Stevan Raičković - Na septembarskoj plaži

Na septembarskoj plaži u Hercegnovom 1991. godine je poslednji napisani sonet (1991) u nizu soneta pisanih četiri decenije, od 1951, kada je napisao prvi sonet (Buket), i sakupljenih u više puta dopunjavanjoj knjizi Kamena uspavanka. Prvi je "napisan" u beogradskoj kafani, a poslednji na hercegnovskoj plaži.

Raičković je bio vezan za Herceg Novi, nekoliko decenija je u njemu svake godine provodio izvesno vreme (kupio je i stan iznad Tople), do 1979. dolazio je početkom jula a odlazio krajem avgusta, a od tada, od smrti supruge Bojane, ovde je boravio, uglavnom, u septembru. Tako se zatekao u Novom i u septembru 1991, u vreme kada su u blizini, na granici Crne Gore i Hrvatske, počinjala vojna dejstva. Jednog prepodneva stajao je sam na plaži (turisti su se davno razišli, deca su bila po školama, "a odrasli meštani, po običaju, nisu se ni doticali mora") i "zurio u nedaleki greben novljansko - igalskog zaliva iza koga se već danima gomilala nevidljiva hrvatska vojska". Tada je iznad plaže "u gromoglasnom brišućem letu preletela grupa jugoslovenskih vojnih aviona". Sve se dogodilo u magnovenju, iz pritajene tišine. "Imao sam osećaj da mi je čitav taj pakleni konglomerat zvukova projurio kroz sami mozak." Zatim se sve umirilo, još pritajenija tišina. Kako dalje navodi Raičković, u njemu su "kao nekakav eho pokrenut iz svega ovoga, koji je potrajao, odzvanjale reči". Ponavljao ih je glasno, što je inače činio kad je sam. Bile su to reči koje su se, bez olovke i hartije, okupljale u sonet Na septembarskoj plaži...

U čitavoj priči, važan je jedan komični detalj. Naime, pre nailaska aviona, Raičković se "enormno" namazao maslinovim uljem, uglavnom zato da bi pre planiranog povratka u Beograd sasvim ispraznio bočicu sa uljem. Tako namazan, bespomoćno je stajao na opusteloj plaži, za ulazak u more u toj situaciji psihološki nije bio spreman, a zbog ulja nije se mogao obući i pobeći sa tog, kako mu se činilo, "brisanog prostora". (Pod suncem i pod uljem, onako uspravljen, i bljeskav, imao sam u svojoj uobrazilji predstavu da sam u čitavom horizontu bio možda jedini orijentir, i meta.) - Čini mi se, da nije bilo ovih bizarnih okolnosti ne bi bilo ni ovog soneta, ispoveda se Raičković, pa zaključuje: - Eto šta sve može, ponekad, da se iščeprka iz samih temelja naše "uzvišene" poezije.

Raičković je ovde imao pravo da stavi ironične navodnike oko prideva uzvišena, ali da ipak pogledamo kakve je pesničke posledice imao opisani "heroizam" na plaži, izazvan silom maslinovog ulja.

Katreni soneta sastavljeni su od niza pitanja - da li da stojim? da li da bežim? da krenem Bogu? ili okrenem vragu? da maknem nekud nogu ili ostanem u svom tragu? - između kojih je, u zagradama, umetnuta izjava subjekta pesme da se, on, pomalo boji dok leži na pesku. Tako je, u nekoliko kratkih stihova (čitava pesma sastavljena je od sedmeraca, osim jednog osmerca - njihov ritam već odaje rastrzanost, nemir), naznačena atmosfera neizvesnosti i strepnje čiji oblak nije visio, pomenute godine, samo nad septembarskom plažom u Herceg Novom.

Drugi katren, međutim, vodi pesmu u neočekivanu dubinu i, čak, povezuje je, na neprimetan način, sa našom epskom poezijom. Peti i šesti stih izvode na scenu dramatičnu ljudsku dilemu graničnih situacija čoveka i društva: Bog ili vrag? Opis nastanka pesme pomaže da vidimo gde je vrag ("pakleni konglomerat"), a time se vidik okreće na epsku poeziju i kosovsko opredeljenje između carstva nebeskog i carstva zemaljskog. U osmom stihu dat je drugi deo pitanja "Da maknem nekud nogu / Il stojim u svom tragu?" (podvukao M. M.). Na prvi pogled čini se da je glagol stajati upotrebljen, u ovom obliku, da bi održao ritam i zadati metar. Ali, pošto je pesnik, u četvrtom stihu, već koristio osmerac, mogao je da ga uzme i ovde i da lepo napiše: "Il ostanem u svom tragu?" Takvo rešenje je logičnije i sa stanovišta konstrukcije rečenice. A mogao je, uostalom, da se nađe i neki drugi, možda neobičniji i zanimljiviji dvosložni glagol. Međutim, oblik trajnog glagola stojim upućuje na neminovnost, ali i čvrstinu koja je na tragu epskog stiha "na strašnu mjestu postajati". Ostanem je suviše tečno i lako, stojim povećava dramatičnost i, kako vidimo, višeznačnost pesme.

U tercinama nema pitanja, nema ni odgovora, mada se odgovor podrazumeva u kontekstu čitavog iskaza: sam na pustom žalu, "sa glavom koja strši", subjekat pesme čeka da se svrši "i ovo što ne poče". Dramska napetost, razapeta između odsečnih pitanja i odgovora kojih nema, čovek između jasnih a nevidljivih epskih dilema i nejasne a vidljive vlastite bespomoćnosti - u pesmi se postavlja na način klasičnih muzičkih kompozicija: ako u katrenima krešendo pitanja kreće ka klimaksu, koji je dostignut u prvoj tercini, onda je druga tercina vraćanje u osnovni tonalitet, uz razrešenje i mračno smirenje.

Još jedan detalj. U jedanaestom stihu pojavljuje se glagol loče. U prvi mah, njegova pojava izgleda neprimerena: napadan je, kao da iskače iz zgloba pesme. Možda je tu iz tehničkih razloga, zbog rime sa glagolom poče, ali upotrebom glagola lokati, uz oblak strepnje, koji su katreni nadneli, nad pesmu se nadvija i senka animalnog (loče životinja, ali "loče" i čovek - kad jezik hoće da naglasi animalnu dimenziju njegovu - a koji je tek registar kad i sunce "loče"!?). Ta senka je pojačana uvođenjem "zeva ale" (ili "zeva ala"!?) u naredni stih. Dakle, odličan primer kako rešavanje jednog tehničkog pitanja pesme (rima) može da se iskoristi za pojačanje njenog značenja.

Da se vratimo celini pesme. Ako uzmemo u obzir autorov opis njenog nastanka, vidimo da se iz sasvim banalnih i pomalo smešnih životnih okolnosti rodila dramatična pesma koja sa tim okolnostima ima veoma malo veze. I bez znanja o okolnostima njenog nastanka, pesmu za istorijska zbivanja vezuje njen naslov, kao sidro koje joj je osnova za let u metafizičke visine. (Uveren sam, čak, da ovaj sonet autentičnije prikazuje, u istorijskoj perspektivi, atmosferu vremena svog nastanka nego različiti dokumenti iz tog doba i iskazi istoričara.) Ali i sama za sebe, bez svega pomenutog, videli smo, pesma je puna značenja. Ako i nećemo da okolnostima njenog nastanka kontrastiramo izraz "uzvišena poezija", moramo reći da smo dobili visoku poetsku vrednost. U drugom kontekstu, Raičković je proces nastanka pesme opisao slično: "Da bi mogla prvo da se uobliči, a zatim i da opstane kao samostalna pojava ili stvar za sebe (podvukao S. R), ona je dematerijalizovala svog autora."

Stevan Raičković, kao ni većina pesnika, nema eksplicitno i celovito formulisanu poetiku. - Ne bih uopšte umeo sebe da zamislim kao pisca koji je svestan svoje poetike, koji svoju poetiku zapravo i ima, rekao je u knjizi Jedan mogući život. Ali iz niza njegovih tekstova mogli bi se izdvojiti elementi koji, koliko toliko, naznačuju poetiku.

Opis nastanka soneta Na septembraskoj plaži... sugeriše osnovni stav te poetike.

Kao što smo videli, sonet je prvo "napisan" u glavi, pa odatle "prepisan" na hartiju, stihovi su naglas izgovarani dok su nastajali, takoreći naslanjali su se na zvuk dok su se slagali u konačno oblik soneta. Po pesnikovom svedočenju, tako je, u glavi, bez hartije, nastalo još nekoliko njegovih soneta. Pošto ova pesma nije reporterski izveštaj sa lica mesta, gde je važno da se što detaljnije opiše dati događaj, a uopšte nije bitno kako se to čini, niti se ulazi u smisao događaja, a nastala je na licu mesta, gotovo kao i reporterski izveštaj - možemo zaključiti da su za njen nastanak bile potrebne dve stvari: prvo, osećanja, misli, sve zajedno povezano s rečima i naslagano u pesnikovoj glavi, u dubini, bez svesne forme i nekog reda; zatim, neki povod (događaj, pejzaž, situacija...) koji izazove te naslage da se, kompjuterskom brzinom, izvuku iz skladišta, okupe i slože u formu pesme.

Jednom naučniku - ili timu naučnika: psihologu, istoričaru, sociologu - bilo bi potrebno bar godinu dana proučavanja, anketiranja, prikupljanja građe da bi utvrdio ono što je pesnik dohvatio za par sati nastajanja soneta Na septembarskoj plaži... I bez njegovog podatka da su neke pesme nastale u glavi, iz različitih Raičkovićevih iskaza možemo zaključiti da pesnik radi intuitivno, da pesma, i kad se rađa dugo, i nastaje na hartiji, uvek se, na kraju krajeva, brzo i intuitivno složi u poetski rezultat. Može i pesnik da godinu dana prikuplja građu za pesmu, ali ako iz pesničkog kompjutera ne blesne trenutak intuicije koji osvetli tu građu - tu neće biti poezije.

Dakle, iz primera soneta Na septembarskoj plaži... možemo izvući dva poetička stava, koja je, u drugim kontekstima, formulisao i Stevan Raičković. Prvi je: stvarnost se vidi u poeziji, bez stvarnosti poezija ne bi bila to što jeste, ali je to prisustvo veoma složeno i realizuje se na različite načine. Pomešani su "imaginarni i realni život", čak su pomešani "stvarnost i poezija", citiram Raičkovića, "da mi se u daleko pretežnijem delu i najobičnije svakodnevice učini da je to dvoje apsolutno isto i da je između ova dva u suštini sasvim suprotstavljena pola izbrisana gotovo svaka granica". Drugi stav je da je poezija posebna vrsta (nevidljivog) rada. "Pesnikov rad na poeziji je skriveni posao."

Raičkovićev skriveni posao doveo je do takvih rezultata da ga danas vidimo veoma jasno i upečatljivo na pozornici istorije srpske književnosti dvadesetog veka.

Miroslav Maksimović, Beograd

________________

Stevan Raičković - Na septembarskoj plaži

U Herceg-Novom 1991.

Ne znam da li da stojim?
Ne znam da li da bežim?
(Ja se pomalo bojim
Na ovom pesku dok ležim).

Da li da krenem Bogu?
Ili okrenem vragu?
Da maknem nekud nogu
Il' stojim u svom tragu?

Sam nasred žala
Sa glavom koja štrči
Pod suncem što je loče:

Kao u zevu ala
Ja čekam da se svrši
I ovo što ne poče.

___________________________________

Stevan Raičković, svoj prvi zrak sunca ugledao je u mestu nedaleko od Kučeva, Neresnici, 5. jula 1928. godine. Formalno obrazovanje stekao je na nekoliko lokacija, u Senti, Kruševcu, Smederevu, a u subotičkoj Gimnaziji je maturirao. Kao sedamnaestogodišnjak objavljivao je svoja prva pesnička dela, studirao je Filološko-umetnički fakultet u Beogradu, radio je u literarnoj redakciji Radio Beograda, bio urednik u izdavačkom preduzeću "Prosveta", redovni član Srpske akademije nauke i umetnosti od 1981. godine. Čovek posebnog misaonog kova, briljantne jezičke virtuoznosti, kreator okvira u kojima prirodni elementi - trava, kamen, reka imaju svoju smislenu nit sa najdubljim društvenim morama – usamljenošću, besmislom, otuđenošću, smrću, trošnim ljudima i uspomenama. Čeprkanje po biografskim činjenicama Stevana Raičkovića, u obilju pesama, radnih angažmana ne dolazi do onog često esencijalnog pogona umetnosti - ljubavi. Pesme protkane crnim koncima tamničarskog zadaha, straha od neprijateljstva realnog sveta i željom za buđenjem u nekim novim društvenim prostorijama, gde se diše vazduh pun magije, nemaju vremena za ljubavne stihove. Kamen, drvo, uspavanka prepliću se i guraju u motivima Raičkovićevih pesama, a onda je sasvim neprimetno pred oči tragača glavu promolila pesma U mojoj glavi stanuješ.

Raičković je objavio oko dvadesetak zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Počeo je vrlo rano da piše. Prvu pesmu objavio je 1945. godine a zatim su sledile i ostale. Godine 1950. izašla mu je prva zbirka pesama Detinjstvo, da bi već sledećom knjigom pesama Pesma tišine iz 1952. bio primećen. Najpoznatije su mu zbirke: Pesma tišine, Balada o predvečerju, Kasno leto, Tisa, Kamena uspavanka, Prolazi rekom lađa, Slike i prilike i druge. Objavljivao je pesme u "Književnosti", "Mladosti", "Književnim novinama" i u "Politici". Pored poezije za odrasle, pisao je i priče i pesme za decu. Prva po redu knjiga namenjena deci bila je zbirka pripovedaka Veliko dvorište, a zatim zbirka pesama Družina pod suncem za koju je 1960. godine dobio nagradu "Neven". Poema Gurije bila je njegova treća knjiga po redu namenjena deci. Takođe je objavio prepeve modernih ruskih i slovenskih pesnika Sedam ruskih pesnika i antologiju Slovenske rime kao i niz eseja i zapisa o poeziji. Preveo je i Šekspirove sonete i Deset ljubavnih soneta, Frančeska Petrarke.

Stevan Raičković - Kamena uspavanka 

Stevan Raičković - Kuda potonu Pek

Stevan Raičković - Male bajke

Stevan Raičković - Na kraju grada

Stevan Raičković - Oprosti kamenu što ćuti

Stevan Raičković - Septembar

Stevan Raičković - Umorna pesma

Stevan Raičković - Veliko dvorište