Stevan Raičković - Oprosti kamenu što ćuti

Pesma Kamena uspavanka je poziv upućen živom svetu (čoveku, ptici, biljkama) i predmetima (vodi, mostovima) da utonu u kameni san i da se skamene. Ovaj poziv je otpor nestajanju i smrti i izraz uverenja da se kamenom opstaje i traje. Pesma Oprosti kamenu što ćuti iz iste je pesničke zbirke (Kamena uspavanka) i isti je motiv (kamen) njeno sadržinsko središte. Dok je u prvoj pesmi težište na kamenu kao mogućnosti da se savlada smrt i nestajanje, u ovoj pesmi težište je na jednom od bitnih svojstava kamena: neoglašavanju, ćutanju, tajnovitosti. Pesma poziva da se oprosti kamenu što ćuti ali i da se oprosti ptici, senci i vetru te da se uspostavi kontakt sa drugim pojedinostima u okruženju. Ovo je, dakle, poziv za razumevanje prema svemu onome što nas okružuje a time i za prihvatanje sveta sa svim njegovim raznolikostima.

Kamen, ptica, senka i vetar ključni su motivi ove pesme. Raspoređeni su tako da ostvaruju gradacijski niz od konkretnog (materijalnog) do apstraktnog, od predmeta preko bića do senke i vetra. Motivu kamena dato je najviše prostora:

Oprosti kamenu što ćuti

Oprosti što tajnu sakriva:

Kako ti se nad umom sliva

Samoća i teku minuti

Kap po kap u prazan krug

Što se širi ko vid pred strahom.

Kamen nema moć oglašavanja sve dok miruje; u pejzažu kamen može da označava mnoštvo stena; u tom mnoštvu koje miruje vlada tišina, odsustvo, odsustvo zvuka. U mislima se javlja predstava da je u ćutanju sakrivena tajna; biće u ambijentu kamena i tišine oseća samoću koja proističe iz mira i nedešavanja; vreme teče sporo, sporost se doživljava (oseća) kao kapanje minuta; neprekidno kapanje izaziva osećanje neprijatnosti; atmosfera tišine i samoće proizvodi osećaj praznine; kapi kaplju u prazninu, ona ima oblik kruga (zatvorenost, ograničenost), koji se širi pod navalom kapanja; širenje je upoređeno sa širenjem očiju u strahu ( = osećanje užasa ). Lirsko kazivanje se dinamizuje imperativnim oblicima ( OPROSTI x2 ) i njihovim anaforskim položajem; zahuktalost kazivanja i mnoštvo pojedinosti koje ono unosi prenosi misao i intonaciju u dva stiha sledećeg katrena ( OPKORAČENjE ). Bogata metaforika čini poetsku sliku veoma složenom: "samoća se sliva" - metafora, sinestezija; "minuti kaplju" - metafora, sinestezija; "kamen ćuti" - personifikacija.

Ambijent ispunjen kamenom odlikuje tišina i nedešavanje; kamen je po prirodi svojoj čvrst, zatvoren, ćutljiv pa je njegovo ćutanje prirodno stanje a ne izraz stava prema ljudskom biću. To želi da kaže lirski subjekt i time spreči formiranje negativnog emotivnog stava prema ćutljivom kamenu. Rečima "Oprosti kamenu što ćuti/Oprosti što tajnu sakriva" lirski subjekt traži razumevanje i simpatije. Lirski subjekt traži oprost i razumevanje za pticu "koja i dahom/hoće da ti postane drug"; kao živo biće koje diše blisko je ljudskom biću; ptičji dah je još jedno prirodno svojstvo ptice, ali to svojstvo prija čoveku i njegovom uhu ( dah = pesma ).

U tercinama se oprost traži i za apstraktne fenomene i apel svodi na približavanje čoveka i okruženja:

Oprosti senci što te prati

I vetru što te u krug vodi.

Zagledaj se u tanke vlati

I reci nečem malom: hodi

Šumno kao što ptice slete

Sa plavog mira na suncokrete.

Ovde se oprost i razumevanje traži za senku koja čoveka prati i za vetar koji vodi u krug. SENKA se može shvatiti na više načina: ono što nas ispitivački prati i sumnjiči; neko/nešto što "bdi" nad nama iz nama nepoznatih razloga; ono što narušava naš mir i opuštenost. Samoća i praznina caruju atmosferom ove pesme; one su pojačane dvema slikama kruga ("prazan krug", "to te u krug vodi"), koji je metafora zatvorenosti i uzaludnosti.

Dva imperativa u tercinama, koji kao mostovi povezuju ove dve strofe ("zagledaj se", " i reci") poručuju: ako se obrati pažnja na sitne pojedinosti ("tanke vlati", "nečem malom") uspostaviće se kontakt sa ambijentom, svetom i životom. Poslednji stihovi o obraćanju nečem malom izražavaju težnju da se čuje (oseti) život prirode ("šumno"), zvuci prirode kao mogućnost komunikacije čoveka i prirodnog okruženja i kao mogućnost prevladavanja samoće. Poslednja slika ispunjena je letom ptica sa "plavog mira" (mirnog plavetnila neba) na tople boje suncokreta. I pored izvesnog osećaja zatvorenosti, prisutna je svest da nas očekuju prijatni zvuci prirode i njene tople boje.

___________________________

Stevan Raičković - Oprosti kamenu što čuti

Oprosti kamenu što ćuti
Oprosti što tajnu sakriva:
Kako ti se nad umom sliva
Samoća i teku minuti

Kap po kap u prazan krug
Što se širi ko vid pred strahom.
Oprosti ptici koja i dahom
Hoće da ti postane drug.

Oprosti senci što te prati
I vetru što te u krug vodi.
Zagledaj se u tanke vlati

I reci nečem malom: hodi
Šumno kao što ptice slete
Sa plavog mira na suncokrete.

__________________________________

Stevan Raičković, svoj prvi zrak sunca ugledao je u mestu nedaleko od Kučeva, Neresnici, 5. jula 1928. godine. Formalno obrazovanje stekao je na nekoliko lokacija, u Senti, Kruševcu, Smederevu, a u subotičkoj Gimnaziji je maturirao. Kao sedamnaestogodišnjak objavljivao je svoja prva pesnička dela, studirao je Filološko-umetnički fakultet u Beogradu, radio je u literarnoj redakciji Radio Beograda, bio urednik u izdavačkom preduzeću "Prosveta", redovni član Srpske akademije nauke i umetnosti od 1981. godine. Čovek posebnog misaonog kova, briljantne jezičke virtuoznosti, kreator okvira u kojima prirodni elementi - trava, kamen, reka imaju svoju smislenu nit sa najdubljim društvenim morama – usamljenošću, besmislom, otuđenošću, smrću, trošnim ljudima i uspomenama. Čeprkanje po biografskim činjenicama Stevana Raičkovića, u obilju pesama, radnih angažmana ne dolazi do onog često esencijalnog pogona umetnosti - ljubavi. Pesme protkane crnim koncima tamničarskog zadaha, straha od neprijateljstva realnog sveta i željom za buđenjem u nekim novim društvenim prostorijama, gde se diše vazduh pun magije, nemaju vremena za ljubavne stihove. Kamen, drvo, uspavanka prepliću se i guraju u motivima Raičkovićevih pesama, a onda je sasvim neprimetno pred oči tragača glavu promolila pesma U mojoj glavi stanuješ.

Raičković je objavio oko dvadesetak zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Počeo je vrlo rano da piše. Prvu pesmu objavio je 1945. godine a zatim su sledile i ostale. Godine 1950. izašla mu je prva zbirka pesama Detinjstvo, da bi već sledećom knjigom pesama Pesma tišine iz 1952. bio primećen. Najpoznatije su mu zbirke: Pesma tišine, Balada o predvečerju, Kasno leto, Tisa, Kamena uspavanka, Prolazi rekom lađa, Slike i prilike i druge. Objavljivao je pesme u "Književnosti", "Mladosti", "Književnim novinama" i u "Politici". Pored poezije za odrasle, pisao je i priče i pesme za decu. Prva po redu knjiga namenjena deci bila je zbirka pripovedaka Veliko dvorište, a zatim zbirka pesama Družina pod suncem za koju je 1960. godine dobio nagradu "Neven". Poema Gurije bila je njegova treća knjiga po redu namenjena deci. Takođe je objavio prepeve modernih ruskih i slovenskih pesnika Sedam ruskih pesnika i antologiju Slovenske rime kao i niz eseja i zapisa o poeziji. Preveo je i Šekspirove sonete i Deset ljubavnih soneta, Frančeska Petrarke.

Stevan Raičković - Kamena uspavanka 

Stevan Raičković - Kuda potonu Pek 

Stevan Raičković - Male bajke

Stevan Raičković - Na kraju grada 

Stevan Raičković - Na septembarskoj plaži

Stevan Raičković - Septembar

Stevan Raičković - Umorna pesma

Stevan Raičković - Veliko dvorište