Dobrica Ćosić - Koreni lektira

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni

 

Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici koju obrađuje i po umetničkoj metodologiji kojom je građen. Tematski slojevi romana celovito predstavljaju srpsko selo u njegovom sporom preobraženju tokom 19. veka. U mnoštvu motiva i tema posebno se ističu sledeće: tradicionalno slobodarstvo srpskog seljaštva, izraženo u otvorenoj borbi protiv domaće despotije i apsolutizma; održavanje kultova srpske nacionalne mitologije konstituisane još u davna vremena; problem preranog gašenja porodičnog stabla; patrijarhalna despotija kako kult; evropeizacija srpskog intelektualca; raslojavanje srpskog sela; materinski nagon; psihologija suvišnog čoveka; problem identifikacije ličnosti; itd. Devetnaesti vek u životu kneževine srbije omeđen je na početku ustaničkom osvetom pobunjenika nad Osmanlijama, a na kraju tiranijom sopstvene državne vlasti nad nezadovoljnim narodom. Ćosić je pokazao kako svaka generacija, gradeći sopstveni život, plaća velike dugove onome što nasleđuje od predaka. U romanu Koreni prikazane su tri generacije srpskog društva: jednu čine Karađorđevi ustanici koji se kao ljudi ostvaruju u borbi protiv turaka i stvaranju sopstvenih poseda.

 

Druga generacija se socijalno raslojava i u tom se raslojavanju ističu bogati pojedinci sa jedne, i njihove sluge sa druge strane. Treću generaciju čime oni koji nastoje da na kraju 19. veka, pokrenu srpsko društvo iz mrtvila i apatije kao posledice obespravljenosti i depresije. Prvu generaciju predstavljaju Luka Došljak, njegova supruga Kata, njen prvi muž Vasilije, roditelji neobičnog starca Nikole i roditelji Steve Čađenovića. U drugoj generaciji ističu se Aćim Katić, Steva Čađenović, profesor Andra i starac Nikola. Predstavnici treće generacije su Aćimovi sinovi Vukašin i Đorđe, Đorđeva supruga Simka i njihov sluga Tola Dačić. Da bi umetnički realizovao ovako složenu društvenu, socijalnu, etičku i psihološku problematiku, Ćosić je zamislio desetak ljudskih karaktera koji u celini oslikavaju srpsko društvo 19. veka.

 

Novina Korena je, pre svega, u postupku i stilu. To je poetski psihološki roman, umnogostručene subjektivne perspektive, u kojem se dramatični sudari među ličnostima osvetljavajući iz više uglova, sa stanovišta svih aktera radnje.

 

Fabula je smeštena u kraj devetnaestog veka u jedno srpsko selo i prati živote Aćima Katića, jednog od radikalskih vođa tog vremena, i njegovih sinova Vukašina i Đorđa.


Vukašin je bio na školovanju nekoliko godina u Francukoj i početkom romana se vraća kući kod oca i brata mu Đorđa da bi im saopštio da se ženi ćerkom liberala Tošića, Aćimovog političkog neprijatelja. Aćim ga se odriče i preti da će ga izbrisati iz testamenta. Istovremeno, Đorđe i njegova supruga Smiljka imaju probleme, jer ni posle 15 godina braka nemaju dece. Đorđe se sve češće napija i u jednom od tih pijanstava izbacuje Smiljku iz kuće. Aćim je očajan zbog svađe sa sinom miljenikom Vukašinom, i što od besa, što od očaja rešava da pozove seljake iz svoga sela Prerova na bunu. Pijani vojnici uspevaju da bez velike muke uguše bunu, ubivši pritom petoricu seljaka.


Istovremeno, Smiljki na um pada spasonosna ideja: da zatrudni sa jednim od Đorđevih sluga. Ubrzo posle toga saznajemo da je Smiljka trudna, a Đorđe joj dopušta da se vrati kući, iako su i on i Aćim puni sumnji oko toga ko je otac deteta. Smiljka rađa sina i beba dobija ime Adam. Kako Adam raste, sve je viši i viši, a sve manje liči na oca Đorđa koji je izrazito nizak. Kada je Adamu bilo 5 godina, majka mu Smiljka se razboljeva i umire, a on jedva preživljava. Ovaj događaj konačno navodi Aćima i Đorđa da Adama prihvate kao svog.

 

Pitanja

 

1. Tragika porodice i tragika naroda

2. Aćim Katić kao seljacki vođa

3. Đorđe i Vukašin - nasljednici ili izdajnici

4. Simka - žena i majka

5. Rođenje Adama - novi početak ili kraj

 

Odgovori

 

1. Koreni su ogledalo sa dva lica; u jednom se oslikava Srbija 20. veka izjedena unutrašnjim previranjima, neslogom naroda i pohlepom političara. Drugo lice ogledala zadire u psihologiju jedne porodice kojoj uprkos materijalnom bogatstvu i prestižu prijeti raspad i gašenje loze.

 

2. Aćim Katić, seljački sin, gazda, domaćin i radikalski prvak ističe se u jednom planu kao vođa naroda, domišljat i sposoban, sa jasnim političkim ciljevima izgrađeni na tradiciji i jako tradicionalnom osjećaju. S druge strane, on je skrhan saznanjem da nemože da se uhvati u koštac sa problemima koje donosi novo vreme ali i sa porodičnim problemima, te preživljava niz poraza koje to još više oslabljuju.

 

3. Đorđe i Vukašin su dva lika koje veže zajedničko porjeklo ali ih mnogo više razdvaja. Vukašin predstavlja izdanak novog bremena novog doba i misli. Francuski đak se vraća u Srbiju koja još nije uspjela da se oslobodi turskog jarma i nasleđa koja posrće pod teretom neprosvećenosti i siromaštva. On stremi ka evropskom duhu ali se istovremeno budi Vukašin zadojen tradicionalnim i seljačkim, što dovodi do unutrašnje borbe, mučenja i preispitivanja. Đorđe je svojim poslovnim uspjesima, trgovinom i bogatstvom osigurao mjesto u društvu, ali ono je poput njegovog položaja u porodici na klimavim nogama, jer on nije u mogućnosti da ispuni osnovni zadatak - da obezbjedi sebi potomka i nastavi lozu Katića. Pritisnut sa jedne strane očevom naklonošću prema Vukašinu a s druge sopstvenim nedostatcima, što ga jos više unižava u sopstvenim očima, iako je moćnik i gazda u očima drugih. I Vukašin i Đorđe su izdanci Aćima Katića ali ne udovoljavaju negovim zeljama: prvi se priklanja očevim političkim protivnicima a drugi je žigosan jalovošću.

 

4. Simka je lik okarakterisan ljepotom, snagom i zdravljem što još više ističe Đorđevu jalovost. Ona je u potpunosti svjesna svog porjekla i svog položaja u kući Katića u koju je ušla iz siromašne nadničarske porodice. Iako je to protiv njenoj prirodi ona se predaje Toli Dačiću da bi očuvala sebe i porodicu.

 

5. Rođenje Adama poništava sve što je bilo prije trulo i loše u porodici - Simka se oslobađa mora i nesanica, Ačim mu posvećuje ostatak života a Đorđe dobija toliko željenog nasljednika. Adam je simbol prelaska iz starog vremena u novo, i što se tiče porodice i Srbije s početka 20. vijeka.

 

Kuda nas vode naši koreni - Svaki čovjek ima porjeklo koje na neki način određuje njegovu sudbinu ili bar dobar dio nje. Kod nas na Balkanu ta uloga porjekla je istaknuta kao nigdje drugdje u svijetu. Kakvo ti je prezime, odakle dolaziš, ko su ti bili djedovi često može da bude važnije od onoga šta si ti ustvari. Čovjek bez korjena je - nula bez prošlosti i budućnosti. Neminovno se, dakle, postavlja pitanje kakvi su to naši toliko važni korjeni koji nas kao aveti iz prošlosti progone na našem putu budućnosti. Ono što se može reći da su ti korjeni generacijama iznicali iz krvavog tla. Stalni ratovi, bune i ustanci, tlačenja od strane turskih osvajača kroz istoriju odnosila su naše (srpske) najbolje glave i najhrabrije duše. Kada sumiramo Srpskog naroda mi možemo samo zbunjeni da stanemo i upitamo se: kuda dalje? Čemu nas uči naša istorija i šta zahtjeva od nas? da li je to nemilosrdna osveta zbog ogromne nepravde i zla koje su vjekovima okomljavale na naše pretke? Trebamo skupiti horde ubica i krvoloka i zbrisati sa lica zemlje sve naše neprijatelje ili da i dalje budemo mirne ovce koje čekaju klanje.

 

Strast, unutrašnje previranje, duševni lomovi, bezizlaznost i očaj, a sa druge strane pogrešno kanalisana ljubav, koja spaja grešno i moralno zalutale, slične a toliko različite osobe, glavni su motivi "Korena" - prikaza svovremenog stradanja i porodične tragedije. Čim je prvi uzdah prostrujao njegovim plućima, čim je prvi plač, tek rođenog Aćima Katiča, prelomio tišinu prerovske noći, postalo je očigledno da će ovaj čovek proživeti sve, samo ne jedan običan život. Večito svestan da ne pripada tu, da je izdvojen, on kreće u svoju borbu, krvnički grabeći svaku životnu priliku. Provodi mladost kao polupismeni seljak, kubureći sa svim problemima koji su mučili njegove sugrađane, rešen da svojim sinovima obezbedi bolju budućnost. veće šanse za uspeh. Nad njim se konstantno nadvija senka Vasilija. On te teškobe ne može da se oslobodi do kraja životai ne uspeva da pobegne od kompleksa koji samostalno stvara. Upravo zbog toga, svi budući događaji u porodici Katić bivaju, moglo bi se reći i ukleti, jer Aćim, kao da baca nevidljivu koprenu nesreće i prokletstva, naravno nesvesno.

 

Međutim, njegov životni san se stravičnom brzinom ruši Vukašinovom izdajom, ali i zbog Đorđeve neplodnosti. Aćim postaje izgubljen čovek, čovek koji, na prvi pogled, ne pronalazi drugi motiv za život. Svi njegovi pokušaji da stvori istinske korene na tom tlu bivaju destruktivni, a sam Aćim moralno otuđen. Spoljašnji uticaji deluiju na njegovu psihu; on dozivljava emotivni slom, skroz se ograđuje od ostalih članova. Upravo zato, porodična drama postaje uzrok stradanja pojedinca, u ovom slučaju Aćima Katića.

 

Njegovi principi su jači od ljubavi. Prkos je stavljen na prvo mesto, karakter i odstupanje od moralnih načela ne ustupaju tron emocijama. Tragika i jeste u tome. Ovde je to poistovećeno sa biblijskim grehom, iako je Aćim nevernik koji beži od religije ali istovremeno i pronalazi spas u njoj. Moral je zamisao. Više je greha učinjeno zbog sprečavanaja greha nego zbog njega samog. Ipak, najveću boljku Aćimu zadaje nemogućnost imanja naslednika. Od te zamisli ne može da pobegne, ona ga konstantno proganja, obuzima mu razum. On u nasledniku vidi svoje spasenje i beg od prošlosti, dokaz da postoji. Želi svoju krv koja će poteći zemljom, želi da sa samopouzdanjem pogleda u oči sve one koji su ga krišom nazivali "sin Luke Došljaka". Zato u Adamu vidi pretnju, završetak sebe, jer on ne proizilazi iz njegovog mesa.

 

Stradanje doživljava i na političkom planu, biva izdat i od samog lidera stranke. Shavata da mu više ništa i nije preostalo. Svestan je da gubi poreverenje, da je izgubljen, emotivno iscrpljen iako nikad nije javno pokazivao osećanja, već se zatvarao pred svakom naznakom emocije. Ne pokušava da spase sebe, kao ni ostale članove porodice, ali on to čini, jer misli da tako treba i da će, ako postupi drugačije, izdati sve ono što je gradio celog veka. Aćim je jedna izuzetno komplikovana ličnost, koja se ne može perom iskazati. Sva njegova unutrašnja trvenja proističu iz velikog straha. Upravo zato i nismo u stanju da shvatimo svu njegovu žrtvu.

 

Lična tragedija Ačima Katića - Svi smo mi nosioci različitih drama, svaki čovek je žrtva unutrašnjih bura i lomova. Večiti smo borci sa svetom, sa samim sobom, svojim osećanjima, načelima i moranjima. Stalno smo primorani da biramo između osećanja i straha da budemo slabi i stavljeni u rascep između principa i sigurnosti u svoju, možda nepostojeću snagu. Mislim da je Aćim upravo taj stalni borac i žrtva svojih principa, jer je birao sebe, a ne sina, birao je moć i snagu a ne ljubav. Njegov odnos prema sinovima i krajnji ishod tih situacija su odličje njegove drame. Nije ih cenio kao individue, hteo je da im nametne lične stavove, bio je neka vrsta tiranina. Naišao je na otpor i ostao slomljen od najbližih. Voleo je ih je na jedan sebičan način, dok su bili dobri za njega. Kako sam Vukašin kaže, tretirao ih je kao vašarske konje i voleo samo dok su bili najbrži u selu. Nesumnjivo da ih je on voleo, ali ipak na pogrešan način ljubavi. To za mnoge i nije prava ljubav, već sebičluk, izraženi kompleks vladara i stav da je jedino njegov put pravi i da taj put moraju slediti i njegovi sinovi.

 

Svi koreni njegove drame leže u osećaju nepripadnosti porodici Katić. Sebe je smatroa uljezom, osećao je večito nižim i bezvrednijim i to želi da nadoknadi kroz vrline sinova. Hteo je da se hvali njima, da mu služe za ponos. Tu je i strah za održanje loze Katića. On želi da oni nastave da žive u još većoj snazi i svežini potomaka, pa zato i Đorđu bira Simku, oličenje plodnosti i lepote. Ali, tu ga očekuje krah, slom kroz poraz svog sina da se ostvari kao otac i podari potomke Katićima, i time obezbedi sigurnost porodici. Ipak, kad dobije unuka, iako u dubini duše zna da on nije Katić, vraća mu se, uzda se u njega, hvatajući se za slamku spasa kao davljenik jer ni on nije Katić, baš kao ni Adam.

 

Njegova surovost ogleda se i kroz mlađeg sina Vukašina, jer želi da mu nametne političke stavove i profesiju, ali i tu doživljava neuspeh. Nije očekivao da će se Vukašin razvijati i da će izgraditi isopstveni put kroz život. Iako Aćimova velika slabost, mlađi sin, nije uspeo da pokoleba surove principe svoga oca koji ga dozivotno odbacuje od sebe, glas pogrešnih načela života, prenebregivo je glas srca i Aćim će večno patiti. On odbacuje i svoje unuke, Vukašinovu decu, jer ne oseća nikakvu bliskost sa njima, ne oseća u njima ljubav prema zemlji, ukorenjenost u porodici Katić. Oni su mu daleki, pa bira Adama, iako on po krvi nije njegov.

 

Tu je i neizbežni odnos sa Prerovcima. Aćim želi da im nametne svoju volju, ali i ostaje uz njih kad biva zarobljen. Prisutna je njegova želja za političkom dominacijom koju želi da ostvari po svaku cenu, pa čak i gazeći preko leševa. Da li je Aćim Katić zaista toliko surov kao što govore njegovi postupci i da li je tiranin prema porodici i drugim lljudima, ili je samo žrtva svojim načela? Mislim da je njegovo srce ostalo puno ljubavi koju nije znao da pokaže, ljubavi koje se plaši i za koju je mislio da ne može da pruzi sigurnost.

________________

 

Dobrica Ćosić - Koreni

 

Koreni se možda mogu definisati kao jedna varijanta porodičnog, kolektivnog romana, pa dakle i socijalnog, i ne manje seoskog i takođe psihološkog, političkog, delimično i egzistencijalnog. Ćosić je u Korenima i istoričar jedne porodice kao jezgra oko kojeg se okreće svet i koja je i sama svoj mali svet, sažimajući u sebi duh vremena i društva. Porodica je u tom romanu centar organizma u kome, pomoću retrospektivnih osvetljavanja socijalnih, ekonomskih i geneaoloških elemenata saznajemo šta ga je uslovilo i stvorilo. Ona i pored svoje prividne nekompaktnosti ima obeležje grupe: porodica će ostati jaka samo ako se lične želje podrede njenim opštim interesima i njenoj ekonomskoj i političkoj osnovi. To su socijalne i sociološke determinante romana.

 

U Korenima nalazimo naturalističku i sociološku shemu podržavanu iznutra verbalnom energijom, vatrom reči, gorivom pomoću kojeg se ono održava i lebdi nad svojim sopstvenim ponorom.

 

Sociološka šema u Korenima ocrtava se sa tolikom preciznošću i evidentnošću da ju je nemoguće ne primetiti: otac - Aćim Katić - despot i gospodar porodice; stariji sin Đorće - onaj koji radi i stiče, uvećava bogatstvo, ali ne uspeva da stekne naklonost oca, ni ljubav i porod žene; mlađi sin Vukašin očev ljubimac, ali otpadnik: odlazi u grad, školuje se u inostranstvu, izneverava oca i nade koje je ovaj polagao u njega i očeve političke ideale; i Simka, Đorđeva žena, matica porodice, ovaplođenje čulnosti, ali ne i ljubavi. U romanu Koreni nema ljubavi, jer to delo ne izlazi iz istorije i biloško - socijalnih uslovnosti koje njime vladaju, ne dopuštajući nikakav intimniji ton i zvuk: tako ni Simka nije ljubav, ona je oruđe, ona je sredstvo, ona je - po sociološkoj shemi - samo nužnost koja treba da obezbedi porod; i sluga Tola Dačić - naposletku, koji svoje gazde i mrzi i voli, i niti mrzi niti voli, jedan iz legije bogatih sirotan, veselih, zlehudih nesrećkovića koji podnose svoju sudbinu i o kojima je naša klasična realistička književnost svojevremeno govorila sa gotovo istim sentimentom.

 

S druge strane gledamo, pisac u Korenima kao da odustaje od tzv. slikanja karaktera (iako niko ne poriče da je Aćim karakter, izrazita figura u romanu, autentična poetska kreacija, kao što i u Đorđevom defektu i mučenju, u njegovim patnjama i samorazdiranjima postoji kob i sudbinska obeleženost), jer ti njegovi karakteri, bilo da fasciniraju ili ne, služe piscu uglavnom zato da se uputi u suštinskije slojeve ljudske prirode, u ljudsko kao totalitet, da bi globalno, ali ne i manje intenzivno, dao dramu i značenje ljudske pustolovine koja se zove život, egzistencija, da bi iz nje izvukao bedu i užas postojanja (neizvesnost i netrpeljivost, mržnja, bogaćenje i prevara, nasilje, ubistvo) i najzad ništavilo, smrt i pomor kojima se Koreni završavaju.

 

Ali porodica ostaje. Gotovo svi konflikti u romanu dati su u odnosu prema porodici kao celini. Kad goropadni, robustni Aćim Katić, radikal, demagog, opozicionar, kaže kako je, kad je trebalo, skresao kralju u oči sve što je hteo i što mu se nije sviđalo, on ističe svoju političku doslednost i svoj politički ugled koji mu je potreban ne manje i zato da istakne ugled svoje porodice. Kad se odriče sina koji je, ženidbom, prešao u suparnički politički tabor, on, strasni, nepomirljivi i nepodmitljivi političar, ne može ipak da ga preboli, jer ne može da preboli rasturanje porodice. Kad je celog života kivan na starijeg sina Đorđa, on je ponajviše kivan zato jer ovaj ne odgovara njegovom modelu i tipu borca i branitelja porodičnog imena i interesa. Pisac ipak porodicu ne fetišizuje, niti je protkiva sentimentalnom patrijarhalnom ornamentikom. On samo poetski verodostojno evocira jednu istorijsku istinu i istorijsku neminovnost kao fundamentalnu, suštinsku strast za opstajanjem i trajanjem, mučnu i gorku, često ponižavajuću, ali vitalnu, upornu i neuništivu.

 

Koreni su simbol i formula jednog sveta uspostavljenog na vetrometini istorije, simbol i formula nagona za postojanjem, težnja da se dokuči i sazna šta sadašnjost duguje prošlosti.

 

To istorijsko vreme u Korenima sažima i predaje budućnosti jedna porodica: koncepcija ovog istorijsko - porodičnog romana kao žanra izdvaja se, donekle, iz sheme sličnih dela utoliko što njegov junak nije samo jedna ličnost, pojedinac, niti nekoliko generacija, već jedna porodica čiju prošlost roman retrospektivno evocira i čiji potomci, kasnije, u romanu Deobe, dopiru do naše ne tako mnogo odmakle sadašnjosti. Ono u čemu se Koreni zadržavaju u sferi književne konvencije jeste tradicionalni sukob oca i sina (Aćima Katića i Vukašina) i sinovo izdvajanje od matičnog, porodičnog i seoskog jezgra. To nije samo kontrast otac - sin, već sukob i kontrast generacija, životnih shvatanja i ambijenta (grad - selo). Ali ako je time već morala da bude zadovoljena jedna književna konvencija, onda je bar i sociografska komponenta romana istinitija i kompletnija.

 

Time ujedno pozadina dela, ili fundiranost romana Koreni pokazuje dvostruko efektivan pokret: u socijalnom aspektu, kao slika društva, roman sadrži, iako donekle shematizirane, autentične elemente i značenja; u subjektivnom aspektu, roman takođe otkriva autora koji se menja, razvija i preobražava, koji postaje drukčiji i kao umetnik sazreva.

 

U dramskoj kompoziciji i strukturi Korena uvod i završetak, prolog i epilog, romana koji čine monolog letopisca Nikole i njegov solilokvijum imaju posebnu funkciju u delu. Najpre je to specifično dramska funkcija - da informiše, da najavi ili nagovesti ono što će se dešavati i one koji će u tome sudelovati, da govorim o sebi - kako to čini Nikola - poveća napetost i interesovanje za one koje on na početku samo ovlaš pominje; to je u prologu; a u epilogu - kao u klasičnom tipu romana -  dobijamo "odjavu" komentar i zaključak ipak što u Korenima kraj ne znači počinak, definitivno smirenje nego i jedno novo, iako možda samo uslovno i simbolično, otvaranje prema beskraju i neizvesnosti života.

 

Najmarkantniji lik je Aćim Katić, radikalski prvak, nadaleko čuveni političar i seoski gazda. On je, pored ostalog, poslužio piscu da se dotakne teme o velikoj snazi kolektivne uobrazilje, koja čini suštinu nacionalne mitologije.

 

Ličnost Aćima Katića izrasla je kao gromada u Srbiji, jake su radikalne žile u njoj koje joj daju osobenu gospodarsku ćud. Aćim Katić nagonski želi potomstvo koje će biti dolično njegovoj muževnoj naravi i krvi... Čvornovat je u svome prkosu i sili koja je nabubrela od osvojene zemlje... na svome velikom posedu on je odmetnik. Ima u njemu elementarnog prkosa i inata, muževne snage, starinskog vremena... Liči na dud koji prkosi vremenu, koreni su mu kvrgavi i žilavi.

 

On nosi u sebi nešto od mentaliteta srpskih ustanika, pa se na momente izjednačuje sa tipovima junaka iz narodne poezije. Nacionalni ponos u njegovom osećanju narodnog dostojanstva izražava se pre svega u veri da je njegov narod, sa svojim etničkim osobenostima, izuzetan. Skoro tragičan u svojoj nacionalnoj isključivosti, on šalje Vukašina u Pariz, uveren da će tako od njega stvoriti školovanog narodnog tribuna koji će prihvatiti i boriti se za ideje radikalskog pokreta, ali u gunju i opancima, sa osobinama hajdučkog harambaše. I kad iz Pariza bude stigla Vukašinova fotografija koja ga predstavlja kao evropiziranog mladog intelektualca, Katić će iskreno, skoro očajnički, kao da nariče za mrtvim sinom, kriknuti: "Evropa mi upropasti sina." Aćimova ličnost se formirala na epskim tradicijama, u kojima se svakim stihom, sa ponosom isticala nacionalna čistota kao vid duhovne nadmoći nad osmanlijama. On se formirao prema jednom mitskom modelu, prvenstveno modelu hajdučkog harambaše, kakav je bio prvi muž njegove majke, Karađorđev četovođa Vaslije, koji intenzivno živi u porodičnim legendama. Sa takvim karakteristikama, borac po krvi i temperamentu, Aćim Katić je morao postati i borac protiv domaće despotije i pustahiluka, iako je u svojoj porodici patrijarhalni despot. Kao zagovornik kultova nacionalne mitologije, on će uzaludno pokušavati da te vrednosti razvije u Vukašinu.

 

Blizak Aćimu je i Nikola, jedan od najzagonetnijih likova Ćosićevih Korena, neka vrsta mitskog podzemlja Srbije. "Ima u njemu nečega drevnog, mitskog, arhaičnog, ćutljiv je i opasan, ovaj starac liči na sveca, govori kao prorok, a deluje kao zli volšebnik i kao sentimentalni hajduk u isti mah." Učesnik u retkim ratovima protiv Turaka, on je učesnik i u čestim bunama protiv domaće despotije.

 

Nikola jeste tip čoveka hajdučkog mentaliteta. Ali čitavo Nikolino biće ispunjeno je tragikom života u ropstvu pod Turcima. Njemu su u mutnom sećanju ostale pojedinosti očeve smrti, koga su Turci, posle pada prvog srpskog ustanka, nabili na kolac a seljacima zabranili da ga skinu i sahrane, pa je Nikolina mati morala da sedi kraj mrtvog muža da ga ne bi psi unakazili. Na tim doživljajima lične i kolektivne nesreće formiran je Nikolin mentalitet. U njegovoj svesti često se roje vrlo zagonetne slike, nastale svakako na osnovi narodnih legendi o stradanjima i borbama u toku robovanja pod Turcima. Ćosić je Nikolu, čoveka bez prezimena, bez mesta rođenja, bez mesta i datuma smrti, neukorenjujući ga nikako i nigde, podigao do simbola i pokazao da čovek ovog tipa predstavlja dotrajavanje jedne mitske vrednosti.

 

Vukašin, Đorđe, Tola, Simka i Aćimov sluga Mijat pripadaju onom kolenu koje se formiralo u 19. veku, ali će svi, sem Simke, dosta duboko zakoračiti i u 20. vek.

 

Vukašin je zamišljen kao tip novog, građanskog intelektualca, koji pokušava da raskine sa patrijarhalnom arhaičnom svešću i Srbiju okrene Evropi. Istina, Vukašin je u mladosti mislio očevim mislima i živeo u njegovim idejama, ali je njegovo odmetanje od očeve radikalije bilo nužnost. Ali Ćosić je svestan da se ličnost čije se formiranje začelo, i dobrim delom ostvarilo u jednoj patrijarhalnoj etničkoj i etičkoj sredini, sa arhaičnim moralom i arhaičnim načinom života, ne može tako lako da izmeni obrazovanjem. Zato će Vukašin dugo biti raspet, kao na krstu, između svojih novih uverenja i arhaičnih naslaga u sebi. Kad je pošao iz Beograda u očevo Prerovo, čvrsto ubeđen da će raskinuti sa ocem, on je svakog trenutka hvatao sebe u mreži koju ispreda tradicija. Stojeći u svojoj sobi, u očevoj kući, osećajući miris suvog livadskog cveća u venčićima na zidovima, on "odjednom sav opijen nečim što se ne određuje u svesti, nečim što je van nje, izgubljen i rasut u trajanju dužem od pamćenja, dugo ostade tako."

 

Đorđe, drugi sin Vukašina Katića, je izvanredan posednik, u njemu je nagon za posedništvom i smisao za sticanje bogastva razvijen do vrhunca, postaje neka vrsta umetnosti. S te strane Đorđe imponuje i snagom volje, i poslovnom veštinom i smislom za posao. Ali on je, istovremeno, zamišljen kao tip impotentnog i sterilnog muškarca, što je u romanu dublje i analitičnije prikazivano. U Đorđu je veoma jaka čežnja za porodom, nagon očinstva, nagon za produženjem porodice: on u tome vidi smisao življenja. Strah da će ostati bez poroda rađa u njegovoj svesti stravične slike pustoši na katićkom posedu. Ovaj strah dobija skoro patološke razmere i snagu, Đorđe se opija, tuče svoju ženu, pa je, u časovima dubokog pijanstva, nagovara da mu rodi naslednika, makar ga začela i sa slugom. A kad se to i desi, kad mu Simka gasle petnaest godina jalovog braka rodi sina, počinju nova Đorđeva stradanja zbog sumnji da li je on zaista otac tog muškog deteta, Katićkog naslednika. Na kraju romana vidimo ga razjedenog i upaničenog od straha da u strašnom epicemičnom pomoru Prerovaca ne ostane bez naslednika, ali i veštog da tuđe nesreće iskoristi da bi uvećao bogatstvo svome detetu.

 

Simka je u mnogo čemu originalan lik seljanke, i to ne samo u srpskoj književnosti. Po temperamentu i vatri svojih čula dosta podseća na Sofku Bore Stankovića, ali je Simka bogatija i složenija priroda. Najmanje je slična likovima seljanki, patrijarhalnih žena koje poznajemo iz srpske seoske realističke proze. Kći seoskog nadničara, koja u strahu od siromaštva, pristaje na brak sa gazdaškim sinom iako je u tom braku ne očekuje lična sreća, ona već nagoveštava specifičnu psihologiju. Istina, ona ima i karakteristike patrijarhalne žene iz seoske sredine: pokorna je svome mužu kome nepisani patrijarhalni moral daje neograničenu vlast nad ženom. Ali, očigledna je i njena mnogostruka superiornost nad Đorđem ne samo po vitalnosti nego i po ukupnoj duhovnoj konstituciji.

 

Ćosić je u opisima tužnog Simkinog života u braku, u postelji sa Đorđem, isticao i snagu materinskog nagona i snagu njenih čula. Ima Simka treperavih groznica u pustoj bračnoj postelji i strasnih sagorevanja u čežnji za muškom snagom. Neugasla lepota i neistrošena snaga vode u zanos i čežnju, pa se od toga neizmerno pati u slatkim maštanjima. Ali iznad svega u Simki gospodari snaga volje i razuma. Takva Simka jeste tip patrijarhalne žene, ali to je samo jedna strana njene ličnosti. Simka se užasnula kad joj je mati pomenula da bi sa drugim čovekom mogla da nastavi katićevsku porodičnu lozu.

 

Iako je Simka uspevala da nagone svoje krvi obuzdava, ipak saznanje da se može ponovo vratiti u nadničarsku bedu i za sobom slušati kikotanje svojih dojučerašnjih nadničara bilo je jače od patrijarhalnih zakona. Ali i onda kad se odlučila da pogreši, više je bila majka nego žena, više se brinula da svome detetu potraži oca nego što je sebi tražila muškarca.

 

Tola Dačić je tip poslušnog seoskog sluge i nadničara. On prati gazdu pri obavljanju poslova, obrađuje mu zemlju, kosi livade, ubira letinu, diže mu bune, i nikad se glasno ne buni protiv takvog gazde. Ipak, njegovo mirenje sa siromaštvom nije izraz njegove klonulosti pred kapitalističkim zakonima. On nije očajnik i inferiorac. On se po nečemu oseća superiornijim od gazde, iako to osećanje superiornosti snagu crpe iz onih načela koja mu je u svest usadila crkva.

 

Ni bog nije svog sina kad mu se rodio, uvio u svilu i kadifu. Rodio se u toru, kažu. Da nije bilo magaraca i ovaca da ga zagreju, ako ne lažu, dete bi moralo da skaplje iako je božji sin.

 

Toli nisu nepoznati ni trenuci ispunjeni nejasnom mržnjom na gazde i moćnike. Gorčina siromaštva katkad preraste u osetniju mržnju, ali to stanje ne traje dugo i nikad se ne pretvara u jasno saznanje o socijalnoj nepravdi i lošem ustrojstvu ljudskog društva niti u svest da bi se nešto možda moglo i da izmeni. Njegova intimna pobuna javi se samo onda kad život koji mu, inače, nikad nije naklonjen, pokaže svoju još ružniju stranu. U trenutku kad mu je jedan od blizanaca umro, kraj već ugaslog ognjišta Tola vodi dijalog sa Bogom, bez trunke hrišćanske skrušenosti pred veličinom božanstva:

 

A ti, Bože, tako, sve na Tolu Dačića: i sirotinju i bolest. Ni ti ne smeš na gazde da udariš.

 

Onda se ipak uteši Đorđevom nesrećom:

 

Kod Đorđa Katića nemaš šta da uzmeš. Jalov je kao crn jasen. Dukati tebi ne trebaju. Tamo kod tebe na nebesima nema dućana.

 

Moderno u Čosićevim Korenima

 

U romanu Daleko je sunce kao i u romanu Koreni Ćosić odmah, neposredno, upoznaje čitaoca sa svojim ličnostima. Prvi utisak koji se u tom upoznavanju dobija ne menja se mnogo ni kad se čitanje knjige završi: kad se prvi utisak proverava. Kad kažemo da se ne menja mnogo, hoćemo da kažemo da se taj utisak u osnovi uopšte ne menja nego se možda samo dopunjuje i proširuje. Ovo dolazi, čini se, otuda što su ličnosti u prva dva Ćosićeva romana od samog početka već formirane: još dok ih predstavlja čitaocu, pisac o njima kaže gotovo sve. Na primer, opis fizičkog izgleda i kratki dijalozi u mnogome otkrivaju, već na prvim stranicama romana Daleko je sunce, glavne junake: političkog komesara Pavla i komandanta odreda Uču.

 

Isti je slučaj i u romanu Koreni: kad se završe uvodne reči starca Nikole, reči prologa i reči proroka, čitalac je uključen u situaciju čiji su nosioci dve ličnosti od kojih je jedna centralna: Đorđe Katić, bogati trgovac, i Tola Dačić, njegov nadničar. Jeste li primetili? Ovim dvema ličnostima pisac je odmah odredio njihovu ulogu, i to društvenu ulogu: trgovac i nadničar, gospodar i sluga, onaj od koga se zavisi i onaj koji zavisi. Ove uloge čine jasnim njihov međusobni odnos i njihov pritajeni sukob; ali to nije sve. Uz pomoć unutrašnjeg monologa Đorđa Katića pisac daje odmah, gotovo celu njegovu ličnost. Saznaje se, iz tog monologa, mnogo: položaj Đorđa Katića u društvu; njegov način života; njegov odnos prema ocu i njegov odnos prema ženi; njegov strah i njegova nemoć; uzroci toga straha i uzroci te nemoći.

 

Đorđe Katić, koji većinu dana provodi po drumovima i većinu noći u mehanama: odlazeći u trgovinu i vraćajući se iz trgovine; koji je nesrećan što je nemoćan ljubavnik i koji je očajan što ne može da bude otac; koji je nezadovoljan i svojim bogatstvom, i svojim položajem, i svojim životom, - tu je, sav, pred čitaocem. Uznemiren, neodlučan, osoran.

 

Kad je scena između Đorđa Katića i Tole Dačića završena, kad smo, gotovo u magnovenju, ali nedvosmisleno, i videli i shvatili Đorđa Katića, tek onda susrećemo novu ličnost: Simku, Đorđevu ženu. Ovo je naročit i nameran postupak pisca: može se reći da on svoje junake uvodi u roman postepeno, jedan za drugim, kao da ih izvodi na pozornicu. Novoj ličnosti posvećena je nova scena. Posle Đorđa, dolazi Simka. Nalazimo je u kratkom razgovoru sa slugom; zatim sledi njen monolog a onda sukob sa mužem. To je dovoljno da se Simka upozna: ona je lepa žena, ali nije i srećna žena. Gospodarica u bogatoj kući, ona je sluga svojih ukućana; prezrena što, bez svoje krivice, nije majka. Đorđe i Simka su dve od četiri glavne ličnosti u romanu; ostaje da upoznamo, znači, još dve.

 

Evo ih: Aćim Katić, glava porodice, ugledan politički čovek, radikal iz prve generacije radikala: svoju ulogu patrijarhalnog domaćina i oca on u potpunosti podređuje svojoj ulozi političara. Njegov mlađi sin Vukašin, očev ljubimac i očeva nada, docnije očevo razočaranje; mladi gospodin školovan u inostranstvu, koji se vraća u svoj dom da bi prekinuo sve veze i sa ocem i sa porodicom i sa poreklom. Pisac nam je, tako, predstavio sve svoje glavne junake; i više od toga: on ih je na izvestan način i odredio. Pošto je to učinio, sve ih je okupio: na porodičnoj svečanosti u slavu Badnje večeri, na svečanosti koja nije ni porodična ni svečana, sukob između njih, sukob koji se očekivao, izbija: drama počinje. I događaji počinju.

 

Rekli smo da je pisac još u samom početku odredio svoje ličnosti. Na koji je način on to postigao? Obeležja koja Dobrica Ćosić daje svojim junacima u Korenima (ali i u romanu Daleko je sunce, pa čak, u izvesnoj meri, i u Deobama) dvojaka su: sociološka i psihološka. Ono što Ćosić odmah saopštava to su, kao što smo maločas primetili, podaci o društvenim ulogama njegovih ličnosti. Ove uloge imaju neposredno ali i posredno dejstvo; uloga u društvu određuje ulogu u porodici; obe uloge određuju opet, svaka za sebe, i svaka na svoj način, intimnu psihološku ličnost junaka. Intimna psihološka ličnost uslovljava, dalje, razvijanje društvene uloge. Da nije više od svega političar, Aćim Katić bi pre svega bio otac. Ovako, njegova politička načela su od presudnog značaja čak i u njegovom odnosu prema voljenom sinu. Međutim, ako političar svesno podređuje u sebi oca, otac je taj koji se nesvesno buni u političaru. Pobunu u Prerovu ne vodi uvređeni političar, kako izgleda, nego uvređeni otac, kako ne izgleda. Pobunom u Prerovu Aćim Katić dokazuje svoje pravo i svoju pravdu političkim protivnicima, no dokazuje i svome sinu, koga voli, ali koga se odrekao, i dokazuje sebi, da je bio pravedan i da je bio u pravu.

 

Kada bismo bili uvereni da je to od neke važnosti i kada bismo pokušali da ocenimo koje vrste obeležja: da li socijalna ili psihološka imaju veći značaj za opšti utisak o Ćosićevim ličnostima, verovatno je da bismo pretrpeli neuspeh. Polazeći, u koncepciji svoga romana, od jedne dosta uprošćene i dosta uopštene sociološke sheme, Ćosić je i svojim ličnostima namenio dosta uprošćena i dosta uopštena sociološka obeležja. Sa takvom prvobitnom koncepcijom pisac manjih sposobnosti nego što su Ćosićeve ostvario bi ličnosti koje ne bi mogle da budu psihološki uverljive. Dobrica Ćosić je, međutim, uspeo da sociološke karakteristike svojih ličnosti učini psihološki uverljivim; tako je romanopisac prevazišao u sebi istoričara i sociologa.

________________________________

 

Dobrica Ćosić je rođen 29. decembra 1921. godine u selu Velika Drenova kod Trstenika. Školovao se u srednjoj Poljoprivrednoj školi u Bukovu kod Negotina ali je prekinuo školovanje za vreme Drugog svetskog rata i kasnije završio Višu političku školu "Đuro Đaković". Bio je partijski komesar u resavskom odredu, ratni urednik lista Mladi borac, član Pokrajinskog komiteta SKOJ - a za Srbiju i član AGITROP - a CK KP Srbije. Republički i savezni poslanik bio je 12 godina. Jedan je od retkih koji su se javno usprotivili političkoj likvidaciji Aleksandra Rankovića. U domaću i svetsku književnost ulazi 1951. godine sa svojim prvim delom Daleko je sunce. Godine 1968. otvara pitanje Kosova čime izaziva pozornost članova iz CK. Postao je jedan od najpoznatijih opozicionara Josipu Brozu Titu posle razmimoilaženja sa njim. Od 1951. godine slobodan je umetnik. Godine 1971. postaje član SANU. U junu 1992. godine odlukom Savezne skupštine postaje prvi predsednik SRJ. Smenjen je godinu dana kasnije tajnim glasanjem oba veća Saveznog parlamenta posle sukoba sa Slobodanom Miloševićem.

 

Ćosić je svoju borbu protiv komunizma nastavio i posle smenjivanja sa mesta Predsednika SRJ. Bio je jedan od retkih akademika koji su se osmelili da govore na protestnim skupovima 1996 - 1997 na poziv Zorana Đinđića, tadašnjeg gradonačelnika Beograda.

 

Godine 2000. Dobrica je ušao u Narodnom pokretu Otpor, ali je kasnije izjavio da to ne bi učinio da je znao da je Otpor finansiran iz inostranstva. Dobrica Ćosić je bio prvi srpski intelektualac koji je otvoreno predložio podelu Kosova i Metohije još 1990 - ih. Tokom svog mandata Zoran Đinđić je ovaj predlog prihvatio i pokrenuo inicijativu koja je presečena u korenu njegovim ubistvom. Dobrica Ćosić se u svojoj knjizi Kosovo (2004) bavi ovom temom. U maju 2006. godine, jedan od najpoznatijih svetskih intelektualaca. Noam Čomski je otvoreno podržao ovaj predlog, nazvavši ga "najboljim mogućim".

 

Dobrica Ćosić je započeo svoj književni rad romanom Daleko je sunce 1951. godine, u kome evocira svoje ratničko iskustvo iz Narodnooslobodilačke borbe i slika moralnu i psihološku krizu ličnosti u uslovima rata. Dok je ovaj roman za sadržinu imao najsvežije događaje nacionalne istorije, drugi roman Koreni koji je objavljen 1954 godine uzima građu iz stvarnosti Srbije s kraja 19. veka. To je slika raskola u jednoj patrijarhalnoj porodici, ali i raskola u narodu. Ovde je Ćosić pažljivom psihološkom analizom razotkrio mentalitet srbijanskog sela, uočio začetke i uzroke političkih previranja, predočio nekoliko upečatljivih karaktera.


Romanom Deobe 1961. godine Ćosić se ponovo vraća Drugom svetskom ratu. Središnja tema je deoba u narodu, deoba na partizane i četnike i posledice ove podele. Sa književnoumetničkog stanovišta, ovaj roman donosi niz novina, osobenu kompoziciju, dominaciju unutrašnjeg monologa, otkrivanje umetničkog funkcionisanja poliloga kao sredstva za ispoljavanje mase kao književnog junaka, unošenje dokumentarnog materijala, stilsku raznovrsnost i izuzetno slojevitu leksiku.

 

Posle kratkog izleta u eksperiment sa antiromanom Bajka iz 1966. godine, Ćosić se vraća epskoj temi i piše istorijski roman Vreme smrti koji je objavljivan od 1972. do 1979. godine u četiri knjige. To je roman o Prvom svetskom ratu, široka freska vremena, događaja i ljudskih sudbina. Nastavljajući priču o pojedincima iz porodice Katića iz sela Prerova, započetu u romanu Koreni, Ćosić ispisuje sagu ne samo o porodici Katić nego i o Srbiji koja je doživela golgotu. Trilogijom Vreme zla (Vernik 1984. Grešnik 1985. i Otpadnik 1986.), koja se može odrediti kao politički roman, Ćosić nastavlja priču o pojedincima iz iste porodice, ali i o ličnostima koje su započele svoj romanski život u Vremenu smrti. Tako je Vremenom smrti i Vremenom zla popunjena praznina između romana Koreni i romana Deobe i ostvarena kontinuirana istorija o Srbiji, Prerovu i dvema prerovskim porodicama. Romanom Vreme vlasti nastavlja se istorija započeta romanom Koreni.

 

Dobrica Ćosić - Daleko je sunce

Dobrica Ćosić - Deobe

Dobrica Ćosić - Vreme smrti

loading...
142 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Dobrica Ćosić - Koreni

Najpopularnije lektire RSS

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u