Vojislav Ilić - Jutro na Hisaru kod Leskovca

Pesma Jutro na Hisaru kod Leskovca pripada krugu Ilićevih pesama u kojima se život i svet sagledavaju realistički. U osnovi pesme je deskripcija koja obuhvata veliki broj pojedinosti - predmetnosti, pojave, raspoloženja. Ovu deskripciju odlikuje narativnost - to je, uostalom, opšta karakteristika Ilićeve deskriptivne poezije: u njoj se pojavljuju likovi, ima tragova radnje, lirsko kazivanje ima pripovedni ton i narativnu razlivenost proznog kazivanja. Zato se Ilićeva deskriptivna pesma pamti po tim upečatljivim i dinamičnim pojedinostima kojima se ispunjavaju poetske slike.

Sadržina i značenje - Ova kratka pesma od samo dve strofe ima zanimljivu kompoziciju:

priroda (1-2. stih)

užar i Turčin (3-7. stih)

ambijent (8. stih)

jelen (9 - 11. stih).

Osnovni motiv (i tema) sadržan je u naslovu pesme i prvom stihu: "Jutro na Hisaru". Ovaj motiv, apstraktan po svojoj prirodi, konkretizuje se velikim brojem pojediiosti: polja, magla, vetar, grad, užar, Turčin, dolina, zvono, jelen - priroda, čovek i životinja ispunjavaju ovu široku sliku pejzaža.

Pogled lirskog subjekta najpre pada na pusta, daleka polja sa kojih se diže jutarnja magla i preko kojih ćarlija hladni vetar. Slika je statična, oživljavaju je dva dinamična motiva:, magla se diže, vetar ćarlija. Izraz SA PUSTIH, DALEKIH POLjA sadrži epitet PUSTA. Ovaj pridev ima doslovno značenje (bez ičega, bez žive duše), koje sadrži negativan predznak i izaziva neprijatna osećanja i raspoloženja. Ali u kontekstu ovoga izraza i slike polja, ovaj je pridev, preuzevši stilsku funkciju EPITETA uz imenicu POLjE i našavši se neposredno uz pridev DALEKIH, dobio potpuno drugu sadržinu: PUSTA, DALEKA POLjA = PROSTRANA, NEDOGLEDNA POLjA. To je suštinska razlika sa bitnom značenjskom vrednošću. U svakodnevnom jeziku MAGLA ima neprijatnu konotaciju: hladna je, neprijatna, zatvara vidik. U kontekstu ovoga stiha, sagledana sa visine brda Hisar, jutarnja magla koja se diže ima pozitivan emotivni predznak - osećanje zadovoljstva što nastupa novi dan; dizanje magle nagoveštava svetao i sunčan dan; kada magla pritisne i miruje polegnuvši po zemlji, nagoveštava tmuran i neprijatan dan. Inver- zivna struktura ovoga stiha ima značenjsku i ritmičku vrednost.

Jutarnja magla se diže sa pustih, dalekih polja -

ima mirnu i ravnodušnu intonaciju, u stihu se ističe subjekatska sintagma, heksametarska dužina stiha deluje monotono i sliku polja potpuno potiskuje iz polja čitaočeve pažnje.

Sa pustih, dalekih polja // jutarnja magla se diže

- sada je slika polja na udarnom mestu, na početku stiha, ona se zadržava u svesti čitaoca. Pošto je ovaj polustih u funkciji priloške odredbe za mesto, dakle ne može da stoji samostalno i ne nudi jasni smisao, prosto vuče pažnju ka drugom polustihu koji sadrži subjekatsku sintagmu i čini zaokruženu smisaonu celinu - rečenicu; samim tim što prvi polustih teži razjašnjenju uz pomoć drugog polustiha, i njegova sadržina je istaknuta - na nju je usredsređeno pitanje "Šta?" Inverzija je razbila heksametarsku monotoniju time što je istakla cezuru na polustihu, koja je, baš zato što je stih inverzovan, poprimila i funkciju pauze,

Prvi stih se ne ostvaruje kao sintaksičko-intonaciona celina: deo njegove sadržine prenesen je opkoračenjem u drugi stih. Na taj način prvi stih i prvi polustih drugoga stiha čine sintaksičko-intopacionu, sadržinsku i smisaonu celinu. Na njenom kraju je motiv vetra: "I hladni ćarlija vetar". Dok je magla dole u nizini, nad poljima, vetar se oseća i na brdu, njegova svežina prija, zvuk (ćarlija) godi uhu. I pridev HLADNI nema u ovom kontekstu značenje neprijatne hladnoće, nego ima značenje prijatne svežine.

Dok je prva poetska slika dosta jednostavna, sa samo tri motiva (polje, magla, vetar), druga poetska slika je razvijenija i bogatija pojedinostima.

Ona je razvijena kao što je razvijena i sintaksičko-intonaciona celina koja je stvori. Ova sintaksičko-intonaciona celina obuhvata pet stihova i jedan polustih: "U gradu život se budi: (...) I bol u krepkoj duši". Polustih "U gradu život se budi" određuje predmet koji se našao u pogledu lirskog subjekta (grad) i situaciju (život se budi) - sva sadržina ove slike obuhvaćena je preostalim stihovima prve strofe, a u toj sadržini centralno mesto imaju "ubogi užar" i "sumorni Turčin". Da se panorama grada sagledava sa brda kazuju prilozi TAMO, I TAMO, koji aktualizuju lirsko kazivanje i sugerišu prostor i zamišljanje toga prostora u čitaočevoj svesti. Ubogi užar je sagledan kako "iznosi mangale svoje" i ništa više - on je sagledan spolja, u pokretu tela, i ponašanja. Sumorni Turčin je dobio više prostora - čak četiri stiha. Ali nije to najbitnije, nego činjenica da je on sagledan kao fizička pojava ali i kao duševno biće: "sumorni", "zamišljen", "mračna se zamrzla zbilja", "bol u krepkoj duši". Dok je užar konkretizovan samo jednim epitetom (UBOGI) koji ukazuje na socijalni status, Turčin je konkretizovan većim brojem epiteta (SUMORAI, ZAMIŠLjEN, MRAČNA, KREPKA), koji ukazuju na duševno stanje. Socijalni status je određen zanimanjem - "noževe nudi", pa je tako izjednačen sa užarom. Ova slika otvara mogućnost za dalje tumačenje njenog socijalnog smisla i sagledavanje razloga predočenog duševnog stanja Turčinovog: on, nekadašnji pripadnik gospodarskog sloja na ovim prostorima, spao je na dno društvene lestvice i ima razloga da bude sumoran i mračan.

U dvema prethodnim slikama (polja i grada) dominirale su vizuelne senzacije (čulni podaci) a u trećoj se javljaju zvučne senzacije:

Čuj! U dolini tamnoj zatutnji nedeljno zvono.

To je istovremeno i novi, treći prostor, po kome pada pogled lirskog subjekta (DOLINA); samo je jedan vizuelni podatak (TAMNA) a brojni su akustički podaci (ČUJ, ZATUTNjI, ZVONO). Time je ukupna slika obogaćena i još više konkretizovana - svaki novi čulni podatak doprinosi "popunjavanju" prostora obuhvaćenog poetskim slikama. Opšte odsustvo zvuka u prethodnim slikama i apsolutna tišina koja je vladala pejzažom polja i panoramom grada, sada je nadoknađena snažnim zvučnim pojedinostima. Imperativni oblik ČUJ, koji je po svojoj prirodi snažno intoniran, ima funkciju skretanja pažnje na nešto što treba da sledi; onomatopejska reč ZATUTNjI u svome značenju sadrži snažnu zvučnu senzaciju; ZVONO je još jedan onomatopejski oblik koji obogaćuje zvučnu atmosferu predočenog ambijenta tamne doline. Zvuk zvona je motiv koji će povezati prostor doline sa novim prostorom: gorom.

GORA je četvrti prostor po kome se pruža pogled lirskog subjekta. U tom pogledu je JELEN: on dinamizuje sliku - njegova uznemirenost tutnjavom dalekog zvona izaziva brzi pogled "na zračno purpurni istok" (sunce), nagli skok i nestajanje u plavoj magli. Ova slika je u kontrastu sa slikom grada; tamo su ubogi užar i sumorni Turčin, ovde je jelen - čistota, lepota, mladost, živahnost. To je kontrast urbane sredine i prirode: prva je zatamnjena sumornom atmosferom i sumornim raspoloženjima, druga je ozračena svetlošću, životom i purpurnom bojom sunčevog rađanja.

Može se zaključiti da je Jutro na Hisaru kod Leskovca opisna pesma posvećena rađanju novoga dana i lepotama prirode. Socijalni motivi su samo ilustracija gradskog ambijenta i nemaju vrednost glavnoga motiva koji bi pesmi pridodao značenje socijalne pesme.

Versifikacija - Vojislav Ilić je afirmisao HEKSAMETAR u srpskoj poeziji. To je stih od 15 ili 16 slogova, a naziv je dobio po broju stopa - to je šestostopni stih. Ako znamo da je STOPA najmanja ritmička jedinica u pesmi, i ako znamo da se takva jedinica u našoj versifikaciji naziva AKCENATSKA CELINA, onda se Ilićev heksametar sastoji iz šest akcenatskih celina bez obzira da li je stih petnaesterac ili šesnaesterac.

1 2 3 4 5 6

tamo / ubogi / užar // iznosi / mangale / svoje

2 + 3 + 2 // 3 + 3 + 2 = 7 // 8 = 15

1 2 3 4 5 6

jelen se / u gori / prenu // i žurno / podiže / glavu

3 + 3 + 2 // 3 + 3 + 2 = 8//8 = 16

Samo dva stiha su sedmerci: "Ili zamišljen puši", "A bol u krepkoj duši". Oni su nastali opkoračenjem koje je diktirano osećanjem i raspoloženjem (zamišljen, bol).

Pesma se sastoji iz dve različite strofe: prva je SEPTIMA (od sedam stihova) a druga je KATREN (od četiri stiha).

Rima je ukrštena:

BUDI - NUDI

PUŠI - DUŠI

GLAVU - PLAVU.

Veći broj stihova (sedam) ne rimuje se.

Vojislav Ilić - Jutro na Hisaru kod Leskovca - verzija 2

_________________

Jutro na Hisaru kod Leskovca

Sa pustih, dalekih polja jutarnja magla se diže,

I hladni ćarlija vetar. U gradu život se budi:

Tamo ubogi užar iznosi mangale svoje,

A tamo sumorni Turčin ozbiljno noževe nudi,

Ili zamišljen puši;

Na muškom njegovom licu mračna se zamrzla zbilja

A bol u krepkoj duši.

Čuj! U dolini tamnoj zatutnji nedeljno zvona...

Jelen se u gori prenu i žurno podiže glavu,

I pošto okrete pogled na zračno purpurni istok,

On žurno u skoku naže i ode u maglu plavu.

__________________________________

Vojislav Ilić (1860 - 1894) rođen je u Beogradu kao sin pjesnika Jovana Ilića. Bio je boležljiv od djetinjstva, nije bio zainteresiran za obrazovanje, te je nakon trećeg razreda gimnazije napustio školu. Kasnije samostalno odlazi na predavanja u Veliku školu, sudjeluje u književnom i političkom životu studentske omladine, iako nije polagao ispite. Tamo upoznaje Đuru Jakšića i kasnije se ženi jednom od njegovih kćeri, Tijanom. Vrlo brzo mu umiru i žena i djeca, te se kasnije ženi drugi puta. Sa ženom Zorkom ima jednu kćer, Svetlanu.

Proživio je kratak život, svega 34 godine, ali je ostavio mnogo toga iza sebe. Za života je objavio tri zbirke pjesama (1887. 1889. 1892.), mnoge njegove pjesme su se objavljivale u raznim časopisima, neke su ostale samo u njegovim bilješkama. Imao je čak i nekoliko proznih pokušaja, ali je prvenstveno bio pjesnik i kao takvog ga se i gleda.

On je u srpskom pjesništvu izvršio ono što je ranije zahtjevao Svetozar Marković - raskid s romantizmom, no, samo djelomično. Svojim estetizmom i formalizmom Ilić je otvorio put drukčijoj poeziji. Udaljio se od uobičajene orijentacije realista na običnu stvarnost, i odvojio se od zahtjeva ideologa da se knjiţevnost uključi u društvene i političke borbe.

Njegova poezija se javlja istovremeno kao reakcija na izrođeni romantizam i kao obnova objektivne poezije predromantičarskog razdoblja. U njoj su oživjele težnje i ideali „objektivne lirike" iz 30. i 40. godina. Objektivnost njegove poezije nije ni refleksivna ni didaktička, njena osnovna obilježja su deskriptivnost i narativnost. U tome se udaljava od klasicista i predromantičara prve polovice 19. stoljeća i približava se suvremenim realističkim pripovjedačima.

Njegove pjesme u klasicističkom stilu, na grčke i rimske teme, donijele su novi val i obnovu tog stila, ali nije moguće reći da je on prvenstveno klasicistički pjesnik, jer su takve njegove pjesme samo jedan njegov tematski krug.

Realizmu se najviše približava svojom deskriptivnom poezijom. Iako nije imao nekog velikog utjecaja iz europe, njegova poezija je bila najbliža poeziji francuskih parnasovaca: uzdržanost emocija, objektivnost, obnova interesa prema antici, motivi prošlog i dalekog, brižljiv odnos prema formi, bliskost s likovnim umjetnostima...

Mnoge njegove pjesme sadrže elemente koji su svojstveni novom stilu, došlo je do zaokreta od objektivne ka subjektivnoj lirici, te se pjesnikovo „ja" ne pojavljuje više samo u intimnoj njegovoj poeziji, već i u deskriptivnoj.

Njegovo djelo obiljeţavaju dinamika, traganje, težnja za promjenama.

Deskriptivna lirika čini najpopularniji dio njegove poezije. Objektivizacija osjećaja svojstvena njemu u njima je potpuno prevladala. Pjesnik kao da se povlači iza pjesme, njegovo „ja" se gubi, pjesnički govor prelazi u treće lice. Emocije nisu direktno iskazane, one zrače iz slika ili, tačnije, pejzaži su izgrađeni po modelu određenih emocionalnih stanja i raspoloženja. Pesnikova duševna nastrojenost otkriva se u izboru motiva, u preovladavanju poznojesenskih i zimskih pejzaža. Nju još više odaju karakteristični ilićevski epiteti: siv, sumoran, tavan, uveo, skrhan, mračan i sl.

Ilićeve opisne pjesme su isječci iz seoske stvarnosti. Priroda u njegovoj poeziji ne živi samostalnim životom, ona je prije svega pozadina na kojoj se odigravaju prizori iz života. Njegova deskriptivna poezija, kao i klasicistička, je samo dio njegova opusa. Njegovo djelo treba promatrati kao kompleksnu cjelinu koja se sastoji iz niza različitih motiva i ideja.

Vojislav Ilić bio je daleko od tendenciozne, "primenjene" poezije omladinske, ali istotako on nije ni predstavnik čiste umetnosti, "umetnosti radi umetnosti", kao što su uzimali mnogi njegovi kritičari, neupoznati sa celim njegovim pesničkim radom.

Vojislav Ilić - Jesen 

Vojislav Ilić - Kleon i njegov učenik 

Vojislav Ilić - Sivo, sumorno nebo 

Vojislav Ilić - Sveti Sava

Vojislav Ilić - Tibulo

Vojislav Ilić - U poznu jesen

Vojislav Ilić - Zapušteni istočnik

Vojislav Ilić - Zimsko jutro