Književnost od renesanse do racionalizma - Skripta za ispit

 

Humanizam, opšte odlike. Humanizam u Dubrovniku:

 

Sa predavanja - Humanizam i renesansa su periodi, jedni od najvećih istorijskih pokreta, odn. preokreta u razvoju ljudske civilizacije i zbili su se u 15. i 16. veku. Humanizam je vid renesanse, odn. kraći period koji prethodi renesansi. (Tu se ne slažu baš svi istraživači.) Nastupa posle Srednjeg veka, koji je, uz svo poštovanje, ipak bilo doba sputavanja čovekove ličnosti na određeni način (jedan od primera: u većini slučajeva u našoj staroj književnosti autorstvo se ne navodi iz skromnosti, ili se koriste epiteti "bedni", "grešni", "poslednji",... dakle sama ličnost pisca ne izlazi u prvi plan).

Tri ideje o humanizmu:

1) Humanizam je period koga karakteriše obnavljanje antike (i grčke i rimske) – na imitovanju starina se zasnivaju humanizam i renesansa
2) Humanizam je preporod kulture
3) Humanizam je ideja o čoveku kao centru humanog sveta.
Humanizam nosi iste ideje kao i renesansa, ali se razlikuje u jednoj osnovnoj stvari: latinski jezik je jezik književnosti, jer je to jezik obrazovanih ljudi, čime su se oni izdvajali kao intelektualna elita. Iste su teme i u humanizmu i u renesansi, ali ako je delo na latinskom – ono pripada humanizmu, a ako je na narodnom jeziku – ono pripada renesansi.

Humanisti su bili pojedinci na koje se društvo oslanjalo. Odjednom imamo pojedinca, kao individualnu ličnost, u odnosu na Srednji vek, bez kojih više društvo ne može – oni su, uglavnom, laici i građani i oni, kao takvi, u italijanskim državama-gradovima imaju određene funkcije: kancelari, sekretari,... – visoke političke funkcije gde se vode glavni protokoli; ugledni notari (beležnici – nešto poput advokata); ambasadori i državnici; nastavnici i profesori na univerzitetima (koji su već od 13. veka počeli da se osnivaju); filosofi, naučnici, pesnici, umetnici. Oni (humanisti) su ideolozi društva, jer mu nameću misli o svetu i životu; oni razmišljaju o čovekovim mogućnostima i svrsi. Do svega dolaze posmatranjem i razmišljanjem koje izlažu u svojim studijama. U središtu njihovog interesovanja je čovek – stvaraju studije o čoveku (studia humanum), a cilj im je da sebe i bližnje oplemene i usavrše i da dostignu najveću meru čovečnosti (humanitas), a sve je to u kontrastu sa srednjovekovnim teološkim studijama (studia divini). U toj svojoj borbi za nova mišljenja humanisti se obraćaju antici i posebno je to vezano za Italiju, koja je kolevka humanizma, a koja ima tragove antike bilo u materijalnom smislu (ostaci građevina – npr. Koloseum u Rimu), bilo u duhovnom smislu (razna literatura, rukopisi – to se ponovo počinje da čita, objavljuje,...). Oni u toj antičkoj književnosti nalaze umetnost vrednu divljenja i imitovanja – počinju da je podražavaju. U antičkoj etici traže modele sopstvenog ponašanja i obrasce vlastitog života. U antičkoj (paganskoj) filosofiji (bez obzira što humanisti ostaju religiozni; u humanizmu i renesansi ima jako malo ateizma) – oni se dive mislima fizozofa iz tog vremena, koja smatraju najuzvišenijim i najdubljim koje su ikada izrečene. U to vreme – baš iz te njihove želje da što više prouče rukopise i kroz traganje za smislom – rađa se i nauka filologija. Iz antike – sem latinskog jezika – preuzimaju književne oblike, jer namerno ne žele da budu originalni. Podražavaju se oblici (elegije, rodoljubova poezija, didaktički književni oblici, prigodna lirika, dokumentarne teme...). Humanisti se obrazuju na Zapadu i samim tim jezikom (latinskim) oni pripadaju Evropi, ali se bave temama koje se tiču mesta odakle su potekli (ako su sa Balkana, npr.) i oni odražavaju svoju epohu jer imaju cilj da Zapad ipak upoznaju sa prilikama na Balkanu.

 

Dubrovčani se, tako, školuju po Italiji, a kada se vrate u Dubrovnik oni počnu da se dopisuju sa italijanskim savremenicima, pišući prigodnu poeziju i govoreći o svom stavu u vezi sa situacijama na Balkanu – pišu, dakle, o konkretnim stvarima. To je humanizam i on prosto prerasta u renesansu, zato što dobija na brojnosti i počinje književnost da se stvara na narodnom jeziku. (Dubrovčani svoj narodni jezik zovu "dubrovački" – tako ćemo ga i mi zvati, a oni za zovu još i "naški", "srpski", a u literaturi se i tri puta pominje termin "hrvatski". To je štokavski, ijekavski jezik – jezik renesanse, što se tiče Dubrovnika.)

Razlika između humanizma i renesanse je samo u jeziku, jer je sve ostalo isto – to su dva vida jednog istog pokreta: imaju iste ciljeve, ista je društvena uslovljenost.
Što se tiče renesanse – to je, naravno, veći pokret, duže je trajao, obuhvatio veći broj pisaca i samim tim više geografskog prostora. Sa terminološke strane, naziv „humanizam" potiče od humanum (čovek), a „renesansa" – koreni ovog termina su biblijski i vezani su za Bogorodicu – misli se na biće koje se ponovo rodilo; prema francuskom glagolu renetr (vaskrsnuti).

Šta se preporodilo? – To je preporod antičke kulture, antičke umetnosti, ali i uopšte kulture.
Miroslav Pantić, koji je istoričar književnosti, ovako je rekao: "Renesansa je epoha u postepenom razvoju ljudskog duha, kada su promene zahvatile čitav život." Dakle, renesansa i njene promene zahvataju celog čoveka, a ne jedan njegov deo. Termin "renesansa" savremenici nisu upotrebljavali – više su koristili "preporod".

 

Termin se koristi tek od 19. veka – prvi je počeo da ga upotrebljava Žan Mišle i on je smatrao da je to „preporod sveta i čoveka, svetlost razuma i sjaj kulture". Georg Fokt kaže da je to „preporod antičke starine".

Burhard (Kulτura renesanse u Iτaliji) kaže sledeće: "Renesansa je tvorevina novog, probuđenog i oslobođenog čoveka, koji se u školi života i klasične kulture razvio u punu, herojsku i svestranu individuu. On je stvaraoc, inovator na svim područjima i on svega čega se dotakne u tome samo ostvaruje grandiozno i velelepno delo."

Niče, koji je bio skeptičan, rekao je da je to "zlatno doba hiljadugodišta i da se u njemu nalaze sve pozitivne strane kojima dugujemo modernu kulturu".

 

Iz literature - Prvi vesnici preporodnih težnja i predstavnici novog ideala obrazovanja bili su u književnosti humanisti sa svojim oživljavanjem klasičine starine, kritičko-filosofskim radom i negovanjem različitih grana književnosti u latinskom jeziku, među kojima jedno od prvih mesta zauzuima latinsko pesništvo. Pisati elegantno latinski, tj. jezikom rimskih klasika, za razliku od srednjovekovne latinštine, bilo je tada neophodno svojstvo književnika. Mnogima se činilo da je ova novolatinska književnost pravi nastavak stare, tako reći njen ponovni procvat – odatle kod humanista gledanje s visine na narodni jezik, iako su već onda postojali kritičari koji su sumnjali u to koliko je mrtav jezik prikladan za iskazivanje emocija. Kako kaže Kroče, neosporna je „i plodnost naglašavanja formalne discipline u duhu klasika u tadašnjoj estetici; isticanje pravilnosti, kompozicije, simetrije i crteža i davanje važnosti pitanjima jezika i stila bilo je posle pučke bezobličnosti Srednjega veka upravo tako potrebno, kao što će trista godina kasnije biti potrebna borba za slobodu čuvstva i fantazije i naglašavanje genijalnosti protiv pravila hladnog epigonskog klasicizma."

Humanizam je najviše zahvatio primorske gradove, gde se već u drugoj polovini HV veka javlja Šibeničanin Juraj Šižgorić s prvom štampanom zbirkom latinskih pesama. O njemu ne znamo mnogo, ali se zna da je bio iz ugledne porodice i da je stekao u Padovi doktorat prava, što i u svojim pesmama spominje, naglašavajući često, da su ga pravne nauke zavadile s muzom. Kasnije je bio kanonik i biskupski vikar u Šibeniku. Njegove pesme su uglavnom nastajale kao odušak jadima, traženje utehe i po želji prijatelja. One i jesu najvećim delom exercitationes (kao i pesme tolikih drugih humanista), sadržavajući osim neliko izliva povodom vlastitih doživljaja i uživljavanja u situacije osoba iz klasične starine, najviše prijateljskih pohvala, saveta i želja zaodenutih u humanističku retoriku, punu književnih sećanja, većinom iz Ovidija. Obično su dopadljive i sa zahvaljivanjem na kraju, ali mogu vrlo često biti i elegične i/ili pune poslovica i narodnih motiva, a čak mogu i sadržati sliku uhvaćenu iz života sa kojim se, pak, prepliće grčko-rimska mitologija, odn. njena paganska božanstva i druga fantastična bića (vile, satiri,...).

 

Dubrovački humanista Ilija Crijević

 

Sa predavanja - Rodio se u uglednoj dubrovačkoj plemićkoj porodici. Dubrovčani imaju po tri imena – trilingvizam – (jer su bili Republika sa tri jezika): italijansko, latinsko i dubrovačko ime. Crijavić ima humanističko ime Aelius Lamrridius Cerva, (Bunić bi bio Vonda, Gundulić Gondola,...). Najpre se školovao u Dubrovniku, u školi Tidea Ačerinija (stranac) i posle je otišao u Feraru (italijanski grad-država) na studije, ali pošto je Ferara pala u ruke Mletaka on se vraća u Dubrovnik da završi školovanje, a onda ga jedan od rođaka vodi u Rim gde uči retoriku i poeziju – pravi humanista. Tamo postaje član Akademije Pomponija Leta – Akademija u smislu književnog društva, odn. postaje akademik.

Julije Pomponije Leto je osnivač Akademije (koja se po njemu i zove) i on je ovako opisan: humanista, zanesenjak, nizak, kratkovid, krezub, tepav, crn (pa su ga zvali „Numida"), sa mnogo teatralnih poza, u plavim koturnama sa debelim đonovima (vrsta obuće koja podseća na onu iz grčkih komedija), u plavoj ili crnoj tunici, sa turbanom na glavi i stalno sa fenjerom u ruci. Dakle, potpuno zanesen antikom.

Humanizam je obnova antike, bilo materijalno, bilo duhovno, bilo intelektualno. U akademiji je bio vrlo ćudljiv taj ambijent u tom delu Rima – sa egzotičnim životinjama, sa cvećem. Na Akademiji su se držala predavanja iz rimske istorije, geografije, etnografije, arheologije, filologije,... i tu se nastojalo ne da se vrše egzaktna ispitivanja antike, već da se pronikne u antičku umetnost. I to ih je najviše interesovao prefinjeni način, stil života u antici. Naravno da su se recitovali stihovi starih rimskih pesnika, ali i novih akademika, a sve se zavrašavalo, kako već to ide kod onih koji pretenduju da imituju Rim, pijankama i orgijama. Crijević je bio istaknuti pripadnik te Akademije. On je i dalje otišao u tom smislu, jer je proučavao i rimske komediografe – Plauta, Vergilija i Terencija – čak je i pisao neke rasprave na tu temu i radeći tako, pišući i proučavajući, on je došao do jednog vrlo značajnog otkrića – što predstavlja doprinos istoriji književnosti – uspeo je da pročita nazive Plautovih dela u akrostihovima (to se desilo sasvim slučajno). (U staroj književnosti nema naslova ispod autora, već je naslov prvi stih.) Crijević je bio odlikovan na još jedan način – bio je odlikovan na Akademiji kao okrunjeni pesnik – roeta laureatus (pesnik ovenčan lovorovim vencem)1484. (Pomponije je od jednog evropskog vladara izdejstvovao dozvolu da na svojoj Akademiji nagrađuje tom titulom.) Uz put je pisao stihove na latinskom, počeo je da pravi enciklopedijski leksikon. U Dubrovnik se vraća 1487.

 

Međutim, Dubrovnik nije priznavao titule osim onih koje sam da, iako nisu bili u tome nešto mnogo izdašni. Zbog toga Crijević dolazi u sukob sa stvarnošću Dubrovnika – njegov dalji tok života svedoči da oni nisu marili za njegovu titulu poete laureata.

Oženio se plemkinjom iz porodice Đurđević i vrlo brzo se našao u zatvoru, o čemu postoji i pesma. Uvredio je taštu. Bio je vrlo nezadovoljan. Po onome kako je sebe video (humanista, uspešan pesnik), nije uspevao da nađe sebi mesto u Dubrovniku, pa je pokušavao da postane učitelj na Budimskom dvoru (što mu nije uspelo), da radi u Veneciji (što mu nije uspelo), a radio je uobičajene poslove plemića u Dubrovniku: bio je gradski advokat; pa je bio kaštelan u Stonu (grad na Pelješcu, drugi uređeni grad Republike), ali se to smatralo vrstom izgnanstva, jer je Ston kao mali grad bio opasan zidinama i vrlo nezdrav leti i zimi zbog lošeg strujanja vazduha; pa je bio kaštelan u tvrđavi Sokol; pa je bio ponovo zatvaran jer su ga optužili da je u tvrđavi vodio nemoralan život; dospevši u zatvor, ponovo je pisao poeziju tim povodom; da bi na kraju postao rektor Gimnazije 1510. i to je konačno bio posao koji mu je odgovarao u Dubrovniku.

Kad je postao udovac, postao je i opat Svetog Spasa – crkva u samom gradu – i na kraju je umro 1520. na određeni način zadovoljan svojim položajem.

 

Humanistički motivi i teme u poeziji Ilije Crijevića

 

Sa predavanja - Njegov poetski opus je sačuvan, uglavnom rukopisno. Dubrovačka književnost je, izuzev u retkim slučajevima, rukopisna. Vrlo retko imamo autografe, već uglavnom prepise – tako se širila, poštovala i čitala u društvima. Kod Ilije imamo da su sačuvane oko 240 pesama, odn. 9 knjiga (libri) i ta pesme su: ljubavne, elegije, epigrami, epistole, ode, himne, rodoljubive i prigodne – ima dosta klasične književnsoti. Pored toga je ostavio i jedno nedovršeno leksikografsko delo.
Za života mu je nešto i štampano: 3 epigrama u knjizi Humanisτe koja je sa ovih prostora, zatim u nekoj drugoj periodici, da bi tek u Sτarinama (časopis iz XIX veka – 1882.) Franjo Račke objavio nekoliko stihova, a poslednje, novije izdanje je iz 1968. u knjizi Hrvaτski laτinisτi, knj. 1 (objavljen veći broj njegovih stihova).

Elegie at Flavia – ciklus erotskih pesama posvećenih Fluviji, vanbračnoj kćerki Pomponija Leta, koja je bila obrazovana, ali izgleda ne i moralna – opevane su lascivne situacije, odn. Crijevićevi neuspesi i uspesi kod mlade i nestašne Flavije. Pesme su nazvane po brojevima – uglavnom humanistički i renesansni pesnici nisu davali naslov pesmama.

U Prvoj pesmi on moli Flaviju da ga poštedi ljubavi; zatim imamo njen uglavnom fizički opis (ra razliku od, kasnije, petrarkista): zlatne vlasi, grlo renensansne gospoje (dosta toga je iz klasične rimske poetike).
Neke pesme su baš pravljene po ugledu na klasičnu rimsku poeziju – Treća pesma – gde pesnik opisuje ljubavnu igru i svoju žudnju za Flavijom.
U Čeτvrτoj pesmi je istaknuto ono Horacijevo "uživaj danas" – carpe diem – renensansni poklič: uhvati dan! (Omiljen pesnikov motiv – svest o prolaznosti života.) Kasnije je "uživaj jer dolazi smrt" – memeto morti – barokni poklič: seti se smrti!

 

Osma pesma je neobuzdana, „psovačka", kako je neki zovu – dosta ima naturalizma u njegovom iskazivanju ljubavne strasti. Crijević je bio lak na peru, imao je literarnog osećaja, živahan i raznovrstan i emotivno vrlo spontan. Te pesme su plod njegovih mladih dana, u stilu rimskog humanizma.

Jedna od pesama je Poljubaca sτoτinu mi daj – zapravo je Katulova pesma koju je preradio i koja se i danas prerađuje.

Što se tiče rodoljubive i prigodne političke poezije, tu treba pomenuti pesmu In Ragusa, tj. Odu Dubrovniku, koju piše posle boravka u Stonu, gde sebe smatra zatočenikom i onda kaže Zenice moja, Dubrovniče, zenico moja, domovino, kao i Tebi najbolji, šτa da u bogove, zamolim najbolje. Igre, praktično, iz klasične poezije. Za njega je Dubrovnik dvostruki naslednik Rima, a narodni jezik – ilirsko kričanje – pisao je on i na narodnom jeziku, ali je bio ljut na Dubrovčane što ga nisu razumeli. Piše poslanice značajnim ličnostima toga doba sa kojima je bio u prilici da druguje u Rimu. Pa govori o tome šta se ranije dešavalo, o njegovom lovorovom vencu, o Iliriji (čitava ta teritorija Dalmacije zove se Ilirija), piše papi Pavlu III koga je još poznavao kao kardinala, piše o Lopudu (dubrovačko ostrvo) – govori o svojoj situaciji, što je i bio cilj humanista: da Italiju upoznaju sa svojim krajevima.

Postoji i Poslanica Marijanu Buniću, gde slavi osam odmaranja i zavičaj – rijeku dubrovačku (izvorište Omble – ponire u Trebinju i ponovo izvire u Dubrovniku). Tu su bili njihovi letnjikovci.
Ovaj erotski pesnik nije bio ništa manje pobožan vernik – to je onaj susret u tim pesnicima: humanističko-renesansni susret. Pa imamo pesme Bogorodici, Isusu na Krstu, određenim Svetiteljima...

Njegov spev De Epidauro – o Dubrovniku – nedovršen je i zasnovan je tako da se Epidaur (Stari Dubrovnik) žali Gromovniku (paganski bog) da će propasti, ali se teši da će uskrsnuti u Novom gradu Dubrovniku, kako je i bilo. Pored toga, pokušavao je i da piše odr. leksikon, gde nisu bile samo teme iz književnih nauka, već i iz prirodnih – bilo je to široko humanističko obrazovanje; pisao ga je u mlađim danima, a njegov rukopis je sačuvan u biblioteci u Marčaniji (u Veneciji), ali ga nije završio.

 

Iz literature - Među najranijim Crijevićevim književnim plodovima njegove mladalačke ljubavi, pesme su povezane sa boravkom u Rimu i s ljubavlju prema nekoj rimskoj devojci Flaviji. Kumovala im je, kao i njegovoj ostaloj poeziji, poezija starih i poezija humanista, koji su kao lirski pesnici davali često svoje najbolje u idilično-voluptuoznim dočaravanjima erotičke mašte, udružene s ljubavlju literata za elegantiae latinitatis.

I Crijevićeva je ljubav sa ovoga sveta, i kad se ostave po strani mnoga opšta mesta i konvencionalnosti tadašnje ljubavne retorike, on je još najspontaniji u svojim čežnjama za telesnim dražima voljene devojke, kao kad crta ljubavnu igru, kojom ga izmara njegova nepostojana Flavija, privlačeći ga i odbijajući u isto vreme.

Drugi put je opet obasipa hvalama u Katulovum duhu (a moglo bi se reći i u duhu Polizanovu ili Pontanovu) upoređujući je sa svim, što ima najslađe na svetu. U isti red ide ljubav za idilu i odmor u lepoj i nasmejanoj prirodi, takođe značajna za humanističko pesništvo, a nama u ovom slučaju bliska, jer je Crijević prvi pesnik koji je opevao lepote dubrovačke obale, crtajući u pesmi Aleksandru Farnese, budućem papi Pavlu Trećem i svojem nekadašnjem školskom drugu, podrobno život na ljupkom ostrvu Lopudu za vreme letnje žege i slaveći u poletnoj pesmi svežinu Reke Dubrovačke, gde u večnom proleću isrksavaju stara božanstva. Ko je jednom kupajući se osetio sladost Jadrana, neće mu više padati na um druga i slavna kupališta.

Sve je to pesništvo pojava koje se nude čulima, ali Crijević i inače kadkad uspeva u malim stvarima, iazvanim vlastitim ili društvenim doživljajuma i nepodignutim iz njihove pojedinačnosti, bilo da oživljuje Martinije u okviru starih običaja, bilo da popraćuje stihovima voće darovano prijatelju Marinu Buniću, hvatajući usto živahnih bojama sliku Marinove prijateljice Venerile, bilo da se istom prijatelju jada na nasledstvo plemenitih i imućnih. Kako se je u Rimu poput Tibula jadao u jednoj elegiji na jesen i usamljenost u bolesti izazvanoj škodljivim rimskim vazduhom, tako je i posle boravka u nezdravom Stonu, gde je bio kaštelan, u katulijanski nežno intoniranoj odi zahvaljivao rodnom gradu.

Ljubav prema rodnom gradu nadahnula je i Crijevićev nedovršeni epski spev u kojem se Epidar žali Gromovniku što mora propasti, ali ga ovaj paganski bog teši da će još lepši uskrsnuti u novom gradu Dubrovniku. S provalom varvara i spremanjem na odbranu završava se odlomak speva, započet izvanrednim opisom ruševina Epidaura uokvirenih dibljim i romantičnim predelom. Mnogo je pesama upravio Crijević svojim prijateljima u Dubrovniku, osvetljavajući u njima mnoge časove iz njihovog i svog života.

 

S velikim se ponosom sećao u svom udaljenom Dubrovniku sjajnih dana svoje mladosti u Rimu i svojih nekadašnjih drugova, upućujući mnogima od njih pesničke poslanice, Pomponiju Letu i Aleksandru Farnese. Čitav niz istaknutih ličnosti promiče pred našim očima u drugim brojnim poslanicama, počevši od slavnog Pontana do kraja Alfonsa Drugog, kralja Vladislava i francuskog kralja Karla, od kojega je Crijević očekivao velika dela, u prvom redu progon Turaka i ponovni procvat porobljenih kraljeva.

Ne može se mimoići ni njegovo pobožno pesništvo, jer je nekadašnji pevač Flavijinih draži bio doduše oduševljen humanist, ali i dobar vernik, dajući svojoj religioznosti rečitog izraza u pesmama Bogorodici, Isusu na Krstu i Svetiteljima. Spominjući u jednoj poslanici među ostalim pobožnim pesnicima Prudencija i savremenika Batista Spanjolija Mantuanca, po drugi put, već kao sveštenik, oprašta od Feba i muza. Sve to nije bilo plod kakve individualne duhovne krize; humanist je u Crijevićevoj duži živeo bez sukoba s vernikom.

Crijević nije ni bio čovek dubljih unutrašnjih protivurečnosti, a nije bio ni pesnik duboke osećajnosti. Okrenut, osim u nekim pobožnim pesmama, više prema spoljašnjoj stvarnosti i površinim pojavama, koje je kadkad odbro zapažao i reprodukovao, on je bio mnogo češće literat nego peesnik, ali zato lak na peru, živahan i raznovrstan, a usto obdaren velikom rečitošću koja je često prelazila u ne jako biranu mnogogovorljivost. Bio je najznačajniji predstavnik humanizma u Dubrovniku, s mnogim vrlinama i pogreškama humanističkih književnika.

 

Osnovne odlike petrarkizma. Struje u petrarkizmu. Petrarkizam u Dubrovniku

 

Petrarkizam je oponašanje najčešće samo spoljašnjih elemenata Petrarkinih Rasuτih rima, vrlo često i nekih karakterističnih situacija i doživljaja ljubavi, a najređe unutrašnjih dimenzija intimnog lirskog sveta nepoznatih ranijim vremenima (ljubav koja nema obeležja božanskog, već je fatalno i trajno prisutna u ovozemaljskom životu, razapeta između idealnog i stvarnog).

Razvoj petrarkizma: Već među nešto mlađim pesnicima od Petrarke – neki su bili njegovi savremenici – on je doživljavan kao učitelj ljubavne poezije. Međutim, petrarkizam kao pokret – ili pesnička moda – pojavljuje se tek u HV veku. Njegovi rodonačelnici su italijanski pesnici uglavnom s juga Italije, kao što je Kariteo (Benedeto Garet, 1450–1514, poreklom iz Španije), Tebaldeo (Antonio Tebaldi, 1463–1537), Serafino Akvilino (1466–1500), koji su iz Kanconijera nasledili tek neke motive i poneko stilsko sredstvo, a u svoju poeziju su uneli mnogo više senzualnosti, elemenata onovremene popularne i usmene poezije, retoričnosti (dosetke) i sl. Tu struju najčešće nazivamo napuljskom školom a pesnike ponekad strambotistima (po strofi od 8 stihova iz ital.usm.tradicije); u novije vreme koristi se termin hibridni petrarkizam. Za pesnike ove struje karakteristične su uvek iste faze razvoja ljubavi:

1. faza (najbliža Petrarkinim Rasuτim rimama) – ljubav na prvi pogled;
2. faza – dominiraju opisi njene lepote, izgrađeni na idealu koji je ustanovio Petrarka, dok se duhovne karakteristike srazmerno retko navode, ali s obrzirom na vrlo često prihvatanje antičkog ideala kalokagatije, spoljašnji izgled implicitno ili eklsplicitno prenosi se na unutrašnju lepotu;
3. faza – detaljan opis patnji, obično izgrađen na klišeima i patetičnim frazama;
4. faza – slika uzvraćene ljubavi, i tu petrarkisti najviše odstupaju od Petrarke;
5. faza – zasniva se na osećaju rezignacije do koje dolazi zbog toga što ljubav ne donosi lirskom subjektu očekivano ispunjenje, tako da se idealna ljubav može ostvariti samo prema Bogorodici. Bembizam, nazvan po slavnom ital.pesniku, humanisti, kardinalu Pjetru Bembu (1457–1547), velikim delom predstavlja reakciju na napuljsku školu. Zasniva se na aktivnijem stilsko-tematkom oponašanju Petrarke, ali, zbog nedostatka izvorne metafizičko-univerzalne dimenzije, njihov izraz postaje suvoparan i previše fraziran u svojoj izražajnoj koncentrisanosti na formu. Za razliku od Petrarke, kod petrarkista je uvek reč o više žena, tako da predmet ljubavi ne može postati simbol, ideja, ona ne dobija amorfni, vanvremenski karakter, kao što je to bio slučaj sa Laurom. Petrarka, kroz svoj subjektivističko-refleksivni postupak, u prvi plan stavlja svoja osećanja, ali Laura ni u jednom trenutku ne iščezava iz tog sveta. Ona je prisutna čak i u svojoj odsutnosti (sτalno mi blizu, a daleko τako), kao takva podignuta je u metafizičke sfere, čemu još više doprinosi motiv smrti. U osnovi Petrarkine ljubavi nalazi se čist platonizam bez ikakve veze sa materijalnim. Petrarkisti ne uspevaju da reprodukuju Laurinu veličanstvenost delimično i zato što je žena kod njih previše vezana za stvarnost, a kod nekih (prevashodno kod bembista) i zato što je njeno prisustvo sasvim neodređeno, čak kao nešto što se podrazumeva, bez ikakvih svojstvenih karakteristika koje bi je odvojile od opšteg ideala. Zato kod njih opis ljubavi retko dobija originalan prizvuk, ona često deluje neiskreno i neproživljeno, doživljava se samo kao povod za nastanak pesme. Petrarkin stih ko može da kaže koliko gori u maloj je vaτri sažima suštinu emocija koje su jače od izraza, načelo koje je kod petrarkista često zanemareno.

 

Marinizam: napirlitani pesnički stil koji se sastoji u gomilanju suvišnih reči i fraza. Naziv je dobio prema imenu Đan-Batista Marina, ital. pesnika koji je afirmirao novi ukus u poeziji ne samo u Italiji, nego u celoj Evropi. Lirika baroka duguje mu raskoš jezika i pesničkih slika, raznovrsno preterivanje i senzualni osećaj ljubavi i prirode. Manirizam se uopšteno karakteriše otklanjanjem od harmoničnog reda koji je vladao u umetnosti renesanse. Manirizam teži kao alegoriji enigmatičnosti, naznakama i osobenostima. Poznata je deviza „kralja manirista" Đan Batista Marina: „cilj pesnika je užas i ko ne zna da zadivi neka ide da češlja konje". [ : ] Manirizam nije bio poseban pravac u knj., već put koji je vodio ka baroku. To je postupak u knj. koji spaja nespojivo, to su sve one novine. Osnovna odlika manirizma – uspostaviti odnos pesnika prema tradiciji . Sledeća važna odlika manirizma je odnos pesnika prema realnosti. Društvena satira moguća je samo onda kada se ispituje taj odnos. Tu je i odnos pesnika prema angažovanju. U manirizmu počinje preplitanje žanrova: poslanica, ribarska ekloga, putopis. Manirizam podrazumeva i odnos pesnika prema poeziji. Manirizam se stvara onda kada pesnik počinje da razmišlja o sopstvenom delu. Pod pojmom manirizam podrazumevamo pravac u istoriji umetnosti koji se javlja na prelazu iz visoke renesanse u barok i koji se razvijao u evropskim zemljama.

Petrarkizam u Dubrovniku: Iako je u poslednjim decenijama dokazano da Đovani di Ravena, koji je od 1384. do 1387. boravio u Dubrovniku, nije bio Petrarkin sekretar Đovani Malpigi, već izvesni Đovani di Konverzino, ipak se može reći da su Dubrovčani vrlo rano upoznali Petrarkino delo, pa i Rasuτe rime. Međutim, lirsko umetničko pesništvo u Dubrovniku svoj puni izraz dobija tek nakon upoznavanja s pesnicima ital.petrarkizma polovinom HV veka. Poezija koja tada nastaje sakupljena je u zborniku koji je 1507. godine počeo da prepisuje mladi dubr. vlastelin Nikša Ranjina; i u kojem je sačuvano oko 800 pretežno ljubavnih petrarskističkih pesama, od kojih je više od polovine napisao Šiško Menčetić, priličan broj Džore Držić, a za više od 200 pesama ni danas ne znamo autora. Iako su neki od njih svakako stariji od ove dvojce, već polovinom HVI veka Dubrovčani su Šiška Menčetića i Džora Držića osećali kao „prvu svjetlost našega jezika" i „najstarije spjevaoce". Tokom HVI veka malo je pisaca u Dubrovniku koji se nisu oprobavali u ovoj vrsti poezije. Znamo da je takvu poeziju pisao i Mavro Vetranović, ali ju je kasnije uništio; stvarali su je i Nikola Nalješković, Marin Držić, pisali su je u prvoj polovini stoleća još neki pisci, a u drugoj, pored bar još desetak drugih, tom vrstom poezije bavili su se Dinko Ranjina i Dinko Zlatarić. Čak i na samom kraju HVI veka i početku narednog petrarkističke stihove pisao je Horacije Mažibradić, a tragove ove poetike i – posebno – stila nalazimo, kao i u velikom delu Evrope, naročito u Italiji, sve do poznog 18. veka.

 

Iz literature - Skoro naučno izgrađeni idealni tipovi ženske lepote, kao i široko probuđeno interesovanje za sve vrste ljubavnih osećanja, doveli su do silnog procvata ljubavne lirike koja će kroz ceo HVI vek biti jedan od najomiljenijih i najviše negovanih rodova. Zbog toga će odmah posme Š. Menčetića i Dž. Držića doći čitava plejada dubrovačkih pesnika čija imena nisu uvek poznata, ali čije pesme takođe nalazimo u zborniku Nikše Ranjine. Svi oni, zajedno sa Menčetićem i Držićem, izgradili su jedan tipizirani kanconijer ljubavnih pesama sa strogo utvrđenim fazama kroz koje zaljubljeni pesnik mora da prođe: najpre, ljubav na prvi pogled, zatim, opisivanje i slavljenje lepote izabrane „gospođe" koja uvek tačno odgovara ustaljenom tipu renesansne lepotice (zlatno-žuta kosa skupljena u krunu iz koje samo dva „prama" padaju oko lica, crne oči, dve „ružice" na obrazima, snežno-bela put raskošnog vrata i deholtea, biserni ili koralni zubi, labuđi hod, anđeoski glas,...), onda, obožavanje izdaleka i jadikovanje zbog neuslišene ljubavi praćene uvek priželjkivaanjem smrti ili čak pretnjom samoubistvom, dok se najzad nemilosrdna gospa ne smiluje i ne „usliši" svoga vernoga slugu, posle čega obavezno dolazi razočaranje u ljubav i žene, zbog čega pesnik u svojoj starosti traži utehe u refleksivno-pobožnim pesmama. U tom svesnom variranju utvrđenog ljubavnog romana petrarkističke poezije dubrovački pisci ovoga doba pokazali su da su dobri učenici i samoga Petrarke, a još više njegovih brojnih epigona i poslednika. Zbog toga se u njihovim pesmama, pored mestimičnih pozajmica ili slobodnih prepeva iz Petrarke, kakav je Menčetićev uspeli preprev Petrarkinog soneta Blaženi čas i hip, mogu naći i brojni odjeci, pozajmice ili imitacije istih motiva iz pesama napuljskih „strambotista" i ostalih savremenih ital.pesnika s kraja 15. i početka 16. veka: Anđela Policijana, Luiđija Pučija...

 

Dubrovačkim liričarima onoga doba se može s pravom zameriti da u njihovim pesmama ima mnogo preteranosti u upotrebi hiperbola i deminutiva, mnogo opštih mesta i klišea, pozajmljenih iz zajedničkog fonda ondašnje petrarkističke lirike. Takvih i sličnih nedostataka ima nesumnjivo i kod Menčetića i kod Dž.Držića i kod ostalih dubrovačkih pesnika iz tog vremena i te mane nije teško uočiti, ali su s druge strane toj poeziji činjene i zamerke koje nisu uvek opravdane, i koje su često posledica nedovoljnog poznavanja uslova pod kojima se razvijala ljubavna lirika renesansnih dubr.pesnika. Tako se, npr., njima zameralo isuviše da se oni u svojoj ljubavnoj lirici preterano bave detaljnim opisivanjem fizičke lepote svojih „gospoja", da su njihova nagla zaljubljivanja na prvi pogled i obožavanja iz daleka nerealna i knjiška, i da u njihovim pesmama nema dovoljno iskrene osećajnosti i proživljenosti. U izvesnoj meri te zamerke mogu biti i opravdane, ali pri tome ipak treba voditi računa o otme da je ta lirika upravo i bila takva što je verno izražavala odnos renesansnog čoveka prema ženi, onakav kakav je bio uslovljen u renesansnom društvu, jer dubr.pesnik HVI veka – bio on vlastelin ili građanin – nije ni mogao videti ženu u javnom životu, nego samo u retkim prilikama: kada bi se češljala pored prozora, kada bi se pojavila na balkonu ili kada bi u velikoj pratnji rođaka otišla do katedrale na jednu od dve godišnje mise koje su joj bile dozvoljene – za Božić i Uskrs. Jedina Dubrovkinja čiji se život donekle razlikovao od ovog konvencionalnog tipa života Dubrovkinje jeste upravo Cvijeta Zuzorić, zbog čega i jeste trpela verbalna šibanja, ali ona, na kraju krajeva, sebi i jeste mogla da dopusti takav život, budući da je dosta vremena provodila u Italiji sa suprugom, gde se prema ženama malo drukčije postupalo, tj. imale su veću slobodu. Kada se to zna, onda je razumljivo otkuda kod dubrovačkih renesansnih pesnika toliko ljubavi na prvi pogled, obožavanja izdaleka i opisivanja onih detalja ženine lepote koji su se mogli videti u kratkim vremenskim isečcima i na pristojnoj daljini.

 

Dubrovačkim pesnicima onoga doba suviše se zameralo i to da su samo ropski podražavaoci savremene italijanske lirirke, i da se u njihovim pesmama retko može naći motiv koji već nije bio opevan od njihovih ital.prethodnika ili savremenika. Taj prigovor može biti opravdan samo kada su u pitanju direktna podražavanja i manje ili više slobodni preprevi pojedinih ital.pesama. U najvećem broju slučajeva ti „uticaji" nisu ništa drugo do obične sličnosti koje su sasvim prirodne kada je u pitanju poezija koja se razvijala u sličnim društvenim i kulturnim sredinama. Uz to, kada je reč o sličnosti motiva, ne treba zaboraviti da se u doba renesanse i kod nas i u Italiji originalnost pesničkog stvaralaštva i nije tražila u novim motivima i novoj tematici, već su pesnici namerno uzimali da opevaju jedne te iste motive, takmičeći se samo u bogastvu pesničkog izraza i svesnom variranju jedne iste pesničke teme. Ipak se ni Menčetiću ni Držiću, tako isto ni njihovim sledbenicima, ne može sporiti manja ili veća originalnost kao i svesna težnja da kroz ustaljene pesničke oblike izraze svoja osećanja i osećanja svoje društvene sredine. Zbog toga temperamentnom i čulnom Menčetiću, koji je usvojoj razuzdanoj mladosti upadao noću u kuće i potezao nož na žene koje mu se nisu želele podati, ne treba mnogo zamerati što je njegova ljubav više „dodir dveju epidermi" (odn. čisto telesna) nego izraz „idealizma i nedostižive čežnje". Treba isto tako razumeti i mirnog sveštenika Džoreta Držića, što je u svojim petrarkističkim jadikovkama mnogo uzdržljiviji i diskretniji od razuzdanog Menčetića i što se u težnji za neposrednijim poetskim izrazom i iskrenijom osećajnošću široko koristio savremenom narodnom lirikom. U svakom slučaju, oba ova najstarija dubr.pesnika su u potpunosti zadovoljavali umetničke potrebe svoga vremena i svoje sredine, pa je zbog toga sasvim opravdano što su im kasniji dubr.pesnici odavali dužno priznanje. Ovakva petrarkistička ljubavna lirika kavu su započeli Menčetić i Dž.Držić, a nastavili njihovi mlađi savremenici i sledbenici, vladala je otprilike do sredine HVI veka. Jedan od njenih poslednjih poklonika bio je veliki dubr.komediograf Marin Držić, koji je u početku svoga knj.rada pošao i sam stopama svoga strica, Dž.Držića i godine 1551.-e objavio Pjesni ljuvene.

 

Opške odlike renesanse. Renesansa u Dubrovniku

 

Sa predavanja - Odlike renesanse: oslobađanje misli, preziranje autoriteta (misli se na Crkvu), pobeda obrazovanosti nad poreklom (ljudi počinju da se cene po tome koliko stvaraju i koliko znaju, a ne po tome ko su im preci), oduševljenje za nauku (Srednji vek je uglavnom sputavao nauku), oslobađanje ličnosti, ljubav prema istini, mržnja prema prividu. Još ćemo pomenuti jednog filosofa koji dugo nije bio popularan – Engels je u pitanju (jedan od tvoraca marksizma): "To je doba koje je zahtevalo džinove i rađalo džinove po moći mišljenja, po strasnosti, karakteru, po mnogostranosti i učenosti." To je renesansa – previše je iskoračila u odnosu na Srednji vek kada je u pitanju oslobađanje ličnosti, svestranost. Najilustrativnija renesansna ličnost je Leonardo da Vinči (slikar, inžinjer,...), mada on nije bio ličnost koja se sukobljavala sa drugima. A uglavnom su svi bili konfliktni: nisu bili samo stvaraoci, već istovremeno i ubice, kriminalci... To je bilo posledica uverenja da je čovek središte stvari, odn. mislili su da mogu da rade šta hoće.

Poetika renesanse – misli se na teorijsku misao – nije mogla da prati visoke domete renensansne književnosti. Ostao je nepregledan broj traktata u Italiji i drugim zemljama. Oni su mnogo pisali (po 10, 15 knjiga o poetici), ali sve to nije bilo dovoljno da idu u korak sa samom književnošću, jer uglavnom su to bila modifikovana gledišta kao u Srednjem veku ili parafraze nekih antičkih mislioca. Za poeziju kažu (dakle, to je to što nije novo) da je „ljupki, prijatni veo, koji je satkan od izmišljotina da bi se prikrila istina" – poezija je, u stvari, alegorija. Pa tako misle i najveći renesansni pesnici, pisci, stvaraoci: Dante, Petrarka i Bokačo.

 

Onda, jako ih je mučilo imitovanje starih pisaca: da li imitovati i koga? Da li ropski imitovati? Da li samo najbolje imitovati? Da li se takmičiti sa uzorima? (Bilo je nemoguće biti bolji od Plauta, ali neki su uspevali – npr. Marin Držić.) Najviše su se brinuli za formu – da bude savršena – ali onda mora da trpi sadržina, koja je onda neoriginalna, kreativnost je sažeta, nesamostalna. Renesansni teoretičari su se najviše koristili Aristotelovom Poeτikom, ona od XVI veka postaje oslonac i nazivaju je novom pesničkom veštinom, postaje imperator, diktator sve umetničke poetike. Takođe, razmišljalo se mnogo o utilitarizmu u književnosti – pa se smatralo da književnost mora da dovede do katarze, ali se i Horacije uzima tu u obzir kada kaže da treba spojiti lepo i korisno. Za literaturu se smatralo, što se tiče Aristotela, da je ona „ogledalo života", ali se poštovao Aristotelov princip imitacije i ostajanja u obimu verovatnog i mogućeg.

Postavljali su mnoga pravila i sva su se morala poštovati. Neka od njih su zadržana (pravilo o tri jedinstva: jedan grad, jedan dan, jedna radnja). Ali, s druge strane, imamo i pobunu protiv pravila – Đordano Bruno, poznati buntovnik, rekao je: „Poezija ne nastaje iz pravila, osim o pukom slučaju." Pjetro Aretino, jedan od znamenitih renesansnih stvaraoca, pominjao je „prirodni dar".

Središte renensanse (renesansnog pokreta) je Italija, pošto je tu bilo antičkih ostataka (ruševina) i rukopisa, a pošto su obnavljali antiku, sama Italija je bila podeljena na gradove-države, što je mnogo podsećalo na antičke polise – prosto je odgovarala takva društvena struktura. Ti moćni gradovi-države su bili vrlo bogati, središta trgovine, manufakture, bankarstva, a njihovi ljudi otkrivali su nove svetove na svojim pomorskim ili kopnenim putovanjima – reke novca su se slivale u te gradove-države, pa su vladari (vojvode, markizi, duždevi, mecene) imali ogromne mogućnosti, interese i želje da pomažu filozofe, naučnike, pesnike, slikare i muzičare – praktično da ih izdržavaju; mnogi od njih, npr. Mediči, sami su stvarali između ostalog. Naručujući maskerate (lascivne pesme sa otvorenim aluzijama na telesnu ljubav), vladari su kontrolisali masu za vreme pokladnih, karnevalskih svečanosti; kasnije, kada su shvatili da im je to previše, da im je masa postala mnogo raspusna, oni su počeli da pišu drugačije vrste pesama. Tada se osnivaju i akademije, univerziteti,... – jednom rečju, to je pravo rađanje, proleće kulture i civilizacije.

 

Najveći predstavnici renesanse su:

1) Dante Aligijeri (1265–1321)(Božansτvena komedija – „komedija", jer ima srećan kraj, a ne žanrovska pripadnost; čine je: Pakao, Čisτilišτe i Raj; Dante je taj koji je bio na prelazu: Božansτvena komedija je napisana na narodnom italijanskom jeziku i time je već renesansa, a duboko religiozno osećanje prožima ovo delo – što je srednjovekovlje; alegoričnost je, opet, prožeta renesansnim stavovima o smislu života.),

2) Frančesko Petrarka (1304–1374) (Kanconijer – sonetni venac posvećen madoni Lauri: pre i posle njene smrti; Petrarka je humanista, možda najuticajnija ličnost u svetskoj poeziji, uglavnom je pisao na latinskom i mislio je da će ga delo na tom jeziku proslaviti, a ne Kanconijer napisan na narodnom jeziku; Petrarkin uticaj se protezao kroz renesansu i kasnije – postoji petrarkizam i u baroku; Kanconijer sadrži 336 sonata koje su kasnije mnogi podražavali u Dubrovniku, čak se i udaljavali, pa opet vraćali izvornom Petrarki – bembizam je taj povratak autentičnom Petrarki) i

3) Đovani Bokačo (1313–1345) (Dekameron – zbornik „priča deset dana" – prava, zrela renesansa, a motivi, teme, priče Bokača su kasnije služili ne samo za novelistiku – jer renesansa se nije mnogo novelom bavila, nego više komediografskim delima, kojih je bilo mnogo i kod Dubrovčana).
Međutim, sve ima svoj kraj, pa i renesansa.

Dolazi do određenog umora i klonulosti, uz obnovljeni strah od smrti i prolaznosti života. Šta je uzrok tome? Reakcija i nastojanja katoličke crkve. Osim toga, bilo je mnogo toga čemu su ljudi negodovali – npr. prodaja oproštajnica grehova, tzv. indulgencije. A svega toga ne bi bilo da nije postojao još jedan vodeći razlog – ekonomski kolaps Mediteranskih trgovačkih država zbog pronalaska Indije i Amerike. Crkva je imala jedan dugogodišnji sastanak – Koncil u Trentu (1545–1563) koji je, uopšte u svesti, pripremio direktive za ovaj preobražaj, pa su krenuli sudovi na kojima su proglašavani razni otpadnici osuđivani na lomače, pa je uveden i indeks zabranjenih knjiga koji je trajao do 1962.-e ili 1967.-e godine, a tada je ukinut jer je postao ogroman (nije se više znalo koje su knjige zabranjene, a koje ne). Onda je osnovan jezuitski red, odn. red Isusovaca. Svi katolički redovi se međusobno nadmeću, a ovaj red je ustrojen nalik na vojsku i oni su išli na obrazovanje, u škole, nadgledali naraštaje, unoseći sasvim suprotnu atmosferu od renesansne. Gasi se svest renensansnog čoveka i dolazi barok.

 

Iz literature - Jedna od najvećih renesansnih tekovina u knj. je nesumnjivo obnova poezije, a naročito lirike. Srednji vek, koji je doneo punu dominaciju Crkve i religije u oblasti duhovnog stvaralaštva i značio potpuni prekid sa klasičnom grč. i rim.knj. i umetnošću, učinio je da i u poeziji nastane velika praznina za čitav niz vekova. Potreba za poetskim izrazom bila je suviše urođena čoveku, i zbog toga srednjovekovna Crkva, i pored sve cenzure, nije uspela da u potpunosti uništi ovaj knj. rod.

Doduše, umesto ljubavne lirike, ona je ljudima feudalnog doba pružila religioznu liriku, a kao zamenu za klasični grč. ili rim. ep Homera i Vergilija davala je stihovane legende koje su svojom fantastičnošću i jezivim realizmom zadovoljavale u mnogome naivnu maštu srednjovekovnih čitalaca. Ipak, ni ta stroga crkvena cenzura, ni izmenjeni pogled na svet nisu mogli u svemu da zadovolje čak ni potrebe vladajuće klase feudalnog drušva, pa je sasvim razumljivo što su se još od ranog Srednjeg veka, paralelno sa zvaničnom religioznom poezijom, razvijale još dve vrlo značajne poetske vrste:

1. za potrebe vladajućeg vlasteotskog staleža javila se tzv. žonglerska poezija, tj. poezija profesionalnih plaćenih pevača koji su po ukusu ritereskog staleža negovali i lirsku i epsku poeziju (stihovane istorijske i ljubavne romane),

2. široke narodne mase čuvale su još iz svoje rodovske i plemenske zajednice svoju narodnu liriku, koja je verno odražala celokupan osećajni život malog čoveka iz nižih društvenih slojeva.
Obe te poetske vrste nisu bile rado gledane od strane zvaničnih predstavnika Crkve i zbog toga u srednjov.knj., a naročito u crkvenim besedama često nailazimo na oštru osudu i žonglerske ljubavne poezije i narodne lirike.

U vremenu, međutim, nastaje postepeni prelaz od Srednjeg veka ka humanizmu i renesansi, ove dve tako progonjene književne vrste dolaze sve više do svog izraza i – što je još važnije – one u to doba imaju već jedan svoj izgrađen poetski jezik i metriku koji će u mnogome korisno poslužiti prvim renesansnim pesnicima da, koristeći to kulturno nasleđe iz Srednjeg veka, izgrade novu renesansnu poeziju na narodnom jeziku.

 

Za nagli i brzi razvoj te nove renesansne lirike veliki deo zasluga pripada i humanistima, tj. onim učenim ljudima HV veka koji su se sa mnogo oduševljenja i pregalaštva bacili na proučavanje i vaspostavljanje antičke grčke i rimske kulture i umetnosti. Tim učenim ljudima, koji su svoj književni i umetnički ukus vaspitavali na klasičnim uzorima starih Grka i Rimljana, palo je odmah u oči da tadašnja narodna lirika, koja je cvetala u okolini primorskih gradova, i po svojoj formi i po svome sadržaju u mnogome podseća na dela najboljih grčkih i rimskih liričara. Tako, npr., jedan od naših najranijih humanista HV veka poznati Juraj Šišgorić, opisujući u svome kratkom lat. spisu De situ Illyriae et civitati Sibenici Šibenik i njegovu okolinu, govori, pored ostalog, i o lirskim narodnim pesmama iz okoline Šibenika (svatovske poskočice, ljubavne pesme, pesme „od kola",...) i tom prilikom naročito ističe da se mnoge od tih narodnih pesama mogu po svojoj vrednosti meriti sa pesmama najpoznatijih grč. i rim. pesnika: Katula, Tibula, Propercija,... dok ga, s druge strane, narodni običaji za koje su ove pesme vezane, podsećaju na odg. običaje starih Grka i Rimljana! I zaista: naša narodna lirika toga doba, kao, uostalom, i ona kasnije iz Vukovog vremena, imala je jedan bogato izgrađen poetski jezik i raznovrsnu metriku, prilagođenu odgovarajućim melodijama sa kojima je ova vrsta lirike bila uvek usko vezana. Na taj način su i pesme naših primorskih „začinjevaca", kao i bogata melodiozna narodna lirika tokom HV veka poslužili kao sigurna osnova za stvaranje nove umetničke renesansne poezije koja će u životu renesansnih ljudi igrati vrlo veliku ulogu.

Šteta je samo što usled političkih prilika renesansna poezija nije mogla da se u podjednakoj meri razvija u svima našim primorskim gradovima. Glavna prepreka tom jačem razvoju bili su u prvom redu Mleci koji su tokom HV veka uspeli da zaposednu skoro sve dalmatinske gradove izuzev Dubrovnika i njegove teritorije. Mletačkom okupacijom bio je naročito pogođen Split.

 

Takvih pesnika, sa već ustaljenom metrikom u poetskim jezikom, bilo je verovatno još u prvoj polovini 15. veka, ali ni njihova imena, niti njihove pesme nisu nam sačuvani.
Možda bi ista sudbina stigla i kasnije dubrovačke pesnike da se krajem 15. i početkom 16. veka nije ustalio običaj da mladi dubrovački plemići i imućni građani radi svojih ličnih potreba i sklonosti prepisuju čitave zbornike, ne trudeći se da obeleže i autore tih pesama. Zahvaljujući srećnom slučaju, sačuvan nam je jedan od takvih zbornika koji je godine 1507. počeo pisati mladi dubr. vlastelin Nikša Ranjina i koji je uglavnom sadržao pesme najstarijih poznatih dubrovačkih pesnika – Šiška Menčetića i Džora Držića. Najveći deo tih pesama pripada ljubavnoj lirici i to je sasvim prirodno kada se ima u vidu velika uloga koju je u životu renesansnih ljudi igrala ljubav i „ljuvene razblude" (uživanja), kako su to stari Dubrovčani govorili. Jer u tom novom i probuđenom renesansnom društvu, koje je bilo usredsredilo sve svoje interesovanje na čoveka i prirodu, na materijalni život i na zemaljske radosti, ljubav je smatrana kao primarno osećanje svakoga čoveka i predstavljala je najomiljeniju temu ne samo u knj. i umetnosti, već i u svakodnevnim druš.razgovorima i diskusijama (primer: druženja Nikole i Mare Gučetić sa Cvijetom Zuzorić).
Uz to, treba isto tako voditi računa da ljubavne pesme u to doba renesanse nisu toliko čitane koliko su pevane uz pratnju leuta i udružene tako sa melodijom i muzikom one su delovale daleko impresivnije. Lišene muzičke pratnje i melodije, one nama danas mogu izgledati konvencionalne i knjiške, ali u svoje vreme one su u punoj meri zadovoljavale ukus i potrebe ondašnje publike.

Prvi dubrovački pesnici na narodnom jeziku javljaju se istovremno kad i najstariji dubrovački humanisti i ta vremenska podudarnost je sasvim prirodna kada se ima u vidu istovetnost društvene i ekonomske uslovljenosti koja je dovela do procvata humanizma i renesanse kao jedinstvenog idejnog i kulrutno-umetničkog pokreta. Šteta je što nisu sačuvana dela najstarijih dubrovačkih pesnika iz prve polovine i sredine HV veka, kakav je, npr., onaj mladi dubr.vlastelin koji je oko 1421.-e god. zabeležio ćirilskim slovima sledeće stihove:

 

Sada sam osτavljen srid morske pučine
valovi moćno bijen; daž dojde s visine,
kad dojdoh na kopno mnih da sam...

 

U drugoj polovini 16. veka javila se u Dubrovniku jedna nova generacija pesnika koji su, ugledajući se na slične težnje u savremenoj ital.poeziji, pokušali da dubr.liriku povedu novim putevima – u tom pogledu najveći napor učinio je poznati dubr.pesnik Dinko Ranjina koji je u predgovori svoje zbirke Pjesni razlike, štampane u Firenci 1563., izložio svoj novi knj.program, delimično u predgovoru svojim pesama, a još preciznije u pesmi Jednomu ki nišτe ne učini a τuđe sve huli. Sa svim poštovanjem koji je imao za „naše prve spjevaoce Šišmunda i Džora" i za koje je više puta rekao dasu prva sviτlosτ našega jezika, on je ipak prvi osetio da poetski jezik najsarijih dubr.pesnika, sa njegovom zloupotrebom deminutiva, reba zameniti novim izražajnim mogućnostima i novom i bogatijom metrikom. Jer sve zastareva i obnavlja se – kaže Ranjina – i kao što cveće svake godine dobija novo lišće, tako priroda ne trpi da stvari i u ljudskom biću ostaju neizmenjene. Zbog toga – nastavlja on – i riči (pesnički jezik) kijem se njekada sτara svijes (staro vreme) dičilo u scijeni (na ceni) nijesu sad, dok opet one koje su sada na ceni vremenom biτ neće od drugih primljene. I zaista, ma koliko da je kao poštovalac najstarijih dubr.pesnika želeo da samo nastavi hinjov rad i da njih sτupe slijedi, Ranjina je ipak uspeo da ondašnju dubr. poeziju obogati novim izražajnim mogućnostima i raznovrsnijom metrikom. Uz to, on se kao pesnik zalagao i za veće naslanjanje na antičke, grčke i rimske pesnike. Slične novine uneo je u dubr.liriku druge polovine 16. veka i Ranjinin mlađi savremenim Dominko Zlatarić, čija se poezija, u poređenju sa starijim dubr.pesnicima, takođe odlikuje biranim i negovanim pesničkim jezikom, većim artizmom i istančanijim ukusom.

 

Glavni žanrovi oblikovani u renesansi su:

1) lirika – uz petrarkističku liriku koja je bila vrhunac pesničkog stvaranja (kanconijeri posvećeni jednoj ženi); neguje se i religiozna lirika; bukolička poezija (za koju je karakterističan opis prirode s naglaskom na čežnji za mirnim životom u dodiru sa prirodom); zabavna lirika i specifičan oblik pokladnih pesama – maskerate. Sveukupna lirika pronalazi uzore u antici.

2) ep – kategorija je uzvišenog stila, a uzor mu je Vergilije. Njegovim putem kretali su epovi biblijskog sadržaja, popit Marulićeve Judiτe; i epovi viteškog sadržaja, čiji je predstavnik Ariosto.

3) dramske vrste – uzore pronalaze u Plautu i Tereniju, a najzastupljenije su pastorale (najmanje ima tragedija, jer nisu odgovarale hedonističkoj atmosferi renesanse koja je volela zabavu)

4) roman – razvijaju se tri tipa romana:

1. viteški – potiče iz srednjeg veka, a karakteriše ga heroj koji ruši sve prepreke na putu do cilja, do kojeg uvek dolazi.
2. pastirski – utemeljio ga je Jakopo Sanacaro, a u Hrvatskoj se ističe Petar Zoranić s romanom Planine. Pastirski roman opisuje ljubavne zgode pastira u idiličnoj prirodi.
3. pikarski – opisuje proboj simpatične varalice, čoveka sa dna druš. lestvice.

 

Poetsko - tematske odlike pezije Džora Držića

 

S obzirom na lirski subjekt, njegove pesme se mogu podeliti u 4 skupine:

1) pesme sa zaljubljenim lirskim subjektom muškog roda
2) pesme čiji su lirski subjekti analitičari ljubavne problematike
3) pesme sa zaljubljenim lirskim subjektom ženskog roda
4) pesme sa religioznim lirskim subjektom.

On je stvaralac 15. veka. Njegovo pesništvo pokazuje da su mu humanistički počeci blagotvorno uticali na pesničku dikciju i druge pesničke kvalitete: diskretnost i spiritualnost, kojima se njegova ljubavna lirika bitno razlikuje od njegovog starijeg savremenika s kojim ga često upoređuju – Šiška Menčetića.

Džore Držić je bio već 6 godina mrtav kada je Nikša Ranjina počeo da zapisuje njegove pesme u svom zborniku, što dokazuje da su te pesme bile popularne u narodu i da su se dugo pamtile. Uglavnom su ispevane u dvostrukorimovanom dvanaestercu dubrovačkog tipa, odn. u dvanaestercu sa neprenosnim rimama i sa sekundarnim cezurama nakon 3. i 9. sloga, sa glavnom cezurom posle 6. sloga. Neke su pesme u jedanaestercu ili četrnaestercu (uticaj ital.aleksandrinca), ali i u petnestercu (uticaj bizantinca).

Za razliku od Menčetića, u akrostihovima ne zapisuje imena žena, već svoje ime ili uzdahe. Akrostihovima i refrenima delovao je i na kompoziciju te strofične organizacije, npr. u pesmi Ranjenom srcu τražim lijeka gde piše o uobičajenoj petrarkističkoj tematici srca koje napušta ljubavnika pošto ugleda dragu, uveo je refren koji daje dodatnu introspekciju lirskom subjektu.
Pesme su uglavnom kratke, izjavne ili dijaloške, odn. apelativne – upučene nekoj osobi ili predmetu, obično s obraćanjem na početku.

Tematika - za razliku od Menčetićevog lirskog subjekta, Držićev nije senzualno orjentisan, već je melanholičan i povučen, kontemplativan, bez agresivnog pristupa ljubavi. Tematika je uglavnom petrarkistički konvencionalna – dominiraju teme lepote i ljubavi. Neke njegove pesme nadvladavaju konvencionalni retorički petrarkistički manir lirike – javljaju se i dve pesme „ženskog glasa", u kojima je kazivač žena a karakteriše ih jednostavan pesnički jezik, ženina žudnja za odsutnim izabranikom, te fingiranje pisane komunikacije.

 

Sa predavanja - Književno delo na latinskom jeziku nije sačuvano, ali ga je verovatno bilo. Sačuvano je književno delo na narodnom jeziku. Opet ćemo pomenuti Zbornik Nikše Ranjine (gde se nalazi i Šiško Menčetić, odn. njegova dela) – Nikša je bio mladi vlastelin koji je počeo da zapisuje tuđe stihove u 13.-oj godini, odn. 1507.-e godine, bez da navede autora ili bilo kakve druge podatke o stihovima. Kasnije se na osnovu akrostihova (što se tiče Džora Držića i Šiška Menečetića) ustanovljavalo da čije su pesme. Pa tako u slučaju Džora imamo akrostihove: DžORETA, DžORETI, DžORI, DžORETINA, DžORE DIRZA, DžORE DRZA, DžORE T PISA, ali je Dubrovčanin i filolog, Milan Rešetar, smatrao prema tim pesmama i njihovim stilsko-metričkim karakteristikama, da su i neke druge pesme Džoreve i njih je i štampao u izdanju Sτarih pisaca hrvaτskih. Međutim, imamo, u novije vreme (HH vek), otkriće Dablinskog rukopisa (nalazi se u biblioteci Svetog Patrika; pronađen je u Dablinu, a otkrio ga je orijentalista Loptus) u kome stoji iznad rukopisa: Džoreτa Držića pjesni ke sτvori dokle kroz ljubav bjesnješe. I taj zbornik je objavljen u knjizi Sτari pisci hrvaτski, knjiga 33, 1965.-e godine, a sastoji se od 77 listova i sadrži 96 pesama i jednu dramu. Time imamo suočenje sa onim što je Rešetar smatrao da je poteklo od Džoreta Držića – neke pesme su nove, ali je najgore za do tad već oblikovan književni lik Džoreta to da neke (možda najbolje) pesme, koje su ranije smatrane njegovim, u stvari to nisu. Najveće otkriće bila je drama Radmio i Ljubmir.

Što se poezije tiče, i to poezije na narodnom jeziku, bile su to pretežno ljubavne pesme, ali postoje i dve pobožne pesme (prepevi crkvenih molitvi: Salve Regina i Ave Maria), zatim postoji šaljivo-prigodna pesmaPoslanica Sladoju (upućena njegovom prijatelju Sladoju – prepev Džora Držića – gde Džore ima izraz smih i izvidni – kod Džoreta ima puno ikavizama i čakavizama, ne zna se da li je to uticaj ostrvske poezije, neke možda dalmatinske poezije Jadranskog mora; izraz ukazuje na terapeutsko dejstvo smeha). Džore je pisao i ovu pesmu u dvostrukorimovanom dvanaestercu sa rimom ababcc, a pisao je i u osmercima, što bi više bio uticaj narodne poezije.

 

Osobine ekloge na primeru ekloge Radmio i Ljubmir Džora Držića

 

Bukolika (lat. Bucolica) odn. ekloga (lat. Eclogae) pastirska je pesma (npr. Pasτirske pesme – naziv za zbirku od 10 pesama rim.pesnika Vergilija koje su međusobno povezane samo time što pripadaju bukolskoj poeziji.).

U Dablinskom rukopisu iz 1963.-e godine pronađena je pastirska ekloga Radmio i Ljubmir, napisana verovatno krajem HV veka, prema ital.predlošku pastorale Baldasarea Takonea. To je prvo hrvatsko dramsko delo svetovnog karaktera i zato se Džore Držić može smatrati i začetnikom moderne hrvatske drame.

U drami se govori o dva pastira kao o kontrastima različitog poimanja ljubavi. Radmio je razuman, a Ljubmir zaljubljeni pastir te zastupa, za razliku od Radmilovog principa racionalnosti, princip svemoći ljubavi, koji nadvladava racionalizam, a ujedno i realističnost u dijalogu suprotstavljenom Ljubmirovom petrarkizmu. U eklogi se aludira i na rodoljublje, a i na samog autora – pominjanje krsnog imena (Đurđevdan).

 

[sa predavanja:] E sad, šta je to što je novo, što nije bilo u Zborniku Nikše Ranjine? – To je drama Radmio i Ljubmir, za koju se sada zna da je Džoreta Držića. To je pastirska, dijaloška ekloga, a verovatno je izvođena kao pirna drama – što znači da je izvođena na svadbama, odn. u okviru neke svadbene svečanosti („pir" na dubrovačkom znači svadba). Dakle, kada bi se spremala svadba (koja bi umela da potraje i do mesec dana), bogatiji plemići ili građani bi zatražili, tj. naručili bi da se napiše i izvede drama. Ova drama – Radmio i Ljubmir Džoreta Držića – značajna je po tome što je to prva svetovna drama u dubrovačkoj književnosti (drugim rečima, nije sa crkvenim motivima). Ranije se mislilo da je Mavro Vetranović napisao prvu svetovnu dramu, ali sredinom HH veka zahvaljujući pronalasku Dablinskog rukopisa ustanovljeno je da je prva svetovna drama u stvari Džoretova Radmio i Ljubmir. Ona je prethodnica mnogih značajnih primera ove dramske vrste, pa i u Evropi, odn. evropskoj književnosti. Ona prethodi Amindi Tasovoj – koja je nastala nekoliko desetina godina kasnije i koja je pre Držićeve Tirene (koja je istog tipa, samo mnogo razvijenija i pola veka kasnije nastala), i dr.

 

Bez obzira što je drama Radmio i Ljubmir prva, već tada se oseća da je ona konvencionalna po sižeu. Da li je bilo i nekih drugih ranije koje nisu stigle do nas? Verovatno su bile italijanske drame i izvođene su u Dubrovniku. Međutim, ona već ima neke konvencionalne okove – toliko je taj petrarkizam doneo neke obaveze u književnosti, kao i sama renesansa. Ta drama je u stvari dijalog između Ljubmira i Radmila i tu nema mnogo radnje, niti dramatike, a ni oštrog sukoba. (Sama grčka reč „drama" znači radnja – ovde nemamo to, no ovo je ipak začetak drame.) Imena su – Radmio i Ljubmir – kasnije postala obrazac za imena u pastirskim dramama, a nastala su prema italijanskim. Sve (i kod Aminde) je to vezano za ljubav, pa su i imena puna nežnosti.

Siže je ovakav: Radmio prekoreva Ljubmira što je ostavio stado i sišao u grad, a nije u dubravi, pa mu ovako kaže: Moj dragi Ljubmire, šτo τuj meu knezovi, a ovce τve τire po gorah vukovi? I onda mu odgovara Ljubmir u dugom jednom odgovoru (što ne pogoduje drami) – čitava tirada – on opisuje šta mu se desilo: otišao je da utoli žeđ na kladencu (što je obavezan motiv iz narodne poezije), snašla ga je međutim veća žeđ, pojavila se vila brodarica (inače zavetovana na čednost kao sledbenica Dijane) i on ide za njom a ona ima taj zavet, pa je tu određeni sukob. Racionalni Radmio pokušava da ga odvrati od ludosti slikajući privlačnost seoskog života, pa mu kaže kako je lepa priroda u proleće, dok ga Ljubmir podseća da je proleće kratko i onda govori o pejzažu zime, ali kaže da su vile večno lepe a sladost koju pružaju neumrla – sukob. Onda ga Radmio podseća na starog strica, na babu dojilju itd., ali Ljubmir odlazi zanet vilama. Mi sad imamo njih dvojicu, dva pastira, ali nemamo jasnu podelu koja će doći kasnije – kada postoje na jednoj strani obični pastiri, a na drugoj plemeniti. Ovde ni jedan ni drugi nije ni jedno ni drugo – obojca su su kao likovi mešavine zbog toga što je to početna drama, tj. još se to nije izdiferenciralo. Takođe ovde imamo suprotstavljenost pastirskog sveta gradskim lepotama – antagonizam grada i sela – to će vrlo često biti motiv u dubrovačkoj, italijanskoj i francuskoj književnosti toga doba.

 

Ova ekloga je bila izvođena (postavljena na scenu), što mi možemo da zaključimo na osnovu nekih elemenata u samom tekstu, posebno u onom momentu kada Radmio pita Ljubmira što se nalazi tu među knezovima (naravno, u realnosti je u Dubrovniku bio samo jedan Knez na mesec dana, ali u književnosti je dozvoljena poigravanje sa istinom) i onda upućuje na određeni način na publiku. Smatra se da je ova drama bila omiljena, jer su mogle da se lepo prikažu te vile, moglo se uživati u tim lepim dijalozima.

Ova ekloga ima, pored toga, i nekih uspešnih detalja (bez obzira što nema mnogo dramatičnosti), realne slike iz svakodnevnog života, koje su na neki način i originalne u odnosu na konvenciju: npr. jedan od njih kaže kako vuci τeraju i kolju ovce, pa daje sliku toga; zatim govori kako psi loču mleko (isto je karakteristična slika, kasnije se gotovo identični stihovi ponavljaju i u Gundulićevoj Duvravki); potom se daje slike Dijaninih vila kako pod Vitoljem (to je mesto u Dubrovačkom zaleđu) na vodi vode kolo; slikoviti opisi dragog proljeτja (tj. proleća); zatim se govori o babi njegovoj za koju kaže da je sτarica prisuha; onda imamo još jedan detalj koji je vrlo interesantan – on kaže, Ljubmir, poziva da dođe na njegov imendan – na Đurđevdan (a to nije njegov imendan, već imendan Džora Držića; možda se čak radi i o slavi);...

Ova drama, bez obziro što je na odr. način nedramatična, ipak začetak pastoralne drame u Dubrovniku i prilično je, za razliku od nešto kasnije napisanih, vešto napisana, a posebno su značajni ovi realni elementi.

 

Poetsko - tematske odlike poezije Šiška Menčetića

 

Sa predavanja - Poezija Šiška Menčetića je sačuvana u Zborniku Nikše Ranjine koji je štampan u Sτarim piscima hrvaτskim, drugoj ediciji, drugoj knjizi, ali se preporučuje drugo izdanje te knjige.
Vlastelin Nikša Ranjina je od svoje 13.-e godine beležio stihove od 1507.-e i nikada nije navodio autore i tako napravio veliki zbornik, sačuvan u rukopisu. Pitanje je čiji su stihovi? Dubrovčanin Milan Rešetar, istaknuti filolog i numizmatičar, utvrđivao je autorstvo tih pesama i orijentacija mu je bio akrostih, odn. krajegrenese. Ono što je ustanovio da pripada nekom pesniku prema akrostihu, to pravilo je proširio na one pesme koje nisu imale akrostih i napravio je, uslovno rečeno, podelu pesama po autorstvu – uglavnom je bilo najviše pesama Šiška Menčetića i Džora Držića.

Ali, kada je u 20. veku pronađen Dablinski rukopis, utvrđeno je da je Rešetar pravio i greške, posebno kod Džora Držića – neke od najlepših pesama je greškom njemu pripisao. To su uglavnom bile pesme „na narodnu" – sa motivima, leksikom i stilom nalik na narodnu poeziju.

Međutim, kod Šiška Menčetića ipak možemo reći da su njegovih 512 pesama. One su grupisane i od njih se može napraviti „kanconijer" – zbir ljubavnih pesama koje prate sva događanja: početna i završna pesma, između su pesme koje govore kako se razvija ljubav, postoji sonetni venac. On počinje posvetom, pesnik se obraća čitaocu, pa onda prvim susretom, prvim pogledom,... kroz sve etape ljubavi. Pesme su najviše ljubavne i erotske, najviše piše o zaljubljivanju, o prvom trenutku viđenja, o susretu (viđenje sa balkona ili u crkvi), o dubini svoje ljubavi, o Amoru, o služenju i dvorenju ljubavi (u tome ima nešto od viteške poezije), slavi lepotu gospoje/vile (u celini ili u fragmentima), opeva čak i njene duhovne odlike. Zatim dolazita faza kada on pati, vene, sahne, gine, umire – to su njegove ljubavne etape. Jer je ona hladna, srce joj je poput stene, pa je on često upoređuje sa ljutom zveri i ta njegova tužba, cviljenje traje godinama – uglavnom su to simbolični brojevi: 7,... Odjednom, javljaju se u njegovoj poeziji kod gospoje znaci milosti i pažnje: osmeh, cvet, dar; onda dolazi do zagrljaja, do celova (poljupca), pa noći u krilu i naručju – ljuveno uživanje; zatim dolaze rastanci, bol. Na kraju je ljubavno razočarenje, jer je [telesna] ljubav – greh.

 

Ovo je ljubavni roman kroz poeziju, tj. kroz razne pesme, jer je na odr. način veštački – pesnik sve te etape ne prolazi sa jednom ženom koja bi bila spona, jer su mnoge žene prošle kroz poeziju, što dokazuju akrostihovi gde se nalaze imena žena (KATA, KATICA, KATERINICA, KATE, PERA, PERICA, PETRUNjELICA, MARA, MARIJA, NIKA, NIKOLETA, a vrlo šesto je koristio i svoje ime ŠIŠMUNDO, SIGISMUNDIS, SIGISMUNDO,... ima i nekih drugih poruka AJME, DA TO ZNO, TAKO, ZATO,...); ili su parni, ili su neparni stihovi.

Ova poezija nije iskrena, pa nije ni uspešna jer nije doživljena. Predstavlja društvenu zabavu, a i pesnik je na odr. način utvrđen konvencijama – mora da prođe kroz uobičajene etape, koje je prisiljen da poštuje. Ako postoji opevana dama, ne koristi njeno pravo ime (jer i ne sme!), a ta idealna dama je napravljena po klišeu: vila – moja vila – ma vil – τva vil.

Idealna lepota je tema tadašnjih diskusija i filosofskih rasprava i tačno je postojao kanon. Idealna žena je izgledala ovako: kosa je zrelo žito, kao zlato (takva plava kosa se vrlo teško postizala u to vreme), kosa spletena u krunu, zlaτna kruna sa dva prama koja vise i lelujaju na vetru, lice belo, pribilo, obrazi su dve crvene ružice, oči su uglavnom crne, zubi sitni, beli, slonovača, usne kao koral, vrat i grudi – raskošni su ti renesansni deholtei – prebeli kao sneg ili kao dživ (kao krila labudova), hod je graciozan; duhovna svojstva su uobičajena: govori se o njenom osmehu, o načinu govora i to je vrlo autentnično kao moda i model, jer su sačuvani portreti renensansnih dama.

 

Nikola Gučetić (Gose) – jedan od ozbiljnih dubrovačkih filosofa koji se time bavio. On je bio vlastelin iz XVI veka – najveći dubrovački filosof toga doba, a bio je uglavnom samouk u obrazovanju. Napisao je celu biblioteku filosofskih knjiga: Dijalog o ljubavi, Dijalog o lepoτi,... a idealan lik lepotice je video u stvarnoj dami – čuvena Dubrovkinja Cvijeta Zuzorić, a firentinsko prezime od muža joj je bilo Pešoni. Za nju se smatralo da je bila pesnikinja, s tim što niko nikada nije pronašao ni jedan njen stih, ali su zato njoj i o njoj pisani stihovi. Čak su neki koji su bili zaljubljeni u nju tražili od Tasa da im napiše stihove. Živela je u Dubrovniku, dok joj muž (italijanski konzul – zapravo, radi diplomatije i špijunaže) nije bankrotirao. Ona se družila sa Gučetićem i sa njegovom ženom Marom Gundulić, koja je takođe pisala. Knjizi svoga muža je čak napisala Predgovor. Onda imamo aferu iz XVI veka – reagovalo je javno mnjenje – Mara je u svom Predgovoru rekla kako Dubrovčani nisu imali razumevanja za to što su ona i Cvijeta vodile dijaloge o lepoti i umetnosti, za potrebe knjige njenoga muža – sve to izuzetno podseća na antiku, jer se, između ostalog, odvijalo u jednom prelepom vrtu. Morali su da povlače šta su pisali, a kada je Cvijeta otišla, smatralo se da je prognana. Gučetić je za liposτ/ljeposτ (kraći oblici od lijeposτ) govorio da je nebeskog proishoda – dakle, Platon. Takođe pominje krunicu vrh zlaτa, oči poredi sa zvezdama zbog bljeska i ne pominje njihovu boju, čelo i vrat su beli, obrve se izvijaju kao mlad mesec, pogled je sladak kao med, gizdav, veseo, lice prebelo, sunčano, usne koralne, zubi biserni, glas rajski, reč od meda, pevanje anđeosko (čovek pobesni od čežnje i želje) i harmonija duhovnog i fizičkog savršenstva. Cvijeta je kasnije, kada je živela u Italiji, imala svoj salon.

Ovu poeziju odlikuje jednolikost, ali je ona svesna i namerna. Imitira se ideal (Petrarka) sa ciljem da mu se približi – celi XV i XVI vek. Tako da Kroče – jedan od književnih istoričara – kaže da je „petrarkizam – hronična bolest italijanske književnosti" a to se može odnositi i na lirsku poeziju celog sveta! Jer svaka ljubavna lirika pretenduje da napravi roman i da ima ideal te žene koja je utvrđena.

Petrarka je bio vrhovni uzor za liriku na narodnom jeziku i on je bio predmet svetske imitacije, pa i dubrovačke. Ali za njegovu poeziju se zna da je bila platonistička, duhovna – on ne peva o susretima i dodirima, on je uvek udaljen od svoje Laure!

 

Međutim, poezija 15. i 16. (poezija Šiška Menčetića) veka je, osim petrarkističkog, unosila i druge elemente koji su bili odlika tog vremena. To je to senzualno koje se nalazi u toj poeziji. To senzualno osećanje lepote i ljubavi čini ovu poeziju, koja je u duhu petrarkistička, obogaćenu suprotnim osećanjima. Nije platonistička.

Ta škola koja na određeni način proširuje petrarkističku poeziju, odn. kreće od nje – zove se Napuljska škola petrarkizma: Serafino Akvilano, Antonio Debaldi, Benedeto Garet,... 16. vek je u pitanju: oni spoljašnje preuzimaju od Petrarke (motivi i situacije), ali produžavaju tamo gde je on možda stao – ubacuju senzualnost. Tu imamo mnogo izveštačenosti, jer se ne peva o sopstvenoj drami, a kad se piše iz ličnog osećaja mora da se radi na lažni način, tj. poštuje se izvesni manir. Pa imamo mnoge verbalne dosetke, mnogo metafora, manje nesrodnih stvari – nešto slično poeziji baroka. Sva praznina se nadoknađuje stilskom elegancijom.

Javlja se još jedan model – narodna poezija. Peva se na narodnom jeziku i samim tim se oslanja na narodnu liriku, na njenu leksiku. U Italiji se uzima i oblik – pesma od 8 stihova – stramboto – pa oni koji je koriste nazivaju se i „strambotisti". Ovom pravcu u petrarkizmu pripada i Šiško Menčetić, s tim što je on poranio u odnosu na evropsku literaturu. Pa imamo tu senzualnost koja je karakteristika njegove poezije. Onda, on se u terminima, u frazeologiji, u motivima, u lirskom izrazu oslanja na narodnu književnost. Njegova vila, draga je često u kolu, gde se lepota izražava narodnom lirikom: rusa kosa, ružica rumena na obrazima, divno kolo, soko gizdav,... Imamo čitave motive iz narodne poezije. U pesmi koja predstavlja pesnikovo obraćanje Bogu, on Ga moli da sačuva njegovu mladost, da se naljubi gospoje, a ako mu ne sačuva mladost – da ga pretvori u kladenac! Ovde imamo petrarkizam u jeziku narodne poezije.

 

Vrlo često u toj poeziji ima i narodnih poslovica, uz napomene Ljudi govore ili Rič od vika – tako su radili i Italijani.

Što se tiče pesničke vrednosti Menčetićeve poezije, on je o sebi kao o pesniku vrlo visoko mislio i on ima to obraćanje koje je kasnije stalna tačka kod pesnika kada kaže da čiτaoc neka bude veseo, a ako ume bolje – široko mu polje. Njegova poezija je verovatno pevana uz leut (žičani instrument). Neke pesme su lepe u detaljima, a posebno su interesantne one koje se zasnivaju na narodnoj poeziji, odn. na tim dosetkama ili su neke pesme samo u dva stiha, a neke samo na kraju imaju dosetku. Ovo je hedonistička poezija, koja slavi lepotu i uživanje i njemu je najveća muka – ljubavna muka. Zato ova poezija ima svoje osnovno i svoje književno-istorijsko značenje. To je naša najstarija renesansna lirika i tu je narodni jezik podignut na viši, književni nivo.

 

Opis ženske lepote i platonizam u poeziji Šiška Menčetića i Džora Držića

 

Sa predavanja - Idealna lepota je tema tadašnjih diskusija i filosofskih rasprava i tačno je postojao kanon. Idealna žena je izgledala ovako: kosa je zrelo žito, kao zlato (takva plava kosa se vrlo teško postizala u to vreme), kosa spletena u krunu, „zlatna kruna sa dva prama" koja vise i lelujaju na vetru, lice belo, „pribilo", obrazi su „dve crvene ružice", oči su uglavnom crne, zubi sitni, beli, slonovača, usne kao koral, vrat i grudi – raskošni su ti renesansni deholtei – prebeli kao sneg ili kao „dživ" (kao krila labudova), hod je graciozan; duhovna svojstva su uobičajena: govori se o njenom osmehu, o načinu govora i to je vrlo autentnično kao moda i model, jer su sačuvani portreti renensansnih dama.

Nikola Gučetić (Gose) – jedan od ozbiljnih dubrovačkih filosofa koji se time bavio. On je bio vlastelin iz 16. veka – najveći dubrovački filosof toga doba, a bio je uglavnom samouk u obrazovanju. Napisao je celu biblioteku filosofskih knjiga: Dijalog o ljubavi, Dijalog o lepoτi,... a idealan lik lepotice je video u stvarnoj dami – čuvena Dubrovkinja Cvijeta Zuzorić, a firentinsko prezime od muža joj je bilo Pešoni. Za nju se smatralo da je bila pesnikinja, s tim što niko nikada nije pronašao ni jedan njen stih, ali su zato njoj i o njoj pisani stihovi. Čak su neki koji su bili zaljubljeni u nju tražili od Tasa da im napiše stihove. Živela je u Dubrovniku, dok joj muž (italijanski konzul – zapravo, radi diplomatije i špijunaže) nije bankrotirao. Ona se družila sa Gučetićem i sa njegovom ženom Marom Gundulić, koja je takođe pisala. Knjizi svoga muža je čak napisala Predgovor. Onda imamo aferu iz XVI veka – reagovalo je javno mnjenje – Mara je u svom Predgovoru rekla kako Dubrovčani nisu imali razumevanja za to što su ona i Cvijeta vodile dijaloge o lepoti i umetnosti, za potrebe knjige njenoga muža – sve to izuzetno podseća na antiku, jer se, između ostalog, odvijalo u jednom prelepom vrtu. Morali su da povlače šta su pisali, a kada je Cvijeta otišla, smatralo se da je prognana. Gučetić je za „lipost"/„ljepost" (kraći oblici od „lijepost") govorio da je „nebeskog proishoda" – dakle, Platon. Takođe pominje „krunicu vrh zlata", oči poredi sa zvezdama zbog bljeska i ne pominje njihovu boju, čelo i vrat su beli, obrve se izvijaju kao mlad mesec, pogled je sladak kao med, gizdav, veseo, lice prebelo, sunčano, usne koralne, zubi biserni, glas rajski, reč od meda, pevanje anđeosko („čovek pobesni od čežnje i želje") i harmonija duhovnog i fizičkog savršenstva. Cvijeta je kasnije, kada je živela u Italiji, imala svoj salon.Ovu poeziju odlikuje jednolikost, ali je ona svesna i namerna. Imitira se ideal (Petrarka) sa ciljem da mu se približi – celi 15. i 16. vek. Tako da Kroče – jedan od književnih istoričara – kaže da je „petrarkizam – hronična bolest italijanske književnosti" a to se može odnositi i na lirsku poeziju celog sveta! Jer svaka ljubavna lirika pretenduje da napravi roman i da ima ideal te žene koja je utvrđena.

 

Petrarka je bio vrhovni uzor za liriku na narodnom jeziku i on je bio predmet svetske imitacije, pa i dubrovačke. Ali za njegovu poeziju se zna da je bila platonistička, duhovna – on ne peva o susretima i dodirima, on je uvek udaljen od svoje Laure!

Međutim, poezija 15. i 16. (poezija Šiška Menčetića) veka je, osim petrarkističkog, unosila i druge elemente koji su bili odlika tog vremena. To je to senzualno koje se nalazi u toj poeziji. To senzualno osećanje lepote i ljubavi čini ovu poeziju, koja je u duhu petrarkistička, obogaćenu suprotnim osećanjima. Nije platonistička.

Ta škola koja na određeni način proširuje petrarkističku poeziju, odn. kreće od nje – zove se Napuljska škola petrarkizma: Serafino Akvilano, Antonio Debaldi, Benedeto Garet,... 16. vek je u pitanju: oni spoljašnje preuzimaju od Petrarke (motivi i situacije), ali produžavaju tamo gde je on možda stao – ubacuju senzualnost. Tu imamo mnogo izveštačenosti, jer se ne peva o sopstvenoj drami, a kad se piše iz ličnog osećaja mora da se radi na lažni način, tj. poštuje se izvesni manir. Pa imamo mnoge verbalne dosetke, mnogo metafora, manje nesrodnih stvari – nešto slično poeziji baroka. Sva praznina se nadoknađuje stilskom elegancijom.

Javlja se još jedan model – narodna poezija. Njegova vila, draga je često u kolu, gde se lepota izražava narodnom lirikom: rusa kosa, ružica rumena na obrazima, divno kolo, soko gizdav,... Imamo čitave motive iz narodne poezije. U pesmi koja predstavlja pesnikovo obraćanje Bogu, on Ga moli da sačuva njegovu mladost, da se naljubi gospoje, a ako mu ne sačuva mladost – da ga pretvori u kladenac! Ovde imamo petrarkizam u jeziku narodne poezije.

 

U ljubavnoj poeziji Džoreta Držića, sem onih akrostihova u kojima je njegovo ime ili uzdasi, ima i mnogo manje ženskih imena: KATA, MILICA. To je više humanističko-estetski ideal, nego realna draga, gospođa što bi rekli Dubrovčani; ta gospođa je jedina – u smislu: jedinstvena – znači, više se aludirala na neko božansko poreklo i shodno tome njena lepota je anđeoska, rajska, s neba sišla, ili, kako on kaže, nikla iz cviτa za vreme proleća; to je (u njegovoj poeziji odraženo više nego kod Šiška Menčetića) platonističko, mističko shvatanje lepote – slika nebeske lepote – to je, spolja gledano, standardna idealna dama Petrarke: zlatne vlasi, kruna od kose, a dva pramena padaju oko lica, lice belo kao krilo labuda (kao dživ), sa ružicama na obrazima, oči rajske, usne rumene, a iz njih slaτka rič i vesel smih, ona peva, grlo joj je pribilo, kad pije vino grlo joj se prozire, ona je tanka i visoka kao vila – i prikazuje je kako pleše u kolu.

E, sad, kakav je pesnik (odn. ljubavnik – taj koji peva)? On je sledi kao sluga – to je ona kurtuazna, viteška poezija: on je stalno u suzama – proklinje, preklinje, sahne, uzdiše, umire – sve su to faze; želi da mu ona uzvrati ljubav, ali nema odaziva sa njene strane; kaže on: ljubav je gora od smrτi i gospođa je nemilosrdna i preτvrda; on, u tom samoodnosu, ponizan je do krajnjih granica toliko da prosi ljubav i onda dolazi do jedne vrste odgovora: on šalje dar i dobija dar od nje – to je takođe faza; ima jedinu želju: da ga Bog poživi dokle je zagrli – i tu Džore Držić staje. To je najsenzuaniji trenutak u tom njegovom ljubavnom romanu, ali on ne ide dalje, za razliku od Šiška Menčetića. Na kraju dolazi do odricanja – on kaže: ko god sledi ljubav, on od bola sτrada. I onda savetuje čitaoce i moli ih da beže od ljubavi – od žive smrτi. Toga nema kod Šiška. To je ta razlika između njih dvojce – bili su različiti tipovi ljudi.

 

Menčetićev pesnički zbornik izuzetno je obiman – broji 512 pesama. Ubedljivo najveći njihov deo predstavlja petrarkistička ljubavna lirika, nekoliko satiričnih, moralno-refleksivnih, a tu je i mali ciklus religioznih pesama.

Tematsko-motivski i stilski elementi tih pesama, posebno onih ljubavnih, pokazuju da je Menčetić izuzetno dobro poznavao ital.stvaralaštvo svog i nešto starijeg vremena. Vrlo blizak pesnicima hibridnog petrarkizma napuljske škole, najveći deo njegovog ljubavnog kanconijera čine pesme koje svrstavamo u drugu fazu ove vrste vrste pesništva – opis draganine lepote. Njihov broj, vrlo male razlike u pogledu motivske građe, a znatno veće na stilskom planu, stvaraju utisak da Menčetić – svesno ili ne – varirao teme želeći da isproba (ili pokaže) stilske i poetske mogućnosti jednog novog poetskog jezika. U tako velikom broju pesama, naravno, i to naročito u pesmama čiji je centralni motiv – patnja neuslišenog ljubavnika, dolazi do mnogih ponavljanja, iznose se različiti – tada već utvrđeni – klišei, pa neretko ova poezija deluje kao nedoživljena. Ipak, među njima ima i uspelijih pesama, npr. Ne mogu živjeτi bez τebe – zasnovana na dosetci da mu je gospođa toliko draga da je postala deo lirskog subjekta; u nizu igri rečima zasnovanim na njoj, i danas vrlo moderno zvuči retorko pitanje u 5.stihu: τer τebe želeći sam sebe τoj želju. Izuzetno je vešto iskomponovana pesma od jednog distiha Bože, šτa osτa τebi, u kojoj izuzetnom stilskom i ritmičkom kompozicijom čini krupan kompliment dragoj, zasnovan na platonističkom poimanju fenomena lepote. Strogu i značenjski bogatu kompoziciju nalazimo i u kompoziciji pesme Kako razbludno hodi.

 

U delu kanconijera u kojem se opeva sreća uslišenog ljubavnika, Menčetić u najvećoj meri odstupa od Petrarkinog tematskog kruga i doživljaja ljubavi: ove pesme, npr. Ljuveno uživanje, često imaju narativnu strukturu i pripovedaju o trenucima ljubavne sreće, često vrlo otvoreno opisujući senzualne momente (uz ograde u pesmi kao što su A naprid osτalo kazaτ mi ni smilos). U njima često dominira ekstatični doživljaj ljubavne sreće, ali izražen gotovo uvek pripovednim tonom, kao opis sopstvenog stanja u tom trenutku, u prošlom vremenu. U tim pesmama često zrači njegova ponesenost „stvarnom radošću renesansnog čoveka opčinjenog ljubavlju i lepotom". U ovoj pesmi, kao i u mnogim drugim, pojavljuju se neki karakteristični elementi trubadurske (provansalske) ljubavne poezije, kao što je motiv dolaska albe (zore koja razdvaja ljubavnike) ili pak motiv slavljenja gospođe u svojoj poeziji (u pesmi Pjesnik sam). Odnos prema Petrarki, naročito u ovom ciklusu, ogleda se vrlo jasno u pesmi Blažena τi i sva τvoja lepoτa: na prvi pogled ova pesma deluje kao prepev Petrarkinog čuvenog soneta LHI, jer ih povezuje najpre kompozicioni princip razvijanja pesme (blagosiljanje na poč. svake kompopzicione jedinice: strofe / distiha), zatim parafraza mnogih Petrarkinih stihova. Kako je Menčetić svoju pesmu ispevao u dvanaesteračkim distisima, otuda parni i neparni stihovi pesme, drugačije su struktuirani: po pravilu, Menčetić u neparnim stihovima prilično verno prenosi Petrarkine motive i izraze, dok u parnim stihovim nešto slobodnije varira od Petrarkine Rasuτe rime, menjajući osnovno značenje i atmosferu pesme naglašavanjem sve senzualnijih tonova. Taj ton naročito dobija na intenzitetu u poslednjem stihu: Blažena ljepos τva, blažena τva mlados / pokli se meni sva darova rados. Platonistički Petrarkin završetak, u kojem se Laura pojavljuje kao neka vrsta muze, inspiracija njegovih stihova i isključivi vlasnik njegovih misli, potpuno je izostala kod Menčetića. Time je potpuno eliminisan ton Petrarkinog završetka, a Menčetićeva pesma dobila ditirampski prizvuk motivisan fino izraženim hedonizmom. Preuzimajući osnovni Petrarkin postupak, našavši inspiraciju u pojedinim njegovim stihovima, Menčetić je načinio pesmu bitno drugačijeg značenja: u njoj nije više lirki subjekt u centru pesme, već erotski doživljaj voljene osobe, što su sve bitne osobine napuljske škole. Među ovim pesmama ima i onih koje su drugačije oblikovane, koje deluju proživljenije, uverljivije i koje izlaze iz okvira petrarkizma, kao pesma Moja moliτva.

 

Poslednja faza petrarkističkog kanconijera – rezignacija zbog egzistencijalne neispunjenosti lirskog subjekta zemaljskog ljubavlju i okretanje Bogorodici, samo je delimično ostvarena u Menčetićevom stvaralaštvu i praktično zamenjena malim ciklusom religioznih pesama upućenih Isusu Hristu. Elementi rezignacije uočavaju se u nekim njegovim satiričnim pesmama, naročito onim mizogenskim – Uzdanje u ženu i Mrzim na žene i neću da igda o kojoj dobro govorim – u kojima se žene prikazuju kao izvor svakog zla i neverna bića. U dr.satiričnim pesmama, kao i u ponekoj refleksivnoj, Menčetić obrađuje uglavnom teme opšteg značaja (bogatstvo, škrtost), dok u jednoj peva o Zlu od Koτora – što je prvi pesnički trag inače tradicionalnog neprijateljstva Dubrovčana i Kotorana.

Džore Držić, zajedno s Menčetićem pripada strambotistima koji se ograđuju od nekih Petrarkinih ideja: izostaje neoplatonizam, a prisutna je senzualnost, te se pesnici približavaju pučkim oblicima (strambotto, risretto), a napuštaju sonet.

 

Uticaj narodne poezije na poeziju Šiška Menčetića i Džora Držića

 

[sa predavanja:] Nov model – narodna poezija. Peva se na narodnom jeziku i samim tim se oslanja na narodnu liriku, na njenu leksiku. U Italiji se uzima i oblik – pesma od 8 stihova – stramboto – pa oni koji je koriste nazivaju se i „strambotisti". Ovom pravcu u petrarkizmu pripada i Šiško Menčetić, s tim što je on poranio u odnosu na evropsku literaturu. Pa imamo tu senzualnost koja je karakteristika njegove poezije. Onda, on se u terminima, u frazeologiji, u motivima, u lirskom izrazu oslanja na narodnu književnost. Njegova vila, draga je često u kolu, gde se lepota izražava narodnom lirikom: rusa kosa, ružica rumena na obrazima, divno kolo, soko gizdav,... Imamo čitave motive iz narodne poezije. U pesmi koja predstavlja pesnikovo obraćanje Bogu, on Ga moli da sačuva njegovu mladost, da se naljubi gospoje, a ako mu ne sačuva mladost – da ga pretvori u kladenac! Ovde imamo petrarkizam u jeziku narodne poezije.

Vrlo često u toj poeziji ima i narodnih poslovica, uz napomene Ljudi govore ili Rič od vika – tako su radili i Italijani.

Što se tiče pesničke vrednosti Menčetićeve poezije, on je o sebi kao o pesniku vrlo visoko mislio i on ima to obraćanje koje je kasnije stalna tačka kod pesnika kada kaže da čiτaoc neka bude veseo, a ako ume bolje – široko mu polje. Njegova poezija je verovatno pevana uz leut (žičani instrument). Neke pesme su lepe u detaljima, a posebno su interesantne one koje se zasnivaju na narodnoj poeziji, odn. na tim dosetkama ili su neke pesme samo u dva stiha, a neke samo na kraju imaju dosetku. Ovo je hedonistička poezija, koja slavi lepotu i uživanje i njemu je najveća muka – ljubavna muka. Zato ova poezija ima svoje osnovno i svoje književno-istorijsko značenje. To je naša najstarija renesansna lirika i tu je narodni jezik podignut na viši, književni nivo.

 

Za Džoreta Držića važi da je napisao i pesme koje podsećaju na narodnu poeziju – imaju tu poeziju kao inspiraciju ili prikazuju trenutke života, npr. on ima jednu pesmu u kojoj on čestita Novu godinu u tonu narodnih počašnica; onda, npr. Pesma br. 62 (pesme su po brojevima – nemaju naslove), gde se devojka obraća vereniku rečima: gizdavi moj cviτe, moj vinče bisera i tu govori o patnji dubrovačkog trgovca na putu koji su vrlo često bili po Balkanu na putu. Onda, u nekim od pesama, ima mnogo aforizama, duhovitih i obično su to ne mnogo mudri zaključci, prastari (koje je on uobličavao) o sveopštoj prolaznosti, o smrti koja je svemoćna, o neuzvraćenoj ljubavi, dakle nije mnogo, bar s te strane, bio originalan, nego je koristio te oveštale misli.

Uticaj narodne poezije na Džora Držića se ogleda u njenom izrazu – to su standardni epiteti i standardni obrati; zatim ima pesama sa motivima iz narodne poezije, kao što smo već rekli; zatim ima poslovica – nekada je cela pesma jedna poslovica, u smislu: poslovica kao narodni aforizam, no te pesme su vrlo kratke (samo dva stiha predstavljaju: pa je prva vokativ razvijen u parafrazu, ali ima i dužih pesama). Njegova neobična pesma je Čudan san i bliska je srednjovekovnom maniru, a govori o licu koje se našlo na Trgu robova. To sa robovima se u Dubrovniku dešava (ovaj motiv sa robovima je prisutan i kod Vetranovića), jer je u Dubrovniku do posle XVI veka bio Trg robova (normalno, brodovi su tu dovodili one koje su zarobili i prodavali su ih u Dubrovniku, pa su, prema tome, ti motivi zapravo motivi iz svakodnevnog života).

 

Izuzetno su jake Menčetićeve veze sa usmenom tradicijom: one se ogledaju u nizu stilskih sredstava preuzetih iz tog bogatog korpusa, tako i u nizu leksema i, naročito, izreka koje je Menčetić rado inkorporirao u svoje stihove, zasnivajući na njima dosetke, kojima je poetički težio.
Menčetićeva poezija odigrala je veoma važnu ulogu u daljem razvoju dubr. pesništva, postala je jedan od njegovih temelja, utvrdila je i kanonizovala niz tematsko-motivskih i stilskih elemenata koji su u potonjoj poeziji postali nezaobilazni deo poetske strukture. Nazvan je dubrovačkim Petrarkom.

 

Mavro Vetranotvić – pregled književnog dela

 

U stvaralaštvu Mavra Vetranovića prepliću se tri književnoumetničke i stilske formacije:

1. srednjovekovna – Orfeo

2. renesansna i
3. začetak manirističke, barokne – Piligrin.

Kroz njegov bogati opus možemo posmatrati i evoluciju oblika, posebno dramskih. Načelno možemo razlikovati tri faze:

1. 1527–1530 – mladenačka djela: ljubavna i mitološka tematika – Isτorija od Dijane, Lovac i vila, maskerate

2. 1530–1549 – ozbiljnije: Od uskrsnuτija Isukrsτova, Suzana čisτa, Posvetilišτe Abramovo, Prikazanije po način Kako braτija prodadoše Jozefa i Prikazanije od poroda Jezusova po načinu iz komedije; što se tiče lirske poezije, tada preovladava religiozna, moralističko-poučna i refleksivna poezija s elementima antike, Srednjeg veka i renesanse koja je često prigodna, poput Pjesanci u pomoć (poetam i Marinu Držiću) i poslanica; znao je Vetranović biti i oštar i kritičan, što je iznedrilo i političko-satiričnu poeziju

1549–1550 – obuhvata 17 pesama koje nose zbirni naslov Pjesni razlike, a sve su mahom nastajale u poslednjim godinama; ep Piligrin („fantastično-alegorijsko-filozofski spjev s autobiografskim elementima"); iznova se inspiriše mitološkom tematikom.

 

Sa predavanja - Književni rad – postoji zaključak koji se provlači kroz književne istorije – da je 1507.-a godina (kad je otišao u manastir) bila jedna vrsta preokreta u Vetranovićevom delu, odn. da se njegova lična biografija deli na dva dela – do i od 1507.-e godine. To je možda pomalo veštački način, jer se kaže da je do te godine pisao ljubavne pesme, pokladne pesme i neke pastirske igre; međutim, ima pretpostavki da je neke od pastirskih igara pisao i posle te godine i čak oko 1530.-e, a Rešetar kaže čak i kasnije. Prema tome, ovu podelu treba shvatiti uslovno, jer je Vetranović i posle odlaska u kaluđere bio okrenut svetu i životu u Dubrovniku, bez obzira što je bio monaško lice; komentarisao je pojave, aktivno učestvovao u događanjima i predstavljao jednu vrstu autoriteta.

Ljubavna poezija: sigurno je da ju je pisao, mada nije sačuvana. Ili ju je sam uništio, ili se izgubila (dubrovačka književnost je uglavnom rukopisna, pa se lako mogla zaturiti Vetranovićeva ljubavna poezija – nešto malo knjiga u Dubrovniku se štampalo; nisu dozvoljavali da se osnuje štamparija, iako je dugo bilo pokušaja – prosto, Dubrovčani nisu hteli novotarije), ili su adespotne pesme sačuvane (znači autora). Sam pesnik u svom delu aludira na to da je pisao ljubavnu poeziju: imamo Pjesanca u vrijeme od pošljice („pošljica" je kuga) – on se tu oprašta sa leuτom ljuvenim („leut" je vrsta instrumenta, nešto između gitare i violine) na koje je do tad vrlo mnogo zvonio i mnoge dame stavljao u ropsτvo ljubavi – prema tome – on je pisao ljubavnu poeziju.

Dramski rad – prilično je obiman i tu imamo dva pesnikova doživljaja života:

 

1. u njegovoj prvoj fazi (ne možemo da hronološki utvrdimo kad je šta pisao) imamo opijenost pastirsko-vilinskim i natprirodno-mitoloških svetom – rezultat su svetovne drame:
- mitološka ekloga Orfeo,
- pastirske igre Lovac i vila i
- Isτorija od Dijane;

2. u drugoj fazi on je obuzet religioznom tematikom iz Starog i Novog Zaveta –rezultat su pobožne drame:
- Posveτilišτe Abramovo,
- Suzana čisτa,
- Kako braτja prodadoše Jozefa,
- Od poroda Jezusova i
- Uskrsnuτije Isu Krsτovo.

 

Tri gorepomenute rane drame (Orfeo, Lovac i vila i Isτorija o Dijane) – iako su različitih vrsta – imaju više zajedničkih odlika: tematika je pastirsko-mitološka, a tehnika je – rano renesansno pozorište; uzor je Džoretova ekloga Radmio i Ljubmir. Verovatno je Vetranović (predpostavlja se da je boravio na tom školovanju u Italiji) video mnoge slične drame, komlikovanije vrste na italijanskim pozornicama.

Što se tiče lirike – prigodna poezija: Pjesanca Marinu Držiću u pomoć. Govorilo se po gradu Dubrovniku da Marin nije napisao Tirenu, da mnoga njegova dela nisu njegova nego Vetranovićeva, a onda je Vetranović uradio nešto što ni danas niko ne bi uradio – napisao Pjesancu Marinu Držiću u pomoć, gde je rekao da je Marin stvarno autor tih dela. Imamo i prigodne osmrtnice – npr. dve pesme u smrt Marina Držića, u smrt svoje sestre, u smrt svojih nećaka, u smrt nekog pesnika Mara Lile za koga se ne zna, ko je do dana današnjeg zagonetna ličnost,... – i nadgrobnice (to je bilo uobičajeno u Dubrovniku kada neko umre) – ova vrsta poezije je zanimljiva u književno-istorijskom smislu.

 

Pisao je i religioznu poeziju, naravno. To je njegova vrlo iskrena poezija. Ima pesama upućenih Isusu, o Djevici Mariji, o Davidu,... među ovim pesmama poneka je i uspela. Ima mnogo prepeva i parafraza crkvenih pesama; prepevao je i Psalme: PrepjeviPsalama, i to pokajničke, koji su vrlo doživljeni, lični; najbolja je od ovih pesama Pjesanca Šτurku („šturak" je crvčak) – u drugom licu (on se obraća) i to je nastalo verovatno kada je bio na ostrvu Svetom Andriji – u slavu Bogorodice, himna Bogorodici, ispevana u tonu narodnog kazivanja. Pa imamo udvajanja priloga: npr. τravici, u zeleni; u osmercima je ispevana. On u svojoj toj lirskoj poeziji ima mnogo tamnih raspoloženja – on je pevao o sebi u svetu, nesrećan je, jadan, stalno u nekom verbalnom sukobu, kaže da nema pravde. Pisao je pesme i o samoj poeziji, gde je izlagao svoju poetiku – Pjesanca muza, npr. u Pjesanci Orfeu jadikovao je nad ličnom nesrećom i obraćao se muzama – tu ima mnogo platonizma; on kaže: pesnici se rađaju, zvizda im daje pesničku moć – dakle, inspiracija dolazi odozgo. Pesnik je miljenik muza, a pesnik mora da stvara potpuno slobodan, bez ikakvih društvenih uticaja. Pjesanca u pomoć poeτam u tri strofe je napisana, u osmercima – pesma u slavu pesničke slobode – to je dato u poslednjoj strofi: poeta mora da sledi muzu i da peva slobodno.

 

Poezija Mavra Vetranović – teme i motivi

 

Za Vetranovića je značajna njegova sklonost da o istoj temi govori u više varijacija. Tu dominiraju isti motivi: želja da dovrši svoje pesničko delo, čežnja da izađe iz zemaljskog mraka na svetle nebeske čistine u kojima caruje Gracija,... U pomoć obično zaziva Hrista i Mariju, tako se obraća i mitskim božanstvima i prirodnim pojavama: muzama, Apolonu, Mesecu, Orfeju, Arionu, Eolu, Neptunu, Jeci, labudu. Kao što vidimo pored hrišćanskih mi imamo i paganskih elemenata. U njegovim pobožnim pesmama često je prisutan i pesimizam u viđenju sveta. On kaže da je Bog doneo odluku da zlobni uživaju.

 

Druga vrsta njegovog pesništva ogleda se u satiričnim pesmama. Uzor su mu bili Italijani. Obično se kritikuje moral i društvo – ogorčenje prema civilizaciji. On slavi zlatno doba (aurea aetas) kada je čovek živeo u nevinoj prirodi ne znajući šta je tvoje, a šta moje, a sva njegova nežnost je usmerena ka bezlobnim i nejakim, tako je njegovo jagnje bezgrešno i čeka smrt noža ne tužeći se. On prelazi u osudu nasilnih i okrutnih. On ljude naziva vukovima koji treba da se Bogu priklone. Pored jagnjeta pojavljuje se i košuta koja je pasla travu u gori i polju, a nije poznala šta je biser i svila. U drugim pesmama obično ulazi in tedias res i njegova pesma se pretvara u propoved protiv raskoši i negovanja tela asketskim upozoravanjem na neumoljivu smrt. U njegovoj pesmi Remeτa starac pustinjak plačnim tonom se jada na svoj živom na usamljenom ostrvu, usred neprijateljske prirode i ljudi. Obično mu proleće donosi malo života i oporavi duh mirisom divljeg cveća. Satirično je njegovo prikazivanje lakomosti ljudi i žeđi za zlatom – kaže da ljudi lome vratove u dalekim zemljama i morima.

Pored moralne satire tu je i politička satira, koja je izazvana u teškim savremenim događajima. Kaže da su ljudi spremni na sve a samo zarad zlata i olova. On poziva sve ljude da se ujedine hrišćani za spas evropskog Zapada. Omiljena tema tadašnje političke satire je bilo napredovanje Turaka zbog nesloge hrišć.vladara. Kaže da je sam Bog ukrepio desnicu Otomanovu da kazni neverne vladare, a sada celo hrišćanstvo plače od te nevere. Italija je za njega bila zemlja hrišć., a sada je je zemlja pokvarenosti. U takvim uslovima mladi Vetranović je upravio svoj životni brod prema nebeskoj plavoj zvezdi. On govori o Božjoj osveti. Čak u svojim pesmama pominje i protivnike koji mu diraju u čast. Često su ove njegove satire date u vidu plačne jadikovke.

 

U okviru Vetranovićeve pobožne poezije idu i tri pobožna prikazanja: Uskrsnuτije Isu Krsτovo, Suzana čisτa i Posveτilišτe Abramovo. Njegova pobožna prikazanja su bila više pobožni tekstovi nego li prave drame (radnja je troma). Veliku pažnju je posvetio Posveτilišτu Abramovu – pet različitih varijanti ovog teksta. Ono je ujedno prizor materinske Sarine brige jer joj sin Isak kreće mlad na zagonetan put noću.

No, Vetranović nije bio samo pobožan dramatičar, jer su bez sumnje njegova dva pastirska dramska prizora u kojima se pojavljuju vile i satir, dok se on može po svoj prilici smatrati začetnikom pastirske drame u hrv.knj. Ali najvažnij Vetranovićev dramski rad je Orfeo.

Pesme s religioznom tematikom spadaju u veći i značajniji deo Vetranovićevog opusa. Tu ulaze jednostavne parafraze bibil. poučnih priča u duhu hrišć. renesanse, ciklusi molitava Isusu Hristu i Devici Bogorodici, tradicionalne predstave o Hristovom rođenju i stradanju, o propasti sveta, prepevi Psalama, rasprave o teološkim, religioznim i filosofskim pitanjima (o smrti, uzaludnosti nade, verovanju, grehu, spoznanju i kajanju, o Presvetom Trojstvu).

 

Među najvrednije pesme te vrste svakako spada Pjesanca šτurku. Vrlo originalno zamišljena komipozicija zapravo predstavlja himnu Bogorodici uokvirenu prostranom apostrofom cvrčka. Ona odiše jednostavnošću i intimnošću, toplinom i iskrenošću Vetranovićevog odnosa prema prirodi. Mnogi stihovi u njoj mogu da podsete na petrarkističke, ali oni u specifičnoj situaciji gube svoj karakter pomodnosti i dobijaju prizvuk intimne iskrenosti. Lik Bogorodice, kao i Vetranovićev odnos prema njoj, lišeni su patetičnosti karakteristične za tu vrstu poezije jer se Bogorodica neprestano pojavljuje u najtešnjim vezama sa prirodom, pa se tako izražene Vetranovićeve emocije prema prirode prenose i na nju.

U Vetranovićevoj religiozno-refleksivnoj poeziji pojavljuju se različite teme, od kojih je većina tradicionalna i potiče iz hrišć. učenja (prolaznost, smrt, blaženost), ali neke od njih pokazuju svest o novom vremenu i novim vrednostima, pa se u nekim govori i o sumnji (Pjesanca o spoznanju). Vrlo su im bliske izuzetno opširne parafraze Psalama, u kojima se pojavljuju široko razvijene različite religiozne refleksije, ali i jednako obimni pasaži sasvim lične inspiracije, očigledno tragovi teških trenutaka koje je preživeo, izraz razočarenja i očaja.

Posebno mesto u Vetranovićevom opusu zauzima pesma Remeτa. U njoj je opevao boravak na pustom ostrvu Sveti Andrija, na koje se povukao svojom željom da se, udaljen od ljudi, posveti molitvama. Ona predstavlja svojevrsnu tužbalicu čiji su osnovni predmet – muke koje pesnik trpi boraveći na usamljenom otoku. Karakterišu je izraziti dar zapažanja, osećanje za detalj, razumevanje prirode, ali pesma se u tome ne iscrpljuje: fina autoironija, diskretni humor najčešće zasnovan na konstrastu hiperbolične slike nesreće i njenih neznatnih uzroka, stvaraju distancu između pesnika i opisanih događaja junaka ovih stihpva, a koja upućuje na tek nagoveštenu refleksiju o dubokom neskladu između želja i snage potrebne za njihovo ostvarenje, o granici i smislu trpljenja. Tako ova pesma nije izraz griže savesti nesrećnog pustinjaka zbog nemogućnosti trpljenja, već svesti o raznolikosti jednako vrednih puteva u slavljenju Gospoda, tj. u ostvarivanju osnovnih moralnih i životnih vrednosti. Ova pesma smeštena je u okvir propovedi jer se pustinjak obraća svetu među koji je ponovo došao iznoseći mu objavu, želeći da mu prenese sτrahoviτu riječ od Boga koju je spoznao razmišljaje smrτnu silu. Njeno polazište predstavlja refksija o smrti, zasnovana na hrišć. učenju prema kojem je ovozemaljski život samo prolazna etapa, a pravi život dolazi tek posle smrti; iz toga proizilazi da su mnoge manifestacije zemaljskog života besmislene, pa otuda proističe satiričan odnos prema nekima od njih. Najoštrije se Vetranović okomljuje na različite aspkte odevanja, kićenja i spoljašnjeg doterivanja uopšte (pa tako peva i o podizanju raskošnih palata i uređivanju vrtova), zatim, na podmićivanje sudija, lakomost trgovaca, proždrljivost,... U osnovi Vetranovićeve satire očigledno stoji novi materijalistički duh naglog širenja trgovine i ogromne akumulacije bogatstva, što će biti tema drama Nikole Nalješkovića i Marina Držića, a već je bila poznata u pesmi O dinaru Šiška Menčetića.

 

U drugoj verziji Remeτe Vetranović daje razlog zbog čega napušta samostan. On kaže da je doša u Dubrovnik ne bi li pokazao kako treba živeti da bi se pronašao put do izbavljenja od taštine. On opisuje rasipništvo, oholost, uživanje. On je slika realan život svoga grada. Iz tih stihova izdvajao se ženski lik renesanse raskošnog izgleda. Ova pesma predstavlja svojevrsnu zbirku tema kojima će se Vetranović baviti u br. dr. svojim satiričnim pesmama, u kojima će još govoriti o oholosti (Pjesanca mladosτi, Pjesanca spurjanom, Pjesanca lakomosτi, Moja plavca). Sve to svakako je izazvalo reak. okoline, kojima se Vetranović suprotstavljao pesmom Svijeτi i moje pjesni, koja pred. neku vrstu epiloga njegove satir.poezije. Utvrđene su izvesne sličnosti između ovih pesama i nekih ital. autora, ali uprkos podudarnostima, ne možemo govoriti o zavisnosti.

Vetranović je pisao i političko-satirične pesme. U njima do izražaja dolazi prvenstveno njegovo naglašeno dubr. rodoljublje – on tu razmišlja o neslozi zapadnih vladara u borbi protiv Turaka, o gresima hrišćana koji su doveli do njihvog tako silovitog prodora, o nekadašnjoj rimskoj slavi i izdajstvu tih Laτina, a dosta stihova posvetio je i odnosu Dubrovnika i Venecije i sa svojim nepostrednim susedima (Kotor, Perašt). U ovim pesmama uočava se i izrazita Vetranovićeva politička realističnost, koja je inače predstavljala karakteristiku dubr.spoljne politike: svest o nemogućnosti suprotstavljanja turskoj sili koja se tada nalazila na vrhuncu, dovela je do izrazito pragmatičnog odnosa dubr. Vlade prema njima, pa je Vetrenović, odlično razumevajući nužnost takvog ponašanja, pevao s Bogom se τi združi i mimo sve ino / i dvori, i služi oτmansko kolino. U ovim pesmama često se pominju s tradanja okolnih naroda (Kosovo, Krbava, pad Beograda,... osećanje slovenskog zajedništva u Tužbi grada Budima). Među ovim pesmama poznatije su: Pjesanca slavi carevoj, Pjesanca gospodi krsτjanskoj, Pjesanca Laτinom, Pjesanca moru, Orlača Riđanka rečeno u blaτu ribarom, Orlača Riđanka Perašτu govori, Orlača Riđanka Koτoru govori pronosτik,...

 

U pesmama upućenim br. dubr. i hvarskim pesnicima, kao i osmrtnicama njima ispevanim, Vetranović je pružio niz dragocenih podataka o njihovom stvaralaštvu – naročito je važno kada je reč o njegovom bliskom prijatelju Marinu Držiću – a ponegde srećno izrazio svoja osećanja pream njima. Među takve pesme spadaju: Pjesanca Marinu Držiću u pomoć, Plemeniτomu i vrijednomu gospodinu Peτru Hekτoroviću, Vlasτeovu hvarskom, Osmrτnica Maru Lili, U priminuτje gospođe Džive druževnice gospodina Saba Menčeτića, vlasτelina dubrovačkoga, Na priminuτje Marina Držića, Dubrovčanina, τužba, U smrτ drazijeh prijaτelja,...

Mavro Vetranović se okušao, dakle, u svim žanrovima, sem u komediji. Pre svega je pisao ljubavnu poeziju koja nije sačuvana. Pisao je prigodnu liriku, a primer je Pjesanca Marinu Držiću u pomoć. Pored toga pisao je i nadgrobnice, ili pesme o smrti. Jedna je Smrτ Marina Držića, a dve je napisao o smrti svoje sestre, zatim o smrti pesnika Mara Lila za koga se ne zna ko je bio, i jednu i smrti gospođe Dživa Gundulića. Vetranović je pre svega pisao religioznu poeziju – pesme posvećene Isusu Hristu, Bogorodici i Davidu. Najpoznatija je Pjesanca šτurku, koja je upućena Bogorodici i predstavlja svojevrsnu himnu Bogorodici, napisanu u 8-ercima. Pisao je i pokajničke pesme, vrlo doživljene i lične – najznačajnija je Remeτa, koja ima dve verzije. U prvoj daje opis svog života, kad da daje svoju autokarikaturu; govori o sitnim stvarima koje mu nedostaju i opisuje zvuke i mirise iz prirode. U drugoj, koja je ispevana Dubrovniku, govori o društvu u kojem je živeo sa namerom da isprati to društvo. On je pisao i prigodnu poeziju, tj. maskerate. Pesnički rad Marvra Vetranovića završava se sastavljanjem religiozno-refleksivnog speva Piligrin, u kojem je opisan put čoveka kroz greh i kajanje do Božje milosti, pa ovaj spev podseća na grč. mitološke priče. Pisao je i poslanice. To je žanr negovan i u klasičnoj rimskoj poeziji. Obično se kritikuju negativnosti odr. doba.

Pjesanca Marinu Držiću u pomoć: Naime, posle izvođenja Tirene u vreme jednog karnevala, publika je optužila Marina Držića da je pokrao Mavra Vetranovića. I pored kritike koja je išla Držiću u prilog, Vetranović je imao potrebu da ga brani javno. On je želeo da pomogne prijatelju i da dokaže istinu. On hvali Držića kao bogomdanog pesnika.

 

Alegoričnost i simboličnost u poeziji Mavra Vetranovića: Iz ranog perioda Vetranovićevog knj. rada poticala je njegova pokladna poezija. Pokladne pesme, bar one sačuvane, ispevane su vedrim, ali i pristojnim tonom. Ne skrivajući se pod alegorijom, Vetranović je pevao prigodne teme koje je obogatio motivima iz nar. poezije. Predmet nekih pesama bili su trgovci iz dalekih zemalja, zatim robinje koje su gusari doveli u Dubrovnik ne bi li ih prodali, zatim pastiri koji su hvalili dubr. gospođe. Njegove pokladne pesme bile su nadahnute osećajem rodoljublja. U njima je tada mladi pesnik hvalio dubr. plemstvo, mudru politiku, lepe Dubrovačke trgovce. Odnos Vetranovićev prema njegovom dobu igledao se u njegovom stavu prema Antici. Grčka i rimska književnost, poetika, mitologija, filosofija – prožimale su u celini njegova dela. Pesnik posebno je voleo simboliku antičkih mitova. Ona je uticala na nastanak niza pesama Orfeju, Eolu, Neptunu, Plutonu. Vetranović je antički sadržaj koristio kao parametar prema kome je ocenjivao čovekovo ponašanje. Vetranović je u svojoj pastoriskoj igri Isτorija od Dijane simbolički predstavio borbu između čednosti i ljubavi. Naime, tu se radi o borbi njenih pratilja. Ona se zavetovala na čednost, a Kupidon pokušava da je ugrozi. Paganska boginja Dijana lovi u Dubravi sa svojim vilama – nimfama, pa se one odmaraju, a jedna vila upada u Kupidonovu mrežu (simbol ljubavi). Zatim se pojavljuju satiri koji su pola ljudskog, a pola jarećeg tela i oni asociraju na senzualnu ljubav. Oni pokušavaju da oslobode Dijanu, čak i Kupidon biva zarobljen i on traži da se u zamenu za njegovu slobodu otkupi 100 vila. Na kraju dolazi paganski bog Markurije i donosi dar ostalih paganskih bogova i na taj način biva spašen Kupidon.

U pesmi Čudno prikazanje alegorija je data u obliku ljubavnog susreta. Koriste se petrarkistički motivi na neuobičajen način da bi se poetski subjekt približio Bogorodici.

U Remeτi I opis prirode alegorijski daje pesnikova osećanja. U ovoj pesmi Boga naziva živim kladencem ljubavi. U Remeτi II je alegorijska slika umiranja – on stoji na granici na zemlji, a smrt oštri svoju kosu (kosač je simbol smrti).

 

U drugim pesmam se pojavljuju simboli zla: gvozdena ruda, Vulkanov mač i Mars. Javljaju se simboli pijanstva: vino, grožđe. U nekim pesmama priroda je alegorijska slika raja. Proleće označava život, selo je idealno, a strela simbol smrti.

U pesmi Košuτa ranjena simbol jake duše je košuta. Zatim u pesmi posvećenoj sestri kažđe da je njegova sestra grlica, kuga je ono što pomori čitav grad.

 

Doživljaj prirode u poeziji Mavra Vetranovića

 

Jedna od najznačajnijih pesama u kojima Vetranović opisuje prirodu je i Remeτa I. U ovoj pesmi priroda je data u negativnom svetlu i prati njegovo osećanje neugodnosti na pustom ostrvu Sveti Andrija. U ovoj pesmi govori o sitnim stvarima koje mu nedostaju. Opisuje zvuke, mirise iz prirode. Vetranović se u ovoj pesmi obraća svemu onome što ga okružuje – pticama, zverima, ribama, paganskom bogu Neptunu. Čini mu se da se i priroda okrenula protiv njega i u njoj vidi neprijatelja. Očajan je, jer se priroda trudi da mu slomi volju. U ovim opisima prirode ima nekih elemenata opisa pakla, ali je većem delu data slika stvarne prirode koja Božjem slugi otežava život: Sunce prži, svuda je kamenje, svuda stene, nigde nijednog roda, nigde žive duše.

Od pesama posvećenih Bogoridici izdvojila se Pjesanca šτurku. Njen sadržaj je originalno zamišljen i potiskivao je okvirnu temu. To je apostrofa cvrčka da se pridruži opštem slavljenju Bogorodice. Nju je u pesmi nadvladao snažan doživljaj personifikacije prirode. Ovde se priroda koristi na potpuno nov način da bi se ispevala himna Bogorodici. Bilo je u pesmi i petrarkističkih simbola (vila, srce koje gori), slika i ritma iz usmene poezije (u τravici u zeleni).

Doživljaj prirode u Vetranovićevoj poeziji zauzima važno mesto. Ona je bila bogati ambijent lirskih događaja, bila je neiscrpno blago slika sa kojima je poredio ili objašnjavao sve ljude, njihove postupke, život, osećanja, etičke pojave, lepotu. Simbolika preuzeta iz prirode jedno je od najvažnijih obeležja Vetranovićevog pesničkog izraza. U okviru svoje opsednutosti prirodom pevao je o Suncu, Mesecu, Zemlji i nebeskim telima, o vodi, o promenama – a sve to uglavnom je dovodio u vezu sa renesansnim čovekom.

 

Satirična poezija Mavra Vetranovića – odnos prema dubrovačkoj stvarnosti

 

Sa predavanja - Vetranović je pisao i satiričnu poeziju – mnoge pesme; imamo: društvenu satiru (Pisao je protiv mnogih pojava u društvu – bio je takav duh, pa je često bio u sukobu – Remeτa druga: on dolazi u Dubrovnik sa ostrva Svetog Andrije i počinje da govori, osećajući da je njegova dužnost da tako utiče na renesansno društvo; u ovoj satiri je izneo svoj program buduće satire – pošao je od opšte refleksije smrti kao kazne, ali i kao izbavljenja, a zatim se usmerio na društvene poroke, kako bi u kontrastu sa neminovnošću nestanka pokazao njihovu besmislenost; ti poroci su: oholost, rasipništvo, taština, uživanje – zato je to hrišćanska renesansa. Onda je davao lik renesansne žene u smislu da upozori da tako ne treba da bude, da se nekim elementima ne treba posvećivati – ali je taj lik stvarniji nego kod petrarkista. Kod petrarkista je sve moralo da bude uklopljeno – kod Šiška Menčetića ponešto, a kod Džora Držića imamo nebeski lik – a Vetranović, kada je kritikovao, išao je redom: pa je lepo prikazao ženu stvarniju nego što jeste.

Onda se okomio na lakome bogataše. Zatim, na sudije u kojima je gramzivost uništila osećanje za pravdu – okomio se na korupciju koja je tada bila. Okomio se i na trgovce koji samo misle „o trgu", odn. o trgovini i kamati. On je Dubrovčanin – sigurno neće biti protiv trgovine! Ali on kaže da to gubi smisao – oni više ni na šta drugo ne misle, već samo na sticanje – ne mogu ni da spavaju, ni da jedu. Okomio se na novac samo onda kada on postaje strast. Mnoge pesme: Pjesanca aurea eτas, Pjesanca lakomosτi, Moja plavca („moj brod", o raspuštenosti sveštenstva), sledeći stihovi: Čemu se nadaτe, crkovnu koji plav lupeški vladaτe; Pjesanca košuτi ranjenoj,...

U pesmi Svijeτ i moje pjesni koja predstavlja zaključak društveno-satirične poezije, on kaže da su se mnogi prepoznali u njegovim napadima, tj. pesmama, a reakcije su bile vrlo burne: optužbe, klevete, uvrede,... On je svestan žestine svojih satirični napada, ali je svestan i toga da sledi „pravi drum".); pored toga imamo i njegovu političku satiru (Tema joj je: nesloga i politika evropskih hrišćanskih zemalja, odn. on zamera njima da se dovoljno ne angažuju da bi oslobodili balkanske narode od Turaka. Međutim, pošto je on Dubrovčanin, on to ne govori direktno, nego npr. u Pjesanci slavi carevoj on hvali sultana kako je on moćan, šta je sve osvojio, opisujući kako je on nastupao i osvajao, odn. opisuje zverstva njegove vojske – znači, na posredan način – i onda opominje tu „rimsku" gospodu, koji su nesložni – pa onda imamo Pjesancu gospodi krsτjasnkoj – Pjesanca laτinom – Tužba grada Budima – posle pada pod Turke. Zatim je on napadao i Mlečane, odn. Venecijance, a preko njih i one koji su bili pod Mlečanima i Venecijancima, odn. Peraštane i Kotorane: Orlača riđanka (proročica) Perašτu govori, Orlača riđanka rečeno u blaτu ribarom (ribari u blatu su Venecijanci). Napada one iz Boke Kotorske i iz Venecije. U ovim političko-satiričnim pesmama on ima jedan ideal – Dubrovnik. Dubrovnik i Venecija su stalni rivali – stalno se sukobljavaju na moru). [pogledati knjigu Mavro Veτranović – poezija i drame].

 

Satirično stvaralaštvo Mavra Vetranovića:

1. Aurea aetas – slavi zlatno doba kad je čovek živeo u nevinoj prirodi, ne znajući šta je tvoje i moje
2. Pjesanca jaganjcu – optužba protiv nasilnih i okrutnih (sličan postupak i u pesmi 21.)
3. Pjesanca košuτi ranjenoj
4. Bojnikom
5. Remeτa – starac pustinjak se jada plačnim tonom na svoj život na usamljenom ostrvu, usred neprijateljske prirode i ljudi – maskerata, koristi autobiografske elemente
6. Pjesanca Pluτonu
7. Pjesanca lakomosτi
8. Pjesanca gospodi krsτajanskoj – zaklinje zaraćene hrišćanske vladare da se smire i ujedine na spas evropskog Zapada
9. Tužba grada Budima – lamenti
10. Pjesanca slavi carevoj
11. Pjesanca u vrijeme od pošljice – zaziva redom muze, vile, satire, Ariona, Orfeja, pastire, device, gospoje, sužnje, zveri, ptice i stabla tako da zajedno plaču sa njim
12. Pjesanca Laτinom – upućuje gorke prekore Italiji, središtu hrišćanstva, nekad zemlji slave, a sad leglu pokvarenosti
13. Moja plavca
14. Pjesanca vrhu očenaša
15. Tužni moj uzdaše
16. Orlača riđanka, rečeno u Blaτu ribarom – pretvara se u čista satiričara kad je taknut u živac svoga rodoljublja u pesmi upućenoj Mlecima, zaodenutoj u proračnsto Orlače – cela pesma je niz invektiva protiv dubr.suparnika
17. Galijun – slavi s ponosom dubr.mornaricu
18. Orlača riđanka Perašτu govori – okomio se na Peraštane koji su napadali i pljačkali dubr.sela, pa čak i na samostan na Mljetu
19. Svijeτ i moje pjesni – razračunava se sa svetom, koji mu se badava ruga, jer nije vredan „gnjila oraha"
20. Pjesanca Marinu Držiću u pomoć – opovrgao da je napisao Tirenu
21. Trgovci Armeni i Indijani – maskerata
22. Dvije robinjice – maskerata
23. Pasτiri – maskerata
24. Lanci Alemani, τrumbeτari i pifari – maskerata

 

Lični doživljaj i autoportret u poeziji Mavra Vetranovića

 

Sa predavanja - Njegova pesma Remeτa – on ima dve pesme koje se tako zovu a mi ih zovemo Remeτa prva i Remeτa druga – znači pustinjak: to je u stvari sam Vetranović – on peva na ostrvu Svetom Andriji, gde je otišao sam, po svojoj volji i nije bio asketa – prikazuje svoj vlastiti život. Pesma je duga, u štokavštini, ijekavštini. On je tu tužan, nevoljan, sam – nabraja šta mu se sve dešava realistički tako što govori o napadima, kako mu kradu nešto što ima od pokućstva, ali i prikazuje prirodu; baštu koju sadi oni mu kradu,... ali se osećaj da tu ima i malo autokarikature, da on ima malo humora – toliko je to nabrajanje realistično, toliko tu ima starih naziva za biljke, da je prosto on dao svoju autokarikaturu.

 

Posebno važno mestu u Vetranovićevim samoispitivanjima imala je pesma Remeτa I. Napisana je tokom boravka na ostrvu Sveti Andija, na koje je o tišao dobrovoljno da bude pustinjak. Javlja se i njegova želja da se udaljen od ljudi posveti molitvama. Pesma ima i elemente humora, u njoj kao da daje svoju autokarikaturu. Remeτa je pratila pesnikovu svakodnevicu u kojoj su se postepeno gubili njegovo spokojstvo i mir, a potreba za isposničkim životom potiskivana je banalanom realnošću. Sa izrazitim darom zapažanja, sa osećajem za detalj, sa razotkrivanjem prirode, pisac je u nizu živih slika dočaravao dane prepune sitnih neugodnosti, a sve su redom izražavale razočaranje. Pesnik se guvio u realističnosti, već je opisivao prirodu, razmipljao o dubokom neskadu koji deli čoveka od njegovih želja, razmišljao je o granici i smislu trpljenja, o prilagođavanju životu. On govori o sitnim stvarima koje mu nedostaju. Reakcije su psihološki motivisane – plače da bi mu bilo lakše. Te reakcije su znak prihvatanja ovozemaljskog života. Nije bilo griže savesti, već okretanja novoj realnosti u kojoj će on i dalje zadržati mesto Božjeg sluge.

O toj drugoj stvarnosti pevao je Vetranović u pesmi Remeτa II. Na početku pesme saopštava da je napustio pustinju i da je došao u ove sτrane, tj. u Dubrovnik, da bi pokazao kako treba živeti, da bi pronašao pravi put izbavljenja od taštine. To je bilo objašnjenje zašto je odustao od isposničkog života daleko od sveta. U ovoj pesmi pesnik je polazio od opšte refleksije o smrti i kao kazne i kao izbavljenja, a zatim se usredsredio na druš.poroke kako bi pokazao njihovu besmislenost, oholost, rasipništvo i uživanje.

Opisujući sve ono što je čoveka zavodilo, pisac je posredno slikao realan život ovoga grada. On je pokazivao i oponošao lakome bogataše, ohole sudije, trgovce osuđene sopstvenom pohlepom na tegoban život. Opomenom da se ništa pod zemlju ne nosi i zaključkom ove pesme i napokon sve zlo prođe pesnik je rezimio svoje bitne stavove o životu.

 

Manirističke odlike poezije Mavra Vetranovića – Pjesanca u pomoć poeτam, Pjesanca M. Držiću u pomoć

 

Pod pojmom manirizam podrazumevamo pravac u istoriji umetnosti koji se javlja na prelazu iz visoke renesanse u barok i koji se razvijao u evropskim zemljama. Manirizam se uopšteno karakteriše otklanjanjem od harmoničnog reda koji je vladao u umetnosti renesanse. Manirizam teži kao alegoriji enigmatičnosti, naznakama i osobenostima. Poznata je deviza „kralja manirista" Đan Batista Marina: „cilj pesnika je užas i ko ne zna da zadivi neka ide da češlja konje".

 

Sa predavanja - Manirizam prethodi baroku, ali u suštini – to je barok u najčistijem obliku.

 

Mavro Vetranović je postavio vantekstovne elemente u poeziju i knj. koji izgledaju sasvim normalno. U to vreme to je bila velika promena i prekratnica. Manirizam nije bio poseban pravac u knj., već put koji je vodio ka baroku. To je postupak u knj. koji spaja nespojivo, to su sve one novine. Osnovna odlika manirizma je da uspostavi odnos pesnika prema tradiciji. Vetranović preispituje da li je ona dovoljna za stvaranje. Sledeća važna odlika manirizma je odnos pesnika prema realnosti. Društvena satira moguća je samo onda kada se ispituje taj odnos. Tu je i odnos pesnika prema angažovanju. U manirizmu počinje preplitanje žanrova: poslanica, ribarska ekloga, putopis. Manirizam podrazumeva i odnos pesnika prema poeziji. Manirizamm se stvara onda kada pesnik počinje da razmišlja o sopstvenom delu. Prvi je to uradio Mavro Vetranović u Pjesanci u pomoć poeτam.

Pesma je sastavljena iz tri strofe u kojima Vetranović peva u slavu pesn. slobode, pa je ova pesma verovatno zato jedna od najčešće citiranih. Pesma problematizuje nešto što postoji još od antike, a to je da li je slikarska ili vajarska umetnost veća od poezije. U svakoj strofi obrađena je po jedna delatnost, a potom je dat nekakav sud. Svaka stroga počinje stvaraocem, njegovim materijalom kao i nakinom na koji se ta delatnost treba obavljati:

1. u prvoj strofi se kaže da je lončarima dosta glina i da oni mogu praviti lonce po svojoj volji
2. u drugoj strofi naglašava se da se sloboda treba sastojati u tome da se ne izostavlja ni jedna boja pri slikanju
3. u trećoj strofi se najpre konkretno naglašava iz čega sloboda treba da se sastoji – iz toga da pesnik treba da sledi svoju muzu i da peva po svojoj volji.

Pesma se u prvoj strofi bavi prirodom delatnosti. Naime, svaka delatnosst treba da ima svoje vlastite zakone kojih delatnik treba da se pridržava.

U drugoj strofi Vetranović se bavi prirodom materijala. Slikar ne treba da štedi ni jednu boju, a to znači da ne treba da se ustručava da prikaže i one loše strane života i da se treba držati istine.
Treća strofa služi pesniku da naglasi da je pesnicima palo u delo da slobodno pevaju pesme, ali oni slobodno pevaju i zato što slede muzu, što je zastarelo platonističko shvatanje. Zakoni stvaranja su, prema tome, Božjeg porekla i prisutni u samom materijalu, samo ih treba spoznati. Ono što je originalno u ovoj pesmi je taj novi način na koji su spojedni zakoni stvaranja sa autorovom slobodom. Ako pesnik poštuje zakone koje nalažu muze, onda se ta pesnikova sloboda ogleda u njegovom odabiru teme i načinu obrade te teme.

 

Ova pesma bi mogla verovatno biti i odgovor na neku kritičku primedbu prema na koju su Vetranovićeva dela naišta. Koristi se trima načelima:

1. paralelizmom
2. gradacijom
3. koncentracijom.

Pjesanca Marinu Držiću u pomoć je nastala posle jednog neobičnog knj. događaja – posle početka prikazivanja pastorale Tirene u vreme karnevala 1549. Pošto je Držić u dramskom poslu bio početnik, neko od gledalaca je proneo glas da je to Vetranovićevo delo i da ga je Držić ukrao. Držić se od neistine branio novim izvođenjem Tirene sa drugačijim, za tu priliku napisanim, prologom i objavljvanjem drame po svojim imenom. I pored toga, Vetranović je imao potrebu da ga javno brani. Ispevao je da ovu pesmu da bi pomogao prijatelju da dokaže istinu. On se obraća Dubrovačanima sa molbom da ne sude krivo. U Pjesanci Vetranović kaže da Držić peva rajske pjesance, pa često ostaje bez sna. Tu je istaknuto platonističko shvatanje poezije. On naglašava da Držiću zvezda sa neba daruje pesn. veštinu.

 

Realni elementi u Posveτilišτu Abramovu Mavra Vetranovića – likovi služavki i „ubogih pastira"

[sa predavanja:] Radnja je statička, teče tromo i tek epizode unose živost. Vetranović je znao za opasnost dosade koju donose dugi monolozi, ali je to bila njegova karakteristika kao pisca. Ovde imamo pastoralno-rustikalni ambijent. Prikazuje se idealan, patrijahalni život na selu – svakodnevna realna zbivanja između Avrama i Sare – i tu imamo elemenata realne svetovne drame. Odnos Sare i Avrama sa slugama i sluškinjama, pa imamo sluškinje koje imajunarodna imena: Kujača, Grlica, Gojislava.

Sluge i pastiri su u stvari nosioci humora, komičnih epozoda i oni su veza sa narodnim životom. Imamo epizodu sa pastirom Uglješom koji je pomilovao služavku po vratu – takve epizode pokazuju da je ovo modernizacija srednjovekovnih crkvenih prikazanja u koja se uvode renesansni elementi senzualnosti. Toj epizodi je jedan od književnih istoričara posvetio nekoliko tekstova. Što se tiče Sare, Vetranović koristi ovaj lik da komunicira sa publikom – Sara se obraća publici, posebno majkama – kaže: O majke izbrane, ke sinke hranisτe, u τuđe pak sτrane daτe spravisτe.Tako je Vetranović prikazao Saru i verovatno je zato ova drama bila toliko popularna – brižna i nežna dubrovačka majka, koja je imala prilike da stalno šalje sinove i muževe na put zbog trgovine, posebno građanke i plemkinje: ili u Carigrad, ili u Italiju, ili su bili na brodu,... – stalno su negde odlazili. U publici su bile mnoge takve žene (samo udate – devojke nisu izlazile iz kuće), a izvodili su muškarci – kao i kod Šekspira – ženske uloge su takođe izvodili muškarci, mlađi i preobučeni u žensku odeću. Žene su se sa Sarom poistovećivale, jer je drama govorila o stvarnosti Dubrovnika – o zajedničkim strahovima Sare, koja strahuje za svoga sina, i njih, koje su slale sinove u inostranstvo.

 

Na ovaj način ovom dramom je pobožnoj drami kao vrsti u dubrovačkoj literaturi dat završni izraz. Ona je ovom dramom odvojena od crkvenih skazanja i prikazanja jer imamo psihološku motivisanost likova i Sare i Isaka; imamo realizam u prikazivanju patrijahalnog doma i života u njemu; imamo iskre humora u prikazivanju odnosa između pastira i služavki; a hrišćanska poruka, koja je bila i u crkvenim prikazanjima, manje je upućivana savetima, a više zanimljivom i slikovitom parafrazom fabule. Pobožna drama, međutim, nije se dalje razvijala u Dubrovniku, ali baš zbog ovih realnih elemenata, zbog humora, zbog svakodnevnog života u njoj, ona je bila osnova da se na nju kasnije oslone komedije. Ovaj vid se nije kasnije razvijao (barem ne na ovako visokom nivou), ali komedije jesu.

 

Na kraju trećeg čina pojavljuje se pastir, tuđin. Zahvaljujući njemu ulazimo u realnost – taj pastir se pojavljuje ubrzo posle intervencije anđela i traži od Isaka vode, jer ga je letnja vrućina tako opržila da mu je žeđ dojadila. Isak mu daje da jede i pije i onda ga moli da javi njegovoj majci da su on i Avram dobro. Pastir pristaje da ostavi svoje stado (iako mu preti opasnost od vuka) i obećava im da će pre mraka stići i javiti Sari dobre vesti, što ukazuje na njegovu poslušnost i milosrđe.
Početak četvrtog čina ukazuje na elemente humora. Ovom pastiru najpre puca opanak, pa on onako razočaran i umoran odlučuje da se malo odmori, pa da po hladu ode u selu. Za to vreme Sara umire od brige, vapi za svojim sinom. Pastir se budi i uviđa da je Sunce već zašlo. Ipak je ispunio obećanje i otišao u selo gde ga je Isak poslao.

Kujača, jedna od služavki, ugledala ga je izdaleka. Došavši, on upita Kujači da li je gospa kod kuće i da li su svi zdravo. Kujača kaže da jesu, a onda mu priča o Sarinom bolu, jer tri dana nema vesti o sinu. Poziva gospu da joj saopšti dobre vesti, jer ne želi da ulazi u kuću. Realan elemenat predstavlja razgovor između Kujače i pastira. Taj razgovor nam ukazuje na njihov blizak odnos. Pošto je popio mleko, traži od Kujače još, a onda ju je štipnuo po vratu, na šta mu Kujača preti šamarom. Nakon toga, ona mu govori da se vrati odakle je došao i napadu se pridružuje Gojislava. Kaže mu da se šali sa svojim seljankama, a ne sa njima. Tu se uvodi opozicija selo–grad. Devojke na selu ne bune se kad ih štipne, i običaj je čak da se uda. Zbog toga je njegovo selo uvek veselo, rađaju se ljubavi i svakakve radosti. Pastir kaže da ne bi bio sa gradskim sluškinjama i kada bi mu dale dukate. On ih moli da mu oproste pre nego što će otići.

 

Odlike farse na primeru Komedije V Nikole Nalješkovića

 

Iz literature - Iako se još u kratkoj belešci uz jedno od izdanja Nalješkovićeve Komedije V tri Nalješkovićeva dramska teksta sa komičnim sadržajem nazivaju „farsama", terminološka zbrka nije ni u ovom slučaju izbegnuta. Stariji proučavaoci Nalješkovićevog dramskog opusa ove su komade nazivali uglavnom „komedijama". A. Pavić je, čak, Nalješkovićeve tri farse hteo da stavi uz bok komediji del arte. I Medini i Vodnik ove drame zovu komedijama, uostalom kao i P. Popović i M. Kombol. Tek u novije doba ponovo se za Nalješkovićeve komične drame vraća ime „farsa", ali to lutanje i dalje traje. Tako R. Bogišić farsama smatra jedino Komediju V i Komediju VI i dr., uglavnom hrv.proučavaoci, pokušali su da, uglavnom bez argumenata, Komediju VII predstave kao pravu komediju u kojoj je farsična struk. prevaziđena. Čak ni Komedija V i Komedija VI nisu uvek uzimane kao farse, pa S. P. Novak za Komediju V kaže da je to „dramski prizor bez čvršćeg ustrojstva" ili da je to „naturalistički prizor".

Uprkos svim ovim lutanjima, razloga za dalje polemike nema. Svi Nalješkovićevi komični komadi – njih tri – pripadaju onom dramskom žanru koji je još u HV veku zagospodario, zajedno sa nekim drugim, scenama Francuske i Italije, i koje je sam Nalješković, tokom svojih putovanja tridesetih godina HVI veka imao prilike da gleda i čita.

Farsa je u franc. i ital. pozorištu srednjega veka najpre predstavljala samo intermeco u okviru crkvenog prikazanja. Njena sažetost dovela je do sve drastičnije i grotesknije radnje koja je jasno odstupala od okvira u koji je bila smeštena – i tako se izdvojila kao poseban dramski rod. Kao takva ona je pretrpela jak uticaj novele, što je dovelo do uslovne podele farsi na one koje svoje teme i motive crpu uglavnom iz svakodnevnog života (te farse su, kao u Firenci, često obilovale folklornim motivima), i one koje su, poput Alioneovih, „dramatizacija tradicionalnih novelističkih motiva". Dovoljno je reći da je farsa često bila podložna eklektizmu i doticala se sa dr.žanrovima: u Francuskoj naročito sa sotijom, a u Veneciji sa učenom komedijom, čemu su ton davali Rucante i Kalmo. Svi ti komadi se jednim imenom zovemo farse.

 

Farsa u Italiji, onda kada je Nalješković došao u dodir sa njom, već je imala ustaljeni oblik, veliku popularnost i obogatila svoje dramsko tkivo uticajima iz dr. dram. dela. Cvetala je u celoj Italiji i zavisno od oblasti dobijala neke specifične crte. Već je primećeno da „dramske svene Nalješkovićeve povezane su s onim mletačko-padovanskim samo po tom što pripadaju istom tipu". Mnogo je lakše utvrditi da su do Nalješkovića pre dospeli likovi poput onih iz Karaćolovih farsi: u njima nije bilo starih tvrdica, gramzivih i oblapornih, a lukavih slugu, parazita i kurtizana. Nalješkoviću su mogli biti mnogo bliži baš likovi koje je Karaćolo unosio u svoje farse: građani, notari, muževi i žene, sveštenici, služavke. Upravo u Karaćolovim farsama dubr.pisac je mogao da sretne istu onu okrenutost svakodnevnom životu, obične kućne scene, odnose koji vladaju među ukućanima, prikrivene obzire i laži. Kao što kod Nalješkovića gospodar i gospođa jedno drugom prebacuju da ne čine ono što im je bračna dužnost (on ne spava s njom, a ona je džangrizava prema njemu), tako slične obaveze nalazimo i kod Karaćola.

U Nalješkovićevoj Komediji V, samo, to je ono što žena očekuje od muža, a što, očigledno, dr.žene u gradu imaju: Taj veli: a meni većma muž čini moj kareca neg ženi u gradu i jednoj. Istina, u Karaćolovoj farsi mladoženja i nevesta obavezuju se da zažmure pred ljubavnim avanturama onoga drugog, što u Nalješkovićevim farsama žene očigledno ne prihvataju.

Drugi autor farsi koji je Nalješkoviću mogao biti blizak jeste Alione. Uprkos tome što je teme često nalazio u novelama (uticaj frnc. farsi), Alione je sadržaj svojih farsi obogaćivao prizorima iz svakodnevnog života. Upravo to okretanje socijalnim prilikama i običajima svoga grada nalazimo i u Nalješkovićevim farsama. Dovoljno je setiti se kako u Komediji V gospodar nabraja šta sve od odeće i nakita ima njegova žena.

 

Takođe, Alione je (po ugledu na Bokačove novele, ali i franc. fabiole i farse) često u svojim farsama izvrgavao ruglu sveštenike. Sveštenik kod njega u farsi ne samo što je požudan i besraman u svojoj ljubavi prema udatoj ženi, već je proždrljiv i vinopija. Iako Nalješkovićeva Komedija VI nema mnogo veze sa ovom Alioneovom farsom, sveštenik u njoj ima iste osobine, bilo da želi da se dočepa gosparove godišnice, bilo da bez snebivanja traži da jede. Kod Alionea sveštenik biva kažnjen i farsa se završava njegovom tugovankom nad sopstvenom sudbinom sa moralistikom poukom, dok Nalješkovićev sveštenik ostaje nedirnut bilo kakvim moralnim dilemama.

Alione je mogao biti blizak Nalješkoviću i zbog svoje vezanosti za tradiciju franc.farse, na koje se ugledao i sam Nalješković, do kojih je mogao doći i preko ital.prerada. U njima su se sigurno mogle naće služavke koje se svađaju međusobno i ogovaraju svoje gospodarice (Maruša i Milica u Komediji V – drske su i prepisu se sa gospodaricom, a ne samo da je ogovaraju).

Kod Nalješkovića, Maruša je po jednom detalju slična bezimenoj služavci iz jedne franc.farse, koja čezne za dobrim parčetom pečenice. Isto to – da se dobro najede – predstavlja vrhunac i za Marušu. Ove sličnosti motiva i situacija nisu slučajne, ali je dubr.pisac i ovde ispoljio jedan stepen originarlnosti, zahvatajući u tkivo svoga grada i u porodicu, kao bitnu socijalnu kategoriju, koju je podvrgao farsičnoj estetizaciji.

Opšte odlike Nalješkovićevih farsi: Da su Nalješkovićeva komična dela zaista farse – pa i Komedija VII – najlakše je pokazati prateći kako se neke od osnovnih odlika farsi prepoznaju u njima. Odnos farse i komedije nije jednostavan. Iako farsa, po svom unutrašnjem ustrojstvu prethodi komediji, opet nije daleko od istine i da je „farsa krajnji oblik komičnog/komedijskog izražavanja u kojoj se smeš ističe nauštr verovatnosti, a posebno uz pomoć neslane šale i telesnog ataka na aktera". Obično se uzima da je osnovni cilj farse (za razliku od komedije) smeh ostvaren svim sredstvima. Tako se tipovi nikada ne razvijaju u karaktere, potpuno izostaje kritička dimenzija ili satira, jer se i druš.odnosi podvrgavaju karikaturalnom slikanju. Potpuno izostaje didaktička namera. Ličnosti su određene porokom i ne bivaju bolje na kraju, već su iste kao i na samom početku, čak su im imena stalna. Taj njihov porok je duh koji goni dramsko zbivanje. Likovi su okarakterisani onim čime se bave, bračnim ili nekim dr.druš. statusom, a porok samo podcrtava njihovo karikaturalno biće.

 

Farsa poseduje još neke osebine koje je jasno izdvajaju iz ostalih knj.žanrova (pojmove grupisao Z. Mrkonjić): sažetost, jezička stilizacija, okrutnost, anegdotičnost, parodičnost. - Farsa je dramatizovana anegdota, kratka i zbijena, u kojoj se izvodi najčešće surova šala, a ličnsoti su odr. svojim druš. ili bračnim statusom, koriste se rudimentarnim jez.sredstvima (rečnik realija) i podvgavaju dr. ili same bivaju podvrgnute parodičnom preoznačavanju realnog vremena u teatarsko; ovaj mehanizam iscrpljuje se u odr.br. tradicionalnih motiva, a bez poštovanja jedinstva mesta (ponekad i vremena)!

Obim Nalješkovićevih farsi i njihova inicijalna intriga zasnovana na anegdotskom prizoru sasvim odgovaraju osnovnim postulatima žanra. Tako se čitava radnja Komedije V vrti oko svađe „besne" žene sa služavkama i mužem, a ovi su u intimnoj vezi koja se odvija takoreći pred ženinim očima. Zapleta nema – osnovna odlika farse, a na kraju svi ostaju u neizmenjenim pozicijima, istih sklonosti. Uz tako svedenu radnju ide i sažetost, pa Komedija V ima 406 stihova.

I druga odlika farsi – da su ličnosti odr. bračnim ili dr. druš. statusom – primetna je u Nalješkovićevim dramama. Već je primećeno da u franc.farsi agon nije toliko izražen između pripadnika različitih druš.slojeva, i da to nema dramaturšku funkciju kakvu ima kod Nalješkovića: „Odnos gospodar–sluškinja, gospodarica–sluškinja, otac–sin, pa i odnos između muža i žene proističe u Nalješkovića iz jasne svijesti o strogom rasporedu unutar socijalnih skupina..." Zato Nalješković i ne aktivira tipičan novelistički motiv (prisuan u franc. farsama) o umešanosti ženine braće u bračnu razmiricu (ovaj motiv ostaje samo nagovešten, jer se niko nije mogao nametnuti u strogom poretku Dubrovnika – u farsičnom teatru teatarsko vreme podređuje se realnom vremenu; u teatru eruditne komedije, kod Držića npr., teatarsko vreme pokušava da se osamostali i zato je u komediji Mande Držić do kraja iskoristio motiv braće i učinio ih je aktivnim učesnicima radnje).

 

I okrutnost, kao osobina farse, može se primetiti u Nalješkovićevom teatru. U prve dve farse ona je verbalna, izražena pre svega u br. psovkama i uvredama – u Komediji V gospodarica svoje služavke naziva „smrdećim ogotama", a muža „vragom". Ni muž joj ne ostaje dužan i zove je „oslom", te je psuje: „govna ti jeđ' duša". Jezička okrutnost ispoljava se i pretnjama batinama koje upućuje ženi. Uostalom, farsa i podučava aktante grubošću i udarcima, pa i onim tako surovm kakve samo nagoveštava gospar u Komediji V svojoj ženi: A τi τu cipariš kakono jedna zvir; činiτ' ću da udariš glavom za τo u mir. Ništa suptilnija nije ni žena, što se vidi iz činjenice da verbalnu okrutnost i sama ispoljava kada preti služavkama, čudeći se kako još ima strpljenja da se svađa, kad ih može prebiti cepanicama.

Ako farsa, s jedne strane, proizvodi komiku direktnim sredstvima, grubom i direktnom šalom, onda, s druge strane, izvor komike leži često i u parodijskom preoznačavanju neke forme u lakrdiju. Tako se ono što je na skali vrednosti visoko može svesti na nisko. Primer za to je i parodija molitve u Komediji V. Dakle, ono što bi trebalo da bude uzvišeno, svodi se na banalno – i prilikom molitve žena neprestano vodi verbalnu bitku sa mužem.

Pa ipak, Nalješkovićeve farse poseduju svest o granici žanra, pa parodičnost i iznošenje grube istine nikada ne prelaze u alegoričnost, te se u njima nikako ne može otkriti satirična namera, već su tačne opaske prvih proučavalaca da su Nalješkovićeve farse „pre znak razuzdanosti onoga doba, a ne osuda te razuzdanosti", te da se „u njima, istina, prikazuju griješke Dubrovčana, i to veoma krupne, ali ne zato da ih pjesnik kori i šiba, nego ih iznosti, da se ljudi od srca nasmiju".

 

Kao i prolozi Nalješkovićevih ekloga, tako i prolog Komedije V nagoveštava samu dramsku radnju i služi kao njeno implicitno raščlanjavanje. Držeći se Nalješkovićevog prologa možemo razabrati da ova farsa ima 5 „scena":

1. razgovor Maruše i Milice
2. svađa gospođe sa služavkama
3. scena sa gospodarom
4. parodija molitve
5. poziv na večeru kod rođaka.

 

Tome možemo dodati i poslednji prizor kada Maruša ostaje sama na sceni. Takođe, u prologu se daje i jasno određenje komičnog karaktera ove drame: mučiτe jedan čas, τer ćeτe imaτ' smijeh. Za razliku od većine prologa ital. i franc. farsi koje govore glumci u liku koji igraju, i predstavljaju stanje koje prethodi započinjanju dramske radnje, dotle prolog Nalješkovićeve farse govori jedan od glumaca (to se i eksplicitno pokazuje rečima: er vam ću rijeτ od nas šτo ćeτe vidjeτi), ali se prolog govori izvan lika koji taj glumac tumači. Ovde je Nalješković pošao za primerom mletačke farse, čiji uticaj nije primetan u samoj struk.Nalješkovićevih farsi. Da je to tako, pokazuju i poznata Nalješkovićeva obraćanja gledaocima da sede mirno, da ćute i budu pažljivi, te obećanja gledaocima da će vidjeti izvrsnu sτvar i imaτi smijeh. To je sve Nalješković mogao da nađe u prolozima mletačkih farsi.

Komedija V po svojoj struk. pripada onom tipu farsi koje se u savremenoj nauci zovu tročlane farse sa pet aktera, sačinjenih od dva para kojima se pridružuje još jedna osoba. Istovremeno treba primetiti da Nalješković ne izvodi na scenu odmah glavne aktere (muža i ženu), već je pred gledaocima najpre drugi par (služavke). Pa i one u toj, uslovno rečeno „prvoj" sceni, ne pokreću farsičnu radnju (ne ogovaraju gospođu), već pričaju o zlom udesu neke svoje drugarica Petruše, koja je kažnjena zbog nemoralnog života – uzbuđenje koje je kod Maruše i Milice izazvao ovaj slučaj biće uskoro objašnjeno činjenicom da i same vode sličan život. Istina, Milica zamera Petruši što je dozvolila da je otkriju (sτvari se τej τaje) i tako jasno daje do znanja kakva je pozicija ovih služavki i koliko one drže do moralnih normi. Zato je i prirodno što Milica, posle početnog snebivanja, ipak začinje pesmu. U tom trenutku sudbina sirote Petruše tone u zaborav – ostaje u realnom vremenu i prostoru Dubrovnika ne utičući, čak ni svojom strašnom sudbinom, na teatarsko vreme.

 

Prava farsa počinje pojavom gospođe, koja nije samo preslikani lik vladike iz realnosti Dubrovnika, već se prvoj svojom replikom ukozuje kao koncencionalni akter sa svim osobinama koje žene u farsama poseduju – prve njene reči su pretnja i kleveta, a još sa vrata, u vrlo efektnom kumulativnom nizu, iznosi mnoštvo naredbi godišnicama: Večeru τi poτež', Maruša, mondin prim'. Zlo τ' juτro! Ne poτež', kuda ćeš τamo s njim? Sjemo ga meni daj, k ognjišτu τer hodi. Činiτe da sudi budu vam spravljeni... Ovakvim svojim stavom gospođa postaje katalizator svih nesloga u svom okruženju. Njena pojava odmah unosi nemir i među služavke koje se prepiru oko toga koja više radi. No, bes gospođe je toliki da odmah zatim par godišnjica staje u čvrst savez protiv nje, a Milica, koja je ovde očigledno jača strana aktatnog para, stupa u otvoreni agon sa njom. I ne samo da drsko odgovara gospođi, nego joj i preti jasnim gestovima! To Nalješković nije naznačio didaskalijama, ali je jasno iz replike užasnute gospođe: Ti meni rukami u obraz ideš, aj? Potom sledi tipičan prizor za farsu – opšta svađa žene sa služavkama (čvrsta shema: 2 + 1) – svaka izgovorena reč povod je za repliku, kadkad ironičnu, a ta je ironija u stvari cinična, mnogo češće, međutim, otvoreno grubu. Kad Milica zahteva da joj se plati, gospođa joj preti karom, na šta Maruša kaže da se njih dve toga ne boje. Na Miličinu pretnju da će otići, gospođa ih psuje, a odmah zatim aludira na njihovo seljačko poreklo, što opet navodi Marušu da odgovori prekorom zbog strogosti i škrtosti gospođe. Čim gospođa počne sa aluzijama na nemoralni život godišnica, one joj prebacuju zbog lenjog i ispraznog života koji vode vlastela.

Pojava gospodara pripremljena je gospođinim replikama, ali sa jasno ironizovanim podtekstom, koji predstavlja implicitno autorovo prisustvo u tkivu dramske radnje. Nemoćna da izađe na kraj sa godišnicama, gospođa im preti mužem: Ja neću, nu Dživo τoj će vas piτaτi. Ali kada Maruša kaže da u kući ostaje samo rad gospara, gospođa uzvraća replikom koja sigurno izaziva smeh kod publikom koja je već prologom bila obaveštena kakav je gospodar: Zao vas i obje našao gospodar! S vami spi ali ije? Brže je on vaš par?A kada se, već pri prvim rečima svoga supruga, uveri da u njemu neće naći podršku, gospođa sav bes iskaljuje na njemu, i tu otpočinje prava farsična situacija sa konvencionalnim likovima mahniτe žene i razvratnog muža. Ipak, muž (koji po ugledu na ital. i franc. farse nosi ime Dživo) nije sasvim podoban svojim pandanima iz tih farsi. Iako ga gospođa prekoreva da je već star, on sigurno nije starac, a pogotovo ne ljubomorni, niti priglup i bez autoriteta. On ima samo jednu osobinu i ona ga celog obuzima kao suština njegove dramske pojave – pohota. Nije Nalješković od svojih franc. i ital. prethodnika preuzeo lik potlačenog, ni prevarenog, ni ljubomornog muža. On je oštro istakao kakrakter osionog, razvratnog i besramnog gospara koji ne preza ni od čega da zadovolji svoje strasti. Već posle prve svađe sa ženom, on tobože prihvata njenu sugestiju da izgrdi služavke i da im obračuna štetu, pa ih odvodi u kuhinju (ognjišτe) i tamo ih ubeđuje da se smire, a onda bez zazora počinje da ih miluje, u isto vreme povlađujući svojoj ženi. To je jasno označeno u didaskalijama i nigde Nalješković nije tako pomno uputio glumce kako da igraju određeni prizor. Najpre gospodar u ognjišτu vika na godišnjice, ali je komični karakter te grdnje jasno obeležen makaronskim stihovima: Bestie de niente, nećeτe mučaτi? Dobro τi umijeτe u zao čas vikaτi. Ti venga il talanno, umukni jedan čas, Deserta rutano, τoj li je naša čas? No, u isto vreme gospodar će karecaτi Marušu i šapτaτi, a Maruša govori polako, kao i gospodar. Za to vreme, gospođa ne videći ih vika, što je očigledno predstavljalo komični kontrast zbivanjima u kuhinji. Zato je u didaskaliji naznačeno da gospodar karecajući Marušu gospođi odgovara. Ti odgovori su dvosmisleni, jer je gospođa obuzeta svojom škrtošću i stalno pominje štetu koju su godišnjice pričinile. Muž je sa tim saglasan, a zna da bude i lascivno ironičan (Bogme sve do dlake, τako mi živa τi.) S obzirom na to šta u tom trenutku radi sa Marušom, ova replika morala je biti izvor smeha. Naravno, komičnost ove pojave pojačana je zbivanjima koja su se istovremeno dešavala na dva dela pozornice – u glavnoj odaji i kuhinji. S obzirom da se glavna radnja dešavala u odaji, ona je morala biti s desne strane gledano iz pravca publike, a kuhinja s leve – model srednjovekovne simultane pozornice. Utoliko je smešnije bilo gospođino nastavljanje glavne radnje, dok je paralelna radnja sa negirala iluziju u koju je žena svesno htela da se zatvori. Proboj tog psihološkog plašta dolazi naglo – gospođa upada u kuhinju i prekida ljubavnu igru muža i služavki – centralna tačka farse: rušenje privida kompaktnosti jednoga para naspram drugog (muž i žena + dve služavke) i otpočinjanja dijaloškog sukoba između članova prvoga para. Za to vreme služavke se ne oglašavaju. U ovom središnjem delu Komedija V postaje prava dijaloška farsa, karakteristična za Francusku – dijalog je grub i otvoren do skarednosti. U dramaturškom pogledu on je statičan, i sav zasnovan na „utuku na utuk", a i jedan i drugi aktant ne izlaze iz polja seksualnosti, jer je upravo to osnovni povod za svađu. Muž smatra da žena treba da bude zadovoljna jer ima odeću i nakit, ali još više zato što on ne izbegava bračnu dužnost – samo što ta njegova replika jasno svedoči o pravom odnosu koji među njima vlada, i kako su muževi u Dubrovniku shvatali bračnu dužnost: Nuτ vraga, šτo išτe! Ti se s' pomamila. Još nije godišτe kad nijesi rodila. Budući da se farsa ne zaistavlja na verbalnom nivou kada su lascivnosti u pitanju, muž odmah zove ženu da joj pokaže svoju mušku moć. Nema sumnje da su ove reči bile propraćene i odgovarajućim gestovima.

 

Pa opet, paradoksalno, slična su polazišta sa kojih muž i žena pristupaju problemu neverstva. Tu se pokazuje da je žena povređena u svojoj taštini, a ne ljubomorna kako je to slučaj u eruditnoj komediji: Kako ću biτ' živa od ove sramoτe. Gdi mu muž celiva na oči ogoτe? Polazeći od istih shvtanja morala, muž, onda, sasvim legitimno crta lik idealne žene – one koja je spremna da prećuti domaću bruku. A iz završne Marušine scene saznajemo da je čak i gospođa neverna (što u realnosti nije bilo baš mnogo verovatno u Dubrovniku). Možda je tačno da ovakva jasna očitavanja „prosotaštva kako muža, tako i žene" psihološki nisu „ništa manje žalosna koliko komična". Smisao farse – gledaoci se smeju samima sebi, jer vide sebe na sceni! Ako farsa uošpšte ima neku poruku – mada je nema – ali kada bi je imala, onda je to: klin se klinom izbija i vraćaj milo za drago.

Amoralnost je u srži komike u farsi, na čijem kraju, apsurdno, svi bivaju oštećeni ili uvređeni, ali i zadovoljni. Zato je i u Komediji V moguće da žena zapreti mužu da ga neće pušτaτi na odar. Kazna je adekvatna grehu, mada je ova ženina žrtva licemerna jer i ona vara muža. Tako se jasno razgraničeno teatarsko vreme u kome muž i žena ispoljavaju sve svoj sumnje, besove i pakosti, i realno vreme u kome se sve to skriva, u kome je moguće posle takvih sukoba mirno otići kod rođaka na večeru. Dolazak Vesele ukida farsičnu situaciju i čitava zbrka, bez ikakvog razrešenja, smiruje se u pripremama muža i žene za izlazak. Kada Maruša ostane sama na sceni, farsa je završena, a pred nama je lik nezasite i lakome služavke.

 

Likovi u Nalješkovićevoj Komediji V

 

Iz literature - Komedija V po svojoj struk. pripada onom tipu farsi koje se u savremenoj nauci zovu tročlane farse sa pet aktera, sačinjenih od dva para kojima se pridružuje još jedna osoba. Istovremeno treba primetiti da Nalješković ne izvodi na scenu odmah glavne aktere (muža i ženu), već je pred gledaocima najpre drugi par (služavke). Pa i one u toj, uslovno rečeno „prvoj" sceni, ne pokreću farsičnu radnju (ne ogovaraju gospođu), već pričaju o zlom udesu neke svoje drugarica Petruše, koja je kažnjena zbog nemoralnog života – uzbuđenje koje je kod Maruše i Milice izazvao ovaj slučaj biće uskoro objašnjeno činjenivom da i same vode sličan život. Istina, Milica zamera Petruši što je dozvolila da je otkriju (sτvari se τej τaje) i tako jasno daje do znanja kakva je pozicija ovih služavki i koliko one drže do moralnih normi. Zato je i prirodno što Milica, posle početnog snebivanja, ipak začinje pesmu. U tom trenutku sudbina sirote Petruše tone u zaborav – ostaje urealnom vremenu i prostoru Dubrovnika ne utičući, čak ni svojoj strašnom sudbinom, na teatarsko vreme.

Prava farsa počinje pojavom gospođe, koja nije samo preslikani lik vladike iz realnosti Dubrovnika, već se prvoj svojom replikom ukozuje kao koncencionalni akter sa svim osobinama koje žene u farsama poseduju – prve njene reči su pretnja i kleveta, a još sa vrata, u vrlo efektnom kumulativnom nizu, iznosi mnoštvo naredbi godišnicama: Večeru τi poτež', Maruša, mondin prim'. Zlo τ' juτro! Ne poτež', kuda ćeš τamo s njim? Sjemo ga meni daj, k ognjišτu τer hodi. Činiτe da sudi budu vam spravljeni... Ovakvim svojim stavom gospođa postaje katalizator svih nesloga u svom okruženju. Njena pojava odmah unosi nemir i među služavke koje se prepiru oko toga koja više radi. No, bes gospođe je toliki da odmah zatim par godišnjica staje u čvrst savez protiv nje, a Milica, koja je ovde očigledno jača strana aktatnog para, stupa u otvoreni agon sa njom. I ne samo da drsko odgovara gospođi, nego joj i preti jasnim gestovima! To Nalješković nije naznačio didaskalijama, ali je jasno iz replike užasnute gospođe: Ti meni rukami u obraz ideš, aj? Potom sledi tipičan prizor za farsu – opšta svađa žene sa služavkama (čvrsta shema: 2 + 1) – svaka izgovorena reč povod je za repliku, kadkad ironičnu, a ta je ironija u stvari cinična, mnogo češće, međutim, otvoreno grubu. Kad Milica zahteva da joj se plati, gospođa joj preti karom, na šta Maruša kaže da se njih dve toga ne boje. Na Miličinu pretnju da će otići, gospođa ih psuje, a odmah zatim aludira na njihovo seljačko poreklo, što opet navodi Marušu da odgovori prekorom zbog strogosti i škrtosti gospođe. Čim gospođa počne sa aluzijama na nemoralni život godišnica, one joj prebacuju zbog lenjog i ispraznog života koji vode vlastela.

 

Pojava gospodara pripremljena je gospođinim replikama, ali sa jasno ironizovanim podtekstom, koji predstavlja implicitno autorovo prisustvo u tkivu dramske radnje. Nemoćna da izađe na kraj sa godišnicama, gospođa im preti mužem: Ja neću, nu Dživo τoj će vas piτaτi. Ali kada Maruša kaže da u kući ostaje samo rad gospara, gospođa uzvraća replikom koja sigurno izaziva smeh kod publikom koja je već prologom bila obaveštena kakav je gospodar: Zao vas i obje našao gospodar! S vami spi ali ije? Brže je on vaš par?A kada se, već pri prvim rečima svoga supruga, uveri da u njemu neće naći podršku, gospođa sav bes iskaljuje na njemu, i tu otpočinje prava farsična situacija sa konvencionalnim likovima mahniτe žene i razvratnog muža. Ipak, muž (koji po ugledu na ital. i franc. farse nosi ime Dživo) nije sasvim podoban svojim pandanima iz tih farsi. Iako ga gospođa prekoreva da je već star, on sigurno nije starac, a pogotovo ne ljubomorni, niti priglup i bez autoriteta. On ima samo jednu osobinu i ona ga celog obuzima kao suština njegove dramske pojave – pohota. Nije Nalješković od svojih franc. i ital. prethodnika preuzeo lik potlačenog, ni prevarenog, ni ljubomornog muža. On je oštro istakao kakrakter osionog, razvratnog i besramnog gospara koji ne preza ni od čega da zadovolji svoje strasti. Već posle prve svađe sa ženom, on tobože prihvata njenu sugestiju da izgrdi služavke i da im obračuna štetu, pa ih odvodi u kuhinju (ognjišτe) i tamo ih ubeđuje da se smire, a onda bez zazora počinje da ih miluje, u isto vreme povlađujući svojoj ženi. To je jasno označeno u didaskalijama i nigde Nalješković nije tako pomno uputio glumce kako da igraju određeni prizor. Najpre gospodar u ognjišτu vika na godišnjice, ali je komični karakter te grdnje jasno obeležen makaronskim stihovima: Bestie de niente, nećeτe mučaτi? Dobro τi umijeτe u zao čas vikaτi. Ti venga il talanno, umukni jedan čas, Deserta rutano, τoj li je naša čas? No, u isto vreme gospodar će karecaτi Marušu i šapτaτi, a Maruša govori polako, kao i gospodar. Za to vreme, gospođa ne videći ih vika, što je očigledno predstavljalo komični kontrast zbivanjima u kuhinji. Zato je u didaskaliji naznačeno da gospodar karecajući Marušu gospođi odgovara. Ti odgovori su dvosmisleni, jer je gospođa obuzeta svojom škrtošću i stalno pominje štetu koju su godišnjice pričinile. Muž je sa tim saglasan, a zna da bude i lascivno ironičan (Bogme sve do dlake, τako mi živa τi.) S obzirom na to šta u tom trenutku radi sa Marušom, ova replika morala je biti izvor smeha. Naravno, komičnost ove pojave pojačana je zbivanjima koja su se istovremeno dešavala na dva dela pozornice – u glavnoj odaji i kuhinji. S obzirom da se glavna radnja dešavala u odaji, ona je morala biti s desne strane gledano iz pravca publike, a kuhinja s leve – model srednjovekovne simultane pozornice. Utoliko je smešnije bilo gospođino nastavljanje glavne radnje, dok je paralelna radnja sa negirala iluziju u koju je žena svesno htela da se zatvori. Proboj tog psihološkog plašta dolazi naglo – gospođa upada u kuhinju i prekida ljubavnu igru muža i služavki – centralna tačka farse: rušenje privida kompaktnosti jednoga para naspram drugog (muž i žena + dve služavke) i otpočinjanja dijaloškog sukoba između članova prvoga para. Za to vreme služavke se ne oglašavaju. U ovom središnjem delu Komedija V postaje prava dijaloška farsa, karakteristična za Francusku – dijalog je grub i otvoren do skarednosti. U dramaturškom pogledu on je statičan, i sav zasnovan na „utuku na utuk", a i jedan i drugi aktant ne izlaze iz polja seksualnosti, jer je upravo to osnovni povod za svađu. Muž smatra da žena treba da bude zadovoljna jer ima odeću i nakit, ali još više zato što on ne izbegava bračnu dužnost – samo što ta njegova replika jasno svedoči o pravom odnosu koji među njima vlada, i kako su muževi u Dubrovniku shvatali bračnu dužnost: Nuτ vraga, šτo išτe! Ti se s' pomamila. Još nije godišτe kad nijesi rodila. Budući da se farsa ne zaistavlja na verbalnom nivou kada su lascivnosti u pitanju, muž odmah zove ženu da joj pokaže svoju mušku moć. Nema sumnje da su ove reči bile propraćene i odgovarajućim gestovima.

Pa opet, paradoksalno, slična su polazišta sa kojih muž i žena pristupaju problemu neverstva. Tu se pokazuje da je žena povređena u svojoj taštini, a ne ljubomorna kako je to slučaj u eruditnoj komediji: Kako ću biτ' živa od ove sramoτe. Gdi mu muž celiva na oči ogoτe? Polazeći od istih shvtanja morala, muž, onda, sasvim legitimno crta lik idealne žene – one koja je spremna da prećuti domaću bruku. A iz završne Marušine scene saznajemo da je čak i gospođa neverna (što u realnosti nije bilo baš mnogo verovatno u Dubrovniku). Možda je tačno da ovakva jasna očitavanja „prosotaštva kako muža, tako i žene" psihološki nisu „ništa manje žalosna koliko komična".

 

Hronologija dramskog stvaralaštva Marina Držića

Hronologija Držićevog stvaralaštva u mnogim tačkama je nesigurna. Sve informacije o njegovom knj.delovanju odnose se na godine 1548–59. Na temelju raznovrsne dokumentacije rekonstruisan je sledeći redosled njegovih dramskih dela:

1. izgubljena komedeija Pomeτ
2. pastoralna drama u stihu Tirena 1549.
3. rustikalna farsa u stihu Novela od Sτanca 1550.
4. rustikalno-mitološka drama u stihu Venere i Adon 1551.
5. komedija u prozi Skup 1555.?

Vreme premijere Pjerina, komedije sačuvane u fragmentima, nije se dalo utvrditi. Izvođači Držićevih drama bile su amaterske družine – između ostalog: družina Pomeτ, družine Garzarija i Od Bidzara, sastavljene od mladić plemića, te družine Njarnjasi koja je i pastorale izvodila.

Godine 1551.-e pojavila je jedina za života Držićeva objavljena knjiga, ali nije sačuvan ni jedan primerak toga izdanja, no valja predpostaviti da je ono istovetno sa ostalima dvama sledećim izdanjima: Venecija 1607. i 1630. i sadržavalo je Držićevu ljubavnu liriku i tri dramska dela: Tirenu, Pripovijes kako se Venere božica užeže u ljubav lepoga Adona u komediju sτavljena i Novela od Sτanca. Preostala Držićeva dela sačuvala su se, često u nepotpunom obliku, u rukopisima od kojih je najstariji iz druge polovine HVI veka.

Jedina Držićeva tragedija je Hekuba, njegovo zadnje delo, a dozvolu za izvođenje je dobila 1559.
Držićev dramski opus tvore dva temeljna žanra – idilčni i komediografski. Osnovu Držićevih drama predstavlja antiteza: suprotstavljanje pastoralnih ili mitoloških motiva rustikalnim motivima, viših stihova nižima, stiha prozi, sveta poezije realnome svetu. Držićevo komediografsko stvaralaštvo većim delom predstavlja, za renesansu karakteristična, regularna komedija, tj. sottedia erudita. Držić je pisac visoke knj. kulture, upoznat sa antičkom tradicijom (naročito s Plautom, odomaćenim u Dubrovniku), kao i sa savremenom ital.komedijom i novelistikom koja je toj komediji bila važni izvor inspiracije.

 

Sa predavanja - Što se tiče njegovog dramskog dela imamo:

1. 3 seljačko-pastoralne igre: Tirena, Venere i Adon, Plakir i vila (Grižula)
2. 8 komedija: Pomeτ, Novela od Sτanca (farsa), Dundo Maroje, Skup, Đuho Krpeτa, Mande (Tripče de Uτolče), Arkulin, Pjerin
3. 1 kontrast: Živko Lizalo i Sava Vragolov
4. 1 tragedija: Hekuba

Što se tiče pastorala (pastirskih drama) – pastorala je dramski oblik koji je nastao u Italiji XVI veka. Razvila se iz dijaloške ekloge, ali u odnosu na nju ima složeniju strukturu i dosledni dramski zaplet. Podeljena je na 5 činova. Stih je uglavnom 11-erac sa partijama u 7-ercu (delovi koji se pevaju). Teme – svemoć ljubavi, radost života, proleće, zadovoljstvo lova,... Ambijent ja arhadijski, idilični. Ličnosti su prerušeni pastiri i pastirice. Pastorale su odgovarale ukusu nove dvorske klase, jer su odražavale odr. hedonizam. Pastorale su se pisale i u baroku (Dubravka Dživa Gundulića).

 

Filozofija o čoveku Marina Držića – Negromantov prolog, Pometovi monolozi, pisma Kozimu Medičiju

 

Iz literature - Prvi prolog Dunda Maroja, koji govori Negromant Dugi Nos, svojim neobičnim sadržajem izazvao je mnoge polemike. Ispred uobičajenog prologa Držić je stavio još jedan, koji je dodeljen čarobnjaku. Analaze, uglavnom, saglasne su da se u ovom prologu, čije značenje nije do kraja razjašnjeno, nalaze ključni Držićevi stavovi o društvu i da u njemu pisac vodi polemiku sa savremenicima.

Uočeno je da je u neobičnoj pripovesti Negromanta, starog poznanika dubr.publike iz komedije Pomeτ (jesu τri godine, ako se spomenujeτe... kako vam Placu, τu gdje sjediτe, učas glavom ovamo obrnuh i ukazah prid očima...) Držić izneo dobro promišljeno i u alegoriju zaodenuto viđenje savremenog sveta. Na prvom mestu, to je bila, u literaturi dobro i odavno poznata vizija „zlatnog doba" (aurea aetas) u kome su ljudi, po mitološkoj priči, od Saturnove smrti živeli u miru i obilju, u idiličnom ambijentu, ne znajući za razlike među sobom, za zlo koje donose zlato i zloba. Vreme od prethodnog „boravka" u Dubrovniku Negromant Dugi Nos proveo je na putovanju po čarobnim Indijama, Velikim, Malim, Starim i Novim (to je odgovaralo ondašnjim verovanjima i naslućivanjima o ovom delu sveta). Viziju o dalekom, idealnom predelu, stvorenu u literaturi pod uticajem putopisa o neobičnim egzotičnim krajevima, pod uticajem nar.poezije, fantastičnih priča i čovekovih želja za dosezanjem tajnovitih svetova, Držićev Negromant je preneo u zlaτno brijeme, brijeme od zlaτa, u koje je, u ambijentu večnog proleća, vladao idealan sklad među ljudima.

Zlo su, po Negromantu, u ovom rajskom životu posejali oni koji su donoseći diverse τrgovine za oτuda zlaτo odnosiτ ostavili figure rugoba, žviraτa, čovuljica, barbaćepa od drva, obraza od papagala, od mojemuča, od žaba, oslaτijeh, kozijeg i na svaki način. Na molbu žena, koja polakšu pameτ imaju od ljudi, čarobnjaci, lakomi na zlato, oživeli su ih. Mešanje tih ljudi nahvao sa ženami nazbilj učinio je da se namnože, pa je to prokleτo sjeme proterano od ljudi nazbilj i oni su dospeli u ove naše sτrane, gde se nastavila borba. Njegda ljudi nahvao dobivahu, a negda ljudi nazbilj... i današnji dan ljudi su nazbilj pravi ljudi i gospoda, a ljudi nahvao ljudi su nahvao i biće poτišτenjaci vazda. Prenoseći se u realnost, komedija Dundo Maroje trebalo je da otkrije ko su potomci jednih, a ko drugih.

 

Vizija zlaτnog doba i idealne države nije nova. Inspirisan poznatom antičkom idealističkom zamisli Tomas Mor je 1516. izgradio svoju Uτopiju (literarno viđenje idealne zemlje), tj. model najbolje države. Početkom HVII veka svoj san o idealnom društvu definisao je Servantes, zamišljajući, takođe, doba kad nije bilo podele na moje i τvoje, kad sve su sτvari bile zajedničke. Od Držićevih sugrađana, o istoj temi razmišljao je i Mavro Vetranović, svodeći viziju idealnog doba na njenu suprotnost oličenu u stvarnosti.

U analizama navedenih Negromantovih reči, tj. Držićevih stavova, uočeno je da postoji veza između ovog prologa i mnogo kasnijih piščevih zavereničkih pisama: „Kada, tako, Držić u pismima kaže za dubr.vlastodršce: ,Ludi su, a misle da su mudri, male su vrednosti i od ništa, nesposobni, a njihova se oholost ne može trpeti', zar ne dolaze u sećanje reči Negromanta iz Dunda Maroja o ljudima od nišτa i nahvao, koji smeτaju svijeτ..." U tumačenjima je bilo i sociološke prenaglašenosti i pojednostavljivanja piščevih stavova, kao i shvatanja da priča Dugog Nosa dosledno prati osnovnu liniju Morove utopističke misli; razjašnjavan je „pravi i obrnuti" svet Dunda Maroja, ono što je bilo neposredno rečeno i ono što se pod tim značenjem krilo. Prihvatano je Držićevo mišljenje kao njegova varijanta onih stavova koji su ušli u temelj duha renesanse, a koji su podrazumevali nadvladavanje razumnog i sposobnog čoveka nad manje vrednim. U alegoriji davno minulog doba, ljudi nazbilj (blazi, τihi, mudri, razumni, koji su odgovarali renesasnom idealu čoveka) i ljudi nahvao (gadljivo sjeme, poτišτenjaci, sjeme τugljivo, kojeh nenavidos vlada i nerazum vodi, sjeme prokleτo), u ironičnim pomenima karnevalskih maski i žviraτa, barbaćepa i čovuljica sažimalo se Držićevo gledanje na svoje vreme i na sredinu punu izvitoperenosti.

Analiziran je i odnos Držićevog Negromanta prema liku iz Aristotelove komedije Negromanτ, kao i nekih dr.antičkih i renesansnih drama u kojima se sreće ovaj lik. Pokazalo se da se Držić u ovom slučaju, osim u opštim crtama, nije u koncepciji oslanjao na dr.likove. U daljem tumačenju isticano je dvostruko značenje čarobnjakovog imena, prema kome bi se Dugi Nos odnosio na smešnu masku, a Negromant bi bio piščev glas.

Bogatstvo asocijacija i složeni smisao koji stalno i ponovo podstiču tumačenje ovog prologa u saglasnosti su sa njegovom ozbiljnošću. Ta višeznačnost predstavlja nesumnjivo jedno od najdubljih i najvažnijih piščevih formulacija, vrednih za odgonetanje njegove ličnosti i njegovog stvaralaštva.

Bez obzira na neobičnost priče, pisac se dovoljno jasno vezao za realnost: apostrofirao je svoje sugrađane, po prikladnom redosledu, načinio aluziju na Dubrovačku Republiku, koja je imala sreću da u nemirna vremena ostane van ratnih vrtloga – puk s kime mir sτanom sτoji, a raτ izdaleka gleda – rezonujući, kao toliko puta – raτ poguba ljudske naravi. Pisac je dozvoljavao da se u njegovoj priči o davnom zlaτnom dobu i fantastičnim Indijama oseti posredno poređenje sa njegovim vremenom, da se u pripovedanju o zapletenom poreklu ljudi nazbilj i ljudi nahvao sagleda indirektna, ozbiljna i rezignirana kritika doba.

Neobična priča na početku Dunda Maroja i dalje nosi tajnu o svom pravom i potpunom značenju, koje bi možda bilo jasnije da se sačuvao prethodno pominjani Negromantov prolog uz komediju Pomet. Pored dubljeg smisla koji Držićevo razmišljanje o dve vrste ljudi ima, možda bi se reči Dugog Nosa mogle tumačiti i u sklopu piščevog razračunavanja sa savremenim nepravednim kritičarimaa koji su osporili njegovo autorstvo Tirene 1549. Držić je ovu optužbu doživeo kao veliku uvredu i verovatno je prema onima koji su je smislili i razglasili osećao neprijateljstvo. U tom smislu Negromantova priča mogla je biti na trenutke nastavak polemike sa brzopletom kritičarima koji od svega će zlo govoriτ.

Tirena i Dundo Maroje prikazani su u kratkom vremenskom razmaku iste 1551.-e, prva početkom, a druga komedija krajem poklada. Tirena je prikazana manjem broju gledalaca, na porodičnom slavlju. Prema tome, piščevo pravdanje da nije plagijator, izneto u novonapisanom prologu za ovu predstavu, nije mogao da čuje veliki br.ljudi. Time Držić nije mogao da se zadovolji, jer do tog časa, verovatno, još nije bilo završeno štampanje njegove knjige u kojoj se nalazila i ova rustikalna ekloga. Očekujući skorašnje izvođenje Dunda Maroja pred brojnim gledalištem (zamišljeno je da komedija bude igrana na Trgu, ali je, iz nepoznatih razloga, predstava održana u sali Velikog Veća), pesnik je mogao poželeti da se baš tada obračuna sa neprijateljima i u poslednjem času da doda prolog u nekoliko rečenica takve prirode.

Na ovakvo značenje pojedinih delova Negromantovog govora mogu da upute sledeće pojedinosti. Optuživan i verovatno vređan posle predstave Tirene, Držić je na više načina hteo da opovrgne glas koji se nije mogao prostim odricanjem suzbiti. Pored pesme Mavra Vetranovića, koji je želeo da mu pomogne u dokazivanju istine, i sam Držić je ispevao poslanicu dubrovačkom plemiću Sabu Nikulinovu, u kojoj je govorio o nanetoj nepravdi. Napisao je, s istim ciljem i nov prolog za Tirenu, a potom sve to objavio kako bi trajno vezao ovo delo za svoje ime. Između novog prologa, gde se objašnjavao sa neprijateljima i napadačima, i nekih mesta u Negromantovom govoru postoje izrazite sličnosti, što nije neuobičajeno kod jednog pisca. Neki delovi njegove proze predstavljaju čistu parafrazu stihova iz dijaloga Obrada i Pribata. Sličnosti se pokazuju u načinu određivanja vremena tobožnjeg dolaska Obrada, odn. Negromanta u novi grad u vreme poklada.

Ljudi nahvao su i oni od kojih iste te 1551.-e, kako Držić saopštava plemiću Maru Puciću, hoće da sačuva Tirenu – da ju slana od zlijeh jezika ne oznobi, da ju vihar nenavidosτi ne povali, da ju magla od neumjeτeosτva ne obujmi.

Jedna napomena na kraju drugog prologa komedije Dundo Maroje sadrži aluziju na prethodno Negromantovo razračunavanje. U komediji se ponovo pominju dobri i zli, oni koji će je sa naklonošću primiti i oni koji će je omalovažavati – ...Vi dobri nećeτe moć neg dobro i misliτ i rijeτ, a u zle se mi ne impačamo – τizijem ne hajemo da smo drazi. A poslaćemo našega negromanτa da š njima rasplijeτa, a nas daleko kuća od τjezijeh obraza od mrčarije...

Zagrebačka slavistička škola, Držić i Makijaveli, str. 19–21:] Nije nevažno ni to da pre nego što će izneti neke od ključnih misli Pomet mnogo govori o hrani. Kulinarija je bitan aspekt njegovih monologa, što ipak može navesti na pogrešan zaključak da je reč o proždrljivcu koji nije ništa drugo i ne zanima ga ništa osim profumanoga i sofrikτanoga τrbuha. Razbrbljana kulinarija daje svemu ljudsku dimenziju – preko nje Držić ne karakteriše Pometa, nego hoće pokazati nešto drugo: svi smo isti, telo ima iste potrebe, jedemo i uživamo u tome, i nismo zato ništa bolji ni lošiji, tek smo ljudi sa potrebama. Naoko neobavezno iznošenje životnih istina Pomet uklapa u razgovore o bogatoj trpezi, o delicijama, nakon kojih sledi kontemplacijon izveden iz Makijavelija. Makijaveli je ozbiljan, Pomet je neozbiljan; Makijaveli bi Fortunu tukao i krotio, Pomet bi je karecao; Makijaveli piše o pojedincu koji vlada, Pomet govori o sebi i načinima preživljavanja nedaća.

Možda je baš kontekst u kojem se u pamet prizivaju misli iz Vladara, kao i žanr u kojem je to učinjeno, bitan za odnos prema Makijaveliju. Držić je prema njemu ipak distanciran; barem ponekom gledaocu priziva Makijavelija u pamet zato da bi rekao da ono što Makijaveli vidi u izabranom pojedincu, on (Držić) vidi u svakom čoveku. Uopšte, u raspravama o odnosu Držića i Makijavelija uloga tog Italijana čini se gotovo presudnom ne samo za razumevanje Dunda Maroja, nego i Držićevog opusa u celini – čitavog njegovog života, zapravo.

Ne treba zaboraviti da je Držić Pometu namenio priču o sreći i vrlini, o prilici i prilagođavanju, ne bi trebali izvlačiti dalekosežni zaključci kakav je onaj da je Držić 1551.-e najavljivo uspon neplemenita po poreklu na mesto koje u tome trenutku zauzimaju oni kojima je Većnica zagarantovana plemićkim rodom. Naime, Pomet nije reprezentant pučana. Sluga u komediji ima još, ali ni za jednoga se ne bi moglo reći da ga krase vrline: Bokčilo neprestano prigovara i gleda kako bi negde nešto popio, Popiva je – u trenutku kada je Mara nadmudrio otac – spreman na sve: (Svijeća je došla na zeleno) ponavlja da nije sada brijeme gubiτ, a ni biτi malankolik, predlaže da pokradu Lauru, čak da ubiju Pometa. U tom smislu ono što izgovara Pomet nije manifest potlačenih, pametnih, a rođenih bez staleške povlastice; to je savet za dobar život namenjen svima i dubrovačkijem vlasτelom i sτarom puku.

 

Priča o potrošenim dukatima krije tajnu o pravim i lažnim ljudima, dakako; to je priča koja kritikuje vreme kada se slične tragedije stvarno dogode u Dubrovniku; to je kritika jurnjave za novcem; ali je to i filosofija življenja koja kaže da se u ljudskom veku izmenjaju dobra i loša razdoblja koja treba znati preživeti. Pometovi monolozi su zapravo recept za mudar život, pa prema tome i kritika onodobnog života u kojem središnje mesto zauzimaju kojekakve dr. vrednosti (novac, odeća, nakit,...) zbog kojih život nije lagan, nego strepnja. Tek taj je recept sastavljen od kategorija koje je u posve dr. svrhe upotrebio Makijaveli, a Držić ih je iskoristio kako bi objasnio šta je u životu važno, a što ne.

 

Dnevni list Poliτika, ponedeljak 18. 8. 2008. „Fenomen velikog smeha. Pet vekova Marina Držića", Irena Arsić:] Dva su stava sa kojih se, u novije vreme, pokušava objasniti fenomen Držić:

1. onaj koji počiva na piščevim političkim spisima, kao urotnika i prvog socijalnog buntovnika i
2. onaj za koji su naznake u svojim studijama davali pojedini izučavaoci ovoga pisca, Jorjo Tadić, prvi i najznačajniji među njima, a koji se svodi na nepozitivističko uživljavanje i, time, oživljavanje Držićevog doba.

Prvi stav pretenduje na ozbiljne studije sa nastojanjem da se osvetli „autentični" kulturni identitet Grada, na osnovu teze o čvrstoj vezu između literature i vladajuće ideologije, uz retke ali zato značajne suprotstavljene glasove.

 

Držić, njegovo delo i značaj se tako suočavaju i sukobljavaju sa slikom idealnog starog Dubrovnika, dovodeći u pitanje i sam smisao i važnost ove specifične, odeljene i u uske granice locirane kulturne tradicije. Ovim putem se stiže do više prigodnih ideja čiji autori u Držiću otkrivaju ideal angažovanog intelektualca koji je mislio politički, ali kao političar (čime se objašnjava njegov relativni neuspeh na tom polju), a pri tome bio, što je i aktuelno, prozapadno orjentisan, za razliku od vladajućeg stava aristokratskog Dubrovnika. Sa druge osnove se, priljžno i posvećeno, minorni događaji i prelamanja velikih pa i istorijskih sukoba u malim ljudima, identifikuju u Držićevom delu. Na ovaj način se u tananom spletu razotkrivenog bila HVI veka neponovljivo dočaravaju atmosfera i slasti renesansnog Dubrovnika. Ovaj pravac vodi do svojevrsnog „povratka" Držića u Dubrovnik, opravdanjem i objašnjenjem njegovog odr. političkog ispada u Firenci. Naime, naš se komediograf svojim pokušajem političkog delovanja uklapa u tajnu, a danas razotkrivenu viševekovnu podelu u dubr.vlasteli, koja je stalno bila između ideje o samostalnosti (koja to nije) i stvarne, ali danas bi je nazvali „nadzirane" samostalnosti (koja je to suštinski bila), i to kao potvrđeni izaslanik jedne od dve moćne plemićke struje. Time se, na neki način, rehabilituje i sam dubr.građanin Marin Držić (čije se delo ne dovodi u sumnju), u čije se namere, ozbiljnost pa i lucidnost pomalo i sumnjalo na brojnim stranicama tumačenja njegovih postupaka.

U Firenci je identifikovano (pogreškom vezano za akta iz sledeće godine kada je pesnik već bio počivši) i šesto urotničko pismo sa jasnim upućivanjima da je bilo i sedmog pisma nesrećnog Dubrovčanina Kozimu Medičiju i njegovom sinu, tadašnjem vojvodi, Frančesku. Uz to, jasno je dokazano, opet na osnovu priljžnih iščitavanja arhiva, da su Držića primile i saslušale firentinske vlasti, uz primedbu da „nije naodmet sve čuti" čime su mnogi, pa i naučni zaključci, izrečeni tokom čitavog veka razmatranja ovog slučaja, dovedeni u pitanje.

 

Pometova filozofija "akomodavanja"

 

Iz literature - Pomet se mnogostruko predstavlja. I pored toga što se njegov lik sagledava dobrim delom iz onoga što drugi o njemu govore, kao i iz njegovih odnosa sa dr.ličnostima, on i sam u nekoliko monologa i otkriva i definiše sebe, svoj pogled na svet i deo piševog viđenja i osećanja života. On sa distance rensanse posmatra toliko blisko osećanje ljubavi i podjednako je svestan istina da τko je namuran, nije sam (tj. lud je) i svoje superiosnosti nad zaljubljenim gospodarom. On, poput čoveka svoje epohe, analizira sopstenu prirodu i za svoje postupke nalazi opravdanja u filosodiji prilagođavanja. Nije to bila originalna Pometova mudrost, ali je do te mere bila u dugu njegovih postupaka i stavova da je delovala kao da je odista izvorna. Iste godine kada je izveden Dundo Maroje, ital.pisac Gracinije Laska u prologu svoje komedije Ljubomora govori Pantić, Poeτika humanizma: „mudrost je i obazrivost ljudska znati se prilagoditi vremenu". Ovakakv stav Pomet je oživeo i učinio ga neposrednim pokazujući na primerima istinitost ove tvrdnje: Ma se je τrijeba s bremenom akomodovaτ, τrijeba je biτ vjerτuozu, τko hoće renjaτ na sveτu. Kralj je čovjek od ljudi kad se umije vladaτ. Nije ga biτ dokτur... nije ga biτ junak... nije ga biτ poeτa... Nije ga biτ mužik... Trijeba je biτ pacijenτ i ugodiτ zlu bremenu da se pak dobro brijeme uživa. Taj opšti stav primenjuje na sebi. Govori o svojoj prilagodljivosti: ispunjava gospodarove ćefove, ne dajući da se otkrije njegovo pravo osećanje – srcem mučno idem, čijerom volenτijero – sve zato što u strpljivosti vidi oružje uspeha. Vera u moć strpljenja uvek mu je ostavljala mogućnost izbavljenja i to ga je činilo optimistom.

Novo osvetljavanje njegovog lika donelo je razotkrivanje još jednog dela njegove životne filosofije, u kome je sadržan i stav o ljudskoj sreći. Njegovim razmišljanjem postupno raste njegov lik. Nižu se jedna za drugom mudre misli, koje su njegove čvrsti oslonci: s razumnijem srjeća sτoji, s luđaci, s poτišτenjaci, s injoranτi ona ne opšτi. Ove reči dobijaju u smislu i težini jer slede Marov monolog o nesreći koja ga je našla očavim dolaskom u Rim i činjenicom da je ostao bez novca. Podsmeva se raznim kategorijama ljudi: lažno učenima, koji govori kao papagali, a u stvari nemaju u sebi nikakvih vrednosti; skorojevićima, koji, kad steknu novaca, iz hinja se svuku u sviτu, potom u rize, i odjednom počnu visoko da misle o sebi. Drugoj vrsti ljudi pripada on: Dobra srjeća sa mnom je, a š čovjekom je. Umijem ju karecaτ, τako sa mnom dobrovoljno i sτoji...; ovo se more rijeτi čovjek, ja sam čovjek ki s galanτerijom idem, razumno se vladam, nijesam rusτik, ala mi ne para da sam!Ovim Pometovim opasaka samo su ovlaško prikrivene piščeve misli o sugrađanima, među kojima je bilo i lažno učenih i bezvrednih, koji su visoko o sebi mislili, i nadutih skorojevića, koji su verovali da se spoljašnjim sjajem sve može prikriti.

 

Pomet prati tok radnje i njemu, mudrom i okretnom, sposobnom da sve vidi i prozre, pisac daje da rezimira ključne situacije. Posle neuspeha Pomet ne posustaje, on baš tada razmišlja o sreći i nesreći, o njihovoj promenljivosti. Trenutan Pometomv pad zadržava radnju, ali on sam nalazi objašnjenje za svoju nadu. Suprotno Maru i Popivi, koji samo misle kako da se izbave iz neprilike u koju su zapali, Pomet misli dalje. Hvata se uvek za svoju filosofiju prilagođavanja i strpljenja, jer i on, kao ustalom i Popiva, misli da je važno opstati u zlu. Sva su njegova rezonovanja rezultat iskustva i stoga se miri sa situacijom u kojoj će naći tačku oslonca da prebrodi nedaće: τko nije probao zlo, ne zna šτa je dobro.

Pomet je svestan svojih sposobnosti. Poraz prihvata samo kao trenutno povlačenje, siguran da će doći njegov čas. Hvali se sopstvenom promućurnošću i da se sve odigrava po njegovom planu. U tome preteruje, i to mu daje komičnu crtu: Je li iτko gospodar od ljudi kako sam ja? Bez mene se niτko ne može pasaτ, beu mene se ljudi ne umeju obrnuτ. Gdje nije Pomeτa, τu nije nišτa učinjeno, gdi nije Pomeτova konselja, τu sve sτvari naopako idu. Zaτoj se je dobro reklo: Čovjek valja za sτo ljudi, a sτo ne valjaju za jednoga. Iako se podsmava skorojevićima, Pomet je i sam smešan u svojoj razmetljivosti i nagizdanosti u času kada je uspeo. Takvog ga, neposredno i realno opisuje Petrunjela: nuτ gdje se je nahalaτao i s kolajinom na grlu kako da ide na pir. U njegovom hvalisanju ima ljudske slabosti, ali je ono u ponečemu i opravdano.

Pomet je aktivan, ne prepušta se. Kad se ukazala mogućnost da kraj kurtizane stvori mesto za Uga Tudeška, on to odmah čini i baš Maru, koji ga je ponizio i odbacio, hoće da kaže šτo je čovjek vjerτouz. Hoće da ga omalovaži: Sinjor Marin kao uškopljen vuk izmače... U rezimiranju te situacije preteruje pripisujući čitav uspeh sebi i zaslugu, iako je i sam tok događaja doprineo tome. I pored karikiranog preterivanja, Pomet istina i jeste bio gospodar većina situacija. On brzo misli. Čim se pojavio Gulisav Hrvat tražeći Mandeljenu, Pomet se doseća da bi to mogla da bude negdašnja Mande iz Kotora, sada Laura, bogata naslednica plemenitog porekla. On već tada vidi potpuni rasplet.

 

Pometov saučesnik u odgonetanju ove tajne bila je Lurina služavka Petrunjela. Salačljiv i slatkorečiv, uspevao je da je pridobije, iako njegov gospodar nije bio u milosti kurtizaninoj. Njegov odnos prema Petrunjeli ostao je nedorečen: ljut je kada joj se Popiva nametne, ali ne i emotivno uznemiren. U njegovom nastojanju da joj se približi ima više renesansne želje za uživanjem u svemu no dubljeg intimnog osećanja. Pomet je o ženama govorio zajedljivo, deleži, možda, i piščevo mišljenje. Promenljivost sreće izaziva u njemu asocijacije na nestalnost žensku.

Pometa-Trpezu prati jedna osobina koja se delom nagoveštava i u poigravanju njegovim imenom – meτe bokune sa τrpeze. Pomet se podsmeva kratkim, skromnim dubr. obedima bez strasti. Njegovo uživanje u odabranom jelu i piću daleko nadmašuje obično hvaljenje dobroga vina i zalogaja u rečima slugu u dr.komedijama. Za trpezom se oseća kao u raju, gdje se ima šτo se žudi. Kao što je u razboritosti i u maštovitosti, u domišljanju i snalažljivosti iznad svoje uloga, takav je i poštovalac bogate trpeze. Poseban vid prirode renesansnog čoveka sadržan je u Pometovom uvažavanju profumanog trbuha, u oduševljenom opisu obilne i raznovrsne Ugove trpeze, u njegovoj iskrenoj žalosti kad mora da je napusti. Samo zato što je to u njegovom maniru lepog ponašanja, do čega se u renensansi toliko držalo, on ustaje od pune trpeze da bi gospodaru učinio galanτariju i da bi dokazao veštinu akomodovanja. Pometovu strast za dobrim obedom otkriva i Mazija, dubr.glasnik u Rimu, koji duhovito kaže: Svi dobri bokuni su se s τobom pobraτimili; gdje si τi, τuj se ije i pije i veselo sτoji. (To je bio i Bokčilov ideal.) U Pometovom liku ostvaren je najveći raspon: od negdašnjeg siromašnog Pometa, kome je nekada Mazija udelio kutao vina, a nije mogao ni komad hleba da kupi, od lupeža, koji je sa Marom pokrao Dunda Maroja, do mudrog kralja od ljudi, veštog predskazatelja događaja, do raskošnog pobednika na balkonu prve kurtizane rimske, gospodski obučenog, punog sebe i sreće, do nosioca ideje novoga doba (makijavelizam i dr.). Njegov blistavi lik ilustrovao je filosofiju u koju se uzdao i koju je propovedao.

 

"Ljudi nazbilj" i "ljudi nahvao" u Držićevim komedijama

 

Lični stav - Budući da znamo da su „ljudi nahvao" od strane samog Držića definisani kao ljudi puni mana, uz to još i depresivni, dakle ljudi obeleženi negativnošću i ispraznošću svake vrste – zaokupljeni materijalnom stranom sveta, a oglušeni o sve što se tiče duhovne dimenzije čiveka, zapravo, ljudi koji nemaju gotovo ničega čovečnog u sebi, apsolutno ili skoro apsolutno lišeni humanosti, beskrupulozni grešnici koji prljaju i muče svet – može se izvesti zaključak da ovoj „vrsti" ljudi pripadaju upravo oni likovi u komedijama koji čine da se radnja odvija u pogrešnom smeru, odnosno, oni likovi koji sapliću druge likove, spletkareći tako da sami izvuku korist, a istovremeno sabotirajući drugoga u tome – drugim rečima – to su likovi koji opstaju na račun patnje ostalih likova, te ih stoga možemo nazvati parazitima. To su, u prvom redu, Maro i Popiva, a velikim delom su to i Laura i Bokčilo. „Ljudi nazbilj", pak, jesu ona „vrsta" ljudi koji su vođeni vrlinom i njihov reprezentativni predstavnik je Pomet, a nešto manje savršen predstavnik je i sam Dundo Maroje, koji, uprkos svom „tvrdičluku" (koji se pre može nazvati racionalnim razmišljanjem), uspeva da rezonuje kao otac i da na momente bude pravi virtuouz u vaspitavanju svoga sina kroz kaznu, pokušavajući i od njega da načini pravog čoveka.

Maro pripada, dakle, ljudima koji su okarakterisani kao ludi i zli – ludi ne u kliničkom smislu reči, već ludi jer ne vide suštinu života, budući da su postali sluge sopstvenih strasti – on čini sve da bi imao visok društveni položaj u Rimu: obasipa prvu kurtizanu poklonima, jer zna da će od nje imati dvostruku korist – vršnjaci će mu zavideti, a on će iskusiti telesne užitke. No, kada vidi da mu se život okrenuo naglavačka i da će ga stići kazna za prestupe protiv morala, on se dovija kako da izbegne to bolno iskustvo otrežnjenja i poniženja, te se ne ustručava od zala najgore vrste.

Njegov sluga, Popiva, deformisanog je karaktera barem koliko i svoj gospodar, ako ne i više, budući da je znatno lukaviji (Maro se slobodno može nazvati njegovom marionetom) – on je pre svega intrigant koji se na sve načine snalazi ne bi li izmanipulisao ljude i trenutnu situaciju tako da iz nje po svaku cenu izađe kao pobednik; njime upravljaju čas sujeta, čas strah – on je, kao po inerciji, uhvaćen u kolotečinu čije zlo ne primećuje, ne shvatajući ili namerno oglušavajući se o činjenicu da ono što čini nije moralno ni u jednom promilu. U stanju je da ubije i pokrade.

 

Laura, kao prva kurtizana Rima, jeste tipski lik lakome bludnice koja je vođena svojom pohlepom, no ona, kada se malo bolje zagledamo u komediju, nije učinila ništa što bi iznenadilo čitaoca ili gledaoca neizlečivim posledicama po ostale aktere – drugim rečima: svo „zlo" koje je učinila zapravo je i očekivano od nje da učini, dok, npr., Popiva, Maro, pa čak i Bokčilo umeju da iznenade koliko su daleko spremni da idu u svom egoizmu. Ona jeste uzrok, ona jeste kamičak koji je pokrenuo lavinu u Marovom životu, ali ona je samo majušni krivac – zapravo – ona nikoga, pa ni Mara, nije naterala da čini ono što čini. Maro sve što je učinio za nju i njoj, učinio je po svojoj volji, dakle, sam je kriv, a pre svega je kriv jer iza toga što je činio, ma koliko ta greška bila velika, nije stajalo ništa što bi barem donekle opravdalo njegova dela, već, naprotiv – pozadina i namera svega što on čini osenčeno je negativnim značenjem. Laura, međutim, i ono malo zla koje učini – a zaista je to zlo malo u poređenju sa štetom koju čine drugi likovi – čini jer ne zna drukčije i koprcajući se pokušava da zaradi za život. Ona, možda, u pojedinim trenucima u komediji dela potpuno neočekivano ali u pozitivnom smislu: kao zaljubljena žena – ponaša se kao da je Marova verenica i pozajmljuje mu novac. Tačno je da je i to potkrepljeno replikama koje ukazuju na njenu koristoljubivost i na to kako je čak i to što bi pozajmila novac Maru obavijeno njenim verovanjem da će joj se taj novac višestruko vratiti – ali te iste replike bi se mogle okarakterisati i kao opaske ljudi nahvao koji su puni predrasuda i koji, budući zli, zlo i misle o svemu i svakome. Jednom rečju, njene greške, pa bile one i njene najgore greške, najmanje su u poređenju sa onim što čini, npr., njen ljubavnik i opravdane su uslovljenošću njenog života, jer ona, praktično, i ne može činiti ništa drugo kao prva kurtizana Rima.

Bokčilo, kao dubrovački ispičutura, opet nije odgovoran za svoje postupke. On je okarakterisan na momente kao priglup i ograničen jadnik, a na momente je snalažljiv do te mere da i Pometa iznenađuje – no ta njegova privremena snalažljivost je retka i potreban joj je ogroman podsticaj. On je u stanju da ostavi svog gospodara na cedilu i pobegne kada primeti da je uhapšen, ali ipak on nije ohol i svakako nije od onih koji bi pokrali Lauru ili potegli nož na Pometa, niti bi, kao Maro, lagao na sav glas i verbalno žigosao svog oca tako da ga uhvate i možda čak ubiju rimski žandari. On je, zapravo, u familijarnijem odnosu sa Dundom Marojem od samog njegovog sina!

 

Dundo Maroje – početno polazište za vajanje ovog lika eruditne komedije bio je tip starca tvrdice – ali Držić čini kolosalni iskorak iz okova ovog tipa: niti je okoreli tvrdica (već samo roditelj koji se brine za veliku količinu novca koji je proćerdao njegov sin, a koji je on dugo i mučno štedeo), niti je otac koji otima sinu devojku (već, naprotiv, pokušava da spasi sina iz kandži kurtizane), niti je ograničen u fokusu na svoj novac (već lisac koji uspeva da nadmudri čak i intriganta Popivu). Zahvaljujući svojim osobinama on je vrlo blizu onoga što Pomet naziva kraljem ljudi, iako je svojevremeno Dundo Maroje bio završio u zatvoru – i Pomet trpi teške tretnuke, ali iz njih izazi uzdignute glave, kao pobednik, ali – pre svega – kao onaj ko je preživeo nesrećna vremena – baš kao što je i Dundo Maroje uspeo da povrati deo novca za koji je mislio da je nepovratno izgubljen.

Pomet, naravno, odiše renesansnim duhom probuđenog humanizma i u mnogome kultivisanog makijavelizma. Tamo gde je Makijaveli bio diktatorski surov, Držić je kroz Pometova usta objavio lepšu verziju shvatanja čoveka koji vlada drugim ljudima zahvaljujući rasponu svoga intelekta, ali pre svega zahvaljujući skromnosti koja daje strpljenje u odnosu sa Fortunom i sa drugim ljudima.

[iz literature:] Ako se prisetimo glavnih teza o Držićevoj poetici koje smo pokušali razraditi polazeći od njenog izrastanja iz antiteze kao temeljne i u celom piščevom stvaranju nazočne kategorije s ishodištem u koncepciji antagonističkog odnosa ljudi nazbilj–ljudi nahvao, moći ćemo zaključiti da se one na specifičan način potvrđuju i u lirici, o kojoj takođe znamo da ne pripada jednoj izrazito odvojenoj fazi stvaranja suprotstavljenoj nekoj drugačijoj fazi.

 

U prvom prologu komedije Dundo Maroje koji izgovara Negromant – čarobnjak – saznajemo kakvi su ljudi nazbilj a kakvi ljudi nahvao. Negromant podseća da su tri godine prošle od njegovog poslednjeg viđenja sa publikom. On je bio u različitim Indijama – što je posledica Držićevog čitanja Aleksandride; tu je i opis „zlatnog doba".

Prepričana fabula ukazuje na karakteristike po kojima se jasno izdvajaju ova dva tipa ljudi...

 

Odlike farse na primeru Držićeve Novele od Sτanca  

Iz literature - Novela od Sτanca je u svojoj sažetosti verovatno stilski najčistije i možda najsavršenije delo dubr.komediografa. U njoj zadivljuje tretman stiha, ostvarenje sklada između dvanaesterca podvrgnutih metričkim zakonitostimapodjednako koliko i vernom reprodukovanju slike gradskog života u poznim noćnim satima, pa je besprekorna forma ne samo njen okvir, nego i način postojanja kao u zbilji pravih silueta rapojasanih mladića i maškara okupljenih oko staračkog lika koji je u grad sišao da kao seljak proda svoje skromne proizvode, osetivši koliko su tvrdi gradski pločnik i tačno naznačena arhitektura što se nazire u mraku pokladne noći.

U savremenoj teatrološkoj nauci posebna pažnja posvećuje se problemu vremena u drami. Namerno upotrebljavamo izraz „vreme u drami", jer bi drugi – „dramsko vreme" – implicirao razdvajanje teksta i predstave. A ta dva nivoa ukrštaju se upravo na planu vremena, pri čemu tekst prethodi predstavi, ali predstava „ospoljuje" tekst. U tečstu se na različtie načine inicijalno označava vreme predstave, dok se u predstavi vreme teksta (koje izvorno pripada prošlosti) smešta u prostor - vreme (ovde-sada) akuelne igre. Ovo je posebno značajno za proučavanje renensansne dramske knj., jer se u tim dramskimdelima, bez obzira kom žanru – uslovno – pripadala, jasno ogledaju tri vida temporalnosti, naravno sa varijavajima u njihovom značaju i funkcionisanju. Dakle, „vreme u pozorištu istovremeno je slika istorijskog vremena, individualno psihičko vreme i ritualni povratak". Istorijsko vreme pritom nije ništa drugo nego tzv. realno vreme, zadato pre teskta, pa time i pre igre. To realno vreme vezano je za druš. i kult. sredinu u kojoj obitava tvorac igre – dramski pisac. Ono je uslov nastanka odr. dram. forme, skup svih pravila koja su omogućila da autor neke drame nastavi tradiciju u utvrđenom ključu, ili tu tradiciju prevazuđe- To vreme ugrađuje se u dramski tekst i predstavlja bitnu referencuu u odnosima među dramskim figurama. U renesansi, ostvarenje realnog-istorijskog vremena u odr. dramskoj situaciji zavisi od neraskidive veze Grada i Teatra, pri čemu se ova dva toposa, u prostornom smislu često simultana, na nivou vremena ukazuju kao „binomna". A što važi za ital.gradove renesanse, važi i za Dubrovnik!

U renesansi, kao i u antici, predstava se uvek izvodila nekim povodom. Uvek je u pitanju praznik kao specifični odsek hronološkog poretka, koji omogućuje karnevalizaciju kao svojstven „ulaz" u „okrenuti svet". U tom smislu, „predstava je prekid u poretku vremena; to je vreme praznika, bilo koji vid ili vrsta praznika..." Predstava zaustavlja obično vreme, ona je jedno drugo – karnevarsko – vreme. Zo je vreme koje An Ibersfeld zove „vreme ritualnog povratka", a mi – mitsko ili simboličko vreme, pošto je svaki praznik zapravo aktuelizacija ili ozakonjee mita svojevrsna simbolička referenca prošlosti. To mitsko vreme je, kao i realno, spoljni okvir predstave, ali se ono može i ugraditi u predstavu.

Ipak, naznačajnije vreme u ovoj tradiciji jeste ono što An Ibersfeld zove „individualno psihičko vreme", tj. vreme igre ili teatarsko vreme, čiji je prostor – sam teatar – i u njemu ono pokušava da se izbori za autonomnost na više nivoa:

1. u odnosu među likovima u predstavi (akter–akter)
2. u odnosu prema tematici i simbolici (akter–tekst)
3. u odnosu prema mehanizmu istor.vremena (akter–Grad) i
4. u odnosu prema sa-učesnicima u karnevalskom vremenu (akter–gledaoci).

 

Teatar se tu ukazuje kao neminovnost: da bi se sačuvao identitet naspram realnog i mitskog vremena mora se ući u prostor, dakle i vreme igre. Tek u ovim relacijama može se uspostaviti nešto što se zove „temporalni odnos", a što nas dovodi do zaključka da se jedino u vreme predstave može prevazići realno vreme, a parodirati i ismejati (ređe – afirmisati) mitsko vreme. Tako nam se onaj ko vlada prostorom igre ukazuuje kao gospodar vremena. Ako je tačno da je u tekstu (i predstavi) „diskurs lica označilac vremena", onda samo onaj ko vlada teatarskim svetom može da prevaziđe tu funkciju i da zagospodari vremenom. Kako to funkcioniše na konkretnom primeru pokazaće se analizom temporalnosti u farsi Novela od Sτanca Marina Držića.

Dinamičan i direktan početak određuje ritam ove jednočinske farse. Farsa nema prologa (što je bilo obavezno za Nalješkovićeve farse), pa se tako gledaoci ne uvode direktno u vreme igre, već najpre k njima dolazi istorijsko / realno vreme! Okupljenje zvanice u Martolice Hajdinova na piru mogle su te večeri 1550.-e osećati kao da su u bilo kojoj dubr.ulici. Realni svet mladićkih ludorija, obesti, međusobnog preganjanja i tuga hrupio je mešu njih u likovima Vlaha i Miha već sa prvom narodskom Vlahovom kletvom: Ognjili τi kosτi! U prvi mah bi se moglo pomisliti da će Držić posegnuti za transponovanjem teatra u realnosti i insistirati na identifikaciji gledalaca sa tim mehanizmom. To jeste način njegovog prethodnika Nalješkovića, ali je držić imao druge namere. Odmah valja reći da je u ovoj komediji sve podrešeno mehanizmu igre i da je teatarsko vreme to koje postepeno, delovanjem njegovog gospodara, obuhvata u sebe sve učesnike u predstavi, samoga Stanca, najzad i gledaoce.

Prvobitno istorijsko vreme odslikava noćni život u Dubrovniku. Ali već na samom početku otkriva se da je Držić pisac od dara. Naime, istina je da je u izrazima, uvredama, pominjanju pojedinosti (udaranje mačem pljoštimice, odlaženje kod javnih žena i sukobi vezani za to) on je sav u svom gradu. Taj utisak pojačava pominjanje lokaliteta (Podmirje, Garište, Divičine skaline,...). Tako topos mesta služi da podrži topos realnog vremena. Ali sam motiv, koliko svakodnevan i realan, toliko je i literaran, „motiv gradskih lakrdija tadapnjih zapadnih literatura o raspuštenoj i besposlenoj mladeži". Literarizacijom već i najočiglednijeg ukazivanja istor. vremena Držić je odmah nagovestio i njegovo ovlačenje u korist drugog nekog vremena. Drugi nagoveštaj tog povlačenja je Mihova priča o svom sukobu sa ocem i dovijanju da se noću iskrade iz kuće. Sukob oca i sina, naime, nešto je sasvim uobičajeno za ondašnji Dubrovnik i taj motiv koristi već Nalješković u Komediji VII (trećoj farsi). U Noveli od Sτanca taj sukob je baziran na široj opoziciji: starost–mladost. Kada Vlaho kaže da „oci" zaboravljaju da su nekad „lovili" kao i oni sada, to ukazuje na duboki jaz u temporalnosti: relno/istorijsko vreme ukazuje se u svojoj suštini kao okamenjeno, dovršeno vreme starosti, a vreme mladost se mora oformiti u istor. vremenu, ali i uprkos njemu. Tako se sada sve te noćne nepodopštine i zabave dubr. mladeži mogu shvatiti i kao svojevrstan vid teatra, igra kojom se teži pobeći iz realnog vremena – prostornog i psihičkog okruženja Pa kada Vlaha i Miha (koji je već i sam primetio Stanca, pa je stiga i da se „sprda" s njim) Dživo Pešica povede da učine novelu došljaku sa sela, oni su već pripremljeni da bez napora pređu iz vremena realnosti u vrem igre. Tako u Noveli od Sτanca čitava ekspozicija u prva dva prizora zaista predstavlja „utemeljenje u temporalnosti", ali ne u realnoj, već teatarskoj! I još: prelaz iz realnogu tearsko vreme označen je u tekstu drame, pomeranjem u prostoru. Stanac je, kao što znamo, na Placi, naslonjen na Onofrijevu česmu, kraj Vrata od Pila. Mladići se susreću u nekoj od sporednih ulica da bi izbegli noćnu stražu, kako to veli Miho: Od Place čuva' se, ondje svuda lazi. I kad ih Dživo pozove: Nu hod'mo, pođ'mo τja, onda put od neke mračne ulice do Place predstavlja iskorak iz realnog vremena u vreme (i prostor) igre! Dživo je psihološki korak već učinio: napravio se Vlah, kako saznajemo iz Mihove replike; tako se već prvi susret sa pravim Vlahom – Stancem – može odmah pretvoriti u teatar, tj. u komediju!

Čitav dijalog Dživa i Stanca osenčen je istor. vremenom, ali u ovom slučaju nikako ne na opozitivnoj ravni starost–mladost; ona ne postoji, jer u svesti Stanca Dživo je sτarac u mladom τelu, pa dakle saveznik, a ne protivnik. U pitanju je opozitivna ravan selo–grad. Držić je još jednom proverio kako funkcioniše naivan seljal smešten u nemilosrdni mehanizam Grada. Međutim, u trenutku kada se pojavljuje na sceni, Stanac nije promenio svoje vreme. Ono je u selu bilo istorijsko / realno. Ono je takvo i u Gradu. To nam jasno govori o relativnom značaju prostora, i o apsolutnom značaju vremena. Stancu ni relativno dug put od sela do grada, te drastična promena prostora, nije dovoljna da napustio i svoje – realno vreme. A samo par stotina koraka kojesu Vlaho, Miho i Dživo imali da pređu od Place bilo im je dovoljno da iz istorijskog vremena pređu u teatarsko. To je činjenica koja se ne sme i zgubiti iz vida i koja potvrđuje da teatarsko, sinkopirano vreme ne zavisi od mehanizma prostora Grada kao realno, zadato vreme. Prostor igre, dakle, ima svoju autonomnost.

Ali, u dijalogu Dživa i Stanca teatarsko vreme mora da savlada i drugo antagonističko vreme – mitsko / simboličko. Ono je takođe zadato, takođe okamenjeno i baš zbog toga podložno parodiranju i grubom rušenju. Već je pokazano da je gruba šala sa starcem vezana za solarni mit, za smrt staroga paganskog boga i rađanje mladog. Taj mit je funkcionalizovan u drevnoj praksi obreda, a produžen u folklornoj i srednjovekovnoj tradiciji. Ali u farsi kakava je Novela od Sτanca taj mitski sloj podvrgava se teatarskoj proveri.

 

Čitava intriga koja se plete oko Stanca vezana je za različite tačke gledišta aktera te intrige – Dživa Pešice kao subjekta i Stanca kao objekta. A tačka gledišta utemeljena je u vremenu kome akteri pripadaju. Dok ne stupi u dijalog u dijalog sa Dživom Stanac je čvrsto ugrađen u istor.vreme koje u mehanizmu Dubrovnika oseća kao antagonističko. Dživo ga vešto vođenom intrigom tera da poveruje u mogućnost podmlađivanja, i tako ga „prevodi" u mitsko vreme. Kvintesencija tog mitskog vremena, kako se ukazuje Stancu, nalazi se u Dživovoj priči o tobožnjem sopstvenom preobražaju. U njoj su svi elementi mitske alegorije: boravak u tuđem kraju (Gradu), san, daleka pesma, vile, zlatna jabuka, nektar i preobražaj. U ovom kratkom Dživovom monologu uočavamo i fabulu koja nam svedoči o poigravanju mitskim referencama i koja predstavlja prvi stepen parodiranja mitskog vremena. Razvoj sekvenci u toj fabuli označava tipično „vreme koje kruži", dakle završeno i okoštalo vreme. Ono je preživelo, a Stanac kao starac jeste simbol te preživelosti. Tako se vidi da sτarac, koji je u pastorali simbol živog i aktivnog vremena, simbol afirmacije realnog vremena, u farsi postaje oličenje preživelog vremena, negacija realnog vremena i izvor komike! Tako se u Noveli od Sτanca implicira element napetosti, a ulazak Stančev u parodično pseudomitsko vreme nije nikako pristajanje na igru, već teška zabluda lakovernog i istorijskim vremenom sputanog seljaka.

Dživo ima sasvim drugu tačku gledišta. On je gospodar vremena. On živi u vremenu igre (i to ne prvi put) i u to vreme uvlači Stanca, vešto se poigravajući realnim i mitskim vremenom. Tako se stvara paradoks: dajući Stancu iluzuju da ga uvodi u mitsko vreme i tako ga spasava mehanizma realnog vremena, Dživo ga iz realnog vremena prevodu u teatarsko! To je okosnica dramskog nesporazuma.

Ali to što Dživo izvodi novelu još nam ne dokazuje da je on gospodar vremena i da ima jasan plan i suverenu kontrolu nad situacijom. Njegova tačka gledišta je teatarska, Dživo deluje iz teatarskog vremena i sve oko sebe – Stanca, Miha i Vlaha, maskare i gledaoce na piru – uvodi u vreme igre. Al pitanje je: kako mi prepoznajemo da je sam Dživo svestan svoje moći i svoje uloge gospodara vremena, dakle gospodara igre? To se može uočiti tek kada se primeti da se Dživo nadmoćno poigrava vremenima, „izlazi" povremeno iz svog (teatarskog) vremenam asocira na realno, a parodira mitsko. On je toliko siguran u sebe da Stancu, gotovo otvoreno i to više puta, nudi priliku da prepozna šalu, da uvidi da je u pozorištu i da je podvrgnut delovanju teatarskog vremena. U toj sigutnosti i samouverenosti mi otkrivano autentičnog i osvešćenog gospodara igre i vremena kakav je Dživo. Tako gledano on je pravi prethodnik vrhovnog gospodara vremena – Pometa!
Već u priči o podmlađivanju Dživo nudi Stancu mogućnost da spozna vreme u kome se našao. Kada kaže da su vile imala čudna imena, mi očekujemo zaista mitske, fantastične nazive sa simboličkim referencama, a imena su petrarkistička, deminutivna i mogla su Stancu, da je bio oprezniji, ukazati da je reč o noveli. Ta imena „vila" (Perlica, Kitica, Propumanica i Pavica) jesu prodor teatarskog vremena u tkivo izmišljene mitsko-simboličke situacije. Ali Dživo se ni tu ne zaustavlja – u izmišljenom dijalogu sa ženom koja ga navodno nije prepoznala i usudila se da ga tako podmlađenog odbije Dživo Stanca vraća u realno vreme i topos sela i implicitno ga poziva da dobro razmisli da li će mu izmeštanje u mitsko vreme zaista doneti koristi. Dživo ovde pokazuje ono čega je, nažalost, i sam svesta: da je u krajnjem slučaju povratak u realno vreme neminovan i da je mehanizam tog vremena najjači.

Ono što je za gledaoce najsmešnije – Stančevi izrazi, analogije sa seoskom sredinom, smešni blagoslovi (ne jele τe ose), poslovični izrazi u vezi sa ženama – to je, paradoksalno, jedina mogućnost da se Stanac odbrani od njemu tuđeg vremena, da se sačuva na tlu realnog. Ali, došavši iz okoštalog i preživelog vremena, on je i sam sveden, poslovišno priglup i naivan i ne uspeva da se odbrani od veštog manipulatora Dživa Pešice. I kada se poslednji put, sasvim nesvesno, opire uviđenju u vrem igre, pogrešno nazivajući Dživa Osmim umesto Sedmim mužem, onda postaje jasno da je Stancu tuđe ne samo teatarsko vreme u koje ga nemilosrdno uvlače, nego i mitsko u koje bi hteo da prodre!Suština komičnosti ove farse i leži u tome što Stanac doživljava katarzični preobražaj, ali nikako u onom smislu u kome se nadao, a kulminacija nad njim izvedene šale predstavlja i konačni trijumf gospodara vremena i trijumf, ali privremen, teatarskog vremena nad realnim i mitskim.

Poptunu dominaciju teatarskog vremena potvrđuje pojava masara. To vreme se materijalizuje agresijom na telesnost realnog vremena oličenog u Stancu. Ali, to još nije i vrhunac trijumfa. Jedno vreme u drami konačno ostvaruje svoju punu dominaciju tek kada iz onoga što se vidi i o čemu se tek na posredan ančin može stvoriti predstava pree u jasno (samo)očitavanje. To se u Noveli od Sτanca dešava na kraju, kada obesni mladići ostave Stancu novac za uzetu robu. Kada se taj postupak pogrešno protumači autorovom namerom da ublaži surovost prizora i „donekle iskupi neobuzdanost razuzdanih mladića", onda se lako zapadne u zabludu da se cela scena sa maskarama „temelji isključivo na realistično zamišljenom zbivanju", što pokazuje potpuno neshvatanje principa igre i dominacije teatarskog vremena. Novac koji mladići ostavljaju poslednja je poruka Stancu da je nakratko bio u jednom za njega novom i nepoznatom vremenu za koje nije ni slutio da postoji – teatarsko vreme. A to što Stanac i dalje misli da je bio žrtva lopova, pa zove prolaznike da mu pomognu u nevolji – to samo uvećava komičnost prozora i pokazuje da taj karikaturalni simbol oborenog paganskog boga nikada neće shvatiti da izvan istorijskog vremena na koje je osuđen postoji i drugo pribežište. To međutim znaju učesnici predstave na piru. Ali oni isto tako znaju da je to pribežište – to slobodno vreme igre – samo privremeno. I kada u tekstu mladići odu τja, u mračne dubr. ulice; i kada posle predstave glumci i sam pisac odu u te iste ulice, izvan prostora igre, onda je belodano da je i njihova sudbina u suštini slična Stančevoj: svi oni se suočavaju sa neminovnošću povratka u mehanizam Grada – u istor.vreme. A ako je krajnji ishod jedne drame povratak u realno vreme, onda postaje jasnije zašto je krajnji ishod celokupnog Držićevog dramskog stvaralaštva povratak u aτemporalnosτ tragedije. Hekuba se tako ukazuje kao logični zaključak i gorka spoznaja prave mere i okvira sopstvenog života.

 

Novela od Sτanca je komedija dubr. renesansnog pisca Marina Držića, pisana u jednom činu, sa sedam prizora. Pokladne je tematike s elementima farse. Napisana je 1550.-e za pir dubr. plemića Martolice Džamanjića, na kojemu je i prvi put izvedena. Naziv novela u naslovu dela znači „šala", „smicalica" i time upućuje na samu radnju dela, a ne na kratku proznu vrstu koja se danas zove novelom.

 

Novela od Sτanca je kratka farsa, čiji je predmet bio uobičajen za ovu vrstu drame – susret okretnih, na podvalu spremnih gradskih mladića, i lakovernih seljaka. Ona je na pozornici zaustavila trenutak renesansnog života u Dubrovniku. Novela od Sτanca predst. jednu šalu koju neki mladi ljudi teraju s nekim starcem. Reč „novela" znači šala. Šala koja se tu tera je ona koju zbijaju đaci pri svom noćnom zabavljanju i koja dolazi kao ekspanzija veselosti, kao rezultat suvišne energije mladosti. U Dubrovniku nema takođe takve šale koja dolazi kao ekspanzija mladosti (?). Dubrovčani su ozbiljni ljudi, ali vole veselost; u njima ima specijalne šale i humora. Njihova mladost naročito se neguje. Ali, mladost dubrovačka najviše voli da nađe nekog osobenjaka te da s njime tera sprdnju, ili, kako oni to zovu – „da čine pazar".

U Držićevoj Noveli tri mlada Dubrovčanina vraćaju se noću kući, posle jedne terevenke. Oni su svakako plemići – to se nigde ne laže, ali se vidi po njihovom odelu i donekle po imenima. Govorili su o tome kako varaju svoje roditelje, koji misle da oni spavaju, a oni odlaze vani. Miho je opisao kako on vara svoje roditelje, njegov otac ga zatvori u kući, a čim mu roditelji odu u krevet on se obuče i izađe kroz prozor svoje sobe.

Opazivši starog, naivnog vlaha sa nešto robe, dremljivog, oslonjenog na gradsku česmu, spremnog da tu provede noć, trojca mladih Dubrovčana – Vlaho, Miho i Dživo Pešica – poželeli su da se nakratko zabave s njim (kako kažu: da mu kugodi novelu učinimo). U pitanju je Vlah smiješni, tj. Stanac.

Taj je seljak došao u Dubrovnik, poneo jedno jaje i nešto sira da proda, pa kako ga niko nije hteo primiti na stan , legao je prid fonτanu uz mir, tj. pred lepi kladenac na Placi. Dživo sa dva druga prilazi jka njemu, ove ostavi u stranu, a sam obučen na vlašku, tj. prerušen seljačkom nošnjom, pristupi mu s namerom da se našali s njim. Razgovor između duhovitog, obesnog, prerušenog mladića Dživa i Stanca predstavlja središnji deo ove kratke drame, sveden na navođenje seljakada prihvati da ga vile podmlade.

Sa darom da pronikne u ljudsku prirodu, Držić je postupno otkrivao svoje ličnosti. Najpre izgledom, a potom unapred smišljenom lažnom biografijom, Dživo se približio Stancu. Govorio je seljaku da je trgovac govedima, poreklom s Gacka, sa kopna, kao i on (Stanac je s rijeke Pive), da je nepoverljiv prema moru, oprezan sa poslovima. Pogađajući njegove misli, mladić je ugađao njegovim životnim pravilima. Svaka od Dživovih izjava prijanjala je za Stančevu dušu. Kaže da je i on na Ivanjdan došao u grad kao i Stanac, pa nije našao stan, i legao je kao i on kod te iste vode, pa su ga onda probudile vile. One su ga tada podmladile. Posle ovih razgovora, Dživo je naročito zagrejan da mu učini šalu. Njemu se dopala situacija i hteo bi je eksploatisati do kraja, i na predlog Vlahov, umornog od terevenke da idu kući, Dživo ne odustaje. On mora seljaku ukrasti jare. Utom na svadbu (pir) idu maškari, taman dobrodošli, pošto su obučeni kao vile i mogu odigrati posebnu šalu. Dživo je već pripremio Stanca na to. Posle toga on i njegovi drugovi dogovore se kakvu šalu sa maskama da izvedu sa Stancem, pa da se posle izgube.

Šta, potom, vile učine sa Stancem? One mu obećaju mladost, zapovedaju mu da ćuti, vežu mu ruke i ostrižu mu bradu. Sem vila tu su i dr. maškari na vlašku obučeni, a takođe posvećeni u zaveru. Oni ukradu jare Stancu i pobegnu. Stanac, videvši prevaru, ostaje sam, grdi očajno i uzaludni. Utešića se možda kasnije kada uvidi da su mu mladići ostavili novac u zamenu za jare.
Držićeva Novela je sasvim prosta, jednostavna i sve se svodi na šalu, ali je i gruba, slobodnija, što vidimo u Stančevoj radosti, kad zamišlja kako će mu se mlada žena obradovati, kada joj se vrati mlad. Dubrovčani renesanse uvek su zamišljali seljake iz okoline kao glupe i naivne. Na isti način Dživo karakteriše Stanca. Ono što se ovde čini verovatnim opravdana i lakovernost Stanca. Zaista je dosta veštine upotrebljeno da se stvar opravda i učini verovatnom. Komedija je vešta, ima i nešto duha, kao što ima i života. Evo, npr., kako Dživo uspe da mu Stanac veruje: ona je najpre odeven na vlašku i predstavlja se kao trgovac iz Gacka; govori narodski, seljački, opisuje kako tuče svoju ženu; govori u aforizmima koji pokazuju iskustvo, poznavanje života, zdravu pamet; on je živ, brz, okretan, interesanta i zove se Sedmi muž a preziva Dugi nos – vidimo i prisutnu igru rečima. Dživo je ovde prikazan kao gospodar igre, on ima kontrolu nad situacijom, siguran je i samouveren.

 

Radnja Novele od Sτanca počiva na prikazivanju antagonizma sela i grada, tačnije, na sukobljavanju dva mentaliltea koji je prikazan kroz šalu. U doba renesanse negovana je komedija u kojoj je ismevan lakoverni seljak i ona je naročito bila popularna u Sijeni, gde je Marin Držić boravio kao student, ali ne treba doslovno shvatati da je Držić konkretnu temu za ovo delo našao u Sijeni, već je mnogo verovatnije da je inspiracija iznikla na osnovu stvarnog događaja iz dubr. života – zgode sa seljakom u grradu, koju je Držić originalno pretočio u farsu živo oslikanu koloritom dubr. miljea, čemu se tragovi mogu nazreti u poslovicama Dubrovnika u kojima se pominje Stanac.
U Noveli od Sτanca prikazana je grupa obesnih dubr. mladića, noćnika – Miho (koji se kroz prozor iskrao iz kuće bez znanja svog oca), Vlaho (upravo dolazi iz borbe sa suparničkom grupom mladića pred kućom neke kurtizane) i Dživo (i on se prethodno sukobio sa nekim razuzdanim mladićima), koji se bez fenjera i naoružani šunjaju ulicama u pokladnoj noći. Osobenost umetničke koncpecije u Držićevoj Noveli uočio je među prvim knj. istor. HH veka Pavle Popović, sagledavši svestrano Držićeve komediografske postupke i autentične druš-istor. slike života u Dubrovniku. Posebnost dubr. miljenja se otkriva na osnovu opisa odevanja, postuapnja i samog govora Držićevih junaka, kao i na osnovu mnogobrojnih krupnih i sitnih aluzija na stvarna zbivanja i lokalitete u gradu. Na dosadašnja proučavanja Novele pokušaćemo da se nadovežemo posmatrajući Držićevu farsu sa naglaskom na osvetljavanju mehanizma prevare (koja čini tematsku srž i nosilac je dramske radnje u ovom delu), čija uspelost je zasnovana na dobroj situacionoj postavci zbivanja na sceni i nai zuzetnoj psih. motivaciji likova i njihovih postupaka, što predstavlja jednu od suštniskih vrednosti Novele.

Situacija na pozornici je postavljna tako da pri susretu Vlaha i Miha ovaj drugi obaveštava svog prijatelja da je video smešnog vlaha koji je došao da proda robu na pijaci – jare, nešto masla i isila, pa je, ne uspevši u tome i ne našavši konačište, zanoćio kod gradske fontane. Važan detalj čini i podatak koji Miho saopšteva – vlah je umoran, pa mu glava pada od sna, ljuljan je, čime je unapred nagoveštena pogodnost situacije za buduću prevaru nad Stanncem, čija je moć percepcije zbog umora i neispavanosti bitno umanjena. Posle ovoga, dvojici prijatelja se pridružuje i treći, Dživo Pešica (koga Miho oslovi sa naš sτari Radaτe, što je aluzija na Držićevu Tirenu u kojoj se javlja lik Radat, dakle, Dživo je glumac koji je interpretirao Radata u prošlosti), pa se preobuče u vlaha u pristupa Stancu koji drema kraj fontane. Dživo seljaka s kojim je nameran terati šalu oslovljava sa Dobra kob, junače!, u čemu se možda može nazreti samo formalni, uobičajeni pozdrav, ali i izvor komike, jer Stanca kasnije i „vile" oslovljavaju, prikriveno se rugajući, isto sa junače, baš u trenucima kada se vrši prevara: Junače, dvigni se!, Pođ'mo ga junaka u pτicu saτvoriτi. – i hotimično fingiran ton poštovanja – lukavo smišljen da pridobije pažnju i poverenje onoga kome se obraća. I zaista, Stanac odmah naivno ispripoveda čitavu svoju nevolju koja ga je naterala da zanoći kraj fontane: došao je sinoć u grad da proda jare, maslo i sir, a na konak niko nije hteo da ga primi, te sam mora bdeti da ga ne bi pokrali lopovi. Na Stančevo pitanje da se predstavi, Dživo odgovara gradeći do tančina dobro psihološki motivisanu lažnu sliku o sebi – u ovih nekoliko stihova Dživo je sažeo svu svoju filosofiju i kredo uspešne trgovine i dočarao sliku idealnog trgovca u Stančevim očima: on je, tobož, poreklom iz Hercegovine, trguje stokom i kloni se morskih puteva, dobrog je imovinskog stanja, a stekao ga je promišljenim trgovačkim poslovanje, bez upuštanja u rizike i sumnjive poduhvate, dakle, ne pozajmljuje novac, nema posla s jemcima i lako se ne upušta u poslove, a kada se na to odvaži čini to sam, odn. bez posrednika; sve ovo Dživo osnažuje životnim načelom kojim se rukovodi: ne mjerim ja gori nebeske visine, ni pameτ ma nori τej morske dubine; u srijedu udara, blaženi gdi idu. Sve što je Dživo izrekao zasnovano je na folklornoj mudrosti koja je bliska i razumljiva Stancu, jer koristi nar. izreke čiji smisao izranja iz praktičnog sagledavanja života...

 

Odnos starost – mladost u Držićevoj komediji Novela od Sτanca

 

Iz literature - Delo se razlikuje i od pastirskih drama u stihu, ili i u stihu i u prozi, i od plautovskih proznih komedija, u kojima realistično slika savremeni svet na mnogo širem i složenijem planu. Iako na prvi pogled u njemu ima elemenata i jednih i drugih, to je zapravo, i baš zbog toga, jedinostveno i originalno ostvarenje i unutar Držićevog opusa i u teatru njegovog doba. Bitno je pitanje kojim je sredstvima pesnik u toj farsi srednjovekovnog tiipa izrazio univerzalan motiv mladosti i starosti u svoj širini simboličnog smisla, ukrštajući ga s motivom seljaka kojem se izruguju u gradu; kako je sve to zaodenuo u uverljiv sadržaj ostvarivši jezično, vremenski i prostorno precizno determinisanu i stvarnim životom nadahnutu sliku dubr. prilika. U delu nema dramaturški naročito izrazitog zapleta, sva je u jednom hipu, sva u jednoj šali, a kratkoća joj i odgovara trajanju realističnog isečka iz tipične karnevalske noći, u kojoj tišinu remete pirna raspoloženja, muzika, pleska poskočica ili zveka mačeva. Događa se u noćnoj τmasτi gradskih uličica i trgova, tamo gde se Stanac prislonio uz fonτanu uz mir i gde se iznenada, kao i svake od tih ludih, pokladnih noći, pojavljuje bezbrižna mladež, koja, na kraju, isto tako nenadano odlazi i praznovernog starca ostavlja obavivši pomalo okrutnom obešću jednu od svojih novela. Poezija koja ispunjava smislom tako obično zbivanje nadmašuje širinom simbolična značenja jednostavnost fabule, jer je tu Držić stopio i celinu harmonične strukture naoko neznatne zapažaje stvarnosti, s urođenim osećanjem duha i običaja ljudi i sredine, duhovito suprotstavivši gradsku civilizaciju rustičkoj naivnosti i praznoverju, i mladost starosti, a to znači prošlost budućnosti, motiv koji će trajno zaokupiti njegovo stvaranje, naročito u komedijama iz gradskog života.

Neočekivan, nadasve nekonvencionalan početak, dostojan pera najvećih komediografa, već u prvih stihovima akciju sažima u neposrednost događanja i odmah uvodi u karnevalsko raspoloženje prikazujući kako pod okriljem mraka, s isukanim mačem koji im možda više služi da iskale obest i nagomilanu mladalačku snagu nego da se zaista tuku, razuzdani mladići lutaju uskim, strmim, nerasvetljenim ulicama, prepuštajući se nepredvidivim pustolovinama, sukobljavajući se, kao u početnom prizoru, dva takva noćnika koji izranjaju iz mraka, prepoznaju se i odaju Držićev smisao za scensko i dramski zgusnuto slikanje opšte atmosfere preko pojedinačnog događaja, kao gotovo dokumentovana ilustracija sredine, njenih običaja i morala, a u simboličnoj funkciji prema idućem, odmah najavljenom toku radnje. Njih su dvojca, u gradaciji radnje, pripremili nastup važnijeg lika, Dživa Pešice, koji je i pre dubr. publiku uveseljavao kao tumač Radata u Tireni, pa se tako i može objasniti njegova izvanredna uverljivost u ophođenju sa Stancem, a Vlaho i Miho, skriveni, bit će najzahvalniji gledaoci pred kojima će on iživeti svoju sklonost ka isticanjem i pokazati duhovitost svoje uloge u prizoru sa hercegovačkim seljakom, čijem će govoru sjajno prilagoditi stil izražavanja i tako uza svu fantastičnost svoje priče pogoditi Stančevu psihologiju.

Siromašni težak sa reke Pive svakako će se diviti njemu kao bogatom i u sebe sigurnom trgovcu i poverovati mu da nije uvek bio tako mudar, da to zahvaljuje vilama koje su ga podmladile, baš tu gde Stanac sedi, u isto doba i u jednakim okolnostima – dok je spavao. Komično je u Dživovim rečima, u slapu njegovih virtuozno izrečenih čuda koje mu se dogodilo, upravo to što ne mora izmišljati drugačiju sitaciju nego baš takvu u kojoj se Stanac nalazi; šta više, Dživo je toliko uverljiv da starac – lakoverni i kao seljak i po sopstvenoj priordi – uzima zdravo za gotovo sve što mu „podmlađeni" i tobože ugledni „vlah" kaže, pa zato veruje da bi se i njemu mogle noćas pojaviti vile, s njim zaplesati i podmladiti ga, na veliku radost njegove domaće, koju zbog starosti više ne zadovoljava. Kad se posle tog prizora, jednog od najbriljantnije pisanih u Držićevom teatru, Dživo pridruži prijateljima, nikad kraja smehu ali i obesti momaka koji će se tek sada dobro našaliti uz pomoć maškara, obučenih u vile, što upravo odlaze nekome na pir. Pošto su svirkom, pesmom i plesom stvorili fantastičnu i baš zato onu pravu i čudotvornu atmosferu s vilinskim komično-misterioznim obrednim rečima i zazivanjem viših moći, i do mile volje nazabavljali s praznovernim seljakom, oni udovolje njegovoj želji za mladošću, omrče ga, svežu mu ruke i obriju bradu, da bi nestali u noći zadovoljni što su se iživeli. Novela od Sτanca je nastala kao ishod unutrašnje potrebe višestrukog ali pre svega književno nadarenog umetnika da se svetu obraća kao pisac, da iskaže sliku i poruku koju u sebi kao stvaralac nosi o ljudima i o sredini kojoj je pripadao.

Marljivi tragači za poreklom sižea navodili su razne farse u kojima su se takođe pravile slične šale, no Držićevo se delo po bitnoj umetnički izvornoj crti ni s kojim drugim ne može uporediti. Posmatrajući život u Dubrovniku, zaokupljen antagonizmom starijih i konzervativnijih ljudi i mladog naraštaja, na šta će se često vraćati, pisac je u verodostojno reprodukovanoj stvarnosti našao potvrdu, ili opravdanje, za obradu vrlo starog pokladnog običaja gađana da se zakrabulje i našale sa seljakom koji se zatekao u gradu. Govoreći o poreklu tog ošte raširenog običaja, Leo Košuta kaže da je reč o reprodukovanju pradavnih sunčanih mitova i šala na račun starog umirućeg Sunca, prikazanog u Srednjem veku u liku starog seljaka – simbola zimske zemlje – koji oseća potrebu da se podmladi. Košuta čak misli da bi Stančevo ime dolazilo od „stanac kamen", a ne bi bilo ime od milja, prema Stanimir i sl., kako je tvrdio Kolendić. Svi ti podaci ne mogu ništa oduzeti ni dodati izvrsno pogođenim likovima, pre svega starom seljaku, čija naivnost iz razimljivih razloga postaje potencirana u raskošnom okviru grada, među razumnicima, pred fontanama, crkvama, dugim ulicama; i mladom, obrazovanom Dživu, nadahnutom urođenim i neumerenim ali duhovitim egzibicionizmom kad se treba izvesti kakva šala na tuđ račin. Lepota Novele nadmašuje prvobitni, izvan celovitosti primetljiv čar realističnosti kojom je farsa obojena od prvog stiha do završne didaskalije. Sugestivnost „verodostojnosti" samo je način na koji se objavljuje poezija tog dela u svojoj jedinstvenoj obuhvatnosti, što će reći u dojmu istinitosti zgode i u njenoj simbolici, i u dočaravanju sličice iz stvarnosti i u njenom složenijem značenju. Jer u struk. su savršeno usklađeni fabularno-dokumentarna komponenta i njen idejni smisao, koji oplemenjuje neposrednu uverljivost zbivanja i komiku. To je potrebno naglasiti naročito suprotstavljajući se kritičkom simplicizmu prema kojem se kadšto umetnička vrednost Držićevih ostvarenja prosuđivala na temelju stepena u kojem potvrđuju arhivska istraživanja događaja kakve obrađuje, kao da se stvarnost umetnosti i stvarnost istorije, koliko god među njima postoji specifična zavisnost, mogu razmatrati i ocenjivati s istih metodoloških pozicija. Motiv suprotnosti starost–mladost zaokupio je pesnika toliko te je njime nadahnut svaki detalj i prožeta cela struktura, stih i njegove leksičko-sintaksičke komponente, tok radnje i kompozicija. To je sinteza i središte inspiracije, obeležje umetničkog utiska celine, i odakle god počela, analiza će voditi prema tom nukleusu, koji se kristalizuje i u adekvatnom stilu. Pođemo li, npr., tragom reči što jedinstvom smisla i ritma istovremeno stvaraju i razgovorno komunikativan i poetičan doživljaj stihova, nametnuće se pažnja neke tipične osobine pesničkove glavne težnje u karakterističnim tematskim pojmovima što se u raznim varijantama prema svakoj situaciji neprestano ponavljaju, a to su reči mlad, sτar, mlados, sτaros, podmladiτ se, sτaraτ sei neke po smislu njima srodne, kadšto u istaknutom položaju rime, izričito izražavajući antitezu koja dominira celim delom, a mnogo puta javljaju i u drugima, no nigde kao u Noveli: više od 40 puta. Kad znamo da u jednostavnoj lepoti tog dela od 316 čvrsto građenih, realističnog govorenih dvostruko rimovanih dvanaesteraca one izražavaju pesničko jezgro komediole, onda njihova učestalost ne govori o suštini nadahnuća samo logičkim smislom koji nose nego ima dublju funkciju što proishodi od njihovog fonosimboličkog značenja. Doživimo li navedene primere u punom kontekstu, zapazićemo da se te reči gotovo uvek rimuju, na kraju ili u sredini stiha, pa to njihovu sugestivnost čini još više izražajnijom. Budući da se analiza umetničke suštine dela, njegovog glavnog motiva i makar opšte definisanog središta nužno iz utiska celine grana u pojedinosti, digresije, odlomke, ali je svako analitičko atomiziranje tek prividno udaljavanje od središnjeg smisla, jer je svaki detalj u nedeljivom jedinstvu vezan sinhronom težnjom prema smislenom osvetljavanju tog jezgra, samo u takvoj uslovljenosti može biti ilustrovano odvajanje iz celine pojedinih elementat kao što su istaknute reči koje se u Noveli ističu vodeći kao značenjske niti do svog inspiraciskog ishodišta, do već naznačene antiteze.

 

Prenesen na područje konkretnoga pesničkog govora, čvor se pitanja o Držićevom stvaralačkom postupku razrešava kad se oseti kako je pesnik u skladno pomirio razgovorne rečenice, svakodnevni dijalog i metrička ograničenja dvaput rimovanog stiha, postigavši jednako uverljivu neposrednost kao u komedijama u prozi. I ovde junaci žive punim životom stvarnosti jer je ona neposredno u njihvom govoru: setimo se šekspirovski neposrednog početka, gde već prve reči odmah uvode u atmosferu pokladnje noći, okrilja živahnim prizorima, gde se ritam zbivanja odvija u zadihanoj brzini razgovora koju dočaravaju pojedini stihovi time što su razlomljeni, kao i stvarni razgovor, u dva ili čak u tri dela; osobe izgovaraju jedan ili jedan i po stih, drugu polovinu prihvata druga strana nastavljajući kadkada već prekinutu misao, i tako se reprodukuje realističnost situacija, temperamet likova i fabularna akcija, a svaki stih zvuči kao izraz stvarnog govora, dok se dramska situacija sadržajnim značenjem doživljava u simboličnoj povezanosti i dramatrškoj funkionalnosti u odnosu prema glavnom smislu celine.

Istinitosti scenskog događanja pridonose lokalne aluzije i okvirne prostorne perspektive radnje u dubr. i dr. predelima, a i te nam toponimičke indikacije sugerišu kako je pesnik univerzalan motiv izrazio dajući mu duh naše sredine, presađujući ga u način mišljenja, jezik i opšte karakterne i etničke osobine našeg sveta. Misleći na specifične osobine Novele od Sτanca: na stihove, muziku, ples, „vile", M. Rešetar je u njoj video „pokladnu šalu, uzetu iz običnog života, što samo donekle ima aparat pastirske igre", a M. Kombol je napomenuo da „se Držić u ovoj farsi, pisanoj kao i Tirena i Venere i Adon, još dobrim delom kreće na istom tlu na kojem se je kretao u tim pastirskim igrama", pri čemu je očigledno imao na umu neku moguću, ali nedokazivu crtu razvoja i menjanja u pesnikovom stvaralaštvu. Ne treba, svakako, smetnuti s uma da se funkcija prividno pastoralnog aparata u strukturi Novele – gde se u šali, smehu, pesmi i plesu, u šarenilu kostima koje nose maškare, u posebnoj atmosferi karnevala smenjuju san i java, ali samo za praznovernog vlaha, koji je, jedini scijeniτ... da su vile zbiljne – u svakom pogledu temelji isključivo na realistično zamišljenom zbivanja, a u smislu dominantog motiva inspiracije o kojem smo govorili. Drugim rečima, „vile" i njihove mađije i kriposne τrave i čuda ne prihvatamo kao pastoralno-mitološke rekvizite, kao nadzemaljski svet, nego kao običnu, u svetu realnosti s posebnom svrhom improvizovanu šalu.

 

Lik Bokčila u Držićevom Dundu Maroju

 

Iz literature - Koliko je Marov lik bio suštinski vezan za lik Dunda Maroja, toliko je bio i Bokčilov. Bez njega ne bi bio dubr.trgova životan kao što jeste, niti bi likovi slugu u celini poneli onoliko prirodnosti koliko jesu. To je druga ličnost koja je neprestano uz Dunda Maroja i sa kojom on vodi stalnu borbu.

U eruditnim komedijama ličnosti se pojavljuju u ovakvim parovima: gospodar–sluga. U ovom slučaju njih dvojca su istinski upućeni jedan na drugog. Dok Pomet i Popiva nose dosta odlika dovitljivog intrigata, po opštim crtama to su ljudi renesanse, po onome što je u njima nekolalno pristajali bi i drugim komedijama ovog tipa, dotle je Bokčilo sav sazdan od onoga što ga čini dubr.„tovijernarom" – bezbrižan i opušten, sav u željama da se što bolje najede i napije. Zamišljen je prema uobičajenom tipu priglupog sluge-parazita, koji se razvio iz lika roba iz antičke komedije. Držić je, kao i druge, i ovaj tip oduhovio. Pustio je da sa njim na sceni živi realna ličnost Starog Dubrovnika, krčmar i sluga istovremeno, upućen čitavim životom na gospodara, što među njima uspostavlja gotovo familijarni odnos. Zato Bokčilo nije samo stilizovana karikatura, već prigodna, iznijansirana ličnost – priglup i na trenutke narodski mudar, grub i iskren, spontan i plah, lukav i plašljiv. U njegovom liku posebno je naglašena životna filosofija, suprotna gospodarevoj, i neprestana žudnja za jelom i pićem. Ni jedna od njih nije u liku pojednostavljena, već je došla do izražaja kao njegova prirodna osobina.

Bokčilova životna filosofija u osnovi se ne razlikuje od Marove, samo je uprošćena i prilagođena njegovom duhu, ali je na isti način suprotna onoj koje se drži Dundo Maroje. Od renesansne opijenosti životom mladoga Mara, u Bokčilovom rezonovanju se sažela njegova istina – potreba za uživanjem u trenutku u kome se živi. Zato je njegov odnos prema novcu drugačiji od gospodarevog: Brižni τi dukaτi kad se ne umiješ njima hraniτ.

Bokčilo je okarakterisan kao pijanica, a tako o njemu, kao poznatom dubr. ispičuturi govore i dr.ličnosti. Dživulin se priseća da je on u stanju da popije čak i vino namenjeno za misu! Popiva ga takođe predstavlja duhovitim preterivanjem. Bokčilo neprestano jadikuje, ali to njegovo jadikovanje je toliko učestalo i preterano da gubi na značaju. Što se želje za vinom tiče, on nije samo obična pijanica koja grabi sve do čega dođe. I u njemu ima izbirljivosti – zato hvali biserno, rujno vino dubrovačko i žali za tamošnjim podrumima.

Proklinjući dan kada je krenuo iz Dubrovnika jer se u Rimu skromnije grani, dosađuje gospodaru da mu da novca i u besu mu prebacuje da nađe slugu koji ništa ne troši, uz dduhovito poređenje sa kameleonima koji se jajerom hrane. U tom trenutku se ponaša slobodno, čak drsko prema gospodaru. Ta crta nepokornosti slugu srela se još u Nalješkovićevim farsama i, kao posebno obeležje, prepoznaje se i u nekim Držićevim likovima.

Bokčilo je ličnost malog senzibiliteta, ali i on ume da oseti suštinu situacije i da joj se prilagodi. U borbi da iskamči novac od svoga gospodara on je glasan, čak i nasrtljiv, no kada se nađe među nepoznatima, on je smeten, uplašen, gotovo detinjast. Realno je predstavio Držić Bokčilovu zbunjenost stranim svetom, koji govori njemu nerazumljivim jezikom. Priprost je u svojoj izgubljenosti: kad se rimski krčmari nadmeću da privuku goste, iako drugi nude veća obilja, što bi njemu, sklonom uživanjima, više odgovaralo, on odlazi onome čije su ponude najskomnije, ali koji natuca njemu poznatim jezkom – gdje mi krsτjanski govori, gdje nas razumiju. Stoga deluje prirodno njegovo olakšanje i oduševljenje pri susretu sa našijencem iz Kotora i sa svima drugima koji naški govore.

 

Bikčilo je priglup i ograničen i u tom smešan. Komično je njegovo rezonovanjekoliko mišera srjeτosmo, a niτko ne prisτupi k nam neg sam našijenacšto odgovara nesnalažljivosti skromnog dubr.sluge, koji se nikuda iz grada nije udaljavao. Smešan je u svojoj nemoći da shvati situaciju. Pokretači događaja su inteligentniji od njega, a sama zbivanja imaju takav ritam da Bokčilo ne može da ih prati i odgoneta – npr. očajničko ajme Dunda Maroja, izgovoreno u času kada je shvatio do kraja šta se zbilo sa njegovih 5000 dukata, Bokčilo tumači kao traženje pomoći. Njegovi zaključci su često u neskladu sa situacijama. Njegov je govor sav u poredbenim asocijacijama. On se hvata za reči sagovornika i, nerazumevajući njihovo pravo, niti kontekstualno značenje, daje smešne odgonetke ili neprikladne odgovore, čime banalizuje sve i zato je često njegov humor neprefinjen.
Bokčilova misao nije brza, zato su njegovi zaključci kadkad deplasirani. Osluškujući dijalog između oca i sina, između dve lisice, koji obojca vode lukavo, Bokčilo previđa njihovo prenemaganje (koje je za Popivu jasno: lisiče oτac i sin) i reaguje spontano i priprosto – drag s drazijem – čak i razneženo – Ćaćo i sin!Izvor komike je i njegovo često bukvalno shvatanje samo jednog značenja bez konteksta, npr. kada Dundo Maroje otkrije poraznu istinu da je njegov sin rasipnik i ljubavnik kurtizane Laure, i u čudu pita slugu da li je to čuo, Bokčilo, čije se mišljenje zadržava samo na spoljašnjem sloju značenja, odjednom radosno reaguje jer je čuo našijem jezikom govoriτ. Tako će, na dr.mestu, uzviknuti dobro sτvari hode u času kad one odista najgore idu!

Takvo brzopleto nesrećno reagovanje Bokčilovo nije uvek bilo izraz njegove ograničenosti. Kadkad je služilo piscu da više okarakteriše dr.ličnosti no samog Bokčila. Kada su bili u pitanju njegovi interesi, on je umeo da domišlja i istupa na prav način. Na tugovanje Dunda Maroja za dukatima, što je bio razlog da se Bokčilove potrebe zapostavljaju, on odgovara lako i brzo, poigravajući se sa njegovim rečima: τvojijem τugam hoćeš Bokčila hraniτ. Izruguje mu se u lice govoreći mu da on kuka za izgubljenim dukatima, a oni mu kod kuće rđave u sanduku. Lako menja mišljenje kad zatrebaa. Tripčetu se najpre obradovao kao našijencu, zatim ga je prozreo (što Dundo Maroje nije mogao); nije mu simpatičan jer ga opominje koje mu mesto pripada – τi s navrτom – naziva ga haramijom, ocenjuje ga po izgledu – ne ima ni obraza od dobra čoveka, ali kada ga Tripče dovede u krčnu, odjednom zaboravlja sve to. Na trenutke je ponovo podsmešljiv. S blagom ironijom traži od Tripčeta oproštaj za uvredu, klanjajući mu se i skidajući kapu kao sτarijemu i boljemu.

Neiscrpne su pojedinosti koje izviru iz živog Bokčilovog lika. Njegova odvažnost da se pokaže ravan Tripčetu dobija smešan ton. Kada Kotoranin savetuje Dunda Maroja da ne učini zlo u afektu, Bokčilo to ponavlja i još dodaje poslovičnu frazu, neprilagođenu situaciji: plašilo ovcu τjera, τihoćina vuka sτiže. Bokčilo je nezgrapan, Tripče za njega kaže dobra je peča čovjeka u njemu. Nasuprot izjavi Dunda Maroja junak je kao τrijes, u času kada je video da mu je gospodar odveden u zatvor, skrio se u krčmi.

Bokčilo ume i da iznenadi svojom domišljatošću. To pokazuje da nije tako priglup kako izgleda. Podstaknut Pometovim planom da podvali Popovi, u trenutku kada se osetio važnim on snalažljivo preuveličava da bi ono što govori bilo ubedljivije. Čak mu i mudri, lukavi Pomet odaje priznanje prisluškujući ga iz prikrajka: ...šτo se umije dobro akomodovaτ. Kada potom Popiva hoće da izvuče iz njega istinu i čašćava ga da bi ga pridobio, on i dalje ne odaje podvalu već mu se tobože ulaguje znajući da će u njegovo takvo lice Popiva najlakše poverovati.

U njegovim mislima, koje nisu duboke, ima i zrna trezvenosti. Spontano se nadovezuuje na Tripčetovo rezonovanje o deci kao večnoj brizi roditelja, doživljavajući sve prema sopstvenoj situaciji. Na jadikovanje Dunda Maroja što je sin Maro spendžao novac, pored toga što misli da noca i jeste za trošenje, on jednostavno rasuđuje: Maro je potrošio od onogaa što vi mu i inače, kao jedinom sinu, pripalo, dakle spendžao je od svoga. Ima sabranosti i u njegovom narodnom govoru i u shvatanju stvari, i u izražavanju, u poslovicama. Gotovo kod svih drugih ličnosti koje u govoru upotrebljavaju poslovice trebalo da one doprinesu ubedljivosti njihovih stavova, dotle one kod Bokčila deluju spontano, jer su stvarni deo njegovog mišljenja i njegove fraze. U susretu sa starim poznanicima on uzvikuje Živi se vide kadgodi, a mrτvi nikada – jer drugačije i ne ume da definiše situaciju. Dugotrajni prigušen razgovor između Tripčeta i Dunda Maroja čina ga sumnjičavim i nestrpljivim i on, sam za sebe, komentariše svoju nedoumicu: Šapτom Bosna poginu, šapτom mi oni nije drag.

Kroz ljudsko obličje Bokčilovog lika, neposrednog i originalnog, od tipa priglupog sluge-parazita izrastao je stvarni čovek, običan, narodni, τovijernar i sluga Dunda Maroja, ličnost malog zamaha, čas priglup, čas domišljat, čas smešan, karakterističan za sredinu čiji je bio deo i za mesto koje mu je pripadalo.

 

Lik Popive u Držićevom Dundu Maroju

 

[iz literature:] Tipu dovitljivog sluge, koji prati sve poduhvate svoga gospodara, a mnogima od njih i rukovidi, pripada – sem Pometa – i Popiva, pratilac mladoga Mara. Popiva nosi osnovne osobine svoga tipa, ali je i on ličnost koja je mnogim karakternim crtama individualizovana. I Popiva je nosilac odr. filosofije koja se u ponečemu slaže sa pogledima nekih dr.ličnosti, ali koja je u bitnim stavovima specifično njegova. Njegov lik je dosledan – beskrupulozan, dovitljiv, žilav u borbi, uveren da se iz svake nevolje može izvući.

Osnovni Popivin stav je da se iz svake situacije, ma koliko ona protiv njega bila okrenuta, uvek može naći izlaz i da se sve strpljenjem postiže. Zahvaljujući njegovoj upornosti, problemi se, bar trenutno i bar naizgled rešavaju i to pomera radnju napred. Ta njegova preduzimljivost glavni je oslonac Maru da se upusti u poduhvate na koje se ne bi osmelio da nije bilo sugestivnog Popivinog uticaja. Ubedljivo mu je ponavljao svemu je remedijo neg samoj smrτi. Svaki novi udarac samo je za trenutak zaustavljao Mara, zahvaljujući Popivinoj pomoći dizao se i nastavljao dalje zanoseći se njegovim neiscrpnim optimističkim planovima. Kad mladi gospodar počne da očajava, sluga ga hrabri vaspitavajući ga da baš u nedaći mora da se bori jer u forτuni se dobar mrnar poznava (isto poređenje je upotrebio i Pomet!). U tim trenucima ne skriva svoju superiornost nad Marom. Imitira ga, tera ga da se pribere i očvrsne – svak u dobru umije papaτ, ma nu mi se u zlu umjej akomodovaτ.

Nasuprot mladom Maru, Popiva je iskusan, žilav, čvrsto se drži filosofije opstanka, da se čovak mora boriti dokle može koporaτ, pa i kada sam uvidi da je situacija bezizlazna – svijeća je došla na zeleno – ni onda se ne predaje. U borbi ne bira sredstva. On je nemoralan i zato Popivin uspeh ne može biti konačan. Verno služi gospodara, postavlja se prema njemu odvažno, iako je glavni Marov uspeh – mesto kraj kurtizane Laure – rezultat njegove darežljivosti, mladosti i gospodstva. On ga nagovara na prevaru (da opljačkaju Lauru i da pobegnu), srećan je kad Maro to prihvati. Odnos između njih dvojice drugačiji je od odnosa između Dunda Maroja i Bokčila. Mladi Maro i njegov pratilac nisu emotivno vezani, njih je spojio trenutak i situacije koje ih guraju u istom pravcu. Jedan prema drugome imaju kritičan stav. Popiva u Maru viti lukavog sina isto takvog oca. On misli prvenstveno na svoju korist kao i Laura, živi na račun mladog gospodara, iako izgleda kao da mu je odan. Pomet je to uvideo i za njega govori: I pijavica ljubi krv čovečju, ali mu dušu vadi. To se uklapa u ono što sam Popiva iznosi kao svoj životni stav: Plači komu drago, meni je dobro! I pored svega, Popiva zna svoje mesto. U trenutku kad premišlja da li da učini nešto što smatra da nij pogodno (da nosi Lauri nakit s kojim nestaje i poslednji Marov novac), ipak to čini bojeći se njegovog besa – sluga je za slušaτ gospodara. S druge strane, Maro, iako se oslanja na Popivu, prema njemu je ironičan i kritičan. Posebno je takav u času kada shvati da je Popiva svojim planovima sve upropastio i da će gore proći no da se nisu upustili u podvale koje je sluga smišljao, tada se podsmeva njegovoj nametljivosti i samouverenosti da ume i može sve. Istina je da Maro nije rado ni pristajao na Popivine beskrupulozne predloge, ali je uvek podlegao njegovoj ubedljivosti, čemu je doprinosila i činjenica da dr.izbora, ukoliko neće da izgubi Lauru i osramoti se pred njom i drugovima, nije ni imao.

Lukavost je posebno naglašena Popivina mana. Vrhunac dostiže u razgovoru sa Laurom. Ona je naivna, voli darove i novac, međutim Popiva vešto uspeva da je navede da Maru da novčanu garanciju kako bi sproveli plan. Govoreći šta treba da učini, on postupno izlaže Marovu situaciju, i svemu daje prividno pogodno značenje. Ne ostavljajući joj vremena da razmišlja, uz svaki nov podatak upada joj u reč nabrajajući joj nove darove koje joj Maro naručuje. Popiva je postupio smišljeno, računao je s Lurinom lakomošću. Pogađajući njenu psihologiju, on joj podilazi i njoj bliskom filosofijom za ino nijesu dukaτi nego da se pendžaju. Nadmudrivanje Laure je njegov veliki uspeh, jer ona nije bila ni naivan ni lak protivnik. Zato je mogao zadovoljno da zaključi: lakomos lakomosτi dobismo.

I pored toga što je okretan, Popiva je i naivan. Njega Bokčilo obmanjuje pričama o planovima Dunda Maroja. Baš ga je ta naivnost i odvela u nove brzoplete planove i bila uzrok još jednog Marovog neuspeha.

Popiva se umnogome približava Pometu jer oni pripadaju istom tipu sluge u eruditnoj komediji. Ljudske osobine koji im je pisac dao i kojima ih je okarakterisao istovremeno ih razdvajaju. Obojca služe zaljubljene gospodare, s promenljivom srećom, i obojca žele i svoj uspeh, jer je on znak međusobnog prestiža. Iskustvo i životna uloga naučili su ih da treba biti strpljiv, da treba izdržati u zlu i nevolji da bi se dočekalo dobro (obojca će se setiti iste poslovice da se dobar mornar u nevolji poznaje). Od strpljenja, kao prvog oslonca u dizanju posle poraza, Pomet se okreće veštini prilagođavanja, a Popiva borbi da se izbavi, bržem delovanju po cenu krupnih posledica. U odnosu prema gospodaru, Popiva je kompletnije predstavljen, čvršće je vezan za njega, dok je Pomet nezavisniji, više svoj i na svoju ruku; Popiva deluje direktno, lako povlači nagle pokretem, Pomet to čini izokola, preko drugih ličnosti, koristi njihove propuste i date događaje da bi iz njih, planirajući, izvukao koliko se najviše može. Pomet je u izvođenju svih poduhvata, bez obzira na pomoć drugih lica, bio sam, dok ej Popiva sve radio sa Marom. Aktivno obuzet brzim tokom događaja koji ga stalno presecaju u namerama, Popiva nema vremena za velika razmišlja. On je jasan, ponekad uhvaćen u doživljaju realnog trenutka: kada mu se učini da je Laura saznala za pripremljenu podvalu, on sam sebe teši da da se čoveku, kad u nešto sumnja, pričinjava da se dešava baš ono od čega strahuje. Popiva je komičan u svojoj samouverenosti i brzlopletosti i u svojim promašajima, jer za njegove poduhvate nije bilo simpatija. Niz komičnih situacija je proisteklo iz rivalstva sa Pometom, pri čemu je Popiva uvek zaostajao. Komična crta njegovog lika proistekla je i iz asocijacija koje je izazvalo njegovo ime i pri tome davale spoljašnji sloj humora ovoj komediji.
I pored svih crta tipizirane ličnosti, Popiva je dobio i individualno obeležje. Poneo je odr.karakter, čiji su postupci njegovom prirodom i njegovom ulogom u Marovom životu bili određeni, ali koji su se kosili sa opštim moralnim normama.

 

Ženski likovi u Dunda Maroju

 

Iz literature - Lik kurtizane Lure, koja nastoji da izvuče što veću korist iz ljubavi koju pruža obožavaocima, najviše se približava tipu uobičajenom u eruditnoj komediji . Ustaljene crte ovog tipa – lakomost, samoživost, oholost, beskrupuloznost – ublažene su jer je ona i zaljubljena u Mara i sebe vidi kao njegovu buduću ženu, jer je spremna, doduše privučena lepim obećanjima Popivinim, i novcem da mu pomogne.

Sve ličnosti koje se izjašnjavaju o Lauri, osim u nju zaljubljenih Mara i Uga Tudeška, govore o njoj loše. To je opravdano jer su oni namurani i nisu u stanju da vide istinu. Nijedna ličjost nema milosti prema njoj. Najlošije o njoj govori Popiva, koji je, inače, uživao u ugodnostima koje su pratile Marov uspeh kod prve kurtizane Rima. Stalno je pominjao njenu lakomost, iako je i sam takav, svestan da njegov gospodar to ne vidi. On zna da kurtizani nije do slatkih reči, hoće kolajne, hoće zlaτo, hoće džoje! On je spretno navodi na dijalog iz koga se vidi sva njena proračunatost. Popiva se, u duhu patrijahalnog shvatanja svojih sugrađana, zgranjava nad njenom umišljenošću: A sτavila se je u fanτaziju da ju Maro uzme za ženu. Da se zlom ženom oženi, lijepo bi učinio.

Petrunjela, odana Lauri, takođe nije slepa za njenu rafiniranost u ovavljanju svoga posla. Smišljeno govori o njenoj ljubavi prema Maru pošto navede njegovu darežljivost i time daje pravo značenje svojim rečima: šτo požudi, sve joj Maro kupuje, a ona mahniτa je za njim. Pravi slobodne aluzije na njenu spretnost u odabiranju ljubavnika. Poredeći dubr.žene slobodnog ponašanja sa Laurom, koje su prema njoj prave poτišτenice, ona ističe njeno uspešno poslovanje, koje joj obezbeđuje lagodan život. I Petrunjela s podsmehom komentariše njenu lakomost. Imituje je duhovito i ocrtava njenu gramzivost kad opisuje kako zakraka i počne da izvoljeca šta da joj se nabavi pošto je čula da je bogati Marov otac došao u Rim.

Pomet najsvestranije uočava njene negativne crte. Podseća je na njen kotorski period (besτija korτidžana Manda), podsmeva se njenom pretvaranju u govoru, njenom upinjau da se predstavi drugačijom no što jeste (sad mi τoškano govoriš, a naši smo, ili hoćemo ili nećemo). Na trenutak mu se čini tobože nepromišljena jer ne misli na to kako je uspeg promenljiv, a mladost prolazna, iako od toga zavisi njeno dobro, prividno blago prebacuje joj da nije dovoljno vešta jer je Dalmatinka, da bi je potom definisao kao beskrupuloznu kurtizanu koja je od Mara izvukla sve što je imao.

Neraspoloženje prema Lauri stalno raste. Petrunjelinom hvaljenju svoje bogate gospođe, prve rimske kurtizane, dadilja Perina suprotstavlja strogi patrijahalni stav da su kurtizane zlo, a da je Laura gora neg zla srjeća. Gradacija njenih mana dostiže vrhunac u osudama koje na njen račun izgovaraju raspusni mladići, koji iskreno žele da uživaju u njenoj blizini i koji, poput Mara, ne pitaju za cenu tog uživanja. Tako Pjero u njoj vidi itelovljenje izreke kurvam noge plači da τe ovako gosτe, Maro, takođe pokazuje da je postao svestan toga zla: sinjore neće τuga... samo dobro dele sa ljubavnicima, čak i slepo zaljubljeni Ugo Tudešak u besu proklinje bludnicu Lauru.

Mimo dr. ličnosti, i sam pisac je dao podsmešljive crte Laurinom liku. Njeno zahonetno poreklo, pominjanje čas da je iz Kotora, čak iz Korčule, imalo je za dubr. gledaoce, neraspoložene prema susedima, posebno značenje. To poreklo je dobilo odgonetku, koja nije govorila o njoj kao o svetici. Rođena iz pustolovine jednog Nemca i jedne Mlečanke, i sama se otisnula na isti način u život. Naglašava se da je prva kurtizana Rima, no sa tim nivoom nije u saglasnosti njeno prosto prepiranje sa služavkom, njen neuzdržan bes i neotmeni postupci kada sazna da je prevarena (hoće da gađa Mara i Popivu sa balkona), njeno brzo menjanje raspoloženja prema Pometu u času kada shvati da treba na vreme uhvatiti Uga Tudeška. Na nju se odnose lascivni detalji u kojima se kriju znaci prepoznavanja. Njoj je namenjen smeh koji je sigurno izazvala kratka priča Gulisava Hrvata o odbegloj devojci Mandalijani (ekavski oblici su, kao neobični, Dubrovčanima bili smešni). Sa učivanjem pisac pušta da ona bude prevarena. Sve te pojedinosti stvorile su od sinjore Laure lik koji je bio deo toga doba, a koji je istovremeno poslužio da se potpunije iskažu druge ličnosti komedije.

Paralelno sa muškim parovima gospodar–sluga, u radnji učestvuje i par Laura–Petrunjela. Kao što kurtizanu opsedaju dva gospodara, tako i sluškinju Petrunjelu nastoje da pridobiju dvojca njihovih slugu. Razlika je utome što ona nije u neposrednoj vezi ni sa jednim od njih, već se u susretima sa njima odslikavaju odnosi, uspesi i neuspesi Mara i Uga kod njene gospodarice.

Petrunjela je Dubrovkinja i svojim vedrim opaskama unosi brojne realne i duhovite reminiscencije na Dubrovnik. Za ličnosti koje dospevaju iz Grada u Rim ona je središna, iako nebitna osoba. Radosno reaguje na pojavu svakog od našijenaca, jer krv vuče svojima, ali i nalazi pravu meru u odnosima prema svima njima. Petrunjela nema ni ambicija ni slobode da sama, poput Pometa i Popive, preduzme bilo šta u ime svoje gospođe, iako naslućuje šta će se zbiti. Ona je služi korektno i ne popušta ni pre Pometovim ni pred Popivinim slatkim rečima ukoliko njihovi potezi ne idu u prilog Laurinim interesima. No ona ne prati Laurina lična opredeljenjea, pa je podjednako raspoložena prema jednom i prema drugom sluzi, bez obzira na trnutne uspehe njihovih gospodara kod gospođe Laure.

Kao i o dr.ličnostima, o Petrunjeli se, na prikladnom mestu, saopštavaju osnovni podaci. Njih je, kao prihodnu reakciju na služavkino lako snalaženje uz kurtizanu, blagim ironičnim tonom, saopštio Pomet. Zna je kao Milicu iz Dubrovnika, koja je zatim promenila ime i profinila se u Rimu: Sa imenom je promenila i kosτume.

 

Petrunjela je zadržala osobine dubr.„godišnice". Vedra je i dovitljiva, iz nje vrve duhovite narodske pesmice, slobodne i izazovne, ona se dostojno nosi sa lukavim slugama Pometom i Popivom i ne dozvoljava da je nadmudre, ravnopravno odgovara njihovim dvosmislenostima. Kada je ponese živi dijalog sa Pometom, ona lako prati njegovu misao i brzo reaguje. Njegovo filosofiranje, propraćeno udvaranjem, sposovna je da hitro prokomentariše i da lakim podsmehom nadvisi njegove reči: moja velika misli. Bez napora odgoneta ljude koje susreće i nalazi prikladna poređenja za njihove uobraženosti. Prozrela je ulagujuću rečitost Tripčetovu i za njega vezala karikaturu pedanta. Na tobožnje Pometovo sažaljevanje Laure što nije dovoljno poslovno, ona pokazuje da je pronicljivo shvatila svu njenu umešnost.

Petrunjela zna svoje mesto. Odana je gospođi Lauri i prati ispunjavanje njenih interesa. Iskreno je razbesne grube podvale Mara i Popive. Ona žali Lauru što je poverovala njihovim lažima i zbog njene neopreznosti. Njene su reakcije spontane. Podređena interesima svoje gospođe, ona Mara, dok je bio u ljubavi sa Laurom, naziva blagonaklono naš dobri gospar Maro, a u času kada je saznala da je veren, iako se to nje ništa lično nije ticalo, besni i naziva ga izdajnikom. U njenoj odanosti Lauri ima i naivnosti, kao i u njenom uverenju u gospođinu zaljubljenost u Mara, ali sve je to trenutno, ona vrlo brzo sagledava stvari u pravom svetlu. Na ulafivanje Kamilovo i opominjanje da je laτineški naučila, britko odgovara i spretno se poigrava njegovim rečima i stihovima, hvaleći se da i versaτ ume.

Petrunjela je više od svih dr.ličnosti mislila na Dubrovnik. Na više mesta pomenula je njegove običaje; susreti sa mladićima izazivali su sećanja na njihove obesti, a u svom monologu u III činu ona je dala živu i plastičnu sliku dubr.žena lakog morala.

Petrunjela poseduje izrazitu duhovitost. Sve su njene definicije ličnosti, i Pometa, i Mara, i Tripčeta, i Dunda Maroja – kratke i usputne, duhovite i tačno odgovaraju njihovim karakterima. Njeno opštenje sa našijencima ima posebno prisan ton, ali ona se ne zaboravlja u tome. To je tipična služavka bogate kurtizane, ali istovremeno ličnost dubr.ulice, jedna od mnih godišnica, promućurna, na trenutke primitivna, spontana i promišljena istovremeno, brza na misli i na jeziku, okretna i naivna i sve je to čini životnom. Lik dubr.godišnice koji se nazreo još u Lucićevoj Robinji i koji se upotpunio u Nalješkovićevim farsama, u Petrunjeli se razvio u živu, renesansnu ličnost.

 

Realno i komično u Tireni Marina Držića

 

Iz literature - Početak Tirene je držićevski neposredan, u pokretu „režiran", u iskazu spontan i obojen seljačkim nijansama govora: Pribat se od velikog čuđenja (koje će se posle objasniti) osvrće na Obrada koji ga zove, ne čuje ga i ne prepoznaje, budući da je kakono knez u sviτlih haljinah. A Vlatković Obrad predstavlja sebe baš tako, prezimenom i imenom, kao što će u tom istom Prologu – scenskoj stvarnosti koja se u neku ruku upija ka oprelazni trenutak između istine života i fikcije pastorale što sledi – spomenuti Džula Pjorovića, Nika Držića, Vlaha, devojku iz kuće Sinčićevića, svitu mladoženja koja je ukras Dubrovika, samog pesnika Marina Držića, krčmu Bojković, Martina Šumilića, a isto tako raspredati o potanjima poetike, dodirnuti se polemike oko Držićevog pesništva i aludirati na predstavu Tirene pre dve godine koju je vetar omeo. Time se u zbivanje unose najkonkretniji aspekti realnosti, koji su prividno u krajnjoj suprotnosti sa fantastičnim svetom vila i satira, a zapravo su na poseban način s njima komplmentarni.

Nije zato čudno što u toj specifičnoj simbiozi disparatnih, antagonističkih elemenata (svojsvetno Držićevom manirizmu) ima mesta i ovim Obradovim stihovima, koji su naoko digresivni:

 

Gdi su dobri ljudi, dobro je τuj svako,
meu ljudmi zle ćudi ni časτi nikako;
a razum svakoja i uživa i vlada,
bež njega ni goja ni sreće nikada.
Tko opći s dobrima, blizu je dobra τaj,
a τko opći za zlima, slijedi ga plač i vaj.  

 

... a u suštini svojim antitezama izražavaju neke od konstantnih ideja na kojima temeljimo zaključke o pesn. filosofskim i knj. pogledima.

Pribat naprotiv omogućuje Obradovu funkciju u strukturi Prologa; on svoju individualnost lika gradi živahnim, proživljenim komentarisanjem, funkcijom didaskalije, a njegovo istinoliko pripovedanje zna u epizodicu od desetak stihova zbiti masovne prizore i susrete s obiljem slavljenikove palate: zatekao se u raskšnoj sredini prvi put u životu, pa se divi sjaju plemstva, lepoti vladika, bogatstvu građana i samom Obradu, ubogom pastiru koji je nakon dvogodišnjeg boravka u Dubrovniku postao samosvestan, pa primerenije zvuči sve ono što mu je pisac poverio da kaže. U Pribatovom sažetom opisu doživljavamo reku ljudi koja je za sobom u bogatu palatu, s mnogim vratima, privukla pastira naviknutog na jednu kamenjarsku prostoriju pa nije znao pronaći izlaz, dok nije naišao na godišnice, veliku temu Držićevih pastorala i komedija, koje su i ovde vrlo živopisno ocrtane kako vragolasto k sebi dozivaju smetenog seljaka, pred kojim imaju rilice naduτe držeći se superiorno kao vladike, zadirkujući seljaka čija odeća ima kukuljicu (Vlaše kukuljaše) poput fratra, pa ga uz šaljivu zlobu pitaju je li se oženio, ali onom pučkom svakodnevnom i danas živom uzrečicom brižan se okamenioi same odaju plebejsko poreklo i Držićevu doslednost u jezičkoj karakterizaciji likova i klasa. Očigledno je da su iz prizemlja, gde je kuhinja za poslugu, godišnice Pribata radi sprdnje gurnule gore na prvi pod palate gde su gosti, znajući da će pred blistavim prizorom i otmenim svetom ostati zabezeknut kao pred slikom raja. Nakon te koncizne humoreske, ni Obradovi stihovi u pohvalu slavljeničke kuće nisu neumereno enkomijastički, na šta se često svode panegirici pisaca mecenama, nego čuvaju i neku dubr.uravnoteženost, ali su delotvorni i posve u duhu vremena i sredine kad ističući bogatstvo nevestinog dede, trgovca Julijana Cvetkovića, vele da je srebro merio iz (osmolitrenih) sτarića a s prijateljima pio iz srebrnih čaša. Posle obavezne konvencionalne pohvale izrečene mladencima, pirnicima, vladikama, uglednicima Dubrovnika, sledi, kao i u prvom prologu štampanom uz tekst Tirene, duži odlomak posvećen samom pesniku, s aluzijom na otpore nepprijatelja, prema njegovom telantu i na prvo izvođenje dela po neprijatnom vremenu. Beć smo naglašavali značaj spominjanja boravišta muza dubr. pesnika, domaćeg idiličnog Helikona, Držićevog udela u pesništvu, praizvedbe pre dve godine, ali valja još jednom istaknuti širi književno-istoriski smisao tih evokacija, koje nose svest o jednoj razvijenoj knj. i njenom širem značenju u druš., a već kod pesnika Tirene dobijaju svog četopisca, podsećajući na mnoge stvaraoce koji su u svoja dela unosili svedočenja o knj., školi ili poetici kojoj su pripadali.

U tom smislu valja suditi i o Držićevom vraćanju na polemičke tonove. Ono inače još jednom potvrđuje koliko su heterogene pesme štampanog izdanja, ali ujedno upućuje na objašnjenje njihove paradoksalne uzajamnosti.

 

[ :] Tirena je srodna nekim bitnim svojstvima eruditne komedije. Ovakvu dramu će tek mnogo godina kasnije sastaviti u Italiji Albertno Lolio. Ovo delo je pastorala. Tirena je više nego rustikalna ekloga, omiljena knj. vrste koja se razviša na temelju starih pastirskih ekloga, oformivši se kao samostalan i dugo popularan oblik teatra. Privlačnost Držićevih dela ne svodi se na začaranu atmosferu vila i satira, na sklad idealizovane prirode i Amorovog carstva, na imaaginaran svet u svemu suprotan stvarnom životu i prikladan da se aristokratski duhovi iživljavaju, gde su jedini ljubavni jedi koje oni mogu doživeti. Iako je radnja u Tireni lišena zapleta i dinamične životsti, u Tireni se pojavljuju izrazite sklonosti ka prikazivanju realističnog slikanja zbilje u obliku komedije, pa je prikazom realnog seljačkog sveta, koji se komično upleo u ljubavna zbivanja na fantastičnom poprištu čarobne dubrave, već otkrio veliki smisao za stvaranje prizora i tipova nadahnutih posmatranjem situacija i ljudskih naravi u samom životu. Vešto ocrtani seljaci, kojima je u malo poteza dao mnogo obeležja specifične rustičnosti, komičan su ali i simpatičan svet, za razliku od seljaka u Držiću dobro poznatoj sijenskoj pastorali. Držić je u Tireni suočio priproste seljake i uzmnožne pastire, gde Držić pokazuje nekonvencionalan, neobičan odnos prema normativnosti knj. vrsta, tj. spontano mešanje nar.realizma i retoriku petrarkizma. Ona je imala veliku popularnost još u vreme pesnikovog života.

 

Radnja je data u pet činova i započinju je uzmnožni pastiri Ljubenko i Radmio (zapravo alegorije bogatih ili plemenitih mladića) koji traže prijatelja Ljubmira jer je njega osvojila ognjena ljubav kojoj niko ne može izmaknuti, pa se boje da skraτio ne bude živoτ svoj i sam sebe ubio jer čeznući za Tirenom on se izgubio. Kada oni odu eto Tirene u lovu, noseći luk i strele, gde s blistavošću prolećne prirode stapa svoju žudnju za ljubavlju, ali je iz zanesenosti prene medo, za kojim krene uz dražesne pretnje, pa ne stignuvši ga umorna i rumenih obraza sedne kraj vode da počine. Uto se pojavljuje Ljubmir koji smrću hoće skratiti ljubavne muke, kad li ga od nauma odvrati vilin glas iz luga: neka toga ne čini i ne gubi nade, jer će mu uskoro sinuτi sunce sa isτoka. To govori njegova Tirena, i baš mu veli da će biti njegova, bane još jedan obavezan stanovnih ovakvih pastorala, divlji satir, i nasrne prema vili koja utekne, a za njom pohita Ljubmir. Netom je sretne, za Tirenom se odmah užiže i Miljenko, nezmerno komičan u svojoj primitivnoj prostodušnosti, koja ironično kontrastrira, s platonskih ozračjem oko lepe vile, a zatim pristignu stari vlah Radat, koji ga pokušava osvestiti pretnjama i prostačkih izrugivanjem ljubavi i majka Stojna koja mu napominje lepu kmetsku kćer, ali je sve zaludu govoriti mladom opčinjenom glupanu. Na Radatov savet da dete oženi pa će se smiriti, Stojna se okomljuje na neveste koje o kući ne rade, nagizde se i njihov je posao vas obrve τančaτi i lašτiτi obraz, ne presti i ne tkati; a Radat opet udari na oholost staraca i po starijom ženam što se doteruju kao mlade i tako sa seljačke pozicije dobacuje kritičke primedbe gradskoj sredini. No ljubav će pobediti i njega, koji je prenoseći autorovu ironiju, slikovito napadao ljubavna prenemaganja i uvek svakoga učio živeti, pa mu se zato Kupido i osvetio spojivši ga s Tireninim pogledom ljuvenim, a takvog ga zatiče Stojnina svojta, koja zapanjena i prestrašena pobegne da ne bi u zlo upala. Radata zove zatim sinčić Dragić da ide kući gde ga Maja čeka; on bi, veli ljubav batićem zlom srećom domome poslao τja i dokućio praćom, ali se taj dečačić posle svađe s Kupidom zaljubio u Tirenu. Za njom pati i satir, koji se pobije s Ljubmirom, udari ga kamenom i onesvesti pa pobegne. Kad je ugledala Ljubmira, Tirena pomisli da je mrtav i pošto ga je oplakala u osmercima ona izgubi svest, tako da se Ljubmir, osvestivši se i misleći da je mrtva htede ubiti, ali ga spassiše prijatelji. Dok su oni naricali za Tirenom, pustinjak ih pozove da od Boga izmole neka im vrati Tirenu, i ona zaista oživi, pomiri pastire i satire koji su se zbog nje potukle i svakome obeća po jednu od svojih sestara.

Tirena se u Držićevoj fantaziji rodila kao izvorna varijanta pastoralnog teatra koji se uza svu maštovitu pojavu vilinskih i satirskih bića, muzike i plesa, dekoracija i čudesnog oživljavanja, petrarkističkih uzdisaja, ne udaljuje niti kao prvobitni inspirativni podsticaj od naše sredine i poznatog krajolika. O pojmu izvornosti bitno doprinose u prvom redu seljački likovi i komika koju proizvodi sudar između njihove govorom potvrđene svakodnevice i njoj neprimerene mitske atmosfere u kojoj vlada svemoć ljubavnog čuvstva. Imamo prisutne opise prirode (koji nisu samo konvencionalno pesništvo petrarkista) i ne može se zanemariti da su te slike i zvukovi, slatke zore i zelene gore, polja koja je proleće udisalo travicom i svuda ga posulo raznolikim cvećem ljuveno spevavanje slavca što razgovaraju sa Danicom tihi vetrići koji se po polju igraju, žubor studene vodice, ljuven blud ptica.

 

Motiv svemoćne ljubavi u Tireni Marina Držića

 

Prvo izdanje te malo čudne drame izašlo je 1551.-e u Veneciji. Držić najverovatnije nije imao para da štampa zasebno delo, nego ga je štampa sa ostalim delima. Umesto njega platio je jedan njegov rođak – Vlaho Držić. Njegova svadba sa Marijom Srinčević trajala je mesec dana i tada se predstavljala Tirena.

Zašto se zove Tirena nije jasno. Pretpostavlja se da je ime pronašao u humanističkoj literaturi.
Šta je Tirena? Ona bi prema Držiću bila samo komedija i ništa više. Neki govore da je pastirska komedija. Ali većina pisaca Italije je naziva humanističkom eklokogom. To su bile pastoralne ekloge: puno paganskih božanstava, svet fantazije i alegorija, idealnih pastira, vila, satira i sličnih mitskih bića. Ali pored te fantastike ima i realnosti: grubijana (najčešće su to kozari), njihove žene, vulgarne šale, antipatija patricija i buržuja prema selu i potcenjivanje svega što je seosko. Tirena je – prema tome – rustikalna ekloga. Na osnovu nje je nastala pastorala.

Ona ima prolog (nešto kao obračun pun informacija u kome pisci daju uvid o nastanku komedije). Držić je za prvu i drugu izvedbu napisao posebne prologe. U prvom prologu govore dva nezgrapna seljaka – Vučeta i Obrad, ubogi pastiri – svađaju se vulgarnim prebacivanjima, spremni su da se tuku zbog ranijih krađa koza, ali se isto tako brzo i mire, ističući lepote Dubrovnika. Oni gledaju na prisutnu vlastelu ispod arkada dvora, a naročito su im simpatične dame po gornjim tremovima katedrale. U drugom prologu razgovara ponovo Obrad koji se okitio drugačije. Zatim dolazi njegov prijatelj Pribat isto ubogi pastir. Obrad mu objašnjava da se toga dana venčao Vlaho Držić, pa je zato kuća puna svatova. Sada počinje prava ekloga.

 

Ekloga ima pet činova, ali beez podele na pojave. Na pozornici se vreme ne menja u prvom činu. Na pozornici se nalaze uzmnožni pastiri Ljubenko i Radmio – prerušeni članovi patricijskih i buržoaskih porodica. Oni kažu da mu neće praviti konkurenciju kod Tirene, ali otvoreno priznaju da je ljubav svemoćna. I to će biti glavna tema čitave predstave. Ljubavi se nije mogao oteti ni Ljubmir, najbolji pastir iz njihovog kruga, koji iako smrtnih zaljubljuje se u besmrtnu Tirenu, koja je vila vodarica, ali ipak predstavlja neku damu iz krupnog buržoaskog sloja. Oni kreću tražiti njega iz straha da se ne poremeti sklad i draž idile što je stalna karakteristika uvodnih scena ovakvih komada. Čim oni odu dolazi Tirena naoružana lukom i stralama jer one uvek vole lov u eklogama. Najčešće ih prati paganska boginja Dijana. Ona ih podstiče na mržnju prema muškrcima, što ovde nije slučaj. Buđenje idilične prirode u proleće izaziva kod nje želju da i ona dobije nekog ljubavnika. Ovde se pojavljuje medved koji privlači njenu pažnju, te ga ona strelja i goneći ga, umori se ubrzo, vrati i sedne pored izvora. Zatim dolazi Ljubmir. U dugom monologu ovaj pastir kuka da ga je Tirena povredila, baš kao i u petrarkističkim kanconijerima. Tirena je još uvek skrivena i obraća mu se rečima da bi njegovo samoubistvo duboko ražalostilo vilu, o kojoj kaže da je voli, pa zašto da gubi nadu koja mora da nerazdružno pratiti svakog zaljubljenika. Objašnjava mu da vile nisu bez srca, kako on misli, i otkriva mu da ga voli. Taj senzualni momenat prekida protivnik čiste ljubavi – satir.

U drugom činu opet je tu Tirena. Ona sada brine da se Ljubmiru nije nešto dogodilo. U nju se neprestano zaljubljuju ubogi pastiri. Najpre jedan dečak – Vlašić Miljenko. Kada je želeo da joj dodirne grudi, ona skače u vodu i on polunag gaca se po blatu i plićaku reke zovući je najlepšim imenima (komično). Tada ga ugleda Radat, koji pokušava da ga vulgarnim napadima na ljubav opameti. To neće uspeti ni Miljenkova majka Stojna, upravo zbog stava da se plemkinje nisu udavale za seljake u samom Dubrovniku HVI veka (realno). Radat savetuje Stojni da ga oženi nekom kmeticom. On je komičan kada hoće da prizna da je slabiji od mladića, ali on ne štedi ni starije žene koje je pregazilo vreme. Da bi pokazao svemoć ljubavi pesnik čini da ljubav obuhvati i samog protivnika ljubavi, koji je u eklogi bio tip. Kada je Radat na čas počeo da spava, Kupido ga je ustrelio strelom ljubavi. Tada dolaze naši poznati Vučeta i Obrad. E sada je Radat do komičnosti zaljubljen u Tirenu. Videvši Radata, Vučeta i Obrad beže glavom bez obrzira. Dragić, njegov sin, kaže da bi baš voleo da vidi Kupida, pa da mu pokaže. To sve sluša Kupido, pa preobučen od Vlašića svađa se sa Dragićem/Radićem i strelja ga. Tirena ga vara da će opet doći i daje mu jabuku. Oni beže od Satira. Satir udara Ljubmira i onesvešćuje ga. Sada se pojavljuje Tirena i pada pored Ljubmira. U petom činu osvestio se Ljubmir, pa kada je video mrtvu Tirenu on htede da se ubije, ali ga sprečavaju Radmio i Ljubenko.

Kako, međutim ti fiktivni mrtvaci moraju da ožive, ovde je iskorišćen Remeta. Ovde nude svoja srca i pesme kao zalog. Ljubenko više neće pisati ljubavne, već samo pobožne pesme. Ovo je iz sijenskog pozorišta. Tirena oživljava, a pojavljuje se Miljenko koji privlači Tirenu k sebi, a Ljubmir mu se vrlo energično suprotstavlja, psujući. Dolazi do borbe i opšte tuče. Mire se igraju zajedničko kolo. Ostaje Kupido koji se pozdravlja sa gledaocima i kaže da mu je drago što on tako suvereno vlada nebom i zemljom. Spajanje realnog i komičnog je u stvari Držić naučio u Sijeni. Držićeva šala je dobroćudna. Cela drama je prožeta vetrim pogledom na svet, slaveći lepotu prirode i, pre svega, lepotu ljubavi kao najjače životne sile.

 

Obračun Držića sa kritičarima: Držićevi prolozi

 

Teza da je sav Držićev opus prožet subverzivnim ruganjem dubr. aristokratiji u svakom je slučaju primamljiva, no zašto ne pomisliti da je Držić jednostavno angažovan pisac koji problematizuje svoju stvarnost (što čine svi dobri pisci), ne misleći na urotu? Zašto ne prihvatiti da se u doba dok drugi slažu ljubavne stihove pojavio pisac koji knj. i njenu svrhu doživljava drukčije, ne beži od svakodnevice, naprotiv, zahvata je na način na koji niko pre njega nije? Zašto ne prihvatiti da se pojavio pisac koji se pozabavio ljudskim manama i vrlinama, o njima progovorio živim jezikom, spustio se iz vilinskih planina na Placu, jer je držao da samo takva literatura ima smisla – literatura koja prikazuje stvarnost, ne bi li je možda popravila. Konačno, zašto u Držiću ne videti pravog realističnog pisca? Ujedno rečeno, prvim prologom Tirene – u koje se hvali do preterivanja – Držić je uzvratio svima koji su sumnjali u njegovu pesničku kompetenciju, pokazavši im da greše jer on jeste pesnik, a ne mucavi početnik. On je naslednik Džorev i Šiškov. Takav prolog nipošto nije mogao napisati neznalica, a nije tako sročen bez razloga – pri njegovom sastavljanju Držića je vodila želja da se naruga svima koji su se narugali njemu. Tirena je nastala iz osvete.
Posle takvog nastupa Držića su iznova napali, no optužba je bila mnogo teža – plagijat. O optužbi saznajemo iz Vetranovićeve pesme Pjesanca Marinu Držiću u pomoć u kojoj se, doduše, ne spominje Tirena, nego se govori o delu koje je u stihovima prikazano pred dvorom, a neke pojedinosti upućuju na Tirenu (govor pτica, ljubav koja sτarca ljuτo rani, deτe malo, ko imaše zlaτna krila, pasτirče neko malo). Ko su bili Držićevi neprijatelji, iz poslanice se ne vidi, ali su bili iz redova pesnika.

Drugi, pirni prolog Tirene je drukčije intoniran. I dok je u prvom prologu Obradu o Držiću pripovedao Vučeta, u drugom prologu o Držiću i o predstavi Tirene – koja je bila onomlani – Obrad pripoveda Pribatu. Ponegde varirajući stihove iz prvog prologa, stavljajući ih pritom u dr.kontekst, Držić opet govori o sebi, ne propuštajući priliku da naglasi da je pesnik. Posle Pomeτa prebacili su mu da nije pesnik; kada je napisao Tirenu, prišili su mu plagijat. Pre Tirene Držić je probleme izazvao vrstom nastupa: Pomeτ je bio pisan prozom, a ne stihom koji je bio kanonizovan medij umetničkog izražavanja; tema mu je bila vezana za dubr. život, jezik je bio ulični, a likovi neuzvišeni – prepuni mana.

 

Zagrebačka slavistička škola, Milovan Tatarin, Dva prologa „Tirene" - Konačno, najzanimljivije pitanje: je li prvo izvedeno Držićevo delo Tirena ili Pomeτ, komedija koju nije spomenuo ni jedan osmamnaestovekovni istoriograf, a u priču o Držiću prvi ju je uveo Armin Pabić, uočivši da se u drugom prologu Dunda Maroja spominje Komedija od Pomeτa. Premda je izvedbe obeju drama smestio u 1547.-u, Pomeτa je s Tirenom povezao na neobičan način: „U onom istom prologu k drugoj predstavi Tirene veli pjesnik poslije njezine prve propale predstave nekim komadom publici omilio. Taj komad će po svoj prilici biti komedija Pomeτ, jer nam u prologu k Dundu Maroju, koji po bilješci rukopisa pada godine 1550.-e, veli, da se prije tri godine publici komedija Pomeτ vele dopadala." Franjo Petračić smatrao je da je Tirena prikazana 1548.-e, dok je za Pomeτa tek rekao da je „pisan i prikazan prije Dunda Maroja" (kojega stavlja u 1550.-u), pretpostavljajući da se izgubio „uprav radi te srodnosti sadržaja".

 

Kako bilo, o Pomeτu se nagađalo štošta, pogotovo o njegovoj mogućoj recepciji, pri čemu je prevladalo mišljenje da se u komediji Držić tako otvoreno izrugao dubr. vlasteli da su se neki i prepoznali: „Što je i koga sve Držić kritizirao možemo predpostaviti. Verovatno je bilo onih kritika koje su se odnosile na opšte druš. pojave, na škrtost, oholost, sebičnost, aroganciju i neznanje, ali je zacelo bilo i otvorenih aluzija i lako prepoznatljivih prigovora na račun nekih pojedinaca u gradu. Nije isključeno da je već u prvom nastupu Držić bio neoprezan, pa je možda spomenuo nekoga osobno ili jasno aludirao na nekoga tko to nije mogao podnijeti, tko nije znao za šalu, tko se teško uvrijedio, osobito zato što postoji pogućnost da su se neke aluzije ili napomene možda u gradu ponavljale i nakon prikazivanja. U svakom slučaju, Držić je prikazivanjem Pomeτa stekao prve neprijatelje u gradu. Bilo je samo pitanje prigode i trenutka kad će doći do „osvete". Osim verovatnih pretnji, možda je prva stvarna i opipljiva reakcija na Držićevu oštricu i ono što se dogodilo uveče 16. travnja 1548.-e u Crevljarskoj ulici." (Vlaho Stjepanov Kanjica je udario Držića po glavi, posle čega ga je ovaj tužio i dobio na sudu novčanu odštetu, a Vlaho je čak i odležao tri meseca u zatvoru.)

Mira Muhoberac iznela je interesantnu, no ničim argumentovanu pretpostavku – da je Marin Držić imao viziju stvaranja teatra u Dubrovniku, teatra „na renesasnoj perspektivi i iluziji" i to kao projekat „zacrtan matematičkom preciznošću i utemeljen filozofskom dubinom, međutim, ugušen u samom začetku: krađom ili ukinućem komedije Pomeτ, prve eruditne komedije u hrvatskoj drami i kazalištu, zatim prekidom izvedbe pastorale Tirene Prid Dvorom i njezinom izvedbom sljedeći put – u malom, zatvorenom, pirnom prostoru, onemogućavanjem izvedbe Dunda Maroja prid Dvorom pred golemim mnoštvom i premeštanjem predstave u Vijećnicu za mali broj gledatelja". Tako se Pomeτ lepo uklopio u sliku o Držiću koji, pišući svoje drame, ne misli ni o čemu sem o uroti i osveti, iako je još 1964.-e Leo Košuta problem smestio u granice knj., a ne politike te sasvim tačno precizirao šta je Pomeτ morao biti za onovremenu publiku: „Zahvaljujući njemu, gledaoci su u Dubrovniku već godine 1548.-e mogli prisustvovati dramskoj radnji koja se odigravala na posebnoj pozirnici i koja je, protivno dotadašnjim obredno-mitološkim predstavama, bila istodobno slika njihova svagdašnjeg života. Ukratko, negromant Dugi Nos je u Pomeτu glasnik nove svjetovne komedije, za koju Držić dobro znade da se rodila u susjednoj Italiji i da je on prvi uvodi u Dubrovnik."

 

Iz literature - (odnosi se na prolog Tirene) Posle obavezne konvencionalne pohvale izrečene mladencima, pirnicima, vladikama, uglednicima Dubrovnika, sledi, kao i u prvom prologu štampanom uz tekst Tirene, duži odlomak posvećen samom pesniku, s aluzijom na otpore nepprijatelja, prema njegovom talentu i na prvo izvođenje dela po neprijatnom vremenu. Beć smo naglašavali značaj spominjanja boravišta muza dubr. pesnika, domaćeg idiličnog Helikona, Držićevog udela u pesništvu, praizvedbe pre dve godine, ali valja još jednom istaknuti širi književno-istoriski smisao tih evokacija, koje nose svest o jednoj razvijenoj knj. i njenom širem znalenju u druš., a već kod pesnika Tirene dobijaju svog četopisca, podsećajući na mnoge stvaraoce koji su u svoja dela unosili svedočenja o knj., školi ili poetici kojoj su pripadali.

(odnosi se na prolog Dunda Maroja) Prvi prolog Dunda Maroja, koji govori Negromant Dugi Nos, svojim neobičnim sadržajem izazvao je mnoge polemike. Ispred uobičajenog prologa Držić je stavio još jedan, koji je dodeljen čarobnjaku. Analaze, uglavnom, saglasne su da se u ovom prologu, čije značenje nije do kraja razjašnjeno, nalaze ključni Držićevi stavovi o društvu i da u njemu pisac vodi polemiku sa savremenicima.

Uočeno jeda je u neobičnoj pripovesti Negromanta, starog poznanika dubr.publike iz komedije Pomeτ (jesu τri godine, ako se spomenujeτe... kako vam Placu, τu gdje sjediτe, učas glavom ovamo obrnuh i ukazah prid očima...) Držić izneo dobro promišljeno i u alegoriju zaodenuto viđenje savremenog sveta. Na prvom mestu, to je bila,, u literaturi dobro i odavno poznata vizija „zlatnog doba" (aurea aetas) u kome su ljudi, po mitološkoj priči, od Saturnove smrti živeli u miru i obilju, u idiličnom ambijentu, ne znajući za razlike među sobom, za zlo koje donose zlato i zloba. Vreme od prethodnog „boravka" u Dubrovniku Negromant Dugi Nos proveo je na putovanju po čarobnim Indijama, Velikim, Malim, Starim i Novim (to je odgovaralo ondašnjim verovanjima i naslućivanjima o ovom delu sveta). Viziju o dalekom, idealnom predelu, stvorenu u literaturi pod uticajem putopisa o neobičnim egzotičnim krajevima, pod uticajem nar.poezije, fantastičnih priča i čovekovih želja za dosezanjem tajnovitih svetova, Držićev Negromant je preneo u zlaτno brijeme, brijeme od zlaτa, u koje je, u ambijentu večnog proleća, vladao idealan sklad među ljudima.

Zlo su, po Negromantu, u ovom rajskom životu posejali oni koji su donoseći diverse τrgovine za oτuda zlaτo odnosiτ ostavili figure rugoba, žviraτa, čovuljica, barbaćepa od drva, obraza od papagala, od mojemuča, od žaba, oslaτijeh, kozijeg i na svaki način. Na molbu žena, koja polakšu pameτ imaju od ljudi, čarobnjaci, lakomi na zlato, oživeli su ih. Mešanje tih ljudi nahvao sa ženami nazbilj učinio je da se namnože, pa je to prokleτo sjeme proterano od ljudi nazbilj i oni su dospeli u ove naše sτrane, gde se nastavila borba. Njegda ljudi nahvao dobivahu, a negda ljudi nazbilj... i današlji dan ljudi su nazbilj pravi ljudi i gospoda, a ljudi nahvao ljudi su nahvao i biće poτišτenjaci vazda. Prenoseći se u realnost, komedija Dundo Maroje trebalo je da otkrije ko su potomci jednih, a ko drugih.

Vizija zlaτnog doba i idealne države nije nova. Inspirisan poznatom antičkom idealističkom zamisli Tomas Mor je 1516. izgradio svoju Uτopiju (literarno viđenje idealne zemlje), tj. model najbolje države. Početko HVll veka svoj san o idealnom društvu definisao je Servantes, zamišljajući, takođe, doba kad nije bilo podele na moje i τvoje, kad sve su sτvari bile zajedničke. Od Držićevih sugrađana, o istoj temi razmišljao je i Mavro Vetranović, svodeći viziju idealnog doba na njenu suprotnost oličenu u stvarnosti.

U analizama navedenih Negromantovih reči, tj. Držićevih stavova, uočeno je da postoji veza između ovog prologa i mnogo kasnijih piščevih zavereničkih pisama: „Kada, tako, Držić u pismima kaže za dubr.vlastodršce: ,Ludi su, a misle da su mudri, male su vrednosti i od ništa, nesposobni, a njihova se oholost ne može trpeti', zar ne dolaze u sećanje reči Negromanta iz Dunda Maroja o ljudima od nišτa i nahvao, koji smeτaju svijeτ..." U tumačenjima je bilo i sociološke prenaglašenosti i pojednostavljivanja piščevih stavova, kao i shvatanja da priča Dugog Nosa dosledno prati osnovnu liniju Morove utopističke misli; razjašnjavan je „pravi i obrnuti" svet Dunda Maroja, ono što je bilo neposredno rečeno i ono što se pod tim značenjem krilo. Prihvatano je Držićevo mišljenje kao njegova varijanta onih stavova koji su ušli u temelj duha renesanse, a koji su podrazumevali nadvladavanje razumnog i sposobnog čoveka nad manje vrednim. U alegoriji davno minulog doba, ljudi nazbilj (blazi, τihi, mudri, razumni, koji su odgovarali renesasnom idealu čoveka) i ljudi nahvao (gadljivo sjeme, poτišτenjaci, sjeme τugljivo, kojeh nenavidos vlada i nerazum vodi, sjeme prokleτo), u ironičnim pomenima karnevalskih maski i žviraτa, barbaćepa i čovuljica sažimalo se Držićevo gledanje na svoje vreme i na sredinu punu izvitoperenosti.

Analiziran je i odnos Držićevog Negromanta prema liku iz Aristotelove komedije Negromanτ, kao i nekih dr.antičkih i renesansnih drama u kojima se sreće ovaj lik. Pokazalo se da se Držić u ovom slučaju, osim u opštim crtama, nije u koncepciji oslanjao na dr.likove. U daljem tumačenju isticano je dvostruko značenje čarobnjakovog imena, pream kome bi se Dugi Nos odnosio na smešnu masku, a Negromant bi bio piščev glas.

 

Bogatstvo asocijacija i složeni smisao koji stalno i ponovo podstiču tumačenje ovog prologa u saglasnosti su sa njegovom ozbiljnošću. Ta višeznačnost predstavlja nesumnjivo jedno od najdubljih i najvažnijih piščevih formulacija, vrednih za odgonetanje njegove ličnosti i njegovog stvaralaštva.

Bez obzira na neobičnost priče, pisac se dovoljno jasno vezao za realnost: apostrofirao je svoje sugrađane, po prikladnom redosledu, načinio aluziju na Dubrovačku Republiku, koja je imala sreću da u nemirna vremena ostane van ratnih vrtloga – puk s kime mir sτanom sτoji, a raτ izdaleka glea – rezonujući, kao toliko puta – raτ poguba ljudske naravi. Pisac je dozvoljavao da se u njegovoj priči o davnom zlaτnom dobu i fantastičnim Indijama oseti posredno poređenje sa njegovim vremenom, da se u pripovedanju o zapletenom poreklu ljudi nazbilj i ljudi nahvao sagleda indirektna, ozbiljna i rezignirana kritika doba.

Neobična priča na početku Dunda Maroja i dalje nosi tajnu o svom pravom i potpunom značenju, koje bi možda bilo jasnije da se sačuvao prethodno pominjani Negromantov prilog uz komediju Pomet. Pored dubljeg smisla koji Držićevo razmišljanje o dve vrste ljudi ima, možda bi se reči Dugog Nosa mogle tumačiti i u sklopu piščevog razračunavanja sa savemenim nepravednim kritičarimaa koji su osporili njegovo autorstvo Tirene 1549. Držić je ovu optužbu doživeo kao veliku uvredu i verovatno je prema onima koji su je smislili i razglasili osećao neprijateljstvo. U tom smislu Negromantova priča mogla je biti na trenutke nastavak polemike sa brzopletom kritičarima koji od svega će zlo govoriτ.

Tirena i Dundo Maroje prikazani su u kratkom vremenskom razmaku iste 1551.-e, prva početkom, a druga komedija krajem poklada. Tirena je prikazana manjem broju gledalaca, na porodičnom slavlju. Prema tome, piščevo pravdanje da nije plagijator, izneto u novonapisanom prologu za ovu predstavu, nije mogao da čuje veliki br.ljudi. Time Držić nije mogao da se zadovolji, jer do tog časa, verovatno, još nije bilo završeno štampanje njegove knjige u kojoj se nalazila i ova rustikalna eklga. Očekujući skorašnje izvođenje Dunda Maroja pred brojnim gledalištem (zamišljeno je da komedije bude igrana na trgu, ali je, iz nepoznatih razloga, predstava održana u sali Velikog Veća), pesnik je mogao poželeti da se baš tada obračuna sa neprijateljima i u poslednjem času da doda prolog u nekoliko rečenica takve prirode.

Na ovakvo značenje pojedinih delova Negromantovog govora mogu da upute sledeće pojedinosti. Optuživan i verovatno vređan posle predstave Tirene, Držić je na više načina hteo da opovrgne glas koji se nije mogao prostim odricanjem suzbiti. Pored pesme Mavra Vetranovića, koji je želeo da mu pomogne u dokazivanju istine, i sam Držić je ispevao poslanicu dubrovačkom plemiću Sabu Nikulinovu, u kojoj je govorio o nanetoj nepravdi. Napisao je, s istim ciljem i nov prolog za Tirenu, a potom sve to objavio kako bi trajno vezao ovo delo za svoje ime. Između novog prologa, gde se objašnjavao sa neprijateljima i napadačima, i nekih mesta u Negromantovom govoru postoje izrazite sličnosti, što nije neuobičajeno kod jednog pisca. Neki delovi njegove proze predstavljaju čistu parafrazu stihova iz dijaloga Obrada i Pribata. Sličnosti se pokazuju u načinu određivanja vremena tobožnjeg dolaska Obrada, odn. Negromanta u novi grad u vreme poklada.

Ljudi nahvao su i oni od kojih iste te 1551.-e, kako Držić saopštava plemiću Maru Puciću, hoće da sačuva Tirenu – da ju slana od zlijeh jezika ne oznobi, da ju vihar nenavidosτi ne povali, da ju magla od neumjeτeosτva ne obujmi.

Jedna napomena na kraju drugog prologa komedije Dundo Maroje sadrži aluziju na prethodno Negromantovo razračunavanje. U komediji se ponovo pominju dobri i zli, oni koji će je sa naklonošću primiti i oni koji će je omalovažavati – ...Vi dobri nećeτe moć neg dobro i misliτ i rijeτ, a u zle se mi ne impačamo – τizijem ne hajemo da smo drazi. A poslaćemo ašega negromanτa da š njima rasplijeτa, a nas daleko kuća od τjezijeh obraza od mrčarije...

 

Osnovne motivske i stilske odlike poezije Dinka Ranjine

 

Pjesni razlike imale su 436 pesama. Prema opisu to je trebalo da bude kanconijer ljubavne lirike. Prva i poslednja pesma u zbirci odražavale su takvu autorovu koncepciju. Ostale pesme je uneo prekidajući na više mesta tok kanconijera. Pesnik je odmah davao eksplicitnu poruku da ko ljubi, uzalud u muama dane gubi u vidu pesn. slika: zla je zmija u cveτu. Najveća kletva za neprijatelja da ljubav na njega nasτupi. Njegov primer treba da bude poučan. On predočava istinu da se do ljubavi može doći i bez truda. Njegova ljubav je večna rana: a Ranjina o rani koja ga sve mori. Duhovitost je u tome što je za igru upotrebio svoje prezime i u oba dvanaesterca preuzeo iz Džora Držića. On se držao kanconijera i imao poneka odstupanja.

Od početka, iz pesme u pesmu, formirala se petrarkistična ljubavna istorija. Pesnika je zanela Latinka po imenu Livija. Odmah je dočarao njen pesn. lik prema klišeiranim pojedinostima portreta renesansne drame: pribisτre oči, sveτlije od sunca koje se rađa, dva luka Lepota je izraz božanske, spoj plemenitosti i anđeoskog, rajskog. Portret Latinke odavao je pesnikov pun platonističkog doživljaja idealne lepote, a utvrđenim slikama, pesn.izrazom i efektnom poentom. Iako je u početku bila naglašena ljubavna istorija, u čijem su središtu bili Livija i ljubavna patnja, on postepeno se udaljava temama koje nisu strogo uklapale u nju. Zapaža se da je pesme pisao u ciklusima.
Dinko Ranjina je sledbenik one struje petrerkizma koja se odlikovala slobodom, lascivnošću, negovanjem efektne dosetke, posebnim odnosom prema nar. poeziji i prema formi (strambotisti). Sve su to bile odlike prethodnih generacija petrarkista, pripadnika napuljske škole, koja je izazvala reakcije pesnika privrženih izvornom Petrarki i platonističkom doživljaju ljubavi (bembisti), s tim što su u nekoliko bile izmenjene. Kaže se da ga draga opominje da je on cveτ mladosτi koji brzo vene. On je slobodno opevao ljubavne doživljaje u pesmi Pasτirske pjesni (ciklus pesama). Pesnik je u njima zamišljao ljubavne igre u pastoralnom ambijentu, u kojem pastir, ukravši najpre pastirski poljubav, ne može da se zaustavi u uživanju dok traje dan, ili se zaljubljuje na prvi pogled videći dragu na prozoru polunagu u izvoru. Ona je nemilostiva, on je patio, priželjkivao smrt kao izbavljenje od muka, opominjao druge da se čuvaju. U akrostihu donosi ime žene – Livija. Ona je uvek bila depersonifikovana, uvek zlatnih vlasi, slatkih reči, tihog hoda, lepote božanskog porekla, udružene s mudrošću.

Ovom prilikom je dominirala misao i svemoć ljubavi. On kaže da se sa ljubavlju ne moj biti. On ima onu devizu ator otniia vinsit. Pesma je izgrađena na dosetki da čovek ne može da izbegne da ga žena zamami. On navodi brojne primere.

Iskazuje zakone u prirodi (žena je uzrok nemira među životinjama); kad tigrovi mukaju, znak je da su zaljubljeni, zatim ima i tuženja grličinog. Poslednja je bila u pitanju upućenom Lukareviću kako on – Ranjina – može da odoli moći ljubavi, ako to nikom drugom ne uspeva. On ima i nizove pesama u kojima veliča ljubav i njenu moć. U njima je često ljubav označavana Kupidonom sa uobičajenim simbolima. Iz osećanja da je ljubav svemoćna proisticale su i pesme o patnji i radosti. On želi na trenutak da okuša slast draganine lepote i da umre. On traži da sunce tri dana ne zalazi kako ne bi prošla noć u kojoj uživa.

Poziv na ljubav i uživanje u njoj spadali su među tipično renesansne teme u skladu sa devizom sarre diet (zgrabi dan). I ovde kao i Crijević opominje dragu da može proći njena lepota, predočavajući joj starost.
Čest motiv je i rastanak koji predstavlja odnošenje dela srca. Taj motiv je dao ton jednoj od najuspelijih pesama.
Međutim, idealni fizički i duhovni portret renesansne dame, koji je ostavljao jedini utisak, drastično se menjao u opevanju njenih mana: ona je zvezda nemila, žestoka gospođa, τamnice priτamna. Ona je ranjavala slatkim strelama, poročna žena, imala je otrovan pogled. On će u nekim ciklusima opevati ženu kao razbludnu, nevernu, oholu, raspusnu, pohlepnu. On opominje da će oholost biti kažnjena starošću i saznanjem da više nije izuzetna. On često kaže da su žene gramzive. Ovaj osećaj ga je pre približavao nekom strogom poborniku, nego li renesansnom ljubavniku. To su mizogenski motivi.

Pored ovih ljubavnih pesama pisao je i satirične pesme u kojima je sa moralno - didaktikom ozbiljnošću pevao o svom dobu i ljudskim manama, o prijateljima koji su zlobni, dvolični, neiskreni. Pevao je o zavisti. Ali pored ovog, pisao je o ljudskoj sreći kao filosofskoj kategoriji i kao neporočnom osećanju.

 

Iz literature - Iako bi se moglo reći da su njegovi stihovi često opterećeni kvatročentističkim preterivanjima i posebno prenaglašenim kićenjem, obiljem konvencionalnih i isforsiranih metafora, a još više variranjem poznatih motiva i razvlačenjem, naročito u ljubavnoj poeziji u kojoj je tradicija najtrajnija, a konvencije najtvrđe, ipak se ne bi moglo poreći da je Ranjina u poeziju 16. veka uneo i neke nove, svežije akcente. On je pre svega i po motivici i po izrazu raznovrsniji. Njegova je tematika šira, krug njegovih interesa veći nego kod prvih naših spjevalaca, na koje se najviše ugledao – Džore i Šiško. A svojom se refleksivnom poezijom kadkad približio i Mavru Vetranoviću. Njegov je lični udeo u nekim pesmama izražen možda diskretnije, ali ipak čistije, pa čak i određenije. Pisanje je pesama kod nas u drugoj polovini HV veka posao nesumnjivo mnogo teži, ali i mnogo lakši, je je tada uglavnom sve još bilo novo (ili je bar kao novo do nas stiglo), a Ranjina, koji je za novim tragao, morao se boriti sa starim, što je kroz najmanje šest, sedam dekada (a s njim i mnogo više) bilo uhvatilo čvrsto korenje ne samo u sredini u kojoj je nekada delovalo nego i u njemu samom.

Može se, naravno, reći da je njegov stih nekada tvrd, pa čak i rogobatan, da je njegova inspiracija više knjiška nego životna, ali se onda mora reći i to da pod tom hrapavom korom i naslagom već umrtvljenih fraza ipak tinja nešto što ima veze i sa životom i s poezijom; otkriva se neka potisnuta čežnja, osećaj usamljenosti, skrivena želja da se od nečega pobegne; izbija i u sretnim se trenucima poetski ostvaruje prava ljudska tuga kojom zrači sam naš život; ključa gorčina izazvana stvarnošću konkretnog postojanja i pokvarenošću sveta. Naročito se to vidi u pesmama u kojima se bar delimično uspeo osloboditi igre i one činkvečintističke precioznosti koju mu je nametala lektira i ukus vremena. U takvim je pesmama obično i sažetiji te ponekad ide i do sentencioznosti, pa čak do neke, makar pomalo i knjiške gnomičnosti, a sami stihovi, bilo da su plod cizeliranja, bilo uspela improvizacija, skladniji su i čistiji. Elegičnost tu deluje doživljenije, celovitije. Stanovite čistoće i jednostavnosti ima možda više u dužim pesmama u kojima se nije morao držati utvrđenog kodeksa.
Ranjinino lirsko postojanje nije dovedeno do kraja ni u ljubavnim ni u refleksivnim ni u satiričnim pesmama, ali se ono makar i nepotpuno otkrilo čak i u pesmama utemeljenim na koncencionalnim motivima. Zato tako često, čitajući njegove stihove, naslućujemo pesmu koja se nije dogodila. Ipak refleksivna poezija, i kad ostaje na ostom stepenu, deluje stvarnije i gotovo ličnije. Zavist, lakomost za zlatom, licemerje, laž – nisu ništa novo u toj poeziji. Sve to nalazimo i kod njegovih prethodnika, posebno kod Vetranovića, ali ipak deluje kao spontano i na svoj način čisto. Njegova odiljenja imaju nesumnjivo životnu podlogu. Iz onih se naših strana uvek više odlazilo nego se u njih vraćalo, a Ranjina je to i sam mogao doživeti u Messini i Firenci. No nije reč samo o tome. Sigurno je isto tako da mu je huda τrgovina što je svojem srce obujmila poznata iz vlastitog trenutka i da su njegove reči upućene onome τko sτan svoj za τuđ osτavi doista njegove, ali je pitanje poezije i to i još nešto. Njegove su poslanice poznatima (Frano Lukarević Burina, Maroje Mažibradić, Nikola Nalješković, Luka Sorkočević, Frano Gundulić, Miho Menčetić Matufić) i nepoznatim ličnostima i pesme u smrτ i doživljaj, a ne samo konvencija. Manje vezan za razne kanone i tradiciju, on je mogao biti i bliži sebi, ali je to bio samo u retkim trenucima, kad je uspeo prekoračiti prag vlastitog izraza. Neobične metafore, neočekivani obrti, spontana otkrića i nisu tako retka u Ranjininom kanconijeru. Ali je ono pravo ispod toga. Najavljuje se snažno i istinito, ali se poetski ostvaruje potpuno, ostaje nedorečeno. Ipak,Ranjina je pošteno tražio i nalazio ono što je mogao. Bežeći od konvencija, on se u njih zaplitao, sam sebe stizao i opet bežao u oporost ili se skrivao iza velikih imena, i opet progovarao i gubio se u opštim „otkrićima" i precioznosti. Pa ipak je svojom elegičnošću i istinskom gorčinom, svojom ponesenošću živ trenutak naše renesansne poezije, a s nekoliko uspelih pesma u njoj i ostaje.

 

Uticaj narodne poezije na poeziju Dinaka Ranjine

 

Kao što su u slobodama u opevanju doživljaja ljubavi i žene oni petrarkisti kojima je pripadao Dinko Ranjina preterivali, u odnosu na platonistički idealizam, tako su se od Petrarke udaljavali i dosetkama: od duhovito smišljenih do nezgrapnih obrta. Dosetka se često krila u poenti pesme, u stilizovanim nar.poslovicama kojima su komentarisane, ili kontrastom naglašene opevane situacije. Dosetke su bile: ljubav je lepa; ona je preko draganinog svetlog pogleda njemu uzela srce, a njoj vid zaslepi. Na optužbe draganine da gleda druge žene, odgovarao je da mu je Bog dao oči da vidi da je ona lepša od svih. Poznati motiv deljenja od drage upotrebio je kao dosetku: radovao se rastanku, jer izaziva suze, a one su znak njene ljubavi. Dosetljiv je bio i pesnikov odgovor Haronu, koji nije hteo da ga preveze u druge krajeve kako bi se izbavio ljubavnog jada. Na dosetkama se zasnivala i brojna poređenja sa pojavama u prirodi, naročito životinjskom svetu, u kojem je pesnik nalazio analogije, kadkad vrlo duhovite, sa ljubavnim situacijama, igrama i nadmudrivanjima. Zarobljeno srce upoređivao je sa zatvorenom pticom, svoje pevanje sa sokolom koji napušta sopstvene mladunce kada utvrdi da ne mogu da gledaju u sunce. Šire gledano, priroda je često bila dekor ljubavnom događaju, patnji, prekoru, uživanju. Pored pastoralnog ambijenta, koji se uokvirivao poznatim slikama, pojavama u priroda je objašnjavao osećanja (kao što pčele za dr. sakupljaju med, kao što svilene bube za dr. predu zlatnu nit, drugi će dobiti slasti koje je pesnik sakupljao). Osnovno raspoloženje nekih pesama u celosti je proisticalo iz doživljaja prirode i one su se vezivale za temu ljubavi. Kao pesnik koji je pevao u duhu tradicije, Dinko je imao poseban odnos prema nar. poeziji. U njoj je nalazio dvostruki oslonac: u rečniku, frazama i slikovitosti; u sižeima.
Posebnu zanimljivost u Ranjininoj zbirci predstavljalo je nekoliko pesama koje su sa sadržajem, motivima i naroočito pesničkim izrazom dodirivale sa usm. lirikom (o devojci koja se poigrava sa mladićem i proveravanju da li će joj biti pobratim ili dragi. Posebno su bile zanimljive „pesme od kola" koje su očuvale ton nar. lirske pesme. Kaže se da se često ogrešivao o duh prave nar.pesme i time je i njegova pesma gubila na vrednosti. Pre svega su nam poznate slike o gizdavoj pastirici koja ide livadom kraj reke i bere cveće, vizija pastirice koja bosa u vodi pere priτanko platno, o njenoj stidljivosti, ruse kose, mač bridak, leden Dunaj, cvetak rumeni, drago kamenje... Istog porekla bio je i ne mali br. prilagođenih poslovica, izreka i zagonetki. Bilo je ovde i pomena zdravica.

 

Iz literature - Za poeziju Dinka Ranjine još je uvek karakteristična poznata začinjevačko-petrarkistička frazeologija (rajski uresi, skončanja, zle sτrile, rane ljucene, suze, uzdasi,čemer, τuga, ljuven plač i verno služenje), koju delimično i napušta, ili bar, kako to sam kaže, pokušava napustiti. Neke je inovacije Ranjina unosio i u sam stih (koji je nazvao oranj). Istina, njegov se dvostruko rimovani silabički dvanaesterac po ritmičkoj inerciji u osnovi ne razlikuje od dvanaesterca ostalih Dubrovčana HVI veka, ali u Pjnjanima razlikim nalazimo i osmerac, zatim narodni tip četrnaesterca sastavljen od osmeraca i šesterca (Pjesni „od kola"), kakav se javlja i kod Džoreta Držića, te Ranjini svojsvenu kombinaciju dvanaesterca i šesterca grafički ponekad složenih u različite figure, a u nekim odama uz osmerce dolaze i četverci. Ranjina je i inače eksperimentisao stihom pišući kvartine s obrgljenom rimom, dvanaesterce oslobođene od srednje rime i oktave u kojima je rime s kraja stiha prenosio u sledeće polustihove (rima al tezzo),...

 

Pelegrinovićeva Ijupka i Čubranovićeva Jeđupka: problem nastanka

 

Sa predavanja - Najstariju šaljivu poeziju imamo u tzv. pokladnim / karnevalskim pesmama. Karneval je specifično stanje u društvu, gde se na odr. način sve prekida iako je u tom društvu sve strogo uređeno i kontrolisano – na jedno vreme se sve okreće naopako i događa se ono što ne bi bilo dozvoljeno. U Firenci su se izvodile maskarate, po ugledu na toskanske balade, gde ima puno ljubavi, senzualnih motiva, pevane su uz leut po ulicama, ali ima i puno besramnih poziva na telesnu ljubav. Maskerate su često frivolne. Često se oslanjaju na kolede – maske „mizera", tj. onih koji su siroti, koji šaljivo pevaju o svojim mukama i nevoljama, hvaleći plemenitost gospodara (pod čijim su prozorom to pevali), da bi bili nagrađeni. Lorenco de Mediči – najznačajniji firentiski vladar – i sam je učestvovao u karnevalskim svečanostima. On je predvodio Triomfe, čitave parade, učestvovao u turnirima, priređivao komične prizore, plesove i maskarate. Nastojao je da unese nove motive u maskerate i pod njegovim uticajem one se dalje razvijaju, posebno firentinske koje su se ticale mahom ljubavnih motiva, pevajući o prolaznosti života – tako se u Firenci rodila maskerata i umirala sa promenom raspoloženja u baroknu depresiju; imamo i jednu međufazu – pobožne maskerate (poslednji redovi povorka opominju na pokajanje, što maskerati daje „mračniji" ton).

Kao vrsta maskerate se javlja cingareska (vezana za Ciganku), odn. Jeđupka. To su maskerate koje su govorile ili pevale Ciganke, imaju poreklo u farsama, gde često na sceni dolazi do dijaloga između maske Ciganke i neke druge osobe, ali se posle odvajaju i postaju samostalne. One gataju nerotkinjama, bolesnicama, zaljubljenim devojkama, a kasnije to postaje imitacija vašarskih „sreća"; one često pominju i svoje poreklo, težak život, a ima i onih koje govore o beloj magiji. Jeđupke nisu imale odr. oblik ni br. stihova, uglavnom u kvartinama ispevane, a od dr. maskerata se razlikuju u otmenosti, nema lascivnosti i vulgarnosti. U Dubrovačkih pokladnih svečanosti (oni su i u predrenesansno vreme imali odr. poklade) kada su išle maske koje su se oslanjale na paganska bića. Sačuvani su njihovi crteži. One su uglavnom bile zaštitnice crevljara, obućara, krojača,...
Dubrovčani su se maskirali i pre poklada, naročito noću („nagareni"), tada su izvodili nepristojne šale; 3.februara na Svetog Vlaha (zaštitnik grada) takođe su bili maskirani. Uglavnom su maskare bile na ulicama, kada se izvodilo, pevalo; grupne ili individualne maske; izvođene su i u salonima – finije i prilagođene društvu. Različite maske: grupne – robovi, svirci, redovnici, vrtlari,...; došli iz daleka u grad koji uživa u slobodi,... Žene su inspiracija maskarata. Nisu sve mogle da gledaju – sitno građansstvo je moglo, a neudate samo kroz prozor. U „saločama" samo udate žene su smele da prisustvuju.

Najznačajniji zbornici Jeđupki (maskerate koje izvodi maska Ciganke) u Dubrovniku – Jeđupka se zove jedan, a drugi Ijupka (sinonimi – jekavski i ikavski oblik).

Postoji problem autorstva za oba zbornika. Dvojca autora su vezana:

1. Mikša Pelegrinović – Hvaranin, plemić, 1500-1562, nepesnički život, student prava u Padovi, na Korčuli i Hvaru bio advokat, oženio se, imao veza sa pesnicima (npr. Petar Hektorović – sačuvani su stihovi poslanica s njim), smatra se da je napisao Ijupku koja se sastoji od uvodne pesme gde maska Ciganke (ispod koje je muškarac) pozdravlja društvo dama i govori o svojoj sudbini, ostale pesme se nazivaju „sriće" – ima ih 18 i svaka je jedna ženska sudbina, u 8-ercu, po 4 stiha u strofi, 10 strofa, puno narodnih verovanja i sentenci;

2. Andrija Čubranović – na kraju 16.-og veka štampan je zbornik Jeđupka pod njegovim imenom, ali ko je on? Pošto su plemići morali kao i građani da budu zapisani, neobično je što ga ni u jednoj knjizi nema. Javlja se Andrija Zlatar. Antun Sasin ga navodi u svojim pesmama. Rešetar je čak iz Ranjiniog zbornika neke pesme pripisao njemu. Smatra se da je Andrija bio u nekoj vezi sa izdavačem Jeđupke, Marinom Batjorom, a sve je finansirao Toma Natalibudislavić, koji pokazuje kakvi su bili Dubrovčani (bio je berberin, izlečio sultana i još nekog na bečkom dvoru, dobio titulu plemića, ali zbog toga bio ismevan).

Kakva je Jeđupka za razliku od Ijupke? Ovamo su „gospođe", a ovamo „sriće". Ona ima 6 pesama i uvodnu: 1. gospođa = 1. srića, 2. gospođa = 7. srića,... dve pesme Andrijine nemaju poklapanja sa onima iz Ijupke! Prvo se mislilo da je Pelegrinović plagijao Čubranovića, ali je sredinom prošlog veka Milivoj Petković u Dubrovačkim maskeraτama rekao: „Dubrovački pesnik je preuzeo od Pelegrinovića uvodnu pesmu i prvih 5 pesama, a da su one pesme koje nemaju uzora u stvari dve zagubljene Pelegrinovićeve pesme"! Šesτoj gospođi ima 361 stih – znatno je duža od svih – Andrija je samo dopisao Šesτu gospođu. Antun Kolendić smatra da Čubranović nije ni postojao, nego je Pelegrinović redigovao svoje delo za štampu.

 

Čubranovićeva Jeđupka (Šesτoj gospođi): petrarkistički elementi, humor i parodija

 

Sa predavanja - Nas interesuje Jeđupka Andrije Čubranovića: uvodna (maska Ciganke se obraća svim prisutnim gospođama, pričajući svoju sudbinu – legenda vezana uz Cigane: oni se ne mogu skućiti jer su ukrali eksere sa Hristovog Krsta – opšta sudbina Cigana; lična sudbina: imala je 4 sina, svaki je bio kao ruža, jednog joj je odneo gusar, drugog joj je odneo vetar, a trećeg je dala za brodarinu) + 6 pesama. Kad se završi uvodna pesma, počinje da proriče. Nailazimo na najživopisniji opis sudbina renesansnih gospođa. Prvoj – proriče porod koji želi a nema + renesansna poruka (i na kraju svih ostalih): ne čini da ti prođu dani a da nemaš ljubavi (aludiranje). Drugoj – o neverstvu njenog muža. Četvtoj – bolešljivoj, navodi lekovito bilje. Petoj – govori bajalicu kojom će dozvati ljubav. Šestoj – razlikuje se: zdrava, bogata, razumna, a mana joj je što ne ljubi onoga ko nju ljubi!Onaj ko je voli umire jer ne može da joj kaže, ne sreću se,... Na kraju traži da joj/mu se plati „slatkim pogledom i rečju" – odaje se ko je iza maske. Ova pesma je nešto gracioznija, udvaranja su finija, prenaglašena je tuga ljubavnika, zbog čega ima humora, ali pesma ipak deluje razvučeno.

U Dubrovniku je Jeđupka bila obožavana i najveći umetnici su umetali stihove iz nje. Bila je izvrsna jer ima najmanje konvencija. Dat je život gospođa iz toga doba.

 

[iz literature:] Pokladne maskarade i druge karnevalske priredbe, posebno one s pevanjem i recitacijama, bila su u renesansnom Dubrovniku vrlo popularne. Još od daleke starine pevane su kolede, balade („pjesni od kola"), razne ljubavne i šaljivo-satirične popevke, te se izvodile pastorale i dr.scenske igre. U HVI veku oseća se i uticaj toskanskih maskerata, ali dubr.pokladna pesma ostaje u glavnom ipak na domaćem tlu. Velik je uticaj izvršila jedino Pelegrinovićeva Ijupka, koja je u Dubrovniku postala Jeđupka. Osim Pelegrinovićeve sačuvane su u Dubrovniku još tri Jeđupke (Bobaljevićeva, Mažibradićeva i treća – najstarija – nepoznatog autora). Budući da jedan od njenih autora (anonimna ital. Zingaressa nuova) potiče iz 1548.-e, te je svakako morala nastati u razmaku od dve godine. Pokušaji da se toj Jeđupci utvrdi autor do danas nisu urodili plodom. Analiza ritma upućivala bi u prvom redu na Lukarevića, a zatim možda i na Mihu Bunića ili Bendeviševića. No ona nije dovoljna jer su svi spomenuti, a i neki dr. dubr. peesnici toga vremena u ritmičkoj inerciji međusobno vrlo bliski.

Jeđupka je tu pretvorena u vilenicu, pa iako je naoko reč o udvaranju odr. gospođi na više-manje lautaško-petrarkistički način, ipak je to u osnovi pokladna igra. Po intonaciji vešto pisani osmerci nepoznatog pesnika podsećaju na Pelegrinovića:

 

Imaš lica rusa i bijela
kim na saj svijeτ nije slike
niτ će biτi po sve vike,
slavna s' lijepa i vesela.

 

Po ondašnjoj se konvenciji i tu govori o tuženju i plaču zaljubljenika, ali je podloga, kao i nekim Pelegrinovićevim srićama i maskeratama Nalješkovićevim, karnevalska, a spev se temelji uglavnom na dvosmislenosti i lascivnosti. Jeđupka za oholas i neharnost u ljubavi preti paklom poziva gospođu da prigrli sve koji ljubavlju gore, nudeći joj na dvosmislen način i usluge svojih pratilaca i Amorove dare, čarobne trave i cveća te misli n razne prilike i neprilike. Neobičan je način na koji ta „jeđupka", odnosno vilenica govori o sebi:

 

Zelen lovor rodi mene
u sτrašivoj τoj dubravi,
gdje su puτi svi krvavi,
jadi i τuge sve paklene. 

 

Nije nam poznato da je neko od Dubrovčana (osim Vetranovića) u to vreme pisao na taj način o svojoj dubravi. Uopšte, drugi je deo te relativno kratke poeme pisan življe i zanimljivije.

Pored spomenutih jeđupijada, sačuvano je u Dubrovniku i nekoliko dr. pokladnim pesama nastalih većinom pod uticajem Pelegrinovića. Dok se nekima znaju autori, većina je tih maskerata, sibila i dr. spevova ostala anonimna. Među njima ima i takvih koje su, bez obzira na stanovitu frivolnost, pisane živo i inventivno. Jedna je skupina takvih maskerata sačuvana u rukopisu Horacija Mažibradića .Neke su među njima lascipna, npr. Pećnici, Marčari i Vrτari (koji, naravno, nisu isto što i Sasinovi, iako su nastali negde na liniji Nalješković–Sasin), druge, npr. Mahnici, jednostavno pozivaju gospoje na ljubav. Mađutim na Drvosevi redovnici satira na žensku raskošnost u odevanju i luksuz, a u Igumcima se šiba fratarska proždrljivost i halapljivost na piće. U njima ima dvosmislenosti i vulgarnsoti, ali im se ne može odreći duhovitost.

 

Osnovne odlike barokne epohe

 

Sa predavanja - Termin – barok je na odr. način bio negativni termin, od portugalskog barroco – sa značenjem „sjajan, nesimetričan biser"; silogizam: prividno pravilno, a zapravo apsurdno zaključivanje; nedozvoljena zarada – sve nešto što je negativno, lažno, nepravilno, nejednako, neregularno. Smatralo se da je degeneracija, kvarenje renesanse, prema baroku se ispoljavao prezir. Kroče: „umetnost nije barok".

Tek je romantizam rehabilitovao barok.

Teško je odrediti kada počinje barok. Njemu prethodi manirizam 1530–1580 – kao uvod u barok. Traje do sredine HVII ili HVIII veka. Vezuje se i za katoličku obnovu – period u istoriji kada je katolička crkva reagovala na vulgarnost u umetnosti i životu katoličke pastve, bio je pokušaj reformacije i obnove – nastaje isusovački red Jezuita koji su vodili škole, čak i u Dubrovniku. Barok ima jedan period toga, ali ima ga i u pravoslavnim zemljama (u Vojvodini), ali nije bio pravi barok jer nije bilo uslova. Dakle, nije ceo barok katolička reformacija.

Barok je suprotan renesansi: ako je renesansa mera, barok je razbijanje mere; ako je renesansa trijumf razuma, barok je ekstaza; ako renesansa sledi pravila, barok krši pravila; ako je renesansa vedra, barok je nespokoj – sve je u njemu grčevito. U renesansi imamo harmoniju svetlosti, a u baroku kontrast; ako je renesansa sinteza, barok je dekomponovanje. Barok je zasnovan na pokretu, mešanju rodova, on je ambivalentan, sa ciljem da iznenadi, diže tenziju do pucanja; u baroku religiozno ide u senzualno, tragično u svirepost, komedija u burlesku.

Vek pozorišne invencije, naročito u 17.-veku. Pojavljuju se mašine i duhovi iz mašine. Mnogo je varki i čudesnog. Pojavljuju se profesionalni glumci. Poezija – insistira se na novini po svaku cenu, protiv tradicije, sa ciljem da zadovolji i začudi – čudo je osnovni postulat – osnova mu je u retkosti, izbegava se sve uobičajeno. Sposobnost iznenađenja je osobina oštrog uma. Oštorumlje – majka svakog dosećanja – razlikuje se od većine ljudi. Končeto nastaje povezivanjem najrazličitijih stvari. Barok u najčistijem obliku je manirizam – rad Đan Batista Marina iz Napulja, a posle su bile različite vrste baroka: pretizam,...

 

Žanrovi i vrste u književnosti baroka

 

Sa predavanja - Dubrovački barok: poezija – religiozno - refleksivna lirika, s tim što je dominantan motiv smrti i prolaznosti, ali tako da je sve u formi kićenog, blještavog u retoričkom smislu. Ta pobožnost, koja vodi do stalnog sećanja smrti (memento mori), ide do naturalizma, do situacija kada se raspravlja u poeziji šta se dešava sa preminulim u grobu. S druge strane, sa pobožnošću se vezuje krajnji erotizam. To sve dovodi stvaraoce u posebna stanja – unište svoju poeziju, npr. Dživo Gundulić (porod od τmine – loša poezija koju uništava, s namerom da piše samo pobožnu). Ličnosti tih stvaraoca su stalno rascepljene. Pišu se epovi i najviše ih je dve vrste: duži – istorijsko-religiozni, za primer im služi delo Torpata Tasa Oslobođeni Jerusalim – osnovne postavke takve vrste epa: predmet mora biti sukob hrišćanstva i islama, sa ishodom da pobedi hrišćanstvo! (To je sve vreme kada Turci zaposedaju Balkan.) Tema obrade, odn. motiv mora biti dublji u istoriji – nikako savremen! Ali da to ne dođe do paganstva, već hrišćanska istorija. Obavezna su hrišćanska čuda, ima mnogo romantičnih epizoda. Kraći epovi su o grehu i kajanju – biblijske ličnosti: Magdalena je omiljeni primer.

U baroku imamo bogate pastorale (bogate pozornice, kostimi, muzika, mnoštvo likova, instrumenata, horova, dve vrste pastira: otmeni – predstavnici plemstva, i grubi – rezoneri). Dolazi se do melodrame sa razvojem pastorale. Muzika preuzima primat nad rečju. Kasnije dolazi do opere razvojem melodrame! Ima dosta baleta.

Što se tiče same tragedije, ovde ima više raspoloženja i mogućnosti. U Dubrovniku se manje pišu, a više prevode. Odgovaraju duhu vremena.

Javljaju se nove vrste komedija – osim eruditne javlja se i improvizovana komedija – comedia dell' arte. To je komedija glumačke veštine, jer nije imala potpuno napisan tekst, već je postojala improvizacija pod odr. maskom i odelom.

Što se tiče Dubrovnika – ovo su bile putujuće profesionalne glumačke grupe. Dubrovnik nije imao pravu komediju del arte, jer nije imao pozorište. Oni su imali anonimnu, tj. adespotnu komediju 17.-og veka, jer njihovi autori nisu potpisani – bili su svesni da nema visoku umetničku vrednost – kombinacija komedije del arte i eruditne. Likovi su tipizirani, ali glumci mogu da improvizuju.

[sa interneta – Vikipedija:] Italija je bila rascepkana i politički slaba, ali je Rim i dalje bio centar umetnosti. Crkva je prisiljena da se suprotstavi udarima reformatora, bila je prinuđena da se menja, a promene u umetnsti dovele su do rađanja novog stila baroka; termin sa značenjem: bizaran, čudan.

Barok je kulturno-umetnički pravac koji je vladao u Evropi 1600–1750.-e. Nastao je u Italiji, odakle se raširio po celoj Evropi i njenim kolonijama.

U literaturi se javlja neslaganje o tome ko se može svrstati u barokne književnike. Po najširem mišljenju tu spadaju svi književnici 1550–1750.-e, tako da bi tu svrstali Migela Servantesa Savedra, koji je napisao svoj roman Don Kihoτ, koji se smatrao prvim romanom koji je po teoriji književnosti napisan kao žanr romana; Molijera, kao i Vilijem Šekspira. U literaturi se počelo operisati novim izražajnim sredstvima: paradoks, kontrast, apsurd, anafora.

Niče je rekao da se „barokni stil pojavljuje uvek kada velika umetnost počinje da opada".
Suštinski prelom u korišćenju ovog termina predstavlja pojava knjige Hajnriha Vilfina Renesansa i barok 1888.-e: u njoj je on ne samo analitički prikazao razvoj ovog stila u Rimu, već i razmotrio i mogućnosti primene ovog termina u istoriji knj. i muzike. Posle ovog, Vilfinovog pozitivnog vrednovanja barokne umetnosti, sledio je niz studija.

 

Posle Prvog svetskog rata u Nemačkoj se pojavljuje niz studija o baroku, u nem. literaturi u HVII veku, antologije poezije iz toga doba i sl. To nije slučajno: sličnosti tog trenutka s onim u sedamnestom veku, posle Tridesetogodišnjeg rata kao i onovremene ekspresionističke poezije s baroknom doveli su do razumevanja baroka zasnovanom na istina anistoričnom paralelizmu, ali i na njegovoj pojavi mogućnosti prihvatanja umetnosti ranije prezirane zbog njenih konvencija, zbog njenih tobože neukusnih metafora, alegorija, morbidnih ili senzualnih tema. U drugoj i trećoj deceniji HH veka termin barok vrlo je široko prihvaćen u studijama književnosti, naročito u delima Italijana Marija Praca i posebno velikog estetičara Benedeta Kročea. U srp. i hrv. istoriji knj. šira upotreba ovog termina pojavljuje se tek posle Drugog svetskog rata, pošto ga je još 1908.-e upotrebljavao Dragutin Prohaska, u studijama Andrije Anđala i mnogo šire – u radima o dubr.knj. sedamnaestog veka, Dragoljuba Pavlovića.

 

Barok u Dubrovniku – opšti pogled

 

Iz literature - Promene koje su krajem HVI veka i početkom HVII veka nastale i u ital. i u ostalim razvijenijim zapadnoevropskim knj. odrazile su se vrlo brzo i u dubr.poeziji, a posebno u lirici. Te promene, koje su – kako je poznato – bile uslovljene dubljim i korenitim izmenama ekonomskih, društvenih i političkih prilika, izvršenim u ovo vreme, dovele su do stvaranja jednog novog knj.pokreta koji će vladati kroz čitav sedamnaesti i dobru polovinu osamnaestog veka i koji će u pojedinim evropskim zemljama dobiti razne nazive, kao što su „seičentizam" u Italiji, „preciozni stil" u Francuskoj, „gongorizam" u Španiji, „eufjuizam" u Engleskoj,... U našoj knj.istoriografiji ovaj period se obično naziva dobom „katoličke reformacije/protivreformacije". Ovi nazivi još mogu biti dobri za izvesne naše kasne pokrajinske književnosti HVII veka koje predstavljaju više pismenost nego pravu književnost, ali je dubrovački deo naše litarutre ovoga doba isuviše razvijen i bogat i raznovrstan da bi se mogao stegnuti u okvire obnovljenog i borbenog katolicizma. Zbog toga bi za ovaj period možda najbolje odgovarao termin „barokna knj." pošto je barokni stil gospodario suvereno ne samo u knj. nego i u umetnosti skoro svih evropskih zemalja.

 

U lirici ovaj stil nije ništa drugo do davanje prednosti formi nauštrp sadržaja i postavljanje težišta poetskog stvaranja na igru reči, na preteranu upotrebu i zloupotrebu pesničkih figura, na iznenađujuće efekte koji se postižu neobičnošću forme i bizarnošću motiva.

Prva faza ovog baroknog stila je tzv. marinistička škola, čiji je osnivalac ital. pesnik Đan-Batista Marini, bio u svoje vreme poznat skoro u svim zapadnoevropskim zemljama, našla je odjeka u Dubrovniku na samom početku 17. veka. Tako već kod dubrovačkih pesnika Horacija Mažibradića i StijepaĐurđevića, koji svojim životom i radom stoje na prelazu iz 16. u 17. vek, nailazimo ne samo na prve prevode iz Marinija, već i sve bitne karakteristike marinističkog pesničkog stila. Njihov mlađi savremenik, poznati pesnik OsmanaIvan Gundulić, u mladalačkom periodu svoga knj.rada (1610–1620) takođe je pisao, danas izgubljene pjesni ljuvene u marinističkom stilu. Doduše, stroga cenzura katoličke crkve uspela je da za izvesno vreme potisne marinističku pesničku školu sa pretizmom (po pesniku Džirolamu Pretiju) i tzv. pesničkom školom papske kurije.

Predstavnici ovoga pravca brlo brzo su očistili liriku od marinističke senzualnosti i erotike, a kada su i pevali o ljubavi, oni su to činili na način sτidljivih ljubavnika koji se jedva usuđuju da na okolišni način iskažu svoja ljubavna osećanja, svodeći pri tome ljubavnu liriku na praznu igru reči i nagomilavanje poetskih figura. Takva „stidljiva" ljubavna lirika nije ipak mogla dugo trajati pa je marinizam, u kome su se dobrim delom nastavljale i renesansne tradicije, nanovo osvojio dubr.pesnike. Tako već u pesmama Gundulićevog mlađeg savremenika Ivana Bunića, koji s pravom uživa glas najboljeg dubr.liričara HVII veka, nalazimo ne samo očigledne uticaje savremene marinističke pesničke škole već i direktne prevode pojedinih Marinijevih pesama. Za Bunićevim primerom pošla je i većina ostalih lirskih pesnika iz sredine i druge polovine HVII veka, od kojih se kao tipični marinisti naročito izdvajaju Vlado Menčetić i Ignjat Đurđević. Prvi od njih dao je, pored ostalog, i izvrstan prevd poznatog Marinijevog ljubavnog speva Uzdasi Ergasτovi, dok se u mladalačkoj poeziji Ignjata Đurđevića pored uticaja ital.marinista, nalaze i očigledni tragovi Bunićevog uticaja.

Ali ma koliko da se dubr.barokna lirika razvijala pod uticajem savremene ital.seičentističke poezije, ona ipak i svom razvoju pokazuje i neke specijalne odlike po kojima se bitno razlikuje od svojih uzora. Jedna od tih specifičnosti koja je dominantna i koja tokom celog sedamnaestog veka vidno jača u svima poetskim rodovima jeste silan razvoj slovenskog, a još više užeg jugoslovenskog (slovinskog, ilirskog) rodoljublja. Odgovarajućeg patriotskog osećanja nije bilo ni u savremenoj seičentističkoj ni u ranijoj renesansnoj poeziji ital.pesnika. Ta originalna crta dubr.poezije HVII veka može se pravilno protumačiti samo kada se ima u vidu nesumnjiva činjenica da je ta patriotska tematika dubr.poezije došla kao prirodna posledica jačanja misli o borbi za oslobođenje naših naroda od turskog jarma, tj. procesom koji se vremenski potpuno poklapa sa prvim ustancima i prvim oblicima gerilske borbe naših ljudi protiv turskih osvajača.

Doduše, pojavu rodoljubivog osećanja mi imamo još u našoj renesansnoj knj., ali je ona tamo uglavnom bila ili strogo lokalnog karaktera, ili se gubila u maglovitim maštanjima naših humanista o veličini Slovena. U 17. veku to patriotsko osećanje dobija mnogo stvarniji, južnoslovenski karakter i postaje dominantna crta celokupne dubr. poezije. S tim u vezi treba isto tako istaći da dubr.barokna lirika u poređenju sa onom iz doba renesanse označava i u formalnom pogledu nesumnjiv korak napred: u versifikaciji (raznolikost stiha i gipkija i ritmičnija dikcija), dok se pesnički jezik i terminologija razvijaju sve više ka narodnom govoru. Taj proces bio je sasvim prirodan kada se ima uvidu da dubr.knj. za vreme celog svog razvoja, i pored svih stranih uticaja, nije nikada gubila vezu sa domaćim tlom i narodnim jezikom i knj. na kojoj je bila zasnovana. Nije zbog toga slučajno što se, npr., u Gundulićevom pesničkom jeziku, koji se u mnogome razlikuje od jezika dubr. pensika 16. veka, jasno osećaju izvesni izrazi i obrti iz savremene narodne epike, i što su i ostali dubr.barokni pesnici nastavili da obrađuju pojedine motive iz narodne poezije i života. Primeri Vlada Menčetića sa njegovom izvanredno uspelom pesmom Radonja i Ignjata Đurđevića, koji je u imitovanju nar.poezije pošao još dalje od svojih prethodnika, pokazuju najbolje sav značaj ove povezanosti dubr. umetničke poezije sa nar.usm.stvaralaštvom. U tom pogledu karakteristično je da su najranije zbirke naše nar.poezije počeli sakupljati dubr.književnici Đ. Mtijašević i J. Betodić,
Početkom 18. veka, a naročito posle smrti Ignjata Đurđevića, poslednjeg značajnog dubr.pesnika, dubr.lirika doživljava potpunu dekadenciju. Pokušaj da se osnivanjem knj. akademije – Akademije ispraznih – izvrši neka vrsa reforme dotadašnje lirike završio se potpunim neuspehom. U drugoj polovini osamnaestog veka Dubrovačkoj Republici već su bili izbrojani dani i ona zbog svog perifesnog položaja nije imala potrebne uslove da se iz strogo aristokratske republike razvije u modernu državu, u kojoj bi građanski stalež preuzeo vodeću ulogu u razvoju kulture i knj. Sasvim je zbog toga razumljivo što se i dubr.lirika 18. veka, posle neuspešnog pokušaja reforme, svela na čistu prigodnu liriku, da se, zatim, sa padom Republike sasvim ugasi.

 

Ljubavni motivi u poeziji Stijepa Đurđevića

 

Sa predavanja - Nije rano otkriven kao pesnik. Tek sredinom HH veka, u Dubrovačkom arhivu. Ranije je njegovo delo pripisivano njegovim savremenicima.

On je pevao ljubavnu poeziju u mladosti: Očiτuje jednoj mladici nevjeru nje muža – tu je na polovini između kasnog petrarkizma i ranog baroka – barokna dosetka (neverstvom uzvratiti neverstvo), nastoji da bude duhovit; Ljuveno uživanje – u 8-ercima i barokni motiv – motiv dvostruke ljubavi (dorio amore) – pesnik je istovremeno sa dvema vilama, jedina njegova briga je za koju da se opredeli; Dijeljenje od gospoje – tema rastanka u baroknom doživljaju: strastveno rastajanje, mnogo poljubaca, vrhunska poezija strasti; Lis pisan skupu djevojčica – „devojčica" u smislu devojka, tu je tugovanje ljubavnika zbog nemilosrdnosti gospođa; O godišτa svih u τebi – pokušao je da se igra rečima, ali nije uspeo u baroknoj dosetki.

Najvažnije: spev Derviš (Dervišijada). Derviši su ozbiljan, mističan red u islamu. Stijepo se s tim poigrao – neprilični, stari čovek iz druge, islamske sredine, još i monah, a zaljubljen i to u mladu hrišćanku. Kasnije se svrstavao u maskerate – izvodi maska derviša. Na kraju se smatra parodijom (parodija mora imati delo koje se ismeva – u ovom slučaju parodija na Šesτu gospođu). Kad je nastalo? 1618.-e je prošla Halijeva kometa, a delo nije nastalo pre toga – repata zvezda se pominje u delu.

 

Parodija u spevu Derviš Stijepa Đurđevića

 

Sa predavanja - Najvažnije: spev Derviš (Dervišijada). Derviši su ozbiljan, mističan red u islamu. Stijepo se s tim poigrao – prvo je smatrano da je ovo šaljivi spev, jer je u pitanju neprilični ljubavnik: stari čovek (o čemu govori ono dedo koje neprestano stoji uz derviš), zatim, iz druge je sredine (turske), a još je i zaljubljen (a ne bi smeo, jer je islamski monah) i to zaljubljen u mladu hrišćansku devojku. Kasnije se svrstavao u maskerate – izvodi ga maska derviša koja izgovara stihove ispod prozora gospoje, obraćajući joj se pesmom. Na kraju, trenutno se smatra parodijom (parodija mora imati delo koje se ismeva – u ovom slučaju parodija na Šesτu gospođu Andrije Čubranovića; dakle nije parodija druš.pojave, već odr. knj. dela).

Kad je delo nastalo? 1618.-e je prošla Halijeva kometa, a delo nije nastalo pre toga – repata zvezda se pominje u delu.

Ovo je bio vrlo popularan spev – po Dubrovniku je kružio u rukopisima i prepisima, nije sačuvan u autografu (sačuvani su prepisi iz 17.veka, jedan je u Vatikanskoj biblioteci; imamo prepisivača koji se zvao Miho Martini i njegov prepis je u Sarajevu), a štampano je 1839.-e u Dubrovniku kod Venecijanca Martekinija. Bez obzira što se ovo delo nalazi u brojnim antologijama, još uvek nije urađeno kritičko izdanje.

Radnja: derviš ugleda mladu damu na prozoru i zaljubi se nju, pa počinje da joj upućuje reči ljubavi, na šta ona ne reaguje, zbog čega se on na kraju naljuti i preti joj globom. Legenda o postanku dela: pisac je bio u zatvoru, u podrumu Kneževog dvora, pa kad izašao da se prošeta Kneževa ćerka je rekla: „Koji je ovo derviš?" – jer je bio zarasao u bradu i pocrneo. Zna se da je Đurđević 28.-e godine svoga života bio u zatvoru (i pre i posle), a jednom je bio za vreme kada je Gundulić (budući tast) bio Knez!

Postoji neprestani kvalifikator koji deluje kao refren: dedo derviš, sa epitetima koji su uvek novi i različiti (samo jedan put ali to se tumači kao greška): on je ašik (zaljubljen) dedo derviš, on daje podatke o sebi, kaže za sebe da je zbabljen i zgrbljen, pošto vodi život askete, ali kaže da nije tako star – hvali se svojom snagom, plemenitim rodom (potiče od kadune), hvali se bogatstvom, ljubavnim uspesima koji mu ne dolikuju jer je mistični kaluđer u islamu; on hvali njenu lepotu i želi da je pridobije, ali je ona nemilosrdna; zatim sledi faza gde on prikazuje svoju patnju, pa se vide etape petrarkističkog romana, ali parodirane i smešne. On proklinje svakog ko se uzda u ženu, preti joj globom, poziva je na megdan,... – na taj način mi vidimo tog nepriličnog ljubavnika u stvari kao smešnog, zbog situacije u koju ga je doveo pesnik, čime je ukinuta njegova tragika. „Komična" krivica (po kojoj je sličan Stancu iz Držićeve farse) – traži ljubav mlade osobe, a on je star; osim toga on je Turčin islamske vere a došao je pred vrata Dubrovčanke koja je hrišćanka.
Ima mnogo protivurečnosti između njegovih osećanja i načina na koji ih izražava – to je izvor smeha, jer je ličnost iz sasvim drugog sveta; on govori sa mnogo nežnosti o njoj, ali na smešan način (ona je lepa kao repaτa zvezda, on lije ljuτi šerbeτ suza) – govor mu je na momente neshvatljiv, zbog turcizama i uopšte neadekvatnih ili nerazumljivih reči – nasuprot dubrovačkom jeziku prefinjene lirike 17. veka.

Zašto je to parodija petrarkističke poezije? – Neprilični ljubavnik se udvara petrarkistički, čime se ismeva petrarkizam. On, zatim, prolazi kroz sve faze tzv. ljubavnog romana petrarkizma, kroz koje prolazi ljubavnik, a sve te faze su parodičke u odnosu na petrarkističke: opis njene lepote, opis njegove patnje,... – zbog toga predstavlja rani barokni obračun sa petrarkizmom.

 

Stih i stil Derviša Stijepa Đurđevića

 

Sa predavanja - Delo ima promišljenu strukturu (što inače nije karakteristika za dela tog doba) – 50 strofa po 6 stihova = 300, 8-erci, rima ababss (sestina, odn. sekstina – javlja se kod Sasina i u Suzama sina razmeτnoga). U prva 4 stiha se iznosi pisao, a u poslednja 2 se poentira. Postoji neprestani kvalifikator koji deluje kao refren: „dedo derviš", sa epitetima koji su uvek novi i različiti (samo jedan put ali to se tumači kao greška): ašik, on daje podatke o sebi, kaže za sebe da je zbabljen i zgrbljen, pošto vodi život askete, ali kaže da nije tako star – hvali se svojom snagom, plemenitim rodom, bogatstvom, ljubavnim uspesim; on hvali njenu lepotu i želi da je pridobije, ali je ona nemilosrdna; zatim sledi faza gde on prikazuje svoju patnju, pa se vide etape petrarkističkog romana, ali parodirane i smešne. On proklinje svakog ko se uzda u ženu, preti joj globom, poziva je na megdan,... – na taj način mi tog nepriličnog ljubavnika, u stvari smešnog, zbog situacije u koju ga je doveo pesnik, čime je ukinuta njegova tragika. Komična krivica (po kojoj je sličan Stancu iz Držićeve farse) – traži ljubav mlade osobe, a on je star; osim toga on je Turčin islamske vere a došao je pred vrata Dubrovčanke koja je hrišćanka. Ima mnogo protivurečnosti između njegovih osećanja i načina na koji ih izražava – to je izvor smeha, jer jedna ličnost, iz sasvim drugog sveta; on govori sa mnogo nežnosti o njoj, ali na smešan način (repaτa zvezda, šerbeτ suza) – govor mu je na momente neshvatljiv, zbog turcizama i uopšte neadekvatnih ili nerazumljivih reči – nasuprot dubrovačkog jezika prefinjene lirike HVll veka. Zašto je to parodija petrarkističke poezije? – Neprilični ljubavnik se udvara petrarkistički, čime se ismeva petrarkizam. On, zatim, prolazi kroz sve faze tzv. ljubavnog romana petrarkizma, kroz koje prolazi ljubavnik, i sve te faze su parodičke u odnosu na petrarkističke: opis njene lepote, opis njegove patnje,... – rani barokni obračun sa petrarkizmom.

 

Pregled literarnog stvaralaštva Dživa Gundulića

 

Sa predavanja - Književno delo Gundulića – kralj ilirske poezije. U njegov značaj se nije sumnjalo. Njegova ljubavna poezija nije sačuvana, ali prema onome što se može rekonstruisati, bila je bez iskrenosti, maniristička, barokana. Oženio se u 40-im godinama. Ljubavi nije imao pre toga braka. Sačuvana je pesma Ljubavnik sramežljiv – nije originalna, već prepev Điroma Pretija, italijanskog pesnika. Mnogo uzdaha – konvencioanlna pesma.

Dramsko delo je značajnije – u periodu 1609−1620: napisao 10 drama koje su izvođene kao spektakli u pompeznom stilu; ne sadrže velike literarne vrednosti, ali ih je pratila raskoš i muzika. Pisao je pastorale, melodrame i melodramske balete.

Pastorala: Posveτilišτe ljuveno (5 činova, ali opet prevod italijanske), Korenka od Šira (opet prevod mitološke priče). Melodrame: Galaτea, Prozerpina ugrabljena od Pluτona (3 čina+prolog), Arijadna (5 činova). B Balet: Dijana ima 88 stihova i možda bi mogla biti balet, Armida – 114 stihova – oba dela su štampana 1837.-e u Dubrovniku. Izgubljena dela: Čerera – melodrama, Adon , Kleopaτra – tragedija.

Ono što je važno za nas: spev Suze sina razmeτnoga, pastorala Dubravka i ep Osman.

 

Alegorija u pastorali Dubravka Dživa Gundulića

 

Dramom u stihu metaforički nazvanom Dubravka Gundulić se vraća teatru. U starijoj književno - istorijskoj literaturi to se delo, zbog brojnih idilično - pastirskih scena, tumačilo kao pastorala, ali noviji proučavaoci otkrili su da Dubravku s baroknom dramom povezuje alegoričnost poprišta, likova i zapleta, a upravo je prozirna politička alegorija pridonela njenoj izuzetnoj popularnosti. Njeni stihovi služili su kao geslo hrvatskih nacionalnih ideologija.

 

Sa predavanja - Dubravka je bila obožavana zbog svoje raskošne izvedbe: kostimi, scena i muzika. Stihovi su 12-erci, 8-erci i 5-erci – mogla se recitovati i pevati, čime se ovo delo polako udaljava od pastorale, a približava se melodrami (primat počinje da preuzima muzika). Malo prevazivali žanrovski smisao, jer je poučno delo. Mesto – Dubrava (alegorija Dubrovnika); vreme – ne hrišćansko, pagansko, ali se poklapa sa pesnikovim vremenom zbog korupcije; likovi – pesnikovi sugrađani sa mnogim manama i nevoljama; sloboda – ponos Dubrovnika. Ova pastorala je himna Dubrovačkoj slobodi – antologijski stihovi: O lijepa, o draga, o slaτka slobodo... Gundulić je ovako reagovao, jer je nešto ugrožavalo slobodu toga vremena. Šta ili koga predstavlja Dubravka? Da li ona predstavlja ugroženu Dubrovačku Republiku, aristokratsku vlast (ako je neka vlast ugrožena ne znači da je i država ugrožena); da li Dubravka predstavlja Kneza? Gundulić hvali stara vremena – što je konvencionalno – ali je značajnije to što se zalagao da se održi sloboda Dubrovnika.
Zapravo, Dubravka kao lik možda nije baš u celovitosti Dubrovnik, već pre simbol Kneza, odn. aristokratske vlasti koju su ugrožavali oni koji je se žele bespravno dočepati, tj. ona je alegorija titule koju svi žele da se domognu uz pomoć novca. Nastala je, dakle, na osnovu realija Dubrovačke Republike, odn. njenog trenutnog političko-društvenog stanja, čime je Gundulić bio duboko zaokupiran – činjenica da plemstvo sve više slabi, zbog bogatih građana koji žele da ih svrgnu i sami se popnu na presto. Ličnosti: Dubravka, Miljenko i Grdan – zapravo su alegorije, odn. simboli: Dubravka = Kneževa titula koju građani žele da prisvoje, Miljnko = plemenita vlastele koja se odlučuje na borbu i koja na kraju pobeđuje, Grdan = građanstvo koje žudi za vlašću.

 

Realni elementi u Dubravki Dživa Gundulića

 

Lični stav - Tri (četiri – ako računamo i onu scenu gde Stojna, kao u Tireni, kritikuje moderne snajke kako malo rade a mnogo se udešavaju – mada se ovo može svrstati zajedno sa onim što satirica govori) stvari su koje najviše upadaju u oči prilikom čitanja ove pastorale, a mirišu na stvarni život:

1. Trenutak (koji se ponavlja više puta) kada se pastiri žale kako im vuci neprestano vrebaju ovce i kako, čak, Miljenko više ne mari što mu je po koja ovca nestala, a sve to jer je u zaslepljenoj potrazi za Dubravkom.

2. Satirica Jeljenka se setna jer njen ljubljeni satir Divjak ne gleda nju, već juri za vilama koje su samo prividno lepe, uz mnogo truda i izveštačenosti (sledi opis ulepšavanja koji su možda koristile ondašnje dame ili, čak, kurtizane), dok je ona prirodno lepa i zaljubljena.

3. Na kraju se, pred rasplet, govori o tome kako je uopšte došlo do glavnog zapleta – likovi se žale na to kako je umesto ljubavi u njihovom mestu (tj. Dubrovniku) zavladalo zlato, te onaj ko ima zlato ima i moć nad onima (tj. nad svima) koji su gladni zlata i kojima se na to svodi život, te zato strada i jadna Dubravka, koja je, zbog mita koji su primile sudije, prodana onome ko ima, a ne onome ko je voli. Govori se, dakle, o korupciji koja vlada u visokim društvenim i državnim slojevima i koja kontaminira čitav život građanstva, obuhvatajući čak i onaj segment koji treba da ostane privatan, intiman i da u potpunosti zavisi od emocija a ne od kalkulacije.

 

Pastorale Tirena – Dubravka: sličnosti i razlike

 

Sa predavanja - I Tirena i Dubravka su varijante sijenske pastorale, dakle Tirena je žanrovska prethodnica Dubravke; obe prikazuju dva sveta: idilični i komični.

Uspostavljene su paralele između likova i scena (Tirene i Dubravke): Divjak i Gorštak se svađaju ko je bolji svirač i pevač, Obrad i Pribad u Tireni, ili Vukodlak i Kojak u Venere i Adon. Majka u oba dela nosi isto ime – Stojna. Onda imamo pohvale Dubrovniku. U završnoj sceni npr. na žrtveniku boginje slobode kod Gundulića se nalazi maslina od Miljenka, cvet i ružica od Dubravke, a Zagorko stavlja uzdahe, dok kod Držića imamo Ljubmirovo srce, Radmilovu liru i Ljubenkove pesme. Ugledanje postoji i u odnosu na ital.pastorale.

 

Lični stav - Sličnosti: Tirena govori o ljubavi vile i pastira; takođe i Dubravka; i jedna i druga pastorala opevaju lepotu vile po kojoj nose naziv; na kraju trijumfuje ljubav; zajednička imena pojedinim likovima: Miljenko (koji je u Tireni bio sporedni, a u Dubravci je glavni lik), Stojna, Ljubmir, Radmio; Stojnino mišljenje o „današnjim" snajkama – da su lenje kad je rad u pitanju, ali su vredne kad treba da se ulepšavaju, a i kada spletkare mužu i svekrvi iza leđa; Miljenko tuguje za Dubravkom, kao što Ljubmir tuguje za Tirenom.

Razlike: Lik Tirene je angažovaniji od lika Dubravke – češće se javlja u fabuli pastorale, češće ispoljava osobine i češće dela, dok Dubravku vidimo samo epizodno, više radi dočaravanja njenog raskošnog fizičkog portreta, a konstantno o njoj saznajemo iz onoga što o njoj pričaju drugi likovi; Tirena nije udata za satira, on joj čak nije ni izmamio poljubac, dok je Dubravka na silu verena za Grdana; mnogi likovi koji se ne javljaju u Dubravci, postoje kod Tirene (npr. Radat, Remeta, Dragić, Kupido, Glas iz Neba,...),i obrnuto (Redovnik, Glasnik, Ribar, Ljubdrag Starac, Brštanko, Gorštak, Vuk, Jeljenka satirica, Skupovi pastira i vila – novo: javljaju se horovi;...); u Tireni se javlja samo simbolično jedan predstavnik satira, a u Dubravci čitava plejada, čak se javlja i ženka satirica, a i, osim toga, satirima je ovde dano više prostora da se ispolje, da komentarišu život, da sami prožive više u samoj pastorali, dok je u Tireni pojava satira znatno ređa i obično negativno boji tok radnje; Tireni, kao liku, nije učinjena nepravda, dok je Dubravka žrtvovana, tj. na silu verena za čoveka koji je podmitio dubrovačke sudije, iako je još od svog detinjstva obećana Miljenku, kome i doliči da joj bude verenik jer su oboje lepi i dobri; Dubravka se završava svojevrsnom himnom slobodi koju izgovaraju Skup pastira i Redovnik, dok se Tirena završava prizorom Kupida koji veliča nepobedivu ljubav, čime se ukazuje i na različite poruke pastorala, odn. propagiraju se različiti životni stavovi: renesansna Tirena je slikoviti prikaz svemoći ljubavi koja čak može i vaskrsnuti mrtve, dok je barokna Dubravka alegorija, verovatno, Kneževe titule kao simbola aristokratske vlasti koja je trenutno bila ugrožena od strane građanstva, a istovremeno je i alegorija same Dubrovačke Republike kome je u istoriji bila najvažnija sloboda i koja pati kada joj je oduzeta.

 

Greh i kajanje u spevu Suze sina razmeτnoga Dživa Gundulića

 

Različita je razrada greha u odnosu na predtekst: u biblijskoj paraboli sinovljev greh je prikazan kao opšte hedonističko uživanje u životu, u rasipanju novca i neumerenosti svake vrste. Poema takođe preuzima te grehe, ali veže ih uz jedan glavni – bludnost, podstaknutu lepom ženom. Bludnost je podstaknula sina i na rasipanje; imetak ne gubi trošeći na vlastitu raskoš i ugodu, nego kupujući ženi razne vredne poklone, ne bi li zadobio njenu naklonost. Lik razbludne žene ne postoji u biblijskoj paraboli, a u poemi je izostavljen lik starijeg sina zbog čega je nešto drugačiji završetak i znatno drugačija poruka.

I parabola i poema razrađuju problem greha, spoznaje, pokajanja i oproštaja, no pouka parabole usmerena je prema „pravednima" kojima se napominje kako svako obraćenje grešnika treba slaviti jer ovaj braτ τvoj bio je mrτav i živi opeτ, bio je izgubljen i nađe se, dok se pouka poeme (Lk 15, 32) zadržava na grešniku ističući kako će svakome ko se iskreno pokaje biti oprošteni gresi i osigurana večnost.

 

Stil - Poema kao termin još u antičkoj literaturi imala je opšte značenje, verovatno je to jedan od razloga zbog kojeg je kao vrsta do danas ostala nedovoljno određena te utelovljuje karakteristike svih triju knj.rodova – lirike, epike i drame. Razrađena fabula, likovi i pripovedač karakteristike su epskog; karakteristike dramskog mogu se očitati u jakoj unutrašnjoj borbi glavnog lika i dugim monolozima; lirska je sama forma – izrazita nabijenost emocijama, promišljanja o moralno-teološkim pitanjima i brojne pesničke figure, među kojima je bitno istaknuti uz najčešća poređenja i epitete, snažne metafore i brojne figure suprotnosti (oksimorone), paradokse i snažne antiteze. Antiteza greh–pročišćenje prožima čitavo delo tako da se ono u celosti može shvatiti kao velika antiteza. Takođe delo obeležava i alegoričnost, jer priča o odnosu oca i sina – može se preneti na odnos Boga i čoveka.

Sadržaj - Sagrešenje: U prvi plač uvodi se suzama sina koji oplakuje svoje grehe u nadi da će, ako prolije dovoljno suza, njegova duša okupana pokajanjem biti ponovo čista i dostojna Božje prisutnosti. Zaziva Boga i moli Ga da mu pošalje Duha Svetoga, a obraća se i Isusu Hristu objedinjujući u svom pozivanju sve Tri Božanske Osobe u simbolično Sveto Trojstvo. Govori o gresima i grešnom čoveku, nedostojnom Božje milosti, uzdajući se ipak u to da će se Bog smilovati onom ko se iskreno pokaje za svoje grehe. Obraća se grešniku istovremeno se obraćajući celom čovečanstvu savetujući mu da se kloni zla kako bi bio dostojan života sa Svevišnjim. Posle opšteg promišljanja o grehu počinje govoriti o sebi, sinu koji se odmetnuo od oca, uzevši njegovo imanje da bi zadovoljio svoje apetite za putenim užicima, sve dok nije potrošio sve bogatstvo i ostao bez ičega. Oskudica ga je naterala na razmišljanje o lagodnom životu koji je imao živeći sa ocem: slatko opijanje, u zlatu sazidana kuća, sluge na raspolaganju u svakom trenutku, raskošna postelja u kojoj se budio nakon bludnih besanih noći. Bludnost podstaknuta zamamnom, lepom ženom dovela ga je do bede, pustoši; dok kod njegovog oca i sluge žive u blagostanju, on samuje gladan, poput zveri, u nepoznatoj zemlji, svinje su mu društvo, planina – dom, hladan kamen – jastuk. Zaslepljen zlatnom kosom i rumenim obrazima nije video koliko je ta žena lažljiva, besramna, svoje telo dala bi svakome: nižući oštre antiteze razmetni sin opisuje ženu prvo govoreći o njenoj slatkoći i lepoti, a nakon toga iznosi drugu, tamnu stranu za koju je bio slep sve dok se nije osvestio. Trudio se da bi je osvojio pišući pisma, ali ona je ostajala hladna, skrivala se od njega i cepala njegova pisma. Tek kada ju je počeo darivati zlatom, ona napokon pada u njegovo naručje. Srećan, pomislivši da ga ona napokon voli, da je uspeo dopreti do njenog srca daruje joj sve više i više. Vremenom shvata da je njena ljubav zapravo bila tek ljubav prema darovima koje joj je donosio. Sam, ostavljen, sveden na prosjački štap, shvata da nema zlata kojim bi osvojio njenu ljubav, jer njoj nisu bitni lepota, pamet, razum, vernost – važni su joj samo bogatstvo i darovi. Razorila ga je poput požara ili poplave, iznutra i spolja, materijalno i duhovno. Greh ga je obuzeo, proždirao deo po deo. Nastanio se u duši čineći je gnjilom. Preostaje mu samo kajanje.

Spoznanje - Na početku drugog plača ponovno se javlja lirski subjekt sa svojom refleksijom o Božjoj veličini i postanku sveta. Prikazuje razmetnog sina koji se nalazi u krdu svinja i nada se da će umreti od gladi ili da će ga proždiratii neke divlje zveri jer bilo bi pravedno da oni koji kao zveri žive od zveri budu i proždirani. No njegova je prljavština i duhovna – zaprljan je grehom, pa i zveri zaziru od njega. Razmišlja o lepoti koja mu je bila izvor svakog zla: ona svetlost pretvara u tamu, raskida zavete, ona je plamen koji prži, a ne krepi, a najbolje je dočarava kao stablo koje se neplodno širi svojom krošnjom samo stvarajući veliku senku. Spoznaje koliko je grešio. Kose koje je nekada zvao zlatnima, sada vidi kao zmije što ujedaju, lice nekad obasuto ružama sada je drač, a medene su usne otrov. Zaveden mladošću, slobodom i željom za putenim užicima napustio je rodni kraj, lutao je zemljama i šumama u potrazi za ugodom, a na kraju je pronašao jad, brigu i tugu. Svojim životom svedoči o svetu koji se temelji na suprotnostima što se večito izmenjuju – sve što je lepo, krije neku gadost, sve što ima početak ima i kraj. Čovek čim se rodi počne umirati i to mu je sudbina. U ovom životu ništa nije stalno – sve pada u zaborav. Promišlja i o smrti, deli je na fizičku i duhovnu – fizička smrτ od sviτa tek je kratak uzdah, duhovna smrt smrτ od duše je večna, jer lišava čoveka večnog blaženstva u Raju. Dobri će ljudi posle smrti u Raj pun raskoši – njihova duša uživaće svu slavu i blaženstvo večnog života pod okriljem Svetog Trojstva. Zli ljudi osuđeni su na večno ropstvo u tami Pakla, uz zvuke plača i škrgut zuba. Razmetni sin obraća se svojoj duši koja treperi i čezne za čistotom, strahujući od Pakla i večne patnje – želi očistiti svoju dušu kako bi bila dostojna Boga.

Skrušenje - Neutralni kazivač govori o čudima Svemogućega Boga – on može učiniti sve, no u jednu stvar ipak ne dira: čovekovu slobodnu volju. Razmetni sin živeo je predan bludnosti, grešnim životom, ali skrušio se, čvrste želje za preobraćenjem i Bog mu je pročistio srce i dušu: dogodilo se najveće čudo – preobraćenje jednog grešnika. Razmetni sin, grešnik usred pustoši, zavapio je Bogu, oplakivao svoje grehe. Ničice pavši na zemlju, tresući se sav od muke, jada i boli, grca u suzama i jedva smogavši snage ispovediti svoje grehe. Ispovedajući se istovremeno se pita o svetu, moralnim vrednostima, prolaznosti. Promišlja o Bogu, koji je čoveku toliko dobar, za njega je stvorio ovaj svet, dao mu da pije, jede, postavio ga za vladara životinjskog i biljnog sveta, dao mu je razum da može odvojiti dobro od zla, a čovek je ipak toliko nezahvalan i nedostojan svega toga. Razmetni sin plače ganut Božjom dobrotom koja sve nadvisuje i njegovo se srce rastapa – nije više ledeno. Bog ga čisti od svega i on ustaje ponovo rođen. Odlučuje vratiti se svom ocu i zamoliti ga da ga primi kao slugu. Svestan da nije više dostojan zvati se njegovim sinom, teško mu je vratiti se nakon svega što je učinio. Kaje se za sve grehe, a njegove suze svedoče o tome. Dolazi k ocu i pada mu pod noge, moleći ga za oproštaj. Otac ga srdačno dočekuje, pun ljubavi, daje mu poljubac oproštaja, oblači u novu, belu odeću, slavi Boga i zahvaljuje mu za sinovljev povratak.

 

Negativna slika ženske lepote i mizogenstvo u spevu Suze sina razmeτnoga Dživa Gundulića

 

Nakon opšteg promišljanja o grehu počinje govoriti o sebi, sinu koji se odmetnuo od oca, uzevši njegovo imanje da bi zadovoljio svoje apetite za putenim užicima, sve dok nije potrošio sve bogatstvo i ostao bez ičega. Oskudica ga je naterala na razmišljanje o lagodnom životu koji je imao živeći sa ocem: slatko opijanje, u zlatu sazidana kuća, sluge na raspolaganju u svakom trenutku, raskošna postelja u kojoj se budio nakon blidnih besanih noći. Bludnost podstaknuta zamamnom, lepom ženom dovela ga je do bede, pustoši; dok kod njegovog oca i sluge žive u blagostanju, on samuje gladan, poput zveri, u nepoznatoj zemlji, svinje su mu društvo, planina dom, hladan kamen jastuk. Zaslepljen zlatnom kosom i rumenim obrazima nije video koliko je ta žena lažljiva, besramna, svoje telo dala bi svakome nižući oštre antiteze razmetni sin opisuje ženu prvo govoreći o njenoj slatkoći i lepoti, a nakon toga iznosi drugu, tamnu stranu za koju je bio slep sve dok se nije osvestio. Trudio se da bi je osvojio pišući pisma, ali ona je ostajala hladna, skrivala se od njega i cepala njegova pisma. Tek kada ju je počeo darivati zlatom, ona napokon pada u njegovo naručje. Srećan, pomislivši da ga ona napokon voli, da je uspeo dopreti do njenog srca daruje joj sve više i više. Vremenom shvata da je njena ljubav zapravo bila tek ljubav prema darovima koje joj je donosio. Sam, ostavljen, sveden na prosjački štap, shvata da nema zlata kojim bi osvojio njenu ljubav, jer njoj nije bitna lepota, pamet, razum, vernost – važni su joj samo bogatstvo i darovi. Razorila ga je poput požara ili poplave, iznutra i spolja, materijalno i duhovno. Greh ga je obuzeo, proždirao deo po deo. Nastanio se u duši čineći je gnjilom. Preostaje mu samo kajanje.

 

Na početku drugog plača ponovno se javlja lirski subjekt sa svojom refleksijom o Božjoj veličini i postanku sveta. Prikazuje razmetnog sina koji se nalazi u krdu svinja i nada se da će umreti od gladi ili da će ga proždirati neke divlje zveri jer bilo bi pravedno da oni koji kao zveri žive od zveri budu i proždirani. No njegova je prljavština i duhovna – zaprljan je grehom, pa i zveri zaziru od njega. Razmišlja o lepoti koja mu je bila izvor svakog zla: ona svetlost pretvara u tamu, raskida zavete, ona je plamen koji prži, a ne krepi, a najbolje je dočarava kao stablo koje se neplodno širi svojom krošnjom samo stvarajući veliku senku. Spoznaje koliko je grešio. Kose koje je nekada zvao zlatnima, sada vidi kao zmije što ujedaju, lice nekad obasuto ružama sada je drač, a medene su usne otrov. Zaveden mladošću, slobodom i željom za putenim užicima napustio je rodni kraj, lutao je zemljama i šumama u potrazi za ugodom, a na kraju je pronaša jad, brigu i tugu. Svojim životom svedoči o svetu koji se temelji na suprotnostima što se večito izmenjuju – sve što je lepo, krije neku gadost, sve što ima početak ima i kraj.

Različita je i razrada greha: u biblijskoj paraboli sinovljev greh je prikazan kao opšte hedonističko uživanje u životu, u rasipanju novca i neumerenosti svake vrste. Poema takođe preuzima te grehe, ali veže ih uz jedan glavni – bludnost, podstaknutu lepom ženom. Bludnost je podstaknula sina i na rasipanje; imetak ne gubi trošeći na vlastitu raskoš i ugodu, nego kupujući ženi razne vredne poklone, ne bi li zadobio njenu naklonost. Lik razbludne žene ne postoji u biblijskoj paraboli, a u poemi je izostavljen lik starijeg sina zbog čega je nešto drugačiji završetak i znatno drugačija poruka.

 

Stilski postupci baroka na primeru Gundulićevog speva Suze sina razmeτnoga

 

Godine 1622.-e u Veneciji izlazi prvo izdanje religiozne poeme, odn. baroknog plača Suze sina razmeτnoga, koja predstavlja inovaciju u vrstama starije hrv. knj. i uzor mlađim pesnicima poput Ivana Bunića i Ignjata Đurđevića. Delo se sastoji od tri „plača" (tj. pevanja): Sagrešenje, Spoznanje i Skrušenje, a predpostavlja se da su na koncepciju poeme uticali ital. pesnici Luiđi Tansilo i Erasmo da Valvasone. Gundulić građu za svoje delo pronalazi u paraboli o povratku i pokajanju rasipnoga sina iz Jevanđelja po Luki (Lk 15).

Suze sina razmeτnoga delo je u kome se mogu prepoznati barokne karakteristike: bogata i končetozno razvijena metaforika i antiteza, česta upotreba figura nabrajanja, ali i opšta polazišta duhovnoga života: ispraznost i prolaznost ovozemaljskih uživanja, potreba iskupljenja greha i prihvatanje načela hrišćanske vere.

Poema kao termin još u antičkoj literaturi imala je opšte značenje, verovatno je to jedan od razloga zbog kojeg je kao vrsta do danas ostala nedovoljno određena te utelovljuje karakteristike svih triju knj.rodove – lirike, epike i drame. Razrađena fabula, likovi i pripovedač karakteristike su epskog; karakteristike dramskog mogu se očitati u jakoj unutrašnjoj borbi glavnog lika i dugim monolozima; lirska je sama forma – izrazita nabijenost emocijama, promišljanja o moralno-teološkim pitanjima i brojne pesničke figure, među kojima je bitno istaknuti uz najčešća poređenja i epitete, snažne metafore i brojne figure suprotnosti (oksimorone), paradokse i snažne antiteze. Antiteza „greh/pročišćenje" prožima čitavo delo tako da se ono u celosti može shvatiti kao velika antiteza. Takođe delo obeležava i alegoričnost, jer priča o odnosu oca i sina – može se preneti na odnos Boga i čoveka.

 

Forma - Gundulićevo delo je religiozna poema struktuirana u 3 plača – svaki započinje iz Lukinog Jevanđelja iz kojega je i tema preuzeta. Plačevi su naslovljeni po trima fazama kroz koje prolazi razmetni sin: sagrešenje - spoznanje - skrušenje. Na početku se nalazi i kratka posveta u prozi Pri svijeτlomu gospodinu Jeru Dživa Gundulića formalno odeljena od plačeva u kojoj se autor osvrće na tradiciju dubr.pesništva i kratko najavljuje temu. Delo je pisano u simetričnim osmercima, kombinovanim u sekstine, pri čemu 1.plač ima 74, 2.-i 56 i 3.-i 92 osmeračke sekstine, rime ababcc.

Parabola kao oblik predstavlja produženo poređenje, uklopljeno u veće prozno delo, u ovom slučaju u Bibliju.

 

Sa predavanja - Suze sina razmeτnoga – 1620.-e u Veneciji, posvećena stricu. Kraći spev sa religiozno-refleksivnom tematikom. Refleksije o svetu i životu. U 8-ercu, strofe su sestiine, rima ababss; 3 plača počinju suglasnikom S i u njima dominira S i Z. Posle naslova imamo citat iz Biblije koji je na latinskom, ali koji se sada prati kada se štampa delo. Junak je junak baroka – pokajnik – ošta tema baroka u svim umetnostima! I to je uticaj katoličke reformacije. Tema je iz Novog Zaveta, Jevanđelja po Luki, 15.-a glava – parabola o bludnom sinu. 3 plača su 3 momenta u duši čoveka: greh, svest o grehu i suštini ljudskog života, kaje se. Nema radnje – samo razmišlja. Sgrešenje – dušepoznanje – skrušenje. Uzrok njegovog kraha je žena i to neka bez morala, srebroljubiva. Gorke sentence o uzaludnosti traženja ljubavi od bludne žene. Počinju opšte filosofske teme: lepota, svet je varljiv, život je smućeno jedno more, smrt gleda u svačije lice, slavi dušu koja je delo Božje, neumrla i čista. Završava se refleksijom o Bogu. Pedagoška, poučna poetika, sa ciljem da deluje da grešnike, da ih navede na preokret ka pozitivnom! Barokni pesnik zna da poezija treba da donese čuđenje i zadovoljstvo, da bi čitalac lakše progutao gorčinu istine. Delo je prožeto iskrenom religioznošću. Ima puno uzdaha, ali ne i pesimizma – hrišćanin nije pesimista. Smrt je novo rođenje. Ali ima i naturalistččkog prikazivanja. Svet je postavljen u antitezama, što je tipično barokno. Metafora – stalna i produžena. Hiperbola, igre reči, neoriginalne ali iskrene sentence, mnogo prećutanih citata, npr. iz Jeđupke, sa ciljem da razveseli čitaoca. (...) Albert Kaler dao je visoke ocene, kao i Isidora Sekulić.

 

Filozofija prolaznosti u Gundulićevoj spevu Suze sina razmeτnoga

 

Sin koji pripoveda svojim životom svedoči o svetu koji se temelji na suprotnostima što se večito izmenjuju – sve što je lepo, krije neku gadost, sve što ima početak ima i kraj. Čovek čim se rodi počne umirati i to mu je sudbina. U ovom životu ništa nije stalno – sve pada u zaborav. Promišlja i o smrti, zarez deli je na fizičku i duhovnu – fizička smrτ od sviτa tek je kratak uzdah, duhovna smrt smrτ od duše je večna, jer lišava čoveka večnost blaženstva u Raju. Dobri će ljudi posle smrti u Raj pun raskoši – njihova duša uživa će svu slavu i blaženstvo večnog života pod okriljem Svetog Trojstva. Zli ljudi osuđeni su na večno ropstvo u tami Pakla, uz zvuke plača i škrgut zuba. Razmetni sin obraća se svojoj duši koja treperi i čezne za čistotom, strahujući od Pakla i večne patnje – želi očistiti svoju dušu kako bi bila dostojna Boga.

 

Iz Dušanove skripte - Filosofija prolaznosti postoji još u renesansi, ali u baroku dobija veći smisao, naročito u mislima da je život prolazan i da je sve na svetu ništavilo. Konkretno u ovom spevu izgubljeni sin je spoznao da je sve na svetu prolazno, da je život kratak, prevrtljiv i prolazan kao smućeno jedno more, smrt je neibežna: možeš da bežiš kud god znaš i da činiš šτa hoćeš, ali smrτ τe svuda sledom sledi; smrt je ista za sve – ona ne gleda ničije lice, njoj su svi jednaki (stari, mladi, rob, kralj); smrt je gluva i slepa – uništila je ohole zgrade, tj. visoke do nebesa, lepe gospođe i kraljice sa zlaτnom kosom, junake koji su se rvali sa medvedima pretvorila je u pepeo... Svi ljudi su u lakτu zemlje zbijeni: istočna carstva, gospoda rimska – svi koji su nekada vladali i bili veliki sada im se ne zna ni ime, a sva kraljevstva, gradovi i plemstva sada je trava prekrila. Život je samo hip, čovek nikada nije miran u srcu i svaki dan misli o tome kako ništa nije večno, sve je prošlo,...

Smrt je samo telesna i ona je nužna – svako ko se rodi mora da umre; smrτ od duše je vjekoviτa, tj. konačna. Posle telesne smrti, koja je ista za sve, dobri idu u Raj, a zli u Pakao. Duša čovekova je ono što je večno.

Sin je spoznao da je ovaj svet pun poroka i zla, da je žena oličenje pohlepe za novcem, da je lepota prolazna, a da je trajna samo Božja milost koja se treba zaslužiti.

 

Gundulićeve Suze sina razmeτnoga i Biblija

 

Religiozna poema Suze sina razmeτnoga nastala je prema paraboli iz Jevanđelja po Luki (Lk 15, 11–32) o ocu koji sinu oprašta neposlušnost i suludo potrošen imetak, nakon što se ponizno pokajao svestan težine svojih dela. Gundulić preuzima i razrađuje temu ostavljajući prepoznatljivima osnovne crte predteksta.

Parabola, kao oblik, predstavlja produženo poređenje, uklopljeno u veće prozno delo, u ovom slučaju Biblije. Biblijska parabola o neposlušnom sinu ima svega dvadesetak redaka, a ista tema se razrađuje u poemi na 1332 stiha. Osnovna, sažeta biblijska priča u poemi se proširuje brojnim sinovnim premišljanjima o smislu života i smrti, grehu, a mnogi su stihovi posvećeni i kajanju, plaču zbog počinjenih grehova.

Monolozima sin iznosi i radnju, stoga se, uz ulogu lika, u njemu ostvaruje i uloga pripovedača, s tim da se na nekim mestima javlja i sveznajući pripovedač da bi najavio monolog. U biblijskoj paraboli javlja se samo sveznajući pripovedač.

Različita je i razrada greha: u biblijskoj paraboli sinovljev greh je prikazan kao opšte hedonističko uživanje u životu, u rasipanju novca i neumerenosti svake vrste. Poema takođe preuzima te grehe, ali veže ih uz jedan glavni – bludnost, podstaknutu lepom ženom. Bludnost je podstaknula sina i na rasipanje; imetak ne gubi trošeći na vlastitu raskoš i ugodu, nego kupujući ženi razne vredne poklone, ne bi li zadobio njenu naklonost. Lik razbludne žene ne postoji u biblijskoj paraboli, a u poemi je izostavljen lik starijeg sina zbog čega je nešto drugačiji završetak i znatno drugačija poruka.

I parabola i poema razrađuju problem greha, spoznaje, pokajanja i oproštaja, no pouka parabole usmerena je prema „pravednima" kojima se napominje kako svako obraćenje grešnika treba slaviti jer ovaj braτ τvoj bio je mrτav i živi opeτ, bio je izgubljen i nađe se, dok se pouka poeme zadržava na grešniku ističući kako će svakome ko se iskreno pokaje biti oprošteni gresi i osigurana večnost.
Istorijski okvir epa Osman Dživa Gundulića i njihova obrada.

 

Iz literature - Gundulić nije veliki Tasov dužnik jedino u poetskoj teoriji; još više on je to u neposrednom i praktičnom ostvarenju svoje epopeje. Izvanredni poznavalac Oslobođenog Jerusalima, koji je čitav znao napamet i koji je smatrao većim od svih ep.dela što su mu prethodila, Gundulić je taj ep izabrao za model i ugled, i vidno je pošao za njim, u mnogim pogledima. Po tome, on je jedan od mnogobrojnih Tasovih sledbenika, najveći u našim stranama i jedan od najvećih što ih je znameniti ital.pesnik ikada imao.

Ali on nije puki epigon, i ambicija mu ide daleko više od ropskog ponavljanja onoga što je voleo i cenio u delu svog učitelja. Podražavanje je Gundulić shvatio na način na koji se ono shvatilo u najboljim humanističkim raspravama o poeziji: to je podražavanje koje vodi želja da se uzor dostigne, još više da se on, kad god je to, i u čemu je god to moguće, nadmaši i prestigne.
Tasov uticaj na Gundulića, koliko je mnogostruk i snažan, toliko je i neskriven; on se pokazuje već prvom pogledu. Čitalac Osmana zapaža ga počev od izbora predmeta i opšte tendencije dela. Kao Taso, dubr.pesnik hteo je da u jednom krupnom istor.događaju predstavi sudar krsta i polimeseca, hrišćanstva i muhamedanstva; kod Tasa je to borba krstaša pod vođstvom Gofrida Buljonskog i oslobođenje Jerusalima, kod Gundulića je to bitka na Hoćinskom polju i neslavna Osmanova smrt. Kao što su Tasovi krstaši doneli slobodu Svetoj zemlji, tako sad Gundulićevi viτezovi Jezusovi, Poljaci u prvom redu, treba da, slomivši konačno tursku moć i Muhamedovu veru uopšte, oslobode porobljene balksanske hrišćane.

Drugi sloj istorijskih momenata u Osmanu vezan je za raniju tursku, poljsku, antičku i srpsku istoriju. Prisustvo starije istorije Turske i Poljske jedva da se moglo izbeći; po sebi je bilo razumljivo da se Osman II, raspinjan najkrupnijim ratničkim i državničkim ambicijama, poziva na svoje slavne pretke i na njihova velika dela bezmalo u svakom trenutku, pa i onom najkobnijem kada je prinuđen da smrti pogleda u lice; ništa se manje nije moglo očekivati da ep koji glorifikuje savremeni trenutak Poljske ne poveže, bilo kako, taj trenutak sa dr.njenim velikim trenucima u prošlosti. I istoriju tursku, kao i istoriju poljsku, koje je podjednako dobro proučio, Gundulić daje služeći se tehnikom kataloga, vajkadašnjim u praksi epskih pesnika: prvu u predsmrtnim evokacijama sultana Osmana, drugu u opisima kipova u kraljevskom dvoru u Varšavi na kojima su predstavljeni znameniti poljski vladari.
Prisustvo istorije stare Grčke i staroga Rima, kao i srpske istorije, vodili su, naprotiv, sasvim drukčiji razlozi. Strogo uzevši, ono po samu epsku fabulu nije ni od kakve koristi i bez njega ona uglavnom može da bude. No to prisustvo ipak nije, ili nije najvećim delom, literarni i starinski rekvizit, niti plaćanje uobičajenog danka vremenu, ni parodiranje suvišnom učenošću. Ono ima svoju važnu i ozbiljnu svrhu: da pesniku pruži mogućnosti da izrazi mnoge od najbitnijih stavova svoga pogleda na svet.

Antička istorija, kako ona sačuvana u pričama tako i ona potvrđena u dokumentima, sa svojim slikovitim svetom paganskih bogova, sa svojim znamenitim protagonistima i sa svojim gradovima u kojima i oko kojih su se odigravali događaji od sudbinske važnosti za čitav tadašnji svet, pesniku služi za poređenja i za lirske apostrofe, za refleksije od univerzalnog značaja i za sasvim praktične utilitarističke ciljeve. I sam spomen Parisa i njegovog ljubavnog ognja koji je uništio Troju, nadahnuće ga za strasnu apostrofu plahe i nerazborite mladosti, a poznata anegdota o Ksekrku, koji je hteo da more natera na poslužnost i da ga kazni, izazvaće novu i ne manje strasnu njegovu apostrofu nesvijesne oholosτi; sećanje na domišljaτog Grka Ahila, koji je nekada bio toliko slava, i čiji unici sada zemlju τežu, sτada pasu, daće mu motiv za veliku refleksiju o prevrtljivoj sreći, koja u promjeni vječnih dobara promjenivaτ sveđ uživa roba u kralja, kralja u roba, a mitološka priča o kiklopima i njihovom pokušaju da Jupiteru otmu nebo izazvaće njegovu antitetsku sentencu ko visoko prem se penje da nizoko sasma pada; Cezarovi i Pompejevi ratovi biće mu povod da istakne aktuelno uverenje o pogubnosti hudog nesklada u gradu, u svakom gradu i u gradu njegovom, i da baci prokletstvo na onoga τko zameće u rodnomu nemir gradu i domaće vriježi smeće u zavadi i neskladu, a nekada slavni i moćni grčki gradovi i ostrva biće za njega, kad god ih pomene, primeri za novu varijaciju na temu opšte prolaznosti, nekrepke sreće i vremena koje stalno protiče, ali i podsticaj za veliku završnu apostrofu Grčke, nekada pune slave, mudraca i junaka, a sada ponižene u ropstvu i stegnute za vrat od turskog kletog samosilja, što je sve božja kazna za njeno nevjersτvo, tj. šizmu.

 

Ep se sastoji iz 20 pevanja (nedostaju 14.-o i 15.-o), ali nije dovršen. Obuhvata period od skoro 30 vekova: od Trojanskog rata do piščevog vremena, dok su najobimnije predstavljene srpska, poljska i turska istorija. Glavni opevani događaji su Hoćinski boj 1621.-e i ubistvo mladog sultana Osmana II 1622. Ep je prožet izrazitim antiturskim, a istovremeno i jakim verskim i rodoljubivim osećanjima.
Osim toga, Gundulić menja hronološki red nekih događaja, više događaja stapa u jedan, a ulogu neke istorijske ličnosti daje u epu nekoj drugoj ličnosti – npr.: ulogu kneza Zbarskog, koji je išao u Carigrad i posle Osmanove smrti sklopio mir s Turcima, u epu ila Ali-paša, koji i nije stvarna istor.ličost. U Gundulićevom epu turski vezir putuje kao sultanov poklisar u Varšavu radi sklapanja tursko-poljskog mira, koji je u stvarnosti sklopljen 1623.-e – posle Osmanove smrti – u Istanbulu za vreme vladavine Mustafe I. U ime Poljske mir je tada potpisao knez Krištof Zbarski, a ne Vladislav kako iznosi Gundulić.

Kako je na Osmanu radio do svoje smrti, unosio je i događaje koji su se zbili i posle 1622.-e – kada se završava radnja epa: pominje se zaručnica Vladisavljeva, Cecilija Renata, s kojom s venčao tek 1637. Menjati istor.činjenice mogao je Gundulić samo kod onih događaja i ličnosti za koje je držao da ih nisu poznavali njegovi zemljaci. Ali, npr., o Korevskom nije smeo menjati istor. činjenice, jer su ga Dubrovčani nesumnjivo dobro poznavali.

 

Sa predavanja - Radnja: vidimo Osmana na povratku s ratišta, pobeđen je, vrlo duboko doživljava poniženje poraza na Hoćinskoj bitki – tako počinje; kraj – smrt Osmana, pod nogama roba svoga. Radnja obuhvata nekoliko meseci – zima 1621.-e i maj 1622.-e – istorijski. Glavne etape radnje:

1) savetovanje doglavnika u sultanovom saraju i donošenje odluka
2) putovanje Ali-paše u Varšavu i sklopljen mir Poljske i Turske
3) putovanje Kazlar-age u Malu Aziju i Srbiju da nađe lepotice za harem
4) pobuna u Carigradu
5) novo savetovanje u saraju i nove odluke
6) trijumf pobune
7) pogibija Osmanovih doglavnika.

Brojne epizode daju spevu punoću, raznovrsnost i privlačnost – sve u skladu sa Tasovom poetikom epa. Gundulućev junak ponegde ipak odstupa od toga – npr., nije oličenje vrline, niti je završetak srećan. Poljski kraljević je antiteza, pa bi ispunjavao Tasove zahteve, ako bi čitavo hrišćanstvo bilo glavni junak. Ako imamo u vidu da je na kraju propast Turskog Carstva – onda imamo srećan završetak. Tasov pre svega traži objektivni ton pripovedanja, a pesnik sebi ipak dozvoljava pristrasni ton. To je istorijsko - romantični ep. Izbor predmeta i opšta tendencija dela: sudar hrišćanstva i muhamedanstva.

Pristuno je i mešanje realnih istorijskih ličnosti i romantični ličnosti – pored realnih lica imamo i Amazonke, eterična bića rajske lepote (Ljubica, Begum), likovi koji simbolišu tragiku čitavog naroda (Ljubdrag, mati Mustafina), demoni,... Što se strukture tiče, sigurno je planirano 20 pevanja i u tim razrešujućim pevanjima Krunoslava bi trebalo da dođe do svog verenika u tamnici, a da Sokolica ode u nova lutanja, dok ne može da se pretpostavi šta je bilo sa srpskom junakinjom. I u stilskim sredstvima Gundulić se povinuje Tasovim zahtevima – opisi, metafore, refleksije, osnovni pogled: promenljivost u ljudskoj sudbini (kolo sreće se okreće) – naročito prema oholima. Likovi: sultan Osman je najsloženiji i najzanimljiviji, u njemu je sadržana tema dela i naslov dela, nosilac je opšteg piščevog stava o prolaznosti i o pogubnoj oholosti.

Što se tiče istorijskih osnova – tu je potpuno data istinita biografija sultana Osmana, sina Ahmeta, ali je na vlast došao smenjivanjem slaboumnog strica, i to u 14.-oj godini, što nije bilo neobično. Vladao je 4 godine. Vodio je rat sa Poljacima i učestvovao u njemu, s tim što je to prilagođeno epu. Gundulić je veliku pažnju posvetio motivaciji Osmanovih postupaka, vidimo ga kako razmišlja, pati, strahuje, reaguje, ima izrazite karakterne osobine i koji se menja. Psihološki je sve motivisano. Pesnik se uživeo u zlu sudbinu mladog čoveka. Sudbina Osmana je nadmašila njegove godine – rezultat je pesnikova naklonost. Pesnik ima razumevanja za njegove postupke, iako on nosi smrtnu oholost. Ali je i hrabar i ne mrzi protivnika. Vremenom sazreva.Na kraju je sveden na ljudsku meru – ojađen, usamljeni čovek. Lik kraljevića Vladislava ima svoj protorip u realnoj ličnosti. (...) Vladislav je realno želeo da vodi hrišćanski svet u oslobođenje od Turaka. Kod njega nije bilo dramatičnih preokreta. Svojim istorijskim postojanjem nije dao Gunduliću mnogo materijala – ostao je na nivou junaka. Istorijski momenti – kao građa koja je tretirana – Gundulić stvara 2 sloja: savremeni i istorijski (prikazuje tursku, poljsku – neizostavne, prisutne u vidu kataloga; antičku i srpsku istoriju – služe da pesnik izloži svoj pogled na svet). Istorijska komponenta je najvažnija u epu. Vremenski raspon koji obuhvata odr. istoriju je vrlo veliki. Najraniji pomenuti događaj – Trojanski rat, 12.vek p.n.e. Druga granica je venčanje kraljevića Vladislava 1637.-e. Srpska istorija u Osmanu – simbol slovinske prošlosti. Slovini – Južni Sloveni – ideja o njihovom jedinstvu, koja će kasnije prerasti u panslavistička ideja prerasla u ilirski pokret a on u jugoslovenstvo.

Osman je nedovršeno Gundulićevo delo, jer ga je smrt omela. Umro je od upale pluća. Ima dosta nedorečenosti, nesuglasica, istovetnih strofa i dva pevanja nisu napisana i smatra se – ili da nisu napisana – ili da su uništena zbog antiturskog sadržaja – ili da su nestala u zemljotresu 1667.-e godine koji je desetkovao Dubrovnik. Štampan je 1826.-u Dubrovniku, mada je dugo pripremana njegova štampa – razne cenzure bile su vezane za njega. Ipak, Dubrovčani su ga obožavali – i pesnika, a naročito ovo njegovo delo. Nastao je posle Suza sina razmτnoga i Dubravke i predstavlja odr. sintezu i izraz pesnikovog emocionalnog, misaonog i društvenog bića – najpotpuniji doživaljaj.To je istorijsko-romantični ep, predmet: blizak događaj iz istorije hrišćanske epohe – smrt turskog sultana Osmana Drugog od podanika. Ovakav izbor je težak – smeo i originalan potez pesnika – tada su za takve epove uzimale biblijske teme ili iz davne istorije. Gundulić je ovo uradio jer je to bio značajan događaj među savremenicima – to što je sultan usmrćen od strane svojih podanika daje najavu pada turskog carstva! Druga stvar je bila hrišćanska nada. Zbog toga je on izmišljao i domišljao događaje – čitav niz izmišljenih ličnosti: Sokolica, Sunčanica, Begum-ali paša, Ljubdrag,... Neke likove je prikazao drugačije – Osman je plemenitiji nego u realnom životu, Vladislav, poljski kraljević, prikazan je kao hrabar borac i patriota u Hoćujskoj bitki – a on je tu bitku preležao bolestan; dok je Mustafina majka – jednog od suparnika Osmana – prikazana kao veštica, što je istorijski bilo vrlo malo moguće. Što se tiče samih događaja, on je menjao tok i karakter događaja, a i premeštao ih je u prostoru kako mu je odgovaralo – pojava anahronizma. Sam karakter bitke smatra velikom pobedom hrišćana, a u stvari je bilo nerešeno! Ovakav stav koji Gundulić ima prema istoriji odgovara Aristotelovoj Poeτici i Tasovoj Poeτici – da se na istoriju gleda onako kako bi trebalo da bude – da se gleda na opšte, a ne na pojedinačno. Ali razlozi su i literarne prirode – nastojao je da lik Osmana bude ubedljiviji, da postupci budu motivisaniji; dok neke izmene predstavljaju čistu pesničku slobodu, da bi nešto bilo efektnije ili jer nije znao istinu. Dubrovčani su inače bili dobro obavešteni.

 

Srpska istorija u Gundulićevom epu Osman

 

Sa predavanja - Srpska istorija nije organizovano prikazana, niti celovito. Izvor mu je bio Kraljevrstvo Slovena Mavra Orbina, Dubrovčanina, i iz usmene tradicije. U glavnom je prikazao najvažnije događaje i tada legendarne likove (Zmaj Ognjeni Vuk, Sibinjanin Janko, Kraljević Marko). Krenuo od Nemanjića a završio Brankovićem, koji je imao centralnu ulogu u događaju koji je na loše preokrenuo život na Balkanu. Prikazuje i Maričku bitku, odn. ono što je vezano za Vukašina Mrnjavčevića; više puta se vraćao na Kosovski boj, prikazuje borbe Đurđa Brankovića sa Turcima – epizoda starca Ljubdraga i njegove kćeri Sunčanice – ove dve izmišljene ličnosti doveo je u vezu sa Đurđom Brankovićem, koji je imao tragičnu sudbinu: njegova kćer Mara je bila data u harem a sinovi Grgur i Stefan su oslepljeni dok je Smederevo palo. Đurađ se sklonio u Dubrovnik!Osman je izdanak dubrovačke literarne tradicije – misli se na hroniku Antuna Sasina (Držićev savremenik) – to je epsko delo u stihu, ali ne može biti ep jer u literarnom smislu nije to dostigao: Razboj od Turaka. Piše o austrijsko-turskom ratu, gde su Turci počeli da gube bitke. Rat je umro pre nego što je Sasin završio hroniku. Pored tradicijskih osnova u Osmanu ima i dosta i lirike, pod uticaj erotksih kanconijera Džora i Šiška, a ima i mnogo prećutnih citata iz Jeđupke. Iz narodne poezije preuzeo je izražajni repertoar: stalni epiteti, karakteristični obrti, široka poređenja,...Gundulić je imao prave literarne namere da napravi epos veličanstvenih razvera. Ima u njemu dosta autentične poezije, impresivnih lirskih mesta, dobro je izgrađen lik Osmana, ali Vladislav je bled lik; ostale slabosti su tu zbog toga što je prilagođavan publici.

Srpska istorija u Osmanu – simbol slovinske prošlosti. Slovini – Južni Sloveni – ideja o njihovom jedinstvu, koja će kasnije postati panslavistička ideja prerasla u ilirski pokret a on u jugoslovenstvo. Srpska istorija nije organizovano prikazana, niti celovito. Izvor mu je bio Kraljevrstvo Slovena Mavra Orbina, Dubrovčanina, i iz usmene tradicije. U glavnom je prikazao najvažnije događaje i tada legendarne likove (Zmaj Ognjeni Vuk, Sibinjanin Janko, Kraljević Marko). Krenuo od Nemanjića a završio Brankovićem, koji je imao centralnu ulogu u događaju koji je na loše preokrenuo život na Balkanu. Prikazuje i Maričku bitku, odn. ono što je vezano za Vukašina Mrnjavčevića; više puta se vraćao na Kosovski boj, prikazuje borbe Đurđa Brankovića sa Turcima – epizoda starca Ljubdraga i njegove kćeri Sunčanice – ove dve izmišljene ličnosti doveo je u vezu sa Đurđom Brankovićem, koji je imao tragičnu sudbinu: njegova kćer Mara je bila data u harem a sinovi Grgur i Stefan su oslepljeni dok je Smederevo palo. Đurađ se sklonio u Dubrovnik!

Osman je izdanak dubrovačke literarne tradicije – misli se na hroniku Antuna Sasina (Držićev savremenik) – to je epsko delo u stihu, ali ne može biti ep jer u literarnom smislu nije to dostigao: Razboj od Turaka. Piše o austrijsko-turskom ratu, gde su Turci počeli da gube bitke. Rat je umro pre nego što je Sasin završio hroniku.

Pored tradicijskih osnova u Osmanu ima i dosta i lirike, pod uticaj erotksih kanconijera Džora i Šiška, a ima i mnogo prećutnih citata iz Jeđupke.

Iz narodne poezije preuzeo je izražajni repertoar: stalni epiteti, karakteristični obrti, široka poređenja,... Gundulić je imao prave literarne namere da napravi epos veličanstvenih razvera. Ima u njemu dosta autentične poezije, impresivnih lirskih mesta, dobro je izgrađen lik Osmana, ali Vladislav je bled lik; ostale slabosti su tu zbog toga što je prilagođavan publici.

 

Iz literature - Gundulićev Osman izdanak je jedne knj.tradicije koja je već u času njegovoga nastanka bila viševekovna: Dubrovnik ima svoju umetničku poeziju od prvih decenija 15. veka. Strogo uzevši, on je ima i od ranije, još iz Srednjeg veka; ali to je zapravo poezija opštejužnoslovenska, koja je nicala drugde, izvan njegovih zidina, i koja je zatim prelazila čitavo balkansko područke, stižući tako i u stari slobodni grad. Poezija čije tokove u Dubrovniku možemo neprekinuto pratiti od prvih renesasnih dana poezija je koju pišu Dubrovčani i za Dubrovčane; ona ima svoju specifičnu boju i svoj osobeni karakter.

U kakavoj je odnosu Gundulićev ep prema toj tradiciji? Da li je on iz nje iznikao i nju nastavio? Ili joj se odupro i ustao da je ospori? U kojoj je meri on njen dužnik, a gde je pošao svojim, novim i nepregaženim putem?

Pre Gundulićevog Osmana u dubr.knj. bio je samo jedan pokušaj da se savremeni istorijsk događaj uzem za temu šireg ep.dela. Naginio ga je raznovrsni, ali i plitki i ne mnogo talentovan Antun Sasin, Držićev savremenik i podražavalac, no koga je, već sasvim oronulog, i mladi Gundulić još mogao sresti na dubr., a još pre na stonskim ulicama. Međutim, Sasinovi Razboji od Turaka samo su prividno ep; to je niz nepovezanih ep.pesama u kojima se bez mašte, a isto tako i bez poezije, suvo i hroničarski opevaju pojedini momenti austrijsko-turskog rada od 1593.-e naovamo. Ko zna da li je pesniku Osmana Sasinovo delo uopšte bilo poznato; ali i da jeste, on nema za šta se u tim spevovima daju zapaziti – osmerac, u kome su rađeni, i mestimični tragovi uticaja nar.poezije – došle su u Gundulićev ep nezavisno od Sasina.

Ni za ostalom ep.poezijom koja je u Dubrovniku stvarala, u prošla ili za njegova vremena, nije Gundulić mogao poći mnogo više. Vetranovićev Piligrin i svojim oblikom, a još više svojom mutnom alegorijskom sadržinom, nije mu mogao biti ni od kakve koristi. Možda je nešto veći uticaj mogao na njega izvršiti njegov savremenik Paskoje Primović (umro 1619) sa svojim pobožnim spevovima, u prvom redu s onim u kome je pod glomaznim naslovom Pjesan od upućenja riječi vječne i od poroda djevičkoga prepevan i vrlo mnogo parafraziran čuveni lat.ep De rarti Virginis ital.pesnika Jakoba Sanacara. Ako i ne drugo ali Primovićev pesnički jezik barokno inventivan i smeo u traženju leksike sigurno je privukao njegovu pažnju, a ponegde mu je upravo i pomogao kada je on stvarao svoj pesnički jezik.

Ranija poezija Gundulićevog Grada ipak je odjeknula glasnije u njegovome epu samo što to nije bila ep.poezija. Pesnik Osmana savršeno je poznavao liriku koju su dubr.pesnici u pravoj jednoj poplavi erotskih kanconijera negovali još od vremena Šiška Menčetića i Džora Držića. Na neki način on je i sam tu liriku nastavio, njegova mladost kao i toliko druge pesničke mladosti dubrovačke bila je ispunjena mnozijem i bezbrojnijem pjesnima τašτijem i ispraznijem. Doduše on je kasnije tu svoju ljubavnu liriku gledao kao porod od τmine i nije je smatrao vrednom štampanja. Možda i zato ona nam se izgubila do poslednje pesme. Njene ostatke mi ipak raznajemo: oni su rastureni po svim Gundulićevim delima, pa ih ima i u Osmanu. Kad god hoće da opiše žensku lepotu, ili da svoje junake prikaže u ljubavnom bolu, kao i u ljubavnoj sreći Gundulić polazi za njenim pesn.slikama i za njenim izražajnim postupcima. Na mestima on odlazi i dalje – iz te svoje ljub.poezije (a ponekad možda i tuđe) on unosi čak čitave komade i čak integralne pesme. Po njima možemo videti kakva je ta njegova izgubljena poezija bila: svojim osećanjima sveta ona je još uvek petrarkistička, ali je njen izraz sasvim u vodama baroka. Još je jednim svojim izvanrednim delom starija dubr.lirika prisutna u Osmanu – to je glasovita maskerata Jeđupka, koja je u istoriji knj. ostala povezana s imenom zlatara i penika Andrija Čubranovića. Nepoznati dubr.zanatlija-umetnik, ako je ikada i postojao i ako se tu ne radi o pseudonimu, nije bio sasvim originalan u svojoj zamisli, a ni u većem delu teksta svoje maskerate: kao što se sumnjalo odavno, kao što je dokazano tek nedavno, on je iz istoimene cingareske Hvaranina Mikše Pelegrinovića preuzeo (plagijao) sve prethodne pesme koje ulaze u njen sklop – dodavši samo Šesτoj gospođi, koja je duža od svih ostalih zajedno. Krajnjom pregnantnošću svojih stihova, razdraganim renesansnim duhom koji se štedro izlio u njene strofe, nežnošću i finom lirikom ova se maskerata dopada još uvek.

Naš pesnik voleo ju je bezmerno i sigurno ju je od stalnih čitanja znao napamet. Ne bi bilo lako dokazati, ali osećanje je neodoljivo, da se on opredelio za osmerac kao stih i za četvorostih kao strofu svoga epa ponajviše zato što je i ovo klasično delo (Jeđupka) naše renesanse izliveno – ne: ispevano! – u tom stihu i toj strofi. Ali svuda po Osmanu sreću se i dr. znaci Gundlićevog oduševljenja: u metaforici, u pojedinačnim obrtima, u frazeologiji. Štaviše, igrajući se po običaju baroknih pesnika, Gundulić u tkivo svojih stihova veoma često upliće doslovno preuzete ili jedna nešto prilafođene stihove iz Jeđupke. To su oni „prećutni citati", koji su čitaoce iz onih dana toliko radovali i koji su za njih bili jedna draž više u pesničkim delima: iznenađeni i pogođeni, pri čitanju, stihom čiji im zvuk odnekud već dobro poznat, oni su postajali veoma srećni kada, odmah zatim, odgonetnu otkuda je on to zalutao u tekst koji im je pred očima.

Srpska zemlja, čije tačne međe nije umeo da kaže, ali čiju je istoriju dobro znao Gundulić – možda i blagodareći svome savremeniku i sugrađaninu Mavru Orbinu i njegovom Kraljevsτvu Slovena, gde ju je mogao čitati prikazanu opširno i u punoj slavi – za njega je simbol slovinske prošlosti. Na raznim mestima svoga speva on pominje malo ne sve njene istaknute vladare, od Nemanje do Dušana, Vukašina i Lazara, despoτa od Servije, i njene najveće ep.junake: Obilića i Kraljevića Marka; ali je od svih najviše u središtu njegove pažnje nesrećni Despot Đurađ. Možda ga je taj srpski vladar privukao svojom izuzetnom tragikom, ličnom, porodičnom i vladarskom; ali isto tako može biti verovatno i to da tako rado i toliko često peva o njemu što je bio tesno vezan s Dubrovnikom i što je u jednom času svoje burne sudbine dao priliku gradu svetoga Vlaha da načini čudo gostoprimstva i vernosti zadatoj reči, koje će posle vekovima živeti u sećanju i ponosu rodoljuba, istoričara i pesnika. Njegovog jednog imaginarnog pretka, koga je sam izmislio, staroga Ljubdraga i njegovu kćer Sunčanicu, gotovo eteričnu devojku rajske lepoτe, on je zamislio kao jedan novi simbol, tragično aktuelan – simbol porobljenog slovinskog naroda, tlačenog bez milosti od strane Turaka, kleτih, hudih, ljuτih, vrlih i nemilih, oholih.

 

[sa interneta – Vikipedija:] Gundulić pominje i Miloša Obilića i Kraljevića Marka, kao i dr. srp. nar. junake. Ako su mu savremeni horizonti bili obasjani skorašnjom slavom Poljske, pogled na prošlost ispunjen je nostalgičnim sećanjima na srpsku slavu! Na više mesta javljaju se reminiscencije iz prošlosti Srbije – pominju se Nemanjići, govori se o caru Dušanu, despotu Đurđu, despotu Lazaru, hercegu Stjepanu, slavi se Aleksandar Makedonski. Premda je istorijska građa isprepletana sa romantičnim i pastoralnim epozodama, ipak je u suštini stvarna i verna.

 

Osman kao primer tragičnog junaka

 

Iz literature - Ponekad je, međutim, propise ranije poetike Gundulić zanemarivao svesno, birajući rešenja koja su mu izgledala bolja. Jedno od njih je ovo: junak njegovog epa nije, kao što je Taso savetovao, oličenje i skup najuzvišenijih herojskih vrlina („vrhunav vrlina koje su nazvane herojskim po herojskoj vrlini"),niti se njegova istorija okončava u sreći („srećan završetak je prikladniji ovome spevu"). On je, naprotiv, otelotvorenje jednog greha koji je Gundulić, kao krsτjanin spjevalac i mislilac sav u vodama katolično obnove, držao vrlo teškim i bezuslovno pogubnim – oholost – Osman je, dakle, negativni junak, kako bismo danas rekli, i njegov je kraj daleko od svake sreće – najbedniji i najtragičniji što može biti. Možda želeći da ublaži utisak koji je u čitaocu izazvalo ovo odstupanje od uobičajenog reda stvari, a možda i i z svoje barokne ljubavi za antitezu, Gundulić je negativnom liku svoga junaka stavio nasuprot i snažno naglasio pozitivni lik kraljevića Vladislava, koji su svemu odgovara Tasovoj definiciji ep.junaka, ali junak epa ipak nije. I možda je opet iz istog razloga na kraju Osmana dodao još i jedan niz stvarno nepotrebnih strofa, u kojim se tonom ne suviše dalekim od invektive, prorokuje bliska propast Muhamedove vere i predstojeći trijumf hrišćanstva. Zbog tih strofa u jednoj prilici ne treba ni videti u Osmanu, već u čitavom hrišćanstvu i da se, kad se stvari shvate tako, spek okončava srećno.

Drugo je Gundulićevo zanemarivanje opomena ranije poetike u tome što on veoma mnogo i vrlo često „kroz celu epopeju sam izlazi na pozornicu", kako bi to rekao Aristotel. On se ne zadovoljava ulogom diskretnog posmatrača i ne nastoji, nimalo, da njegovo pripovedanje dobije mirni i objektivni ton bar spolja i bar prividno nezainteresovanog prikaza. Slikajući ljude, događaje i pojave, spominjući istor.zbivanja i dovodeći junake epa u gradove i krajeve slavne ili pak tragične svojom prošlošću, pesnik Osmana neprestano prema svemu određuje i neprestano pokazuje svoj odnos, hvaleći ili osuđujući, blagosiljajući ili proklinjući, uznoseći kao primer koji valja slediti ili napadajući kao zlo koga se valja klonuti. Njegovo pripovedanje dobija time izrazito subjektivni, zainteresovani i pristrasni ton, a njegov ep na mnogim mestima lirski karakter.

Stari grč.zakonodavac pesn.stvaranja savetovao je ep.pesnicima upravo suprotno: „Pesnik... veoma malo sme sam da govori, jer ne podražava (tj. ne odražava prirodu) onda kad tako postupa". Za Aristotela, Homer je i tu jedini od svih znao kako treba raditi: on odmah posle kratkog uvoda „uvodi junaka, ili ženu, ili kakvu dr.figuru, i nijedna figura nije bez karaktera, nego svaka ima sasvim odr.karakter".

 

Gundulićev herojski kult je blag i plemenit – slovenski – nimalo krvoločan i grub. Predstavnik toga junaštva je kralj Vladislav (pobednik kod Hotina) – sušta suprotnost Osmanu (oholom nasilniku).

[sa predavanja:] Što se tiče istorijskih osnova – tu je potpuno data istinita biografija sultana Osmana, sina Ahmeta, ali je na vlast došao smenjivanjem slaboumnog strica, i to u 14.-oj godini, što nije bilo neobično. Vladao je 4 godine. Vodio je rat sa Poljacima i učestvovao u njemu, s tim što je to prilagođeno epu. Gundulić je veliku pažnju posvetio motivaciji Osmanovih postupaka, vidimo ga kako razmišlja, pati, strahuje, reaguje, ima izrazite karakterne osobine i koji se menja. Psihološki je sve motivisano. Pesnik se uživeo u zlu sudbinu mladog čoveka. Sudbina Osmana je nadmašila njegove godine – rezultat je pesnikova naklonost. Pesnik ima razumevanja za njegove postupke, iako on nosi smrtnu oholost. Ali je i hrabar i ne mrzi protivnika. Vremenom sazreva.Na kraju je sveden na ljudsku meru – ojađen, usamljeni čovek.

 

Romantični junaci u Gundulićevoj Osmanu: Korevski, Krunoslava, Sokolica

 

Korevski je istorijska ličnost, primer ratničke nesalomivosti i najopasniji turski protivnik. Turci su ga zarobili i ubili u tamnici bojeći se da bi im opet mogao naneti velike neprilike.

Krunoslava je primer šta sve jedna žena može učiniti iz ljubavi. Ima hrabrost i snagu muškarca, ali i osećajnost žene. Žrtvuje i život za svog voljenog Korevskog. I tvorbi njenog lika Gundulić je pred očima ima ulogu ratnice, figuru Venere militas poznatu iz Vergilijevih, Aristotelovih i Tasovih epopeja; ali isto tako i sudbinu nesrećne supruge nesrećnog Korevskog. Krunoslavinom sudbinom intenzivno se bave sve dosadašnje dopune tzv. izgubljenih pevanja.

Sokolica je izmišljeni lik, kći mongolskog kana, poseduje nešto od istočnjačke mistike, Osmanova je miljenica i jedina koja ga može spasiti kada je loše volje. Poreklom je iz dinastije Tatara koji su vladali Indijom. Amazonka Sokolica je zaljubljena u Osmana, a nakon učešća u Hoćinskoj bitki, ona ostaje u Poljskoj i hara njenim prostranstvima. Kupanje njenih ratnica jedan je od antologijskih prizora Osmana.

 

Iz literature - Poput svog uzora, Gundulić je u delu izmešao svet realnih istor. ličnosti i svet romantičnih prikaza svoja fikcije. Pored Osmana i Vladislava, pored sultanovih doglavnika i vezira i poljskih vojskovođa i državnika, koji su i u stvarnosti nosili ista imena i imali više ili manje iste sudbine, u radnji aktivno učestvuju fiktivne amazonke, koje su ne samo surove ratnice, već i nežne i romantične ljubavnice (Sokolica, Krunoslava) zatim eterična bića rajske lepote koja se dovode u vezu s protagonistima istor.zbivanja (Sunčanica, Ljubica, Begum), pesnički likovi u kojima se simbolizuje istorijska tragika čitavih naroda (Ljubdrag), čarobnive (mati Mustafina) i demoni (Lucifer i pakleni duhovi). I pored istinskih bitaka, tu su islikani viteški megdani iz mašte, pored stvarnih događaja, tu su i nestvarne ljubavne istorije, pored skupova koji su bili i govora koji su mogli biti izgovoreni, tu su i skupovi smešteni u središte pakla i govori u kojima nema reči što je ikada ikome sišla sa usana.

Ovome neobičnom spoju istor.istine i pesn.fantazije, životne stvarnosti i stvaralačke fikcije – zbog kojih Osman, kao i Oslobođeni Jerusalim, istorijsko-romantični ep – Gundulić je pronašao strukturu koja je još jedno povođenje za Tasom. Njegovo delo ima (ili je bar trebalo da ima) dvadeset pevanja (koliko ima i Tasovo), što je podudarnost koja naravno nije mogla da bude slučajna. U dva pevanja koja nedostaju (jer ih pesnik nije uspeo da napiše), Gundulić je zamislio da do kraja dovode istorije triju junakinja epa, koja je u prethodnim pevanjima iznagao neposredno:

1. Krunoslave – koja je morala završiti uz vjerenika u užasnoj tamnici Sedam Tornjeva

2. Sokolice – koja je, na carev poziv, pohrlila u Carigrad ali koja je, možda, ranjena u svojoj ljubavi a neizmerno ponosna i ohola, iz njega otišla u nova lutanja, videvši da u Osmanov harem ulaze robinje što ih je Kazlar-aga skupio u Maloj Aziji i u porobljenim zemljama Balkana.

3. Sunčanice – za koju je sada sasvim izvesno kako je njena dalja sudbina morala poteći.
Ponešto bi možda iz istorija ovih junakinja došlo i u pevanja HVI–HH u njihovoj konačnoj verziji, da je pesnik poživeo još koju godinu da ih uobliči.

Još je važnije što je kod Gundulića razmeštaj istorijskih i romantičnih elemenata sličan onome kod Tasa: u početnim i završnim pevanjima oni su pretežno istorijski, u središnjem su uglavnom romantični. Ono, dakle, što je u smeloj hipotezi Armina Pavića o kompoziciji Osmana tobože skrpljenog iz dva ranija pesnikova kraća speva, bilo jedan od krunskih svedoka – nesaglasnost između pevanja I, HVI–HH, koja su po karakteru više istorija, i pevanja II–HIII, čiji je karakter više romantičan – pokazuje se u sasvim drugačijem svetlu. To nije nikakava posledica nespretnog spajanja romantične Vladisavice i istorijske Osmanide, kako se to Paviću učinilo, već je to svojstvo jedne poetike, koja je možda grešila, ali koju je Gundulić imitovao.

Mnogi su tragovi moćnog uticaja Tasovog u Osmanu, i ima ih tako reći od svake vrste. Paralelizmi se pre svega zapažaju u osnovnoj polarizaciji likova: s jedne su strane krstaši (kod Tasa) i Poljaci (kod Gundulića), a na drugoj su strani Arapi (kod Tasa) i Turci (kod Gundulića). Njih povezuje ne jedne analogija, u načinu postupanja i mišljenja, ili u izgledu i govori: Gundulićevi Poljaci i Turci biše liče na borce iz epohe iz krstaških pohoda, no na ratnike iz Gundulićevih dana. Poneki su od junaka i junakinja dubr.epa očigledno zamišljeni prema junacima i junakinjama iz Oslobođenog Jerusalima i imaju u njima svoje direktne pretke:

1) Sokolica – strastvena kao Armida; a ponosita, neukrotiva i žestoka kao Klorinda; podseća na Sofroniju

2) Krunoslava – rastužena, utonula u misli i melanholična kao Erminija; a gorda kao Klorinda

3) Ali-paša – po karakteru i gestovima je istovetan s lukavim diplomatom Aletom

4) mati Mustafina – ponaša se kao čarobnjak Ismen

5) Petar Amijenski – blizak mu je pustinjak Blaž.

I za neke situacije i velike scene svoga dela Gundulić je polaznu inspiraciju našao u epu svog prethodnika:

1) prikaz puta Ali-paše i nabrajanje mesta kroz koja taj put vodi sugerisalo je dubr.pesniku Tasovo nabrajanje mesta kroz koja prolazi Ubaldova lađa;

2) raskošna barokna freska kupanja Sokolice i njenih razdraganih bojnica koja sva podrhtava od pokreta i jarkih boja, i sa koje bije vrelina neprikrivene senzualnosti, pošla je od Tasove slike kupanja dveju zamamnih sirena u vrτu slave začaranog Armidinog ostrva

3) skupština paklenih duhova i njihove odluke da se umešaju u sukob hrišćana i Turaka ima mnogo više crta koje su slične il čak istovetne s Tasovom skupštinom demona u petom pevanju Oslobođenog Jerusalima

4) naricanje ojađene Begum nad njenim mrtvim Dilaverom ima u zamisli i u pojedinostima nesumnjivih srodnosti s jadikovkom Tasove ojađenje Erminije nad mrtvim Tankredom.

Poređenja oba speva pokazala su zatim da je pesnik Osmana išao stopama pesnika Oslobođenog Jerusalima i kada je davao masovne prizore bitaka, ili kada je opisivao pojedinačne megdane, kada je u dugim, danas tako zamornim, katalozima nabrajao jedinice turske i poljske vojske kod Hoćina, ili kada je iznalazzio načine da u pravim malim revijama spomene glavne vladare Poljske i Turske.
Gundulićevih zajvatanja sa neiscrpnih izvora Tasove poezije ima najposle u slikama i u opisima, u metaforama i u svojevrsnimm izražajnim postupcima, i ima ih naročito u refleksijama.

 

Lik Sunčanice u Gundulićevom Osmanu

 

Sunčanica je takođe izmišljen lik, a krase je naivnost, nevinost, dobrota i lepota, živi jednostavnim i pastirskim životom.

 

Iz literature - Sunčanica je lijepa i mlada kćer Ljubdraga koja živi u Smederevu i po koju je došao Kazlar-aga koji kaže: Svijeτla je ova devojčica od koljena despoτskoga; za svog slepog oca ona je vid žućeni i zjenica slijepa sτarca, ćaćka svoga. Njene ruke su bijele i snježne.

 

Iz Dušanove skripte - Sunčanica je fiktivan lik, kći fiktivnog potomka nekadašnjeg Brankovića, Ljubidraga. Nju otima Kazlar-aga i dovodi u sultanov harem. Na kraju (valjda) osmog pevanja Kazlar-aga putuje po delovima Otomanskog carstva i traži devojke za sultanov harem. Čuo je za lepoticu Sunčanicu i odlazi u Smederevo da je otme.

Gundulić govori o njenom poreklu: kaže da je od kolena despoτskoga i da je zenica svom slepom ocu. Njen otac – Ljubidrag – unuk je Đurđa Brankovića i Jerine. Nekad je imao sve, dvanaest sinova, ali su junački izginuli, a on je oslepeo plačući za njima. Sada mu je ostala samo kćerka. Jedino se uzda u njeno potomstvo.

Sunčanica je eterična, devičanska, lepote anđela, ne zanima je telesna ljubav, posvećena je Bogu, no njen stari otac ipak želi da se ona zaljubi, zbog čega i organizuje druženja u svojoj kući koja naziva sedeljkama, ne bi li među tim mladićima izabrala sebi verenika.

U opisu ženske lepote prisutni su (?) Lepota svih devojaka gubi se pred njenom lepotom, ona ima plavu kosu koju je rasplela, a u kosi nosi venac od različitog cveća, u pogledu joj sija zvezda Danica, ona milohodi, belim rukama bere cveće.

Mladići i devojke su sve vreme pevali, dok ih Kazlar-aga nije prekinuo svojim dolaskom, dolazeći kao prijatelj i uvlačeći se u njihov dom. Ljubidrag ga zato i prihvata – Kazlar-aga je prerušen u čoveka sa dobrim namerama.

Kazlar-aga je odmah prepoznao Sunčanicu, o čijoj je lepoti dosta slušao. Traži od Ljubdraga da mu priča o svojim precima, pa mu starac priča o despotu Lazaru.

Kazlar-aga objavljuje Sunčanici da je srećna jer će biti Osmanova žena, odvodi je, a starac tuži za svojom jedinicom, no to mu ništa ne vredi jer je crni aga već odmakao.

 

Filozofija prolaznosti u Gundulićevom Osmanu

 

Iz literature - Pokatkad su to refleksije koje su bile, ili su postale baš zahvaljujući sugestivnosti Tasove pesn.reči, osnovni svodovi Gundulićevog pogleda na svet. Jedna je od njih, opšte poznata i zaista impresivna, o promenljivoj ljudskoj sreći, koja je stavljena na sam početak speva i koja je dominantna misao čitavog dela. Njen zametak nije teško videti u suštinski istoj, mada manje razvijenoj Tasovoj misli:

 

jer sreća dolje naizmenice kroči,
sad dobro šaljuć sad zlom srećom bije;
kod previsoka leτa koji hiτi
i pad u ponor zna nadalek biτi.

 

Poneke od tih refleksija još se tešnje drže Tasovog teksta i deluju više kao njegov prevod, no kao njegova parafraza. Svakako najrečitiji primer te vrste može dati lepa elegična refleksija iz trećeg pevanja Osmana:

 

Ćelije su grad njekada
glasoviτa bile imena,
obilježja jedva sad
naziru se iz kupjena...
Mru gradovi ogrnuτi
od kamenja sτanoviτa,
a od umrle čovjek puτi
žali er ne ima vječnijeg liτa.
Ah, ponosna naša ćudi...

 

koju je Gundulić pisao imajući u svesti Tasove stihove:

 

Leži Karτaga slavna, žal τek šτiτi
τragove njenih slavnih ruševina.
Mru gradovi, mru carsτva, a sakriτ
sjajnosτ će njima pjesak i prašina,
a čovjeka, ko sτid je smrτnim biτi;
o pameτi nad pohlepnih τašτina!   

 

Mnogostruko i izvanredno često Tasovo prisutvo u Gundulićevom delu vrlo je lako proceniti; treba ga, međutim, videti u njegovoj pravoj razmeri. Nema sumnje, Taso jeste i ostaje glavni izvor Gundulićeve inspiracije; za ostalim velikim pesn.ep. poezije, pa i za samim Vergilije, kome se njegovo doba divilo bezgranično i koga je i sam hvalio kao izvrsnog spjevaoca, polazio je Gundulić kud i kamo reće i sa mnogo manje privrženosti. Ali brojni refleksi Oslobođenog Jerusalima u Osmanu ne bi smeli da navedu na prenagljeni zaključak o punoj zavisnosti dubr.pesnika od velikog Italijana i o njegovoj apsolutnoj neoriginalnosti. Pre svega, svi pesnici njegovog vremena postupali su na identičan način s uzorima koje su sebi odabrali; Taso je i sam u sličnom odnosu prema Vergiliju.
Sećanje na domišljaτog Grka Ahila, koji je nekada bio toliko slava, i čiji unici sada zemlju τežu, sτada pasu, daće mu motiv za veliku refleksiju o prevrtljivoj sreći, koja u promjeni vječnih dobara promjenivaτ sveđ uživa roba u kralja, kralja u roba, a mitološka priča o kiklopima i njihovom pokušaju da Jupiteru otmu nebo izazvaće njegovu antitetsku sentencu ko visoko prem se penje da nizoko sasma pada; Cezarovi i Pompejevi ratovi biće mu povod da istakne aktuelno uverenje o pogubnosti hudog nesklada u gradu, u svakom gradu i u gradu njegovom, i da baci prokletstvo na onoga τko zameće u rodnomu nemir gradu i domaće vriježi smeće u zavadi i neskladu, a nekada slavni i moćni grčki gradovi i ostrva biće za njega, kad god ih pomene, primeri za novu varijaviju na temu opšte prolaznosti, nekrepke sreće i vremena koje stalno protiče, ali i podsticaj za veliku završnu apostrofu Grčke, nekada pune slave, mudraca i junaka, a sada ponižene u ropstvu i stegnute za vrat od turskog kletog samosilja, što je sve božja kazna za njeno nevjersτvo, tj. šizmu.

Koliko je god Gundulićev pogled u budućnost bio odraz njegovog nacionalnog optimizma, toliko je isto njegov doživljaj prošlosti obeležen dubokim filosofskim pesimizmom. Ljudska istorija je za njega neprekinuti lanac svedočanstava o neizbežnoj prolaznosti i opštoj nestalnosti. Slika kojim se on najčešće služi kada govori o nekada bogatim, moćnim i glasovitim gradovima predstavlja ruševine obrasle u korov, po kojima gaze gnusna sτada. Slika je prevashodno barokna, kao što je barokno i osećanje sveta koje ju je inspirisalo; ona naravno nije nova: malo je koji pesnik ovoga vremena odoleo iskušenju da je ne ponovi. Ali Gundulić, kome je ona prava opsesija i koji se na nju vraća neumorno, osetio ju je i doživeo duboko i načinio je svojom najintimnijom predstavom sveta i života i čovekovog položaja u njima.

 

Nastanak Osmana i njegove dopune

 

Kada se odigrala Hoćinska bitka 1621.-e između Poljaka i Turaka, Gundulić je radio na prevodu Tasovog Oslobođenog Jerusalima. Zbog toga što je bio suzbijen kod Hotina, sultan Osman Drugi je spremao osvetu janjičarima koji su se pobunili, svrgnuli ga sa prestola i ubili 1622.-e. Kao hrišćanin i Sloven, Gundulić je u hrabrom držanju Poljaka kod Hotina video trijumf hrišćanstva nad islamom i Slovena nad Turcima, videvši istovremeno u svemu tome građu za svoj ep.

Osman je do nas stigao bez dva središnja pevanja – 14. i 15. Postoje različita nagađanja o razlozima ovome. Prema prvom objašnjenju, Gundulić je završio Osmana, ali dva su pevanja sticajem okolnosti izgubljena – slučajno ili namerno – a možda ih je i sam uništio autor ili neko drugi, za šta bi razlog mogao biti onovremeni složeni politički odnosi sa Turcima. Prema drugom objašnjenju, ep nikada nije završen. Prema trećem objašnjenju zapravo se ne radi o jednom spu, nego o dvama, od kojih je jedan posvećen Osmanu, a drugi Vladislavu, a koje je tek kasnije Gundulić spojio u jedinstveno delo – ovo objašnjenje je zastupao Armin Pavić. Međutim, danas se ep čita i tumači kao jedinstveno delo, a takvu tezu zastupa Fraljo Marković.

Gundulić je u Osmanu ostavio nedovršenima pet fabularnih linija i njih je trebao zaokružiti upravo u onim pevanjima koja nedostaju, jer su smislom i simboličkim značenjem neophodne za razumevanje celine priče. Romantične epizode vezane uz ženske likove, osim one o Begum i Dilaveru, ostaju u epu nedovršene, pa su upravo sudbine Krunoslave, Sokolice i Sunčanive glavne teme dopuna Gundulićevog epa. Nekoliko pesnika bavilo se dopunama epa: Pjerko Sorkočveić, Ivan Mažuranić, Marin Zlatarić, anonimni dopunjavač budimskog izdanja iz 1827.-e i Frano Branko Anđeli Radovani koji je ep dopunio četrdesetih godina HH veka. Prvo izdanje Osmana sa Sorkočevićevom dopunom potiče iz 1826.-e a štampano je u Dubroniku, u redakciji Ambrozija Markovića. Iako je od Maričnig izdanja iz 1844.-e uobičajeno da se ep štampa sa dopunom Ivana Mažuranića, smatrano je da dopuna Pjerka Sorkočevića vernije sledi Gundulićevu fabularnu osnobu, odn., da se kvalitet njegove dopune zasniva na onome što u Gundulićevom tekstu već postoji. Naime, Pjerko Sorkočević trudio se povezati prekinute fabularne niti želeći da smisao na taj način proiziđe iz celine s minimalnim intervencijama u tekstu. Tako su postupili i njegovi sledbenici – Zlatarić i anonimni autor budimskog izdanja. Sorkočević u svojoj dopuni ne dodaje likove kojih kod Gundulića već od početka nije bilo. Nadalje, on starim likovima ne dodaje nove karakteristike i sposobnosti, niti uvodi nove ambijente ili situacije, kao što ne uvodi ni nove motive i pokretače radnji. On je, spojivši fabularne linije, pokušao samo nastaviti radnju, uvažavajući pritom dva sveta: istorijski i romantični. Potonjim se bavio više nego istorijskim, dok eshatološki svet nije dirao, smatrajući ga dovršenim.

Mažuranić je postupa suprotno; u njegovoj dopuni postoji izraženije interpretativno zadiranje u predložak. Mažuraniću nije bilo dovoljno zadržati se na nivou upotpunjavanja fabule; on je uveo nove likove novih sposobnosti, a radnju ne pokreću samo ljudska osećanja i činovi nego su za njeno odvijanje odgovorne sile kojih kod Gundulića nema. Uz to, Mažuranić uvodi i nove ambijente (npr. Drinopolje), ali i izvorno neprisutne pokretačke motive, iz kojih proizilazi ono što se u ostatku Gundulićevog teksta događa, te orjentire za značenjsko i ideološko tumačenje celine. Bitni elementi prisutni u njegovoj dopuni su kosmološki i autorefleksivni motivi. Sorkočević, kao ni sam Gundulić, nije se bavio tim motivacijskim aspektima na takav način jer za njih nijedna ljudska sudbina nije unapred predodređena. Mažuranić je, međutim, u radnju uveo lik profesionalnog astrologa koji tumači Osmanovu sudbinu, pa se sudbina lako može pročitati u zvezdama.Sorkočević se držao principa da tumačeći radnje može iznositi samo pripovedački glas, ali ne i neki od likova. Mažuranić zatvara ep jedinstvenom interpretacijom koja po svojim karakteristikama nije barokna. Naprotiv, njegovi dopjevi praslika su njegovog ličnog viđenja Osmana iz romantičarske, devetnaestovekovne perspektive. No uprkos tome, on je uspešno rešio tehnička načela epa, doslednost i izvornost leksičkog izričaja, stiha i rime. Mažuranić tako svoju dopunu stvara podosta slobodno u odnosu prema izvorniku i ostalim dopunjavačima. Izdanje s njegovom dopunom, iz 1844.-e zaslužuje posebnu pažnju, jer je nastalo u doba hrvatskog narodnog preporoda – za Ilirce Gundulićevo je delo emblematičan kondenzat značenja koje je u njihovoj predstavi imao Dubrovnik u dobu turske opasnosti. U Osmanu su mogli iščitati sve kulturne i knj. znakove koji su važni za hrv.kulturu uopšte.

 

Iz literature - Gundulićeva prerana, a svakako i iznenadna smrt bio je taj opaki razlog zbog koga je Osman ostao „u traljama", kako je to govorio Branko Radičević, drugi veliki nesrećnik naše poezije. Mi sada znamo po isuviše vidnim tragodima koji su u epu ostali da je pesnik radio na njemu tako reći do svog poslednjeg časa: u više navrata, npr., on namerno zapadajući u anahronizme slavi Ceviliju Renatu, ženu poljskog kralja Vladislava IV, što sve nije moglo da bude napisano pre avgusta 1637.-e, kada je ovaj kraljevski brak sklopljen. I mi sada vidimo, po obilju nedorađenosti i nesuglasica, po nizu istovetnih strofa koje se ponavljaju, po nesrazmerama i nesavršenostima svake vrste, da pesnik čitavu svoju tvorevinu, a ne samo izvesne njene odeljeke, nije stigao da dovede do savršenog oblika. Istina, sada više niko nije u mogućnosti da bilo šta kaže o stanju u kome se delo zateklo onoga trenutka, decembra 1638.-e – kada su pesnika uz uobičajenu baroknu pompu odnosili u porodičnu grobnicu u franjevačkoj crkvi. Jer autograf pesnikov izgubio se vrlo brzo, a nedovršeni ep dopao je u ruke prepisivačima i, kako po svemu izgleda, prerađivačima. Tako je otpočela njegova nova tragedija: prepisujući ga, za sebe ili za prijatelje, dubr.ljubitelji menjali su ga u mnogo čemu, svesno ili nehotice. Pokadkad su to bile sitnice u pojedinačnim rečima ili obrtima, ali po neki put zahvati su išli dosta daleko: jedni su prepisivači dodavali čitave strofe, drugi su pak strofama koje su našli u pesn.rukopisu menjali mesto i redosled! Iskreno verujući da delo popravljaju, oni su ga stvarno samo kvarili i još i na taj način pesnika su udaljavali od njegovih čitalaca. Tako se dogodilo da je blizu dva veka, koliko je živeo jedino u rukopisima, Gundulićev ep umnogome izmenio svoj prvobitni izgled; kada je 1826.-e on napokon štampan u Dubrovniku, proces daljeg kvarenja je zaustavljen, ali tada je već to bila jedna verzija koju je vreme oblikovalom ali koje bi se pesnik možda odrekao.

Radom na Osmanu Gundulić je sigurno bio zaokupljen godinama; ovako zamašne ep. tvorevine, za koje su ondašnji pesnici vezivali najviše ambicije, nemoguće je ostvariti tako brzo i u kratkom roku. Ali koliko je upravo taj rad trajao više se ne da ustanoviti, jer se ne zna ni kad je otpočeo; u svojevremenim beleškama o tome se ništa ne govori. Što su pak u delu za predmet uzeti istor. događaji koji su se zbili u jesen 1621.-e (tursko-poljiski sukob kod Hoćina) ili u proleće 1622.-e (pobuna u Carigradu i pogibija sultana Osmana II), za rešenje pitanja ne znači bogzna koliko: čak i da je došao na misao da u prostranoj ep.panorami izrazi svoju viziju tih događaja odmah pošto su oni protekli, nimalo nije izvesno da je pesnik već tada bio kadar da pristupi poslu. Pre bi se moglo reći suprotno od toga: prvom stihu prvog pevanja morale su prethoditi mnoge i neprekidne Gundulićeve meditacije i duge i temeljene njegove pripreme, pa je stvarni njegov rad na epu pao tek negde pri samom kraju treće, ili u toku četvrte decenije HVII veka.Osman bi tako u hronologiji Gundulićevog života i rada dolazio na kraju i njemu bi prethodila, a ne bi sa njim bila istovremena, tako zrela pesn.dela kao što su Suze sina razmeτnoga i Dubravka. To se uostalom vidi i po mnogo čemu. Ako se baš i zanemari, kao neki pouzdani putokaz u tom smislu, činjenica da se u Osmanu ponavljaju izvesni stihovi iz tih ranjih dela, dalji jedan momenat, suštinski i unutrašnji, od presudne je važnosti: Osman u neku ruku u sebe uključuje i Dubravku i Suze sina razmeτnoga – kao Suze, on predstavlja pesnički i filosofski obračun sa ljudskom ohološću i taštinom, kojima je, za opomenu, suprotstavljena neumitna prolaznost svih zemaljskih vrednosti; a kao Dubravka, on je, na pojedinim mestima, zanosna glorifikacija slaτke i drage slobode, shvaćene kao najveće i najređe dragocenosti čovekovog života. Ali istovremeno veliki Gundulićev ep znači, po zahvatu i u namerama, i neizmerno prevazilaženje obaju ovih ranijih dela. Njehove teme sada su samo deo velike polifone kompozicije, u kojoj se još uvek jasno razaznaju, ali se i sustižu i prepliću s pravim baroknim obiljem drugih, čas srodnih, čas iz osnova kontrastnih. I linije pesnikovog horizonta sada su se izvanredno razmakle: drama koju on poetski oblikuje ne zatvara se u okvire jedne ljudske duše, kao što je to bio slučaj sa Suzama, niti se zaustavlja kao zidine jednoga grada, kao što se to događalo u Dubravki; ona sada izlazi iz širokog prostranstva ondašnjeg sveta ili bar onih područja tog sveta koja su za Gundulića bila od sudbinsko značaja. Jer Osman je zamišljen kao sinteza svega onoga što je pesnik u svetu doživeo, osetio i video, i kao verni i puni izraz njegovog bića, emocionalnog, misaonog, društvenog; on je imao da obeleži odnos sveta autora prema prošlosti i da ocrta obrise njegovog naziranja budućnosti. Kada je počeo da se muči nad njegovim strofama, dubr.pesnik već je bio prešao najveći deo svog životnog puta i iskustvo koje mu je bilo dato da stekne već je skoro čitavo bilo iza njega. Neizmerna je šteta, samo, što je taj put bio kratak i što ni to iskustvo nije stiglo da bude veće. Za razliku od tolikij dr. svojih sugrađana i savremeneika, Gundulić nije brodio morima ni krstario kopnom, kao putnik i radoznalac, kao trgovac i pomorac, kao državnik i diplomatski emisar svoje vlade; on nikada nije izašao iz skučenih okvira svoje Republike i najdalji put koji je ikada prevalio bio je do Konavala i Cavtata, gde je bio knez i imao imanja, ili do Pelješca i Mljeta, gde su takođe bili posedi njegovi i njegovih prijatelja i rođaka. On nijednom nije video Rim, o kome je maštao, ni Ankonu i Mletke, u kojima su mu štampana dela, ni Napulj, čijoj je akademiji degli Oziosi pripadao kao član u redu vitezova; on nije išao u Carigrad, čije je ulice i ponosne saraje opisivao; nije bio u bijelom Smederevu i Beogradu, o kojima je pevao, niti je kročio u Poljsku, koju je sa zanosom glorifikovao.

Ali iz svoga malenoga Grada, okruženog neprijateljima i bez prestanka izloženog opasnostima, iznutra razdiranog sukobima i izmrcvarenog krizama, ekonomskim nazadovanjem i gladnim godinama. Gundulić je budno pratio tok zbivanja na svetskoj sceni. Njih je on prosuđivao i prema njima se određivao kao dubr.patriota i republikanac, uveren nepokolebivo da je njegova aristokratska republika najidealnija država, kao vatreni Sloven, duboko prožet svešću o veličini, izuzetnosti i slavi svoga mnogoljudnog plemena, pred kojim je tek imala da se otvori budućnost dostojna njegove svetle prošlosti, i kao vatrenu hrišćanin i katolik, neprestano opsednug iščekivanjem onog svečanog dana kada će se na ruševinama neverničke Turske Carevine ponovo uspraviti u nekadašnjem sjaju i slobodi slovinske i hrišćanske zemlje, već vekovima gažene osmanlijskim kopitama.

 

Fantastični motivi u Osmanu. Lik Mustafine majke

 

Iz Dušanove skripte - Mati Mustafina je žena ohola, ne misli ni na šta drugo osim da uzvisi svoga sina, sve bi uradila da postane carica – tu se u opisu Mustafine majke kriju i elementi fantastike (II pevanje), potkrepljeni narodnim verovanjima, bajkama ali ih ima dosta i iz Tasovog Oslobođenog Jerusalima.

Ovo je deo koji je uzeo od Tasa: ponaša se kao vila (ali mračna) – ona sama usred noći zove pakao u pomoć – tada se levom bosom nogom stane, prospe svoje kose i oko sebe nacrta krug. Zove sve nakaze da joj pomognu, izriče strašne kletve i, kazivajući jedan od vilinskih postupaka Mustafine majke, Gundulić se bez sumnje seća Tasovog opisa čarobnjaka Ismana, koji je na isti način pravio krug oko sebe.

Iz narodnih legendi: ona noću leti kao vrdoduh (?), tj. kao veštica, sastaje se sa ostalim vešticama na gozbi ispod oraha, čak se govori da je ona zaslužna za Osmanov poraz – ona je učinila svojom magijom da vojska Poljaka pobedi. Pored toga, ona ima roditelje koji su vilenski – i njenu majku bije glas da je veštica. Oni su činili da Mesec okrvavi, da bi smetao žarkom Suncu (opšti motiv iz nar.knj. da kada je krvav Mesec, veštice se pojavljuju i one čine da Mesec bude krvav). Pominje se i da su njeni roditelji činili crninu od vedrog neba (tj. činili da se naoblači), zvezde stresali, more smutili. Pored toga oni su uzrok, npr., loših godina, njive haraju, odn. šalju grad da uništi prinose. Ovde čak postoji i motiv metamorfoze – oni mogu da se preobaze u pticu, svinju, dub, stenu...
Mustafina majka sada više nije ni Turkinja – već opšti motiv zle sile – i ona ne sluša nikog, pa čak ni drugog boga (?), tj. nema druge vere nego je sama sebi bog, što predstavlja vrhunac njene oholosti. Ona ljubi sina samo da bi on vladao svetom.

 

Ona ima sposobnost da se pretvori u lepu devojku i čak da, pre samog pretvaranja u devojku zavara magijom i kremama oči onoga ko je gleda, te da mu učini da je lepa i pre nego što se stvarno prolepša. Drugim rečima – ume da zaslepi osobu.

Fantastični elementi javljaju se i u HIII pevanju, koje spada u najkraća pevanja u Osmanu: tada pesnik napušta čvrsto tlo Zemlje i svojom naracijom silazi u Pakao. Njegovi junaci nisu više obični smrtnici, istorijske ličnosti ili romantične tvorevine pesničke fantazije kao dotle, već su i opaki duhovi, prognani sa Neba u tamu i njihov je Lucifer. Ali i ovi demoni i fantastična bića imaju u vidu krupna, realna zbivanja na Zemlji, samim tim imaju i uticaj na njih, odn. biraju na koga će da utiču, ratujući protiv Dobra. U ovom pevanju pesnik izbegava da nečiste sile naziva njihovim imenima, već pribegava širokim frazama ispod kojih ih prepoznajemo, a kadkad nam ostaju potpuno nejasni. Naravno Lucifer na strani Turaka, pa kaže da poraz nad Turskom nije samo njihov poraz Turaka, već i poraz tame. On ovde ima i viziju Sokolice koja mu treba za borbu protiv Poljaka.

 

Melodrame Džona Palmotića – pregled

 

Sa predavanja - Dubrovniku je odgovarala melodrama. Do 1620.-e su viđene velike: Arijadna, Euridika – italijanske; i Gundulićeve. U vreme Palmotića imamo procvat melodrame u Dubrovniku. Tematko-žanrovska raznovrsnost i uspostavljanje poetike – prerada i parafraza u korišćenju izvora.
O Palmotićevim melodramama je mnogo pisano. (...) Melodrame prema motivima se dele na: antičke, italijanske (savremene) i pseudo-istorijske (legende). Palmotić je napisao 14: Aτalanτa, Pavlimir, Akile, Naτječanje Ajača i Ulisa za oružje Akilovo, Elena ugrabljena, Danica, Alčina, Lavinija, Capτislava, Ipsile, Bisernica, Došasτije Odeneje Kankizu njegovu ocu, Andromeda, Armida.

Aτalanτa – 1629. – prva izvedena Palmotićeva melodrama. Izvor: Meτamorfoze Ovidijeve – tipično melodramsko-mitološki siže koji čini okosnicu radnje, sa likovima iz pastirskog idiličnog sveta. Sadržaj: prolog (izgovara Apolon), 3 čina, a podeljena je na scene. Ispevana je u polimetriji – 8-erci i 12-erci – razlika je u muzici: kraći stihovi se pevaju, duži se izgovaraju. Pisac je nastojao da melodramu poveže sa svojim vremenom i da ga komentariše iz te pozicije – melodrama ima alegorijsko značenje.

Pavlimir – prva dubrovačka melodrama koja je zasnovana na lokalnoj tradiciji i na slovenskoj legendi. Izvedena 22.-og februara 1632.-e pred Kneževim dvorom u vreme poklada, a izvela ju je družina Ispraznih. Prolog govori stari grad Epidauro (stari razrušeni Dubrovnik) i imamo 3 čina podeljena na scene; 3687 stihova u polimetriji, 4, 5, 6, 7 i 8 slogova – bogatstvo u muzičkom smislu. Legendarni osnivač Dubrovnika – Pavlimir. Leτopis popa Dukljanina (verzija iz Kraljevstva Slovena Mavra Orbina) + narodna tradicija o razaranju Epidaura i stvaranju Dubrovnika + lokalna dubrovačka legenda o Svetom Ilaru = izvori. Predstavlja završnu epizodu o prognanom slovenskom kralju Radoslavu koji je bežao od sina Časlava dospeo u Rim. Iz braka sa Rimljankom imao je sina Petrislava, a on sina Pavlimira. Pavlimir je prihvatio poziv slovinskih bana (verovatno s misli na bosanske banove) da se vrati i bude im kralj. Međutim, bura ga natera da se iskrca u Gružu – Dubrovačka luka – zatim se na ovu tzv. istoriju nadovezuje lokalna tradicija o zlim natprirodnim silama, koje kao u narodnoj pesmi, sprečavaju da se podigne grad. Uz sve to imamo i ljubavnu priču Pavlimira i Margarite. S jedne strane su dobre sile (pustinjak Srđa, pastire,...), a sa druge zle.

 

Delo se koristilo i za savremeno stanje, u smislu da je Palmotić veličao slobodu Dubrovnika, hvaleći ustrojstvo grada; onda hvali romansko-slovensko poreklo – to mu je interesantno i važno, jer je to ta razlika od okolnog stanovništva, ta romanska osnova; hvali dubrovačku tzv. „mrnaricu"; hvali i tradicionalno gostoprimstvo dubrovačko (koje doduše vodi korene od koristoljublja države – npr. Đurađ Branković, koga Dubrovčani nikada nisu predali onima koji su im čak i pretili).

Sem ovoga, smatra se da je Palmotić pisao i melodramske balete – po veličini samo scene: Gosτi grada Dubrovnika (172 8-erca) podnaslov: Skup gospode Slovinske, Ugarske i Bosanske – predstavlja niz istorijskih i pseudo-istorijskih ličnosti iz epske poezije koje objedinjuje „slovinsko pripadništvo", a većina tih ličnosti su istorijski bili gosti Dubrovnika: despot Đurađ Jerina, Vuk Branković, Stijepan Kotromanić, Sandal Hranić, Radoslav Pavlović, knez Lazar – svi oni veličaju gostoprimstvo Dubrovnika! Glas je po tematici srodno delo, opet opšteslovensko osećanje. Kolombo je dijalog mornara i Kolumba.

 

Iz literature - Melodrame Džona Palmotića najvažniji su deo sveukupnog dubrovačkog dram.stvaralaštva u doba baroka, a istovremeno one su obeležile i dubr. teatar. Nastajale su u rasponu od dve i po decenije (izvođene su, prema poznatim podacima 1629–1653), one su i slika razvoja dubr.melodrame i svih njenih opštih karakteristika. Tematski raznovrsne, nastale na građi iz antičke mitologije i knj., iz renesansnih dela i iz domaćih legendi, one su u potpunosti pratile melodramske teme i sadržaje ital.knj. ove vrste.

Od njih se Palmotić odvajao pseudoistorijskim, istorijskim i legendarnim okvirima nekih melodrama, ili njihovih delova, ili pojedinosti u njima, hrišćanskim porukama, aluzijama na svoje doba i na Dubrovnik, a za to je imao svoje razuloge. To je bio deo njegove poetike, odraz verskih načela, izraz njegovog patriotizma i osećanja rodoljublja najtešnje povezanog za poimanje „slovinstva".
U pogledu forme, Palmotićeve melodrame nisu mnogo odudarale od novouspostavljenih odnosa dramskih elemenata u ovoj vrsti, a oni su se odnosili na udeo muzike u njoj. Specifičnost njegovih melodrama, kao i dr.dubr.drama ove vrste bila je u manjem, ili sasvim malom učešću muzike (ponekad samo horovi pevaju), tako dasu ove bile više govorene na sceni no što su pevane (obimom su neuporedivo veći rečitativi od libreta). Zna se da je komponovana muzika za pojedine drame koje su izvodili glumci-pevači. Sve su Palmotićeve drame u stihovima, u osmercima, sa odg. udelom polimetrije, koja je bila ili sadržinski funkcionalna (isticanje pojedinih misli, poruka, karakterisanje ličnosti,...), ili u vezi sa muzikom. Većinom su delovi koji su se pevali (horovi, smenjivanje solista i horova,...) u svim dramama bili metrički iste forme (himenejske sikstine, pesma hora u šestercima, naizmenično, ritmično smenjivanje strofa odg. oblika, stofe-refreni,...), pa se može pretpostaviti da nisu komponovane uvek nove melodije već su se ponavljale postojeće.
Njegove melodrame najčešće su nazivane prikazanjima, a pored toga javljaju se i drugi nazivi: činjenje, τragikomedija, polužalosτivo prikazanje, skazanje, spjevanje, τragedija, mužika, komedija. Činovi su nazivani činjenjima ili aτima, a scene skazanjima ili prikazanjima.

Palmotićeve drame su sadržale prologe, koji je izgovarala jedna ličnsot, a ponekad je učestvovalo više njih. Prolog je najčešće nosio simboliku i predstavljao posebno obraćanje publici, na trenutke i bez neposredne veze sa sadržajem drame pred kojom je, da bi preneo neku piščevu misao (rodoljubivu, religiozno-moralističku, didaktičku, opominjujuću). Prolozi u Palmotićevim melodrama su ponekad bili barokne dosetke.

Iako je i sadržinom i formom i svim onim što je nova dramska vrsta donosila na baroknu pozornicu, a što je imalo za cilj da probudi u gledaocima snažne emocije i da bude zadovoljstvo i za oko i za uho, Palmotićeva melodrama bila dužnik ital. melodrame uopšte, ona je bila i samosvojna i u tradiciji koju je ova dramska vrsta već sticala u Dubrovniku. Manje u formi, a više u načinu prenošenja piščevih zamisli i poruka („slovinskih", patriotskih, koje su se odnosile na Dubrovnik; strogo religioznih i u skladu sa potrebnom dubokom religioznošću pojedinca i sa katoličkom obnovom; moralnih svake vrste).

 

Palmotić je za sadržinu koja je ipsunjavala radnju uzimao građu iz dela ant. pisaca, renesansnih autora, iz domaćih legendi. On je tu materiju prema svojim zamislima i u naglašenim religiozno-moralizatorskim nastojanjima hristijanizovao, slovenizirao i aktuelizovao. On se oslanjao i na dubr. pisce: Gundulića i Mavra Orbina; preuzima je kao skrivene citate stihove iz Gundulićevih dela, iz pesama dr.pesnika (Vetranovića, Horacija Mažubradića), naročito u velikom br. iz Jeđupke. Njegov važan oslonac je bila i usm.knj., njene poslovice i izreke, pesn. izraz i slike iz ep.poezije, ep.junaci, legende i nar.istorija. To je davalo posebne odlike Palmotićevim melodramama, a samim tim u značajnoj meri i dubr. baroknim dramama ove vrste uopšte.

 

Odlike melodrame na primeru Pavlimira Džona Palmotića

 

Iz literature - Pavlimir je netipično delo u odnosu na prethodne dubr. melodrame – bio je to Pavlimir sa neočekivanim sadržajem, prava dubr.melodrama bila je zasnovana na lokalnoj tradiciji i na slovenskoj legendi. Igrali su ga isti izvođači koji su predstavljali Aτalanτu, Družina Ispraznijeh, 22.februara 1632.-e pred Kneževim dvorom. Drama se sastojala iz prologa koji je govorio Epidauro grad i tri čina podeljenih na scene; ispevana je u polimetriji (4-erci, 5-erci, 6-erci, 7-erci i 8-erci), koja je po svemu bila u najtešnjoj vezi sa melodijama, i imala je 3687 stihova. Dramska radnja zasnivala se na poznatoj legendi o Pavlimiru, osnivaču Dubrovnika, koja se nalazila u starom spisu Leτopis popa Dukljanina. Palmotić je poznavao ital.verziju ove legende koju je Mavro Orbin objavio u knjizi Kraljevsτvo Slovena 1601.-e. Pored toga, koristio je tradiciju o razaranju Epidaura i stvaranju Dubrovnika uz lokalnu dubr.legendu o svetom Ilaru. U Pavlimiru je dramski obrađena završna epizoda iz „istorije" o prognanom slovenskom kralju Radoslavu koji bežeći od sina Časlava dospeo u Rim; iz braka sa Rimljankom imao je sina Petrislava, a on sina Pavlimira; pošto je ubijen Radoslavljev progonitelj, slovinski bani pozvali su njegovog unuka želeći da im on bude kralj; Pavlimir je prihvatio poziv kada je sa brodovima već bio blizu slovenske obale Jadrana, bura ga je naterala da se iskrca u luci Gruž. Tu „istoriju" retrospektivno je ispripovedao Pavlimir. Počinjao je od izgona Radislava koji vlada slovinske ove sve države.

Ova drama koja je radnjom smeštena u daleku prošlost, u vreme osnivanja Dubrovnika, bila je višestruko vezana i za doba u kome je napisana. Okvir radnje, dramatično osujećivanje Pavlimira da podigne grad, romantična melodramska priča o ljubavi između Pavlimira i Margarite, mešanje realnih i natprirodnih sila i dr. obezbedili su Palmotiću mogućnost da himničnim stihovima veliča slobodu Dubrovnika:

 

grade, vječna gdje sloboda
ima držaτ svoje prisτolje.

 

... stvorili su mogućnost da hvali njegovo ustrojstvo i život (dobru vladu, dobre zakone, mir i sklad), sjedinjeno romansko-slovensko poreklo, lepotu dubrave vekovima čuvenu mrnaricu, tradicionalno gostoprimstvo (ukazano ugarsko-hrvatskom kralju Sigismundu, poraženom 1396.-e kod Nikopolja od Turaka; srp.despotu Đurđu i Jerini i dr.). Stvorili su mu prostor da iskaže svoje dubr. i slovinsko rodoljublje –

 

Dubrovnik se bijeli rodi
da se u vijeke miran vlada
u pokoju i slobodi;
Slovini su bojni ljudi,
puni bijesa i vrline. 

 

... slavni Slavi, slavne države slovinskoga od jezika koje se prostiru od Adrije bisτra mora / do ledena mora – svoja aristokratska i hrišćanska načela (Radoslava i Rimljanku povezuje pleemenito poreklo i prava vera). Okvirna radnja je omogućila da autor baroknim kontrastima (peva o ženi kao o uzroku stradanja, ali i o čistoj ljubavi dvoje plemenitih, Pavlimira i Margarite), scenskim efektima, mnogim horovima, koji ponavljaju više puta čitave strofe, stilizovanom igrom (odi se čini moreška s lucim i sτrijelama, odi se izvodi τanečac) i dr. ispuni očekivanja onovremenih gledalaca da uživaju dok posmatraju predstavu ,a da im i stovremeno uputi ozbiljne poruke i misli tipične za kontemplativnog čoveka tog doba (o prolaznosti, podsećajući na nekad slavni Epidaur koji u prahu leži sada, o pravoj veri, o snazi nepisanih pravednih zakona, o slobovi, i dr.).

U Pavlimiru je bilo aluzija na vremenski bliska zbivanja i aktuelna uverenja (npr. pomen upada Nehan-paše u Konavle, stradanja Svetog Pavla kod Mljeta), na realne lokalitete i prostore, na legende o mestima (na postojanje crkve Svetog Ilara, u Župi, na bistru Trebšτinicu, na plahe Trebinjane... i susede njima Vlahe, na njihovu nabunljivu prirodu, na Srđ, Vjetrnjicu, Sniježnicu i dr.). Takve aluzuje su objedinjavale daleku prošlost i sadašnjost. Sve Palmotićeve misli i osećanja koja su imale realne izvore i koja nisu iskazivana prenosnim (antičkim ili viteškim) slikama, kao u dr.melodramama, doprinosila posebnosti Pavlimira.

Pored toga što je građu za dramsku radnju Palmotić crpao iz legendi, Pavlimir je imao veze i sa dubr.knj.tradicijom. U Orbinovom Kraljevsτvu Slovena našao je ne samo ital.prevod Hronike popa Dukljanina, već i pomen legende o Svetom Ilaru i zmaju Voasu. Znanja Palmotićeva o Đurđu i Jerini takođe su poticala iz Orbinovog dela. Uticaj Gundulićev, koji se neposredno ispoljio u Aτalanτi, bio je vidljiv i u Pavlimiru. Odavno je u literaturi uočen, a u novije vreme i iscrpnije istražen, uticaj Gundulićevog Osmana na Palmotićevog Pavlimira. Ukazalo se na pojedinosti iz II, H, HI, HII i HIII pevanja Gundulićevog epa koje su inspirisale Palmotića, kao i na neke opšte, zajedničke stavove (suprotstavljanje islamskog sveta i veličanje slovenstva npr.). Uočeni paralelizmi u predstavljanju vladara nizom kamenih statua (u Osmanu su to velikani iz poljske prošlosti, u Pavlimiru iz budućeg Dubrovnika), kao i u dočaravanju paklenih sila, imali su poreklo u starijoj literaturi. Pregled istor.ličnosti prikazivanjem niza statua i opis pakla i paklenih sila već su kod Gundulića bile parafraze odg.mesta iz Tasovog Oslobođenog Jerusalima. Palmotić je i mimo Gundulića našao u Tasovom epu još poneku ideju kada je gradio lik zaštitnika Srđa i zle duhove Tmora i Snježnicu. Od posebne zanimljivosti je činjenica da je Pavlimir nastao u vreme dok je Gundulić još uvek stvarao Osmana. Podudarnosti sa mestima iz nekoliko pevanja iz epa pokazuju da je već 1632.-e bio većim delom ispevan i da ga je Gundulić davao na čitanje. U Pavlimiru se prepoznaje i Palmotićevo sećanje na Dubravku: u Dubravi kao alegorijskoj slici Dubrovnika, u pastirskoj Dubravi u kojoj je mnoštvo lepih devojaka i u kojoj vjeraju se i jedine / dva najljepša ki se žele (Dubravka), odn. i vi koji se nevjerni / vjeriτi se τer želiτe (Pavlimir), u pomenu starih paganskih božanstava Dolerija, Hoje i Lera, u dočaravanju atmosfere pri proslavljanju svetkovine, dana posvećenog svetom Ilaru i dr. Moglo je biti sličnosti i u nekim muzičkim delovima, a igre koje su naznačene nesumnjivo su se izvodile na već tradicionalni način (moreška, τanačac). Pavlimir je ne samo građom koju je Palmotić odabrao na osnovu nje razvije dramsku radnju već i višestrukim dodirima sa dubr.knj.tradicijom, rodoljubivim, slovinskim i dr.idejama i istor.realnošću u najvećoj meri bi bio nacionalna drama.

 

Fantastični elementi u melodrami Pavlimir Džona Palmotića

 

Iz literature - Na „istoriju" nadovezivala se tragedija o zlim natprirodnim silama, duhovima i vilenjacima koji (kao u nar.pesmama) sprečavaju da se podiže grad. U spoju sa njom Palmotić je našao dramatičnu okosnicu za ovo delo. U borbi između zlih sila (kralj Strmogor, Tmor, Sniježnica, vilenjaci), koje su osujećivale Pavlimirove dobre namere, odn. između zla i dobra (simbolizovanog u pobožnom pustinjaku Srđu, Pavlimirovom zaštitniku; u Dubravki i plemenitim pastirima), pobedilo je dobro. Ta pobeda je motivisala Epidaurovo proročanstvo da će kralj Pavlimir... od skora bijele more podignuτi, tj. Dubrovnik.

 

Iz Dušanove skripte - Pre svega, fantastični el. su fantastični likovi – kralj Strmogor, Tmor, Sniježnica, vilenjaci – oni se udružuju i delaju zajedno u nanošenju zla.

Kralj zlih sila, Strmogor, poziva ih na jezero (koje je inače opšte mesto sastajanja zlih sila): da se udruže svi crni oblaci, zli valovi, zlobna jedra da prožderu, zmaj koga su ispalili (?). Od njegovog glasa more se (?), gora zanemi, (?) požuti.

Snežnica noću u oblacima leti, što je isti opis radnji koje radi Mustafina majka u Osmanu. Ona ima sposobnost metamorfoze, odn. menja oblike, komunicira sa vukodlacima; ona raspojasana sa raspletenom kosom sa levom bosom nogom staje u krug koji je na zemlji nacrtala; zove iz pakla duhove da joj pomognu, tu se pojavljuju i nakaze. Snežnica može da se pretvori u Margaritu kako bi se u nju zaljubio Pavlimir. I proročanstvo može da spada u fantastiku.

Tmor ima sposobnost da se pretvori u Krstimira, što je takođe odlika metamorfoze. Skup pominje veštice, ...(?)

Pročitaj Pavlimira!!! Tematsko-motivske i stilske osobenosti poezije Dživa Bunića

 

Sa predavanja - Književno delo: zbirka neobičnog imena – Plandovanja (u smislu: zbirka pesama napisana u dokolici, odmaranju; najcelovitija zbirka u doba baroka): ljubavna poezija sa tragovima petrarkizma, ali na drugačiji način, tj. to nije anahroni ostatak ranijih vremena, već je taj petrarkizam utkan u nov pesnički doživljaj žene, lepote i novih ideala. Tipične teme i motivi baroka su bili: prolaznost lepote i mladosti sa pozivom na uživanje (npr. nekadašnja prelepa Jelena Trojanska, sada je ostarela i suočena sa svojim odrazom, stoji zamišljena pred ogledalom), motiv nadmoći prirodne lepote nad izveštačenom, izražavanje ljubavi većem broju žena istovremeno (npr. pesnik je između dve žene), novi ideal žene: crna žena (crničica), niz bizarnih ljubavnih situacija (više žena, ružne i stare žene),...

Za Bunića kažemo da je tipični marinista, drugim rečima, najveći uticaj na njega je izvršio Đan Batista Marino. Bunić ima vrlo lak pesn.izraz, talentovan je, slikovite i sveže barokne figure i dosetke, ženu opeva i doživljava sa izvesnom vedrinom, ali ponekad ima i preteranosti, prenaglašavanja, kontrasta – sve su ovo odlike baroka – i kod njega se oseća uticaj nar.poezije, jer je to ono što je vezano za sam jezik, za sam izraz, pa ima tu pesama O gospoje svijam gospoja, tj. gospođa nad gospođama, pa Prelepa Jelena ka bi cviτ ljubavi, tj. o prelepoj Jeleni koja je bila cvet ljubavi, zatim Niježni prsi izbrani, odn. o grudima koje su kao beli cvet, zatim prepev Kanconijera Frančeska Petrarke (Blažen dan, hip i čas), O diklo mlada (dikla je devojka – iz nar.poezije, počasnica); kod njega ima polimetrije, što je opet karakteristika baroka. Pisao je i refleksivne i religiozno-refleksivne pesme. To sve odgovara pesn.raspoloženju toga doba: prolaznost, ništavnost ovozemaljskog života, greh i pokajanje, smrt, ljudski poroci (Zazivanje grešnika, Svemoćije Božije). Pisao je i prigodnu poeziju. Napisao je i nadgrobnicu Stijepu Đurđeviću. Napisao je i pesmu u čast objavljivanja Gundulićeve Arijadne.

U okviru Plandovanja on ima jedan ciklus koji se zove Razgovori s pasτirskim – uglavnom pastorale i parafraze ital.pastoralne literature, odn. pisane po uzoru, sa preuzimanjem motiva, a naslanjaju se na eklogu Džora Držića Radmio i Ljubmir: Ljubdrag i Radmio, Ljubdrag i Ljubmir, Medaτ i Radaτ, Zagorko i Divjak, Goršτak – ova poslednja je ipak komični spev: vedra i laka parodija petrarkističkog prikazvanja ljubavi i petrarkističkog ljubavnika, napisana po uzoru na Derviša (siže: Gorštak slavi Zagorku, ali koristeći atribute koji jasno parodiraju taj način, npr. umesto leuta on ima dible (vrsta frule); nju naziva od živoτa ubojice; umesto da kaže da će biti ljubavni rob on kaže da će biti pas koji stražari (pas sτražnik), kad se hvali bogatstvom on govori o svojim ovcama, steonim kravama i volovima.

 

Pored toga napisao je barokni refleksivno-religiozni spev Mandalijena pokornica 1630.-e u Ankoni štampan prvi put, ponovo na istom mestu 1638.-e, 1659.-e ponovo štampano posle njegove smrti. Ova tema (biblijska grešnica se pokajala i postala svetica uz Hristovu pomoć) bila je dosta popularna u baroku, jer je omogućavala barokni kontrast: prikazanje greha pruža pesniku velike mogućnosti, a zatim prikazuje i njeno pokajanje. Kontrastvne slike – vrsta pomodarstva toga vremena, a sama delo i mogućnosti obrade ovoga motiva bile su pisane zbog kaluđerica (koje su često postajale devojke koje zbog nedostatka miraza nisu roditelji mogli udati).

 

Opis ženske lepote u poeziji Dživa Bunića – manirističke novine

 

Sa predavanja - Tipične teme i motivi baroka su bili: prolaznost lepote i mladosti sa pozivom na uživanje (npr. nekadašnja prelepa Jelena Trojanska, sada je ostarela i suočena sa svojim odrazom, stoji zamišljena pred ogledalom), motiv nadmoći prirodne lepote nad izveštačenom, izražavanje ljubavi većem broju žena istovremeno (npr. pesnik je između dve žene), novi ideal žene: crna žena (crničica), niz bizarnih ljubavnih situacija (više žena, ružne i stare žene),...

Goršτak – ova poslednja je ipak komični spev: vedra i laka parodija petrarkističkog prikazvanja ljubavi i petrarkističkog ljubavnika, napisana po uzoru na Derviša (siže: Gorštak slavi Zagorku, ali koristeći atribute koji jasno parodiraju taj način, npr. umesto leuta on ima dible (vrsta frule); nju naziva od živoτa ubojice; umesto da kaže da će biti ljubavni rob on kaže da će biti pas koji stražari (pas sτražnik), kad se hvali bogatstvom on govori o svojim ovcama, steonim kravama i volovima.
Pored toga napisao je barokni refleksivno-religiozni spev Mandalijena pokornica 1630.-e u Ankoni štampan prvi put, ponovo na istom mestu 1638.-e, 1659.-e ponovo štampano posle njegove smrti. Ova tema (biblijska grešnica se pokajala i postala svetica uz Hristovu pomoć) bila je dosta popularna u baroku, jer je omogućavala barokni kontrast: prikazanje greha pruža pesniku velike mogućnosti, a zatim prikazuje i njeno pokajanje. Kontrastvne slike – vrsta pomodarstva toga vremena, a sama delo i mogućnosti obrade ovoga motiva bile su pisane zbog kaluđerica (koje su često postajale devojke koje zbog nedostatka miraza nisu roditelji mogli udati).

 

Starost i prolaznost lepote kao motiv u poeziji Dživa Bunića

 

Sa predavanja - Tipične teme i motivi baroka su bili: prolaznost lepote i mladosti sa pozivom na uživanje (npr. nekadašnja prelepa Jelena Trojanska, sada je ostarela i suočena sa svojim odrazom, stoji zamišljena pred ogledalom), motiv nadmoći prirodne lepote nad izveštačenom, izražavanje ljubavi većem broju žena istovremeno (npr. pesnik je između dve žene), novi ideal žene: crna žena (crničica), niz bizarnih ljubavnih situacija (više žena, ružne i stare žene),...

 

Iz Dušanove skripte - To je motiv koji se javlja još u renesansi, a u baroku dobija još veću ulogu sa mislima da je sve na svetu prolazno i ništavilo. Bunić govori da se kaje što je mladost uludo protraćio pišući o lepoti, jer je napokon shvatio da ta mila lepota nije ništa drugo nego ubrzo obična zemlja. U nekim pesmama koristi petrarkistički motiv pozivanja na uzvraćanje ljubavi. Neprestano koristi kontraste: zima–leto, dan–noć i kaže da je ona mlada a on star, te je moli da shvati da joj nije pravi sud (tj. da joj nije suđen) i da je on kao stari bor koga je ljubav sagorela. Moli je da joj ne bude nemio jer je ona rumena, a on star i beo. Poručuje joj da ne veruje bistrom viru u kome se ogleda njen rajski lik, jer ubrzo neće moći da prepozna sebe u njemu, ostareće jer mladost beži, dani prolaze brže nego voda. Poziva je da ubira lepotu dok je proleće, jer će ona uvenuti kao cveće.

Najizrazitiji primer prolaznosti lepote je u pesmi Prelepa Jelena sτara pred ogledalom, gde pesnik koristi antičku legendu o Troji. Ona (Jelena Trojanska) je sada stara, nema više zlatnu kosu i rumenu ružicu na licu. Da je sada Paris vidi ne bi zbog nje ratovao i poginuo.

 

Poetsko-tematske odlike poezije Ignjata Đurđevića

 

Sa predavanja - Književni i naučni rad mu je bio razgranat. On je bio filolog, istoričar, istoričar književnosti i teolog. Pisao je na 3 jezika: lat., ital. i dubr. Ljubavna poezija mu je, možda, i najvrednija – on je obuhvatio sve tipične barokne motive – standardni motivi iz dubr.ljubavne poezije, ali ima i nečeg izmenjenog u smislu doživljaja ljubavi, gde je težište na uživanju – hedonizam je u centru, a samo osećanje ljubavi je u senci; mnogo ima, od tog baroknog manira, dosetki, neobičnih ljubavnih situacija, crnčica je njegova idealna dama, mnogo ima ružnog, bizarni sastanci i rastanci, neverstva – to interesuje baroknog pesnika. Ali u tom njegovom izrazu ima i vedrine, spontanosti, sklada.

Nova, arkadijska struja – idilični prostor – prenošnje ljubavi u prirodu (novije: priroda se koristi kao ambijent doživljaja ljubavi), i naravno uticaj nar.poezije, a i on je pisao te pirne začinke (svadbene pesme; pir je svadba), prigodne pesme za svadbe prijatelja, uobičajene kao što su i narodne: svaki član porodice peva pesme iz svoje pozicije; onda je pisao tzv. popijevke zaguτke koje su duhu i maniru maskerate, peva ih slepac, opet poziv na ljubav i uživanje dok traje mladost,... među njima je i Popijevka više smrτi Marka Kraljevića („više smrti" u smislu – povodom smrti). Pored toga napisao je i komični spev Suze Marunkove, iliti Tužba ljuvena Marunka Mlećanina za Pavicom Babopoljskom.

Tampano je 1728.-e delo Uzdasi Mandalijene pokornice – religiozno-refleksivni spev sa temom pokajanja. Fabula je uzeta iz nekoliko delova rasutih po Bibliji: Jevanđelje po Marku, Jevanđelje po Luki i Jevanđelje po Jovanu – tri ličnosti grešnice spojene u jednu i time je obradio najpotpuniju dubr. verziju ove priče, tako da je sadržaj bogatiji u odnosu na ostale dubr.pisce., npr. u odnosu na Dživa Bunića,Džono Palmotića, Mavra Vetranovića i Nikolu Nalješkovića. Ima, takođe, uticaja, posebno uticaj Suza sina razmeτnoga Dživa Gundulića.

 

Barokna preterivanja i lascivnosti u poeziji Ignjata Đurđevića

 

Iz literature - Đurđević je ušao u knj. vrlo mlad, počevši po vlastitom priznanju pisati stihove još od detinjstva, odn. iz malahna od šesτnes godišτam prema konkretnom podatku jedne hrv.biografije. Te prvine njegove mladosti, kako ih sam zove, obuhvataju najveći deo njegove ljubavne lirike, kojoj neznatna kasnija dodavanja, posle ulaska u sveštenički stalež, nisu izmenila temeljne fizionomije. Kad je mladi vlastelin, kome još nije bilo ni 23 godine, polazio u Rim, da stupi u isusovački red, on je već bio naj najistaknutiji lirski pesnik HVII veka pored Ivana Bunića.

Nego, vremenski razmak između ova dva naša pesnika veći je nego što su razlike u temeljnom tonu njihovog pesništva, jer i u Đurđevićevim stihovima, makar i za nešto drugačiji i bujniji način, prevladavaju odrazi sečentističkog duha i stila. I on je u prvom redu pesnik senzualne erotike, najživljeg vrela lirskog nadahnuća u HVII veku. Zato je i onda, kad polazi stopama tradicionalnog petrarkizma, obilazeći npr. mesta, koja ga opominju na odsutnu dragu, samo situacija ista kao kod Petrarke, a duh je sasvim drugačiji: dok se u Petrarkinom srcu budi na tim mestima čedna nežnost, iskrsavaju u mašti pesnika HVII veka u prvom redu sećanja na ljuvene razgovore i poljupce (pesma Sunčanici ugrabljenoj). Nije slučaj da kasnije uređujući svoju zbirku na čelo Pjesni ljuvanih stavio pesmu u kojoj mu se u jednoj viziji pojavljuje Ovidije govoreći mu:

 

K τebi dođoh po prilici,
er si mnogo sličan meni:
obadva smo mi pjesnici,
i pjesnici zaτravljeni.  

 

Duh virtuoznog Ovidija, ljubimca Marinova, lebdi zaista nad jednim delom Đurđićevog stvaralaštva, iako nema mnogo neposrednih pozajmica iz rimskog pesnika. I u Đurđevićevim pesmama ima neka sažeta ars atatoria, samo bez delikatnosti Ovidijevog pera. U tim nesazrelim mladenačkim umovanjima i savetima žena da je uvek ženka, njen posed, jedini cilj ljubavnikov, a svako sredstvo do tog cilja dopušteno, počevši od laskanja i laži do iskorišćavanja male dice i služavaka: Samo umjejτe – dikla je vaša! (Srećna prigoda) I ženska čast, koju treba pomno čuvati, samo je društvena formalnost:

 

er čas drugo, vjeruj, nije,
negli časnom da τe reku,

 

... naglašava kasniji opat na dva mesta (Svjeτ gospođi, Prijaτelju u Dalmaciji odgovor). To se pesništvo zaustavlja u prvim redu na onim ženskim dražima, koje obećavaju telesnu slast, slaveći navlastito usτi lijepe i ljuvene, kao i što su ih slavili talijanski marinisti i naš Bunić. Zagrljaji i poljupci, znalački opevani još u Vjernom pasτiru i u Marinovim pesmama, dovode u ekstazu našeg pesnika:

 

Grlimo se, ma gospođe,
ljubimo se, ah jaoh meni,
dokle od slasτi iz nas pođe
u celovijeh duh blaženi! (Ljuveno uživanje)  

 

On ne krije ni od svojih poslednjih želja; zabavljen, dok svi ini spahu ljeτi u podne, večnom ljubavnom igrom u ugodnog senci domaćeg perivoja, on zaključuje na kraju:

 

Dospijeh s slaτkijem celivanjem,
ljubeći je τisućkraτi:
i me srce zenu ufanjem,
da za cvijeτom plod ću imaτi.

 

Možemo li mu mnogo verovati kad govori o vernosti u ljubavi? On doduše jednom proklinje one, koji su blud slijedeći časnu ljubav sramotnom učinili, ali zar to nije više zbog toga, što se sad

 

sτraši svaka vila
celivaτi ljubavnike?

 

Verniji je sam sebi, poput Marina i Stijepa Đurđevića (ili Bunića) ljubi dve, čudeći se, kad mu Ljubica zamera, što voli i Sunčanicu:

 

Kad nju grlim, ma gospoje,
pa τe miso moja leτi;
kad celivam usτi τvoje,
ona mi je na pameτi. (Osveτljava se gospođi špoτno)  

 

Da se shvati ono doba i tadašnje ljubavno pesništvo, dovoljno je pričitati pesmu Ljubica sramežljiva s njenim hvalama devojačkom stidu, koji pesnik najpre farisejski naziva rajskom dikom i od kreposτi zrakom milom, dok ga u daljem toku pesme slavi uistinu samo kao najjaču erotičku draž, bolje reći koketeriju, podesnu da još više rasplamti želje rafiniranog ljubavnika, oduževljenog devicom, kad još želju sramom krije, kad ne poklanja svoje draže, već ih pušta ugrabiti i

 

kada hoće, ko da neće,
i celove bježeć sreτa.

 

Uz pjesni ljuvene prislanjaju se i dr.vrste Đurđevićeve lirike, kao prigodne Pjesni pirne iliτi začinke i polimetrične imitacije ital.kanconete (Svijem diklami u proljeće), omiljele već u HVII veku, još od Shabrerina vremena, ali navlastito negovane u doba Arkadije i kićenog rokokoa. To su obično pozivanja na ljubav ili pastirske sličice s tradicionalnim prolećnim pejzažom kao u Frankopanovoj Pasτirnici. Zanimljive su popijevke Za guτke (tj. za guđenje, guslarske), u kojima su, kao i kod Frankopana, tradicionalni motivi odeveni u ruho nar.pesništva. Đurđević je po vremenu drugi naš pesnik – prvi je bio Frankopan – koji je u umetničko pesništvo unosio deseterac (Lijepa τi je gorica zelena), ali i dr.nar. ritmove:

 

Čujτe slijepca, gospoje,
šτo vam gude τer pojτe!
Ljubiτe se, ljubiτe,
τere dni ne gubiτe!  

 

Slična je i Pjesan bugarska:

 

U popa Jovana
do dvije djevojke:
jedno je Janja,
drugo Ljiljana.

 

U svem tom Đurđevićevom pesništvu ima bez sumnje mestimične draže; svakome je iz antologija poznata njegova Zgoda ljuvena s dražesnom zahvalom maloj krijesnici, koja je pesniku u mrkoj noći poslužila kao sveća, premda motiv pesme nije bio nov. Đurđević ume kadkat kazati stare stvari na svoj zgodan način kao i Bunić, i njegove pesme Gospođi na daleko i Cvijeτ na dar poslan od gospoje, iako su verovatno takođe odjeci, nisu bez topline, podsećajući u mnogočemu na našu noviju liriku iz vremena kad su se čitale nemačke lieder, odbivši dakako neke konvencionalnosti u tadašnjoj dikciji. I u Ljuvenom uživanju i nekim sličnim pesmama ima ponegde neposrednih zaleta, premda pesnik kao veran sin svoga doba sklonog končetima ne može da ostane do kraja u tonu ljubavnog ushićenja, već završava pesmu banalnom poentom:

 

A i čudim se, kako mi je
dopušτeno još živjeτi,
kad umrilijem dano nije
uziτ u raj, a ne umrijeτi!

 

Ali na kraju svega što bi se još moglo navesti u njegovu korist nesumnjivo je da Đurđevićevoj lirici većinom nedostaju svojstva prave i dublje poezije. Iza njegove izražajne lakoće zeva često osećajna praznina; pa i kad njegovi stihovi nisu bez neke mladalačke obesne dopadljivosti, ostane naša unutrašnjost ipak nepotresena. Ono, što podgriza njegovo lirsko stvaranje, jeste intelektualizam i igra slikama, koje se ne rađaju iz izbuđene fantazije, već iz domišljatosti i mehaničkih asocijacija. Rezonerske izjave mesto neposrednog prikazivanja, opšte misli, gotova retorika i sklonost desetljivim poentama i prečesto nadomešćuju spontanost i neposrednost u njegovim stihovima. On crpe svoje pesničke slike većinom iz konvencionalnog tradicionalnog rezervoara i na dohvat, ne prezajući ni pred sasvim klišejskom dikcijom i otrcanim temama. Zato ga kadkad ne smetaju domišljatosti, koje bi mogle biti i od kojega pesnika iz škole Serafina Akvilana ili Ranjine, kao kad poput Ranjine ne može u zoru razlučiti svoju dragu od Sunca (Ljubica suncu slična), ili kad moli dragu da ne celiva njegove slike, da ne bi mogao zavideti samom sebi, bojeći se usto da njegova duša, boraveći uvek kod drage, ne oživi njegovu sliku u njenoj ruci, a on sad da ne ostane slika svoje prilike! Dug je predaji i njegova poza u ulozi ljubavnika sramežljiva, koji svoje skromne uzdahe poverava papiru umačući pero iz Amorovog krila u vlastitu krv (Oτkriva ljubav gospođi), jer ni krv iz srca ni skrovitost uzdaha nisu pristajali ovom učeniku marinista, naviklom da govori isuviše jasno i da naziva stvari njihovim pravim imenima. To je ipak u prvom redu pesništvo dokonog i slatkorečivog gospodskog kruga, koji je voleo skladne stihove kao i lepe haljine i parkove, tražeći u njima više hedonističku zabavu nego li tople izraze intimne duševnosti. Nadovezujući se na Bunića, Đurđević je srodan Frankopanu, s tim što je Frankopan na višem formalno-artističkom stepenu od njega.

 

Suze Marunkove Ignjata Đurđevića

 

Sa predavanja - Suze Marunkove: Đurđević je ovaj komični spev ispevao na ostrvu Mljetu, gde je bio opat benediktanskog manastira (1724). Uz pesmu ide objašnjenje τmasτih (mračnih, nejasnih) reči i navodio je anegdote iz predanja. Ispevan je u osmercu, strofa je sekstina (uticaj Derviša), 335 stihova. Ovo delo odlikuje originalnost, na koju se kroz istoriju književnosti različito gledalo. Ono nije parodija petrarkističke ljubavi i ljubavnika, jer Marunko nije neprilični ljubavnik kao derviš, već je samo drugačiji – kako? – Marunko je smešten u realan prostor, čak su i imena realna, a realnost prostora se dokazuje pominjanjem lokaliteta na ostrvu Mljetu (Vrbova voda, Blato, Glogovac – sve je lokalno obojeno), flora i fauna je iz tog kraja, aluzije na legende (kralj besa od Servije darovao je Mljet svojoj babi sa zavetom da manastir ugosti svakog Mljećanina koji dođe).

[sa interneta – Vikipedija:] Suze Marunkove, spev o Mlećaninu Marunku koji neuslišeno uzdiše za prelepom djevičinom Pavicom, ne može sakriti da je nastao na tragu Derviša, prezimenjaka Stijepe Đurđevića, samo što ga je u nekim elementima slobodnijeg izražavanja i nadmašio. Više od dvadeset godina doterivao je poemu Uzdasi Mandalijene pokornice, najlepše svoje pesničko delo koje je štampao u Veneciji 1728.-e, zajedno sa ciklusom Pjesni razlike.
Karikatura u spevu Suze Marunkove Ignjata Đurđevića.

 

Bio je pesnik dubokih osećaja, njih ni crkvena stega nije uspevala smanjiti, a njegove vrele ljuvene pjesni ulaze u red biranih lirskih vrednosti pesničkog Dubrovnika, s prepoznatljivim iskustvima Bunićevog stiha, a njegove Suze Marunkove, spev o Mlečaninu Marunku koji ne uslišeno uzdiše za prelepom djevičinom Pavicom ne može sakriti da ne nastao na tragu Derviša, prezimenjaka Stijepe Đurđevića, samo što ga je u nekim elementima slobodnijeg izražavanja i nadmašio.

 

Sa predavanja - Ovo delo odlikuje originalnost, na koju se kroz istoriju književnosti različito gledalo. Ono nije parodija petrarkističke ljubavi i ljubavnika, jer Marunko nije neprilični ljubavnik kao derviš, već je samo drugačiji – kako? – Marunko je smešten u realan prostor, čak su i imena realna, a realnost prostora se dokazuje pominjanjem lokaliteta na ostrvu Mljetu (Vrbova voda, Blato, Glogovac – sve je lokalno obojeno), flora i fauna je iz tog kraja, aluzije na legende (kralj besa od Servije darovao je Mljet svojoj babi sa zavetom da manastir ugosti svakog Mljećanina koji dođe).
Marunko je od svih komičnih likova u dubr.knj. najrealniji, a Pavica, kad on govori o svojoj ljubavi, beži od njega i brani se batinama. Ignjat, dakle, nije parodirao, ali je komično slikao. Kako se žali Marunko? – ovako ga je ljubav obuzela: Kad spiv u snu grde u licu nemani me sτrašne priko, Kad žvaćem ječmenicu grka mi je korizika, Kad popijem žmu vina para mi se mižurina. On pati, gde god se nađe, u kakvom god poslu, kao i petrarkistički ljubavnik plačem, jaukam, vikam, kukam – sve faze, ali ipak malo realnije. Kad dođe u Dubrovnik preko Place mu dobacuju i pominju Pavicu. Kako govori o njenoj lepoti? – elementi kao u petrarkizmu, ali su poređenja originalnija: lica ohola, boje mleka i vina i oči od vola (krave imaju lepe oči), ljepša si mi neg Danica, slađa neg loj od bubrega. Ona se kupa na Obodu, pa postoje neke slike koje su i erotskije. Zatim ide razvoj te ljubavi, čime se on hvali, ali kada vidi da nema ništa od toga on se otrežnjava, pa je proglašava vešticom, što je vrlo opasno jer još uvek vlada Inkvizicija.

Pava je najizraženiji ženski lik u dubr.knj. – izgledom, postupcima, emotivnim stanjem; ne zna se zašto, ali ona je vrlo odlučna u odbijanju ljubavi. Humor ne proizilazi iz neskada između ljubavnika (kao kod Derviša) – oboje su mladi i u istom su druš.sloju, već humor proizilazi iz odnosa pesnika prema toj sredini, jer mu je ta sredina smešna. Ovo je možda jedan od najduhovitijih komičnih spevova.

 

Istoriografski rad Ignjata Đurđevića

 

Sa predavanja - Veoma važan deo njegovog stvaralaštva je i dubrovačke biografije – ima tri dela u ovoj oblasti:

1. Pismo Radu Miličiću (1707, na ital.j. – sadrži 63 biografije dubr.pisaca: priča o njihovim štampanim i rukopisnim delima; ovo pismo su davno objavili Kolendić i Popović),

2. Živoτi slavnih Dubrovačana (na lat.j., delo nastalo u periodu 1707–1716; ovde imamo 105 biografija pisaca do HVll veka; pisao je na osnovu knjiga i rukopisa, kao i na osnovu ličnog istraživanja, unoseći čak i fragmente iz dela) i

3. Posveτa Salτijera Slovinskog Marinu Zlaτariću (1729; na lat.j., biografije dubr.pisaca koji su bili studenti u Padovi) – ova biografska dela Ignjata Đurđevića imaju grešaka, ali su, bez obzira na to, po bogatstvu podataka, jedan od baznih izvora za istoriju dubr. knj.

Imao je Ignjat Đurđević i svoje istoriografsko delo – posebno se interesovao za istoriju Ilirije (jugozapadni Balkan), pa je počeo da piše Isτoriju Ilirije, na lat.j. u rukopisu je sačuvano delo, gotovo kompletno: o poreklu Slovena, istoriji Dubrovnika... Ovo delo je važan filološki i istorijski izvor.

Sem toga, bavio se leksikografskim radom – sarađivao je na rečniku italijansko-latinskom-ilirskom/slovinskom, Ardelio dela Bella – ličnost koja je pravila rečnik, tj. onaj kome je on pomogao.

 

Ignjatu Đurđeviću se pripisuje i rukopis Fizikalno-maτemaτička piτanja, tipičan za prvu polovinu HVIII veka, koji se temelji na Aristotelovoj peripatetičkoj filosofiji, ali navodi i Kopernikovu i Braheovu teoriju, no ograđuje se od Kopernika i Galilea, jer su u suprotsnosti sa Sveτtim Pismom. Za istoriju astronomije značajni su njegovi rukopisi Kronografija i O pravim i τočnim gibanjima Sunca i Mjeseca.

 

Prepevi biblijskih Psalama u staroj dubrovačkoj književnosti

 

Sa predavanja - Mavro Vetranović: Pisao je i religioznu poeziju, naravno. To je njegova vrlo iskrena poezija. Ima pesama upućenih Isusu, o Djevici Mariji, o Davidu,... među ovim pesmama poneka je i uspela. Ima mnogo prepeva i parafraza crkvenih pesama; prepevao je i Psalme, pokajničke, koji su vrlo doživljeni, lični.

Stijepo Đurđević: Preveo je Pesmi pokorničke (7 Psalama Davidovih). Štampani 1686.-e u Padovi pod nazivom Sedam Salama pokornijeh kralja Davida isτomačene iz jezika laτinskoga a složene u pjesan u jezik slovinski – unikatno izdanje nalazi se u Narodnoj biblioteci Srbije.

Ignjat Đurđević: Pored ostalog, prepevao je 150 Psalama Davidovih – 1729.-e štampano to njegovo delo u Veneciji: Psalτijer slovinski – posvetio Marinu Zlatariću i tu se on obraća išτiocu.

 

Ignjat Đurđević: Godine 1729.-e u Veneciji izlazi Salτijer slovinski – to su Đurđevićevi prevodi ili parafraze Psalama Kralja Davida – Prepjevi Psalama. Koliko god se one odlikovale jezikom i dikcijom kao samosvojno delo uprkos mnogim sličnim prepevima kojima su se isticali dubr.pesnici, nema dvoumljenja da su Uzdasi Mandalijene pokornice najreprezentativnije Đurđevićevo delo.

 

Pjesni pokorne kralja Davida delo je kojim se Gundulić okreće drugačijem shvatanju knj. te se afirmira kao hrišćanski autor. Ta zbirka sadrži slobodne prepeve 7 pokornih Psalama i teološko-meditativnu pesmu Od veličansτva Božijeh, koja se danas smatra Gundulićevom najboljom kraćom pesmom. Od pesama τašτijeh i ispraznijeh, za koje Gundulić u već spomenutom predgovoru tvrdi da ih je pisao u mladosti, ništa nije sačuvano. O njegovim svetovnim nadahnućima svedoči samo Ljubovnih sramežljiv.

 

Iz literature - Sedam pokornih ili pokajnih Psalama imali su oduvek velikog značaja u katol. Crkvi – oni su upotrebljavani i u crkv. obredima i kod pojedinaca kao najbolja lektira za pokajnike. Njihov br. je takođe vrlo značajan – br. 7 je simbol pokajanja i obnavljanja, pošto je prema crkv. kanonima za oproštaj 7 smrtnih grehova potrebno 7 godina kajanja i ispaštanja. Zbog tog svog posebnog značenja, ali i zbog svoje visoke pesničke vrednosti – ovih 7 Davidovih Psalama su prešli u knj. i bili često prevođeni od strane katol. pesnika. Ovaj običaj je prešao iz ital. knj. u dubr. knj. i jedan od dubr. pesn. koji ih je prepevao je Mavro Vetranović. On, zapravo, nije prepevao svih 7 Psalama, ali je njegov primer podstakao druge – pravo mesto i značaj ovi Psalmi dobijaju u 17. veku.

Sa dolaskom katol. reakcije ovih 7 Psalama postaju glavno literarno oružje ovog moćnog pokreta, a njihova prva žrtva će biti Ivan Gundulić. Prepevani od ovako snažnog lirskog pesnika oni su bili prepisivani i imitovani u tolikoj meri da je Gundulić bio primoran da ih štampom zaštiti od preteranih ljubitelja. Gundulić je izabrao baš ove Psalme da obeleži svoj novi knj. program, a njegov primer je uticao na mnoge dubr. pesnike HVII veka, među kojima je i Stijepo Đurđević – i sam će dati prevod Psalama: Sedam Salama pokornijeh kralja Davida, štampan u Padovi – njima je Đurđević završio svoj knj. rad.

 

Ovo Đurđevićevo interesovanje se verovatno javilo posle povratka iz progonstva – kada se susreo sa Gundulićevim prevodom koji je u to vreme kružio po Dubrovniku. Uzevši da sam prepeva Psalme, Stijepo se pri tom oslanjao na prethodnike, prvenstveno na Gundulića koji je dao vrlo dobru parafrazu 7 Psalama. Međutim, Đurđevićev prepev ima mnogo originalnosti, a može se reći i da je dao mnogo uspeliji prepev od svoga prethodnika. Može se reći da je Đurđević većom osećajnošću i boljim izrazom prevazišao svog velikog uzora. Đuršević je, pored sveg uticaja koji je na njega izvršio Gundulić, ipak doneo samostalnu preradu pokornih Psalama. Ta prerada je jedna od najboljih, a možda i najbolja u dubr. knj.

 

dianaelitteras

 

Evropska i srpska književnost u prvim decenijama 20-tog veka

Jean Paul Sartre - Šta je književnost

Književnost - Alegorija

Književnost - Barok u hrvatskoj književnosti

Književnost - Drama apsurda

Književnost - Epika

Književnost - Epska narodna poezija i podela

Književnost - Homersko pitanje

Književnost - Humanizam i renesansa

Književnost - Književni rad kod Hrvata

Književnost - Književni rad kod Makedonaca

Književnost - Lirska narodna poezija

Književnost - Moderna u evropskoj književnosti

Književnost - Narodne pesme iz narodnooslobodilačke borbe

Književnost - Narodne pripovetke - podela

Književnost - O našim najranijim narodnim pevačima

Književnost - Slovenačka književnost u srednjem veku

Književnost - Srpska srednjovekovna književnost

Književnost - Stilske figure - Figure dikcije

Književnost - Termin interpretacija

Književnost usmena

Književnost - Uticaj narodne na umetničku književnost

Književnost - Zapisivači i sakupljači narodne poezije

Književnost - Značenje termina simbolizam

Metodologija proučavanja književnosti

Proučavanje književnosti

Realizam u književnosti

Realizam u književnosti jugoslovenskih naroda

Realizam u književnosti kod Hrvata

Realizam u književnosti kod Slovenaca

Srpska srednjovekovna biografska književnost

Stara književnost

Struktura književnosti

Teorija književnosti - Skripta za ispit