

Nije blago ni srebro ni zlato,

već je blago što je srcu drago.

 

Uporna mati odlučno sprovodi svoju nameru i ženi nesrećnog Omera lepom i bogatom Fatom. Ali Omer, koliko je nemoćan pred silom roditeljske vlasti i autoritetom majke, toliko je iskreno odan u ljubavi prema Merimi. Zato on u tragičnoj svadbenoj noći iskreno priznaje nedužnoj Fati da je lepša od Merime, ali joj kazuje i onu drugu, oporu i gorku istinu:

 

Moja Mera nije tako lepa,

al' je Mera mome srcu draga.

 

I pošto je potpuno pribrano obezbedio Fatu od mogućnosti da na nju padne sumnja za njegovu smrt, on umire od tuge za voljenom devojkom. U toj na izgled neobjašnjivoj smrti mladića narodni pevač je želeo da istakne snagu iskrene ljubavi i lepotu njene ljudske postojanosti. Tu svoju misao pevač će još jednom ilustrovati Meriminom smrću i njenim zajedničkim grobom sa voljenim Omerom.

 

Završna slika dveju unesrećenih majki, koje nad grobovima svoje dece u dubokom bolu proklinju i staro i mlado, ko rastavi i milo i drago, rečita je optužba onih koji, zaslepljeni bogatstvom i novcem, uništavaju sreću mladih i tok njihovog života skreću fatalnim stranputicama.

 

Balada Ženidba Milića barjaktara ima za motiv prastaro sujeverno shvatanje da neobična lepota sama po sebi predstavlja zlu sudbinu za onog ko je poseduje. U ovoj baladi takvu lepotu poseduje i Milić barjaktar i nesrećno lepa nevesta Leposava. Nastojeći da pesmi sačuva izrazito lirsko obeležje, pesnik je zgušnjavao radnju i izbegavao opisivanje pojedinosti oko prosidbe i skupljanja svatova, a što je inače karakteristično za tipično epske tvorevine. Odstranivši na taj način većinu epskih detalja, pesnik je radnju sažeo do te mere da je pesma nužno dobila karakter balade, čija se radnja odvija veoma brzo: Milić prosi devojku, ali je ona roda urokljiva, i to je fatalno, to se po narodnom predanju i verovanju ne može izbeći: kob stiže i nju i mladoženju, i oni oboje umiru.

 

U ovoj baladi se nalazi jedan od najlepših opisa ženske lepote u narodnoj poeziji:

 

Tanka struka, a visoka stasa,

kosa joj je kita ibrišima,

oči su joj dva draga kamena,

obrvice s mora pijavice,

sred obraza rumena ružica,

zubi su joj dva niza bisera,

usta su joj kutija šećera...

 

Među ostalim baladama svojom sadržinom naročito se ističe pesma Predrag i Nenad, čiji je tragični motiv obrađivan i u našoj umetničkoj književnosti.

 

Romanse - Romanse su, kao i balade, lirsko-epska vrsta, ali su po mnogim svojim osobinama bliže lirskim nego epskim pesmama. U osnovi svake romanse je neko osećanje koje se javlja u najrazličitijim nijansama. To može da bude veselo i srećno raspoloženje, kakva naglašena životna radost, ali isto tako i sumorno i bolno osećanje, no nikad ono koje bi izražavalo neki tragičan događaj.

 

Kao što su raznovrsne po opevanim osećanjima (radost, čežnja, ustreptalost, tuga, neizvesnost, bol), romanse su isto tako raznovrsne i po svojoj tematici. Pored ljubavnog motiva, koji je u ovoj vrsti dominantan, narodni pevač se često inspirisao i porodičnim, socijalnim i patriotskim temama. Zahvaljujući tome romanse su postale veoma popularne narodne pesme. Njihovoj popularnosti posebno su doprineli i neki drugi stilski elementi, karakteristični za ovu književnu vrstu, kao što su mirno razvijanje teme i svečan i dostojanstven ton.

 

Za razliku od balada, svaka naša romansa ima svoju sopstvenu melodiju sa kojom živi u narodu i koja u svemu odgovara opštem raspoloženju pesme. Tako je veoma popularna vedra muzička melodija makedonske romanse Biljana platno beleše. Originalna je i dalmatinska romansa Draga košulju prala, ispevana u veoma uspeloj slovenskoj anti-tezi. U romansi Da bi naši stari znali opeva se nevolja naših ljudi iz Međumurja koje je ljuta sirotinja naterala da se otisnu u svet radi zarade.

 

Posebno su lepe makedonske romanse koje pevaju o gorčini pečalbarskog života - Žali mome da žalime, Teška beše našata razdelba i druge. Među zanimljivim i veoma emotivnim makedonskim romansama ističe se ona sa nazivom Izvikna Stojan, u kojoj je veoma sugestivno opevano viteštvo hajdučkog poziva.

 

U Sloveniji i Istri ima takođe veoma lepih romansi, naročito sa ljubavnim motivima: Za poznanje dragog, Zljubim me hočejo razločiti i druge.

 

Evropska i srpska književnost u prvim decenijama 20-tog veka

Jean Paul Sartre - Šta je književnost

Književnost - Alegorija

Književnost - Barok u hrvatskoj književnosti

Književnost - Drama apsurda

Književnost - Epika

Književnost - Epska narodna poezija i podela

Književnost - Homersko pitanje

Književnost - Humanizam i renesansa

Književnost - Književni rad kod Hrvata

Književnost - Književni rad kod Makedonaca

Književnost - Lirska narodna poezija

Književnost - Moderna u evropskoj književnosti

Književnost - Narodne pesme iz narodnooslobodilačke borbe

Književnost - Narodne pripovetke - podela

Književnost - O našim najranijim narodnim pevačima

Književnost od renesanse do racionalizma

Književnost - Slovenačka književnost u srednjem veku

Književnost - Srpska srednjovekovna književnost

Književnost - Stilske figure - Figure dikcije

Književnost - Termin interpretacija

Književnost usmena

Književnost - Uticaj narodne na umetničku književnost

Književnost - Zapisivači i sakupljači narodne poezije

Književnost - Značenje termina simbolizam

Metodologija proučavanja književnosti

Proučavanje književnosti

Srpska srednjovekovna biografska književnost

Stara književnost

Struktura književnosti

Teorija književnosti - Skripta za ispit

loading...
1 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Književnost - Lirska narodna poezija

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u