Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Mi u Evropi ništa ne značimo

Dakle, kako ste prešli na delo? Davno ste počeli, vrlo dobro, i, šta ste dakle učinili za svečovečnost, to jest za pobedu svoje ideje?

Počeli ste od besciljnog skitaranja po Evropi, žudno želeći da se preporodite u Evropljane makar samo po izgledu. Kroz celo osamnaesto stoleće smo gotovo jedino izgled menjali. Navikavali smo se na evropski ukus, jeli smo svakog đavola trudeći se da se ne namrštimo: "Eto, veli neko naš, ja sam vam pravi Englez: ništa ne mogu da progutam bez kajenskog bibera." Mislite da se podsmevam? Nikako. I suviše dobro shvatam da drukčije nije moglo početi. Do Petra, za vreme moskovskih careva i patrijaraha, neki tadašnji mladi moskovski fićfirić, skorojević, obukao je francusko odelo, o bedro pripasao evropski mač. Svakako smo morali početi sa preziranjem svoga i svojih; a što smo probavili cela dva veka na toj tački, ne mičući ni nazad ni napred, verovatno nam je taj rok priroda dosudila. Istina, i micali smo se: preziranje svoga i svojih sve je više raslo, osobito kada smo Evropu počeli ozbiljnije razumevati. U Evropi nas nisu zbunjivale razdeobe među narodnostima, i oštro ocrtani tipovi narodnih karaktera. Jer smo mi baš i počeli sa otvorenim "odbacivanjem svega suprotnoga", i primili smo svečovečanski tip "Evropljanina" – to jest, od samog početka smo zapazili ono opšte što sve njih vezuje – i to je vrlo značajno.

Zatim, tokom vremena, još bolje razmislivši, iskreno smo se uhvatili za civilizaciju, i brže bolje poverovali, slepo i odano, da se u njoj baš sastoji ono "sveopšte" čemu je suđeno da ujedini čovečanstvo. Evropljani su se čudili gledajući nas, tuđince i došljake; čudili se toj našoj zanetoj veri, tim više, što su oni tada već počeli pomalo gubiti tu veru u sebe. Mi smo sa oduševljenjem dočekali Rusoa i Voltera, sa Karamzinim smo se toplo radovali sazivanju "Državnih staleža" 1789. godine; a ako smo posle toga, krajem prve četvrti današnjeg veka, zajedno sa naprednim Evropljanima došli do očajanja, zbog propalih snova i razbijenih ideala, ipak svoju veru nismo izgubili, pa smo čak i same Evropljane tešili. "Najbelji" Rusi u svojoj domovini, u Evropi su postajali odmah crveni – što je takođe vrlo značajna pojedinost.

Zatim, polovinom tekućeg stoleća, neki od nas su se pridružili francuskom socijalizmu, primili ga bez imalo kolebanja kao krajnje rešenje svečovečanskog ujedinjenja, dakle kao ostvarenje snova koji su nas dotle zanosili. Na taj način, kao dostignuće cilja smo uzeli ono što je u stvari bio krajnji egoizam, krajnja nečovečnost, krajnja ekonomska nerazumnost i nesređenost, krajnja kleveta na prirodu ljudsku, krajnje uništavanje svake ljudske slobode. Ali nas to nimalo nije zbunjivalo. Naprotiv, videći tužnu nedoumicu nekih evropskih mislilaca, mi smo ih vrlo spokojno odmah nazvali podlacima i glupacima. Neograničeno smo verovali, pa i sad verujemo, da je pozitivna nauka potpuno sposobna da odredi moralne granice među ličnostima i pojedinaca i nacija; (kao da nauka – ako bi i bila u stanju da to učini – može otkriti tajne pre svršetka opita, to jest pre svršetka svih ljudskih sudbi na zemlji). Naši posednici prodavali su svoje zarobljene seljake, i išli u Pariz da izdaju socijalne novine; a naši su Ruđini umirali na barikadama. Za to vreme smo se toliko otkinuli od svoje ruske zemlje, da smo izgubili i svaki pojam o tome: do koje mere se takvo učenje kosi sa dušom ruskog naroda. Uostalom, ruski narodni karakter mi ne samo da nismo ni u što računali, nego nismo uopšte priznavali da narod ima neki karakter. Zaboravili smo i misliti o narodu, i s potpuno despotskim spokojstvom smo bili uvereni (i ne pitajući), da će naš narod odmah primiti sve što mu predložimo, to jest, što mu, u stvari, pružimo. Na račun toga je kod nas kružilo nekoliko vrlo smešnih anegdota o narodu. Naši sveljudi su prema svom narodu posednici, i to posle poznate seljačke reforme.

A šta smo postigli? Rezultat je čudnovat: pre svega, da nas svi u Evropi gledaju sa podsmehom; na najbolje i neosporno umne Ruse gledaju u Evropi jedva snishodljivo i oholo. Nije ih od te oholosti spasla ni emigracija iz Rusije, pa ni politička emigracija, ni potpuno odricanje od Rusije. Evropljani nisu hteli da nas prime kao sebi ravne, nipošto, ni uz kakve žrtve, ni u kom slučaju: Grattez vele, le Russe et vous verrez le Tartare, pa tako i do sada. U poslovice smo njihove ušli. I što smo mi više prezirali svoju narodnost, da bismo njima ugodili, to su nas oni više prezirali. Umiljavali smo se oko njih, strasno im ispovedali svoje „evropske" poglede i ubeđenja; a oni nas, s visine, nisu ni slušali, ili su dodavali, s učtivim osmehom, iako želeći da nas se što pre otarase – da ih „nismo dobro razumeli". Čudili su se: kako da mi, koji smo toliko Tatari, nikako ne možemo da postanemo Rusi; nikada im nismo mogli objasniti: da mi ne želimo da budemo Rusi, nego sveljudi. Istina, u poslednje vreme su ponešto ipak shvatili. Shvatili su da mi nešto hoćemo, nešto po njih strašno i opasno; shvatili su da je nas mnogo, osamdeset miliona, da mi znamo i razumemo sve evropske ideje, a da oni naše ideje ne znaju, a ako ih i saznadu, neće ih razumeti; da mi govorimo sve jezike, a da oni govore samo svaki svoj – to, i mnogo još šta počeli su da nagađaju i slute. Svršilo se time, da su nas otvoreno nazvali neprijateljima i budućim rušiocima evropske civilizacije. Eto tako su najzad razumeli našu strasnu želju da postanemo sveljudi!

Međutim, mi ipak nikako ne treba da se odreknemo Evrope. Evropa je naša druga otadžbina – ja prvi strasno to ispovedam, i uvek sam ispovedao. Evropa je svima nama isto tako draga kao i Rusija; u njoj je sve Jafetovo pleme, a naša je ideja: ujedinjenje svih naroda toga plemena, pa čak i dalje, mnogo dalje, do Sima i Hama. Kako to da postignemo?

Da postanemo Rusi, na prvom mestu, i pre svega. Ako je svečovečnost nacionalna ruska ideja, onda zaista svako od nas treba da postane Rus, to jest ono što jeste, i tada će se odmah sve promeniti. Postati Rusom, znači prestati prezirati svoj narod. I čim Evropljani opaze da smo počeli da poštujemo svoj narod i svoju nacionalnost, odmah će i oni početi da nas poštuju. I zaista, što se jače i samostalnije razvijemo u svom nacionalnom duhu, to ćemo jače i bliže shvatiti evropsku dušu; a zbliživši se s njom, postali bismo joj razumljiviji. Ne bi se više oholo okretali od nas; saslušali bi nas. I po spoljašnjem izgledu bismo tada došli sasvim drukčiji. Postavši ovo što jesmo, dobili bismo, najzad, oblik čovečanski, a ne majmunski; izgled slobodnog bića, a ne roba, ne sluge, ne Potugina; smatrali bi nas tada za ljude, a ne za narodne skitnice, ne za "strjucke" evropeizma, liberalizma i socijalizma. I govorili bismo s njima pametnije nego pre toga; jer bismo u svom narodu i u njegovom duhu našli nove reči, koje bi Evropljanima neizostavno bile razuljivije. Čak bismo i mi sami tada uvideli: da mnogo od onoga što smo u svom narodu prezirali – nije tama, nego baš svetlost, nije glupost, nego baš um; a razumevši to, sigurno bismo u Evropi kazali takvu reč kakvu tamo još nisu čuli. Uverili bismo se tada: da pravu socijalnu reč ne nosi u sebi nijedan drugi do baš naš narod; da u ideji njegovoj, u duhu njegovom, postoji živa potreba za sveujedinjenjem čovečanstva, sveujedinjenjem sa potpunim poštovanjem za nacionalne ličnosti i za njihovo održanje: za održanje potpune slobode ljudi, sa ukazivanje na to u čemu se ta sloboda baš sastoji – ujedinjenje kroz ljubav, zagarantovano delom, živim primerom, potrebom za pravim bratstvom; a ne giljotinom, ne milionima odsečenih glava...

Uostalom, jesam li zaista hteo nekog da ubeđujem? Ovo je bila šala. Ali – čovek je slab: možda će pročitati neko od podmlatka, novog pokoljenja?

__________________________________

Fjodor Mihajlovič Dostojevski roden je 1821. godine u porodici prilično siromašna čovjeka. Njegov otac bio je vojni liječnik plemićkog porijekla. Radio je u jednoj javnoj bolnici u Moskvi, ali je taj položaj u tadašnjoj Rusiji bio vrlo skroman i porodica je Dostojevski živjela u skučenom stanu i u okolnostima koje ni u kom slučaju nisu bile raskošne. Otac mu je bio mali tiranin koga su ubili pod nepoznatim okolnostima. Istraživači književnih djela Dostojevskog obično vide autobiografsku crtu u odnosu koji Ivan Karamazov ima prema ubijstvu svoga oca: iako Ivan nije bio pravi ubica, svojim mlitavim stavom, i stoga što nije spriječio ubijstvo iako je to mogao učiniti, on je na neki način kriv za ubijstvo oca. Prema tim kritičarima, izlazi, da je Dostojevski cijelog života patio od sličnih osjećaja posredne krivice jer je njegovog oca ubio njegov kočijaš.

Ondje, u moskovskom sirotištu, u onoj uskoj izbi koju dijeli sa svojim bratom, proveo je prve godine svog života. Nikad nije o njima govorio. Kad je onda kao mladić izašao iz tog mračnog svijeta, njegovo je djetinjstvo već bilo ugašeno. Zajedno sa svojim bratom u ono je vrijeme beskrajno mnogo čitao i danju i noću. Pun najsnažnijeg oduševljenja za čovječanstvo, on se je upravo bolesno počeo klanjati ljudi. Natjeran novčanom oskudicom otišao je u vojsku, ali ni ondje nije našao prijatelje.Nastale su mucne mladačke godine. Kao junaci svih njegovih knjiga on je živio u nekakvom kutku, sanjareći i razmišljajući. Noću je prevodio Balzacovu Evgeniju Grandet i Schillerova Don Carlosa.

1844., u dobi od dvadeset i četiri godine, napisao je "strastveno, gotovo u suzama" majstorsku studiju Bijedni ljudi. Pjesniku Nekrasovu povjerio je rukopis na ocjenu. Dva dana prošla su bez odgovora. Noću je sjedio osamljen i zamišljen kod kuće i radio sve dok se svjetiljka nije ugasila. Najednom oko četiri sata ujutro netko je žestoko zazvonio, a kad je Dostojevski začuden otvorio vrata, Nekrasov ulazi u kuću, grli ga, ljubi i kliče mu.

Onda se Naskarov žuri k Bjelinskom, svemoćnom ruskom kritičaru. "Uskrsnuo je novi Gogolj", viče s vrata, mašući rukopisom kao zastavom. "Kod vas Gogolji rastu kao gljive", rekao je nepovjerljivi Bjelinski kojega je ozlovoljilo toliko oduševljenje. Ali kad ga je Dostojevski sljedećeg dana posjetio Bjelinski se sav izmijenio. "Ta ne razumijete što ste stvorili", viče on sav uzbuden na smetenog mladića.

Tako melodramatski odvija se otkriće Dostojevskog kao pjesnika. Bijedni ljudi su kasnije objavljeni u Nekarsovu časopisu. Uspjeh je bio ogroman.

Ubrzo biva uhapšen zbog druženja s jednim tajnim društvom mladih ljudi koji su prihvatili socijalističke teorije Sen - Simona i Furijea. Ovi mladi ljudi sastajali su se u kući činovnika Ministarstva vanjskih poslova, Mihajla Petraševskog. Poslije ustanka 1848. godine u nekoliko europskih zemalja, u Rusiji je došlo do vala reakcije; vlast je bila uznemirena i poduzela je drastične mjere prema svim protivnicima. Ljudi iz kruga Petraševskog bili su uhapšeni, među njima i Dostojevski, te osudeni na smrt vješanjem. Rečeno im je da će biti pogubljeni; odveli su ih na mjesto određeno za izvršenje kazne, svezali su im oči, svukli ih do košulja i zavezali za stupove. Tek tada su im pročitali presudu kojom se smrtna kazna pretvara u osam godina robije u Sibiru. Taj dan je ostavio dubok ožljak u duši Dostojevskog. Nikad ga nije sasvim prebolio.

Četiri godine prinudnog rada Dostojevski je proveo u društvu ubojica i lopova, jer tada još nije bilo uvedeno izdvajanje običnih osudenika od političkih. Opisao ih je u Zapisima iz mrtvog doma (1862). Tu su do pojedinosti su ocrtana sva poniženja i teškoće kojima je bio izložen, kao i zločinci među kojima je živio.

Dostojevski je morao pronaći neki izlaz da ne bi sasvim poludio u tom okruženju. Utjehu je našao u hršćanstvu. Osim toga bilježio je i pojave kod ljudi koji su osim zvjerstva pokazivali i poneku ljudsku osobinu.

Kad su mu najzad raskovali lanac s izranjenih nogu, kad su stupovi ostali za njim kao truli smeđi zid, on je drugi čovjek: zdravlje mu je razoreno, slava raspršena u prašinu, a život uništen, samo njegova radost ostaje nedirnuta i nepovrijedjena. Još nekoliko godina mora ostati upola slobodan u Sibiru, ali mu nije dopušteno da objavi bilo kakav svoj rad. Ondje u progonstvu, u najgorem očaju i osamljenosti sklapa onaj neobični brak sa svojom prvom I bolesnomi ženom.

Kao zaboravljen čovjek vraća se u Petrograd. Njegovi Zapisi iz mrtvog doma, taj nezaboravni opis njegove robije prožete grozotom, otkriva ruskom narodu da tik kraj njega postoji neki drugi svijet, pravo čistilište svih patnji. I sam car jeca nad tom knjigom, a hilajde ljudi spominje Dostojevskog. U jednoj jedinoj godini ponovo je izgradena njegova slava, ali sada trajnija nego prije. Zajedno sa svojim bratom osniva časopis u kojem gotovo sve piše sam. Časopis se brzo širi u sve krugove i čini se kao da je sudbina Dostojevskog zauvijek osigurana.

I sada, počinje ono besciljno dugogodišnje lutanje Europom, ona jezovita odvojenost od Rusije, izvora krvi njegova života. S mnogo muke nalazi sklonište u malim niskim svratišnima sobama, punim zadaha siromaštva, demon padavice napada ga sve češće, dugovi, mjenice, obveze tjeraju ga od posla na posao. U meduvremenu ženi se za mladu stenografkinju u kojoj nalazi ženu punu odanosti i s takvim smislom za praktično da je uz njenu pomoć uspio odgovoriti na sve rokove i postepeno se osloboditi novčanih neprilika. Za vrijeme boravka u inozemstvu on mrzi Nijemce u Njemačkoj, Francuze u Francuskoj i to samo zato jer nisu Rusi. On želi jedino osjećati Rusiju, domovinu, bar letimično osjetiti dah domaće riječi. Nastaju Zločin i kazna, Idiot, Zli dusi i Igrač, monumentalna djela dvadesetog vijeka. U roku četiri godine, od 1867. do 1871. njegova porodica stekla je neku materijalnu sigurnost i mogli su se vratiti u Rusiju.

Godinu dana poslije, l0. februar 1881. umire Fjodor Mihajlovič Dostojevski. Iz najudaljenijih gradova putuju izaslanstva da mu iskažu posljednju počast. Kovačka ulica, u kojoj je izložen na odru, sva je crna od ljudi koji preplavljuju u jezovitoj šutnji stubište radničke kuće.Na tom sprovodu odjednom se na jedan sat ostvaruje sveti san Dostojevskog: jedinstvena Rusija. Onako kao što su se u njegovim djelima osjećala bratistva svih klasa i staleža u Rusiji tako su i one stotine hiljada iza kovcega u svom bolu bili jedna jedina masa: i mladi prinčevi i raskošno odjeveni popovi i radnici, studenti, ofciri, i lakaji i prosjaci bili su jedna cjelovita Rusija.

Bijedni ljudi (1846) - roman u pismima, dopisivanje dvoje socijalno i ljudski uvrijeđenih ljudi: sitnog činovnika Makara Devuškina, u kojeme  već  pronalazimo klice otpora  prema društvenom stanju i smirene jednako siromašne petrogradske djevojke Varenjke.

Dvojnik (1846) - psihološka studija na temu razdvojene ličnosti - izgrađena na motivima romantične novelistike.

Bijele noći (1848) - sentimentalni roman

Selo Stepaničkovo (1859) - napisano u Sibiru, komični roman s temom o provincijskoj vlasteli u središtu pažnje karakter ruskog Tartuffea, Fome Opiskina.

Poniženi i uvrijedeni (1861) - nadovezuje se na roman Bijedni ljudi - roman - feljton s dikensonovom melodramatičnom fabulom zasnovanom na otkrivanju tajni.

Zapisi iz mrtvog doma (1861) - sirovi zapisi - prisutan cijeli niz likova: zločinaca i moralista, plemića i pučana posredstvom koih otkriva svoju životnu filozofiju.

Zločin i kazna (1866) - prijelazni oblik prema modernom romanu - glavni lik Raskoljnikov.

Kockar (1867)

Idiot (1868) - ističe niz etičko - moralnih pitanja i raspravlja o ruskom društvu onoga vremena -  glavni lik knez Miškin - djelo pogodno za ekranizaciju i dramatizaciju zbog cijelog niza dramatskih preokreta.

Bjesovi (1871 - 1872) - antinihilistički roman.

Mladić (1875) - pisan u prvom licu u ime mlada i ponižena mladića koji nastoji objasniti sebi zagonetnu prošlost svoga oca Versilova i koji u sebi poput Raskoljnikova stvara fiksnu ideju da pomoću novaca zavlada ljudima - smatran najmanje cjelovitim njegovim djelom.

Braća Karamazovi (1879 - 1880) - pripada visokom ruskom realizmu - kriminalistička fabula o ubojstvu starog Fjodora Karamazova podredeno je razotkrivanju karaktera triju njegovih sinova.

Braća Karamazovi - Problem slobode

Zapisi iz podzemlja (1864) novela - intimna filozofska ispovijed čovjeka iz podzemlja

Krotka (1876)

Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Mi u Evropi ništa ne značimo

Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Put do Boga

Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Srpska apokalipsa

Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Veliki Inkvizitor

Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Zli dusi