Stevan Raičković - Umorna pesma

Umorna pesma pripada najcelovitijoj zbirci iz 1963. godine Kamena uspavanka Raičković grad naziva "usnulim kavezom" u kome zveri i ljudi noću sklapaju savez. Zbirka Kamena uspavanka završava Umornom pesmom i slutnjom bliske smrti. I u drugim pjesmama s kraja zbirke govori se o smrti.

Jednom nas tu, gde nas ima,
Neće biti.
Mi smo niti
Koje vežu nerođene sa mrtvima.

U Umornoj pesmi slična gorka misao izrečena je u završnoj strofi: - Blizu je praznina i rub se približuje. U ovoj pjesmi javlja s prvi put, uz slutnju smrti, i naslućivanje da ni pjesma nema blagotvorno dejstvo.

Ne leče pesme nikog (tvorce svoje truju):
Gle pesnika u mraku usred dana bela
Gde mu gavranovi krišom mozak kljuju.

Pjesnik je tražio spas, izbavljenje i blaženstvo u pitomom, dobrovoljnom izgnanstvu i prirodu, ali ga nije našao. Kao da je u pjesniku sazrela svijest o neizmjenjivosti nekih strana života. Ako ništa drugom čovjek ne može da izbjegne sopstvenu smrt, a nije u mogućnosti ni pjesmom da izmjeni svijet. Ali ni pred tim gorkim i vječnim istinama, pjesnik ne anatemiše ni svijet ni život. Takav kakav je, život se nastavlja, živi se i dalje. Čovjeku koji dolazi ostaje da se bori za svoj mir i slobodu sa smrću. Za pjesnika je najtragičnije gorko saznanje da ''pesme - iskazane iz grla da čuje veliko uvo sveta - sve natrag huje''. Ali pored sve gorčine zbog nedovoljnosti života i ravnodušnosti svijeta staje činjenica da je pjesnik, tragalac za istinom i spokojstvom, nešto ipak poručio svijetu: otkrivati bar tragičnu istinu da se za srećom, mirom i spokojstvom mora i dalje tragati.

__________________________________

Stevan Raičković - Umorna pesma

Umorna pesma je još jedna metafora o pesniku i pesmi, o stvaranju i prestanku stvaranja. Ona je metafora umornog pesnika, koji se prrbližava stvaralačkom presahnuću u fizičkom nestajanju. Pesnik se suočava sa dve smrti: stvaralačkom i fizičkom. Prvi katren sadržinom, sintaksom i ritmom plastično dočarava stvaralački umor, susretanje sa gašenjem poetskih i životnih impulsa:

Gde nesta strah pred svetom tu i pesma presta.

I gle: stojim sada - drvo, sa obranim plodom.

Mre u zglobu volja da se maknem s mesta.

Šta da radim s rukom i u njoj sa slobodom.

Pesnik je u živoj i dinamičnoj komunikaciji sa svetom: posmatra svet, zapaža pojave u njemu, to ga inspiriše da reaguje pesmom koja predočava viđenje i doživljavanje; osluškuje kako svet reaguje na njegovu pesmu. Gubljenje interesovanja za svet je i prestanak lirske diskusije s njim, prestanak stvaranja. Zato se pesnik oseća kao drvo sa obranim plodovima - prazno i nekorisno. Nestaje volje i poleta, obuzima mrtvilo, stoji se u mestu, nema kretanja napred - rada, saznavanja, inspiracija, pisanja. Ruka je bila puna obaveza ispisivanja stihova, sada je oslobođena tih obaveza ali ne zna šta će sa slobodom, kako da je upotrebi - ruka ne zna šta će sa sobom.

Poziv "Zatočeni, ora je: prhnite iz tela!" jeste pokušaj umornoga pesnika da još jednom prizove pesme da krenu i prhnu iz tela kao živahne ptice, ali poziv ostaje bez odziva. Pesnik postaje svestan da ga je stvaranje istrošilo ("tvorce svoje truju"), da nema više svetlosti inspirativnih bleskova: pesnika je obuzeo mrak stvaralačkog mrtvila ("mrak usred bela dana"), misao je presahla.

Pesme su uvek bile namenjene svetu, odlazile su tome svetu odmah po nastajanju. Kao što se ostaci vode ponovo vraćaju presahlom izvoru, tako i pesme dolaze svome izvoru kao odjek sveta kome su upućene; taj povratni eho poezije podseća na povratak ptica toplom jugu ili brodova morskom žalu. Zato će pesnik poručiti:

Blizu je praznina i rub se približuje:

Reči ove pesme izdržite još malo

Dok vas smrt il' ćutnja skoro ne rimuje.

Praznina je osećaj koji se javlja zbog nestvaranja, ona je metafora za smrt - duhovna smrt je predvorje fizičke smrti. Zato poziva pesme da izdrže još malo, da budu aktivne jer - "smrt il' ćutnja" neminovno dolaze i po prirodnim i po poetičkim zakonima.

_________________

Stevan Raičković - Umorna pesma

Gde nesta strah pred svetom tu i pesma presta.
I gle: stojim sada – drvo, sa obranim plodom.
Mre u zglobu volja da se maknem s mesta.
Šta da radim s rukom i u njoj sa slobodom?

Zatočeni: ora je – prhnite iz tela!
Ne leče pesme nikog (tvorce svoje truju):
Gle pesnika u mraku usred dana bela
Gde mu gavranovi krišom mozak kljuju.

Pesme – iskazane iz grla da ih čuje
Veliko uvo sveta – evo natrag huje.
Zar je tu južni kraj i jedino im žalo?

Blizu je praznina i rub se približuje:
Reči ove pesme izdržite još malo
Dok vas smrt il ćutnja skora ne rimuje.

___________________________________

Stevan Raičković, svoj prvi zrak sunca ugledao je u mestu nedaleko od Kučeva, Neresnici, 5. jula 1928. godine. Formalno obrazovanje stekao je na nekoliko lokacija, u Senti, Kruševcu, Smederevu, a u subotičkoj Gimnaziji je maturirao. Kao sedamnaestogodišnjak objavljivao je svoja prva pesnička dela, studirao je Filološko-umetnički fakultet u Beogradu, radio je u literarnoj redakciji Radio Beograda, bio urednik u izdavačkom preduzeću "Prosveta", redovni član Srpske akademije nauke i umetnosti od 1981. godine. Čovek posebnog misaonog kova, briljantne jezičke virtuoznosti, kreator okvira u kojima prirodni elementi - trava, kamen, reka imaju svoju smislenu nit sa najdubljim društvenim morama – usamljenošću, besmislom, otuđenošću, smrću, trošnim ljudima i uspomenama. Čeprkanje po biografskim činjenicama Stevana Raičkovića, u obilju pesama, radnih angažmana ne dolazi do onog često esencijalnog pogona umetnosti - ljubavi. Pesme protkane crnim koncima tamničarskog zadaha, straha od neprijateljstva realnog sveta i željom za buđenjem u nekim novim društvenim prostorijama, gde se diše vazduh pun magije, nemaju vremena za ljubavne stihove. Kamen, drvo, uspavanka prepliću se i guraju u motivima Raičkovićevih pesama, a onda je sasvim neprimetno pred oči tragača glavu promolila pesma U mojoj glavi stanuješ.

Raičković je objavio oko dvadesetak zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Počeo je vrlo rano da piše. Prvu pesmu objavio je 1945. godine a zatim su sledile i ostale. Godine 1950. izašla mu je prva zbirka pesama Detinjstvo, da bi već sledećom knjigom pesama Pesma tišine iz 1952. bio primećen. Najpoznatije su mu zbirke: Pesma tišine, Balada o predvečerju, Kasno leto, Tisa, Kamena uspavanka, Prolazi rekom lađa, Slike i prilike i druge. Objavljivao je pesme u "Književnosti", "Mladosti", "Književnim novinama" i u "Politici". Pored poezije za odrasle, pisao je i priče i pesme za decu. Prva po redu knjiga namenjena deci bila je zbirka pripovedaka Veliko dvorište, a zatim zbirka pesama Družina pod suncem za koju je 1960. godine dobio nagradu "Neven". Poema Gurije bila je njegova treća knjiga po redu namenjena deci. Takođe je objavio prepeve modernih ruskih i slovenskih pesnika Sedam ruskih pesnika i antologiju Slovenske rime kao i niz eseja i zapisa o poeziji. Preveo je i Šekspirove sonete i Deset ljubavnih soneta, Frančeska Petrarke.

Stevan Raičković - Kamena uspavanka

Stevan Raičković - Kuda potonu Pek

Stevan Raičković - Male bajke

Stevan Raičković - Na kraju grada

Stevan Raičković - Na septembarskoj plaži

Stevan Raičković - Oprosti kamenu što ćuti

Stevan Raičković - Septembar

Stevan Raičković - Veliko dvorište