Stevan Raičković - Veliko dvorište

Stevan Raičković je autor zbirke pripovedaka i anegdota Veliko dvorište iz života bezimenog dečaka, koji je i pripovedač u tekstu. Veliko dvoršite je prvo ostvarenje od dvadeset psihološki i dramski zasnovanih priča. U kratkim, emotivno uzbudljivim proznim oblicima o dečaku, selidbi, lopti, hlebu, psu Žutku, tuzi, ocu, kući kraj reke Tise, evociran je snažnim doživljajem i lepotom pripovedanja, lirski „skriveni", ali stvarnono utemeljen svet.

Po­sve su to nejasna sećanja na detinjstvo bez radosnog ushićenja, praćeno indignacijom, ratom i glađu. Iskrena je naslovna priča o dvorištu kao simbolu prostranstva i poprištu dečjih igara, daleko od visokih zgrada iz kojih čoveku izgleda „kao da je sa svih strana opkoljen". Prva Raičkovićeva zbirka pripovedaka za decu Veliko dvorište otkrila je naratora velikog posmatračkog dara i izoštrenog sluha za šumove i zvukove u prirodi. Prisjećajući se doživljaja iz djetinjstva, Raičković je snažno oživio značajne momente iz ličnog života, a i iz života svojih vršnjaka za vrijeme Drugog svjetskog rata kao i nakon završetka tog rata. Posebno je važno da Raičković u ovoj zbirci o događajima i likovima razmišlja i kazuje kao dijete, pa su njegove naracije bliske djetetu ne samo zbog tematike i jednostavnosti pripovijedanja nego i zbog bliskosti pogleda na svijet. Jednostavno rečeno, pisac i njegovi mali čitaoci su ravnopravni sagovornici.

U predgovoru ove knjige, sam pesnik kaže: - I pre i posle moga rođenja moji roditelji su se stalno selili iz mesta u mesto, premeštani sa službom kao i toliki drugi učitelji. U jednom od njih sam se rodio. Taj događaj nada na dan 5. jula 1928. godine. Zbio se u selu Neresnici, kraj reke Peka, u Srbiji. Rodno mesto ne pamtim. Otišao sam iz njega kada sam imao dve godine. Od tada pa do dana današnjeg odvija se moje bezuspešno traganje za zavičajem.

Umesto jednog pronašao sam mnoge. Jedan od njih je Senta, kraj Tise, u kojoj sam proveo dobar deo detinjstva. Drugi je Beograd, u kome sam proćerdao svoju mladost, grad u kome odavna živim. Kao daleki magnet, osećam da me privlači crnogorski kamenjar, postojbina moga oca. I neka druga mesta dotiču se mog života kao zavičajne svetlosti ili senke. To su Bela Crkva, Subotica, Kruševac i Smederevo. Imam još dva, malo tajanstvena, zavičaja. Jedan je: ogromna Rusija, odakle su se moji nepoznati slovenski preci iz davnine uputili u ove krajeve. Drugi je: sićušna koliba kraj Dunava, u mestu Lavaču, sa zidovima od naboja i trščanim krovom, u koju se ponekad sklonim tako da niko ne zna gde sam.

Kad mi bude najteže u životu otići ću da vidim Neresnicu, odakle je sve i počelo. Inače, živeo sam kao i toliki drugi. Učio sam neke škole petnaestak godina i radio za hleb. Ovo drugo mi ne gine do kraja života. Jedan vedriji deo mog potucanja, sa nekim senkama rata, moje detinjstvo, opisano je donekle u pričama iz Velikog dvorišta. Neki čydniji i tajanstveniji predeli iz moje detinjske mašte našli su svoje mesto u stihovima iz Gurija i Družine pod suncem. Život moga srca nalazi se razbacan u Pesmi tišine, Baladi o predvečerju, Kasnom letu, Tisi i Kamenoj uspavanci. Tako je bar za sada.

Priče iz ove zbirke mogle bi se, uslovno, podeliti u tri grupe. Prvu grupu čine preseljenja, drugu rat a treću vode. Naravno, kao ni jedna druga podela, ni ova nije idealna, ali budući da podele olakšavaju preglede i izučavanja, i mi smo pribegli ovoj.

Preseljenja - U prvu bi spadale one u kojima se govori o čestim preseljavanjima dečakove porodice, to jest o prisilnom napuštanju poznatog ambijenta i upućivanju u novi gde se trebalo privikavati na drugačije uslove života (Selidba, U novom gradu, Veliko dvorište). U svakoj od ovih priča nizom detalja ilustrovano je kako dečak doživljava rastanke sa starim krajem i drugovima i kako prihvata ili ne prihvata sve ono sa čime se susreće u novoj sredini. Kad dođe vreme da se rastane sa poznatim i da krene u nepoznato, senzibilni dječak se uvek pita da li će y novom mestu naći dobre drugove, to jest kako će biti primljen u društvu dečaka neke nove ulice ili naselja.

Likove iz detinjstva dečak pamti, uglavnom, po njihovom karakterističnom ponašanju. Nezaboravni su za njega, na primer, piljarica RozaNeni koja mu svaki put kad uđe u njenu prodavnicu da kupi namirnice, daruje i šolju bundevskih semenki i komšija, profesor Poklepović, koji se u svom dvorištu ponaša sasvim drugačije nego u školi gde među decom, svojom strogošću, širi strah i izaziva odbojnost.

U priči Veliko dvorište „nalazi se jedan detalj kojim se ukazuje na veliku razliku između uslova u kojima je proticalo piščevo djetinjstvo i onih u kojima živi njegov mali sin Miloš. Dok je pisac u djetinjstvu za igru imao prostrana dvorišta i brojne drugove, dotle njegov sin, zatočen u gradskom soliteru, u nedostatku društva, igra se sa svojom sjenkom i mačuje se sam sa sobom. Ovaj primjer pokazuje da, iako se Raičković nije podrobnije bavio problemom zatočeništva savremenog djeteta, kao, recimo, Grozdana Olujić, on je među prvim našim piscima koji su uočili i apostrofirali to pitanje".

Rat - Drugu grupu čine priče sa ratnom tematikom (Kornjače, Hleb, pas i dečak, Priča o patki, Prva zarada drvene Marije, Priča o mom ocu, Tuga). Za vreme Drugog svjetskog rata Raičković se pa ostalim članovima porodice odselio u očev zavičaj, to jest u Crnu Goru gde je tada vladala glad. Bolna su dječakova sjećanja na te godine kada u kući nije bilo ni hljeba i kada je majka sve činila da prehrani porodicu. U piščevim uspomenama majka je oličenje vitalizma, za razliku od oca koji se u složenim ratnim prilikama prosto izgubio i nije bio u stanju da zaradi ni za hljeb.

Pisac kaže: - Da nije bilo majke mi bismo svi pomrli od gladi. Tako mi se sad čini. (Majko, hvala ti što smo ostali živi!) Ona je u ranu zoru sa desetak kutija šibica odlazila u jednu daleku vodenicu. Tu je čekala čitav dan i od seljaka, koji su mleli, za kutiju šibica dobijala po šakudve kukuruznog brašna. U mrak se vraćala umorna kući sa malim zavežljajem i mi smo svi kao gladni vrapci obletali oko nje dok je kuvala kačamak.

Glad prisiljava dečaka da ispred psa uzme komad hleba (Hleb, pas i dečak), a ona, takođe, nagoni dečaka i njegovog brata da ceo dan po kamenjaru sakupljaju kornjače da bi ih zamenili za vrećicu makarona ili pirinča kod italijanskih vojnika. Golemo razočarenje doživljavaju dječaci kad im vojnici saopšte da to nisu kornjače za jelo (Kornjače). Želja da u ratu pomogne svojim roditeljima u obezbeđivanju sredstava za život pobeđuje strah pred opasnošću i pokreće naratora da, iako iznuren preležanim tifusom, preskoči žičanu ogradu zgrade u kojoj se nalaze bugarski okupatorski vojnici i nabere korpu ranih trešanja da bi ih prodao na pijaci i svojom zaradom pomogao roditeljima da prehrane porodicu - Prva zarada drvene Marije.

Siromaštvo tera dječaka i njegovog brata da razmišljaju o tome kako da zadave patku prije nego što je uhranjena da bi što prije došli do masnog zalogaja o kome danima sanjaju - Priča o patki. Istinsku tugu Raičković i članovi njegove porodice osetili su kada su, jedno za drugim, uginula tri praseta koja su dobili na poklon od očevog kolege koji je želio da im pomogne da se prehrane te zime. Nada da će bar za taj period imati mesa za ishranu pokopana je zajedno sa prascima koje je odnijela opaka bolest - Tuga. Navedene Raičkovićeve priče toliko su uvjerljive da ih čitalac doživljava kao preslikanu stvarnost. Radojica Tautović napominje da Raičković, za razliku od mnogih dječjih pisaca, "ne stavlja detinjstvo pod stakleno zvono šarene laže, on ga smešta usred istinskog sveta".

Raičkovićevi dečaci - ponekad preduzimaju radnje za koje znaju da nisu časne, ali takvi njihovi postupci prouzrokovani su nedostojnim ponašanjem odraslih. Tako, na primjer, u Priči o pet cjepanica i jednoj koki oni kradu komšijinu kokoš i prave od nje obilan ručak da bi se osvetili zlom čoveku koji im i u vremenu opšte oskudice krade drva pripremljena za zimu.

Vode - Vode ili, bolje rečeno, reke su od ranog detinjstva privlačile Stevana Raičkovića. O tome svjedoči treća grupa njegovih priča (Vode i godine. Kuća kraj Tise, Jedne jeseni na Lavaču, U lovu na sardele. Iako u dvije poslednje priče pisac ne govori o detinjstvu, u njima i deca čitaoci mogu naći mnogo zanimljivog.

Sa posebnom toplinom izložene su fabule priča Dečak u prozoru i Dima, koje se nalaze na početku ove knjige. U prvoj priči evocirana su Raičkovićeva sećanja na bolest u detinjstvu, roditeljsku brigu u vreme te bolesti, čežnju da izađe iz zatvorenog prostora među svoje drugove. Pisac slika težinu bolovanja ljeti kada su sva deca u dvorištima i na ulicama, a bolesno dete mora da boravi samo u kući. Za vrijeme bolovanja svijet se posmatra kroz prozor isturen prema ulici, a izolovanost od djece i igre prihvata se sa velikom tugom.

Priča o maštovitom šestogodišnjem Dimi je jedna od najuspjelijih u ovoj zbirci. Raičković se ovdje „najviše iskazao kao darovit dječji pisac, jer svijet tumači onako kako ga vidi šestogodišnje dijete". Dima svojim vršnjacima priča o sebi kao odraslom, što njih zadivljuje. Zanesen maštom, on zamenjuje periode života pa kod njega odraslost prethodi detinjstvu umesto da sledi iza njega. Ta okolnost omogućava da u priči Dima može da bude veliki, da učestvuje u ratu, da nosi barjak, da bude pogođen iz topa i da ipak ostane živ.

Sećanje na Dimine priče dato je vrlo slikovito: - Pre mnogo godina napalo me je desetak hajduka. Nosio sam jednu vreću zlata i hteli su da mi je otmu.. Ja sam bio na konju. Tada nisam ovako izgledao. Bio sam visok i jak kao sad Jovin tata. Ja jurim na konju, oni za mnom. Njih je deset, a ja sam. Oni imaju puške, a ja nemam. Jurili me ceo dan i moj se konj umorio. Onda ja zaustavim konja i popnem se na drvo. Kad su hajduci došli ispod drveta, ja skočim na njih i sve ih poubijam golim rukama.

Čudnovati dečak Dima često je iznenađivao svoje vršnjake. Jednom je doneo kutiju sa starim fotografijama i, pokazujući jednog brkatog vojničinu, tvrdio da je to on kad je bio u ratu. Mada Dimini vršnjaci ovu izmišljotinu prihvataju kao istinu, pisac ne dozvoljava da njihova iluzija ostane neokrnjena. Ha kraju ove priče Raičković nas obaveštava kako se u tom momentu njima prikrala njegova majka i, kad je videla kakvu im fotografiju pokazuje Dima, ona se s teškom mukom povratila od smijeha izazvanog Diminom lagarijom. Pisac tada nije mogao da shvati zašto se majka smije, pošto su za njega, kao i za njegove drugove, Dimine priče bile sasvim uverljive.

Čini se da autor ovih priča ima nešto zajedničko sa dječakom Dimom, jer on, kao i njegov mali junak, za svoje priče stalno daje dokaze stvarne ili izmišljene. Raičković u svojim pričama često poseže za detaljima koji te priče čine realističnim. 

Osim toga, priče iz Velikog dvorišta saopštene su u prvom licu, što predstavlja osoben vid njihove intimizacije. Prisustvo autobiografskih elemenata u pričama iz Velikog dvorišta Raičković i sam ističe.

Spomenuta knjiga je čitava autobiografskog karaktera. Dvadeset priča koje se u njoj nalaze samo su pojedini trenuci mog detinjstva. Raičkovićeva knjiga Veliko dvorište je kompleksna slika jednog detinjstva. Kazivanja o njemu data su lirski toplo i izražajno, a slike velikih i malih događaja deluju snažno i sugestivno.

Dečak u prozoru - Dečak leži bolestan kod kuće ušuškan ispod debelih jorgana i ćebeta. U poset mu dolazi doktor Prekajski, meri mu temperaturu i pregledava grlo. Piše mu neke recepte za ozdravljenje i odlazi. Dečaku sporo prolaze dani otkako je bolestan. Brat i sestra mu ne ulaze u sobu, a on leži pod gomilom ćebeta, jorgana i kaputa i ćuti. Mama mu donosi sirupe i supu. Napolju pada sneg i hladno je, a dečak voli da mu mama namesti da gleda van kroz prozor ljude koji žure zasuti snegom.

Dima - Pravo ime mu je bilo Dimitrije, ali ga je mama zvala Dima. Stanovao je tada blizu dečaka u kući čiji su prozori oblepljeni plavom hartijom. Imao je samo majku koja je zorom odlazila da bogatašima pere veš. Za to vreme je Dima boravio s dečakom na stepeništu, igrao se po dvorištu, jurio za pilićima, a u dečakovoj kući se i hranio. Sve to je bilo pre rata, kada je pripovedač imao oko pet godina, a Dima je bio godinu stariji. Bio je sitan kao gliša kojeg crtaju deca, ali brz i živahan. Dima je bio najčudniji među decom koja su se okupljala u dvorištu. Sva deca su imala obične dečje razgovore, samo je Dima pričao kako je bio u ratu, bio ranjen, pa kako su ga jednom napali hajduci. Jednom je doneo sliku svoga dede i rekao da je to on sam dok je bio vojnik. Kada je dečak otputovao iz tog grada, najviše mu je bilo žao što više nikada neće da vidi Dimu.

Selidba - Jedne novembarske noći, otac je došao sa vesti da je dobio premještaj. Bio je učitelj i morali su da sele u novi grad. Dečak tu noć nije spavao od neizvesnosti kako će da izgleda novi grad. Cela porodica je sledećih nekoliko dana bila zaposlena pakiranjem stvari. Poslednju noć u gradu proveli su kod najboljih prijatelja i porodice, jer su s njima sav nameštaj prebacili na železničku stanicu. Na dan polaska dečak je otrčao niz ulicu da se pozdravi s drugovima Cimom, Moldovanom i Joškom. Otišao je da se pozdravi i s Dimom, a izišao je uplakan i neutešan.

Porodica je napustila grad vlakom. Dečak je promatrao nepoznate krajeve kroz prozor. U novi grad su došli u noć, a proveli su ju u hotelskoj sobi. Dečak je prvi put bio istinski tužan jer je osetio kao da mu je neko nešto oduzeo.

U novom gradu - Dečakov otac je dobio nameštenje školskog upravitelja u školi "Sveti Sava". Porodica je dobila smještaj unutar škole, s dva prozora koja gledaju na ulicu. Dečak prvo vreme nije uopšte izlazio iz kuće. Majka mu je jednog dana dala novac da u piljarnici do škole kupi luk i krompir. U piljarnici je radila teta Roza-neni, rumena bakica, koja mu je uvek davala i šoljicu bundevinih semenki. Te zime nije stekao prijatelje jer su živeli na periferiji zajedno s nadničarima, slugama i radnicima. Zato je jedva čekao proleće da može da se igra napolju i da stekne nove drugove. Deca su izlazila van, igrali su se klikera u dugmad, klis i razne igre sve do u sumrak. Kada je došlo leto, škola se raspustila. Sada je dečak imao celo školsko dvorište za igru. Igrali su nogomet on i njegov stariji brat protiv braće Bane i Vuke. Igrali su tako krpenjačama na dva gola do mraka. Njih četvorica su se jednog prepodneva popeli na školski tavan i tamo pronašli razne ostatke i uspomene mnogih školskih godina: predmeti od ilovače i gipsa, kocke od kartona, reljefi domovine, male crtane mape. Dečak je tog leta sam često išao onamo i nitko nije znao gde je. Novi grad mu se sve više sviđao, a u septembru je krenuo u prvi razred i napisao i prvo slovo.

Priča o lopti - U proleće, kada se otopio sneg, livada pored Tise pretvorila se u fudbalsko igralište. Ulica u kojoj je porodica stanovala nije bila duga, ali su tamo bile sve dvospratne zgrade i imala je mnogo stanovnika. Obično su se deca okupljala u dvorištu suseda i dogovarali se gde će i kako dalje. Svi ostali su imali fudbal i igrali ulica protiv ulice, samo oni nisu imali. Zato su odlučili da skupe 52 dinara i da je kupe i oni. Rešili su da u starom antikvaru prodaju biblioteku svojih zabavnika, a za njih su dobili dvadeseticu. Sav džeparac koji su dobivali od roditelja stavljali su u zajedničku kasu. No i dalje nisu imali dovoljno. Njihovom golmanu Čordašu na um je pala ideja da sakupe staro gvožđe i prodaju kovaču na periferiji. Posle dva meseca uspeli su da skupe potrebne pare i pošli zajedno do trgovine da kupe žut fudbal. Za tren su odjurili na livadu pored Tise, jedni su pumpali fudbal, drugi nameštali stative od kačketa i kaputa. Ali prilikom zašniravanja fudbala jedan od dečaka je slučajno gumu dotaknuo žicom i guma je pukla. Vratili su se pred sumrak kućama tako žalosni kao da im je netko umro.

O psu koji je možda putovao - U njihovo dvorište ušao je novi stanar, pas Žutko. Ubrzo se Žutko udomaćio i polako su ljudi počeli da mu bacaju hranu. Tako je postao i čuvar njihovog dvorišta. Dečak je počeo da se boji kako će pas da ode isto onako kako je u njihovo dvorište zalutao jednog avgustovskog prepodneva. Dečak bi ga često posmatrao kroz svoj prozor, a pas bi se sakrivao iza male ograde. Kada bi mu se prišuljao, morao je da pazi da ga ne uplaši. Voleo je da gleda Žutka kako zamišljeno gleda u daljinu, kao da je pre bio pas lutalica koji je video sveta. Zamišljao ga je kako ispraća beli parobrod, kako luta po Africi, kako sedi kraj nogu sladoledara. Njegovoj mašti nije bilo kraja. Polako mu se približio i iz repa mu povadio zeleni čičak. Svaki dan je to radio, dok se jednog dana njihov Žutko nije pokupio i nestao, isto onako kako se bio i pojavio.

Fijaker gospodina Lederera - Započela je nova školska godina. Deca u razredu već su se privikla jedna na druge. Jednog jutra pred školom se zaustavio crni fijaker. Iz njega je izašao jedan debeo čovek, a za njim sličan dečak. Obojica su se izgubila u školsku zgradu. Nedugo nakon toga, u razredu se pojavi školski poslužioc i pozove profesora van. Na povratku, s profesorom je u razred ušao i onaj dečak iz fijakera. Zvao se Đurika Lederer i bio je novi đak u razredu. Sin je gospodina Lederera, bogatog veleposednika iz Čoke preko Tise. Bio je smešten u drugu klupu da sedi s najsiromašnijim dečakom u razredu, Zekovićem. Đurika je delio svoju obilatu užinu s dečacima iz prve klupe. Uskoro su deca počela da iskorištavaju Đuriku. Jednom je Đuriki slučajno kapnula mast na Zekovićev kačket. Digla se opšta graja, na što je Đurika kupio sasvim novi, lepi kačket. Od tada su drugi počeli namerno da se nameštaju pod Đurikinu mastionicu. Tako je morao da kupi Čeraniću novi karirani sako, nakon što je „slučajno" njegov kaput uništen. Isto je pokušao i Čamprag kada je po zimskom kaputu prosuo čitavu mastionicu, optužujući za to Đuriku. Ovog puta razred nije stao na Čampragovu stranu i ceo zimu je morao da nosi kaput s masnom flekom. Kada bi časovi završili, svi su jedva čekali da s eskupe oko fijakera koji je došao po Đuriku. Neki bi se zakačili za zadnji kraj i tako se povezli do mosta preko Tise. Od tuda bi svako trčao svojoj kući.

Kornjače - Ratni vihor je skupio celu porodicu u bakinu kuću u planinskom gradiću. Pristizale su porodice stričeva, tetaka, a mnoge od njih dečak nije poznavao. Delili su se u tri skupine. Jedna je bila otac i njegova braća, koji su sedeli ćutke, žaleći za slobodom. Drugu grupu činile su žene, majka, tetke i strine. One su pričale o nezgodama i teškom putovanju koje su morale da prođu da bi došle do bakine kuće. Treća skupina su bila deca. Dečak pripovedač, najviše se sprijateljio s bratićem Nedjeljkom, Nedom kako su ga zvali. Njih dvojica najrađe su se igrala na kućištu. Bilo je to skrovito dvorište gde je trebalo da se sagradi nova kuća. Na kućištu su u to vreme šatore digla dva italijanska vojnika-konjušara. Jedan se zvao Đovani Palumbi, a drugi Đuzepe. Dok nisu bili vojnici bili su seljaci u svome kraju. Pokazivali su dečaku i Nedi fotografije svojih porodica. U to vreme u bakinoj kući počela je da se oseća glad jer je bilo puno usta, a do hrane se dolazilo teško. Stoga je jedne večeri između dečaka, Nede i konjušara pao dogovor da dečaci skupe vojnicima dva džaka puna kornjača, a oni će im zauzvrat da daju džakče makarona ili pirinča. Za dogovor je znala samo baka, koja ih je sledeće jutro ispratila s praznim džakovima. Ceo sunčani dan trajala je potraga i nakupili su dva džaka kornjača. Kada su ih doneli vojnicima, oni su rekli da to nisu kornjače za jelo i da im je sve bilo uzalud. Tužni i smoreni bacili su džakove u jedan kutak bakine kuće i pošli da spavaju. Probudila ih je buka ukućana, koji su jurili po dvorištu hvatajući kornjače. Nitko nije znao da su ih dečaci dovukli, ali su posumnjali, pa su dečak i Nedo zato morali da sami pokupe sve kornjače i da ih puste na kamenjar.

Hleb, pas i dečak - Porodica je živela u novom gradu, daleko od Tise na koju se dečak tako navikao. Jedne noći u kuću su im upali uniformisani ljudi i počeli da im iznose stvari. Majka je htela da pod dečakov kaput sakrije plavu vazu koju je tako volela, ali se on spotaknuo i razbio vazu. Počeo je rat. Od tada je počelo teško razdoblje za sve. Dečak je bio gladan, mršav i bos. Kod kuće su se danima hranili kuvanim dulekom. U kući do njih živeo je železničar sa svojom porodicom, a pričalo se da mu trgovina ide dobro i da ne oskudevaju. Železničarev sin Milan bio je dečakov poznanik. Išao je u prvi razred gimnazije, a dečak u drugi. Milan je pao matematiku pa je železničar zamolio dečaka da pomogne Milanu da nauči za popravni. Sedeli su u Milanovoj kuhinji, a dečaku se vrtelo od toplote i gladi, a ni Milan nije bio bistar pa je dečaku bilo teško da mu objasni neke stvari.

Milan je rekao da ide u klozet. A u dvorištu je imao psa Kiću, kojemu je bacio zagriženi hleb. Dečak je gledao u hleb koji je stajao desetak metara od Kiće i na kraju pogodio psa kamenom i uzeo sam da jede hleba. Počeo je da plače dok je Milan i dalje bio na klozetu, pa ga nije video.

Priča o patki - Živeli su u deda Tozinoj kućici. Mama se s pijace vratila noseći patku. Svi su već bili željni da se oslade, ali su morali da čekaju da ugoje patku pa da ju onda pripreme. Zadaća je pala na dečaka. Svaki dan ju je šopao kukuruzom, a ukućani su stajali i gledali da se patka ne bi ugušila. Bili su toliko gladni da im se dan kada su planirali da je zakolju činio predalekim. Dečak i njegov brat su nestrpljivi jedan dan hteli da je udave pa da kažu da se udavila od kukuruza. Nisu imali hrabrosti ni jedan ni drugi, a patka je i dalje bila na životu i čekala dan kada će da je zakolju.

Tuga - U leto, jedne zore, netko im je zakucao na prozor. Jedan čovek je u džaku doneo je tri mala praseta od učitelja Krsta kojemu se oprasila krmača. Bila su u džaku tri praseta, belo, žuto i crno. U dvorištu pod stepeništem nalazila se mala niska prostorija koju su raščistili za prasce. Dečak je po čitav dan gonio Žuću, Crnog i Belog, a praseta su rasla. Ali jednog jutra Beli nije hteo da jede, a sledećeg jutra je uginuo. Saznali su da vlada velika stočna zaraza. Ubrzo su otišli i Žućo i Crni. Dečakovoj tugi nije bilo kraja.

Prva zarada drvene Marije - Dečak je čuo roditelje kako razgovaraju da im deca ništa ne zarađuju i da su kao drvene Marije. Njega je to pogodilo pa je odlučio da donese novaca u porodicu. Došao je do najveće zgrade u kraju, do zgrade Monopola, došunjao se do ograde i otišao da bere zrele trešnje, iako su nedaleko spavali okupatori Bugari. Dok je tako brao trešnje, naišao je bugarski stražar, dečak je skočio na travu i počeo da beži. U dvorištu kuće je sakrio torbu s trešnjama, a ujutro je krenuo prema stočnoj pijaci. U torbu je držao novinske fišeke u kojima se nalazilo po dvadesetak trešanja. Stao je da uzvikuje da prodaje trešnje po dvadeset dinara. I tako malo pomalo prodao je sve. Slučajno je sreo majku kojoj je tutnuo trešnje u ruke. Kada je prošao, video je majku kako briše suze u očima. Doneo je zaradu tek kasno navečer kući, a otac ga je zbunjeno gledao.

Priča o pet cepanica i jednoj koki - Bio je rat i otac nije mogao više da bira stan na periferiji s velikim dvorištem. Sada su dobili stan u jednom nedovršenom naselju. Bližila se zima, a majka i otac su odlučili da umesto zimskih kaputa za dečaka i brata, kupe metar drva. Tako se u njihovom dvorištu zatekao metar bukovih cepanica. Dečak ih je slagao u kocku i svako je znao točno broj cepanica u dvorištu. Jedno jutro nestala je jedna, sledeće još jedna i tako tri cepanice. Nisu znali ko ih krade. Držali su i stražu i jednu noć dečak i brat videli su suseda Grgura kako prebacuje ruku preko ograde i nosi cepanicu. Dečaci su smislili osvetu, da susedu za cepanice ukradu kokoš. Namamili su je u svoju kuću, a kad se tata vratio, na stolu ga je dočekao lonac supe i pržena kokoš. Rekli su ocu odakle im. Vikao je na njih, ali pošto je koka već bila pečena, nije imao šta da im više kaže. Sledećeg jutra više nije nestala ni jedna cepanica.

Priča o mom ocu - Dečak već kao odrastao priča o sećanju na svog oca, kojeg je posetio. Kaže za oca kako je bio nespretan i kako bi pomrli od gladi za vreme rata da nije bilo majke. Ona bi u zoru pošla s desetak kutija šibica na daleku vodenicu i tamo bi za šibice dobila kukuruznog brašna. Vraćala se kući u mrak i spremala im kačamak. Prodala je svoje svilene marame, par metara platna i omiljene haljine koje nije htela da nosi. Za pare koje je dobila mislila je da kupe svinjče.

Otac je jedno jutro pošao na stočnu pijacu, ali se nije vratio sa svinjčetom, nego sa dva jarca. Nije to bila sreća za porodicu, jer su dobili samo kilu loja, a sušena rebarca nisu bila baš ni ukusna ni mesnata. Bilo je to jedno teško sećanje na dečakovog čudnog i nespretnog oca.

Baha - Kada je dečak posle rata prvi put navratio u gradić na Tisi, raspitivao se za Bahu. On je bio poštarev sin, koji se često kroz ulicu vozio na očevom biciklu, a na glavi imao plavu kapu sa širitom. Voleo je da luduje na tatinom biciklu i tako pobirao smeh i frulanje prolaznika. Kući bi se vraćao da pobere porciju od tate. Dok su igrali nogomet pored Tise, Baha je bio golman ali je redovno kasnio. Nije bio tome kriv, jer je majci pomagao u parnom mlinu. Njegovim dolaskom ceo tim bi živnuo, a kada bi Baha padao, iza njega se belio dim od brašna. Voleo je da se prenemaže kada bi dobio udarac i bio je čudan. Mladić je Bahu posle rata video jednom i to na biciklu, a na glavi poštarska kapa s petokrakom. Sada je i on bio poštar.

Vode i godine - Dečak se seća kako je molio školskog poslužioca Dimitrija, Mitiju, da ga vodi na Pek da peca žabe. To je jedno od sećanja koje pripovedača vežu uz vode, koje je tako voleo. Kada se porodica odselila u ravničarsko mesto, susreo se s vodom Nerom. Tamo gde ne bi bilo reka, boravio bi na veštačkim jezercetima. Takvo je bilo i jezero Fehir-bačija. Bilo je tamo šarana, pa su dečaci nosili korpe da ih hvataju, iako to nisu smeli. Ali nikada ništa nisu uhvatili.

Kuća kraj Tise - Nova porodična kuća nalazila se uz samu obalu Tise. Kada bi otišao do reke, dečak bi shvatao da reka nije bila onako bela kako se činila kada ju je promatrao s tavanskog prozorčeta. Ipak, dečak je bio opčaran rekom i često je znao da ostane pored vode do samog sutona. Jednog dana video je na drugoj obali ljude koji pecaju, pa je poželeo da uradi isto. U malom dućanu gde se porodica snabdevala namirnicama kupio je pecački pribor. Prvi dan svog ribolova doživeo je neuspeh. Kući se vratio u suton a otac mu se smejao zato što na udicu nije stavio nikakav mamac, pa zbog toga nije ništa ni ulovio. Dečaku je to značilo novu nadu, jer je znao kako će nešto da ulovi ako upotrebi mamac. Jedva je čekao novi dan da ulovi nešto. Pošlo mu je za rukom da uhvati malog crvenkastog šarana, kojeg mu je majka ispržila za ručak. Od tada je još više čekao svaki novi dan kada će moći na Tisu da peca i uživa u reci.

U lovu na sardele - Tog leta mladić je živeo na ostrvskom gradiću na moru. Bio je to stari gradić sagrađen od starog kamenja, u kojem je živeo kod starog siromašnog čoveka. U blizini te kuće nalazila se kuća ribara Carića. Jedan od Carićevih sinova bio je Vinko, poznat po celom gradiću. Tih noći Carići su očekivali noć bez meseca da mogu u lov na sardele. Mladić je dobio poziv od Vinka da pođe s njim u lov. Bile su tri barke, a mladić je bio u onoj s Vinkom. Pošli su u suton i svako je poneo zamotuljak s hranom. Vinko je napeto čekao s petrolejskim fenjerom, jer bi se ribe u noći bez meseca okupljale pod barke, prizvane svetlosti fenjera. Skupilo se mnogo jata sardela, ali su se pojavili i delfini koji vole da jedu sardele. Za ribare je to bio strah jer su mogli da pocepaju mreže i celi ulov im je mogao pobeći. Mladić je uspeo da rastera delfine, a ostali ribari su smatrali da im je upravo on doneo sreću te noći.

Jedne jeseni na Lavaču - Lavač je bilo malo ribarsko područje na Dunavu, gde je pripovedač stigao u kasnom oktobru. Živeo je u kućici prekrivenoj trskom. Imao je komšiju, čika Milu, viskog i mršavog starca. Bio je najstariji ribolovac u tom delu Dunava. Kada je otišao u penziju, prijatelji su mu napravili lepu kuću na Lavaču. Tu je živeo sa svojom ženom, tetka Anđom.

Mladićevi dani na Lavaču izgledali su isto. Uređivao je kuću, jeo iz konzerve i pecao. Pokušavao je tako jednom da okuša sreću u lovu na neku veću ribu. Iza leđa mu se pojavio čika Mile koji mu je predložio da pođe s njim u lovu na somove. U noć su krenuli s kabanicom i šeširom. Pristali su uz kamenje i krenuli da pecaju. Uspeo je da upeca soma. Sutradan je mladić pola ribe odneo čika Mili i Anđi, a od polovice sebi skuvao gustu čorbu. I sledećih noći pošli su u lov na somove, a jedne večeri su uspeli da upecaju i soma od dvanaest kila. Nakon toga su otišli u Milinu kuću i seli da popiju rakiju koja se čuvala za posebne događaje.

Veliko dvorište - Pripovedač živi na vrhu jedne visoke kuće u centru velegrada. Sad je već imao sina Miloša i ženu. Često je posmatrao sina kako se igra, a često mu je ličio na Davida koji se borio s Golijatom. Setio se kako je sa svojim ocem uvek živeo u nekim zabačenim gradićima i to u predgrađima. Uvek su imali veliko dvorište u kojem je mladić voleo da provodi po čitave dane. Sećao se svake cigle, svakog dvorišta. Mladić otkriva kako je u svakom novom dvorištu bio opčaran prirodom i kako je boleo proleće. Setio se i svog profesora Poklepovića koji je izgledao kao drugi čovek dok ga je kroz živicu promatrao u svakodnevnom izdanju. Bilo je u velikom dvorištu i tužnih prizora, poput onog kada je kod njih došao stric Vasilije, otpušteni zatvorenik. Robovao je tri godine kao komunista. Stric je tamo bio bijen i nije više mogao sam da hoda, pa bi sedeo u starom naslonjaču pod granatom kajsijom. Posle nekoliko godina poginuo je kao partizan u ratu. Tu završavaju i pripovedačeva sećanja na detinjstvo i odrastanje.

Stevan Raičković - Veliko dvorište - verzija 2

Stevan Raičković - Veliko dvorište - verzija 2 pdf

__________________________________

Stevan Raičković, svoj prvi zrak sunca ugledao je u mestu nedaleko od Kučeva, Neresnici, 5. jula 1928. godine. Formalno obrazovanje stekao je na nekoliko lokacija, u Senti, Kruševcu, Smederevu, a u subotičkoj Gimnaziji je maturirao. Kao sedamnaestogodišnjak objavljivao je svoja prva pesnička dela, studirao je Filološko-umetnički fakultet u Beogradu, radio je u literarnoj redakciji Radio Beograda, bio urednik u izdavačkom preduzeću "Prosveta", redovni član Srpske akademije nauke i umetnosti od 1981. godine. Čovek posebnog misaonog kova, briljantne jezičke virtuoznosti, kreator okvira u kojima prirodni elementi - trava, kamen, reka imaju svoju smislenu nit sa najdubljim društvenim morama – usamljenošću, besmislom, otuđenošću, smrću, trošnim ljudima i uspomenama. Čeprkanje po biografskim činjenicama Stevana Raičkovića, u obilju pesama, radnih angažmana ne dolazi do onog često esencijalnog pogona umetnosti - ljubavi. Pesme protkane crnim koncima tamničarskog zadaha, straha od neprijateljstva realnog sveta i željom za buđenjem u nekim novim društvenim prostorijama, gde se diše vazduh pun magije, nemaju vremena za ljubavne stihove. Kamen, drvo, uspavanka prepliću se i guraju u motivima Raičkovićevih pesama, a onda je sasvim neprimetno pred oči tragača glavu promolila pesma U mojoj glavi stanuješ.

Raičković je objavio oko dvadesetak zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Počeo je vrlo rano da piše. Prvu pesmu objavio je 1945. godine a zatim su sledile i ostale. Godine 1950. izašla mu je prva zbirka pesama Detinjstvo, da bi već sledećom knjigom pesama Pesma tišine iz 1952. bio primećen. Najpoznatije su mu zbirke: Pesma tišine, Balada o predvečerju, Kasno leto, Tisa, Kamena uspavanka, Prolazi rekom lađa, Slike i prilike i druge. Objavljivao je pesme u "Književnosti", "Mladosti", "Književnim novinama" i u "Politici". Pored poezije za odrasle, pisao je i priče i pesme za decu. Prva po redu knjiga namenjena deci bila je zbirka pripovedaka Veliko dvorište, a zatim zbirka pesama Družina pod suncem za koju je 1960. godine dobio nagradu "Neven". Poema Gurije bila je njegova treća knjiga po redu namenjena deci. Takođe je objavio prepeve modernih ruskih i slovenskih pesnika Sedam ruskih pesnika i antologiju Slovenske rime kao i niz eseja i zapisa o poeziji. Preveo je i Šekspirove sonete i Deset ljubavnih soneta, Frančeska Petrarke.

Stevan Raičković - Kamena uspavanka 

Stevan Raičković - Kuda potonu Pek

Stevan Raičković - Male bajke

Stevan Raičković - Na kraju grada

Stevan Raičković - Na septembarskoj plaži

Stevan Raičković - Oprosti kamenu što ćuti

Stevan Raičković - Septembar

Stevan Raičković - Umorna pesma