Stevan Raičković - Kamena uspavanka

U svojo najcelovitijoj zbirci iz 1963. godine Kamena uspavanka Raičković grad naziva "usnulim kavezom" u kome zveri i ljudi noću sklapaju savez. Naša srca i um postaju džungla u kojoj se bore lav i slavuj, a naša duša je puna majmuna i zmija. Zato pesnik vapi za tišinom kao u sonetu Kamena uspavanka. Metafora u naslovu u svom oksimoronskom spoju sadrži tišinu i pesmu koja vodi u san, dakle kamena uspavanka je ćutanje sliveno u pesmu, lirska slika tišine kojoj kontrastira apokaliptična slika savremenog sveta (crna vode u beličastoj peni i most izvijen nad ambisom).

Prolaznost i smrt su dominantni motivi u ovoj pesmi. Smrt je svuda i u svemu bez izgleda da se bilo ko ili bilo šta uzdigne iznad nje. Svestan toga, Stevan Raičković oblikuje pesmu u sonet, u kojoj se obraća svemu što je esencija života i što ima oblik nekog trajanja pa i onda kada su u pitanju prolazne stvari i kratkovečne manifestacije života. Pesnikovo obraćanje konkretnostima iz prirode ima inotanaciju izvesnog opraštanja od svega što je na neki način bilo od bilo kakve važnosti za njega ili čoveka uopšte. Prvenstveno se tu misli na pojedinosti iz stvarnog života koje su donosile sreću i život činile lepšim i punijim, iako se trajanja nekih od njih meri minutima. U prvoj strofi pesme pesnik se obraća čoveku, ljudima uopšte. One ne imenuje prostore iz kojih ljudi potiču, njihovu nacionalnost ili boju kože, niti ih razvrstava po dobu, ili pak životnom učinku. Nezavisno od svega toga, obraća se ljudima, dobrim, gorkim i zanesenim.

Svi su oni različitog uzrasta, izgleda, svi zemnici, svi predodređeni na kopnjenje i nestajanje. A posto smrt briše i uzrast i pol, oblik i pokret, trenutak sreće, ushita i bola, to bi trebalo da svako završi u situaciji u kojoj se zatekao i da tako potone u dubok san, u kamenu uspavanku. Poziv na kamenu uspavanku odnosi se i na delove tela u akciji, na ruke u travi, na usta u seni. Pri tome on misli na vlastito iskustvo i opšteljudski smisao koji vezuje za mladost i ljubav. U pokretu ruku i dodiru usta sublimisana su sva proleća, svi uzdasi i treptaji duše, svi izlivi nežnosti i topline, čitav jedan kosmos od ljudske sreće. Stoga bi i ruke u travi i usta u seni, zaustavljeni u akciji i ovekovečena kamenom uspavankom, bili spomenici trenucima najintimnijih življenja, bez kojih ljudsko trajanje gubi smisao.

Obraćanje čoveku se nastavlja i u drugoj strofi. Pred neminovnošću iščezavanja i gubitka, svi su jednaki - oni zakrvavljeni od besa, mržnje, osvete, i oni zaljubljeni, ukras ovog sveta. Svi treba da potonu i zarastu u plav san kameni, san u kome sve miruje u zatečenom položaju. U ostalim stihovima iste strofe pesnik se obraća vodama i mostovima koji su materijalni znakovi i simboli ljudskih plemenitih namera da se premosti svaka praznina, da se sve poveže i svemu postojećem da jedan viši smisao.

Pesnik nije zaboravio ni biljke i cvetove, prolazne pojedinosti bez kojih nema raskoši i punoće ovog sveta, a samim tim ni pravog ljudskog ushićenja krasotama tog istog sveta (treća strofa). Poslednje mesto u ostavljeno za pticu (četvrta strofa), za čiji će let vezati i svoje ime, uz koje stoji i zamenica - ovo -. Poslednji stihovi pesme pokazuju da je simetrija rimovanja u pretposlednjem stihu narušena. Sve do tog stiha imali smo dosledno izvedenu rimu. Svi stihovi se završavaju pravilnom, čistom rimom, samo se naznačeni stih (-izgovori tiho ovo ime-) izdvaja, ostaje bez rime i potrebne eufonije. Pesnik na ovaj način daje čitaocu do znanja da iz tog prirodnog jedinstva i poretka stvari i bića izdvaja sebe on nije toliko bitan u odnosu na one vrednosti i mnoštva koja nestaju. To ime, i sve sto ide sa njim, treba, u svojoj posebnosti, da nađe svoje mesto, a ono je samo u govoru, u onoj sferi koja ga jedino i osmišljava.

Pesma Kamena uspavanka je poziv na san, kameni, na san svevremeni, u položaju i situaciji u kojoj se predmeti trenutno nalaze. U tome je sadržan poziv i mirovanje da se poredak prirode i ovozemnog sveta sačuva od mena i zaborava. Pesnik zeli da okamenjenim formama, tom trajnom uspavankom, nadmudri vreme i zadrži neponovljivu datost oblika, pokreta i stanja, čime se indirektno izriče strah od smrti.

__________________________________

Stevan Raičković - Kamena uspavanka

Mnogo se pisalo o tome zašto se jedan savrenmeni pesnik odlučio za tako strogu formu kao što je sonet, kad je u to vreme poezija konačno doživela oslobođenje od svih stega, normi i tradicionalnih pravila i zahteva. Pisao je ovaj pesnik i slobodnim stihom, ali zbirka Kamena uspavanka koja ga je proslavila pisana je u sonetu, sa rimom dosledno sprovedenom, jer birajući ovaj oblik stiha i strofe, Raičković je hteo da ga uklopi i usaglasi sa smislom, idejama i svojom životnom filozofijom koju je hteo da opiše, predstavi i iskaže kroz zbirku.

U pesmi su osnovni ton i tema prolaznost, smrt, propadljivost ljudskog tela, života, prirode i okruženja. Međutim, pesma nije žal za tim što prolazi i lirski subjekat ne stoji nemoćan pred promenama i prolaznošću, naprotiv, on pokušava da nađe svoj način kako da prevlada propadljivost, nestajanje i smrt. Koji je to odgovor i rešenje, shvatićemo ako krenemo u razmatranje i tumačenje svake strofe ponaosob.

Prva strofa pesme počinje apostrofom (obraćanjem i pozivom) da se svi i sve „uspavaju" u onom položaju i pokretu u kom su se trenutno zatekli. Za koga važi taj poziv? Kome se lirski subjekat obraća kada kaže Uspavajte se gde ste zatečeni?

Stih Vi ruke po travi, vi usta u seni jeste metonimija u kojoj je deo uzet umesto celine, jer posredno ove ruke po travi, vi usta u seni odnose se na sve ljude. Ostali stihovi samo nadopunjuju njeno značenje jer vidimo da se poziv upućuje ljudima širom sveta u svoj njihovoj raznolikosti i različitostima u karakteru, osećanjima, željama i životnom iskustvu: dobri, gorki, zaneseni, zaljubljeni i zakrvavljeni.

U drugom katrenu nastavlja se obraćanje ljudima, ali se istovremeno uključuje i motiv vode i prirode:

Vi crne vode u beličastoj peni
I mostovi nad prazno izvijeni.

Odavde potiče onaj „plav san kameni" – voda je čest i omiljen motiv ovog pesnika. Kakva je voda u ovoj pesmi? Ona se pojavljuje u jednoj kontrastiranoj slici: crne vode - bela pena. Zašto su mostovi nad prazno izvijeni? Koja je uloga i simbolika mosta? Most je veza dve obale, dve strane, most spaja ne samo gradove ili čak države, nego, pre svega, ljude. Zato su mostovi jako važna i možda čak i najplemenitija građevina koju ljudski rod može da ostavi za sobom (tome nas je još Andrić naučio). Ali ovde su mostovi nad prazno izvijeni. To je pejzaž bez ljudi, bez ikakvog života ili pokreta u njemu.

Treća strofa (tercina) posvećena je biljkama, Raičković voli motive prirode i trava (recimo pesma "Leto na visoravni", koja je deskriptivna, bez ljudi, glasova i zvukova, vidimo samo lišće i prirodu posle oluje). Nije slučajno što je pesnik baš neven izabrao, jer simbolika njegovog imena je da je to biljka koja nikad ne vene: NE – VEN (zato što cveta u dugom vremenskom periodu tokom godine, skoro celog leta).

Poslednja strofa posvećena je ptici. Raičković je bio opčinjen sposobnošću leta i nebeskim visinama, ptica se često pojavljuje u njegovoj poeziji jer je ona biće koje balansira između neba i zemlje, uspela je da se izdigne nad ovim prizemnim svetom koji je prolazan i smrtan.

Ono što pesnik zahteva od ptice jeste da izgovori njegovo ime i da i ona utone u taj plavi kameni san.

Motiv "okamenjivanja" je način da se prevlada smrtnost. Pesnici Raičkovićeve generacije govorili su o smrti i prolaznosti i tražili način kako da se izbore s propadljivošću svega materijalnog (pa i ljudskog tela i života). Ako sve prolazi i ništa se ne može zadržati, čemu onda život? Zašto se boriti, raditi, stvarati kad je sve što čovek stvori prolazno, pa samim tim, ima li i vrednost?

Raičkovićev odgovor na to jeste "okamenjivanje", zarastanje u "plav san kameni", zaustavljanje u onom pokretu u kom smo zatečeni. Jedino padanje u taj večiti kameni san može nas spasti od zaborava i prolaznosti. U ovome je paradoks: okamenjivanje je poništavanje života, a jedino poništavanjem života može se pobediti smrt.

Paradoks leži i u naslovu pesme Kamena uspavnka. Asocijacije koje idu uz kamen su: hladnoća, čvrstina, stalan oblik, težina,trajanje, večnost bezosećajnost (metaforično)... Asocijacije uz uspavanku su: toplina, nešnost, uljuljkanost, san...

Znači, pesma je spoj dve suprotnosti: stalnost, trajanje, čvstina + nežnost.

Savremena poezija je po mnogo čemu paradokslana i teško razumljiva, ima ona svoje puteve i načine da se izrazi, a oni nisu uvek jasni i očigledni. Raičković je dao svoj rešenje i svoje razmišljanje o smislu i besmislu ljudskog života. To je njegov način da savlada ljudsku smrtnost i prolaznost svega što smo i što stvorimo od svog života.

__________________________________

Stevan Raičković - Kamena uspavanka

Pesnička knjiga Kamena uspavanka nastajala je dugo: od 1952. do 1985. godine; u tom periodu doživela je četiri izdanja i svako izdanje je obogaćivano novim sonetima - od četrdeset soneta u prvom izdanju (1963) došlo se do sedamdeset soneta u četvrtom izdanju (1989). Celovitost zbirke sačuvana je tokom vremena: niti su njene pesme obogaćivale druge zbirke, niti je iz drugih zbirki išta dodavano knjizi Kamena uspavanka. Zato ova knjiga poseduje jedinstvenost poeme ("lirski roman duha" - S. Rakitić), ali je istovremeno svaki sonet celina za sebe, svet za sebe. Celokupna Raičkovićeva poetika našla se u ovoj knjizi zgusnutog izraza i sažete misli, koja predstavlja trostruki pesnikov dijalog: sa sobom, sa pesmom i sa smrću. Tri su tematske celine najobuhvatnije po broju pesama: kamen kao ključni motiv koji prožima i ostale dve celine, pesma i pevanje, pesma i smrt.

I - Kamen kao tema ključni je motiv ove pesničke knjige: on daje obeležje jednom broju pesama i okuplja ih u tematsku celinu, ali će se povremeno pojaviti i u drugim pesmama i pesmama ostala dva tematska kruga. Ovaj motiv je ušao u naslov jedne pesme i u naslov cele zbirke pesama. Ovo drugo dovoljno kazuje o mestu ovoga motiva u Raičkovićevom pevanju.

KAMEN, PTICA, SENKA tri su ključna motiva pesme Oprosti kamenu što ćuti. Raspoređena su tako da ostvaruju gradacijski niz od predmeta, preko bića do senke koja im je zajednička. Bogata metaforika usložnjava poetsku sliku: samoća se sliva, minuti kaplju, kamen ćuti. Lirsko kazivanje se dinamizuje imperativnim oblicima (ima ih sedam) i anaforskim položajem glagola OPROSTI, koji se tri puta ponavlja. Samoća caruje atmosferom ove pesme, praznina je pojačana dvema slikama kruga ("prazan krug", "vetru što te u krug vodi") - metafora zatvorenosti i uzaludnosti. Ipak, poslednja slika ispunjena je letom ptica sa "plavog mira" (mirnog plavetnila neba) na tople boje suncokreta. Tvrđava je metafora zatvorenosti, hladnoće i mraka, čak i jeziva slika štakora dopunjava ovu sumornu atmosferu. Nasuprot njoj je, izvan nje, "sunce, miris, smeh i voda, neki bistri korak, laki potok, lahor". To su dva sveta, dva pola života: i jedan i drugi prate čoveka određujući mu vid egzistencije. Ali tvrđava je doživljena kao nešto što dotrajava, kruni se, pretvara se u prah. Ona ne može da privuče vedru pticu "ali svaki gavran sleti na tvoj krov". U dozivima je kontrast života koji pulsira (topli dan, riba, trska, veverica) i čovekovog predosećanja prolaznosti; čovekov život je sagledan kao peščani sat koji odbrojava vreme i sve više ide ka konačnom kraju. Dok je u dozivima kamen jedan od dokaza da se prolaznosti ni kamen ne može suprotstaviti jer postaje trošan, u pesmi Noć je duga kamen ima sasvim drugo značenje. Apsolutna stešnjenost čoveka prva je poetska slika:

Noć je duga: a ja sam pod pljuskom.

Tesni mi zidovi uži nego pluća.

---

Postajem pustinja bez hlada i hrane.

Čovek je postao pustinja koju sve napušta čak i ono što je u njemu. Kamen je ovde metafora čovekove sputanosti, a poslednja poetska slika ne nudi nimalo svetlu perspektivu:

Noć je tako duga, skoro s bojom groba,

U njoj moja glava evo već se ljulja:

Ja ukočen stojim s kamenom sred zgloba.

Kamen je i priroda, i građevina, i mladost i otpornost; on je metafora postojanosti trajanja, prkosa. On je i težina, teskoba, bezizlaz. Ali u pesmi Umesto da u svilu laku kamen se svom težinom sručuje na čovekovu sudbinu - postaje "neprozirni teški kamen", mramor (spomenik na grobu) i tamna ploča. Ako je u drugim pesmama kamen bio metafora za ljudsku težnju da zadrži ono što ima, da skameni neki trenutak i tako se odupre prolaznosti; ako je njegova stamenost bila metafora stalnosti i prkosa; u pesmi Umesto da... on je metafora za smrt i ništavilo:

U tamnu poloču zurim nice.

I stojim ispod lipe tvoje,

Samcit, umesto da smo dvoje.

U ovom slučaju, pevanje o smrti nije bila pesnička figura nego stvarnost: pesma je posvećena stvarnoj smrti, onoj koja se najviše tiče pesnika. O stvarnim podsticajima za nastanak pet soneta u periodu 1979 - 1980. kazuje posveta.

II - Tema pesnik, pesma, pevanje zaokuplja i Stevana Raičkovića. To su pitanja stvaralačkog čina, inspirativnih podsticaja, napora stvaralačkog rada, vrednosti pesme, stvaralačkih sumnji, razočaranja. Sve ove pesme prožimaju dva osnovna pitanja: smisao pesme i nedovoljnost govora i pesme - stalno nezadovoljstvo već stvorenim. Ovo nezadovoljstvo se razrešava na različite načine: stalnim stvaranjem koje teži da prevaziđe već ostvareno i prestankom stvaranja. Raičković je odabrao ovaj prvi put.

Pesma je "ruža govora" = lepota govora, svet poezije; ona je i "plavi vir" - puna odsjaja, nepoznate dubine, mreškanja i nemira "Samo je budila mir" - naslov i završni stih. Dvojako značenje glagola BUDILA: uznemiravala mir i tišinu; izazivala osećanje mira i spokojstva, smirenja. ( Samo je budila mir )

Ruke bola su pesma o rečima. Potreba ("daj reči") za rečima koje su "guste ko smola", "kao krv neophodne", "gorde kao mač topola", "koje imaju telo / i u telu srce crveno":

- guste ko smola - čvrste, nerazbirljive, nesaznatljive, one koje teraju na razmišljanje i zapitanost;

- kao krv neophodne - koje život znače, u kojima je suština smisla, bez kojih nema ni govora, ni pesme;

- gorde kao mač topola - nepopustljive, nesalomive, oštre i gorde - koje govore istinu nasuprot svemu i koje se ne daju sputati i usmeravati;

- telo i srce crveno - koje su konkretne, žive, aktuelne, srčane, borbene i prkosne.

Otvori svu tišiiu je pesma o otvaranju unutrašnjeg duhovnog prostora koji će omogućiti otkrivanje GLASA - "tu biljku / što iz belog mesa raste": i GLAS i BIJLJKA su metafore za PESMU. Imperativ OTVORI ponavlja se u svakoj od četiri strofe. ( Zatvaranje je mogućnost stvaranja / pevanja, da ruke ožive, da se oči ispune smislom i životom ("da oči nisu mi dve rake"). Otvaranjem TIŠINE (= unutrašnjeg duhovnog prostora) je oživljavanje SNA = moći stvaranja koja će omogućiti saznavanja tajne dana i noći (= života i smrti). Na malom trgu je pesma potpune negacije postojanja, slika apsolutne pustoši dočarane poetskim slikama praznoga trga na kome nema ni čoveka ni predmeta (sinagoga), ni senke, ni kuće, ni zida, ni vrga. Slika nestajanja snažno je naglašena učestalim negacijama u samo četiri stiha prve strofe: NEMA, NIKOG, NI (4). Nasuprot tom predmetnom svetu koji se ne primećuje ("stoji još sve to al s tankim obrisom") jer se nameće snagom svoga postojanja i duhovne vrednosti nešto drugo - pesma ("neki čudni osmeh"). Krletka je izraz teskoba i gorčine pevanja, zamisli i neispunjenja zamisli usled pritiska okolnosti u kojima "i misao se evo tanji / a volja čili, srce grči". Pesnik nije zadovoljan onim što je uradio (stvorio) jer "sve ono što sam reći hteo / proguta strah i stinu jeza".

Slično raspoloženje nedostatka stvaralačke volje i neispunjenih zamisli i očekivanja sadrži pesma Zar sad baš. Ovaj izraz, u kome je sakupljeno osećanje poraza i nezadovoljstva i neverovanje da je to pravi stvaralački trenutak, izražava nedostatak volje lirskog subjekta za nove stvaralačke poduhvate: "Zar sad baš stati opet nizati/reč po reč pa ih još i birati". Takva pitanja nametnule su egzistencijalne okolnosti ("mrak iz okola") kada se postavlja pitanje napuštanja pevanja ili njegovog nastavljanja ("nemeti ili opet pevati"). Ovi stihovi odražavaju svevremenu zapitanost stvaraoca pred kojim uvek lebdi pitanje svrhe i smisla stvaranja: mnogi su pisci u takvim situacijima prestajali stvarati pogođeni snažnim frustracijama, koje su presušivale isnpirativne izvore. Univerzalna tema stvaralačkih sumnji i dilema. Pesma Stolica predočava pesnikov doživljaj svoga stvaralačkog rada: radna soba je doživljena kao tamnica, sebe je video kao robijaša na doživotnoj. Stvaralaštvo, dakle, pruža radosti ostvarenog, ali do ostvarenja se dolazi vrlo teškim i napornim radom, mnogim odricanjima. Čak, u toku stvaranja pesnikovi životni sokovi pretaču se u pesmu - pesma nastaje, pesnika nestaje.

III - Smrt je stalni motiv Raičkovićevog pevanja ne samo u ovoj pesničkoj knjizi. Međutim, motiv smrti nije sadržan samo u ovoj doslovnoj reči: još više je predočena na metaforičan način: praznina, pustoš, nestajanje, raspadanje kamena i slično. Sintagma "pesma i smrt" potpuno je u skladu sa sadržinom pesnikovog pevanja o smrti: ona je sagledana i kao druga strana stvaranja.

Pesma i smrt već u naslovu sadrži dva osnovna motiva. Ovde su oni stavljeni jedan pored drugog ("i") - dakle

- prisutni su istovremeno,

- između njih postoji određeni odnos.

U sadržini pesme oni nemaju podjednak tretman kao u naslovu. Motiv pesme javlja se četiri puta izričito predočen sintagmom OVA PESMA, koja je dobila udarno mesto: tri puta se ponavlja na početku prvoga stiha svake strofe i jednom na početku trećega stiha prve tercine:

Ova pesma nema oštrih zuba

---

Ova iesma nisu šeške reči

---

Ova pesma možda liči na dolinu

U kojoj se bolno skamenio vuk.

Ova pesma sporo ulazi u tminu.

Motiv pesme je, dakle, istaknut, naglašen. Ono što joj se pripisuje kao osobina pridaje joj određene pozitivne vrednosti: "nema oštrih zuba" (nežna je, bliska, pristupačna, ona je "golo ćutanje i mir"); "nisu teške reči" (dve mogućnosti značenja: prijatne su reči: eterična je , prozračna, nežna); njen zvuk je gust, pomalo opor. Završnica pesme nosi u sebi smisao:

Ova pesma sporo ulazi u tminu:

Ja ne vidim više od nje pomrčinu

I osećam samo teški tamni zvuk

Kako moje ruke vuče daljinu.

Ovi stihovi su otvoreni za tumačenje i razumevanje. Mogu se u njima videti tamni tonovi koji sugerišu blisku smrt ("pomrčina); mogu se poslednji stihovi razumeti kako pesma lagano odvodi pesnika (lirskog subjekta) u smrt. Međutim, bliže je pravom smislu drugačije tumačenje završetka pesme. "Sporo ulazi u tminu" - sporo ulazi u zaborav, u nestajanje jer je održavaju njene vrednosti. Ako lirski subjekt ne vidi više od nje pomrčinu, znači da mu je ona osvetlila vidik, potisnula pomrčinu. "Teški tamni zvuk" je opstajanje njenoga govora i nepodavanje gašenju; taj zvuk ne vuče pesnikove ruke u dubinu (u tome bismo videli smrt!) nego "u daljinu" - a to je mogućnost izbavljenja. Daljina je uvek u poetskoj simbolici označavala čežnju, nadu, izlaz. Ako ovako sagledamo motiv pesme, mesto motiva smrti u pesmi potpuno je jasno: nema primat, tu je samo da istakne životvornu moć pesme. Uostalom, SMRT se ni jednom ne pojavljuje u tekstu pesme. Ona može da se sagleda u nekim posrednim slikama (kao što su "dubok vir", "pomrčina", "tmina"), ali posle onoga što je rečeno o motivu pesme, bespredmetno je tragati za porukama smrti - pesma pobeđuje smrt.

O sjaj su samo vrata kraja ima upitnu strukturu i intonaciju: u svakoj strofi se nalazi po jedno pitanje. Svaki katren je jedna sintaksičko-intonaciona celina sa po jednim oksimoronskim spojem (MUK - ZVUK i KRIK - TIŠINA) koji ima upitnu intonaciju, koja se proteže na celu strofu. Tercine su složenije: obe imaju dva tipa sintakstičko-intonacionih celina: upitnu, koja sadrži oksimoronske parove (BIVA / stvarnost / - SAN i MRAK - SJAJ) i izjavnu, kojom se konstatuje dešavanje ili opažanje. Ove činjenice o strukturi strofa moraju se imati u vidu kada se analizuje sadržina i značenje pesme. Ovde se spajaju "mir sa krikom" i ,duh sa mesom" - tiho se preobražava u zvuk ("krik") i time potvrđuje postojanje i to aktivno - dejstvuje, izaziva senzacije, oglašava se; apstraktno se spaja sa konkretnim a duh materiju ("meso") oživljava, očovečuje. Naravno, zvuk i krik su metafore za pesmu. U tumačenjima se ponekad "vrh tišine" vidi kao smrt i nestajanje - što ne može biti tačno: vrh tišine (kraj tišine) rađa krik - posle tišine ne dolazi ništavilo (smrt) nego krik (život) - i ovde je pesma simbol odupiranja i nepredavanja smrti: ona je potvrda življenja i postojanja. I, dosledno tome, imajući u vidu prethodni kontekst pesme, naslovni stih pesme koji se ponavlja kao poslednji, ne sugeriše smrt nego život, ne tamu nego svetlost: "O sjaj su samo vrata kraja" = ona su početak sjaja a leksem KRAJ ne znači kraj životnog puta nego kraj neizvesnosti i iskušenja.

Umorna pesma je još jedna metafora o pesmi i pesniku, stvaranju i nestajanju, smislu stvaranja. Ona je metafora umornog pesnika, koji se približava svome stvaralačkom presahnuću i smrti: on se suočava sa dve smrti - onom stvaralačkom ("ne leče pesme nikog/stvaraoce svoje truju") i onom životnom. Bez pesme (stvaranja) pesnik je ,drvo sa obranim plodom", bez volje da se krene, da dela. Smisao njegovog života je stvaranje, zato i poziva: "Zatočeni: ora je - prhnite iz tela". Pesme se vraćaju kao odjek sveta kome ih je uputio i zato će poručiti poslednjom strofom pesme:

Blizu je praznina i rub se približuje:

Reči ove pesme izdržite još malo

Dok vas smrt ili ćutnja skoro ne rimuje.

PRAZNINA je osećaj koji se javlja zbog nestvaranja, ona je metafora za smrt - duhovna smrt je predvorje stvarne smrti. Zato on poziva pesme da izdrže još malo, da budu aktivne jer - "smrt il ćutnja" neminovno dolaze i po prirodnim i po poetičkim zakonima.

Kamena uspavanka je pozajmila ime pesničkoj knjizi. Može se pretpostaviti da je i pesnik, pošto je napisao pesmu, došao do zaključka do koga je došla književna kritika: da je ova pesma najviši domet u savremenoj srpskoj poeziji. Imaju li se u vidu spomenute činjenice (motivska pesma koja je knjizi pozajmila ime i koja ima visoke umetničke vrednosti), ovoj pesmi je mesto na uvodnom, prološkom, mestu u knjizi. Ona, međutim, nije dobila to mesto: dobila je u knjizi tek trinaesto mesto, baš trinaesto. Ima li u poeziji slučajnosti?

Naslov pesme deluje paradoksalno: KAMEN i USPAVANKA, uspavanka ali kamena. Uspavanka asocira na nežnost, mekotu, ljubav, smirenost, spokojstvo, opuštenost, mir, tih i nežan glas, kretanje, život. Kamen asocira težinu, hladnoću, tvrdoću, grubost, hrapavost, nekretanje, mrtvilo. Između prideva KAMENA i imenice USPAVANKA nije moguće uspostaviti smisaoni sklad. Ovo razmišljanje sledi logiku, ali piscu ne možemo pripisati nesposobnost logičnog razmišljanja. A on je, eto napisao, na čelo pesme, pa čak i knjige stavio "kamena uspavanka". Ako je tako, a mi piscu ne samo da verujemo nego i cenimo njegovo pevanje, znači da je pred nama zadatak da dokučimo neki smisao u ovom, kako nam se na prvi pogled čini, besmislu. U tom tumačenju smisla ne samo naslova nego i pesme u celini ima različitih pristupa. To još više predmet analize čini zanimljivim.

I na žanrovskom planu postoje nesaglasnosti. Po spoljašnjem obliku ova pesma je SONET - utvrđeni pesnički oblik čije su ključne karakteristike sklad, red i pravilnost. Po sadržini ova pesma je uspavanka, u njenoj sadržini je raznolikost misli i predmetnosti, kretanje i pulsiranje. Oblikom je pesma ograničena jer je forma određena, jedna i nepromenljiva; sadržinom je ona dinamična i promenljiva jer joj je i značenje neodređeno i višestruko. Tako je ova pesma izraz sudara nepromenljive forme (oblik je zauvek određen i neprikosnoven, mala promena razorila bi sistem žanra) i žive (zato i promenljive) sadržine; to je sudar stege spoljašnje forme i unutrašnjeg pritiska napregnute sadržine. Dakle, forma soneta i sadržina uspavanke nisu u saglasnosti.

Sadržina i značenje - Kamena uspavanka je razvijena apostrofa: lirski subjekt se obraća ljudskim bićima, koja su imenovana po nekoj osobini, stanju ili raspoloženju; obraća se delovima ljudskog tela, koji imaju značajnu ulogu u čovekovom životu, radu ili ispoljavanju; obraća se predmetima i životinjama. Forma obraćanja ostvaruje se različitim jezičkim sredstvima: vokativom, imperativom i zamenicom.

1. Vokativ (15)

dobri, zaneseni, zaljubljeni, živi, tužni, umoreni

gorki, zakrvavljeni, ubijeni

ruke, usta

vode, mostovi

biljko, ptico

2. Imperativ (9)

uspavajte (3), zarastite, izgovori, okreni

zaustavi, ne veni, skameni

3. Zamenica (7)

vi

Ovlašan pogled na leksiku pesme pokazuje da dominiraju reči sa pozitivnim predznakom, a mnogo je manje reči sa negativnim predznakom. Drugo: osobine pripisane ljudskim bićima pozitivne su, manje je negativnih osobina. Treće: na planu predmetnosti je život (VODA) i spajanje svetova i ljudi (MOSTOVI). Četvrto: živi svet je predočen preko dva posrednika (biljka i ptica) - asocijacije koje pobuđuju ove dve imenice dovoljno govore o značenjskom bogatstvu. Peto: imperativni oblici dinamizuju lirsku situaciju i atmosferu - dinamizacija je u unutrašnjem svojstvu glagolskih reči a ne u spoljašnjem dešavanju koga i nema.

Pesma ima osobenu sintaksičko-intonacionu strukturu: dva katrena i prva tercina čine jednu sintaksičko-intonacionu celinu a druga tercina je zasebna sintaksičko-intonaciona celina ili, jednostavnije rečeno: pesma se sastoji iz dve razvijene rečenice - jedna rečenica se prostire kroz tri strofe, a druga obrazuje poslednju strofu pesme. Svaki stih (svih četrnaest) predstavlja manju rečeničnu jedinicu. Prema tome: prva sintaksičko-intonaciona celina ima jedanaest rečeničnih jedinica kao delova složene rečenice. Svi stihovi se završavaju antikadencom (dakle podignutom intona- ciom koja traži nastavljanje intonacionog toka i nizanja rečenica) osim poslednjeg ("Uspavajte se tužni, umoreni") na čijem kraju je kadenca - opuštanje, predah. Tako razvijena sintaksičko-intonaciona celina i veliki broj antikadenci (čak trinaest) uslovljava ritam lirskog kazivanja i nizanja pojedinosti obuhvaćenih apostrofom. Brzi ritam, nizanje rečenica i nizanje pojedinosti, podignuta intonacija na kraju stiha sugerišu brži ritam od onog koji ima uspavanka. Brzi ritam u okviru rečenice i brzi ritam nizanja rečeničnih jedinica nije svojstven sumornoj i elegičnoj sadržini.

Prvu strofu nosi imperativni glagol USPAVAJTE SE:

Uspavajte se gde ste zatečeni

Po svetu dobri, gorki, zaneseni,

Vi ruke po travi, vi usta u seni,

Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni.

On obuhvata različite predmetnosti i veliki prostor ("po svetu"); poruka je upućena onima koji su dobri, zaneseni, zaljubljeni; ali i onima koji su gorki, zakrvavljeni; nema razdvajanja, svi čine ovaj svet, svi imaju pravo na život, pažnju i mesto među ostalima; to je humanistički smisao poruke lirskog subjekta. Pošto sintaksička celina (razvijena rečenica) nije završena, ostaje otvoren smisao poziva "Uspavajte se" - na pitanje zašto ili čemu, još nema odgovora.

Druga strofa uvodi novi imperativni glagol: ZARASTITE ("u plav san kameni"). Glagol "zarasti" u kolokvijalnom govoru može imati dva denotativna značenja: zarasta povreda, rana - zarastanje je obnavljanje, regeneracija, ozdravljenje; zarasta u travu i korov nešto što je napušteno: staza, put, njive, kuća. Ovde je glagol "zarastati" stavljen u neobičan kontekst u kome ni jedna reč ne zrači smislom u prvom denotativnom nivou značenja: zarastite u san, san je plav i kameni - materijalni proces (zarastanje) i nematerijalni fenomen (san); nematerijalni fenomen poseduje materijalnu osobinu (plav, kamen). Ovi spojevi su neshvatljivi u prvom sloju značenja pa nas upućuju na prodor u dublje slojeve kako bismo pronašli smisao ovakvih spojeva. Pridev KAMENI pridodaje snu svojstvo čvrstine i postojanosti, a pridev PLAV svojstvo prozračnosti i eteričnosti. Time je imperativ USPAVAJTE SE dalje konkretizovan prirodom i osobinama sna. Imperativ druge strofe proširuje spisak onih kojima je upućen poziv: živi, sutra ubijeni, crne vode u beličastoj peni, mostovi nad prazno izvijeni - sada je svet apostrofiranih dopunjen predmetnostima nežive prirode, koji živom svetu mnogo znače u njegovoj svakodnevnoj egzisteniciji.

Treća strofa uvodi novi imperativ ZAUSTAVI upućen biljci i ponavlja dva puta imperativ prve strofe USPAVAJTE SE, upućen onima koji su tužni i umoreni (od glagola "umoriti se"). Biljci je upućen poziv da se zaustavi i ne vene nego da se uspravi "ko kamen neveni" - imenica "kamen" je sada u poredbenoj sintagmi. Ovde, na kraju treće strofe, završava se složena rečenica i nastaje kadenca. Tu je kraj prvog niza apostrofa.

Završna strofa pesme sadrži tri imperativa: OKRENI, IZGOVORI, SKAMENI. To je poziv poslednjoj ptici da se okrene, izgovori tiho "ovo ime /I onda se u vazduhu skameni".

Tumačenja pesme Kamena uspavanka tvrde da je zaustavljanje toka života pretvaranjem u kamen poništavanje života i postojanja; za ta tumačenja kameni san = smrt, skameniti se = prestati postojati, umreti; sumornost atmosfere pesme vidi se u značenju imperativnih oblika (uspavati se = nestati; zaustaviti se = prestati živeti; skameniti se = prestati postojati); ta sumornost navodi na zaključak da je ovo pesma o smrti mada nigde nema reči "smrt".

Sadržina pesme, upotrebljeni glagolski oblici, tri osnovne vrste reči od jednog korena (imenica: KAMEN, pridev: KAMENI, glagol: SKAMENI), imperativni oblici, konteksti - ne daju za pravo da se ova pesma shvati kao pesma o smrti, niti da se skamenjivanje shvati kao umiranje - pesnik ne poziva u smrt, on poziva protiv smrti. On izričito kaže: "Zaustavi se biljko i ne veni: / Uspavaj se ko kamen neveni". Ne veni, kaže pesnik, da se uspava ko kamen, savetuje; to kaže jer želi da se biljka spase, da ne vene - ako vene, nestaje, umire; ako se uspava "ko kamen", zaustaviće proces i ostati večito sveža. Ptica je poslednja, treba da se skameni da bi još trajala - istina, u kamenu, ali traje, kao što mnoge antičke lepote traju u kamenu hiljadama godina.

Lirski subjekt (i pesnik, zasigurno) izražava žudnju za životom. Težnja za zaustavljanjem je izraz želje da se sačuva trenutak lepote i segment egzistencije: okamenjivanje zadržava za večnost. Skameniti se znači adržati se, ostati u trajanju, ne pretvoriti se u ništavilo. Kada biljka uvene, pada na zemlju, trune i pretvara se u zemlju - ona nestaje za sva vremena jer je prešla u ništa. Ako se skameni, ostaje da postoji vekovima i milenijumima.

Pesma Kamena uspavanka govori o prolaznosti, nestajanju i smrti, ali ona se time smrti suprotstavlja: ako smrt dovodi do apsolutnog nestajanja i pretvaranja u ništavilo, onda joj se valja odupreti skamenjenim trajanjem. Ovo jeste pesma o smrti ali protiv smrti. Da je to tako, potvrđuju nam već spomenute i komentarisane činjenice:

1. u pesmi dominiraju reči sa pozitivnim predznakom;

2. osobine pripisane ljudskim bićima pozitivne su;

3. brzi ritam u okviru rečenice i brzi ritam nizanja rečeničnih jedinica nije svojstvo sumorne i elegične sadržine;

4. smrt tela ne može se izbeći, ali se može izbeći smrt lepote, oblika i postojanja;

5. živeti i postojati nisu sinonimi - kamen ne živi ali postoji;

6. bolje je bilo kako postojati, nego potpuno nestati;

7. i ova pesma je sonet samo po obliku, ali ne i po sadržini; ipak je sonet - postoji.

__________________________________

Kamena uspavanka

Uspavajte se gde ste zatečeni
Po svetu dobri, gorki, zaneseni,
Vi ruke po travi, vi usta u seni,
Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni,

Zarastite u plav san kameni
Vi živi, vi sutra ubijeni,
Vi crne vode u beličastoj peni
I mostovi nad prazno izvijeni,

Zaustavi se biljko i ne veni:
Uspavajte se, ko kamen, nevini,
Uspavajte se tužni, umoreni.

Poslednja ptico: mom liku se okreni
Izgovori tiho ovo ime
I onda se u vazduhu skameni.

_______________________________

Stevan Raičković, svoj prvi zrak sunca ugledao je u mestu nedaleko od Kučeva, Neresnici, 5. jula 1928. godine. Formalno obrazovanje stekao je na nekoliko lokacija, u Senti, Kruševcu, Smederevu, a u subotičkoj Gimnaziji je maturirao. Kao sedamnaestogodišnjak objavljivao je svoja prva pesnička dela, studirao je Filološko-umetnički fakultet u Beogradu, radio je u literarnoj redakciji Radio Beograda, bio urednik u izdavačkom preduzeću "Prosveta", redovni član Srpske akademije nauke i umetnosti od 1981. godine. Čovek posebnog misaonog kova, briljantne jezičke virtuoznosti, kreator okvira u kojima prirodni elementi - trava, kamen, reka imaju svoju smislenu nit sa najdubljim društvenim morama – usamljenošću, besmislom, otuđenošću, smrću, trošnim ljudima i uspomenama. Čeprkanje po biografskim činjenicama Stevana Raičkovića, u obilju pesama, radnih angažmana ne dolazi do onog često esencijalnog pogona umetnosti - ljubavi. Pesme protkane crnim koncima tamničarskog zadaha, straha od neprijateljstva realnog sveta i željom za buđenjem u nekim novim društvenim prostorijama, gde se diše vazduh pun magije, nemaju vremena za ljubavne stihove. Kamen, drvo, uspavanka prepliću se i guraju u motivima Raičkovićevih pesama, a onda je sasvim neprimetno pred oči tragača glavu promolila pesma U mojoj glavi stanuješ.

Raičković je objavio oko dvadesetak zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Počeo je vrlo rano da piše. Prvu pesmu objavio je 1945. godine a zatim su sledile i ostale. Godine 1950. izašla mu je prva zbirka pesama Detinjstvo, da bi već sledećom knjigom pesama Pesma tišine iz 1952. bio primećen. Najpoznatije su mu zbirke: Pesma tišine, Balada o predvečerju, Kasno leto, Tisa, Kamena uspavanka, Prolazi rekom lađa, Slike i prilike i druge. Objavljivao je pesme u "Književnosti", "Mladosti", "Književnim novinama" i u "Politici". Pored poezije za odrasle, pisao je i priče i pesme za decu. Prva po redu knjiga namenjena deci bila je zbirka pripovedaka Veliko dvorište, a zatim zbirka pesama Družina pod suncem za koju je 1960. godine dobio nagradu "Neven". Poema Gurije bila je njegova treća knjiga po redu namenjena deci. Takođe je objavio prepeve modernih ruskih i slovenskih pesnika Sedam ruskih pesnika i antologiju Slovenske rime kao i niz eseja i zapisa o poeziji. Preveo je i Šekspirove sonete i Deset ljubavnih soneta, Frančeska Petrarke.

Stevan Raičković - Kuda potonu Pek

Stevan Raičković - Male bajke 

Stevan Raičković - Na kraju grada 

Stevan Raičković - Na septembarskoj plaži

Stevan Raičković - Oprosti kamenu što ćuti

Stevan Raičković - Septembar

Stevan Raičković - Umorna pesma

Stevan Raičković - Veliko dvorište