Vojislav Ilić - Zapušteni istočnik lektira

Vojislav Ilić - Zapušteni istočnik

Vojislav Ilić - Zapušteni istočnik

 

U poslednjim godinama života i pesničkog stvaranja Vojislavu Iliću su bliski ambijenti napuštenosti, osame i ruševina. To je prilika da sa tugom evocira prošlost u kojoj je bilo svetlosti, snage i života i očajno sagleda sadašnjost u kojoj je sve pusto, razoreno i beživotno. U takvim pejzažima projektuje se subjektivizirana slika pesnikovog unutrašnjeg života:

 

Sadašnjost moja je pusta, ko pusta pećina neka

I u njoj sumorno zvoni moj slabi i prazan glas;

 

I ja sam ostao‚samac. O pojte pesmu o tuzi

Smrtno je moje telo razoren, prazan grad

(Elegija na razvalinama kule Severove)

 

Suva, kržljava kruška, ko crna ogromna ruka,

Sumorno nada mnom stoji.

(Zapušteni istočnik)

 

To nisu nečiste seni,

No moje nemirne duše neopevan jad.

(Kad se ugasi sunce)

 

Subjektivizirana slika pejzaža kao simbol pesnikovog  unutrašnjeg života najpotpunije je predočena u pesmi Zapušteni istočnik.

 

Čitanje pesme Zapušteni istočnik izaziva protivrečne utiske i nesigurnost u doživljaju pesme. Čitalac se suočava sa prvobitnim utiskom o stvarnoj ravnoteži i harmoniji u pesmi. Taj utisak nameću:

 

- silabički princip primenjen u pesmi - heksametarski stih koji teče mirno i ravno;

- smirena intonacija koja je u skladu sa prirodom stiha ali i sadržinom i tonom pesme;

- paralelizam slika.

 

Međutim, tek što bi se utisak o apsolutnoj harmoniji učvrstio, pokoleban je nekim neravninama i vibracijama koje se osećaju. Čitalac postaje svestan da se prividna ravnoteža narušava i izaziva disharmoniju; da je paralelizam izneveren; da je ujednačenost razbijena; da je mir narušen probijanjem ravne intonacije. Nameće se novi utisak o stalnom treperenju slika, melodije, emocija i ritma. Stalni nemir, odstupanja i izneveravanje očekivanja prisutni su na planu intonacije, raspoloženja, strukturiranja pesničkih slika, stihova i strofa, rime, leksike i ritma.

 

Polazni motiv je istočnik (izvor) u svom osnovnom značenju ali se njegovo značenje širi na život uopšte i još dalje na pesnika i njegov duševni svet. Istočnik je, dakle, simbol života ali i simbol pesnika i njegovih stvaralačkih (životvornih) moći. Motiv istočnika i poetske slike koje se iz njega razvijaju imaju dva kontrastna lika - jedan predstavlja život i svet- lost, drugi nestajanje i mrak. Kontrast je ostvaren u okviru jedne slike (prva strofa) ali su i slike u okviru jedne strofe međusobno suprotstavljene.

 

U prvoj strofi je prvim rečima istaknut predmet pevanja (TEMA PESME): "Razoren istočnik stoji (...) i valov, izvaljen davno". Razoreni istočnik se sagledava u dve relacije, dve kontrastne slike: sagledan je u okruženju visoke trave, dakle, života koji traje; sagledan je i u nekadašnjoj lepoti, ali kroz negaciju: "Ne struji biserni talas u žarke julijske dane" - život koji je nestao.

 

Druga strofa sadrži spoj dveju kontrastnih slika. Na jednoj strani je proširena slika zapuštenog istočnika iz prve strofe: nad njim se nadnela "suva kržljava kruška" čije krive grane "nakazno pružene gore, ko izraz paklenih muka" brani istočnik od "suve, samrtne žege". Na drugoj strani je slika nekadašnjeg zelenila i bujnog života; u tom zelenilu je "pastirka mlada" i pastir koji sa pesmom goni "vesela stada". Druga strofa, u stvari, razvija i dopunjava motiv presahlog istočnika iz prve strofe novim motivom kržljave kruške, ali uvodi i novi motiv života istočnika i punog života oko njega. Ovaj drugi motiv je impuls za dalje razvijanje u trećoj strofi, ali je on sada sagledan sa intimnog aspekta.

 

Treća strofa uvodi novu sliku koja se naslanja na prethodnu iz druge strofe: to je sećanje na "majske večeri jasne" pored istočnika sa bistrom hladnom vodom kada su se slivali u jedno - šum vode i šum lišća. To su trenuci slatkih želja, maštanja i misli koje lutaju širokim beskrajnim prostorima. Sećanje snažno provaljuje, lepota sećanja zanosi, lirski subjekt kao da nanovo bludi po beskrajnim prostorima. Zato je sećanje ispunilo najveći deo ove strofe - svih osam od dvanaest stihova. Ali odmah zatim usledi krik, očajni protest, bol: gde je istočnik, život, stada ko sve to predade zaboravu? Motiv živog istočnika u bujnom okruženju, oživljen pastirima i veselim stadom, proširuje se u trećoj strofi novim motivom: lirski subjekt u takvom okruženju doživljava toplinu i treptaj "mlađane duše". Dve spojene slike iz dve susedne strofe predstavljaju najširi prodor života i svetlosti u sumornu stvarnost, pa zato i onaj očajni vapaj na kraju treće strofe, koji će se pretočiti u sumornu sliku što je donosi četvrta strofa.

 

Poslednja strofa ponovo vraća na sliku sa početka druge strofe: "suva kržljava kruška". Ali dok je tamo ona štitila istočnik, ovde stoji nad lir- skim subjektom štiteći ga od "misli očajnih" koje nadolaze (misli na bolest, na smrt). Zaštita je, međutim, privid jer sumoran izgled kržljave kruške ("ko crna ogromna ruka") još više podstiče očajne misli i svest o prolaz- nosti i smrti. Ova slika je, u stvari, ključ za razumevanje pesme: usamljeni i razoreni istočnik je projekcija ili slika napuštenog, usamljenog i bolesnog pesnikovog bića, u kome više nema "životnih sila", snova i novih htenja.

 

Analiza, dakle, ima za cilj da pokaže i to kako je pesma Zapušteni is- točnik građena na paralelizmima i po kontrastu (suprotnosti) i podudar- nosti, i da u osnovi ima simboličko Značenje. Videli smo da se u njoj sve deli na dva vremenska plana: nekad - sad, na dve predmetnosti: istočnik - iesnik i dva stanja: život - smrt. A sve to može se predstaviti i ovako:

 

NEKAD

 

Istočnik

- iz njega struji biserni talas,

- bistra voda pada i preliva se,

- olistala kruška šumi i pruža veliki hlad,

- vetrić i svežina koja se širi uokolo,

- sastajalište mladih,

- mesto sanjarenja i slatkih želja.

 

Pesnik

- mlad i srećan,

- oseća "vale životnih sila" što se, kao i voda iz istočnika, preliva iz mlade duše,

- ispunjava ga unutrašnja  milina, radost, ljubav.

 

SAD

 

Istočnik Pesnik                                                                                                     

- usamljen, zarastao u travu,

- presahnuo, razoren je,

- valom izvaljen,

- nema svežine,

- kruška suva, kržljava,

- staza se izgubila u travi.

 

Pesnik

- usamljen

- oronuo i bolestan

- ushnule su u njemu radosti, snovi i svi sokovi životnih sila, pa je nalik na suvu kruški čije grane nakazno pružene straše s izrazom paklenih muka.

 

Iz ovih poređenja ili serije paralelizama jasno se vidi da je u pesmi došlo do identifikacije (poistovećivanja) pesnika sa istočnikom, odnosno da istočnik simboliše subjekat u pesmi, da istočnik, sa kruškom, oličava život i smrt, trajanje i nestajanje.

 

Vratimo se ponovo zapažanju o stalnom nemiru, odstupanjima i izneverenom očekivanju, koji narušavaju monotoniju emocija, sadržine i forme,

 

1. Paralelizam je narušen na formalnom i sadržinskom planu. Relativan je paralelizam strofa: 4+8+12+4, ali je narušen i paralelizam sadržine strofa-pesničkih slika.

 

2. Raspoloženja su u stalnoj promeni: postoji osnovno (ili noseće) raspoloženje i raspoloženje koje se naknadno javlja. Intenzitet raspoloženja menja se od smirenog i tihog do vriska.

 

3. U skladu s tim, stalno vibrira i intonacija koja je, pored toga, uslovljena i silabičkim momentom.

 

4. Šema heksametarskog stiha 3+3+2//3+3+2 povremeno se narušava - sa šesnaesterca se prelazi na petnaesterac.

 

5. Raspored rima je nepravilan, stalna su odstupanja i izostajanja.

 

6. Zanimljiva je funkcija opkoračenja - od dvadeset osam stihova u devet se javlja opkoračenje.

 

7. Posmatranje leksike (predmetnost, raspoloženje, boje, svetlost - tama, život - smrt) pruža značajna saznanja o vezi leksike i pesničkih slika, leksike i emocije, leksike i slike sveta.

 

Neka čitalac sam analizuje neke od navedenih problema.

 

Poezijom Vojislava Ilića srpska lirika je napustila vukovsku brazdu koju su zaorali Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj i Đura Jakšić, i započela realističko sagledavanje stvarnosti, prirode, života i čoveka i krenula putevima moderne poezije. Ilićeva je zasluga što je srpsku poeziju podigao na viši. umetnički nivo. Naslutio je simbolizam i pripremio mu teren u našoj poeziji.

 

U Ilićevoj lirici nema mnogo sunca, jarke svetlosti, jakih boja, snažnih zvukova, burnih osećanja, dinamičkog kretanja, uzbudljivih događanja, jakih reči. Za njegovo pevanje karakteristična je upotreba izvesnog broja reči sa visokom učestalošću, koje se sreću skoro u svakoj pesmi: počivati, uljuljkivati, san, sanjivo; čarobno, bajno, rajsko; lelujati, mileti; ćutati, nemo, tišina, tiho, mir; pusto, tavno, sumrak, suton, sumorno, magla, koprena. Osnovne emocije su elegičnost, rezignacija i melanholija. Pesimizam, kao bitna odlika modernizma, začeo se kod Vojislava Ilića. Dok će u modernizmu pesimizam više biti filozofski stav i moda, Ilićev pesimizam je doživljen, podstaknut pesnikovim nezadovoljstvom stvarnošću ali i porodičnom tragedijom.

 

Pikturalnost je jedna od bitnih odlika Ilićeve poezije; slika upečatljive pejzaže, uglavnom jesenje i zimske; slika atmosferu i štimung; pejzaž naseljavaju biljke, životinje i čovek. Prisutan je epski momenat: događaj, fabula, naracija, ličnost. Deskriptivna lirika Vojislava Ilića, pored elegične, ima trajne umetničke vrednosti i to je najlepše što je ovaj pesnik ispevao.

 

Ilićeva poezija pokazuje odnegovan pesnički ukus. U njegovim pesmama ostvarena je potpuna skladnost sadržine, savršena forma, versifikacijska raznovrsnost. Stih mu je nov po formi: usavršio je srpski trohej i izgradio svoj specifični jampski šesnaesterac (heksametar); bogat je, pravilan i uglađen; miran i diskretan u iskazanim osećanjima; zvučnost ovoga stiha je specifična, ilićevska.

_________________________________

 

Čitajući pesmu Zapušteni istočnik

 

Deskriptivna (opisna) pesma pesnika Vojislava Ilića... začetnika simbolizma u Srba... Pesma čiji je glavni motiv ISTOČNIK (izvor), koji karakteriše, oličava i oslikava - samo pesnikovo biće... srž i prirodu njegove ličnost...

 

Na početku pesme... prva slika... oslikava, trenutno sadašnje stanje izvora... ''Razoren istočnik stoji, okružen visokom travom... izvaljen davno... praznih kamenih grudi... puste i mirne strane''. Istočnik stoji sam među korovom koji ga podriva, guta i sputava... Visoka trava opkolila ga sa svih strana i opasala... Tako  je onemogućen prilaz izvoru... Izvor skriven počiva od znatiželjnih tragača žednih pitke vode izvorske... Stoji i ćuti razoren istočnik... Njegove kamene grudi više ne puštaju tu predivnu muziku... Više se ne čuje žubor vode žive... Nestalo je bisernih talasa, što se presijavaše na suncu julskom... koji su rashvađivali u žarke vrele julske dane...

 

Sve je zamrlo... Zavladala je mrtva tišina... čudan i neobičan mir... Jednom rečju rečeno – pustoš... Jedini znak života beše ''suva, kržljava kruška''... Kakva je to kruška?... Ni približno nalik na lepe žute i sočne, kakve svi rado vole... Pesnikova kruška stoji ''sumorno'' nad izvorom i svojim nimalo lepim, već krivim i nakaznim granama, pokušava da pruži kakav takav hlad... ''Paklene muke... suve... samrtne žege''... Dalje kroz stihove pesnik se priseća prošlih dana... lepših, pa iako sada već minulih i dalekih... Seća se ''pastirke mlade'' – mlade pastirice koja je dolazila na izvor po bistru vodu, puneći svoje zemljane krčage... Seća se mladog pastira što veselo ume u frulu da zasvira... Seća se... i kao da upravo sada čuje njegove čarobne tonove... njegovu umilnu pesmu i svirku... dok kući vraća svoja napasla ''vesela stada''...

 

Pesnik priznaje i otkriva da je i on ponekad tu ''zamišljen silazio često... u majske večeri jasne''... A tu kraj izvora kakvi lomovi u duši mladog pesnika, kavi gromovi i potresi strašni... Beše to trenutak kada se poput aktivnog vulkana u njegovoj duši i srcu aktiviraše ''tajne i slatke želje''... Tada je imao sluha i beše kadar oslušnuti svaki šušanj i šuštanje lišća, koje je radosno treperilo i poigravalo na vetru... ''Mirna i haldna voda'' žuborila je tako jasno i razgovetno... voda živa... bistra... planinska... Sva okolina i samo to mesto oko izvora beše blistavo... svetlo sjajno... jasno... radosno... srećno... veselo... osunačno... Mnogo poleta i živosti... živahnosti beše tada u ''mlađanoj duši''... Beše sve ''prostrano, široko, voljno, kroz mesta beskrajno mila''... Činilo se da sve  ''toplinom ljubavi duše''...

 

Uprkos svemu... došlo je vreme slabosti... ''zaborava mračnog'', predaje... Posustalo se... Istočnik se predao i bez naročite borbe predao mračnom zaboravu... ''Istočnik živi'' zamrlo je sv.e okolo njega i utihnulo... Nema više talasa... voda više ne teče... Nestalo je veselih šumova i žubora... Na izvor više ne dolaze, niti svraćaju, ''drijade nežne'' i ''pitoma stada''...

 

Ono šta dalje stoji i odoleva zubu vremena... jeste ''suva, kržljava kruška''... koja i dalje uporno stoji... Njene muke su i dalje paklene... ''misli očajne''... Snaga poslednja već je na izmaku... na izdisaju... Blizu je smrtni čas... Sve je ''sumorno''... ''crno''... Njene grane su i dalje krive... straše i plaše...

 

Pesnik je sam istočnik... To može biti svaki drugi čovek... svako od nas... Kako je strašno i kako je to golem jad, kada je biće razoreno... kada su grudi kamene i skamenjene... kada je srce prazno... Ništa ne ume da zastraši kao ta jeziva pustoš i mirnoća...

 

Pesnik jeste i kruška... ali to može biti i svako od nas... Ta kruška sumorno i stameno stoji, iako suva i kržljava... Paklene su njene muke... teški su njeni dani... Jedino sećanja i samo prisećanja na davno prošle radosne dane, na predivne jasne majske večeri, za pesnika jesu tajne i slatke želje nikada izatkane... Iz pesničke tanane mlađane duše i srca, tiho su ključali talasi životnih sila i bujali poput nabujalih prolećnih reka... Sva mesta i njegova okolina... bila su toliko prostrana... velika... široka... beskrajno mila... neobčno draga... nadasve voljena... Njegovo srce i dušu ispunjavala je radost... ljubav... i toplina...

 

Sve što je lepo ima svoj kraj... Tako je stigao taj neizbežni i uvek prisutan kraj i prekid nedosanjanog sna... Beše vreme da se iluzije istope i da iščeznu... da zauvek nestanu... Vreme kada je odzvonilo svim željama i snovima... Pesnik iako suva kržljava kruška i dalje usmorno stoji i gleda... Na njegovom licu ostalo je traga od preživljenih paklenih muka... Poslednjim atomima svoje snage, on se i dalje odupire i pokušava da odoli mislima očajnim koje ga napadaju... Brani se... Bori se...

 

Smrt je blizu... iako je neminovnost... pesnik pokušava da se odbrani i da joj utekne bar malo... da ukrade još koji dah života i još koji minut duže da proživi... Agonija i očajnička borba da se ne prihvati, ono što svakako biti mora... Jer, ništa nije večno...

________________

 

VOJISLAV ILIĆ - ZAPUŠTENI ISTOČNIK

 

Razoren istočnik stoji,
okružen visokom travom,
I valov, izvaljen davno.
Iz praznih kamenih grudi
Ne struji biserni talas
u žarke julijske dane,
Kroz puste i mirne strane.

 

Suva, kržljava kruška,
k'o crna ogromna ruka,
Sumorno nad njime stoji.
I krive njezine grane,
Nakazno pružene gore,
k'o izraz paklenih muka,
Od suve, samrtne žege
usamljen istočnik brane.
Nekad je na ovo mesto,
po stazi, zarasloj davno,
S krčagom na ramenu
slazila pastirka mlada;
I pastir pevaše pesme u veče,
tiho i tavno,
Goneći vesela stada.

 

Tu sam nekada i ja zamišljen slazio često
U majske večeri jasne.
Tu beše za mene mesto
Tajnih i slatkih želja.                                                                 

Lisje je šumilo tada,
Dok mirna i hladna voda
u urnu mramornu pada
I preliva se tiho...

I vali životnih sila
Prelivahu se tada iz moje mlađane duše
Prostrano, široko, voljno,
kroz mesta beskrajno mila,
Gde vetrić, premiruć' čisto,
toplinom ljubavi duše!

 

Ko zaboravu mračnom
predade istočnik živi,
Da plodonosni talas ne šumi veselo sada?
Gde su drijade nežne
sa krivim i oštrim srpom?
Gde su pitoma stada?

 

***

Suva, kržljava kruška,
k'o crna ogromna ruka,
Sumorno nadamnom stoji.
I krive njezine grane
Nakazno pružene strše
s izrazom paklenih muka,
K'o da me s poslednjom snagom
od misli očajnih brane.

                                                                

__________________________________

 

Vojislav Ilić (1860 - 1894) rođen je u Beogradu kao sin pjesnika Jovana Ilića. Bio je boležljiv od djetinjstva, nije bio zainteresiran za obrazovanje, te je nakon trećeg razreda gimnazije napustio školu. Kasnije samostalno odlazi na predavanja u Veliku školu, sudjeluje u književnom i političkom životu studentske omladine, iako nije polagao ispite. Tamo upoznaje Đuru Jakšića i kasnije se ženi jednom od njegovih kćeri, Tijanom. Vrlo brzo mu umiru i žena i djeca, te se kasnije ženi drugi puta. Sa ženom Zorkom ima jednu kćer, Svetlanu.

 

Proživio je kratak život, svega 34 godine, ali je ostavio mnogo toga iza sebe. Za života je objavio tri zbirke pjesama (1887. 1889. 1892.), mnoge njegove pjesme su se objavljivale u raznim časopisima, neke su ostale samo u njegovim bilješkama. Imao je čak i nekoliko proznih pokušaja, ali je prvenstveno bio pjesnik i kao takvog ga se i gleda.

 

On je u srpskom pjesništvu izvršio ono što je ranije zahtjevao Svetozar Marković - raskid s romantizmom, no, samo djelomično. Svojim estetizmom i formalizmom Ilić je otvorio put drukčijoj poeziji. Udaljio se od uobičajene orijentacije realista na običnu stvarnost, i odvojio se od zahtjeva ideologa da se knjiţevnost uključi u društvene i političke borbe.

 

Njegova poezija se javlja istovremeno kao reakcija na izrođeni romantizam i kao obnova objektivne poezije predromantičarskog razdoblja. U njoj su oživjele težnje i ideali „objektivne lirike" iz 30. i 40. godina. Objektivnost njegove poezije nije ni refleksivna ni didaktička, njena osnovna obilježja su deskriptivnost i narativnost. U tome se udaljava od klasicista i predromantičara prve polovice 19. stoljeća i približava se suvremenim realističkim pripovjedačima.

 

Njegove pjesme u klasicističkom stilu, na grčke i rimske teme, donijele su novi val i obnovu tog stila, ali nije moguće reći da je on prvenstveno klasicistički pjesnik, jer su takve njegove pjesme samo jedan njegov tematski krug.

 

Realizmu se najviše približava svojom deskriptivnom poezijom. Iako nije imao nekog velikog utjecaja iz europe, njegova poezija je bila najbliža poeziji francuskih parnasovaca: uzdržanost emocija, objektivnost, obnova interesa prema antici, motivi prošlog i dalekog, brižljiv odnos prema formi, bliskost s likovnim umjetnostima...

 

Mnoge njegove pjesme sadrže elemente koji su svojstveni novom stilu, došlo je do zaokreta od objektivne ka subjektivnoj lirici, te se pjesnikovo „ja" ne pojavljuje više samo u intimnoj njegovoj poeziji, već i u deskriptivnoj.

 

Njegovo djelo obiljeţavaju dinamika, traganje, težnja za promjenama.

 

Deskriptivna lirika čini najpopularniji dio njegove poezije. Objektivizacija osjećaja svojstvena njemu u njima je potpuno prevladala. Pjesnik kao da se povlači iza pjesme, njegovo „ja" se gubi, pjesnički govor prelazi u treće lice. Emocije nisu direktno iskazane, one zrače iz slika ili, tačnije, pejzaži su izgrađeni po modelu određenih emocionalnih stanja i raspoloženja. Pesnikova duševna nastrojenost otkriva se u izboru motiva, u preovladavanju poznojesenskih i zimskih pejzaža. Nju još više odaju karakteristični ilićevski epiteti: siv, sumoran, tavan, uveo, skrhan, mračan i sl.

 

Ilićeve opisne pjesme su isječci iz seoske stvarnosti. Priroda u njegovoj poeziji ne živi samostalnim životom, ona je prije svega pozadina na kojoj se odigravaju prizori iz života. Njegova deskriptivna poezija, kao i klasicistička, je samo dio njegova opusa. Njegovo djelo treba promatrati kao kompleksnu cjelinu koja se sastoji iz niza različitih motiva i ideja.

 

Vojislav Ilić bio je daleko od tendenciozne, "primenjene" poezije omladinske, ali istotako on nije ni predstavnik čiste umetnosti, "umetnosti radi umetnosti", kao što su uzimali mnogi njegovi kritičari, neupoznati sa celim njegovim pesničkim radom.

 

Vojislav Ilić - Jesen 

Vojislav Ilić - Jutro na Hisaru kod Leskovca

Vojislav Ilić - Kleon i njegov učenik 

Vojislav Ilić - Sivo, sumorno nebo 

Vojislav Ilić - Sveti Sava

Vojislav Ilić - Tibulo

Vojislav Ilić - U poznu jesen

Vojislav Ilić - Zimsko jutro

loading...
6 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Vojislav Ilić - Zapušteni istočnik

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u