Teorija književnosti - Skripta za ispit lektira

Teorija književnosti - Skripta za ispit

Teorija književnosti - Skripta za ispit

 

Začeci nauke o književnosti

 

Markijevičeva definicija nauke o književnosti: Nauka o književnosti je rezultat svih načina saznajnog bavljenja književnošću. Nauka o književnosti nastaje u 19.veku u vreme pozitivizma. Karl Rozenkranc je sredinom 19. veka prvi put upotrebio termin NAUKA O KNJIŽEVNOSTI.

 

Korene nauke o književnosti nalazimo u dalekoj prošlosti evropske kulture. Razmišljanja i ocene o začecima književnosti nalazimo u književnim i filozofskim spisima: u Aristotelovoj „Poetici", Pindarevim spisima, Platonovoj „Državi". Kao prvi momenat u nastanku nauke o književnosti uzima se spor između poezije i filozofije, a predmet ovog spora su Homerove epopeje „Ilijada" i „Odiseja". Spor nastaje iz kritika koje su izrekli Ksenofan i Heraklit. Oni su kritikovali Homerove epove zato što su bogovi predstavljeni u krajnje nepriličnim situacijama (pripisuju im se negativne osobine), a oni su smatrali da to ne bi smelo jer su ta dela bila osnovna lektira tadašnjoj omladini, tako da se omladina nije mogla vaspitati u pozitivnom smislu. Aristotel će kasnije potvrditi da je Homer prikazivajući bogove u takvim situacijama prikazivao ljude.

 

Proučavanje književnosti se snažnije razvija u aleksandrijskom dobu, koje je ime dobilo po trgovačkom centru Aleksandrija, gde je izgrađena najveća biblioteka toga doba. Obaveza svakog putnika bila je da u njoj ostavi primerak knjige koju je nosio. Knjiga je u to vreme bila u obliku svitka. Tada se javila potreba da se knjige srede (to je podrazumevalo raspoređivanje rukopisa po temama, rodovima, vrstama, pravljnje kataloga po naslovu dela i autora) i da se vrši ocenjivanje književnih dela. Te beleške predstavljaju začetke književne kritike i istorije književnosti.

 

Naučnu osnovu nauke o književnosti postavio je Aristotel u svojim spisima „Poetika" (Bavi se teorijskim pitanjima u književnosti, estetskim pitanjima i pitanjima vrednovanja.) i „Retorika" (Piše o stilskim figurama.) u 4.veku pre nove ere.

 

Nauka o književnosti se razvija u nekoliko oblasti:

 

1. Klasična poetika
2. Klasična retorika
3. Filologija
4. Estetika

 

1. KLASIČNA POETIKA

 

Obuhvata tekstove koji se bave određenim književnim pitanjima (šta je pesnik, umetničko stvaranje, kako delo može uticati na slušaoca, elemeti dela...). Kod Aristotela nailazimo na jasan tekst koji pokreće fundamentalna pitanja poetike. To delo nije imalo veliki uticaj u vreme kada je nastalo, dobija ga u renesansi. Na žalost, delo nije sačuvano u celini. Aristotelova poetika predstavljala je podsticaj za nastanak novih poetika u renesansi i srednjem veku. Tada se i kreće ka normativizaciji književnosti. Pripisuju se određena pravila kojih se pisci moraju pridržavati kako bi njihova dela bila umetnička. Delo koje nije imalo normativnu vrednost bilo je negativno ocenjeno.

Svaki tekst se može posmatrati i na ravni poetike i na ravni retorike. Poetički diskurs bi da stvara svet, a retoriki diskurs bi da ga menja.

 

2. KLASIČNA RETORIKA

 

Javlja se paralelno sa poetikom. Predstavlja tehnku govorništva, odnosno nauku o besedništvu. U Staroj Grčkoj besedništvo je bilo vrlo cenjena veština koja je nalazila primenu u svim područjima društvenog života. Dela u stihu proučavana su sa aspekta poetike, a dela proze sa aspekta retorike. (U „Ilijadi" se kaže da je besedniku od meda slađa beseda duše.) U osnovi retorika je podrazumevala da se auditorijum ubedi u nešto, da se navede da zauzme određen stav povodom nekog pitanja ili problema.

 

Postojale su tri vrste besede:

 

1. Politička – izvođena na skupovima velikih vlastodržaca,
2. Sudska – izgovarana na sudu,
3. Svečana – praktikovana u svečanim trenucima.

 

Retorika je propisivala sve što jedna beseda treba da sadrži i koliko faza treba postojati u njoj:

 

I. INVENCIO – pronalaženje građe o temi o kojoj se govori,

II. DISPOZICIO – raspoređivanje građe,

III. ELOKUCIO – ukrašavanje besede,

IV. MEMORIO – učenje besede napamet,

V. AKCIO – izvođenje besede uz gestikulaciju i mimiku.

 

Ovaj princip će se kasnije koristiti za organizovanje sastava. Na taj način ulazi u poetiku.

 

Prema načinu ukrašavanja besede kreirana je STILSKA TRIJADA:

 


1. Niska ili prosta – da se slušalac informiše,
2. Srednja ili cvetna – da se slušalac ubedi,
3. Visoka ili uzvišena – da se slušalac oduševi.

 

Prema stilu izražavanja javlja se:

 

1. Aticizam – jednostavan i jasan stil,
2. Azijanizam – razbarušeni stil sa mnogo figura.

 

Klasična retorika danas ulazi u teoriju književnosti preko svog naslednika, stilistike.

 

3. FILOLOGIJA

 

Javlja se iz potrebe da se u književnosti razjasne nejasna mesta. Ova disciplina se bavila pitanjima jezičke vrednosti. Odgovore na ta pitanja i objašnjenja nejasnih mesta davali su bibliotekari koji su stavljali beleške na marginama knjiga. Razlikovale su se dve vrste beleški:

 

SHOLIJE – napomene uz nejasna mesta,

GLOSE – tumačenja i komentari.

 

Filološka ispitivanja Homerovih epova podstakla su nastanak prvih rečnika. Težište filoloških ispitivanja bilo je na proučavanju starih spomenika i ispitivanju istorijskih podataka pisane reči. Zadatak filologije je i rešavanje pitanja autorstva putem atribucije teksta. Ukoliko je nepoznato vreme nastanka teksta pristupa se datiranju.

 

U 19.veku filologija se javlja kao filološka kritika koja se bavi jezikom književnih dela. Nju ne interesuje estetska vrednost dela, već sam jezik. Kod nas se time bavio Vuk Karadžić. On je kritikovao dela Milovana Vidakovića. Rekao je da on ne zna srpski jezik i da ga srpski narod ne razume.

 

U 20.veku filološka metoda se zamenjuje lingvističkom i stilističkom odakle se i razvijaju istoimene nauke. Klasičnu filologiju nasleđuje tekstologija.

 

4. ESTETIKA

 

Uzrok je nastanka nauke o književnosti jer je ona nastala upravo iz estetskih ispitivanja i rasprava o lepom. U antičkoj Grčkoj su bila značajna dva sistema estetike:

 

Platonov,

Aristotelov.

 

Razlika se zasnivala na shvatanjima o pesničkom stvaralaštvu, granici poezije i nepoezije, problemima rodova i vrsta, o drami, lirici i etici.

 

Kao zasebna nauka formira se u 18.veku. Estetiku zanima univerzalna lepota svih umentosti, bavi se pitanjima dobrog, lepog i plemenitog u delima i kako se to manifestuje u nama samima usred kontakta sa njima.

 

Zadaci nauke o književnosti:

- Sistematizacija poetskih i retorskih ispitivanja,

- Sistematizacija književnih shvatanja,

- Kritičko ispitivanje nasleđene književnosti,

- Kritičko vrednovanje tekuće književnosti,

- Izvođenje književnosti u sinhroniji i dijahroniji.

 

Naučne discipline koje se danas bave naukom o književnosti su:

- TEORIJA KNJIŽEVNOSTI,
- ISTORIJA KNJIŽEVNOSTI,
- KNJIŽEVNA KRTIKA,
- METANAUKA O KNJIŽEVNOSTI.


Istorija književnosti

 

Sastavni je deo nauke o književnosti. U sebi ujedinjuje teoriju književnosti i književnu kritiku dajući osvrt na književnu prošlost i njen razvitak. Koreni istorije književnosti nalaze se u antičkom dobu u spisima knjiga i biografijama pisaca. Sam naziv dobija u 16. vek. U 19. veku pišu se velike sinteze koje obuhvataju podatke o svim delima određene književne epohe i tada se konstituiše kao nauka. Početke istorije književnosti treba tražiti u prvim bibliotekama i njihovim katalozima. Čim je nastao veći broj knjiga sačuvanih u pisanom obliku javila se potreba za njihovim sortiranjem i ocenjivanjem. Pisanje o istoriji književnosti složen je posao jer je neophodno obraditi veliki broj pisca i dela dužih vremenskih perioda. Iz tog razloga se, na primer, istorija nacionalne književnosti piše po periodama, epohama.

 

Treba pomenuti dva autora koja su se bavila istorijom književnosti. To su Ipolit Ten (Osnovao je načela istorije književnosti. Po njegovom mišljenju osnovni kriterijumi za proučavanje određenog književnog dela jesu: rasa, sredina i momenat.) i Lanson (Smatrao je da sve pisce treba hronološki poređati. To je pokrenulo pitanje: da li je istorija književnosti ISTORIJA književnosti ili istorija KNJIŽEVNOSTI?).

 

Istorija književnosti proučava književne pojave (delo, autore...) u njihovom razvitku. Ona može da obuhvati književne pojave celog sveta, jedne civilizacije, jednog naroda, jednog područja, jezika, a može se ograničiti i na samo jedan knjiženi rod, period, pravac ili grupu pisaca. Objašnjavajući i ocenjujući umetničku vrednost dela i pisaca, ona pre svega vodi računa o istorijskom momentu u kome su dela nastala, pročava drštvene i ekonomske uslove u kojima je delo nastalo. Istorija književnosti vodi računa o prijemu nastalih dela od strane čitalačke publike u kasnijim vremenima određujući njihov značaj za opšti književni i kulturni razvitak (jednog naroda). Time prestavlja složeniji vid tumačenja književnosti od književne kritike jer posmatra i tumači književna dela i sa gledišta savremenosti i sa istorijske prosšlosti, kao i trajanje tih dela, ostavljajući tako najpotpuniji sud o njegovoj vrednosti.

 

Istorija književnosti nije istorijski pregled pisaca i dela, već kompleksno prikazivanje društvenog, političkog i kulturnog života jedne sredine i vremena. Pojedina ostvarenja se posmatraju kao karike u lancu. Obraća se pažnja na spoljašnje prirodne i društvene faktore koji su uslovljavali književnu delatnost, odnosno nastajanje književnih dela. Istoričar književnosti mora da poseduje široko književno obrazovanje (poznavanje istorije i sociologije) i široko teorijsko obrazovanje (poznavanje flozofije i psihologije).

 

U Aleksandrijskoj biblioteci u 3.veku pre nove ere napravljeni su prvi katalozi u vidu tablica koje su se zvale pinake. Bili su to spiskovi pisaca koju su se istakli u pojedinim delatnostima i njihovih dela u nekih 120 svitaka. Pored podataka o piscima bili su obuhvaćeni i naslovi, sadržaji, pa i kritike njihovih književnih dela. Začetak istorije književnosti prestavljale su bibliografije. Spiskovi knjiga iz određene oblasti, izvesnog pisca ili jednog razdoblja zabeleženim hronološkim ili azbučnim redom. Danas su za istorijsko proučavanje književnosti naročito važne retrospektivne bibliografije. Književno-istorijski pregledi uglavnom prikazuju samo književnost određene sredine ili epohe. Ako j zahvat suviše uzan, dobiće se književnoistorijska monografija. U istoriju književnosti spadaju sintetički pregledi razvoja jedne knjiženosti u određenom periodu. Pišu se u vidu: rasparava, studija, monografija...

 

Prema Veleku i Vorenu književno delo treba povezati i sa delima iz prošlosti i sa delima iz sadašnjosti. Neophodno je povezati vrednosi koje su važile i koje važe. Tek iz tog diskursa može se izvući prava relevantna vrednost nekog dela.

 

Istorija književnosi ima svoje uže oblasti:

 

Nacionalna – Treba da pruži uvid u književno stvaralaštvo jednog naroda. Piše se u različitim razdobljima. Razlikuje se od drugih nacionalnih pre svega na osnovu jezika na kojem je pisana, mada to ne mora da bude slučaj. Granice nacionalne književnosti nisu oštre. Na primer, Franc Kafka je živeo u Češkoj, bio jevrejskog porekla, a pisao na nemačkom.


Komparativna – Vid izučavanja koji se javio u novije doba. Podrazumeva posmatranje književnih pojava u dvema nacionalnim književnostima ili više njih. Ispitivanje se posebno usmerava na granična područja i pojave koje prelaze granice nacionalne književnosti i utiču na književnost drugih naroda. Komparatista izučava međusobne veze, odnose između pisaca, prevode njhovih dela...


Opšta – Razvila se iz komparativne. Smatra se da je o opštoj prvi govorio Gete jer on daje sažet pregled razvitka književnosti kod svih naroda sveta u uporednom prikazivanju. Opštu književnost čine dela koja su svojom umetničkom vrednošću prekoračila etničke i političke granice između naroda i države i postala zajedničko blago sveta. Predstavlja integral svih nacionalnih književnosti.


Tematska – Prati razvoj pojedinih književnih rodova i vrsta, kao i istorije književnih pravaca.


Teorija književnosti

 

Konstituisala se kao nauka sa pojavom pozitivizma krajem 19.veka. Termin „teorija književnosti" nastao je kao zamena ili ekvivalent teriminu „poetika" koji se koristio u nauci o književnosti. Dragiša Živković u knjizi „Teorija književnosti" poetiku ili teoriju književnosti definiše kao naučnu disciplinu koja se bavi opštim osobinama književnog dela kao jezičkog umetničkog dela. Ona ispituje prirodnu književnog dela kao osobenog vida čovekovog duhovnog stvaranja. Ona čini deo opšte nauke o umetnosti ili estetike. Ispituje jezik kao sredstvo kojim se ostvaruje književno umetničko delo i ukazuje time na oblast svog ispitivanja i stilistiku. Proučava oblik i strukturu književnog dela kao umetničku formu u koju su se otelovile umetnikove misli, osećanja, pitanja procesa umetničkog stvaranja, istorije razvoja književnih oblika i vrsta.

 

Korene teorije književnosti nalazimo još u antičko doba. Tu je Aristotelova „Poetika" kao odgovor na osudu umetnsti Platonove „Države". Kao teorijsko izlaganje o problemima pesničkog stvaralaštva, ono obeležava početak teorije književnosti u današnjem smislu. Smatra se da je ovo delo nastalo na Aristotelovim predavanjima u Likeju. Nije sačuvano u celini. Danas postoje delovi koji govore o umetničkom stvaralštvu uopšte, o tragediji i epopeji. Antička poetika je smatrala da se na osnovu najboljih književnih dela mogu izvući stalna pravila pesničkog stvaranja prema kojima se može suditi o ostalim delima. Mislili u da se mogu izvući pravila koja se učenjem mogu savladati i stano iznova primenjivati kako bi se kreirala nova vredna dela. Ova poetika vladala je do 18.veka. Treba pomenuti Nikolu Boaloa koji je svojim delom „Pesnička veština" detaljno izložio shvatanja te vladajuće poetike. 18.vek beleži preokret na planu vladajuće poetike. Prevlast preuzima nova poetka za koju je književno delo proizvod genija. Osnivači ove poetike su nemački i engleski teoretičari (Jang, Bajron, Šiler, Gete). Pesnik se posmatra kao stvaralac koji iz sebe stvara i kome se nikakva pravila ne mogu postavljati. On ne otkriva nikakve istine o životu, već propisuje svoje.

 

Današnja nauka o književnosti književno delo posmatra kao umetničko delo koje je lični doživljaj sveta svoga stvaraoca i kao takvo ne može biti podvrgnuto nikakvim pravilima jer bi ona sputavala slobodu umetničkog stvaranja. Smatra se da umetnik ne treba da daje nikakve nove svojevoljne zakone života, već da, otkrivajući zakonitosti koje postoje u životu, doprinosi dubljem saznanju i osećanju života čoveka.

 

Teorija književnosti je dinamična nauka, kako u pogledu svoje sadržine, tako i u pogledu rezultata. Otvorena je za nove rezultate i nova ispitivanja na osnovu materijala koji obezbeđuju književnost, književna kritika i istorija književnosti. Teorija književnosti obezbeđuje osnovne postavke, znanja i instrumente za istraživački rad književnih kritičara i istoričara, a ove dve obezbeđuju nove činjenice za dalja usavršavanja teorije književnosti.

 

Teorija književnosti izučava - opšte zakonitosti književnog stvaranja, prirodu književnog dela, izražajna sredstva, osobine rodova i vrsta.

 

Teorija književnosti čine

 

Poetika – Bavi se jezičkim postupcima u književnosti. Onim čime se bavila klasična retorika (negovanje jezičkih izraza i postupaka). Poetika i retorika su dugom evolucijom stvorile uslove za nastanak teorije književnosti, svoje predmete su ustupile ovoj naučnoj disciplini, i danas u same njeni sastavni delovi.

 

Retorika – Poetika i retorika su se preplitale do 19.veka. Danas su posebne nauke. Retorika se danas bavi: književnošću i jezikom, stilom i stilistikom, osobinama pesničkog jezika, izražajnim sredstvima pesničkog jezika, posebnim odlikama i sredstvima stvaranja književnoumetničkih dela.

Estetika – Područje teorije književnosti koje se bavi onim književnim pitanjima koja se prvenstveno tiču estetskog aspekta književnosti.

 

Metodologija – bavi se temeljima nauke o književnosti, analizom, kritikom, interpretacijom, tradicionalnim metodama proučavanja književnosti, kao i savremenim metodama.

 

Metanauka o književnosti – To je književnost o književnosti. U okviru ove oblasti razvile su se brojne poddiscipline: istorija i teorija književne kritike, istorija i teorija istorije književnosti, metodologija, komparativistika, tekstologija, genologija...


Književna kritika

 

Definiše se kao deo nauke o književnosti koji služi kao spona između književnog dela i čitalaca. Ona ima za cilj da otkrije sva značenja i lepote koja su sadržana u konkretnim književnim delima kako bi olakšala čitaocima njihovo što potpunije razumevanje i uživanje u njima. Vršeći tu funkciju književna krtika istovremeno vrši i ocenjivanje književnog dela i priprema nove činjenice za dalja teorijska uopštavanja teorije književnosti i estetike. Književna krtika ne sme ocenjivati dela samo na osnovu onih znanja do kojih je već došla teorija književnosti, nego mora biti i osetljiva za sve one nove osobine koje književno delo ima u sebi. Ona ne sme biti dogmatična, već naučna i aktivistička.

 

Njeni začeci se javljaju još u antičko doba. Prvi kritičari su bili aleksandrijski bibliotekari i arhivari. Ona se oduvek bavila izborom, odnosno vrednovanjem, da li je nešto dobro ili loše. Tako Platon kritikuje Homerove junake jer oni, po njegovom mišljenju, time što prikazuju negativne osobine loše utiču na mlade koji čitaju njegova dela. Kasnije će Aristotel odbraniti Homerova dela uz reči da to što predstavlja negativne osobine zapravo pomaže mladima da na delu vide ono loše i time poučeni koriguju svoje ponašanje.

 

Kao samostalna nauka javlja se tek u 19.veku. Njenim osnivačem smatra se Snet Bev. On, između ostalog, smatra da se književno delo ne može tumačiti odvojeno od svog autora. Ovaj metod tumačenja naziva se biografski metod. Zbog toga, on smatra da je teško tumačiti dela iz starih vremena čiji su autori nepoznati. Metodi književne krtike su se brzo menjali. Tako u jednom periodu dominira takozvana impresionistička kritika koja smatra da književni krtičari moraju pisati sa aspekta svoje impresije, onako kako su doživeli delo. 20.vek su obeležile brojne polemike o tome koliko je zapravo književna kritika objektivna i da li ona zasužuje da se ubraja u naučne discipline.

 

Velek i Voren su upoređivali književnu kritiku i istoriju književnosti. Oni smatraju da je razlika između njih u tome što književna kritika proučava književno delo u sinhroniji, a istorija književnosti u dijahroniji. Isto tako prave upoređivanje između književne krtike i teorije književnosti, pa kažu da se teorija književnosti bavi strukturama i karakteristikama književnog dela uopšte, za razliku od književne kritike koja proučava jedno književno delo. Najkraće rečeno, zadatak književne kritike je da procenjuje, vrednuje i tumači pojedinačna književna dela. Postoje različiti vidovi književne kritike. Ona se može pojaviti kao: esej, rasprava, studija, beleška, novinska kritika.

 

Književnoj kritici je glavni predmet istraživanja samo književno delo. Ima ulogu sita i rešeta. Nastojeći da to delo okarakteriše, kritičar mu daje određenu ocenu. Način ocenjivanja je različit prema tome da li kritičar govori o delu svoga doba ili o delu iz prošlosti. Kritičar govori u ime onih koji su čitali, ali i koji će čitati. U neku ruku on je idealan čitalac. U slučaju kada su pisac i kritičar savremenici, članovi iste ljudske zajednice, kritičarevo vrednovanje treba da obrazloži da li je pisac i u kolikoj meri uspeo da progovori iz duše svojih čitalaca. U tom času književno delo još nije ušlo u istoriju. Kritičareva funkcija se sastoji u tome da njegov sud odluči hoće li ili ne. On se može prevariti u svom sudu. Takvih primera ima mnogo. U slučaju kada je književno delo već deo istorije kritičareva funkcija postaje drugačija, njegova dužnost je da otkrije i izloži strukturu književnog dela.

 

Književna kritika se deli na:

 

Naučnu – Pruža produbljenu i dokumentovanu ocenu vrednosti književnog dela. Javlja se u vidu: rasprave, studije i monografije.

 

Tekuću – Ovde se ubraja novinska kritika koja u kratkim crtama predstvalja novu knjigu ukazujući na njene vrednosti i nedostatke. Ima informativni karakter i ne zalazi u dublju analizu. Ima oblik beleške, osvrta ili prikaza.

 

Književna kritika predstavlja važan deo nauke o književnosti jer je vrlo razvijena i bogata, predstavlja najproduktivniji deo nauke o književnosti i obezbeđuje građu za književno-teorijska uopštavanja izrade književno-teorijskih sinteza.

 

U zavisnosti od pristupa književnom delu razlikujemo: Subjektivni pristup koji daje impresionističku, egološku i esejističku kritiku. Objektivistički pristup koji primenjuje neku specifičnu metodu, te razlikujemo pozitivističku, sociološku, psihološku...

 

U proučavanju književnog dela književna kritika primenjuje dva osnovna postupka:

 

Spoljašnji pistup – Zanima se za sve što je izvan dela, a moglo je uticati na njegov nastanak, stukturu, zamisao, značenje... Tu se ubraja društveni i istorijski ambijent u kome je delo nastalo ili koji je predmet umetničke obrade, kulturna klima i tradicija na koje se oslanja delo, piščeva biografija, kao i recepcija dela u različitim vremenima i sredinama.

 

Unutrašnji pristup – Novijeg je datuma i u današnje vreme ovo je jedini način ispitivanja književnosti. Podrazumeva apsolutnu usresređenost samo na delo koje se proučava. Obuhvata analizu jezika, tematiku, sliku likova i njihovih karaktera, vremena, prostora, strukture dela i izvora saznanja.

 

Kada se govori o književnoj kritici neophodno je osvrnuti se na nekoliko termina:

 

Recenzija – Kraći književni prikaz koji daje nekom delu preporuku ili osporava kvalitete i pruža o njemu osnovna obaveštenja. Prikaz koji je neodmeren u hvali naziva se panegirik, a onaj koji je sušta pokuda i pogrda svodi se na pamflet. Od prave kritike očekuje se da bude odmerena.


Antologija – (Cvetnik) Predstavlja izbor onog najboljeg u nekoj oblasti književnosti ostvareno. Sastavljač antologije je istovremeno i kritičar koji ocenjuje po kriterijumima koje može obelodaniti, ali ne mora. Bogdan Popović je u predgovoru svojoj "Antologiji novije srpske lirike" izjavio: - Merila po kojima su pesme odabrane, to su ova tri: pesma mora imati emocije, mora biti jasna i mora biti cela lepa.


Pojam, nastanak i struktura književnosti

 

Predpostavlja se da je književnost nastala sa nastankom čoveka, a potom se sa njim i razvijala. Prvobitna književna dela bila su podređena obredima. Nastala je iz sinkretizma koji su činili muzika, reči, ples, obredni pokreti i društvene prakse. Proućavanjem primitivnih zajednica ustanovilo se da je lirika najstarija, odnosno da je poezija najstarija tvorevina književnosti.

 

Termin književnost vodi poreklo od reči „knjiga" koja označava krug čitanja i pisanja. Kao termin prvi put se javlja u 19.veku kao prevod reči literatura i ostaje njen najbolji sinonim. Pre toga upotrebljivani su termini: knjižestvo, sitna knjiga, literatura, poezija, beletristika, krasnoslovlje...

 

U „periodu divljaštva" čovek se menja i razvija. Najzastupljenije zanimanje je lov, pa je on i bio najčešća tematika lirike. Tajne prirode (kiše, groma, vatre, sunca, meseca, zvezda) privlačile su pažnju primitivnog čoveka, pa su iz tog razloga nastale mitološke pesme. Zarad potreba kolektiva razvile su se i tužbalice i basne, a kao potreba pojedinca uspavanke. U „periodu varvarstva" stočarstvo je predstavljalo glavno zanimanje. U ovom periodu razvile su se: obredne, dodolske, žetelačke, ljubavne i pesme o prosidbi. Paralelno sa lirskim javljile su se i epske pesme. Najranija plemena dolazila su u sukob, te je to i bila njihova tematika.

 

Postoje dva uzroka nastanka književnosti:

 

1. Potreba – Težnja za izražavanjem zadovoljstva, raspoloženje, radost, sreća.. ovom potrebom objašnjava se nastanak ditirambske pesme jer se upravo to u njoj opeva. Tako nastaje i dekskriptivna poezija, kao reakcija na susret čoveka sa prirodom i posledica potrebe da iskaže svoje stanje time prozrokovano.


2. Htenje – Na prvom mestu podrazumeva želju da se izraze određene misli, pogledi i stavovi. Tako su nastale misaone pesme. Tu je i želja da se izrazi određeni moralni, politički ili umetnički cilj, ali i protest, nezadovoljstvo i razočarenje koji su motivisali nastanak: pohvalnih pesama (oda, himna, ditiramb), socijalne, rodoljubive, satirične...

 

U antičkom periodu književnost se preplitala sa mnogim naukama (istorijom, filozofijom, besednitvom) i zbog toga je većina dela nastala u tom periodu bila u stihu. Aristotel je još tada pravio razliku između određenih vidova književnosti. Govorio je da istorijska dela prikazuju ono što je istinito, dok se pesnička ne moraju držati toga, već mogu govoriti i o stvarima koje ne mogu biti.

Nekada je termin literatura označavalo stanje obrazovanog čoveka. Imati literaturu nije značilo posedovanje mnoštva knjiga, već posedovati u sebi ono što knjiga može pružiti. Sam termin literatura vuče poreklo od reči litera koja znači slovo.

 

Usmena književnost nije ulazila u korpus proučavanja književnih krtičara. Interesovanje za narodnu književnost pojavljuje se tek u 19.veku, na našim prostorima sa Vukom Karadžićem.

 

Danas termin književnost ima svoje šire i uže značenje. Ona u užem značenju obuhvata beletristiku i književnonaučne vrste (memoare, dnevnike, biografije), a u širem smislu i nauku o književnosti.

 

Potreba za proučavanjem književnosti uslovila je pitanje njene definicije. Teoretičari ni ovde nisu bili jednistveni:

 

Lanson - Književnost su dela koja podstiču maštu, osećajnost i estetsku osetljivost čitalaca. Nedostatak ove definicije je to što on podrazumeva samo vrhunska dela, odnosno samo ona estetski najvrednija.

 

Markjevič - Književnost je umetničko delo koje je predmet estetskog doživljaja, odnosno književnost izaziva slikovitost. Ovaj pojam potiče od Hegela. Književno delo može u čovekovoj svesti stvoriti različite slike, vizije ili predstave. Nedostatak predstavlja činjenica što se slikovitost može posmatrati na različite načine.

 

Roman Jakobson - Poezija je jezik u estetskoj funkciji. U poeziji se vrši nasilje nad običnim jezikom. Nedostatak je to što se odnosi samo na jezik poezije.

 

Rolan Bart - Književnost je ono što predaju profesori.

 

Velek i Voren - Književnost je sve štampano. Korpus velikih knjiga.

 

Anton Kompanjon - Književno delo čine: autor, knjiga, čitalac, jezik i kontekst.

 

Žerar Ženet - Pitanje je ružno i glupo postavljeno.

 

Fikcija kao kriterijum - Književno delo je radikalno drugačije ustrojeni svet. Nedostatak je to što se ne može primeniti na liriku.

 

Stvarnost kao kriterijum - Književno delo je potpuno izmišljeno, nema veze sa stvarnošću.

 

Nephodno je osvrnuti se na još nekoliko pojmaova:

 

- Tekst – Jezičke tvorevine svake vrste, bile one u vidu spisa ili usmenog tipa. Termin potiče od latinske reči koja znači tkanje i podrazumeva izvestan splet reči.


- Fusnote – Beleške ispod tekstova, ne spadaju u tekst, ali sa njim grade višu tekstualnu celinu jer punu određenost tekst dobija samo ako se posmatra okružen drugim tekstovima koji čine njegov kontekst.


- Hipertekst – Kao elektronski zapis omogućen tehnologijom savremenih računara otvara mogućnosti munjevitog prebacivanja prema markiranim delovima iz jednog teksta u drugi. Smatra se da takav tekst, u suštini, nema ni početak ni kraj.

 

NE SPADAJU SVE KNJIGE U KNJIŽEVNOST, A NI SVA KNJIŽEVNOST NIJE U KNJIGAMA, Ivo Tartalja.

 

Kriterijumi literarnosti

 

Ovaj pojam predložili su ruski formalisti zahtevajući da nauka o književnosti u prvi plan stavi proučavanje onoga što je u književnosti književno. Pod pojmom literarnosti podrazumeva se skup svih osobina po kojima se neki tekst prepoznaje kao literarni tekst. Pri tome, jedan tekst ne mora imati – i po pravilu i nema – sve osobine koje se teorijski definišu kao „literarne", jer su za razumevanje teksta bitni i „znakovi literarnosti", a oni se mogu prepoznati u svakoj devijaciji od norme i u svakom odstupanju od uobičajenog.

 

U tom pogledu znatan uticaj su izvršili ruski formalisti koji su idealni jezik videli u zaumnom jeziku avangardnih pesnika svoje generacije, u jeziku koji se odriče očvrslih pojmovnih značenja reči i koji dozvoljava pesniku da reči slobodno ispunjava svojim značenjem, da ih menja prevrćući njihove glasove ili da ih iznova stvara. Poezija je za njih prvenstveno igra rečima, kao što je balet igra telom, a autentični umetnički postupak je postupak kojim se stvar čini neobičnom i začudnom. Za njh je umetnost postupak očuđavanja. To je sve ono što umetničkom izrazu daje neobičnost i što ga na taj način čini „otežanm formom" koja na sebe zadržava naš pogled. Privlačeći na sebe pažnju, postupci očuđavanja navode čitaoca da stvari više ne gleda na uobičajen način, već da ih vidi iznova, kao stvar koje nešto novo znače. Ta deautomatizacija čitaočevog opažajnog života put je kojim reči u književnom tekstu dobijaju moć da znače više, da se ispune značenjem do najvećeg mogućeg stepena.

 

„Znakovi literarnosti" mogu se iščitavati i u njegovoj fikcionalnosti kojom gradi posebno uređen unutrašnji svet. On obično ne teži samo da bude celovit i koherentan već i da ga mi doživimo kao celovit i autentičan, bez obzira na to što smo svesni da je on izmišljen i fikcionalan. U književnosti jezik je pre svega u funkciji stvaranja, i to ne samo jedne naročite jezičke strukture višeg reda već i tog posebnog unutrašnjeg sveta, koji ima sposobnost da znači više nego što znači svet koji nas okružuje.

 

Naizad, „znakove literarnosti" nalazimo i u terminima njegve žanrovske pripadnosti, u znakovima koji pripadaju određenom književnom kodu (jezik lirske pesme, jezik klasičnog epa). Svaki od njih ima svoje vlastite oblikovne principe i svoj vlastiti način organizacije. Čitanjem određenog književnog teksta mi vrlo lako i brzo možemo da odredimo njegov žanr i razumemo ga na osnovu zakonitosti koje za njega važe jer ne mogu se na isti način tumačiti dela različite žanrovske pripadnosti.

Ipak, kod svih literarnih tekstova primećena je jedna ista osnovna težnja: ka višem stepenu uređenosti, čvršćem i doslednijem ulančavanju jezičkih jedinica, većoj koherentnosti i celovitosti teksta.


Funkcije književnosti

 

U različitim vremenima društva javljale su se različite funkcije književnosti. Na određene funkcije su uticali autori, ali je bilo i uticaja čitalaca. Danas važe sledeće funkcije književnosti:

 

1. Estetska

 

Donosi načelo da književno delo mora imati neku estetsku vrednost. Jan Mukažovski je rekao da: „Književno delo je skup vrednosti." Estetske vrednosti su bile povezane sa moralnim, pa je odatle proistekolo da kada delo ima moralnu, ono ima i estetsku vrednost. Karakteristike koje su označavale da delo ima estetsku funkciju su: fikcionalnost, specifična struktura, posebna upotreba jezika, ritmičnost, slikovitost, simboličnost, višejezičnost, ekspresivnost jezika. Međutim, Mukaržovski smatra da se delo može posmatrati kao skup vrednosti i estetskih i bezestetskih. To je njegov relativistički stav po kome ne može da se govori o univerzalnoj vrednosti zbog rasprostranjenosti u prostoru i vremenu. Markjevič izdvaja četiri funkcije koje književno delo može imati:

 

Konstrukcione (ukazuju na formalne karakteristike dela), PROMLEMATIKA VREDNOVANJA

 

Slikovne (sposobnost književnog dela da izaziva slike u toku čitanja),

 

Emotivne (pokušaj čitaoca da doživi emocije koje pisac oseća ili opisuje),

 

Metafizičke (ukazuje na neke dublje, misaone slojeve književnog dela – saznajna sfera).

 

Začeci estetskog i poetskog razvoja književnosti javljaju se još kod Platona. U čoveku postoji nagon za lepim u procesu recepcije i stvaranja dela. Specifičnu strukturu čini težnja za stvaranjem novih vrsta, žanrova ili da se stari žanrovi začine novim. Ruski formalisti su početkom 20.veka tvrdili da je težnja za novim jedino merilo književnosti. Specifična upotreba jezika dolazi do izražaja više u poeziji nego u prozi. Jeziku se prilazi na dva načina:

 

Stvaralački – Potreba autora da u svoje književno delo unosi nove reči, novi književni materijal, a to su uglavnom neobične i besmislene reči (neologizmi).,


Istraživački – Predstavlja pokušaj autora da već postojećim rečima da nova značenja (polisemija – višeznačnost).

 

Problem vrednosti je isuviše zamršen i široko analiziran u savremenoj filozofiji da bi se mogao brzo i lako izložiti. Pod vrednošću književnog dela podrazumeva se sposobnost da ispunjava funkciju koja zadovoljava određenu ljudsku potrebu. U praksi književno delo možemo vrednovati samo posredno, između njegove sopstvene konkretizacije, trudeći se da uzmemo u obzir i poznate nam druge konkretizacije. Vrednovanje podleže velikoj subjektivizaciji. Kao još jedna otežavajuća okolnost tu je i činjenica da je književno delo višeslojno, podložno različitom doživljavanju i tumačenju, takođe, vrednovanja će se razlikovati i od čitaoca do čitaoca u zavisnosti od klasne pripadnosti i obrazovanja. Jedni i drugi neće zapaziti i reagovati na iste aspekte dela.

 

2. Etička

 

Odnosno moralne vrednosti su pitanja između književnosti i morala. Etička funkcija potiče još iz antičke grčke kada se težilo izjednačenju lepog i dobrog. Horacije je rekao: „Književno delo mora biti i lepo i korisno da bi bilo prihvaćeno." S druge strane Platon je proterao književnost iz idealne države. Njegovi argumenti su primeri iz Homerovih epova, u kojima su bogovi prikazani i sa lošim osobinama. Smatra da čitaoci mogu oponašati loše junake iz njegovih dela i ne smo junake već i sve što je loše. Aristotel je odbranio Homerova dela govoreći da takva dela baš mogu da pročiste ljude zato što se na taj način, predstavljanjem lošeg, utvrđuju loše osobine junaka. Smatra se da sam autor mora biti uzvišeniji u etičkom smislu kako bi stvorio takvo delo. Nosioci etičke funkcije su: tematika, radnja, komentari i određeni žanrovi (parabola, satira). Kako bi se uočila etička vrednsot dela posmatraju se tema, sadržina, status junaka, a ne versifikacija. Ovim se posebno bavi društveni roman, satira, socijalna i didaktička dela. U duhu ove teme Svetozar Marković je rekao: „Književnost treba da leči bolesti društvenog organizma." U istoriji je čak došlo i do sudskih procesa zbrog narušavanja etičke vrednosti. Suđeno je Bodleru i Floberu.

 

3. Saznajna

 

Bavi se pitanjima u kojoj meri književnost može da bude bliska sa naukom i u kojoj meri iz nje mi možemo da naučimo nešto. O tome su govorili još Plutarh, Platon i Aristotel. Plutarh je rekao da: „Pesnici mnogo lažu, neki namerno, drugi slučajno jer je istina ohola." Platon je odbacio saznajnu moć književnosti tvrdeći da: „Književno delo je senka senke." No, Aristotel je ipak tvrdio da književnost ima saznajnu funkciju. Prema njegovim rečima umetnost je podražavalačka, a književnost ima visoku podražavalačku moć. Bogata tematika je uslov za različite izvore saznanja. Engels je rekao da je o Francuskoj najviše saznao iz Balzakovih knjiga.

 

Markijevič posebno obrađuje ovaj problem. On smatra da se do 18.veka negira saznajni potencijal, da se saznanje naziva maštom. Novi semantičari razlikuju sledeće vrste stavova u zavisnosti od toga kakvu vrstu saznanja nam nudi književno delo:

 

- sudovi obaveštenja (o stvarnim predmetima, istinite ličnosti, gradovi),

- fiktivni sudovi (o nepstojećim predmetima), PROBLEM FIKCIJE

- opšti sudovi (refleksije i komentari, univerzalne istine koje važe za svako doba) – ovaj sud pruža kolektivno ljudsko iskustvo (to su toposi).

 

Karakter sudova povezuje se sa saznajnom vrednošću. Neki pisci su u predgovorima ili intervjuima informisali čitaoce i pružai im saznanja o delu. Svako književno delo nudi neko saznanje manje ili više lično. U novije vreme logičari imaju fiktivne sudove, nisu ni istiniti ni lažni. Imaju sudove o stvarnom i nepostojećem svetu, jer istina u književnosti je relativna. Književno delo je tekst koji sadrži svesno komponovanu stvarnost, koji predstavlja novu „imanentnu stvarnost", odnosno sadrži umetničku fikciju. Fikcija je sve što je stvorila stvaralačka piščeva mašta.

 

Književnost treba posmatrati kao neicrpan izvor socio-kulturnio antropoloških podataka.


Jakobsonova teorija poetske funkcije

 

Jedan od načina da se definiše književnost, sama po sebi i u odnosu na druge umetnosti, jeste da se odredi priroda njenog izražajnog medija, a to je naravno jezik. Aristotel je rekao da je to definisao kao „podražavanje koje se vrši isključivo rečima." No, književnost nije samo „jezička umetnost", to jest umetnost ostvarena jezikom, već je i „umetnost reči", odnosno umetnost koja oblikuje jezik i u kojoj je reč ne samo sredstvo izražavanja već i sredstvo oblikovanja. Jezik kao medij književnosti nije nepromenljiva i mrtva materija, već predstavlja jedan svrhovit sistem koji je u službi međuljudskog opštenja i koji ima svoje vlastite oblikovne sisteme. Njegovi elementi i izvan književnosti imaju svoj oblik, funkciju i značenje, dok je u književnosti na poseban način uređen sistem.

 

Preuzimajući model komunikacije koji su ponudili američki elektroničari, Jakobson je opisao šest funkcija koje jezik ima u komunikaciji, a koje su određene njegovom većom ili manjom usmerenošću na pojedine „faktore" komunikacije: „POŠILJALAC šalje PRIMAOCU jednu PORUKU. Da bi ona bila operativna, potreban joj je KONTEKST na koji se odnosi, a koji primalac može shvatiti; tu je zatim KOD, koji je u potpunosti, ili bar delimično, zajednički i pošiljaocu i primaocu; i tu je naizad KONTAKT, to jest fizički kanal i psihološka veza između pošiljaoca i primaoca, koja omogućava da budu u komunikaciji." Svi faktori prisutni su u svakom komunikacionom aktu, ali se u pojedinim iskazima – u zavisnosti od njihove funkcije – naglasak stavlja na samo jedan od njih, što onda u izvesnoj meri određuje karakter iskaza.

 

Na osnovu različite usmerenosti jezika na neki od tih šest faktora Jakobson je izdvojio i šest njegovih funkcija:

 

1. Referencijalna funkcija je usmerenje na „predmet" ili KONTEKST, odnosno na „ono o čemu se govori".

 

2. Ekspresivna funkcija je usmerena na POŠILJAOCA, u prvi plan dolazi onaj ko izražava svoje misli, osećanja, stavove ili težnje.

 

3. Konativna funkcija je usmerena na PRIMAOCA, onog kome se obraćamo, od koga nešto tražimo ili očekujemo.

 

4. Fatička funkcija je usmerena na KONTAKT, to jest na komunikacijski kanal.

 

5. Metajezička funkcija je usmerena na KOD, to jest na zajednički jezički sistem, bez kojeg nema međusobnog sporazumevanja.

 

6. Poetksa funkcija je usmerena na PORUKU, u značenju koje ta reč ima u teoriji komunikacije. Dakle ne na njen sadržaj već na samu organizaciju iskaza.

 

Sve se te funkcije mogu prepoznati i u jednom istom iskazu, ali obično u jednom iskazu dominantu ulogu igra samo jedna funkcija, dok su druge sporedne. U književnoumetničkom iskazu dominantnu ulogu igra poetska funkcija, koja jezičkoj strukturi daje „viši stepen organizacije" ili „organizaciju višeg reda", što je, po Jakobsonu, bitna karakteristika pesničkog jezika. To se razlikuje od vrste do vrste. Kod epske poezije dominira referencijalna funkcija koja je usmerena na KONTEKST. Lirska je orjentisana ka POŠILJAOCU, te je tu dominantna ekspresivana funkcija.

 

U opisu poetske funkcije jezika ma koji ona organizuje „poruku", Jakobson je preuzeo distinkciju između sintagmatskog i paradigmatskog niza, koji je uveo Ferdinand de Sosir, a što se u kasnijoj lingvističkoj terminologiji obično naziva osom kombinacije i osom selekcije. Kada govori čovek manje-više sponatano vrši izbor iz materijala koji mu njegov jezik stavlja na raspolaganje i koji čini takozvani paradigmatski niz ili osu selekcije. Tu važi princip ekvivalentnosti: svaki izbor je dobar ako je izvršen između jednako vrednih, međusobno zamenljivih jezičkih elemenata (reči i gramatičkih oblika). Taj izabrani jezički materijal čovek povezuje u nizove koji su gramatički uređeni i koji čine takozvani sintagmatski niz ili osu kombinacije. Tu važi princip kongruiteta, to jest slaganja: jezički elemanti su dobro povezani ako se semantički i gramatički međusobno slažu.

 

U poeziji je jako važan ne samo dati izbor jezičkih elemenata već i njihov raspored. U pesmi je primaran mehanizam kombinacije koji i ustrojava viši stepen organizacije jezičkog izraza. Ističući prevlast sintagmatskog niza (ose kombinacije) nad paradigamtksim (osom selekcije), Jakobson je stao na stanovište da je u poeziji kombinovanje i komponovanje važnije od drugih ciljeva koje ona može imati: od prikazivanja stvarnosti (mimeze), od izražavanja osećanja (ekspresije), od otkrivanja dubljih istina o svetu (simbolike).

 

Ovde treba pomenuti i ŠUM. Sa gledišta teorije informacije šumom se naziva prodiranje nereda, entropije, dezinformacije, dezorganizacije u sferu strukture i informacije. Šum prigušuje informaciju. Sve vrste narušavanja: zagušivanje glasa akustičkim smetnjama, propadanje knjiga zbog mehaničkih oštećenja, deformacija strukture autorovog teksta koja nastaje pri cenzuri – naziva se sumom u komunikacijskom kanalu. Ako je veličina šuma jednaka veličini informacije poruka će biti jednaka nuli.


POŠILJALAC                             Ekspresina
PRIMAOC                                 Konativna
PORUKA                                   Poetska
KONTEKST                               Referencijalna
KOD                                        Metajezička
KONTAKT                                 Fatička

 

Književni metod i književni pravac

 

Književni metod je način na koji je nastalo neko delo, kao i način otkrivanja smisla i suštine toga dela. Prema tome metodologija je skup metoda ili postupaka koji se primenjuju tokom tumačenja književnog dela. Prema navedenom teorija književnosti razlikuje dva različita metoda:

 

U poetici – To je postupak koji se koristi u stvaranju književno-umetničkog dela, odnosno onaj koji se primenjuje u stvaralačkom procesu. Stvaralački metod im svoje uže (označava parcijalni postupak, metod odblikovanja likova, prikazivanja stvarnosti, razvijanja fabule) i šire značenje (označava skup postupaka, sredstava kojima se konstituiše književni metod, kada se prihvati kod većine pisaca i postane obeležje epohe). Faktori koji utiču na metod mogu biti subjektivni (oni koji utiču na metod, a povezani su sa ličnim afinitetima autora: stavom, obrazovanjem, sposobnostima, ciljem koji je odredio sebi) i objektivni (oni izvan ličnosti pisca: društveno-istorijski kontekst, vladajući metod, pravac ili škola, trenutak koji okružuje autora).


U metodologiji – Postupci koji se koriste u proučavanju književnosti, reč je o istraživačkim i naučnim metodama. Naučni metod može imati opšte i parcijalno značenje. Opšte je kada se odnosi na književnost jedne epohe, a parcialan kada se odnosi na jedan žanr ili jednog pisca. Književni metod shvatamo na dva načina:

 

Istorijsko - poetičku kategoriju (kada se odnosi na konkretan period, pravac...),

 

Tipološku kategoriju (kada posmatramo zajedničke crte jednog metoda u različitim epohama i kod različitih pisaca).

 

Elementi koji određuju književni metod su:

 

1. Korišćenje životnog materijala (građe) – Određujue književni metod nekog pisca. Ovo je različito kod pisaca koji pripadaju različitim književnim pokretima, ali i kod pripadnika istog pokreta, a različitih studija i škola.

 

2. Viđenje života i stvarnosti – Specifično je od epohe do epohe. Kakva će vizija biti predstvaljena u delu zavisi od istorijskih, geografskih, socioloških... okolnosti.

 

3. Umetničko oblikovanje – Sagledava se sa dva aspekta: kao žanrovski izbor (pretežno opredeljenje za jednu vrstu i oblik) i kao postupak u mikrostrukturi (način oblikovanja likova, tipova pripovedanja, način komponovanja sižea i vrste deskripcije).

 

4. Lični stav – Izražava se na svim nivoima književne strukture od kompozicije do jezika. To su pitanja morala, istine, slobode, nauke, egzistencije. Odsustvo stava pokreće čitaoca na opredeljivanje i delovanje, a naglašavanje ličnog stava može dovesti u pitanje umetničku vrednost dela.

 

5. Korišćenje jezičkog materijala (gramatičke i pravopisne norme) – Poprima simboličko značenje kada se ostvaruje određeni pogled na svet ili život.

 

6. Kvalitet i intenzitet emocija – Obeležje su nekih postupaka ili književnih pokreta (romantizam – snažna emotivnost, realizam – smirena i odmerena emotivnost, a kod hermetičke poezije – odsustvo emocija).

 

7. Odnos prema tradiciji – Sadrži elemente nekog prethodnog metoda. Naslanja se na poetičke tvorevine prošlosti. To je tradicija književnog nasleđa.

 

8. Inovativnost – Nešto novo u shvatanju ili postupku. Postaje obeležje po kom se metod prepoznaje.

 

Na osnovu broja određenih elemenata iz kojih se konstituiše književni metod razlikuju se:

 

- Kompleksni književni metod (obeležen većim brojem elemenata),
- Parcijalni književni metod (broji manji broj gradivnih elementa).

 

Književni metod karakterišu otvorenost i pokretljivost. Stalno se obogaćuje novim elementima. On je vanvremenska kategorija jer se ne vezuje za određeni period.

 

Književni pravac ili pokret nastaje kada određeni književni metod bude prihvaćen od većine pisaca, kada većina pisaca pokaže slična tematska opredeljenja, iskazuje slična shvatanja koristeći slične stilske izražajne postupke. Različiti pravci popularizuju različite književne žanrove. Književni pravac se može definisati kao zbir dela koja su nastala u istom vremenskom periodu sa izvesnim zajedničkim odlikama.

 

Jedno delo ne reprezentuje u celini pravac kojem pripada. Markjevič je rekao: „Ne postoji pojedinačno delo koje bi otelotvorilo sve osobine književnog pravca. U svakom delu se mogu javiti osobine književnog pravca kojem pripada, ali i onog koji je prošao i onog koji sledi." Vrlo se teško i jedan period imenuje kao neki književni pravac ili se teško odredi da li neko delo pripada tom pravcu. Prosečna dela su najbolji reprezenti književnog pravca. Pravac kao takav određuje veliki broj elemenata na menjem prostoru i u jednom periodu. Velika dela redovno su atipična u istoriji književnosti, te upravo ona dovode do revolucija.

 

Pisci sličnih shvatanja žele da svoje poglede na književnost i društvena pitanja prenesu i na druge pisce i pridobiju što više pristalica. Iz tog razloga objavljuju programske spise (manifeste), gde izlažu svoj umetnički program i književno shvatanje. Manifesti su obeležje početka epohe, književnog pokreta ili pravca. Nekada može i samo umetničko delo da predstavlja novi pravac.

 

Granice pravca određuju se na osnovu novine koje se javljaju unutar pravca i one odlike koje naglašavaju kraj predhodnog. Književni pravac nije koherentna, već heterogena pojava. U okviru nje se više ili manje javljaju različiti tipovi koji u izvesnoj meri donose novi momenat. Javlja se problem određivanja vremenskog trajanja književnog pravca, kako u svetskoj, tako i u našoj književnosti (književni pravac se javlja u jednoj zemlji, a zatim se preko književnih uticaja širi u drugim uz moguće nacionalne modifikacije). Veoma je teško odrediti početak i kraj jednog književnog pravca.

 

Književni period predstavlja određenu vremensku sekvencu u kojoj pored ostalih dominira jedan književni pravac. Književni pokret je uža jedinica od književnog pravca. Uglavnom podrazumeva sve što podrazumeva pomenuti pojam.

 

Teorije periodizacije književnosti

 

Književno delo je pre svega istorijski fenomen. Nastavši u istorijskom vremenu nosi tragove svoga sveta. U strukturi književnog dela kao dela umetnosti otkriva se i tumači dejstvo određenih istorijskih faktora. Ono je istovremeno i jedna autonomna celina (ako se posmatra kao jedinstveno ostvarenje) i delić mozaika (koji čini književnost jedne epohe, naroda ili celog jednog civilizacijskog kruga konstituisana u vremenu i prostoru). Posmatra se istovremeno i kao sukcesija u vremenu, ali i kao razvojni niz jer sve što se u njemu zbiva ne dolazi samo od sebe ili samo jedno iza drugoga već i jedno iz drugog. Zbog toga se može reći da je književno delo i „proizvod istorije", ali i „proizvodni deo istorije". U tom smislu istoričar književnosti će uvek imati šta da radi. Njegov zadatak je da književna dela složi kao delove velike celine, koju čini književost jedne epohe ili jednog naroda, da ih poveže kao karike u lancu i objasni. Tada se postavlja pitanje: da li u književnosti taj vremenski niz ima razvojni karakter? Odmah ovde treba naglasiti da se o razvitku književnosti ne može govoriti onako kao o razvitku društva, to jest o „razvitku proizvodno-društvenih formacija od kamene sekire do današnje tehnike i od zajednica koje su živele u čoporima do današnjih društvenih oblika". Nema ni govora o nižim i vištim književnim vrstama.

 

Pojam „razvoja" u osnovi je same istorije književnosti. On je njena pokretačka ideja. Međutim, postavlja se pitanje: u kom smislu se može govoriti o razvoju u književnosti? Od načina na koji se shvata razvoj književnosti zavisi princip po kome se vrši periodizacija književnosti, to jest po kojem se ona u književnoistorijskoj obradi periodički raščlanjuje. (Zapravo periodizacija je apstrakcija učinjena iz praktičnih potreba da bi izlaganje bilo preglednije i jasnije.) Razlikuju se sledeće orijentacije:

 

NOMINALIZAM

 

Književni razvoj je spontan i neupravljen tok jedne stvarnosti. Svim piscima je zajedničko to što „drže pero u ruci" i pišu svoja dela ne obazirajući se na druge faktore („sliku vladara koji je iznad njih"). Umetnost uvek doseže svoj cilj. U ovom slučaju o razvoju književnosti se jedva može govoriti. Ovim se negira sam proces kvalitativnih promena u istoriji književnosti jer se pojedinačne pojave vide kao raznolike realizacije jedne iste suštine. Pošto je u ovom slučaju određenje „perioda" samo nominalistička odredba i verbalna oznaka (takoreći, „naslov poglavlja"), onda je ona više pitanje književnoistorijske konvencije nego rezultat analize i tumačenja samog povesnog života književosti. Kako bismo zadovoljili potrebu za rasporedom „građe", u tom slučaju, dovoljna nam je periodizacija po stolećima ili decenijama. Rešenja kojima se i dana književni istoričar rado priklanja. To je čisto vremensko raspoređivanje, po kojem je periodizacija neophodna više radi toga da se građa rasoredi nego zbog toga što to sama „građa" po svojoj prirodi zahteva. Ova orijentacija istporodna je personalističkoj orijentaciji. Ne smatra da je razvoj književnosti osnovni „predmet" istraživanja istorije književnosti jer se zanima isključivo za individue, koje se sukcesivno javljaju u kontinumu vremena i ne čine karike u lancu istorije.

 

PERSONALIZAM

 

Srodan je nominalizmu jer je književni „razvoj" takođe samo uslovan naziv za jedan čisto hronološki niz koji nas vodi od jedne do druge stvaralačke ličnosti. U toj orijentaciji pojedini pisci se tumače kao nemerljive i neuporedive individualnosti, koje se, zbog toga, moraju izučavati odvojeno, same za sebe. Nešto kao istorijografski opis pisaca. Ne nalazeći načina da stvaralaštvo pojedinih pisaca smesti u „nadindividualni kontekst", istoričar književnosti tu ne nalazi ni mogućnost da „predmet" svog istaživnja prati u razvoju, jer ne postoji razvitak od jedne do druge stvaralačke individue. Na taj način pisci sami po sebi predstavljaju poglavlja u istoriji književnosti. Ne podrazumeva da je razvoj književnosti osnovni „predmet" istraživanja književnosti jer se zanima iskuljučivo za individue koje se sukcesivno javljaju u kontinumu vremena, ali koje ne čine karike u lancu istorije. Karakteristično je da se kao povesni entiteti izdvajaju pojedini pisci koji u istorijskim pregledima dobijaju više ili manje mesta u zavisnosi od zanačaja njihovog opusa, pri čemu su njihova imena istovremeno i naslovi poglavlja i oznake perioda.

 

EVOLUCIONIZAM

 

U nauci o književnosti su se krajem 19.veka javili pokušaji da se u „haosu empirije" ipak vide i neke „zakonitosti", koje, s jedne strane, upravljaju povesnim kretanjem, a s druge strane, omogućavaju književnom istoričaru da na osnovu povesne analize izgradi koliko-toliko celovitu i sistematičku sliku razvoja povesnih zbivanja. Književne vrste se shvataju kao fenomeni srodni biološkim vrstama jer imaju sposobnost da evoluiraju iz drugih, jednostavnijih vrsta, da se razvijaju i dostižu najvišu fazu svog savršenstva, a zatim da degradiraju, odumiru ili evoluiraju u druge, nove vrste. U takvom viđenju književne istorije „periodi" bi zapravo bili „evolutivne etape" ili „faze zrelosti" određene književne vrste ili književnog stila. Kao i u biologiji i tu sve evoluira, tako reći samo od sebe, na osnovu jednog „univerzalnog zakona". Takav evolucionizam bio je u stanju da registruje „promene", ali ne i da objasni njihov unutrašnji smisao, a pogotovo ne da protumači koji to povesni procesi dovode do toga da se jedan „momenat" na razvojnoj liniji književnosti upravo na takav način razlikuje od prethodnih i potonjih.

 

TEORIJA KLATNA I SPIRALE

 

Neki istoričari književnosti predpostavili su da se na razvojnoj liniji književnosti mogu otkriti neke shvatljivije „zakonitosti" koje upravljaju tim razvojnim procesima. Predpostavili su da u književnosti do izražaja dolazi večni i neizbežni, tako reći „zakoniti" sukob razuma i osećajnosti, kao da su osnovni književni pravci povezani s dubokim psihološkim oscilacijama, i tu se može govoriti o nevidljivom kretanju klatna. U smislu „psihičkog zakona" akcije i reakcije. Zakon ritmičnosti u književnoj istoriji od presudnog je značaja. Na tu temu Jovan Skerlić je rekao: „Književnost u svojoj celini klati se kao klatno od leva na desnoi od desna na levo, od perioda u kojem vlada razum do perioda u kojem vlada osećanje, i obrnuto". Pošto je delovalo da nešto fali, da to nije smo puko smenjivanje perioda, ova teorija je kasnije dopunjena: „Tačnija je ipak slika spirale, koja prolazi kroz simetrične pozicije, ne prolazeći nikad kroz iste tačke". Dakle, periodi se menjaju, smenjuju se razum i osećanja, ali to nikada nije identično, već određene nijanse koje se razlikuju.

 

TEORIJA ALTERITETA

 

Činjenica je da se književnost u jednom vremenu ili u jednoj sredini razlikuje od književnosti u drugom vremenu i drugoj sredini sama po sebi još ništa ne govori o onim složenim procesima koji su izazvali tu različitost kao bitno određenje tog vremena i te sredine. Upravo zato što je književnost jednog vremena ili jedne sredine tako posebna i drugačija neophodno ju je istorijski objasniti kao alteritet. To ponajviše do izražaja dolazi u monografskim književnoistorijskim sintezama, u kojima se prikazuje književnost samo jedne epohe. Međutim, čak i u tim slučajevima istoričar književnosti nema pred sobom statičke imonolitne celine, već povesnu stvarnost koja je u kretanju, u sukobljenosti različitih težnji, u paralelnim ili alternativnim strujama, u napetosti između „tradicije" i „moderniteta". Činjenica da je književnost jednog doba povesno specifična i da je možemo shvatiti kao alteritet u odnosu na savremenu književnost ili na književnost nekog drugog doba nipošto ne podrazumeva da ta književnost, koju izdvajamo kao jedan zaseban i celovit period ukupnog razvoja književnosti, predstavlja u sebi zatvorenu celinu, u kojoj dominira neki jedinstven skup normi, postupaka i funkcija. Naprotiv, svaki „vremenski odsečak" koji u ukupnom razvoju književnosti prepoznajemo kao alteritet nužno ima tranzitan karakter, jer – budući da je uključen u vremenski niz – on istovremeno predstvalja i „momenat" za sebe (to jest jedan poseban književni period), ali i „prelaz" od prethodnog ka sledećem „momentu". Zato jedan „period" nikad nije celovit, monolitan blok, koji se samo vemenski nadovezuje na ono što je ispred i iza njega. Ova orijantacija razlikuje dve perspektive književnoistorijskog posmatranja:

 

- U globalnom smislu – Podrazumeva sve ono što se u književnosti jednog naroda ili jednog civilizacijskog kruga zbilo od početka do modernog doba.
- U užem smislu – Označava samo ono što se zbiva u književnosti jedne epohe, to jest u okvitima jednog književnog perioda.


Klasifikacija književnosti u klasičnoj poetici

 

Klasična poetika je „vrstu" tretirala kao zadati pesnički oblik čija su svojstva zasnovana na večnim zakonima razuma i lepote. U oviru te misaone tradicije „vrsta" je bila shvaćena kao idealan „tip" pesničkog stvaranja, a pojedinačna pesnička dela su procenjivana po tome koliko se približavaju tom zadatom, idealnom obrascu.

 

Aristotel je poeziju definisao kao mimetičku umetnost, odnosno umetnost podražavanja. Tu je dodao da se ona javlja u više oblika koji se međusobno bitno razlikuju: „Ep i tragedija, zatim komedija i ditiramb, i najveći deo auletike i kitaristike – sve te umetnosti u celini prikazuju podražavajući, a postoji između njih trostruka razlika: one podražavaju ili različitim sredstvima, ili različite predmete, ili različitim načinom".

 

Ono što nam danas najpre pada u oči u toj njegovoj polaznoj tvrdnji jeste to da oblici u kojima se pesnička umetnost javljala u njegovo vreme nisu bili isti kao oni u kojima se književnost javlja u naše vreme. Zbog toga, naravno, ni njegovi kriterijumi razlikovanja nisu kao naši današnji.

 

Aristotel je prema sredstvima razlikovao: ep koji se služio govorom, lirika (ili auletika i kitaristika) ritmom i harmonijom, još i tragediju i komediju koje su se služile svim tim sredstvima povremeno i naizmenično. Kada je bio reč o predmetima napravio je sledeću podelu: tragedija podražava ljude koji su bolji od nas, komedija gore, a lirika nama slične. Prema načinu podražavanja izvršio je distinkciju izemeđu: pripovedanja samog pesnika, pesnik preko nekog lika, ili sva lica koja učestvuju u nekoj radnji.

 

Aristotelova podela pesničke umetnosti nije podrazumevala potpuno razdvajanje pesničkih vrsta, već samo težila njihovom što potpunijem opisu. Njegovu sistematizaciju pesničkih vrsta preuzeča je klasična grčka i rimska poetika, ali ju je dopunila brojnim novim vrstama, utvrđujući za svaku ponaosob postupke koji su njoj „svojstveni" i koji, kao, odgovaraju univerzalnim „zakonima" pesničke umetnosti.

 

Tako je uspostavljena razlika između različitih lirskiH vrsta prema tome da li pesme predstavljaju izraz ličnih ili kolektivnih osećanja, da li izražavaju tužno ili vedro raspoloženje, u zavisnosti od stiha, ili slave određenog boga. Taj duh pedantne klasifikacije poetka je čuvala vekovima. Kada je kasnije bilo reči o određenim pesničkim vrstama svaka je definisana sama za sebe. Uvek je praćena ideja „vrste" kao autonomne presničke forme, koja postoji sama po sebi, nezavisna od pesnikovih ćudi. Tek je početkom 20.veka osporena ta tradicionalna predstava o univerzalnom carstvu razuma i lepote. Tada se ceo ovaj sistem srušio, te su se teoretičari prihvatili teškog poduhvata da u haosu istorije prepoznaju neki red i neki sistem u kojem bi se objednila rascepkana stvarnost povesnog sveta i književnost se ponovo pojavila u jednom preglednom poretku.

 


Trijadni sistem književnih rodova

Težnja da se u istoriji otkrije sistem navela je mislioce toga vremena da istorijski promenljive oblike pesništva podvedu pod neke šire pojmove koji bi postavili kategorije teorijskog mišljenja. Oni su problemu književnih vrsta pristupili na drugi način, razlike između vrsta određivali su ne samo na osnovu njihovih tematskih i stilskih obeležja, kao što je to činila tradicionalana poetika, već i na osnovu nekih fundamentalnih mogućnosti pesničkog stvaranja. Tako se razvila teorija književnih rodova čiji je cilj bio da identifikuje neke suštinske književne forme. Konstituisali su pojam roda koji je nadređen pojmu istorijski promenljive vrste jer je apsolutan na način na koji su, po tom uverenju, apsolutni muški i ženski rod (muški i ženski rod nisu apsolutne kategorije). Zasnovan je trijadni sistem književnih rodova, unutar kojeg se: lirika, epika i drama ne posmatraju kao odvojene vrste već kao tri korepondentne mogućnosti pesničke umetnosti, koje se mogu definisati samo u njihovom međusobnom upoređivanju. Razlike među njima utvrđene su na osnovu razlčitih kriterijuma:

 

Šlegel je kao kriterijum razlikovanja uzeo stupanj i vrstu emocije:

 

1. lirika – emocionalnost,

2. epika – pribranost,

3. drama – sinteza oba.

 

Rihter je kao kriterijum razlikovanja uzeo vreme:

 

1. lirika – sadašnjost,

2. epika – prošlost,

3. drama – budućnost.

 

Šeling je kao kriterijum razlikovanja uzeo odnos konačnog i beskonačnog:

 

1. lirika – konačno,

2. epika – ravnoteža,

3. drama – jednistvo.

 

Hegel je kao kriterijum razlikovanja uzeo dijalektičko jednistvo čoveka i sveta:

 

1. lirika – subjaktivna stvarnost,

2. epika – objektivana,

3. drama – sinteza.

 

Ovi pojmovi u modernoj književnosti dobijaju malo drugačije značenje. Ne govori se samo o lirskoj pesmi, već i lirskom raspoloženju koje ne mora biti izraženo u pesmi, istu ideju o dramskom ne nalazimo iskuljučivo u drami, ili da je dramo sama po sebi potpuno ostvarenje te ideje. Više se na njih ne gleda kao na ideje rodova, već pre na neke suštine koje se označavaju pridevima: lirsko, epsko i dramsko.


Žanr i moderna teorija književnih vrsta

 

Prema Zdenku Lešiću:

 

Tradicionalna teorija književnosti koja se oslanja na nemačku estetiku 19.veka uglavnom je preuzela trijadni model književnih rodova, videći u lirici, epici i drami tri temeljne mogućnosti književnog stvaranja. I ta podela književnosti je kod nas uopšteno smatrana prirodnom i neupitnom. Taj trijadni sistem rodova se ne pojavljuje ni u engleskoj, ni u francuskoj književnoj tradciji, te da orijentalne književnosti uopšte ne podležu takvim razgraničavanjima. Uostalom i čitava moderna književnost osporava taj model. Osnovna slabost ideje „roda" najviše je u tome što je „rod" (lirika, epika i drama) zamišljen kao univerzalna kategorija koja ima svoje stalno mesto, a u književnosti, koja živi u istoriji, sistemi su nužno relativni, jer su istorijski uslovljeni i jer se u istoriji i razvijaju i menjaju. Zato je danas, više nego „teorija rodova", prihvaćena teorija i istorija žanrova. Žanr, ili književna vrsta, sada se više ne posmatra kao zasebna, stalna i statička teorijska kategorija, već kao dinamička i istorijski promenljiva „vrsta književnosti", koja se definište koliko po prisustvu toliko i po odsustvu određenih stvaralačkih postupaka i koja je nužno uvučena u složene odnose prema drugim „vrstama" koje postoje istovremeno s njom i s kojim ona ulazi u „žanrovski sistem" svog vremena. Nisu dela ta koja se razvijaju već njihovi žanrovi.

 

Zavisno od prirode žanra, kao i od njegovog statusa u žanrovskom sistemu jednog vremena, ali takođe zavisno i od intencije autora, kao i od horizonta očekivanja čitaoca, žanrovska obeležja se mogu prepoznati u svim struktuiranim komponentama dela, od teme do kompozicione šeme, ali ona ne moraju na isti način regulisati sve komponente. Zato je, na primer, jedan psihološki roman obično još i nešto drugo nego samo „član" tog žanra. On je kompleksna strukura koja se ne svodi na žanrovska određenja, niti se može tumačiti isključivo njegovom žanrovskom pripadnošću. Kao što žanr u većoj ili manjoj meri oblikuje konkretno književno delo, na način na koji „diskurs" oblikuje „tekst", tako i to delo sa svoje strane oblikuje samu ideju žanra. Zbog toga mi u istoriji književnosti možemo uočavati veće ili manje promene u strukturi žanra: njegovo prestruktuiranje, ili njegovu transformaciju u novi žanr, ili njegovo prilagođavanje drugim žanrovima s kojima čini žanrovski sistem svog vremena. Ta svest o nestabilnosti žanra ne dovodi u pitanje njegov opšti koncept. Književna vrsta podrazumeva upravo to opšte koje nam omogućava da o književnosti govorimo ne kao o zbiru književnih dela već kao o sistemu književnih oblika.

 

Prema Veleku i Vorenu:

 

„Teorija žanrova je načelo poretka: ona klasifikuje književnost i književnu istoriju ne prema vremenu ili mestu (razdoblju ili nacionalnom jeziku), već prema osobito književnim tipovima organizacije ili strukture. Svaka kritika i vrednosna studija, za razliku od istoijske, podrazumeva, u nekom obliku, pozivanje na takve strukture" navode Velek i Voren na početku poglavlja posvećenom književnim žanrovima. Baveći se problematikom književnih žanrova oni pišu da su Aristotel i Horacije njihova klasična štiva za teoriju žanrova, ali da su oni, ipak, kategorije koje se menjaju pridolaženjem novih dela. Govore ukratko o promenama koje su se dešavale kroz vekove. Navode sedamnaesti i osamnaesti vek kao stoleća u kojima su se žanrovi ozbiljno razmatrali, kritičari toga doba verovali da postoje, da su oni jasno odeljeni i da takvi treba da ostanu, ali se nije moglo doći do univerzalne definicije žanra. Dalje, kažu da se u devetnaestom veku shvatanje žanra menja jer se s ogromnim širenjem publike javljaju novi žanrovi, a s bržim štampanjem i širenjem knjiga, oni su kratkovečniji ili podložni bržim promenama.

 

U drugom delu poglavlja detaljnije govore o razlikama između 'klasične' i moderne teorije. Ističu da 'klasična' teorija sadrži odredbe i propise, da prema njoj žanrovi se ne samo razlikuju po svojoj prirodi i stečenoj slavi, nego i moraju ostati razdvojeni – ne smeju se mešati. Time predstavljaju učenje o 'čistoti žanrova'. S druge strane modernu teoriju žanrova karakterišu kao opisnu, onu koja ne ograničava broj mogućih vrsta i autorima ne propisuje pravila, tradicionalne vrste se mogu mešati i dati novu vrstu. Umesto da ističe međusobne razlike vrsta, moderna teorija se zanima za pronalaženje zajedničkog imenitelja dela u jednoj vrsti, za zajednička književna sredstva i književnu svrhu tih dela.

 

Lirska poezija – pitanje naziva

 

Trijadni sistem književnih rodova, koji je formiran u nemačkoj estetici 19.veka, učvrstio je naziv lirska poezija za prvi od tri „roda" u tom sistemu. Lirska, epska i dramska poezija postali su uobičajeni nazivi za fundamentalne mogućnosti književnog stvaranja. Ceo taj korpus književnoumetničkih tekstova danas se naziva samo poezija. To više nije lirsko pesništvo u smislu kako je ranije doživljavano. Termin lirska pesma danas se koristi za jednu „starinsku" vrstu poezije, koja neguje prefinjenu osećajnost i melodizovan izraz.

 

U antičko vreme pojam lirike podrazumevao je pesme koje su se pevale uz pratnju muzičkog instrumenta (lire). Međutim, Aristotel ne upotrebaljava taj termin već pominje auletiku i kitaristiku kao pesničke vrste. Tek u aleksandrijskom periodu lirska poezija dobija pomenutu oznaku, i to traje do renesanse. Pesma se više ne vezuje za muziku, postaje delo koje se recituje ili samo čita. No, ona ipak zadržava svoju muzikalnost. Melodičnost je zauvek ostala bitno obeležje lirskog izraza. U 18.veku s provalom romantičke osećajnosti dolazi do potpunog prestruktuiranja književnosti i lirska poezija dobija značaj koji nikad ranije nije imala. Postaje glavna vrsta pesništva. Tada se poštuje shvatanje da je svaka dobra poezija spontan izliv snažnih osećanja. Izvor poetike se našao u samom stvaraocu, a njen premet u njegovim osećanjima. Time se dovela u pitanje antička ideja na kojoj se zasnivala čitava poetika, ideja o poeziji kao umeću. Sa romantičarskim izjednačavanjem lirike i poezije nastaje terminološka nesigurnost koja i danas obleležava teorijske rasprave o ovom tipu književnosti. Moderna koncepcija poezije izdvojila je liriku kao njen poseban vid koji je i danas obeležen svojim poreklom i romantičarskom osećajnošću. Moderna poezija se u velikoj meri odrekla lirizma, te danas imam poeziju koja i nije lirska.

 

Poreklo i odlike lirkse poezije

 

Poreklo lirske poezije – Veruje se da je lirska poezija najstarija vrsta i da predstavlja osnovni način izražavanja pojedinca. U periode njenog nastanka odlikuje sinkretičnost, religiozna manifestacija i prvobitna verovanja. Prvo nastaje horska pesma kao deo obreda posvećenih određenim prirodnim pojavama kojim su ljudi pokušavali da umilostive više sile. Nastala je iz potrebe da se izraze emocije. Nije bila samostalna, korišćena je u kolektivu. Smatra se da je prva vrsta koju je izvodio pojedinac bila uspavanka. U početku je lirka pesma imala samo nekoliko stiha. Vremenom, putem razvoja, dolazi do izdvajana određenih grupacija pesama. Tako se kolektivna osećanja vezuju za epiku, dok se za liriku vezuju pojedinačna, intimna.

 

Puni oblik i formu dobija u antičkoj Grčkoj. Neko vreme korišćen je termin melika, koji je označavao svo lirsko pesništvo koje je pevano uz pratnju nekog instrumenta, pa je prema tome postojala auletika i kitaristika. Melika se delila na horske pesme koje izvodi kolektiv i monodijske pesme koje izvodi pojedninac. Tada se javljaju i nome, najstarije religiozne pesme. Kasnije se razvijaju određene uže i konkretnije vrste: himna, oda, didtiramb, elegija, epigram, epitaf, idila, ekloga, anakreontska pesma, epistola, epitalam.

 

U aleksandrijskom dobu dobija naziv lirika jer je većina pesama izvođena u pratinji instrumenta lire, a već rimska pesma nije pevana. U 2.veku nastaje trubadurska poezija i uvodi se motiv ljubavi. Razvija se kult žene lepotice kojoj pesnik služi do groba. Dalji razvoj lirike praćen je razvojem individualizma.

 

U renesansi se imitira antička lirika. Samo što se ovde pesma ne prati instrumentom, već se govori na zabavama bez muzike. U vremenu koje sledi govori se o pojedinačnim lirskim vrstama, ali ne uopšteno o lirskoj poeziji. U 18.veku lirska poezija dobija značaj kakav nikad ranije nije imala. Tada se formira skupina sa zajedničkim osobinama i konstruiše se književni rod lirika, kao i epika i drama.

 

Do današnjih dana lirska poezija je pretrpela velike promene: na formalnom planu (napuštanje rime, upotreba slobodnog stiha) i na tematskom planu (prevazilaženje patetičnog stila, napuštanje uzvišenog, velikih motiva, interesovanje pesnika za nesto banalno, svakodnevno).

 

Postavlja se pitanje: da li je poezija isto što i lirska poezija­?

 

Odlike lirkse poezije – Markjevič govori o trima odlikama, komponentama, lirske poezije:

 

Saznajna – suština je da se otkrije suština o svetu na manje očigledan način.
Emocionalna – lirska pesma se odnosi na izražavanje emocija. Raščlanjuje ih na:

 

1. Subjektivnost – da je uvek prvo lice prisutno, ali da to nije konkretno ja u smislu prepoznavanja. Ono kroz koje se doživljava.

 

2. Neposrednost – kao način izražavanja lirske pesme. Sve je blisko i sjedinjeno. Lakše se identifikuje predmet u lirskoh pesmi jer je distanca manja.

 

3. Osećajnost – predstavlja suštinu lirske pesme.

 

4. Raznovsnost tematike i motiva – posledica neograničenosti ljudskih osećanja divljenja i ogorčenja. Vladajući motivi se menjaju kroz vreme.

 

5. Aktuelnost – ona nije aktuelna kao današnja koja govori na primer o situaciji u EU i koja neće biti aktuelna za 50 godina. Lirska kompozicija je uvek aktuelna, to su one komponete koje su uvek važne za čoveka.

 

6. Ritmičnost – povezana je sa značenjem. U poeziji je vestački stvoren i svaki nosi određeno značenje. Rima predstavlja glasovno podudaranje i smisaono nepodudaranje reči ili njihovih delova u poziciji koja je s obzirom na ritmičku jedinicu obeležena.

 

7. Jezgrovitost – Sposobnost da se sa malo reči mnogo kaže. Vezana je za figurativno izražavanje u pesmi.

 

8. Otežanost recepsije – lirska pesma traži napor i obrazovanost za razumevanje.

 

9. Pesnikova mašta – ona koja prelazi granice i spaja nespojive slike.

 

10. Rasparčanost slika – nemamo čitav opis sa više reči, već onaj izražen pomoću svega nekoliko.

 

11. Sugestivnost – povezana je sa eksplicitnošću.

 

12. Stihovna organizacija – štelovanje stihova i strofa radi pojačavanja određenog efekta.

 

13. Zvučna vrednost – glasovi kao nosici određenog značenja.

 


Figurativna – govor sa prenešenim značenjem. Upotreba stilskih figura.

 

Definicija lirske pesme:

 

Lirska pesma predstavlja kraći jezički iskaz (ona je kratka po tradiciji) izrazite ekspresivnosti (bez nje ne bi bilo lirske pesme jer nema aktuelnosti, emocionalnosti, subjektivnosti...) i naglašene usmerenosti na jezičku uređenost (poetska funkcija jezika koja je usmerena na poruku i njenu organizaciju koja se ogleda najpre u strofičnosti, ponavljanju i pauzi).

 

Razlike između narodne i umetničke lirike:

 

I. Tematika – narodna ima zatvoren skup tema;

II. Forama – onomatopeje;

III. Rima – češća je u epskoj poeziji;

IV. Ustaljena sredstva – u narodnoj lirici su prisutnija.

 

Klasifikacija lirske poezije

 

Lirska poezija se deli na pojedinačne vrste kako po sadržini tako i po formalnom obliku. Te vrste su različite kod raznih naroda i u raznim epohama; neke od njih su izumrle (oda), druge nastaju ili se sjedinjavaju s već postojećim vrstama u neku novu vrstu, tako da svaka podela poizilazi više iz potrebe za teorijskom sistematizacijom nego što stvarno sa uspehom razgraničava pesmu jedne vrste od druge. Obično se ta podela vršti prema vrsti osećanja koje se u lirskoj pesmi opeva. Ali ni jedna od tih vrsta ne može da obuhvati sve osobine neke konkretne pesme, tako da pojednine pesme uvek prelaze okvire određene vrste.

 

Najšira podela lirske poezije podrazumeva podelu na:

 

- Emocionalno obojene i
- Misaone pesme.

 

Dragiša Živković navodi sledeću klasifikaciju lirske poezije:

 

Himna – Kod Grka je bila specijalna svečana pohvalna pesma upućena bogu ili heroju, koja se uz muzičku pratnju pevala u toku obreda. Kasnije postaje pesma prevashodno patriotske tematike, što dovodi do pojave nacionalnih i državnih himni.
Oda – Ona je svečanog, uzvišenog i poletnog misaonog tona. Pevala se u antičko doba. U njoj se pesnik sa strahopoštovanjem obraća mitskim ličnostima ili velikim i značajnim ljudima opevajući neku uzvišenu ideju ili vrlinu.
Ditiramb – Stara grčka kultna pesma pevana u slavu boga Dionisa koja je proslavljala njegove podvige i patnje. Pevao ju je hor u zanosu, u obliku himne, uz pratnju svirale. Kasnije se ditirambom nazivala pesma u kojoj pesnik proslavlja radost života i peva o čulnom zadovoljstvu.
Elegija – Prvobitno je kod starih Grka označavala pesmu u kojoj je izražena žalost za mrtvima. Kasnije postaje pesma sa izrazito tužnim osećanjem, u kojoj pesnik žali za nečim što je nepovratno prošlo ili izgubljeno za njega.
Epigram – Kratka, duhovita (šaljiva ili satirična) pesma u kojoj se u jezgrovitom obliku ismejava negativna osobina pojedinca i društva. Duhovitost epigrama dolazi iz poente (kraja) pesme.
Epitaf – Nadgrobni natpis u kome se u ozbiljnom ili šaljivom tonu iznosi neka osobina pokojnika, ali i kratak poetski tekst s refleksijom o smrti.
Ljubavna – Osnovno osećanje je ljubav prema osobi drugog pola. Jedno od najčešćih osećanja u lirskoj poeziji koje može da verira od čulnog, pa do najspiritualnijih odnosa prema idealu žene.
Opisna – Pesnik veoma često povezuje svoje lično raspoloženje sa nekom pojavom u prirodi koja odgovara tom njegovom raspoloženju. Opis prirode je tu samo okvir za pesnikove misli i osećanja. Najčešće ima simbolično značenje.
Rodoljubiva – Srodna je socijalonoj pesmi. Nastaje kada se pesnik inspiriše kolektivnim osećanjima cele svoje nacije. Preduslov za njen nastanak je to da pisac to kolektivno osećanje doživi kao svoje lično. Naročito se gaji u vremenima nacionalnih borbi protiv tuđinske najezde.
Socijalna – Srodna je rodoljubivoj pesmi. Nastaje kada se pesnik inspiriše kolektivnim osećanjima određene društvene klase ili grupacije. Naročito se gaji u doba jačih klasnih sukoba i revolucija. Bavi se određenim problemom ili pojavom u društvu.
Satirična – Iskazuje se osećanje ogorčenosti pesnikove na neke mane pojedinca ili društva. Mane koje satira šiba uvek su krupne, dominiraju nad svim drugim osobinama jedne pojave. Da bi istakao dominantnu crtu koju ismejava, pesnik je obično hiperboliše u komičnom smislu.
Misaona – Pesma u kojoj pisac iznosi svoj duboko emocionalni odnos povodom misli koja ga je uzbudila.
Gnoma – Kraća pesma koja izražava kakvu duboku misao. Koristi se i da označi neke takve stihove u kakvom većem pesničkom delu.
Moto – Kratak zapis na početku književnog dela kroz koji se kazuje njegova glavna ideja.

 

Najstarije lirske vrste u antici

 

Poezija je kod Helena bila jako popularna i oslanjala se na bogato usmeno nasleđe. Podrazumevala je poznavanje „pravila" prilikom stvaranje. Pesme su pisane po „zadatom obliku" u oviru kojeg je pesnik mogao delati. Na taj način su formirali specifične metričke oblike i mnoge lirske vrste od kojih je svaka imala svoju karakterističnu formu, tematiku ili stil. Najveći deo njih preuzeli su rimski pesnici. Do današnjih vremena izdržale su samo one koje imaju univerzalan karakter:

 

Himna – Kod Grka je bila specijalna svečana pohvalna pesma upućena bogu ili heroju, koja se uz muzičku pratnju pevala u toku obreda. Kasnije postaje pesma prevashodno patriotske tematike, što dovodi do pojave nacionalnih i državnih himni.
Oda – Ona je svečanog, uzvišenog i poletnog misaonog tona. Pevala se u antičko doba. U njoj se pesnik sa strahopoštovanjem obraća mitskim ličnostima ili velikim i značajnim ljudima opevajući neku uzvišenu ideju ili vrlinu.
Ditiramb – Stara grčka kultna pesma pevana u slavu boga Dionisa koja je proslavljala njegove podvige i patnje. Pevao ju je hor u zanosu, u obliku himne, uz pratnju svirale. Kasnije se ditirambom nazivala pesma u kojoj pesnik proslavlja radost života i peva o čulnom zadovoljstvu.
Elegija – Prvobitno je kod starih Grka označavala pesmu u kojoj je izražena žalost za mrtvima. Kasnije postaje pesma sa izrazito tužnim osećanjem, u kojoj pesnik žali za nečim što je nepovratno prošlo ili izgubljeno za njega.
Epigram – Kratka, duhovita (šaljiva ili satirična) pesma u kojoj se u jezgrovitom obliku ismejava negativna osobina pojedinca i društva. Duhovitost epigrama dolazi iz poente (kraja) pesme.
Epitaf – Nadgrobni natpis u kome se u ozbiljnom ili šaljivom tonu iznosi neka osobina pokojnika, ali i kratak poetski tekst s refleksijom o smrti.
Idila – Prvobitno je bila pesma u kojoj se opisuje miran i srećan seoski život. Kasnije se time naziva takozvana pesma pastira koji se kroz dijalog takmiče u duhovitosti i pevanju. U vreme urbanizacije života postaje izraz čežnje za jednostavnijim životom koji vraća čoveka prirodi.
Anakreontska pesma – Dobila je ime po grčkom pesniku koji je u svojim pesmama zanosno, ali i sa puno duha slavio žene, telesnu ljubav, vino i opštu opijenost životom.
Epistola – Pesnički tekst upućen prijatelju ili poznatoj javnoj ličnosti, u kojoj se raspravlja o nekoj temi od opšteg interesa i data je na uvid javno.
Epitalam – Pesma posvećena svadbenom činu i ulaženju mladenaca u brak. Proslavlja mladost, devičanstvo, lepotu, svadbeno slavlje i prvu bračnu noć.

 

Nastanak i razvitak epske poezije

 

Epske pesme su nastale kada se razvila svest čoveka o pripadnosti jednoj zajednici i o njihovim zajedničkim interesima. Tada pevači počinju da slave podvige junaka, izuzetnih članova zajednice, i opevaju događaje koji su imali veliki značaj za opstanak i jednistvo zajednice. Za razvoj ove poezije naročito su važni pevači koji su prenosili epske pesme. Grci su one pevače koji su pevali pesme koje su sami stvorili nazivali aedi, a one koji su čuli od drugih pevača rapsodi. Epska poezija se stvara, prenosi i prima usmenim putem. Usmenom sredinom nazivamo onu ljudsku zajednicu u kojoj pesma postoji, ona nije grafički fiksirana, čuva se u sećanju kolektiva, tačnije u sećanju za to posebno zaduženih pojedinaca, rapsoda. Postoji: autentična usmena sredina (ona u kojoj je usmeno stvaranje i primanje jedini vid postojanja određene pesme) i neautentična usmena sredina (ona u kojoj pesma postoji i usmenoj i u pismenoj formi, pa jedna na drugu utiču).

 

Pesma je prilagođena usmenom izvođenju i auditivnom praćenju. Organizovana je pomoću određenih nepisanih formula koje pomažu lakše praćenje njene sadržine. Usmeni stvaralac pamti samo osnovnu fabulu pesme koju pomoću formula razvija tokom izvođenja. Tako da ne postoji samo jedna, autentična verzija neke epske pesme. Nova varijanta nastaje svakim novim izvođenjem. Susret sa pesmom je najčešće jednokratan. Ona se izvodi u društvu i zajednici, a ne u osami. I samo stvaranje pesme i njeno primanje javan je čin. Epske pesme nastaju iz potreba kolektiva, pa zato opstaje samo ono što zajednica prihvati. Sve što se jednom odbaci ili zaboravi, zauvek je izgubljeno. Sam kazivač insistira na anonimnosti i ne priznaje autorstvo. Time se odaje priznanje tradiciji i čitavom kolektivu u stvaranju ove poezije. Najstariji ep u jednoj zajednici najčešće predstavlja priču o njenom „detinjstvu".

 

Tako su nastali primarni epovi: vavilonski ep „Gilgameš", starogrčki epovi „Ilijada" i „Odiseja", staroindijski epovi „Mahabharata" i „Ramajana", starogermanski „Pesma o Nibelunzima", starengleski „Beovulf". Većina tih epova nastala je kroz dugo vreme i delovanjem mnogih usmenih pevača. Nekima od njih na kraju je neki pojedinac dao konačnu formu. Posle tih starih epova i po ugledu na njih nastali su mnogi sekundarni epovi, čiji su autori poznati i koji su pisani za čitanje. Ti „umetnilki epovi" su individualne tvorevine koje nose izrazit pečat svog tvorca: Danteova „Božanstvena komedija", Gundulićev „Osman", Mažurićeva „Smrt Smail-age Čengića".

 

Odvojivši se od narodne epske tradicije, pesnici novih vremena su obradili ne samo herojske, već i različte druge teme. Tako su se formirali: junački epovi, religiozni epovi, idilični epovi, didaktički epovi, životinjski epovi.

 

Tokom 18. veka epska poezija je izgubila svoj značaj i lagano ustupila mesto pripovednoj prozi, jer je s razvojem građanskog društva pažnju pisaca sve više privlačio život običnog čoveka, njegov položaj u društvu i njegova unutrašnja preživljavanja. Bili su retki uspešni pokušaji da se savremeni društveni život prikaže u stihovnoj formi: Bajronovi spevovi „Čajld Harold" i „Don Žuan", Puškinov „Evgenije Onjegin".


Epska tehnika

 

Nastala u usmenoj kulturi, deo zajedničke tvorevine i kolektivnog duha, epska poezija se razvila kao izvor shvatanja, verovanja i mentaliteta cele jedne narodne zajednice. Epski pevač nije izdvojen iz nje ničim drugim osim svojim posebnim umećem. On je sa svojim slušaocima delio isti svet i istu sliku o svetu. Istorijski svet je preobražavan u epski koji je bio izvor shvatanja i verovanja čitave zajednice. On je na granici fantastičnog: likovi su predimenzionirani, imaju nadljudske osobine, često su idealizovani jer predstavljaju zastupnike naroda u borbi protiv neprijatelja, epski svet je naseljen natprirodnim bićima koja interaguju sa ljudima, ona u sebi čuvaju tragove drevnih mitova, pevač ne poznaje ograničenja realnog sveta, likovi mogu da žive stotinama godina, lako se savlađuje veliki prostor. U epskom narativu istorijsko vreme je podređeno priči koja događaje izvlači iz kontinuma vremena i izlaže ih kao nešto što se živo može predočiti. Vreme se zatvara u fabularni krug. Epska prošlost je apsolutna i zaokružena. To uspostavlja unutrašnje vreme koje je potpuno podređeno priči. Događaj o kojem epska pesma peva zbiva se u epskom svetu koji je tradicija te zajednice izgradila, u svetu koji nije fiktivan, ali nije ni potpuno istorijski. U njemu postoje utvrđeni porodični, socijalni i nacionalni odnosi, utvrđen poredak vrednosti, raspored dobra i zla, kao i formule po kojima se o svemu tome govori. Epska pesma izdvaja događaj iz istorijskog vremena i zatvara ga u priču koja živi u svesti svih članova kolektiva. Predstavlja osoben oblik čovekovog sećanja na svoju prošlost i poseban vid čovekove svesti o sopstvenoj sudbini i sudbini svog naroda.

 

Svojim slušaocima epski pevač pričao o nekom zbivanju koje je davno završeno i koje se može u celini prikazati kao jedinstvena prošla radnja. Priča se odvija jasno i celovito kako bi se slušaocima živo predočilo kao da se pred njima odvija. Kazivanje često prelazi prikazivanje, junaci uzimaju reč, te se pripovedanje može razviti i u vidu monologa i dijaloga junaka. U epskoj pesmi svi događaji su ravnopravni jer u nju ulazi samo ono vredno pričanja i pamćenja. Epsko vreme dopušta čestu upotrebu retardacije (uz glavnu radnju, koja je najčešće veoma jednostavna, i postoji niz drugih, koje se javljaju u vidu digresija – manja udaljavanja, ili epizoda – veća), usporavanja, pošto vreme protiče kako priča teče. U primarnom epu digresije su tu da bolje objasne radnju, a u sekundarnom najčešće iz estetskih razloga. Epski pevač nikada ne žuri da stigne do kraja radnje. Upravo to zadržavanje mu omogućava da opiše sve na šta naiđe: od prostora razvijanja radnje do odeće i oružja junaka. Rapsod koristeći epsku objektivnost, smireno i bez očitavanja vlastitih osećanja i stavova prikazuje ceo tok događaja. On govori svečanim i uzvišenim tonom koji predstavlja glorifikaciju prošlosti i izraz čežnje za minulim herojskim vremenima. Služi se obiljem figura: poređenja, alegorije, hiperbole... Stih koji koristi je metrički stabilan. On je distinktivno obeležje epske poezije unutar date tradicije. Kod starih Grka to je bio heksametar, a u usmenoj poeziji južnoslovenskih naroda epski deseterac. Epski pevač preuzima formule (tačno utvrđene delove, načine opevanja određenih situacija kao što je početak pesme, susret, opisivanje junaka, dvoboj...) od drugih pevača dok uči svoje umeće. Pamti samo osonovnu fabulu priče, a onda je, na licu mesta, u toku samog izvođenja razvija uz pomoć njih.


Epopeja – narodni ep

 

Epopeja je prvo bila priča o detinjstvu jednog naroda i nastajala je u uslovima primitivnog mentaliteta u trenucima početka civlizacije. Razume se, nastajala je i kasnije, kada su narodi već uveliko bili ušli u epohu civilizacije, ali mentalitet koji je sličan primitivnom mentalitetu mogao se javiti i u tim vremenima. Ono što karakteriše taj primitivni mentalitet je ono stanje u kome se ljudi nađu pred nepoznatim koje rađa neizvesnost i strah, kao i oduševljenje za borbu i savlađivanje nepoznatog.

 

Epopeja, dakle, nastaje onda kada se čovek i društvo nalaze u situaciji da problemi nadrastaju njihove snage, kada se ljudi osećaju slabi i nemoćni. Zato je epska poezija nastajala u periodima kada je narodu i društvu pretila neka unutrašnja opasnost, a nije negovana u epohama sigurnosti, optimizma i snage. Tako se naša narodna poezija snažno razvila u epohi ropstva pod Turcima. U skladu s tim i ličnosti epske poezije su ogromnih dimenzija, polubogovi-poluljudi, a najčešća figura za opisivanje predmeta i ličnosti bila je hiperbola. Takođe je u primitivnom epskom mentalitetu snažno razvijen domen mašte i osećanja (strah i divljenje). Epski svet je čudesan i poetičan svet u kome čovek stvara najfantastičnije slike i predstave koje posmatra naivnim, zadivljenim i prestrašenim očima.

 

U takvom poretku stvari čovek se oseća nemoćan kada je sam, i zato pribegava snazi kolektiva. Epopeja opeva najčešće kolektivne događaje (ratove, pohode, ekspedicije), jedan kolektivan napor u borbi protiv prirodnih, božanskih i ljudskih sila. Junak epopeje bori se za kolektivne interese (kod nas lik Kraljevića Marka), a borba kolektivna je usmerena na budućnost. Iako opeva prošle događaje, epski pesnik vidi u njima herojske primere koji nadahnjuju za budućnost. Zato je i naša narodna epika oduševljavala naše romantičarske pesnike prvenstveno svojim heroizmom, primerima nekadašnje slave i veličine, što je predstavljalo zalogu za ponovnu slavnu i veliku budućnost. Da bi kolektiv uspeo u svojoj borbi, potreban mu je vođa, junak, heroj, koji je bio otac, zaštitnik i branilac, pa onda i predvodnik kolektiva u kome su idealizovane najbolje osobine kolektiva.


Umetnički ep

 

To su tvorevine pesnika koji su živeli u razvijenom društvu. Oni su nastali i razvijali se uporedno sa razvijanjem umetničke književnosti. Pesnik umetničkog epa bira građu za svoje slobodno delo i nezavisno od tradicije, rukovođen svojim idealima i shvatanjem. I u umetničkom epu postoje pojedninosti uzete iz oblasti fantastičnog i čudesnog kao i u narodnom. I u njima postoje vitezovi i likovi sa nadprirodnim moćima. U umetničkom epu ima manje digresija, radnja je usresređena na izgradnju ličnosti glavnog junaka. Razvitak umetničkog epa tekao je uporedno s društvenim i kulturnim razvitkom pojedinih naroda. Ukoliko je jedan narod na višem stepanu kulturnog i društvenog razvitka, umetnički ep je u tim narodima i razvijeniji po tematici i po broju dela i savršeniji po umetničkoj formi. Nasa književnost ne sadrži tako brojne i razvijene epske forme u stihu u umetničkom epu.

 

Delo je jednog autora. U odnosu na narodni ep menja se način stvaranja, primanja i percepcije dela. Pesnik je tvorac i ima slobodu da iznese svoj stav ili naruši pravila. Počiva na podlozi narodnog epa i preuzima od njega teme i motive. Tehnike se takođe usvajaju, ali i menjaju, nadograđuju književnim postupcima. Umetnički ep karakteriše mnogo šira tematika od borbe za opstanak. Ima čvrstu kompoziciju i nastaje za kratko vreme. Odnos umetničkog epa prema tradiciji je višestruk. To je tradicija koja se selektivno koristi. Sa jedne strane je uslovljen pesnik književnim konvencijama njemu dostupne, s druge strane njegova selekcija biće uslovljena i njegovim individualnim izborom.

 

Čvrsto je uklopljen u žanrovski sistem epohe u kojoj nastaje i sa njima interaguje. Iz tog odnosa izdvajaju se različite vrste epova:


Junački ep – Najbliži epopeji po tematici i motivima. Predmet se najčešće uzima iz nacionalne ili opšte istorije. Događaji i junaci su uzvišeni i značajni (Gundulićev „Osman", Mažuranićeva „Smrt Smail age Čengića").


Religiozni ep – Motivi se uzimaju iz religije, Svetog pisma ili istorije crkve. Predmet je najčešće neka religiozna ili moralna tema kojom je pisac nadahnut. Stih je dostojanstven i uzvišen (Danteova „Božanstvena komedija").


Idilični ep – Građa se uzima iz ličnog svakodnevnog života običnih ljudi. Nema složenu građu i karakteristike. Stih je odmeren. Nema većih sukoba, i ako se jave posledice nisu dragocene, sve se završava srećno. Glavni junaci su mladi ljudi, a osnovni motiv je ljubav.


Didaktički ep – Slon je davanju moralne poruke. Teme su uzimane iz najrazličitjih izvora: zemljoradnje, filozofije, medicine, astronomije, geografije, lova, ribolova...


Životinjski ep – Glavni akteri su životinje, te su i teme i radnje usko vezane za njih („Medvjed Brundo" Vladimira Nazora).


Epsko-lirske vrste

 

Kako im i samo ime kaže, to su pesme sa elementima i epskog i lirskog. Vuk Karadžić ih je nazvao „pesme na međi". Iako zasnovane na priči, razlikuju se od epskih, jer su snažno prožete emocijama i najčešće se tiču individue. U najvećem broju njih tema je ljubav od koje se može i umreti:

 

Balada – Prostor pesme svodi se u granice lične i porodične sreće i nesreće, a njen „junak" postaje osamljena individua je izložena milosti i nemilosti svoje najbliže okoline. Ovo je tip narativne pesme u kojem se događaji ne vide sa stanovištva celog kolektiva, već se uobličavaju iz porodičnog i ličnog ugla. Prepoznaje se po onom žalosnom, tragičnom („Hasanaginica", „Omer i Merima"). Baladska priča uglavnom govori o nesreći u krugu porodice jer su u patrijahatu zakoni tradicije i društveni obziri jači od volje jedinke i njenog prava na sreću. Govori o tome da je pojedinac uvek na gubitku, pa su junaci po pravilu lako ranjive i krhke jedinke (često upravo žene), čija je lomljivost u njihovoj osećajnosti (što je preduslov za stradanje). Priča je najčešće svedena na jedan, prelomni momenat, u kojem su osećanja najintenzivnija, a nesreća najdublja. Ako se razvija radnja, onda se to čini skokovito, vremenski razmak nije bitan. Zbog toga se često nalazi na neka tamna mesta koja doprinose tome da ljudski postupci deluju pomalo tajanstveno i nejasno. Na našim prostorima izdvojene su dve podvrste: sevdalinke (nastale u muslimanskoj sredini) i bugaršice (nastale na jadranskom primorju).


Romansa – Ovaj termin je ranije u Francuskoj upotrebljavan kao oznaka za tekstove koji nisu pisani na latinskom jeziku (književnom jeziku srednjovekovne Evrope), već na narodnom „romanskom" jeziku. Odnosila se i na priče koje su na viteškim dvorovima govorili žongleri. Međutim, kao lirsko-epska vrsta odnosi se na pesme čije je poreklo vezano za španke narodne pesme koje su, uglavnom, pevale o junacima koji se bore i ginu za veru, čast, domovinu ili ljubav. Kasnije je ljubav postala dominantna tema, a kao junaci su se sve više pojavljivale žene. U mnogo čemu su slične baladama. Osnovna razlika je u tome što se za razliku od njih romanse završvaju znatno vedrije od njih.


Poema – Ovaj termin je latinski naziv za svaku pesmu. No, ovim nazivom se označavaju i naročito veće pesme kakve su na osnovu balada i romansi stvorili romantički pesnici. Zasnovane su na fabuli, natopljene lirskim raspoloženjem i lirskim izrazima. Unutrašnja dinamika poeme uveliko podseća na tehniku toka svesti uronjenu u more razlivenih emocija.

 

Nastanak proze i opšte osobine

 

Umetnička proza razvila se znatno kasnije od poezije. Dugo se smatralo da je proza suviše niska, prosta i da ne odgovara visokom kvalitetu književnosti. Poreklo umetničke proze treba tražiti u mitskim tvorevinama usmene književnosti u kojima se vrlo rano oblikovao jezički izraz koji nije stihovan. Grčka filozofska proza (Platonovi dijalozi) je bila uzor za prozno izražavanje u evropkoj književnosti sve do renesanse. Ranije je shvatana kao niža književna vrsta, štivo koje služi zabavi. Širenje pismenosti i otkriće štamparstva, koje je omogućilo veću pristupačnost književnog dela širokoj publici, imalo je nesumnjivo veliku ulogu u razvoju i formiranju proze.

 

Za razliku od poezije čije telo čine reči, za prozu su one samo kostur, ostale delove tela čine tema, građa, izvori inspiracije koji su znatno kompleksniji nego kod poezije. Ono ima maksimalnu slobodu u korišćenju jezičkih sredstava. Kompozicija je najjednostavnija kada pripovedač priča događaje od početka do kraja tako da prethodnim objašnjava iduće. Pripovedanje kao postupak kojim se motivi povezuju najvažniji je postpuak u proznom književnom delu ali važnu ulogu imaju i opis, razgovor i monolog. Osnova obeležja proze su: događaj, pripovedač i slušalac. Narativno i prozno nisu sinonimi. Narativno delo može biti i u stihovima. Tako je esej prozno delo koje nije narativno.

 

Proza je način izražavanja koji nije umetnički čvrsto određen. U početku proza, kao način kazivanja, nije povezivana sa umetničkim stvaralaštvom. Postoje različite mogućnosti odnosa pripovedača prema fabuli pa možemo razlikovati: objektivno pripovedanje (u kojima pripovedač ne nastoji da njegova ličnost dođe do izražaja i zadržava nepristrasan stav prema svemu ispričanom) i subjektivno pripovedanje ( u kojem se pripovedač izjednačuje sa nekim likom iz romana i nastupa kao fiktivni pripovedač ili se njegovo pripovedačko gledište pomera s jednog na drugi lik).

 

Prozni funkcionalni stilovi koji su se izdvojili u prozi su: novinarsko-publicistički, konjiževno-umetnički, administrativni i kolokvijalni. S druge strane prema upotebi književnog jezika još u antici izdvojile su se određene prozne vrste: rasprave, traktati, epistole...

 

Iako se kasno razvila, proza je danas veoma dominantna. Dostigla je takav stalež da imenuje čitav jedan rod. Centralni prozni žanrovi su: roman, pripovetka, priča i novela. Jednostavne oblike predstavljau: poslovica, legenda, basna, bajka, vic i izreka.

 

Kratke prozne vrste

 

Jedan od najznačajnijih vidova jezičke aktivnosti oduvek je bilo pričanje, a priča je oduvek bila najpopularnija vrsta književnog diskursa. Njena struktura se najviše menjala kroz vreme. Bila je najmanje podložna čvrstom žanrovskom struktuiranju. Zato danas možemo govoriti o velikom broju različitih kratkih pripovednih vrsta. Mogu biti i jako slične i jako različite pa ih nije moguće ni grupisati u jedno, ni međusobno sasvim razdvojiti. U književnu teoriju ušle su sa ulaskom pripovetke i novele u žanrovski sistem književnosti. Sve do tada obitavale su na marginama književnosti. To se desilo tek onda kada su pokrenuti časopisi koji su na svojim stranicama osigurali dovolan prostor za redovno objavljivanje raznih vrsta priča i kada im je na taj način otvoren put do najširih krugova čitalaca. U kratke prozne vrste spadaju:

 

Pripovetka (vidi to pitanje)


Novela (vidi to pitanje)


Bajka – Odvija se u nestvarnom i čudesnom svetu koji nije ni vremenski ni prostorno konkretizovan i kojem su čak i glavne ličnosti lišene konkretizacije (carević, najmlađi sin). Kada jednom krene od svoje kuće sve postaje moguće. U bajci se čuda neprestano dešavaju, ali im se niko ne čudi. Prirodno i natprirodno dovodi se na istu ravan. Neki kažu da ne postoje bajke, već samo bajka jer je uočeno postojanje određenih formula koje se kombinuju u svakoj od njih.


Legenda – Priče bez oblika iz riznice kolektivne memorije naroda u kojima je zbijen smisao naše sudbine (Ivo Andrić „Na Drini ćuprija"). U legendi je samo sadržaj. U činu pripovedanja ona se može preneti sažeto, kao saopštenje, ali i razviti u kraću ili dužu priču. Legende imaju različite teme: jedne održavaju spomen na nešto što se u davno vreme dogodilo (ili se veruje da se dogodilo) na određenom mestu – lokalne legende; druge čuvaju sećanje na nekog narodonog junaka i neki njegov neobičan podvig – junačke legende; treće objašnjavaju postanak brda, stene, vode, pećine i slično, ili poreklo neke biljke ili životinje, nekog običaja ili društvene ustanove – etiološke legende. Često imaju demonološki karakter jer sadrže „sećanja" na susrete sa tajanstvenim bićima. Zasnivaju se na veri u istinitost onoga što se pamti. Sadrže formule tipa „pričaju ljudi". Vrsta su parcijalnog tumačenja sveta.


Anegdota – Govori se o jednoj zgodi iz života neke istorijske ličnosti koja je malo poznata, a vredna da se pamti i prepričava, jer je neobična, smešna ili poučna. Za nju se već na početku pretpostavlja da je istinita.


Parabola – Vrsta figurativnog govora, koja u osnovi ima poređenje. Jedan krug pojava predstavlja se pomoću drugog kruga pojava. Ima skriveno prenešeno značenje. Predstavalja potpunu, zaokruženu priču. Slična je alegoriji, zagonetki i metafori, a opet, sagledana kao celina različita od njih. Parabola pomoću priče izražava neku moralnu, filozofsku ili religijsku pouku (pripovedanja Isusa Hrista).


Basna – Kratka priča sa moralnom poukom u kojoj se ljudsko ponašanje predstavlja na alegorijski način sa životinjama u glavnim ulogama. Ljudske osobine se projektuju na određene životinje, pa tako lisica predstavlja lukavsto, lav moć, vuk pohlepu... Često su ironične i satirične sa moralnim sudom i poukom u vidu poslovice na kraju. U Evropi se basna razvila na tradiciji koju je zasnovao Ezop (grčki rob koji je živeo u Maloj Aziji). Džorž Orvel je iskoristio taj narativni model u satiričkom prikazu totalitističke države u romanu „Životinjska Farma".


Skaz – Predstavlja način na koji se priča priča. Tehnika pričanja, takva da se pisani govor oblikuje prema zakonima usmenog govora i vraćanje usmenom, živom jeziku. To je iluzija stvarnog, usmenog prpovedanja koja se prenosi na pisanu reč. Koristeći se stilizacijom narodnog govora, pričanje se pripisuje pripovedaču iz naroda, malom čoveku koji svojim načinom govorenja i mišljenja baca neobično svetlo na stvari o kojima govori.


Crtica – Kratka prozna vrsta koja je više usmerena na oslikavanje neke osobe ili nekog predela, nego na priču. Naglasak je na to kakvo je neko mesto, neka osoba ili neka pojava, pa narativni element slabi u korist deskriptivnog.


Pripovest – Duže novele koje prikazuju ceo život junaka. Po svom sadržaju liči na životopis. Svoju fabulu razija kao biografiju junaka. Iznosi sudbinu pojedinca kroz vreme. Sugeriše se neshvatljiva složenost života i krajnja nepredvidljivost čovekove sudbine.

 

Pripovetka i novela

 

U evropskoj književnosti „priča" kao književna vrsta afirmisala se tek tokom 19.veka, kada je pripovetka (ili novela) stala uz roman kao jedan od glavnih žanrova moderne književnosti. To se dogodilo onda kada su pokrenuti časopisi koji su na svojim stranicama osigurali dovoljno stalnog prostora za redovno objavljivanje raznih vrsta priča i kada im je na taj način otvoren put do najširih krugova čitalaca:

 

Pripovetka – Moderna pripovetka se u svom razvoju stalno inspirisala različitim starijim narativnim oblicima i građu crpela iz njih ili iz priča iz života i onih koje je pisac čuo, pa čak i u novinskim izveštajima. Teško ju je definisati. Stoji između narodne pripovetke sa jedne i novele i romana sa druge strane. Radnja je zasnovana na nekom događaju u kojem nastupa više likova, ali je piščeva pažnja usresređena na jednog ili dvoje. Unutrašnjst likova se najčešće ne produbljuje. Pripovedanje teče usmereno i jednostavno. Vreme koje zahvata radnja obično je kraćeg trajanja. Čitalac iz usputnih napomena ili piščevih komentara saznaje šta se zbilo ranije ukoliko je to važno za samu priču. Pripovetka je razvila mnogo tipova: seoska, građanska, domovinska, hajdučko-turska, društvena, psihološka, povesna, za omladinu, ona koja se koristi duhovima i sabalstima, short story i short short story.

 

Pripovedanje može biti: Priča sa okvirom – to je ono u kojem autor nekome poverava pripovedanje (Šeherezada) ili hronikalna pripovetka – koja je po svom sadržaju istorijskog karaktera, oslanja se na lice koje izveštava o nekom zbivanju, proizašlo iz nekog dokumenta. Prpovedač može preuzeti svaku poziciju pripovedanja (1LJ, 3LJ).

 

Novela – Vuk Karadžić je novelu definisao kao priču u kojoj se pripoveda o stvarima koje su se zaista mogle zbiti. Gete definiše novelu kao događaj koji se dogodio neočekivano. Naglašena je vrednost novog, neočekivanog, zanimljivog. Teorija književnosti novelu definiše kao sažeto zbivanje u trenutku kada je došlo do krizne situacije, koja koristi se sličnom tehnikom kao drama, predstavlja grub, uglavnom kratak, vremenski isečak, kratak je i zatvoreni prozni oblik koji upravo zbog te kratkoće ima čvršću i postojaniju strukturu od romana („Dekameron"). Već sam termin nam kazuje da se radi o nečemu što se još nije čulo. Kratak oblik ne daje mesto za opširne opise i retardacije. Jedan nemački teoretičar je isticao da novela zahteva brzu intervenciju, skokovitu, ali zanimljivu, uverljiv unutrašnji razvitak i sažet, ali značajan završetak. Uglavno se bavi pojedinačnom ljudskom sudbinom, te je zatvorena za društvenu analizu.

 

Postoji podela novele na: povesnu, romantičku, realističku, impresionističko - naturalističku, psihološku, pustolovnu, detektivsku, utopijsku, satiričnu, egzotičnu... Mogu se ciklizirati u romane, te je to neke teoretičare navelo na pomisao da su oni upravo od njih i nastali. Zbog svoje težnje ka neobičnom, čak i fantastičnom može se smatrati jako bliskom bajci.


Roman – opšte odlike

 

Roman je velika, prozna fikcionalna književna vrsta. Ova definicija ima mane ali se brani time što je veiku fikcionalnu književnu vrstu samu po sebi teško definisati. Ne bismo pogrešili ni kada bismo rekli da je roman velika epska umesto prozna vrta, jer je roman zaista u dobroj meri naslednik epa. To da je roman prozna vrsta diskutabilno je jer postoje i romani u stihu. Bahtin objašnjava da roman nije ep, ali sa da njim ima velike sličnosti.

 

Veći prozni žanr od romana ne postoji. Termin roman potiče iz 12.veka iz francuske narodne književnosti. U to vreme postojala su dela koja su pisana kao latina lingva i lingva romana, odnostno na latinskom i na narodnom jeziku. U engleskoj se koristi termin novel koji označava roman u globalu. Pisana narodna književnost bila je za šire mase, a ne za obrazovnani sloj tako da se roman odnosio na niže žanrove. Tek se u 19.veku roman priznaje kao punopravna književna vrsta i to kao naslednik epa. Boalo je napisao značajnu studiju o književnim žanrovima i on je proklamovao kakav koji žanr treba da bude. On je za roman rekao da je neozbiljan i da ne zaslužuje da ima ozbiljan status u književnosti. Hegel roman naziva modernom građanskom epopejom. On ukazuje na jednu važnu karakteristiku romana, a to je da je on bio okvir nekoj realnoj stvarnosti, nekoj uslovno rečeno sadašnjosti. Moderno i građansko je ukazivalo na tu orijentaciju romana, na tu razliku od epopeje koja je bila usmerena na prošlost, na događaje koju su se davno završili.

 

Roman je jedini žanr koji nastaje i još nije završen. Danas je definicija romana pred određenim problemom koji se odnosi na njegovu raznovrsnost jer postoji mnogo različitih tipova romana a smatra se da se roman opire nekom čvstom žanrovskom određenju jer nema kanon. U romanu se događaj prenosi na junaka. On je u prvom planu. Prvi romani su ljubavni, viteški (svojevrsna asimilacija epa) i pikarski (roman putovanja). Vekovima kasnije javlja se roman lika, prvi vaspitni roman i ciklični porodični. Često se pišu u nastavcima.

 

Bahtin je primetio tri strukturne odlike romana:

 

- Stilska trodimenzionalnost i višejezična svest – Roman nije pokazatelj samo jedne stilske varijante, on pokazuje više stilskih postupaka, postoje različiti jezici u jednom romanu.
- Izmena vremenskih koordinata književne slike – Jedna slika sveta na početku romana neće biti ista na kraju.
- Zona maksimalnog kontakta sa stvarnošću – Aktuelnost, pogled na svet, ideologija savremenog trenutka.

 

Po Bahtinu u osnovi postoje dve stilske linije po kojima se roman razvijao:

 

- Sofistički – jednodimenzionalnost i dominacija autorske reči (didaktički roman).
- Roman u kojem dolazi do govorne raznolikosti (pikarski)

 

Do 19.veka ove dve linije se suprotstavljaju, a onda, nadalje, prepliću.

 

Savremeni roman odlikuje otpor prema fabuli. Umesto interesovanja za događaj i njihov tok javljaju se refleksije. Postoji mogućnost da se sa pripovedačem ostvari komunikacija. Javlja se interesovanje za fantastiku i povratak mita. Vreme može da se posmatra izrazito subjektivno ili da se javi simultonost vremena i prostora. Umesto važnih i krupnih tema jednog klasičnog romana 19.veka (ljubavi, rodoljublje, rat) javljaju se i teme iz svakodnevnice koje na prvi pogled izgledaju beznačajno i isnistira se na poetici beznačajnih detalja. Jedan od ključnih karakteristika modernog romana je interes za druge tekstove, pisac se ne stidi da koristi druge tekstove bilo tako što će da ih citira, da ih unese u roman kao dokument, kao deo neke prepiske, iz novina ili nekog drugog dokumentarne literature ili iz nekog drugog književnog dela. To je opšta igra.

 

Ovakve karakteristike savremenog romana dovele su do najnovijeg stanja, do postmodernističkog romana. Ovaj roman je nemoguće pisati, čitati i razumeti bez nekog čitalačkog iskustva i razumevanja opšte literature. Nemoguće je razumeti brojne aluzije, citate i pozivanje na druge autore i dela. Razumeti roman postmoderne ne znači samo imati dobru literaturnu građu u glavi, nego i posedovati obimnu opštu kulturu, razumeti metode socio-kulturne antropologije i korespondirati sa filozofijom.

 

Kada bismo hronološki predstavljali tipove romana kroz vreme i razvoj mogli bismo reći da vreme do 19.veka pripada klasičnom romanu, da u 18.veku imamo prosvetiteljski roman, da do kraja 20.veka vlada savremeni roman, a potom prevlast preuzima postmodernisitički roman.


Ep i roman

 

Karakteristike romana:

 

On ne treba da bude poetičan u smislu u kojem su poetični ostali žanrovi umetničke književnosti.

 

Junak mora biti prikazan kroz njegove promene kao vaspitanik života, a ne kao gotov i nepromenljiv lik.

 

Roman za savremeni svet mora da bude ono što je ep bio za drevni svet.

 

Junak romana ne treba da bude heroj ni u epskom ni u tragičnom smislu te reči. On u sebi mora objediniti kako pozitivne, tako i negativne crte, kako trivijalne, tako uzvišene, tako smešne, tako i ozbiljne.

 

Veza između epa i romana opisana u Bahtinovoj istoimenoj studiji:

 

- Stuktura epa je zatvorena i završena, a forma romana je otvorena.

- U romanu postoji kategorija individualnog, a u epu totalnog, ono što je karakteristično za kolektiv.

- U romanu postoji kategorija intimnog, a u epu kategorija opteg.

- Roman sadrži pečat autora ili pripovedača, a epu se javlja narodni pevač kao posrednik.

- Junak u romanu sukobljava se sa različitim društvenim okolnostima i sa samim sobom, dok se u epu sukobljava sa nekim uzvišenim sistemom.

- Predmet epa je nacionalna verska prošlost, „apsolutna prošlost", dok roman govori o nekoj realnoj stvarnostim, uslovno rečeno sadašnjosti.

- Izvor epa je neko nacionalno predanje, a ne lično iskustvo i slobodna mašta kao u romanu.

- Epski svet je odvojen od savremenosti, to jest vremena pevača (autora i njhovih slušalaca) apsolutnom epskom distancom, dok se roman odvija u relativno skoroj prošlosti, često bliskoj.

- Pamćenje je, a ne spoznaja kao u romanu, osnovna stvaralačka sposobnost i snaga epske književnosti. Roman oređuje iskustvo, spoznaja i praksa.

- U epskom svetu nema mesta ni za kakvu nezavršenost, nerešenost i problematičnost, dok se roman sudara sa stihijom nezavršene sadašnjosti.

- Pripovedač epa je objektivan, sveznajući, dok u romanu pripovedač može biti i jedan od junaka. Ovo je jedan od najznačajnijih znaka savladavanja epske distance.

- Za ep je karakteristično proročanstvo, a za roman predskazanje. Epsko proročanstvo se potpuno ostvaruje u granicama apsolutne prošlosti (ako ne u datom epu, onda u predanju koje ga obavija). To je ono što se ne tiče slušaoca i njegovog realnog vremena, a roman hoće da predskazuje činjenice, da predviđa i utiče na realnu budućnost, budućnost autora i čitalaca.

- Epski čovek je lišen svake ideološke inicijative, dok je romanski čovek ideološki obojen.

 

Klasifikacija i tipologija romana

 

Podela romana nije dovoljno transparentna i jasna. Javlja se:

 

Prema autorovim namerama i tonalitetu:

 

1) Senitimenalistički (o ljubavi, o rastavljanju dvoje mladih),

2) Humoristički (komički efekti, ima cilj da nasmeje),

3) Satirilčni (podsmeh, sarkastičan odnos prema svetu i junacima),

4) Didaktički (teži podučavanju),

5) Roman ideja,

6) Tendenciozni (ima određenu nameru, blizak je romanu ideja, manje je zbivanja, a više refleksija).

 

Prema meri oslanjanja na vanliteralni sadržaj:

 

1) Epistolarni

2) Roman dnevnik

3) Roman hronika

4) Biografksi

5) Memoarski

6) Putopisni

7) Eseistički

 

Prema tematici:

 

1) Ispovedni

2) Viteški

3) Detektivski

4) Društveni

5) Psihološki

6) Naučno fantastički

7) Epsko fantastički

8) Pustolovni

9) Roman o umetnicima

10) Istorijski

11) Seoski

12) Porodični

 

Prema estetskoj vrednosti i vrsti publikacije:

 

1) Trivijalni

2) Zabavni

3) Dečiji

4) Omladinski

 

Prema formalnim tipološkim karakteristikama:

 

1) Prstenast (Ivo Andrić „Prokleta avlija")

2) Paralelan (Lav Tolstoj „Ana Karenjina")

3) Stepenast (Dobrica Ćosić „Koreni")

 

Prema strukturnim distancama:

 

1) Roman zbivanja (istorijski)

2) Roman lika (psihološki)

3) Roman vremena i prostora (hronološki)

 

Prema tipu pripovedača:

 

1) Pripovedač u prvom licu

2) Autorsko pripovedanje (pripovedač o sebi )

3) Personalni roman (pripovedač je skoro nevidljiv)

 

Prema epohi u kojoj nastaje:

 

1) Klasicizam

2) Prosvetiteljstvo

3) Romantizam

4) Realizam

5) Modernizam

6) Avangarda

7) Postmodernizam


Poreklo drame

 

Sama reč drama grčkog je porekla. Kod nas se ne prevodi. U samom njenom značenju sadržane su bitne odlike ovog književnog roda. Ono po čemu se ona razlikuje kao književni rod od ostalih književnih rodova jeste radnja koja se pred gledaocima razvija na sceni i u kojoj gledalac neosredno doživljava dramske junake, njihov život i sudbinu.

 

Ne zna se tačno kada je nastalo prvo dramsko delo. Razvila se iz horskih pesama koje su pevane za vreme religioznih obreda, prilikom svečanosti posvećene bogu Dionisu. Obred se sastojao iz tri dela: horskih pesama, igre i priče o životu i stradanju Dionisovom. Članovi hora bili su odeveni i maskirani kao jarci (tragos na grčkom znači jarac, pa otuda i naziv tragedija za jednu vrstu drame). To su bili satiri. Oni su uz ples pevali bogu koga su slavili. U njima se tumačio stari mit o Dionisu. Smenjivala se vesela i tužna dimenzija. Tu mitološku priču u početku je kazivao hor kojim je rukovodio horovođa. Kasnije je pesnik Tespis prema horu postavio jednog glumca koji je započinjao razgovor sa horom ili horovođom. Time je stvoren dijalog. Čim je religiozni obred u svom razvitku došao do tog stepena stvorena je mogućnost za složeniju radnju, a time i prva drama. Zato se Tespis naziva ocem tragedije. Sa razvitkom drame i stvaranjem novih mogućnosti razvijala se i pozornica.

 

Rana antička tragedija sa kraja 6.veka pre nove ere nije drama u punom smislu te reči, već pre jedna od grana horske lirike, od koje se razlikovala po dvema bitnim osobenostima: pored hora pojavljivao se i glumac zbog čega nastaje razgovor i radnja, i druga osobenost je hor koji je učestvovao u igri prikazivajući grupu lica koja stoje u sižejnoj vezi sa onim koga predstavlja glumac.

 

O nastanku i razvoju antičke tragedije piše Aristotel. On u četvrtoj glavi svoje „Poetike" govori o mnogim izmenama koje je tragedija pretrpela pre nego što je zadobila svoj konačan oblik.

 

Porast socijalnog značaja individue u životu i povećano interesovanje za njeno umetničko prikazivanje dovode do toga da se u daljem razvitku uloga hora se sve više smanjuje, a raste značaj glumaca i povećava se njihov broj. Međutim, ostaje neizmenjen sam dvojaki sastav: postojanje horskih partija i partija glumaca. U grčkim tragedijama je postojalo „jedinstvo mesta" i „jednistvo vremena", što je podrazumevalo da se tragedija odigra na jednom mestu u toku jednog dana.


Opšte odlike drame

 

Drama je književnost problema, književnost sukoba, bilo unutrašnjeg ili spoljašnjeg. Kod nje je uvek prisutna potreba za aktuelnošću. Ima specifičan tekst u kome se javlja razgovor određenog broja ljudi i u kojem je važno ne samo šta se kaže, već i kako se kaže (gest, mimika, kretanje). Za dramu je karakterističan dijalog. Cela njena radnja se odigrava pred nama. Odlike drame su:

 

Dramski dijalog – Osnovni je oblik dramskog izražavanja. Onog momenta kada je Tespis uveo glumca koji je započeo razgovor sa horom začela se drama. Karakterizacija govornika i sagovornika vrši se pomoću dramskog dijaloga. Njime se stvara junak, prikazuje nam se sam i prikazuje nam sagovornika. Dramskim dijalogom može se okarakterisati i neki treći lik, lik o kojem se govori i koji nije na sceni. Dramskim dijalogom se podstiče zaplet, a samim tim ima važnu ulogu u razvoju radnje, preokreta i obaveštenja. Jezik, stil i ton kojim će biti izveden dijalog zavisi od poetike (vladajuće konvencije toga doba) a vezane su i za sami žanr. Sve antičke drame bile su u stihu. Šekspir je uveo dijalog u prozi. Danas se replike ne rimuju.


Dramski monolog – Njime se junak obraća samom sebi ili publici. Predstavlja oblik napregnutog dijaloga u kojem se replike sagovornika izostavljaju. On je najčešće poetično iskazan. U antičkoj drami jedino monološki karakter ima hor. U srednjem veku i periodu elizabetanske drame u Engleskoj javiće se ispovedni monolog. Putem njega se može iskazati ona nevidljiva radnja u smom junaku. Monolog koji nije upućen drugima, već predstavlja „govor za sebe" naziva se solilokvij. Monolog može biti: epski (kojim se pripoveda nešto što se desilo), lirski (izražava osećanja junaka), dramski (izražava sukobljene ideje) ili refleksivni (predstavlja junakovo razmišljanje, predstavljanje života).


Govor u stranu – Ili apar, predstavlja napomenu ili upadicu koju lica na sceni kazuju publici, zanemarujući druge junake, prekidajući dramsku radnju na trenutak. Često se koristi kako bi se uspostavio kontakt sa publikom, ili kako bi se ismejao neki junak na sceni. Javlja se u vidu songa (pesme) ili kao scenski šapat (u vidu tihog obraćanja).


Dramsko jedinstvo – Čine ga jedinstvo: radnje, vremena i mesta. Od renesanse do prosvetiteljstva isticanli su ta jednistva. Pripisivana su Aristotelu, ali nisu njegova (on je govorio samo o jednistvu radnje). U renesansi se uvodi jedinstvo vremena i mesta. U 18.veku se javlja veliki otpor prema njima. Javlja se potreba da se obuhvati više vremenskih perioda koja se dešavaju na različitim mestima.


Dramska radnja – Po Aristotelu dramska radnja je suština drame. Dramsku radnju čine: priča, narator, govor, misli, scenski aparat, govorna kompozicija. Radnja je koncentrisana na dramsko zbivanje koje je uz junaka jedno od najvažnijih elementa drame. Jedna o najvažnijih karakteristika radnje je centripetalnost, odnosno, neprestana usmerenost na problem, ne trpi nikakva razvođenja, nema digresija. Etape su preuzete iz antičke tragedije, gde je smatrano da svaki čin predstavlja jednu etapu. Etape dramske radnje su: ekspozicija (uvod u dramsku radnju, obično u vidu prologa, javlja se glasnik), zaplet (kada, kako Aristotel kaže, dolazi iz sreće u nesreću, odnosno kada se dogodi nešto što postaje uzrok radnje koja sledi), kulminacija (vrhunac zapleta), peripetija (radnja se ne razrešava, dolazi do preokreta) i rasplet. Posle raspleta nekada se javlja i epilog.


Dramski junak – U drami je karakterizovan, a u tragediji tipiziran. To je junak koji se sukobljava sa okolinom, sa drugim junacima, a od doba renesanse i sa samim sobom. Karakteriše se dijalogom i mnologom, ali i neverbalnim postupcima (mimikom, pokretima i gestovima).

 

Tipologiju likova odlikuje: prisustvo ili odsustvo replike, ljudsko-neljudsko, živo-neživo, prisutnost ili odsutnost glumca, učestvovanje ili neučestvovanje u radnji, prihvatanje gledaočevog ugla posmatranja ili ugla posmatranja svog lica, stalnost ili promenljivost statusa lica, dramski značaj, način percepcije, način shvatanja pozornice i individualna svojstva lica ili prihvatanje kolektiva.

 

Junaci drame su:

 

Protagonisti – dramski junak,
Antagonisti – njihovi protivnici,
Glasnici – ne učestvuju u radnji, javljaju se pre početka radnje ili između činova,
Povernik – osoba kojoj se dramski junak poverava,
Rezoner – junak koji daje svoj sud, ocenu, komentare...

 

Veza drame sa pozorištem (vidi to pitanje).


Drama i pozorište

 

Od drugih književnih žanrova drama se razlikuje po tome što se ne završava tekstom, već zahteva realizaciju u glumačkom izvođenju na pozorišnoj sceni, radiju ili filmu. Njeno izražajno sredstvo nije samo jezik, već sve ono što stoji na raspolaganju umetnosti glumca u različitim medijima.

 

U strukturi drame presudna je njena namena: da li autor piše za pozorište, za radio ili za televiziju. Autor koji piše za pozorište mora imati na umu i veličinu pozorišta, kao i oblik, za koji piše. Tu su i drugi faktori drame: organizacije vremena i prostora, koncipiranje likova, prezentacije fabularnih zbivanja... Posle autora ulogu u izvođenju drame ima njen reditelj, glumac, scenograf, kostimograf... To dovodi do zaključka da drama nastaje u saradnji autora i pozorišnih umetnika, u saradnji koja teksta pretvara u predstavu. U Šekspirovo vreme dramski pisac se nalazio u nezavidnom položaju. Naime, jednom kada bi završio i predao tekst gubio je svu vlast nad njim. Taj odnos je do danas nije bitnije izmenjen, samo je zbog zakona o autorskim pravima današnji autor u povoljnijem položaju.

 

Zbog njene kompleksnosti mnogi smatraju da se teorija drame mora i može posmatrati isključivo unutar teorije teatra. U tom slučaju autore bismo posmatrali samo iz perspektive teatrologije, to jest kao saradnike teatra. Međutim, sve dok su drame tekstovi mi ih možemo posmatrati i u njihovoj tekstualnosti, kao i druga književna dela, bez obzira na pozorišnu uslovljenost strukture teksta jer u krajnjoj liniji dramski tekst nije samo sastojak pozorišne predstave.

 

Dramski tekst karakteriše to što se sastoji iz dva funkcionalno različita dela: didaskalija (Predstavljaju kratka objašnjenja upućena pozorišnim glumcima, ali i čitaocima u kojima se opisuje ambijent, atmosfera, vizuelni i akustički aspekti dramske radnje ili pak glumačke igre.) i dijaloga (Čini glavni deo dramskog teksta i njegovo osnovno žanrovsko obeležje). Zbog toga drama ima izrazitiji mimetički karakter nego druga književna dela (Dijalozima koje piše autor, a govore glumci, te „podražavaju" tuđi govor i tako kreiraju dramske likove).

 

Dramska poezija postala je značajan književni rod za čovekovo moralno vaspitanje i izgrađivanje njegovog karaktera. Udružena sa pozornicom, koja omogućava velikom broju ljudi da istovremeno posmatra dramu, dramska poezija i pozorište dobili su zasluženi naziv škola za narod. Scena koja je uokvirena sa tri umesto sa četiri zida i koja je svojim četvrtom stranom okrenuta prema publici, kao i svi ostali dramski elementi bili bi neprirodni i neuverljivi kada mi ne bismo odlazili u pozorište sa svesnom pripremljenošću za dramske i scenske uslovljenosti i s navikom da umetničku iluziju života u drami doživljavamo kao stvarni život. Ova takozvana „pozorišna obmana" tumači se psihološki time što nam pozornica omogućuje da dramsku stilizaciju života čulno doživljavamo kao konkretni predmetni svet.


Tragedija

 

Grčki tragičari su za predmete svojih drama uzimali isključivo sadržaje herojskih legendi i mitoloških predanja. Aristotel je rekao da je tragedija podražavanje ozbiljne radnje, tako je većina antičkih tragedija bilo ispunjeno propašću i bolom sa ciljem da se izazove strah i sažaljenje. Zbog toga je grčka tragedija zadobila jednu meru univerzalnosti i misaone dubine. Prvi pesnici tragedije govore o legendarnim ljudima iz mitologije koji su iz gordosti prekoračili granice koje su im kao ljudima date i zbog toga su morali da budu kažnjeni od bogova. Aristotelov pojam „tragične krivice" je ključan u njegovom tumačenju tragedije. On nije bio zasnovan na etičkom pitanju, već na pitanju čovekove odgovornosti prema utvrđenim poretkom sveta. Tragični pesnici su u mitskom predanju nalazili ne samo građu za svoje dramske priče, već i duhovrno jezgro sveta koje su izvodili na pozornici: čovekovo suočavanje s okolnostima kojima ne upravlja njegova volja već volja bogova, ili sama sudbina kao sila jača i od njih, zbog čega ljudska neposlušnost postaje njegova „tragična krivica", a on sam svoja sopstvena žrtva, osuđena na patnju i stradanje. U grčkoj tragediji tragično je uvek na neki način uzvišeno, jer junak svojim dostojanstvom zadivljuje i onda kada strada. Čini nam se da tim svojim stradanjem uzvišuje ljudskost do jedne mere kada o njemu s poštovanjem moramo reći: „To je Čovek".

 

Tragedija je pojam koji je menjao svoje značenje kroz istoriju. Tako danas neke od dramskih dela samo uslovno možemo nazvati tragedijama, pošto, na primer, njihova radnja za naše osećanje nije dovoljno tragična. Isto tako, ako imamo na umu da i roman može biti tragičan možemo zaključiti da je pojam tragedije danas višeznačan.

 

Dok je antička tragedija imala priču koja je bila uzvišena, savremena drama je izgubila tu uzvišenost preko likova koji su predstavljali sami sebe i sebi slične individue. Ma koliko tragičan bio lik moderne drame on ne dobija status heroja kakav je obezbeđivala klasična tragedija. Pri tome se misli na duhovni, a ne na društveni status. Na taj način tragedija nije izgubila svoje dostojanstvo prilagođavajući se uslovima u kojima većina ljudi živi, već se samo približila publici. Tako je nastala građanska tragedija. Današnja tragedija govori o običnom čoveku. On je postao osetljiv na tragično oko sebe više od predhodnih generacija, tako da je moguće rečima izraziti više nego nekim događajima.


Komedija

 

Platon je tvrdio da je tragediji vrlo bliska komedija i da svaki tragični pesnik može pisati i komedije jer je forma ista, kao što je i polazna tačka ista. On kaže da svaka započeta radnja može voditi u jednom ili drugom smeru (izbeći pretnje sudbine ili završiti patnjom i stradanjem). Od tada su se u književnoistorijskom mišljenju tragedija i komedija postavljale jedna uz drugu, kao antiteze ili kao dve krajnjosti iste celine. Tragedija i komedija su se razvijale nezavisno jedna od druge. Tako je tragedija ostala klasična vrsta poezije, a komedija i danas živi onakva kakva je bila.

 

Komedija se razvila kao pozorišna i književna vrsta u staroj Grčkoj, u vidu uličnih svetkovina. Ona je bila popularna među svim slojevima društva. Dok je tragedija težila kanonizaciji, zakoni komedije nisu strogo postavljeni. Zajednička karakteristika svih komedija je komika, pa je zato komedija dramsko delo koje izaziva smeh. Aristotel je u svojoj „Poetici" i definisao komediju kao smešno koje je i ružno i ne nanosi bol i nije pogubno. Komedija se bavi realnim, to jest onim što je prosečno i obično u stvarnom životu. Njeni su junaci obični ljudi sa svojim slabostima, porocima i manama. Likovi komedije su tipizirani, naglašene su njihove karakteristike, te one na taj način izazivaju smeh. Susrećemo lika tvrdice, lažnog učenjaka ili hvalisavog vojnika. Karakteristični tipovi, ili maske, su Alazon i Bomolohos. Alazon je lik s apsurdom ili ekstravagantnim pretenzijama, koji je glavni predmet komičnog ismejavanja, a Bomolohos je ličnost koja tera šalu sa Alazonom i iskorišćava njegove slabosti.

 

Komedija se po tri strukturalne komponente komedijske dramske forme deli na:

 

Komediju naravi – Predstavlja komediju u kojoj se ismejavaju negativne pojave u društvu ili u pojedinim slojevima društva („Rodoljupci").


Komediju karaktera – Ona u kojoj se ismejavaju poroci pojedinca, i to obično oni koji predstavljaju opšte ljudske mane i koji od pojedinca prave tipičan komičan lik. Javlja se nesklad između pretenzija i stvarnosti („Tvrdica").


Komediju intrige – Naziv je za komediju u kojoj se radnja zasniva na zamršenom zapletu punom neočekivanih obrta. Konstruisana je na neočekivanosti besmislenih situacija u koje dospevaju njene ličnosti („Ljubavno pismo").


Drama u užem smislu

 

Drama u užem smislu je spoj dve koncepcije života koje se ispolajvaju u tragediji i komediji. Javlja se početkom prošlog veka. Ona život shvata ozbiljno. U njoj se postavljaju na rešavanje značajni problemi čovekovog postojanja u društvu i svetu. Nema tragične patetike idealizovanih junaka, ali postoji patnja i borba realnih ličnosti. U pogledu tematike ova drama se približava tematici društvenih i psiholoških romana i pripovetaka, prikazujući moralnu borbu čovekovu (dorbo i zlo, savest i podlost, časnost i poštenje).

 

Njena rešenja često imaju tragičan karakter, te se zato drama sve više približava tragediji nego komediji. Za razliku od tragedije ona ne ostavlja čoveka u uverenju da je zlo neminovno u svetu i neodvojivo od čovekove prirode, već ima aktivistički karakter da se zlu treba suprostavljati i da ga je moguće savladati. U modernim dramama napetost i dinamičnost se postižu prikazivanjem unutrašnje podvojenosti ličnosti. Dramska radnja u njima je prilično statična: spolja se ništa ne dešava, ali zato u glavi junaka dolazi do velikih promena, koje vode do nekih tragičnih rešenja (drama Smjuela Beketa).

 

Emanuel Žakar tradicionalnu antičku dramu vezuje za tradicionaln pozorište, dok savremenu dramu vezuje za takozvano pozorište poruge. On u svojoj studiji „Kompozicija savremene drame i njene tehnike" ukazuje na neke sličnosti i razlike između tradicionalnog pozorišta i pozorišta poruge. Za dela iz prošlosti kaže da su imala jasnu kompoziciju (sa uvodom, zapletom i raspletom, podelu na činove i scene koje su pratile etape radnje). On brani savremene dramske pisce koji ne poštuju principe svojih predhodnika rečima da oni to ne čine jer su manje vešti od njih, već zbog toga što im se ti principi čine zastarelim. Dekor, kostim, rekviziti, osvetljenje, zvuci i dijalozi ne postoje više nezavisno; njihovim ukrštanjem, dopunjavanjem ili suprotstavljanjem objedinjuje se smisao. Svi oni čine jednu jedinstvenu formu umetničkog izražavanja, takozvani „scenski govor".

 

Pozorište poruge odbacuje „aristotelovski princip uzročnosti". Ne postoje u pravom smislu reči zaplet i razvoj. Sve što se događa u izvesnom je smislu nemotivisano, a završna slika često nema veze sa uvodnom slikom. Ono je u zvesnom smislu „antipozorište" što se može zaključiti kada se napravi paralela između njega i tradicionalnog. Tradicionalno pozorište karakteriše razvoj radnje koji najčešće počiva na principu uzročnosti, dok se u pozorištu poruge odbacuje radnja u kojoj su događaji uzročno-posledično povezani. Nju zamenjuju drugi kriterijumi (na primer kompozicija koja podržava strukturu sna). U tradicionalnom pozorištu se traga za harmoničnim poretkom, dok u savremenom ima rascepljenosti i protivrečnosti. Svet u tradicionalnom pozorištu je svet koji možemo shvattiti razumom i u kojem ima malo mesta za nepoznato i neodredivo, a u pozorištu poruge nam ne izgleda sasvim racionalno, ponešto čak i nelogično. (Na primer, dramski razvoj u komadu „Čekajući Godoa" zavisi od tri činioca: zagonetnosti, razvoja likova i preobražaja situacija. Ono što Beket odbacuje je princip uzročnosti. Publika vidi samo razultate, ali ne i objašnjenja preobražaja.)

 

Novi dramatičari smatraju da je tragično samo ugao posmatranja. Oni uvode distancu: načelo sažaljenja biva korigovano načelom odstojanja (načelom koje je istovremeno i estetsko i filozofsko). Pozorište poruge odbacuje razvojni sukob, no on ipak svakako postoji u nekom izmenjenom obliku jer ga bez sukoba ne bi bilo.

 

Pozorište poruge se koristim brdom novih otkirća: tehnološkim (radio, film), psihoanalitička (onirizam – psihičko stanje slično snu) i romanesknim novinama (unutrašnji monolog, mešanje vremena i svesti). Tehnološke novine podrazumevaju upotrebu zvučnih, svetlosnih i vizuelnih efekata. Takođe srećemo i prilagođavanje romanesknih postupaka. Takođe, savremena drama iz romana preuzima korišćenje toka svesti. Služe se snovima. Odbacuju logične sekvence. Dopušta se rascep dramske strukture, a upravo to struktura sna omogućava. Koriste se i sredstva moderne muzičke kompozicije: ritam, tempo, takt... Poigravaju se osvetljenjem koje je nekada imalo čisto tehničku ili dekorativnu ulogu. Karakteristika savremene drame je kružna struktura. To potiče od shvatanja života kao večno apsurdno vraćanje iz kojeg nema izlaza, pa tako u drami „Čekajući Godoa" stalno se ponavljaju određene grupe motiva. Pozorište poruge se ne obraća samo intelektu, već, i pre svega, čulima. Menja se ugao posmatranja i prikazivanja određenih problema. Oni se materijalizuju u prostoru (problem usamljenosti biće simbolično rešen postavljanjem praznih stolica).

 

Na kraju dolazimo do zaključka da komadi nastali u okrilju pozorišta poruge nisu tako bezoblični kao što su tvrdili neki kritičari. Oni imaju vrlo tananu i teško uočljivu konstrukciju, vrlo zamršenu, isprepletenu različitim temama, sastavljenju iz materijalizovanih simbola, romanesknih elemenata, od ostataka aristotelovskog dramskog razvoja i naizad od ritmičkih struktura gde kružno vraćanje, smenjivanje napetosti i kontrapunkt igraju odlučujuću ulogu.

 

Biografija i autobiografija

 

Biografija – U umetničkoj biografiji se opisuje život nekog velikog čoveka čija je ličnost značajna za jednu epohu ili tipična za izvestan red ljudi. Naučno biografska studija odlikuje se naučnim izlaganjem glavnih događaja iz života ličnosti. Više se interesuje za javni (umetnički, naučni, politički) rad te ličnosti nego za njen privatni život, duševna preživljavanja, radost, uzbuđenja, snove, čežnje, unutrašnje dijaloge, intimna osećanja, što sve čini glavni predmet interesovanja umetničkog biografa. Poseban vid biografije predstavlja žitije koje predstavlja izlaganje o životi kakve svete ličnosti, opisuje tipove svetosti ili put do dramatičnog preobražavanja grešnika, a manje o stvarnim okolnostima i pojedinostima života svog junaka. Drugi naziv za ovakvu vrstu biografije je hagiografija koja je definisana kao životopis sa glavnom temom svetog preobražaja čovekove ličnosti. U njoj se prepliću elementi natprirodnog sa prirodnim zbivanjima, sve ima svoje duhovno tumačenje, ljudska dela dobijaju natprirodnu dimenziju i postaju čuda, čiji je opis redovno jedan od najvažnijih delova srednjovekovne biografije.

 

Autobiografija – Slučaj kada izvesni istaknuti ljudi sami opisuju svoj život (Dositej obradović, „Život i priključenija"). Može biti opis sopstvenog života od rođenja do trenutka pisanja ili samo određenih etapa. Kao vrsta ima dugu tradiciju. U najstarijim autorbiografijama težište je bilo na vaspitnoj ulozi, a kasnije se unose i pustolovni elementi, u poslednjim vekovima njenu sadržinu čini i određen deo filozofksih i pedagoških misli. Najveći problem autobiografije je pitanje verodostojnosti napisanog. Vremenska udaljenost trenutaka o kojima autor piše, subjektivan odnos prema događajima i ličnostima i problem sagledavanja sopstvene ličnosti mogu umnogome da izmene objektivnu sliku o ljudima i vremenu čije bi svedočanstvo trebalo da bude. Većina pisaca svesna ovih mogućih nedostataka prilikom pripremanja građe i pisanja koristi svoje memoare, dnevnike, beleške, pisma, zapise, dokumenta kako bi to sveli na prihvatljiv minimum (Gete je tome jako ozbiljno prišao te je skupljao sve podatke koji imaju i najmanje veze sa njim kako bi što manje izneverio istinu). Razlikuju se dva tipa autobiografije. Prvom pripadaju one čiji je cilj da predstave autorov život što šire i obuhvatnije naslikaju istorijske i političke događaje, da imaju dokumentarno-istorijski značaj. Drugom tipu pak pripadaju autobiografije ličnog tona, u kojima je pažnja usresređena na samu piščevu ličnost.


Dnevnik i memoari

 

Dnevnik – Predstavlja specijalnu vrstu autobiografije. Dnevnik čine beleške koje su zapisivane iz dana u dan, a cilj im je isti kao i memoarima. Piše se pod svežim utiscima dnevnih događaja. Predstavlja hronološki opis događaja u kojima je autor učestvovao u određenom periodu života. U 19. veku uobičajan je epistolarni oblik dnevnika, preko pisama upućenih jednoj ličnosti. Forma dnevnika, datiranje i oznaka mesta, obavezuje autora na tačnost i verodostojnost. Ti podaci mogu da posluže kao pouzdana građa prilikom naknadnog pisanja autobiografije, memoara... Dokumentarno-istorijaka i društvena vrednost dnevnika može biti velika ako je nastao kao neposredni pratilac svakodnevnog života i stvaralačkog procesa značajnog istraživača, književnika, političara... Mnogobrojni su intimni dnevnici koji sadrže podatke iz ličnog autorovog života pretežno sentimentalne prirode. Oni predstavljaju autorevu ispovest i nisu namenjeni objavljivanju. Kod darovitih autora može biti pripovedački uobličen i predstavljati zanimljivu literaturu.


Memoari – Predstavlja specijalnu vrstu autobiografije. U memoarima piscu je stalo koliko da ispriča svoj život toliko da opiše vreme i sredinu u kojoj je živeo i radio. Memoari se pišu po sećanju, obično pri kraju života pisca („Memoari" Prote Matije Nenadovića). To je pripovedno delo u kome se izlažu uspomene autora na neka značajnija društvena ili kulturna zbivanja u kojima je pisac učestvovao ili bio njihov očevidac. Slika vremena, portreti i zaključci prelamaju se kroz prizmu ličnih preživljavanja i sudbine autora u doba o kome se govori, ali su i pod vidnim uticajem posledica koje je ono donelo. Uz hronično izlaganje često su prisutne ocene i objašnjenja autora. Mnoga ostvarenja koja se svrstavaju u memoare nalaze se na granici između dnevnika, zapisa, izveštaja i autobiografije. Njima se oživljava i razotkriva jedno minulo doba. Pored literarnog svojstva može da sadrže i obilje građe i činjenica koje su zanimljivi književnim istoricarima, kritičarima i piscima društvene istorije. Subjektivni izbor životnih činjenica, njihova interpretacija i slika prošlosti kakvu je video ili kakvu je želeo da pruži pisac memoara često su prožeti tendencijom da se prikažu dobre strane ideja za koje se on sam zalagao.


Putopis i esej

 

Putopis – Piščev opis neke zemlje i sredine onako kako ih je on video putujući kroz njih. Sastoji se od opisa prirode, naselja i istorije te zemlje, opisa ljudi i načina njihovog života, opisa događaja koji su se desili piscu u toj zemlji i razmišljanja koja je pisac povodom toga imao. Prema cilju koji je putopisac sebi postavio putopis može biti geografski, kulturno-istorijski, etonografski... Najčešći je slučaj da putopisac ima interesa za sve te strane života jedne zemlje i naroda i da nam u svome putopisu daje podatke i o geografiji, prošlosti i kulturi, i o sadašnjem načinu života njenih ljudi i njihovom karakteru. Ukoliko su njegovi opisi slikovitiji, njegova interesovanja za ljude humanija, njegov stil emocionalniji i subjektivniji, utoliko se njegov putopis približava književnom delu (Ljubomir Nenadović „Pisma iz Italije", Isidora Sekulić „Pisma iz Norveške"). Hajne smatra da je putopis najprirodniji i najizvorniji oblik romana. Najstarije delo putopisne književnosti je „Odiseja". Tu spada i „Don Kihot" koji izlaže podsmehu putne avanture prevaziđenog riterstva. U Nemčkoj nastaje putopis laži u pričama o „baronu Minhauzenu".


Esej – Predstavlja raspravu koja izlazi iz okvira čiste naučne vrste i približava se umnogome umetničko-književnoj tvorevini po svome izrazito subjektivnom shvatanju nekog predmeta i po inventivnom, duhovitom načinu saopštavanja. Sama reč esej znači pokušaj ili ogled. U eseju se raspravlja o nekom naučnom ili književnom problemu, o nekom aktuelnom pitanju kulturnog ili duhovnog života, u vrlo inventivnom, duhovitom i emocionalnom obliku, sa isticanjem ličnog doživljavanja, ali i sa težnjom da se predmet osvetli sa svih strana i da se prodre u suštinu pitanja. To je najčešće kraći prozni tekst u kome se izlažu utisci i pogledi na neko pitanje života, morala, nauke ili umetnosti. Po pravilu autori eseja ne upotrebljavaju naučne metode činjeničnog ili logičkog dokazivanja, već se pozivaju na vlastito ili opšteljudsko iskustvo, nastojeći da retoričkim ili poetskim sredstvima približe čitaocu vlastita shvatanja. Budući da lebdi između tri zarličite oblasti (književnosti, novinarstva i nauke) teško ga je definisati. Esej se toliko odomaćio u Engleskoj da se ona danas opravdano naziva njegovom domovinom, dok se Montenj i Bekon smatraju očevima eseja. Pisani su sa namerom da na prijatan način prosvete i pouče. U 19. veku nastaje jedna zanimljiva varijanta, takozvani familijarni esej koji predstavljaju duhovito, vrlo subjektivno, često i ekscentrično-humorno ćaskanje o sitnim stvarima svakodnevnog života ili često ličnim doživljajima.

 

Evropska i srpska književnost u prvim decenijama 20-tog veka

Jean Paul Sartre - Šta je književnost

Književnost - Alegorija

Književnost - Barok u hrvatskoj književnosti

Književnost - Drama apsurda

Književnost - Epika

Književnost - Epska narodna poezija i podela

Književnost - Homersko pitanje

Književnost - Humanizam i renesansa

Književnost - Književni rad kod Hrvata

Književnost - Književni rad kod Makedonaca

Književnost - Lirska narodna poezija

Književnost - Moderna u evropskoj književnosti

Književnost - Narodne pesme iz narodnooslobodilačke borbe

Književnost - Narodne pripovetke - podela

Književnost - O našim najranijim narodnim pevačima

Književnost od renesanse do racionalizma

Književnost - Slovenačka književnost u srednjem veku

Književnost - Srpska srednjovekovna književnost

Književnost - Stilske figure - Figure dikcije

Književnost - Termin interpretacija

Književnost usmena

Književnost - Uticaj narodne na umetničku književnost

Književnost - Zapisivači i sakupljači narodne poezije

Književnost - Značenje termina simbolizam

Metodologija proučavanja književnosti

Proučavanje književnosti

Realizam u književnosti

Realizam u književnosti jugoslovenskih naroda

Realizam u književnosti kod Hrvata

Realizam u književnosti kod Slovenaca

Srpska srednjovekovna biografska književnost

Stara književnost

Struktura književnosti

loading...
4 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Teorija književnosti - Skripta za ispit

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u