Evropska i srpska književnost u prvim decenijama 20-tog veka lektira

Evropska i srpska književnost u prvim decenijama 20-tog veka

Evropska i srpska književnost u prvim decenijama 20-tog veka

 

Međuratna književnost je razdoblje u razvitku evropske i srpske književnosti, koje traje od završetka Prvog svetskog rata (1918) pa do početka Drugog svetskog rata (1941). Rat, rušenja i stradanja koja je preživela Evropa i svi njeni narodi, ostavili su duboke tragove na psihu posleratnog čoveka, uticali na njegovo raspoloženje, mišljenje i pogled na svet. To se neminovno odrazilo i na umetnost i književnost: ratna kataklizma je napravila veliki jaz između književnosti koja je stvarana pre rata i one koja započinje u prvim posleratnim godinama. Došla su nova osećanja, novi jezik, novi sadržaj, nove forme. Književnost je vrlo heterogena, u njoj se stalno smenjuju ili naporedo egzistiraju brojni književni pravci i struje: ekspresionizam, futurizam, dadaizam, nadrealizam, socijalna literatura, zenitizam.

 

Kraj Prvog svetskog rata predstavlja prelomni trenutak u razvitku srpske književnosti. Na književnu scenu stupaju mladi pisci zadojeni idejama ekspresionizma, futurizma i dadaizma i uvereni da je prošlo vreme realizma i došlo vreme novih ideja, ideala i htenja. Nisu svi oni bili istih književnih i estetičkih shvatanja, ali ih je spajala namera da sruše staro i izgrade novo, moderno i kosmopolitsko u književnosti. Književni život postaje dinamičan, pokreću se novi i obnavljaju stari časopisi. Oko časopisa se okupljaju istomišljenici i nastaje sukob između starih i novih, tradicionalista i avangardista. Časopis Misao, pod uredništvom Sime Pandurovića, okuplja stare, koji stvaraju u tradicionalnom duhu realizma (Sima Pandurović, Milica Janković, Velimir Živojinović, Živko Milićević, Desanka Maksimović). Časopis Dan, pod uredništvom Miloša Crnjanskog, okuplja mlade pisce koji traže novi izraz, nove emocije i nove sadržine.

 

Bogdan Popović obnavlja Srpski književni glasnik 1920. godine okupljajući oko njega stare, predratne saradnike, ali otvarajući vrata i novim, mladim piscima. Konzervativac kakav je bio, protivnik modernih književnih škola, hteo je da u časopisu stvori opoziciju mladima. Ovde će objavljivati Miloš Crnjanski, Sibe Miličić, Todor Manojlović i Rastko Petrović. Tu će se javiti Isidora Sekulić i Ivo Andrić, oboje bliži novom nego starom književnom vremenu.

 

Prve godine posle kraja svetskog rata obeležene su u književnosti antiratnim defetizmom kao izrazom stanja duha posleratnog čoveka koji je preživeo crvene godine klanja. Najsnažniji defetizam izražen je u poeziji i prozi Miloša Crnjanskog, prozi Dragiše Vasića i poeziji Dušana Vasiljeva.

 

Snažna modernistička struja javlja se oko časopisa Putevi (1922) i časopisa Svedočanstva (1924). Ova struja pokazuje interesovanje za Frojda i Bretona, za podsvesno i mistično, za narodno stvaralaštvo, crnačku umetnost, snove, život i psihu robijaša, umobolnih, retardirane dece, prostitutki. Ova struja se kretala od ekspresionizma i sumatraizma, preko nadrealizma do socijalne literature.

 

Ekspresionizam - Umetnički književni pokret s početka 20. veka, čiji je osnovni poetički zahtev izražajnost (lat. expressio = izraz). Termin ekspresionizam prvi je upotrebio francuski slikar Ž. A. Erve 1901. godine a u književnosti austrijski pisac Herman Bar 1914. godine. Proistekao je iz likovne umetnosti (Sezan, Gogen, Van Gog, Kandinski) i konstituiše se kao umetnički pravac u slikarstvu. U književnosti se javlja kao reakcija na naturalizam, impresionizam i neoromantizam, koji se zadovoljavaju spoljašnjim opisivanjem, oslanjanjem na utisak, stvaranjem iluzija o stvarnosti i životu. Ekspresionizam teži korenitom zaokretu: negira dotadašnje stvaranje; traži aktivan, buntovnički i revolucionaran odnos prema stvarnosti; okreće se izražavanju duševnog sveta čovekovog.

 

Ekspresionizam je ponikao u Nemačkoj i brzo se širio u druge evropske zemlje zadržavši osnovne umetničke intencije, ali menjajući se u sadržini i idejnoj orijentaciji. U okrilju ekspresionizma, ili pod njegovim uticajem, nastale su mnoge književne struje ili škole: futurizam, dadaizam, modernizam, sumatraizam, zenitizam. Ekspresionizam traje relativno kratko: od 1910. do 1920. godine Javio se burno, pun bunta i prevratničkih zamisli; delovao je snažno unevši novine u poetici i stvaralačkoj praksi. Modernoj poeziji je ostavio u nasleđe snagu emocija, zagrcnuti ritam, negovanje izražajnosti, slobodan stih, iracionalne i mistične sadržine, simboliku boja. Ekspresionizam i njegovi sledbenici doživeli su u Nemačkoj, u doba nacizma, tragičnu sudbinu. Spaljivane su knjige ekspresionista, iz muzeja i galerija uklanjane su njihove slike, zatvarani su u koncentracione logore. Mnogi su emigrirali, veliki broj je izvršio samoubistvo.

 

Izvori ekspresioiizma - Ekspresionisti su nezadovoljni aktuelnom stvarnošću i životom, dotadašnjom umetnošću i mišljenjem. Okreću se novim vrednostima koje nalaze u filozofiji, psihologiji, umetnosti i književnosti. Na društvenom planu izražavaju snažan bunt protiv ravnodušnosti prema onome što se zbiva u društvu; protiv moralne krize, licemerja i lažnih iluzija; protiv ratova i umiranja i za bratstvo među ljudima; protiv bede i siromaštva, protiv otuđenja čoveka. On je socijalno-klasno opredeljen i angažovan zalažući se za revoluciju u društvu i umetnosti. Toliko nezadovoljstvo životom, svetom i društvenom situacijom proizvelo je pesimističko gledanje na svet i život. Na planu filozofije ekspresionisti svoju duhovnu srodnost pronalaze u filozofiji Anrija Bergsona (učenje o životnom elanu, shvatanje vremena, intuicija), Edmunda Huserla (fenomenologija), Sorena Kjerkegora (kritika postojećeg stanja, naglašena subjektivnost, strah i strepnja). Na planu psihologije pronašli su u Frojdovom učenju o podsvesnom potporu za svoje opredeljenje da se sa spoljašnjeg opisivanja čoveka i njegovog kretanja kroz događaje pređe na unutrašnji čovekov svet i na izražavanje njegovog duševnog stanja.

 

Na planu književnosti ekspresionisti, iako u načelu odbacuju dotadašnju umetnost i književnost, nalaze srodnosti i podsticaje kod mnogih pisaca bliske prošlosti. Šarl Bodler će ih osvojiti svojim temama ružnog i jezovitog; oni će, iako ne prihvataju simbolizam, od njega uzeti ono što im odgovara (sinestezija, simbolika boja). Naturalizam negiraju zbog njegovog preslikavanja stvarnosti, ali će ih inspirisati jezovite i mučne slike (crvi, lešine, pacovi, raspadanje, smrad). Volt Vitmen im je blizak razbijanjem utvrđenih formi i slobodnim stihom. Fjodor Dostojevski i August Strinberg bliski su im nastojanjem da uđu u tajne ljudske duše; Dostojevski posebno psihološkom analizom, unošenjem metafizičke supstance i opisivanjem sveta poniženih i uvređenih.

 

Osobenosti - Ekspresionizam je obeležen opštim buntom protiv društva i dotadašnjeg stvaralaštva i zalaganjem za revoluciju u društvu i umetnosti. Stvaralaštvo ekspresionista karakteriše osećanje ogromne snage u sebi, snažnog pritiska unutrašnjih tenzija, snaga duha i volje. To je i povuklo iskazivanje hiperboličnim slikama. Na stvaralačkom planu zalažu se za apsolutnu slobodu u životu i stvaranju, negiraju dotadašnju umetnost i odbacuju kult lepote i harmonije. Tematika ekspresionista je bogata i raznovrsna, ali i specifična. Oni nisu mogli da zaobiđu društvene teme jer su ponikli iz bunta protiv aktuelnog društva i njegovih vrednosti. Tadašnju stvarnost Evrope karakterišu društvena kriza, bezvoljnost, siromaštvo, rat i ratna stradanja. To će naći mesto u stvaralaštvu ekspresionista u vidu jezivih slika života i stvarnosti, ratnih stradanja, bede i siromaštva. Pažnju ekspresionista privlače mitsko i magično, primitivne kulture i narodna umetnost. Uočljiva je sklonost prema metafizici, mističnim temama i religiji: religiozni zanos izbija iz ekspresionističke lirike. Ljubavna lirika razvija kult prostitutke a otvorenost kazivanja o ljubavi i polnim pitanjima često dobija oblik sirove brutalnosti i neukusa. Jedno tematsko područje nameće se kao dominantno - to je zaokupljenost kosmičkim prosgranstvima kao mogućnosti otkidanja od nesnošljive stvarnosti, kao vizije duboke tajne i misterije. Iz tih kosmičkih težnji proistekla je učestalost hiperboličnih slika:

 

Sutra će moja volja razlupati vrata sveta...

(Hajnike - Bezimeni lik)

 

Mesec bi progutati hteo

I ispljuvati ga u svemir.

(Erenštajn - Lesme)

 

Kosu mi mrse sazvežđa

Dugu noć i pozno se spustila u suton sveta.

(Mombert - Stvaranje)

 

I zbirke pesama imaju hiperbolične naslove: A. Mombert: Nebeski pijanac, S. Vinaver: Gromobran svemira. Književni postupak ekspresionista, sasvim prirodno, donosi više novina. Na prvom mestu je razbijanje ustaljene forme da bi se izrazila spontanost stvaralaštva. Na udaru je stih - promoviše se slobodni stih koji će slobodno izraziti osećanja i raspoloženja nesputan metričkim šemama, rimom ili strofom. Umesto savršene harmonije i milozvučnosti, dolazi kakofonija kao izraz erupcije složenih osećanja i raspoloženja; umesto jasnih misli i čitljivih slika, javlja se alogičnost kao rezultat mešanja stvarnog, fantastičnog i mističnog. Pesnik ne prima pasivno senzacije iz prirode već joj udahnjuje svoj duh; slike su žive i dinamične: nebo proleće pred očima, kuće se propinju, planine raspadaju, mora razlivaju, vetar davi šumu. U pesmi, priči ili drami ne ističe se pojedinac, individua sa imenom i prezimenom, nego ljudski tipovi: čovek, žena, otac, sin. Na jezičkom planu neguje se zgusnut izraz - da se jednom reči izrazi ceo čovek i ceo njegov svet; od jezičkih sredstava koriste se obilno simbolička metafora, hiperbole vasionskih razmera i vrlo bogate sinestezije.

 

Ekspresionisti imaju omiljene boje: bela (čednost, moralna čistota), plava je dominantna boja (mesečina, mistika, daljina), crvena (snaga, krv, revolucija).

 

Žanrovi - Ekspresionisti neguju lirsku pesmu, dramu, pripovetku i roman.

 

Lirika je najproduktivnija, sa ostvarenjima trajne umetničke vrednosti. Uoči rata ima metafizičko-etičku orijentaciju; u vreme rata dominira antiratno raspoloženje i neguje se socijalna poezija; ljubavna lirika je naglašeno čulna, prisutan je kult prostitutke; religiozne teme prisutne su u celom toku ekspresionističke epohe; čežnja za daljinama i kosmičkim prostranstvima je opšte mesto u ovoj lirici. Registar osećanja i raspoloženja je vrlo bogat: seta, melanholija, snoviđenja, nemir, snažna uzbuđenja, erupcija osećanja, strast, pomama, ekstaza. U skladu s tim, ritam je bogat i raznovrstan, više dinamičan i snažan, nego lagan i smiren. Izraz je snažan i neobuzdan, dinamičan i ekstatičan, kondenzovan. Najistaknutiji liričari su Gotfrid Ben, Georg Trakl, Franc Verfel, Georg Najm, Bertold Breht, A. B. Simić, Miloš Crnjanski, Stanislav Vinaver.

 

Dramu ekspresionizma čine poglavito komad s tezom i idejna drama. U tematskom središtu je sukob generacija, sukob starog i novog, čovek i njegovi nagoni, čovek i sudbinske sile. Junak je obično nosilac ideje pa se zato ističe misaona sadržina koja se predočava na posredan način - izgledom scene, muzičkim i svetlosnim efektima. Radnja je svedena na suštinu, dominiraju unutrašnja zbivanja i unutrašnji preobražaj ličnosti. Nema psihologije i karakterizacije, lirski monolog je glavno sredstvo iskazivanja ličnosti. Ekspresionistička drama je bogata igrom i pantomimom, muzičkim i horskim partijama. U tehnici drame i pozorišnoj tehnici ekspresionisti neodmereno eksperimentišu. Slike su usitnjene i labavo povezane; podela na činove nije dosledna; mesto i vreme zbivanja nisu jasno određeni; drame su malog obima - desetak stranica. Napušta se realizam pozorišne scene, scenografija je pojednostavljena, pozornica je skoro prazna, ono malo predmeta na sceni ima simbolično značenje. Ukida se granica između pozornice i gledališta tako da gledalac stiče utisak da se nalazi u središtu dramskog zbivanja. Stvoreni su i novi dramski oblici: dramske fantazije i legende.

 

Drama ekspresionizma nije ostvarila značajnije rezultate. Najznačajniji dramski pisci su: Bertold Breht (najveći ekspresionistički dramski pisac), Oskar Kokoška, Ernest Toler, Miroslav Krleža (dramski ciklus Legende).

 

Proza ekspresionizma bavi se bolesnim stanjima duše i tela; slika nagonsko, patološko i nastrano; nema logičke motivacije; irealnost vodi u fantastiku i grotesku.

 

Dominiraju parodija i satira čija su meta malograđanština, vojska, škola, sud, zdravstvo. Prozu su negovali Maks Brod, Franc Verfel, Hajnrih Man, Miroslav Krleža. Najveće domete ostvario je Franc Kafka.

 

Pisci čija su imena navedena u svim oblastima ekspresionističkog stvaranja, stvarali su i pre i posle epohe ekspresionizma, ali u čisto ekspresionističkom duhu stvaraju samo u periodu između 1910. i 1920. godine. Nešto od ekspresionističkog stila i duha oni će zadržati u svome stvaranju do kraja, ali će se prikloniti novim idejnim i poetskim orijentacijama.

 

Sumatraizam - Pesnički program Miloša Crnjanskog izložen je u Objašnjenju Sumatre (1920), koje se smatra manifestom srpske modernističke poezije koja se počela stvarati neposredno posle Prvog svetskog rata, ali i izrazom sopstvene poetike Miloša Crnjanskog, koja će se stvaralački otelotvoriti u poeziji Lirika Itake i romanima Dnevnik o Čarnojeviću i Seobe. Teorijsko-programski deo Objašnjenja Sumatre sadrži osnovna poetička shvatanja nove pesničke generacije:

 

1. čišćenje poezije od utilitarističkih nanosa - pesma ne treba da bude politički traktat i ideološko oružje;

 

2. posleratna poezija donosi novi duh, nove misli i zanose, ona je protiv utvrđenih zakona i kanona;

 

3. za nove vrednosti u književnosti, kidanje sa tradicijom, okrenutost budućnosti (Mi sad donosimo nemir, prevrat u reči, u osećanju, u mišljenju /.../ ne postoje nepromenljive vrednosti);

 

4. stih se oslobađa metričkih stega jer treba da izrazi nove sadržaje, promenljivi ritam raspoloženja, ekstazu stvaralačkog nadahnuća, zvuk i boju stvarnosti i snova (Da upotrebimo sve boje, lelujave, boje naših snova i slutnji, zvuk i šaputanje stvari, dosad prezrenih i mrtvih);

 

5. težnja za kosmičkim prostranstvima, za dubinama maglovitog i spiritualnog, za neotkrivenim i neiskorišćenim mogućnostima jezika;

 

6. novi sadržaj i bolesna raspoloženja izražavaju stanje duha čoveka koji je proživeo rat, cilj poezije je da otkriva nove vrednosti (Moderna poezija postaje ispovest novih vera).

 

Sumatraistička shvatanja su bliska ekspresionističkoj poetici u oba njena vida - čistog ekspresionizma i futurizma: kidanje sa tradicijom, okrenutost budućnosti, razbijanje ustaljenih pesničkih formi, karakteristične boje, težnja za visinama i daljinama, težnja za kosmičkim prostranstvima, nova metaforičnost, ekstaza, spiritualnost, novi jezik i nova izražajnost.

 

Futurizam - Umetnički i književni pravac čiji su predstavnici okrenuti budućnosti (lat. futurum = budućnost) uvereni da je to njihovo vreme i da će se u njemu najbolje ostvariti. Javio se skoro istovremeno sa ekspresionizmom i blizak mu je po antitradicijskom stavu, stvaralačkim inovacijama, snazi bunta i volje. Nastao je u Italiji, snažno se razvio u Rusiji, imao je odjeka u Ukrajini (panfuturisti), Poljskoj (krakovska i varšavska škola), Mađarskoj, Francuskoj, Engleskoj (Ezra Paund), Srbiji (zenitizam). Najizrazitiji su italijanski i ruski futurizam. Zajedničko im je: okrenutost budućnosti, odbacivanje kulturnog nasleđa, optimizam, način nastupanja (drskost, skandali, prkos, samouverenost). Razlikuju se u mnogim pojedinostima, ali je suštinska razlika u tome što je italijanski futurizam rušilački, militaristički i nacionalistički, dok je ruski futurizam revolucionaran, naklonjen narodnim masama i demokratizaciji umetnosti.

 

Italijanski futurizam - Za datum nastanka italijanskog futurizma uzima se 20. februar 1909. godine, kada je italijanski pesnik Filipo Tomazo Marineti u pariskom listu Figaro objavio Futuristički manifest. Marineti i njegovi prijatelji bili su vrlo aktivni, dinamični, puni energije i novih ideja: u razdoblju od 1909. do 1914. godine objavili su šezdeset manifesta rešivši da svoje ideje prenesu u sve evropske zemlje. Društvena osnova Marinetijevog futurizma nalazi se u italijanskoj imperijalističkoj ekspanziji za osvajanje kolonija; u snažnoj težnji italijanske buržoazije da Italija izađe iz podređenog položaja prema drugim razvijenim kapitalističkim zemljama. Otuda slavljenje rata kao najbolje higijene sveta, isticanje pobune i borbe, pesnice i terorizam. To je učinilo da futurizam bude promovisan kao umetnički izraz italijanskog fašizma. Književnu osnovu futurizma čini reakcija na sentimentalizam i romantičarski zanos, na sentimentalne i sanjarske junake, na pasivnost i pesimizam tekuće književnosti. On ističe snagu, agresivnost, uživanje, ekstazu, temperament, pustolovinu i muževnost. Junaci su šoferi, piloti i ratnici puni vere u svoju snagu i ostvarenje svojih ciljeva. Otuda snažan antitradicijski duh: odbacivanje tradicionalne književnosti i poziv na razaranje muzeja kao groblja umetnosti i spaljivanje biblioteka i akademija kao trica kulture i raznih starudija. Proklamuje se kult brzine kao nove lepote novog vremena, koji proističe iz svesti da novo vreme, 20. vek, obeležavaju brzina automobila i aviona, snaga mašine i huk fabričkih hala. Ističe snagu, energiju, ludu smelost, pobunu, drskost, lepotu borbe, agresivnost, šamar, pesnicu, pohotu, rat. Književni postupak futurista Marinetijeve škole odlikuje težnja za originalnošću i inovativnost na planu morfologije, sintakse i eufonije. Zalažu se za slobodu reči odbacujući sintaksu, interpunkciju, veznike, prideve, glagolske načine i vremena. Izražavaju se slikama, imenicama i neodređenim načinom; interpunkciju zamenjuju matematički znaci i hemijske formule; neguju slobodan stih i naročit raspored reči i slova (topografski reljefi). Doda li se tu telegrafski stil, neologizmi i zaumni jezik, jasno je zbog čega je ovo pevanje hermetično. Futuristi uvode novu orkestraciju (šumovi, krici, škripa, huk motora, životinjski glasovi, buka radionice) koja je nametala učestalost onomatopejskih oblika.

 

Ruski futurizam - Nastao je pod direktnim uticajem Marinetijevog futurizma. Najizrazitiji predstavnici ruskog futurizma su Viktor Hlebnjikov i Vladimir Majakovski, koji su i ostvarili delo trajne umetničke vrednosti. Manifest ruskog futurizma predstavlja Šamar u lice javnom ukusu objavljen 1912. godine. Ono što je zajedničko Marinetijevom futurizmu i futurizmu Majakovskog može da se svede na nekoliko tačaka: antitradicionalizam, težnja za originalnošću, oslobađanje stiha metričkih stega, inovacije u pesničkom jeziku, stil istupanja - drskost, prkos, samouverenost. Suštinska je razlika u ideološkoj sferi i odnosu prema umetnosti i tradiciji. Ruski futurizam je revolucionaran, naklonjen idejama Oktobarske revolucije; izražava mržnju prema buržoaskom društvu i kapitalističkom gradu; naklonjen je narodnjaštvu i vezan za selo i njegovu tradiciju; pokazuje naklonost prema narodnim masama. I u odnosu prema tradiciji postoji bitna razlika između italijanskog i ruskog futurizma. Italijanski futurizam svoj antitradicijski stav izražava zahtevom za rušenje i spaljivanje muzeja, galerija i biblioteka. Ruski futurizam samo traži da se više ne slede klasici i da se pođe novim putevima; zalaže se za demokratizaciju umetnosti - umetnost treba približiti narodu tako što će se slike izneti iz muzeja i galerija kao institucija; to isto treba učiniti sa literaturom - Majakovski će svoje stihove recitovati u školama i fabričkim halama, na trgovima; u tim situacijama uspostavljao je kontakte sa slušaocima, diskutovao, objašnjavao svoju poeziju, polemisao. Dok italijanski futuristi odbacuju osećajnost i imaju negativan odnos prema ženi, ruski futuristi neguju osećajnost jer bez nje nema poezije i poštuju ženu kao građansku ličnost i kao pesničku inspiraciju. Književni postupak ruskih futurista karakteriše rušenje kanona forme, napuštanje metričkih normi, aritmičnost, promene u jeziku - unose arhaizme, dijalektizme, psovke, nove reči, govor sa društvenog dna; reči treba osloboditi uobičajene razumljivosti. Menjaju konfiguraciju pesme unošenjem u nju poruka, parola i oglasa; uvode stepenasti stih.

 

Značaj - Iako u futurističkim manifestima i delovanju futurizma ima dosta konfuzije, nedoslednosti, nedorečenosti, praznih i neostvarenih programskih načela, postupaka pozajmljenih od prethodnih škola - futurizam ima i određenih zasluga. Tu su pre svega inovacije u jeziku, oslobađanje stiha, promene u konfiguraciji stiha i strofe, stepenasti stih, pesma u prozi. Italijanski futurizam je ostvario značajne rezultate u likovnim umetnostima, ali u književnosti nije ostavio ništa u nasleđe osim uticaja na druge pisce van futurističkog kruga: Pirandelovo groteskno pozorište, magični realizam Masima Bontempelija, Ungaretijev slobodni stih. Ruski futurizam je ostvario najbolje rezultate u poeziji svojih najistaknutijih predstavnika Velimira Hlebnjikova i Vladimira Majakovskog. Iz futurizma je proistekao ruski formalizam i konstruktivizam, ali i neki evropski pravci kao što su dadaizam, nadrealizam i letrizam. Nije manje značajan uticaj futurizma na inovacije u pozorišnoj i filmskoj umetnosti - Pirandelo, Majerhold, Ajzenštajn.

 

Dadaizam - Književni i umetnički pokret osnovan u jednom kafeu u Cirihu 1916. godine, na sastanku trojice prijatelja: Tristana Care, R. Hulzenbeka i Hansa Arpa. Ime su mu nadenuli po slučajno pronađenoj reči u rečniku - da-da (od dečijeg tepanja da-da = konjić). Ubrzo su pokrenuli časopis Dada u čijem je trećem broju 1918. godine objavljen Manifest Dada Tristana Care. Dadaizam je imao pristalice i sledbenike u Njujorku, Parizu i Berlinu, gde su objavljene dadaističke publikacije i organizovane izložbe dadaista. Pokret je nastao iz svesti o opštem besmislu u svetu u kome besni besmisleni rat. On je protiv rata, militarizma, građanskih normi, akademske umetnosti. Za dadaizam je karakterističan apsolutni nihilizam jer poriče sve što je postojalo i postoji: sve pozitivne tekovine ljudske civilizacije nazivaju budalaštinama, a ono što je ostalo iza sveta civilizacije je ništa. Raskida se sa logikom, u prvi plan dolazi spontanost, vrši se destrukcija u jeziku, neguje primitivni jezički izraz. Na idejnom planu dadaizam je bio levo orijentisan a dadaistička umetnost je odigrala značajnu ulogu u ismejavanju i satanizovanju rata i militarizma. To je ono vredno što je dadaizam uradio. Na planu književnog stvaranja nije dao ništa značajno: sveo se na pisane egzibicije i pokušaj da se od negiranja i isticanja besmisla napravi nešto - to nešto bilo je ništa, sasvim u duhu dadaizma: Mi smo protiv svih principa, umetnost je apotekarski produkt za budale. Sve što je besmislenije, utoliko je bolje... Dada neće ništa, ništa, ništa. On stvara nešto samo zato da bi publika rekla: mi ne razumemo ništa, ništa, ništa. Dadaisti sami ne predstavljaju ništa, ništa, ništa, i, bez sumnje, oni neće postići ništa, ništa, ništa.

 

Nadrealizam - Najznačajniji književni pokret u Evropi između dva svetska rata. Proistekao je iz dadaizma Tristana Care kada se Andre Breton odvojio od dadaizma nameran da ga prevaziđe. Godine 1924. Breton objavljuje Nadrealistički manifest i time osniva novi književni pokret koji će snažno obeležiti epohu svojim buntom protiv društva i njegovog morala ali i protiv tadašnje književnosti i umetnosti. Pokret će okupiti dosta sledbenika zavidne književne i umetničke reputacije: Luj Aragon, Antoan Arto, Pol Elijar, Salvador Dali, Filip Supo.

 

Kao i svi moderni književni pokreti (izmi), i nadrealizam je ponikao iz bunta protiv aktuelnog društva, života, morala i mišljenja; iz prezira prema društvenim normama i otpora tradicionalnoj kulturi i književnosti. Nadrealisti su uzore našli u srednjovekovnom gotskom romanu, nemačkim romantičarima, Bodleru, Rembou, Lotreamonu, Malarmeu i Apolineru. Psihoanaliza Sigmunda Frojda, svojim otkrićem podsvesti, nesumnjivo je inspirativno delovala na nadrealiste da tragaju za crnim kontinentom, odnosno sadržinama podsvesti. U vreme socijalizacije nadrealizma (posle 1925. godine) kada se on revolucioniše i insistira na angažovanoj umetnosti da bi se srušilo kapitalističko društvo, filozofski uzori su Hegel i Marks.

 

Nadrealisti su uvereni da tradicionalna umetnost i književnost nedovoljno i jednostrano prikazuje čovekovu stvarnost: to je stvarnost njegovog rada i njegove svesti. Uvereni su da postoji viša stvarnost, nadrealnost (fr. surrealisme= iznad realizma), u kojoj vlada prvobitni haos neporemećen delovanjem čovekovog racionalnog mišljenja. To je stvarnost podsvesti koju dotadašnja književnost nije uspela ili nije htela da otkrije i predoči. Izraz nadrealizam bio je poznat pre nadrealizma (sadržan je u podnaslovu Apolinerove Terezijine dojke iz 1917. godine - nadrealistička drama) ali mu je Breton dao definiciju:

 

Nadrealizam. Imenica muškog roda. Čist psihički automčatizam kojim se namerava da izrazi, bilo usmeno ili Pismeno, ili na ma koji drugi način, stvarno funkcionisanje misli. Diktat misli u odsustvu svake kontrole razuma, izvan svih estetskih i moralnih preokupacija. Enciklopedijski, filozofski: nadrealizam počiva na verovanju u višu realnost izvesnih formi asocijacija koje su bile do sada zapostavljene, u svemoć sna, u nezainteresovanu igru misli. On nastoji da uništi definitivno sve ostale psihičke mehanizme i da ih zameni u rešavanju glavnih problema života.

 

Sledstveno ovakvom tumačenju nadrealizma, primenjuje se i specifičan stvaralački postupak. Pošto se pošlo od uverenja da racio i logika sputavaju i deformišu misao, okreće se iracionalnom - to su halucinacije, snovi, vizije. Pošto je prava realnost čovekova u sadržinama podsvesti, treba te sadržine otkriti. Zato su najpogodnija halucinantna stanja, san, pijanstvo, ludilo, delirična stanja duha, rastrojstvo čula. U tim stanjima se primenjuje psihički automatizam, spontano nizanje asocijacija bez kontrole i intervencije razuma. To je automatsko pisanje po unutrašnjem diktatu, omiljena stvaralačka tehnika nadrealista, koje je Breton primenio u Magnetskom polju 1919. godine. Evo Bretonovog uputstva za automatsko pisanje:

 

Pošto ste se smestili na maksimalno pogodno mesto za koncentraciju duha, postavite se koliko god je mogućno u stanje pasivnosti i prijemčivosti. Oslobodite se svog genija, svog talenta, kao i darovitosti svih ostalih. Recite slobodno da je literatura jedan od najtužnijih puteva koji vode ka svemu. Pišite brzo bez unapred određenog sižea, tako brzo ne zadržavajući se i ne padajući u iskušenje da pročitate ponovo ono što ste napisali. Prva rečenica doći Ne sasvim sama, jer je cela istina da svakog trenutka neka rečenica tuđa našoj svesnoj misli jedva čeka da se ispolji. (...) Nastavite tako koliko vam se sviđa. 

 

U korišćenju sadržina podsvesti i deliričnih stanja duha preterivalo se pa je to nadrealiste odvelo u mistiku i okultizam. Nadrealistički tekstovi su vrlo hermetični kako zbog primenjene tehnike tako i zbog čudnih sklopova i nepoštovanja sintakse. Međutim, to nije brinulo nadrealiste kao što nije uzbuđivalo Salvadora Dalija što se u njegovim slikama ne može da otkrije smisao:

 

Kako želite da razumeju moje slike, kada ja koji ih slikam ne razumem. Činjenica da i sam ne razumem smisao svojih slika ne znači da one nemaju nikakvog smisla; naprotiv, njihovo značenje je tako duboko, kompletno, koherentno, spontano, da ono zbog toga izmiče prostoj analizi umetničke institucije... Sva moja ambicija na slikarskom platnu sastoji se da materijalizujem, sa najvećom veštinom i preciznošću, slike konkretne iracionalnosti.

 

Francuski nadrealizam odlikuje dinamičnost, agilnost u javnom i kulturnom životu, javni nastupi i izložbe, veliki broj časopisa, manifesta i književnih ostvarenja. Časopisi: Nadrealistička revolucija (1924), Nadrealizam u službi revolucije (1930); manifesti: Nadrealistički manifest (1924), Drugi nadrealistički manifest (1929), Politički položaj nadrealizma (1935), Uvod u treći manifest nadrealizma ili ne (1942) - svi iz pera Andre Bretona. Književna ostvarenja: Breton: Magnetsko polje (1919), Luj Aragon: Seljak iz Pariza (1926), i Rasprava o stilu, Antoan Arto: Umetnost i smrt (1929), Andre Breton: Nađa (1928), Spojni sudovi (1932) i Luda ljubav (1937), Pol Elijar: Umreti da se ne bi umrlo (1924) i Javna ruža (1934). Nadrealizam kao škola raspada se 1934. godine, ali će mu Breton ostati dosledan nastojeći da i posle Drugog svetskog rata okupi oko sebe nove sledbenike. Ali je doba francuskog nadrealizma ostalo u prošlosti - od 1924. do 1934. godine.

 

Nadrealizam je jedini evropski književni pokret koji je nastajao, razvijao se i izgrađivao u Srbiji istovremeno kada i u postojbini - Francuskoj. Veze francuskog i srpskog nadrealizma ne svode se samo na uticaj. One imaju značajniju formu: uspostavlja se tesna saradnja, razmenjuju se publikacije i tekstovi - objavljivanje tekstova srpskih nadrealista u Parizu i obrnuto. U Srbiji je nadrealizam doživeo teorijsku razradu i snažan društveni angažman. Na idejnom planu bio je levo orijentisan sa jasno izraženim socijalno-revolucionarnim stremljenjem, oštrom kritikom društva i društvenih odnosa, simpatijama za Oktobarsku revoluciju i Sovjetski Savez. Srpski nadrealizam je okupio napredno orijentisane stvaraoce koji su se kasnije, kada se nadrealizam kao književni pokret ugasio, priključili pokretu socijalne literature. Razdoblje srpskog nadrealizma traje kratko (od 1928. do 1932.) ali je stvaralački burno i produktivno.

 

Srpski nadrealizam je nastao iz jezgra oko časopisa Putevi (1922) i Svedočanstva (1924) u kojima su sarađivali Marko Ristić, Rastko Petrović, Miloš Crnjanski, Milan Dedinac, Dušan Matić, Aleksandar Vučo. U tekstovima koje objavljuju Svedočanstva izražava se vera u poeziju sna, u moć misli i vrednost eksperimenta. Ovaj časopis donosi pisma, odlomke iz dnevnika, zapise i crteže duševnih bolesnika, zatvorenika i dece. Prva kolektivna publikacija beogradskih nadrealista je almanah Nemoguće (1930), koji označava okupljanje svih nadrealista. Koča Popović i Marko Ristić objavljuju Nacrt za jednu fenomenologiju iracioialnog (1931), koji predstavlja najznačajniji teorijski tekst srpskog nadrealizma. Iste godine izlazi časopis Nadrealizam danas i ovde koji potpisuju Aleksandar Vučo, Vane Živadinović-Bor, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Đorđe Jovanović, Đorđe Krstić, Dušan Matić, Koča Popović, Petar Popović, Marko Ristić i Živanović-Noje. Pored navedenih publikacija nadrealisti su objavili i sledeća dela: Milan Dedinac; Javna tica i Marsijas (1927), Marko Ristić: Bezmere (1928), Margištije (1929) i Turpituda (1938), Aleksandar Vučo: Koren vida (1928) i Humor Zaspalo (1932).

 

Francuski i srpski nadrealizam izvršili su snažnu kritiku društva, života i mišljenja i ostavili vidljive tragove u književnosti. Nadrealizam je razvio intereso- vanje za podsvesno i iracionalno, obogatio je pesnički izraz i podstakao stvaralačka traganja. Stil nadrealizma ušao je u osnove moderne književnosti, posebno pesništva, i ti se tragovi mogu zapaziti u stvaranju značajnijih pisaca novijeg vremena, posebno u poeziji i prozi postmodernizma.

 

Zenitizam - Književni pokret koji se javio u Jugoslaviji neposredno posle Prvog svetskog rata kao izraz bunta i raspoloženja posleratnog čoveka rastrzanog strahotama rata. Po snazi bunta, raspoloženja i osećanja zenitizam je vrlo blizak evropskom ekspresionizmu. Ime je dobio po časopisu Zenit, koji je počeo da izlazi u Zagrebu 1921. godine i nastavio u Beogradu do 1926. godine. Urednik časopisa, idejni tvorac i glavni teoretičar zenitističkog pokreta bio je pesnik Ljubomir Micić. U metaforičkom smislu, zenitizam označava vertikalno stremljenje ka najvišoj tački u oblasti duha i stvaranja - zenitu. Časopis je imao internacionalni karakter jer je oko sebe okupio pisce iz tadašnje Jugoslavije (Miloš Crnjanski, Stanislav Vinaver, Rastko Petrović, Marko Ristić, Boško Tokin, Dragan Aleksić, Milan Dedinac i drugi), Francuske (Anri Barbis i Ivan Gol), Austrije (Lajoš Kasak), Nemačke (Hervart Valden), Sovjetskog Saveza (Anatolij Lunačarski i Vladimir Majakovski). Radovi pisaca iz drugih zemalja objavljivani su u originalu što je ovom časopisu donelo epitet poliglotskog časopisa.

 

Ideje zenitizma bliske ekspresionizmu i saradnja ovako velikog broja pisaca iz drugih zemalja učinili su časopis vrlo popularnim a zenitizam zanimljivom književnom pojavom. Kolika je bila popularnost zenitizma u Evropi govori činjenica da je Micićev programski spis Zenitozofija ili energetika stvaralačkog zenitizma objavljen u nemačkom ekspresionističkom časopisu Der Strum (Juriš) 1925. godine, ubrzo objavljen na francuskom i poljskom jeziku. Veliki broj saradnika iz više zemalja nije značio okupljanje oko jednog programa i nije značio istovetnost shvatanja. To je bila prednost časopisa. Kada je Ljubomir Micić u svojim shvatanjima i programskim postavkama postao ekstreman i isključiv, mnogi saradnici su se povukli. Ubrzo je časopis prestao da izlazi i zenitizam se ugasio.

 

Značaj zenitizma je u tome što je na jugoslovenskom tlu svojim buntom i borbom za čovečnost kroz umetnost probudio duhove i skrenuo pažnju mladih pisaca na moderne tokove evropske književnosti. Što nije ostavio dublje stvaralačke tragove, nije samo njegov udes - to je udes mnogih književnih eksperimentisanja toga doba.

 

Socijalna književnost - Književna struja u Evropi i Jugoslaviji između dva svetska rata. Dominira socijalna tematika: o društvenoj nepravdi, siromaštvu, eksploataciji, nužnosti revolucionarnih promena društvenih odnosa. Piščev stav je jasan i angažovan: on je na strani onih koji stradaju i pate, njegova osuda je eksplicitno iskazana. Ovoj struji pripadali su Džek London, Maksim Gorki, Hajnrih Man, Ernest Toler, Anri Barbis, Bertold Breht. Pokret socijalne književnosti na tadašnjim jugoslovenskim prostorima bio je veoma snažan. Imao je svoje časopise kao što su Stožer, Nova literatura, Naša stvarnost, Kritika, Literatura; izdavačke kuće (Nolit); kolektivne knjige (Knjiga drugova 1929, odmah zabranjena i uništena). Ovoj struji su pripadali Rade Drainac, Jovan Popović, Đorđe Jovanović. Pokret je odigrao značajnu društvenu ulogu u svome vremenu jer je okupio napredne pisce leve orijentacije. Na umetničkom planu ovaj pokret je ostavio dokumente jednog vremena ali ne i dela značajnije umetničke vrednosti.

 

Socijalistički realizam - Književna škola nastala u Sovjetskom Savezu tridesetih godina 20. veka. Idejni tvorac je Maksim Gorki a teorijsku i filozofsku osnovu dali su joj A. Ždanov, T. Pavlov, L. Timofejev i Ć. Lukač. Karakterišu je doktrinarnost i normativnost: propisano je bilo o čemu treba da se piše - uspesi u izgradnji socijalizma; sve druge teme proglašavane su buržoaskim i dekadentnim. Pred književnost se postavljaju socijalno-pedagoški zahtevi i zahtev da stilom bude bliska širokim narodnim masama. Dogmatizam socijalističkog realizma gušio je razvitak književnosti. Otuda pojava da su mnogi pisci emigrirali (B. Pasternak, A. Solženjicin). Socijalistički realizam je prihvaćen u mnogim zemljama, naročito posle Drugog svetskog rata u zemljama socijalističkog lagera i Jugoslaviji (ovde sve do pedesetih godina).

 

Jean Paul Sartre - Šta je književnost

Književnost - Alegorija

Književnost - Barok u hrvatskoj književnosti

Književnost - Drama apsurda

Književnost - Epika

Književnost - Epska narodna poezija i podela

Književnost - Homersko pitanje

Književnost - Humanizam i renesansa

Književnost - Književni rad kod Hrvata

Književnost - Književni rad kod Makedonaca

Književnost - Lirska narodna poezija

Književnost - Moderna u evropskoj književnosti

Književnost - Narodne pesme iz narodnooslobodilačke borbe

Književnost - Narodne pripovetke - podela

Književnost - O našim najranijim narodnim pevačima

Književnost od renesanse do racionalizma

Književnost - Slovenačka književnost u srednjem veku

Književnost - Srpska srednjovekovna književnost

Književnost - Stilske figure - Figure dikcije

Književnost - Termin interpretacija

Književnost usmena

Književnost - Uticaj narodne na umetničku književnost

Književnost - Zapisivači i sakupljači narodne poezije

Književnost - Značenje termina simbolizam

Metodologija proučavanja književnosti

Proučavanje književnosti

Realizam u književnosti

Realizam u književnosti jugoslovenskih naroda

Realizam u književnosti kod Hrvata

Realizam u književnosti kod Slovenaca

Srpska srednjovekovna biografska književnost

Stara književnost

Struktura književnosti

Teorija književnosti - Skripta za ispit

loading...
1 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Evropska i srpska književnost u prvim decenijama 20-tog veka

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u